NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » NOVE BESEDE POD GOROM

NOVE BESEDE POD GOROM

 

NOVE BESEDE POD GOROM
 
SVET KAO REČ
Jov, 1, 1 – 4
Mi se pitamo, braćo, šta je bilo u početku?
I nebesni Očevidac nam odgovara, da je u početku bila Reč, i da je ta Reč bila Bog, i da je kroz Nju postalo sve što je postalo. Taj Očevidac ima sve najjače osobine najpouzdanijeg i najobaveštenijeg svedoka. I mi moramo da Mu verujemo. No naša vera ne treba da bude poluvera, obazriva i strašljiva, što se obzire levo i desno, i preza, i stupa natrag pred prvom primedbom sveta oko nas. Naša vera mora biti jasnija od svakog znanja, jača od svakog znanja i korisnija od svakog znanja, koje nam svet i neočevici božanske mudrosti mogu dati.
Da bi takva bila naša vera, jevanđelsko obaveštenje mora zadovoljiti našu misaonu prirodu, i našu osećajnu prirodu, i našu voljnu prirodu – jednom rečju – svu našu prirodu.
Da li se zadovoljava jevanđelskim obaveštenjem naš um, i naše srce, i naša volja?
Naš um se pita: – Kako to, da je u početku stvaranja sveta bila Reč? I kako to, da je Reč – Bog.
Jeste li videli, braćo, đake u školi, kad mirno sede i ćute? Jeste li videli potom, kako đaci najedanput svi ustanu na noge i počnu pevati? I jeste li se zapitali: – Zašto svi đaci ustadoše i počeše pevati? Šta je početak njihovog naglog ustajanja i pevanja?
Jeste li gledali, braćo, vojsku u ratu, kad stotine hiljada vojnika mirno sede u šančevima i nijedan se pokret njihov ne vidi, i nijedan se glas njihov ne čuje? Jeste li gledali potom, kako najedanput stotine hiljada ljudi iskoče iz šančeva i počnu da viču, i počnu da pucaju, i počnu da se kreću napred? I jeste li se zapitali: – Šta pokrenu tolike stotine hiljada ljudi, da najedanput iskoče ispod zemlje, i da počnu vikati, i da počnu pucati, i da počnu kretati se napred? Šta je početak njihovog naglog iskakanja ispod zemlje, i njihove vike, i pucanja, i jurišanja?
Reč učiteljeva pokrenula je đake u školi, da ustanu i pevaju.
Reč generalova pokrenula je stotine hiljada ljudi, da iskoče iz šančeva, da viču, pucaju i jurišaju.
Ljudski um muči se, da nađe izraza sebe u reči. Ljudski osećaji muče se, da nađu izraza sebe u reči. Ljudska volja muči se, da nađe izraza sebe u reči. Cela duša ljudska, ceo život ljudski muči se, da nađe izraza sebe u reči.
Nijedna naša razumna odluka ne prelazi u delo pre nego se izrazi rečima. Ne samo da mi govorimo rečima, nego mi i mislimo rečima.
Starešina govori sluzi: – Idi! I sluga ide. Početak njegovog idenja jeste reč starešine.
Domaćin govori svojoj čeljadi: – Da se na ovom praznom polju zasadi voćnjak. I čeljad zasađuje voćnjak na praznom polju. Početak svakog voćnjaka i svakog vinograda, i svakog cvećnjaka jeste reč čovekova.
Državnik govori: – Ovde da se podigne most, a tu da se proseče put, a tamo da se ustanovi fabrika, a onamo da se sazida grad. I ovde se podiže most, tu se preseca put, tamo se ustanovljava fabrika, a onamo se zida grad. Početak podizanja mostova, prosecanja puteva, ustanovljenja fabrika, zidanja gradova jeste reč čovekova. Da, braćo, svemu što su ikad ljudi zasadili, sagradili, sazidali, prethodila je reč ljudska.
Vi govorite o radu. No rad je sluga reči. Svaka akcija naša samo je izvršenje naše reči.
Vi govorite o odluci. No odluka je magla, dok joj reč ne da oblik. Reč je uobličena i gotova odluka, spremna da iziđe iz nas kao Stvoritelj iz svoga pokoja i da stvara. Dok um ne nađe reč, naš jezik se ne miče, naše srce se zbunjuje, naša volja koleba, i sva naša duša tetura kao slepac bez vođe. A kad um naš nađe reč, tada i on, um naš, i srce naše, i volja naša, i sva duša naša vide se, i poznaju se, i postaju svi sluge nađene i rođene reči. A mašina telesna opet od svoje strane postaje izvršni sluga slugu reči.
Dok dete ne progovori, ono je samo slika i prilika čoveka, no nije pravi čovek. Gluvonemi je potpun čovek, jer ako ne rečima, on govori znacima. I mi svi mnogo puta govorimo znacima, a ne rečima. No i znaci su reči. Znaci su rasprostranjeniji jezik prirode od reči. Minerali i bilje su govor prirode u znacima. To su upravo pisane reči. Životinje su polureči – poluznaci. No za prirodu su i one jasan izražaj onoga, što je priroda htela reći. Jedini čovek na zemlji ima tvoračku reč. No sva vasiona na razne načine govori: bilo rečima, ili pokretima ili znacima. Sva je vasiona, dakle, reč, no ne samostalna i samobitna reč no odjek one Reči koja beše u početku, i kroz koju je sve postalo.
Reč prethodi braku, a to znači i novom rađanju ljudi. Reč majčina suši suze u očima rasplakanog deteta. Reč prijatelja razgoni tmoru sa lica. Reč lekareva uliva snagu u bolesnika. Reč sveštenika razgoni strah od smrti samrtniku. Reč poslodavca zapošljava stotine ruku. Reč prosjaka dovodi do stida bogataša.
I tako, Reč je u istini Početak ljudi i Početak svih ljudskih radnji, poslova i dela.
Jasno je, dakle, i za um naš, da je Reč Početak svega u ljudskom životu, i da kroz Reč ljudi stvaraju sve što stvaraju, i da bez Reči ništa među ljudima nije postalo što je postalo. A ono što je stvaralačka moć u čoveku, ono je stvaralačka moć i u vasioni. I ovde kao i tamo Reč je Početak i Reč je medium stvaranja.
Za um naš ostaje nejasno, kako to da je Reč Bog? U Jevanđelju se govori o Reči Božijoj, koja je u Bogu, i koja iz Boga govori. Da li možemo zadovoljiti večito gladnu zver u sebi, um svoj, i umiriti ga svojim objašnjenjem? Pokušajmo.
Kad vidimo lavovske stope u pesku, mi govorimo: – ovde je prošao lav. Kad čujemo glas lava u daljini, mi govorimo: – to je lav. Kad čujemo bleku mi govorimo: – to je ovca. Kad čujemo riku, mi govorimo: – to je vo. Kad čujemo njisku, mi govorimo: – to je konj. Kad čujemo šuštanje lišća mi govorimo: – to je lišće. Kad čujemo žuborenje, mi govorimo: – to je potok. Kad čujemo huku, mi govorimo: – to je vetar. Ni sa jednom odlikom živih bića mi ne istovetujemo ta živa bića kao sa njihovim sopstvenim glasovima ili sa glasovima, koja ona proizvode. Ne varamo se mi, kad čujući Pavla gde govori, a ne vidimo ga, govorimo: – to je Pavle; ili kad čujemo Petra: – to je Petar. Mi nećemo kazati za stope Pavlove: – to je Pavle, nego to su stope Pavlove; niti za odelo njegovo: – to je Pavle, nego to je Pavlovo; niti za knjigu napisanu Pavlom: – to je Pavle; niti za stolicu, napravljenu Pavlom; – to je Pavle; niti za ošišanu kosu Pavlovu ili za odsečenu ruku ili nogu Pavlovu: – to je Pavle, nego to je Pavlovo. A kad čujemo Pavla gde govori, i ne videći ga, mi ćemo reći: – to je Pavle. I kad čujemo Petra, Jovana, Iliju, gde govore, a ne vidimo ih: – to je Petar, i to je Jovan, i to je Ilija.
Ni sa čim toliko mi ne istovetujemo čoveka kao sa rečju njegovom, u potpunosti, ili sa glasom njegovim, delimično. A glas nije drugo nego osnova reči, – osnova isto tako tajanstvena i čudna kao i tkivo od te osnove, reč. Zapazite dve stvari:
Prvo: – Da je glas najmanje promenljiva stvar u celom čoveku, od rođenja do smrti. Telo se menja nesravnjeno brže, i u starosti čoveka telo njegovo jedva nešto malo sliči telu njegovom iz mladosti, dok glas, s malom izmenom, ostaje isti. Misli, predstave, pojmovi, i sav razum, i sva sadržina uma u starosti čoveka, jedva-jedva da nešto malo sliče sadržini uma njegovog iz mladih godina, dok glas, s malom izmenom, ostaje isti. Osećaji, želje, strasti, i sav sadržaj srca ostarelog čoveka, jedva-jedva da nešto malo sliče sadržaju njegovog srca iz mladih godina, dok glas, s malom izmenom ostaje isti. Težnja, htenja, i sav sadržaj volje čoveka u starosti isto tako, jedva-jedva da sliče sadržini, pravcu, i snazi njegove volje iz mladosti, dok glas, s malom izmenom ostaje isti. Prijatelja, koga niste videli trideset godina, nećete poznati ni po licu, ni po duši, a poznaćete ga po glasu. Glas je, dakle, nešto najdugovečnije i najneizmenljivije u čoveku. Zato se glas, odnosno reč, ako ništa, može najlakše istovetovati sa čovekom. I zato se može reći: Reč je čovek;
Drugo: – Zapazite, da glas stoji u nerazrešivoj vezi sa najvažnijim, najzagonetnijim i najživotnijim žlezdama u čovekovom telu, naime sa žlezdama u mozgu, sa žlezdama u grlu i sa žlezdom u rođajnim organima. Razvratni ljudi, koji poremete žlezdu u rođajnom organu, dobijaju promukao glas, ili ga gube sasvim. Kad pak oboli žlezda u grlu (tiroidna), čovek postaje nakazan telesno i blesav umno. Glas je, dakle, izraz najtajanstvenijih, najvažnijih i najživotnijih žlezda telesnih, kroz koje duša najjače vlada telom. Najveću svoju radost, i najveći svoj bol, i najveći svoj strah, i najjaču svoju strast, čovek ne izražava rečju nego samo glasom, kao i životinja. U jednom takvom uskliku, uzviku ili urliku, čovek izražava celokupno trenutno stanje svoje, celoga sebe. To je izraz njega; to je reč njegova. I za to se može reći: – Reč je čovek.
Sada, naš um pita se: – Kako stoji sa takozvanim mrtvim bezglasnim stvarima, kao: mineralima, zemljom i dr? Naš odgovor na ovo pitanje glasi:
1. Da se sve stvari mogu u pogledu glasa prividno podeliti u dvoje: u one, koje rađaju glas iz sebe, i one koje proizvode glas dodirom s obližnjim stvarima. Čovek i životinja rađaju glas iz sebe. Čovek rađa i razumnu reč iz sebe, što životinja ne može. Papagaj može da ponovi reč čovečiju, no ponavljajući je on ne izgovara kao razumnu reč nego kao sklop glasova, koje je čuo i naučio podražavati. No, van ove razlike, mi možemo reći: – Čovek i životinja rađaju glas iz sebe, dok minerali, zemlja, vetar, voda, oganj i bilje proizvode glas dodirom sa obližnjim stvarima. Glavno je, da sve stvari poznate u svetu odaju glas, bilo rađanjem ili proizvođenjem;
2. No ova razlika je, rekosmo, samo prividna. Postoje glasovi i u kamenu, i u zemlji, i u biljci, i u kapi vode, i u atomu vazduha, isto tako kao što postoje glasovi u suncima, zvezdama, planetama, mesecima, kao telima. U čemu god ima unutrašnjeg pokreta, ima i glasa. Fino uho moglo bi čuti struju sokova u biljci; još finije moglo bi čuti glasove u kamenu, kapi vode, atomu vazduha. No naše uho nije sposobno da čuje sve glasove, kao što ni naše oko nije sposobno da vidi sve stvari. Izvesno pak: više je glasova u ovome svetu, koje ne čujemo nego predmeta, koje ne vidimo. A to znači: vasiona je punija glasova, nego slika, boja, i oblika. Jer nema ništa bezglasno za onoga, ko čuje. Sve je ispunjeno glasovima, sve je ispunjeno rečju. Sva vasiona je jedna trešteća muzika, i neprestani govor, i neprestani razgovor.
Još jednom se um naš pita: – Da li je uistinu reč tako mogućna u svetu, ili je ona samo jedna petina celokupne moći sveta? Našto mi možemo odgovoriti sledeće:
1. Posmotrite pet naših čula kao pet velikih misterija: – misterija je ukus, misterija miris, misterija dodir, misterija vid, misterija sluh. No od ovih pet misterija najtajanstvenije su poslednje tri: – misterija dodira, misterija vida i misterija sluha. A od ove tri misterije najtajanstvenija je poslednja misterija sluha. Zašto je misterija sluha najtajanstvenija? Zato što je glas najtajanstveniji od svega u vasioni. Zato što je glas najdirektniji i najpotpuniji izraz. Ukus i miris i dodir i vid – k čemu služe ako ne da izraze? Da kažu? Nisu li sva ostala čula sluge reči? Da, nisu li sva ostala čula na svoj indirektan način reči. Kazivanje, izraz, govor, priča, reč o sebi daju stvari ustima u vidu ukusa, nosu u vidu mirisa, koži u vidu dodira, očima u vidu oblika i boja. Cveće najizrazitije govori o sebi, oku, i nosu. Vazduh najizrazitije govori o sebi i koži. Led najizrazitije govori o sebi i koži. Zvezde najizrazitije govore o sebi i oku. Isparenje najizrazitije govori o sebi i nosu. Glavno je: kroz sva čula ulazi kazivanje, izraz, govor, priča, reč svih stvari o sebi, o svome prisustvu, o svome stanju, o svojim osobinama. Glasne stvari govore i uhu o tome istome, to jest o sebi, o svome prisustvu, o svome stanju, o svojim osobinama. Sva čula, dakle, primaju u sebe reči, jer nemaju šta drugo od sveta da prime do reči, jer svi utisci su reči. Nema mutavih stvari, jer ona stvar, koja ne može sebe da projavi uhu, pojavljuje se oku, ili koži, ili nosu, ili ustima. Nema mrtvih i bezglasnih stvari, jer dokle nam stvari nešto kazuju ma kroz koje čulo naše, dotle su one izrazite, a dokle su izrazite dotle su postojeće, a dokle su postojeće u opštoj stvari dotle su žive. Niti ima ma šta na svetu, što bi se po snazi i rasprostranjenosti moglo ravnati sa reči.
2. Ono što ima neodoljivu moć, mada i nerazumljivu, ono je najveća moć. Silno nas privlače ili odbijaju stvari zbog svog ukusa. Silno nas privlače ili odbijaju stvari zbog svog mirisa. Silno nas privlače ili odbijaju stvari zbog svoga dodira. Silno nas privlače ili odbijaju stvari zbog svojih boja, ili oblika. No, zar ste jednom čuli gde se kaže, da je muzika najprivlačnija moć u svetu? Zmije i medvedi igraju uz muziku, zverovi se razjaruju ili ublažuju muzikom. Najprimitivnija plemena i narodi, koji nemaju bezmalo nikakve civilizacije, imaju pesmu i muziku. Čak i ljudožderi, koji nemaju ništa, imaju pesmu i muziku. Pesma i muzika i njih pokreće jače nego ma koja sila u svetu. I kad je razumljiva, i kad je polurazumljiva, i kad je sasvim nerazumljiva, pesma i muzika su uvek jedna misteriozna i neodoljiva sila. Zašto to, ako ne zato, što nas one dovode doma, podsećaju na prvobitnu, da, na bitnu domovinu našu? Na prvi glas; na prvu reč; na prvu pesmu?
I tako smo dokazali da je Reč Početak svega zidanja i stvaranja; da je Reč glavna moć u prirodi kao i u čoveku; da je glas, odnosno Reč, najrasprostranjenija, univerzalna pojava; da je čovek Reč, i da je sva vasiona Reč. Iz čega sleduje, da je u početku ove vasionske, blede i promenljive reči morala biti samobitna, božanska Reč, i da je od Nje, i kroz Nju postao sav svet, kao Njen odjek. Jer od čega je inače mogao proizići glas nego od glasa? I šta je drugo, u početku, moglo izazvati u biće Reč, ako ne Reč?
Ostaje nam još da vidimo, da li se naša osećanja i naša voljna priroda zadovoljavaju jevanđelskim obaveštenjem o početku sveta i postanku sveta? No o tome u idućem govoru.
Svemoć Božija neka nas nauči smirenju. Dobrota Božija neka razgori ljubav u nama. I Reč Božija neka živi u nama, sada i za navek. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *