KASIJANA

 

KASIJANA
 
STOSLOV
HRIŠĆANSKE NAUKE O LJUBAVI
 
Po tvojoj želji pišem ovo, kćeri moja, ja smerni Kalistrat.
1. Kao što su sve stvari vasionske, sa njihovim kvalitetima i dejstvima, samo simvol duhovnih stvarnosti, tako i zemaljska ljubav. Ono što ljudi na zemlji nazivaju ljubavlju, vaistinu je samo bledi simvol prave nebesne ljubavi.
2. Sva bića mogu se podeliti na nestvorena i stvorena. Bog je nestvoren, sve ostalo je stvoreno. I ljubav je nestvorena; nestvorena i večita. Jer ljubav nije atribut Božiji nego ime Božije – jedno od imena Božijih – i suština bića Božijega. Otuda je i rečeno: „Bog je ljubav“.
3. Rečeno je još, da je Bog istina i Slovo. Čudesna je to reč slovenska – Istina – koja savršeno označava Onoga koji je uvek isti. „Ja sam Onaj koji jesam“; kraće: Ja sam isti, nepromenljivi, Sij (Onaj koji jesam) u staroslovenskom, „? ?? u grčkom“. A Slovo, ili Reč, izraz je skrivenog Boga. I kao što su Istina i Slovo večito u Bogu i Bog, tako i Ljubav. I kao što Slovo kaže za sebe: „Ja sam alfa i omega, početak i svršetak“, tako Ljubav može za sebe kazati: Ja sam alfa i omega.
4. Kao ljubav Bog se otkrio ljudskom rodu kroz otkriće Svete Trojice u jedinstvu, Oca i Sina i Svetoga Duha – Jedan Bog i kroz vaploćenje Boga Slova. U starom Zavetu, a to je Zavet Zakona, Bog je samo nagovešten kao Sveta Trojica, pa je tako i Ljubav neprimetno i kao ovlaš stavljena među mnoge druge zapovesti Zakona (V Mojs. 6, 5; III Mojs. 19, 18). Svet nije bio zreo za primanje nauke o Svetoj Trojici, sledstveno ni o Ljubavi. A ovo dvoje je nerazdvojno. Zapovest o ljubavi, poslednja među zapovestima Starog zaveta, postala je prva u Novom Zavetu.
5. U paganskom svetu postojala je vera u trojicu, ali ne svetu i ne jedinstvenu. Indijani su verovali, a i dan danas veruju, u Trimumurti, tj. u tri vrhovna Boga, od kojih je jedan, Šiva, đavo i razoritelj svega što ona prva dva, Višnu i Brama, stvore. U Misiru verovalo se takođe u trobožanstvo, ali kao porodicu sa telesnom ljubavi, iz koje se Ozirisu i Izidi rodi sin Horus, kojega Oziris ubi zbog čega je i taj čudovišni brak raskinut. Pre Hrista ljudi su mogli svojim umom i naporom stvoriti velike civilizacije po svima kontinentima sveta, ali nisu mogli doći do pravilnog pojma o Bogu kao Svetoj Trojici u Jedinstvu, sledstveno ni o Bogu kao Ljubavi.
6. Islam, iako jedna od relativno viših religija, nikako ne trpi nauku o Bogu kao Svetoj Trojici. U Koranu se ta nauka ismeva. A na Omarovoj džamiji u Jerusalimu urezana je u zidu ova zapovest: „Pravoverni, znajte da Alah nema Sina“. Pa baš zato što, po toj veri, Bog nema sina, u Koranu se nigde ne govori o Božjoj ljubavi nego samo o Božjoj pravdi i milosrđu. Iako je svoju nauku Muhamed crpeo iz Starog Zaveta, on nije pročitao reči Svevišnjega: „Eda li ja, koji otvaram materice, ne mogu roditi? Eda li ću ja, koji dajem da se rađa, biti bez poroda“ (Isa. 66, 9)? I ne samo Muhamed nego i drevni Arijevci i moderni Unitarijanci.
7. Znaj i upamti, kćeri moja: Tajna Svetog Trojedinstva unutarnja je tajna bića Božijega. Tu svoju intimnu tajnu Bog nije mogao otkriti narodima bez zakona ni kroz zakon. Niti kroz ljude, ni kroz velike proroke. Nego je samo kroz izabrane proroke najavljivao, dovoljno jasno i pouzdano, silazak na zemlju i Vaploćenje Sina svoga, kroz koga će se „zemlja napuniti poznanja Gospodnjega kao što je more puno vode“ (Isa, 11, 9; Avak. 2, 14). A glavno poznanje, koje će Sin objaviti, biće slavno poznanje Boga kao Svete Trojice, kojoj je jedno od imena Ljubav.
8. Večni Otac ljubi Sina i Duha Svetoga. Večni Sin ljubi Oca i Duha Svetoga. Večni Duh ljubi Oca i Sina. Sve u nedomislivom jedinstvu, nerazdelnom i neslivenom. Sve bestelesno i duhovno. I tako od večnosti u večnost, bez početka i bez kraja, bez promene, bez smanjenja ili uvećanja, i bez uticaja vremena i prostranstva i ma kakvog spoljnjeg događaja.
9. Zamisliti Boga bez Sina isto je što i zamisliti Boga bez ljubavi. Jer svaka ljubav iziskuje predmet ljubavi. Ti znaš, kćeri, da kad neko od ljudi reče: ja ljubim, mi odmah logično pitamo: koga ljubiš? Koga bi dakle Bog Otac ljubio u večnosti, pre stvorenja sveta, ako nije imao Sina kao predmet svoje ljubavi? Značilo bi, da On nije znao ljubiti niti je bio Ljubav u suštini svojoj pre nego je stvorio svet kao predmet svoje Ljubavi. A to bi opet značilo, da je Bog sa stvorenjem sveta dobio nešto što pre nije imao, i kroz to se promenio. Ovo je nesmisleno i nelogično i protivno Svetom pismu Božijem, u kome je s neba posvedočeno da „u Bogu nema promene“.
10. Ko ne veruje u rađanje Boga Sina od Boga Oca, taj ne može uopšte Boga nazivati Ocem. Ili ako ga tako naziva, ne govori istinu. Jer po čemu je On Otac ako nema Sina? Valjda samo Otac počasni, ili titularni, kao što deca ponegde oslovljavaju svakog starijeg čoveka: Oče! Kaže li neko pa Bog je Otac sviju ljudi, mi odmah odgovaramo: Bog je Tvorac a ne Otac sviju ljudi. On nije rodio nego stvorio sve ljude. Ako kovač ima rođene sinove i iskovane plugove, neće li on praviti razliku između svoje rođene dece i svojih tvorevina? Ne može niko bez laži nazivati Boga Ocem.a nepriznavati Njegovog večno rođenog Sina, koji jedini ima moć da stvoreno pretvori u rođeno. Apostol Hristov odlučno govori: „Ko se god odriče Sina, ni Oca nema, a koji priznaje Sina i Oca ima“ (I Jov. 2, 23; 4, 16).
11. U II članu našeg „Vjeruju“ mi ispovedamo našu veru „u jedinoga – Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijega, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre sviju vekova, rođenog a ne stvorenog“. Okoliko moramo biti blagodarni svetim Ocima Crkve, koji ovu istinu istakoše i potvrdiše! Inače bi mi bili lažljivci kad bi govorili o Ocu bez Sina. Jer ako Otac nema Sina, čiji bi bio Otac, i zašto bi se zvao Otac? I sav naš govor o Ljubavi bio bi samo jedna čežnjiva pesma bez realnog opravdanja.
12. Bog kao Ljubav objašnjava se samo Bogom kao Svetom Trojicom. U ovome je ključ tajne ljubavi, kćeri moja. Drži ovo stalno u pameti. I veruj reči velikog Isaka Sirina: „Ljubav je slađa od života“. A ja dodajem: i jača od smrti.
13. Kad govorimo o ljubavi u Svetoj Trojici, mi stalno držimo u pameti da je Bog duh i ljubav u Bogu sva duhovna. Otac ljubi Sina tako silno, da je sav u Sinu; i Sin ljubi Oca tako silno, da je sav u Ocu; i Duh Sveti po ljubavi sav je u Ocu i Sinu. To je Sin Božiji posvedočio rečima: „Ja sam u Ocu i Otac u meni“ (Jov. 14, 10). I Sin u Svetom Duhu i Sveti Duh u Sinu. U Pismu stoji kako vaskrsli Hristos na apostole „dunu i reče im, primite Duh Sveti“ (Jov. 20, 22). Ono što neko nosi u sebi, može dati iz sebe.
14. Osobina ljubavi, kćeri moja, je da jedno ljubeće lice želi da utone u ljubljeno lice. Tako je žarka ljubav Oca prema Sinu, da bi On, hteo da utone i izgubi se u Sinu. I obratno. Takva je ljubav i Duha Svetoga prema Ocu i Sinu. No po nepostižimoj neophodnosti svak ostaje ono što je. Zato se i kaže za Svetu Trojicu „nerazdelna – neslijana“. Nerazdelna je, jer je jedna po bitnosti i ljubavi; neslijana, jer je po ipostasima individualna. Jedan trojedini plamen bića, života i ljubavi. Na tom veličanstvenom plamenu božanske ljubavi palimo i mi naše malene i vlažne svećice zemaljske ljubavi, koje se lelujaju, dime i lako gase. A što se tri lica ne slivaju i ne razdeljuju, to je dejstvo ljubavi svakog lica prema druga dva. Jer svako od njih iz ljubavi teži, da uveliča i proslavi ostala dva lica Svetoga Trojstva. To objašnjava reč Sina Božjega: „Otac moj veći je od mene“.
15. Ljubav u jednom licu nije ljubav nego samoljublje i sebičnost. Zbog toga Muhamed i ne spominje ljubav u vezi sa jednoimenim Alahom nego samo pravednost i milostivost. – Ljubav udvoje brzo hladni i prelazi u tugu. Zbog toga se bezdetnost u Starom zavetu smatrala prokletstvom. A tako se i danas smatra na Balkanu, u Rusiji i na celom Istoku. Puna ljubav jeste ljubav utroje. Na zemlji je to tako, zato što je to tako na nebu. Nije čudo što broj tri igra tako ogromnu ulogu u svima tvorevinama Trojedinog Tvorca.
16. Ljubav nije iz zemlje iznikla nego je s neba data. Prepodobni Kasijan kaže: „Ljubav isključivo pripada Bogu, i onim ljudima koji su vaspostavili u sebi obraz i podobije Božije“. Svesna ljubav odnosi se na svesnu ličnost. Ne na princip ili ideju ili ma kakvu bezličnu tvorevinu, nego na ličnost. Gde nema reciprociteta u ljubavi, tu nema ljubavi. A princip ili ideja ili nesvesna tvorevina, bilo Božija ili ljudska, ne mogu nas ljubiti ma koliko mi njih voleli. O toj ljubavi mi ne govorimo, nego o onoj koja je od ličnosti ka ličnosti i koja je „nerazdelna i neslijana“.
17. Savršena ličnost, sa savršenom svešću, savršenim umom i savršenom moći, može imati savršenu ljubav. Ta ličnost je Bog naš. Što svaki čovek revnuje za svoju ličnost, to je zato što je i Njegov Stvoritelj ličnost. Što svi ljudi cene ljubav iznad svega, to je zato što je njihov Stvoritelj Ljubav. I tako od iskoni do danas i na vek veka.
18. Uvek se niže dokazuje višim, a ne obratno. I čovečije postojanje dokazuje se postojanjem viših bića, viših moći i inteligencija od ljudske. Neko od evropskih filosofa rekao je: „Mislim, dakle postojim“. I ta njegova reč je rastrubljena po svetu kao nešto veliko. U samoj stvari, mislio ja koliko hteo, ja ne postojim, ako ne postoji neko veći od mene, koji je i mene i sav svet smislio. Ako Bog ne postoji, kao inteligencija viša od mene izvesno je, da i ja ne postojim; nego sam samo neka prolazna utvara, avetinja, koju su vihori iz prašine digli i uobličili za trenutak, da bi me ponovo rasuli u istu prašinu, bez cilja i sleda. Isto tako i ljubav, Ako ljubav nije u Bogu i od Boga, onda je ona samo jedna sentimentalna čežnja, koju ljudi upotrebljavaju kao narkozu. da bi malom besmislenošću ublažili veliku besmislenost života.
19. „Bog je ljubav, i ko stoji u Bogu i Bog stoji u njemu.“ (I Jov. 4, 16). Vekovi i generacije ljudske čežnjivo su čekale da čuju ove svetlonosne i živonosne reči kao zvezde vodilje slične Vitlejemskoj zvezdi. A te reči apostol je sam čuo, osetio i ponovio kako ih je od svoga Gospoda primio. Bog istine i ljubavi jedini je večni Bog, koji nema dodira i zajednice s „bogovima“ laži i mržnje. Ovim otkrovenjem Hristos je srušio sve politeističke panteone, u koje je mašta ljudska stavljala dobre i zle bogove na ravnu nogu.
20. Nije lako pojmiti zašto je Bog stvorio svetove, najpre svet bestelesni anđelski a potom fizički telesni sa čovekom na vrhu. Ako je trojedini Bog savršen i samodovoljan u punoći života, ljubavi i slave, zašto je stvorio svetove niže od sebe? (Kažemo, niže od sebe, jer niko ne može stvoriti nešto ravno sebi. Roditi, da. Bog Otac rodio je Sina ravnog Sebi; i čovek rađa decu ravnu sebi po biću i suštini). Crkva – i samo Crkva – daje odgovor: Od preobilja ljubavi svoje u samom Sebi Bog je stvorio sve svetove, nevidljive i vidljive, kroz Sina svog jedinorodnog, da ugodi Sinu svome. Da li radi zabave Sinu, ili iz neke potrebe? Mi to ne kažemo. Bogu ne treba zabava. Njegova trojična ljubav prevazilazi svaku radost zabave i svaku sladost veselja. Niti Savršeni, Samodovoljni, potrebuje ma šta, jer sve ima samom sebi.
21. U beskrajnoj ljubavi prema svome Ocu Sin je hteo ugoditi Ocu time što bi mu stvorio više sinova a sebi više braće, nižih od sebe ali po ljubavi izjednačenih sa sobom posinaštvom. I u Večnom Savetu Otac i Duh Sveti saglasno odobrili su Sinu stvaranje svetova za ljubav Sina. I tako je kroz Sina postalo sve što je postalo, „imže vsja biša“. A Sin Božji nazvan je i Logos Božji, ili Reč Božja, tj. izraz Božji; da, Pesma Božja, kojom se javlja veličanstvo i slava i mudrost i ljubav Božja. Kome se javlja? Novostvorenim svetovima (Kološ. 1, 15-17).
22. Uzevši inicijativu za stvaranje, Sin je primio i odgovornost za stvorene svetove pred Večnim Savetom i povrh toga, još i dobrovoljni pristanak da sebe prinese na žrtvu kad i ako to bude bilo potrebno, kao bezazleno i prečisto jagnje, određeno na žrtvu „i još prije postanja svijeta.“ (I Pet. 1, 20). I tako je otpočela jedna nesravnjiva epopeja nad epopejama; epopeja stvaranja sveta, njegovog pada, iskupljenja, vaskrsenja i obnovljenja. Sve kako je rečeno i prorečeno. I sve sa jednim jedinim motivom – ljubav. Jer Bog je Ljubav i u Njemu nema drugih motiva izvan ljubavi, kćeri moja bogoljubljena i bogoljubiva.
23. I stvori Sin Božji bezbrojne nebesne inteligencije od arhanđela i anđela, bestelesnih i Bogu bliskih duhova. Stvori ih bogolikim, moćnim i prekrasnim. I dade im slobodu. Jedini Bog ne zloupotrebljava slobodu. Jedan od velikih anđela, Satanail, zloupotrebio datu mu slobodu, i bi beskrajno udaljen od prisustva Božijega, sa legionima pristalica svojih, i bačen u Ad, u tamu krajnju. Potom Slovo Božje, po Večnom Savetu, stvori Adama čoveka i Evu čovečicu u telu, i stavi ih u Raj. Ali ih prevari Satana kroz šarenu zmiju, i oni sagrešiše Bogu. Satani ne hte Bog oprostiti greh, jer iz same blizine Božje sagreši. A čoveku htede Bog oprostiti, jer čovek bi prevaren od Satane. Htede Bog oprostiti Adamu, ali ne bez pokajanja i dovoljne žrtve. I Sin Božji, Jagnje Božje, pođe na zaklanje radi iskupljenja Adama i njegovog roda. Sve iz ljubavi. I pravde, velite? Da, i pravde, no pravda je uključena u ljubavi.
24. Tako se „pokaza ljubav Božja k nama što Bog Sina svojega jedinorodnoga posla na svijet, da doživimo kroza NJ… ne da mi (prvi) pokazasmo ljubav k Bogu, nego da On pokaza ljubav k nama, i posla Sina svojega od očisti grijehe naše.“ (Jov. 4, 9-10). Prvo On dakle pokaza ljubav svoju k nama, pa zato očekuje da i mi pokažemo ljubav svoju k Njemu. Hoćemo li mi ili nećemo – od toga zavisi ili večna nagrada vernoj ljubavi ili pak večna muka izneverenoj ljubavi. Jer u vanvremenskoj večnosti nema ništa vremeno, sve je večno, kako radost tako i muka.
25. U Isusu Hristu Sinu svojem pokaza Bog ljubav „koja prevazilazi razum.“ Onaj kroz koga Sveta Trojica stvori svet javi se kao čovek u telu, da javi čovečanstvu ljubav Svete Trojice, dotle nepoznatu svetu. Kako se javi? Onako kako se samo velika ljubav ne stidi da se javi, radi spasenja ljubljenoga: u poniženju, u služenju, u stradanju, najzad u vrhovnom žrtvovanju.
26. U povestima i baladama o riterima mi čitamo kako su ovi za ljubav svojih verenica pošli rado u stradanje, ponekad i u smrt. No te verenice bile su dostojne njihove ljubavi i žrtve, kako to poslenici opisuju. Ali bezgrešni i prečisti Hristos podnese poniženja, muke i groznu smrt, ne za kakvu nevinu vernu i dobru devojku nego za grešnice i razvratnice, za ubice, lažljivce, kradljivce, otmičare, razbojnike, krivokletnike i bezbožnike, za zagađene i usmrdele duše ljudske, koje su mirisale na smrtnu trulež, i pre smrti bile smrt.“Jedva ko umrije za pravednike – a Bog pokaza svoju ljubav k nama što Hristos, još kad bijasmo grešnici, umrije za nas “ (Rim 5, 6-8). Nije li to ljubav koja prevazilazi svaki razum?
27. „Ljubav ne traži svoje,“ kaže apostol, naučen primerom svoga Učitelja“ (I Kor. 13, 5). Sve svoje reči i dela pripisuje Sin Božiji Ocu. „Ja govorim svijetu ono što čuh od Njega.“ Siđoh s neba ne da tvorim volju svoju nego volju Oca koji me posla“. „Da svršim Njegov posao“. „Kao što mi zapovijedi Otac onako tvorim“. „Da vidi svijet da imam ljubav k Ocu“. Vidi Jevanđelje Jovanovo. (O, kad bi svi sinovi čovečiji ovako ljubili roditelje svoje!). Dakle, Sin se odriče svoje volje i sve pripisuje Ocu. Niti On traži slavu svoju no Očevu. S druge strane opet Otac ljubi Sina „i sve mu pokazuje“. Niti Otac ikome sudi „nego sav sud dade Sinu“. I još više: „Otac ljubi Sina. I sve dade u ruke Njegove“.
28. U ljubavi Oca i Sina učestvuje i Duh Sveti u punoj meri. Duhom Svetim omogućeno je rođenje Sina od bezmužne Deve Marije. Duh Sveti se javio u vidu goluba pri krštenju Isusovom. Pun Duha Svetoga vrati se Isus sa Jordana. Duhom Svetim Isus je izgonio zle duhove iz ljudi. Duh Sveti sišao je na apostole o Pedesetnici. „Bog se javi u tijelu, opravda se Duhom“. „Koji se vladaju po Duhu Božijemu, ono su sinovi Božiji“. Jedina hula neoprostiva jeste hula na Duha Svetoga (Mat. 12. 31). Duh života, sile, mudrosti, istine, molitve, mira, radosti, utehe, useljava se u Hristoverne kao u svoje hramove. On produžuje telo Hristovo sjedinjujući verne u jedno osvećeno telo, koje jeste Crkva kao „stolp i tvrđava istine“. I povrh svega „ljubav Božija izli se u srca naša Duhom Svetijem, koji je dat nama“ (Rim. 5, 5).
29. Kad se dakle kaže: „Bog je ljubav“, time se kaže, da je sva Sveta Trojica Ljubav. I otac je Ljubav, i Sin je Ljubav i Sveti Duh je Ljubav. Izvor i praobraz ljubavi među anđelima i ljudima; izvor koji dajući ne smanjuje se, i primajući ne bogati se.
30. Čuj, kćeri, ove reči o neiskazanoj hrabrosti, koja je svojstvena samo ljubavi. Iz ljubavi Sin Božiji se ponižava, služi, uči, leči, hrani, poji, uspravlja i ispravlja, veseli, muči se, strada, prašta i umire. „Sin čovečiji nije došao da mu služe nego da služi i dade dušu svoju u otkup za mnoge“ (Mat. 20, 28). Kad služi, služi s radošću, kad se žrtvuje, žrtvuje se dragovoljno, ne brinući o sebi no gledajući neprestano u večno ognjište ljubavi na nebesima, u onu Dvojicu. To je lako bilo Sinu večne ljubavi. To je lako i ljudima sa ljubavlju. Zato Nil Sinajski kaže: „Sve će ti biti lako učiniti i podneti, čim zadobiješ svetu ljubav. A gde ljubavi nema, nema uspeha“. I sve biva teško i nemoguće.
31. Ljubav je radost, cena ljubavi je žrtva. Ljubav je život, cena ljubavi je smrt. Koji ljube zemaljsko bogatstvo, vlast i slavu, nemilosrdno gone druge ljude da služe njihovoj beslovesnoj „ljubavi“. I gotovi su žrtvovati toj svojoj „ljubavi“ sve i svakoga izuzev sebe. Njihov je jedini strah služiti drugima i žrtvovati se za druge. Kneževi i vojskovođe ljudske bacili su u smrt legione radi plena i radi slave svoje. To je delo Satane čovekoubice. Ne tako Čovekoljubac Gospod, ne tako. On se spusti s nebeskog prestola slave, da svojom ličnom službom i žrtvom očituje ljubav Božiju prema ljudima. Hristova ljubav je primer najveće hrabrosti. To je hrabrost, pred kojom drhte i smrt i Ad.
32. Pogledajmo sad u početak početaka, kćeri čovečja. Dok je Eva imala ljubav Božiju u sebi, ona je bila sva predana Bogu. I ljubila je Boga svetom ljubavlju svim srcem, svom dušom i svom mišlju svojom. Ljubav prema mužu, kao i ljubav prema svim krasotama Raja, bledela je pred njenom ljubavlju k Bogu. Sve drugo što je volela, volela je zbog Boga i kroz Boga, a ništa što ne bi videla u svetlosti svoga ljubljenoga Tvorca. I sva njena duša, obučena je u laku, providnu i neosetnu odeću tela, ispunjavala se neiskazanim miljem i nasladom od ljubavi Božije. U ljubavi prema Gospodu Bogu ona se mogla takmičiti sa heruvimima. Nikakva želja za nečim izvan Boga nije ulazila u srce njeno niti se doticala uma njenog. Ljubavlju prema Bogu ona je živela, disala i veselila se. Takva je bila pramater roda ljudskog. Takav i praotac Adam.
33. Adam i Eva bili su bogovi, mali bogovi, kao što su i svi anđeli nebesni. Neka te ne uplaše ove velike reči, kćeri moja, koje se često ponavljaju u svetim knjigama pravoslavnim. Da su Adam i Eva bili bogovi, to se već sadržalo u rečima Svete Trojice: „da stvorimo čovijeka po obrazu našem“. To je. docnije i prorok jasno izrekao: „bogovi ste i sinovi Božiji“ (Psal. 82, 6). A te reči ponovila su i potvrdila božanska usta Spasitelja sveta: „bogovi ste“ (Jov. 10, 34). Na osnovu toga mudri Maksim Ispovednik savetuje: „Predajmo se svecelo Gospodu, da bi ga primili (u sebe) svecelo, te kroz Njega postali bogovi. Tako i mnogi drugi pravoslavni bogoslovi.
35. Dok je vizija Boga istine i ljubavi sijala u duši Adama i Eve, oni su zaista bili bogovi u onoj meri u kolikoj Stvoritelj po ljubavi svojoj čini slovesna stvorenja svoja bogovskim. To je još pojačao Hristos u odgovoru na jedno ludo pitanje Sadukeja, rekavši da ljudi posle smrti „o voskreseniju niti će se ženiti ni udavati, nego su kao anđeli Božiji na nebesima“ (Mat. 22, 29-30). Anđeli pak nazvati su bogovima kroz usta Psalmista: „Bog stade na saboru Božijem, usred bogova izreče sud“. (Psalam. 82, 1).
36. Kakav bi bio bog, ma i mali, ako ne bi imao slobodu dejstva? Samo veliki i jedini večni Bog nezloupotrebljava svoju slobodu. Satana, jedan od malih bogova, upotrebi svoju slobodu za zlo svoje i drugih. Tako i praroditelji roda ljudskog. Čim se izgubi ljubav, um potamni. Sa grehom se gubi i sloboda. Da je Eva ostala u ljubavi Božijoj, ona bi sa mužem rađala decu ali: „Ne od želje tjelesne ni od pohote muževe nego od Boga“.
37. U jednom pak kobnom trenutku bogoljubiva Eva podleže iskušenju prvog zloupotrebitelja slobode. Prevari je Satana, nekad arhanđel, a potom „otac svake laži, krvnik ljudski“ i protivnik Božiji. Sladunjavom laži zagolica on ženine uši. Ovako joj, on ustvari, reče: jedite vi on onog zabranjeg drveta, i otvoriće vam se oči, i vi ćete biti bogovi. Zna to, veli, Bog, pa zato vam je i zabranio, da vi ne bi bili kao i On. A On ne trpi takmaca, surevnjiv je. Ove reči zazujaše u Evinim ušima, zaslepiše joj duhovni vid i smutiše njen um. Ona odjednom poverova klevetniku Božijem, poverova laži protiv Istine, čovekoubici protiv Čovekoljupca. I u času kad poverova šarenoj Zmiji, šarenoj laži, u njenoj se duši izgubi harmonija, otpustiše se strune božanske muzike u njoj, i ohladnji ljubav prema Stvoritelju, Bogu ljubavi.
38. U mutnoj vodi ne ogleda se lice. Niti Eva vide Boga u svojoj zamućenoj duši. Pogleda na drvo, koje beše puno pomešanih plodova dobra i zla. Pogleda u svoju mutnu dušu, i ne vide više Boga u njoj. Bog je beše ostavio. Bog i đavo ne stanuju pod istim krovom. Nemaše se tada žena na koga osloniti do na Satanu i na svoje telesne oči. I opet pogleda očima i vide, da je zabranjeni plod dobar za jelo, mio za gledanje i da daje mnogo znanja. Avaj, znanja ne samo o dobru nego i o zlu! A pomešano dobro i zlo jeste zlo. No mesto ljubavi, tri želje svu je ispuniše: želja za telesnom nasladom, želja za posedovanjem i želja za znanjem. Izgubivši Boga, ona je počela tražiti naslon na stvari. Ali prazninu, koju odsustvo Boga ostavlja u duši ne može sav svet popuniti.
39. Odvojivši se od ljubavi Božije Adam i Eva osetili su strah – svagdašnjeg pratioca greha – i videli su se nagim. Dok su stajali u ljubavi Božijoj, Bog je sijao iz njih kao iz svojih hramova, te su bili i spolja u svetlost obučeni, i slabo su gledali svoja telesa. Gle, oni su bili goli i pre greha, ali to nisu ni osećali niti se stideli. Čim su pak one tri želje zauzele mesto ljubavi u njima, njihov duhovni lik se pomračio, i oni su telesnim očima gledali i videli samo tela. Osiromašena i ogolela duša, bez blagodatne ljubavi Božije, vidi samo ono što telesne oči mogu da vide. Kao i riba.
40. Na drvetu poznanja bili su smešani plodovi dobra i zla. I plodovi zla privlačili su, kao i vazda, ne svojim ukusom nego spoljašnošću: jarkim bojama i lepim oblicima. Obmanuta ljubopitljiva žena dohvati i jede prvo plod zla pa onda plod dobra. Zbog toga i rodi prvo zloga Kaina pa onda dobroga Avelja. I od tada produži se rađanje zlih i dobrih kroz sve vekove i generacije ljudske. Otuda sukobi, svađe, ratovi što ispunjavaju svu istoriju čovečanstva. Istorija sveta jeste makrokozmičko Drvo poznanja.
41. Olako neki uzimaju greh Evin, kćeri moja. Govore: šta je to tako strašno što je žena dohvatila neko zabranjeno voće? Govore tako kao u opravdanje ne samo svoje pramatere nego i sebe, namamljene grehom. Pralažov je nazvao Boga lažovom, i žena mu poverovala – zar to nije strašno? Jer reče ženi: nećete vi umreti, kao što vam Bog reče, nego ćete postati bogovi kao i On, čim budete jeli sa zabranjenog drveta. (Da je rekao: postaćete „bogovi“ kao što sam i ja, bio bi bliže istini). I poverova žena, da Bog laže, a đavo govori istinu. Ceo taj proces otpada od Boga istinitoga i prilepljenja uz Pralažova, kao ispražnjenje od ljubavi Božije, i ispunjenje željama telesnim, ceo taj proces, velimo, svršio se u duši Evinoj pre nego što se ona mašila za zabranjeni plod. Istovetni proces biva i dan danas kod ljudi i žena koji padaju u greh. Duša priprema a telo izvodi.
42. Kada ljudi biše obnaženi od ljubavi Božije, jedine istinite ljubavi, oni počeše nazivati svoje pohoti i želje ljubavlju. Tako nazvaše ljubavlju želju za telesnim nasladama, za blagom zemaljskim, za ljubopitnim znanjima, kao i želju za polnim sjedinjenjem, za vlašću i počašću, za igrom i veseljem, za posedovanjem stvari. Sve to ljudi imenovaše ljubavlju po naustiju Satane, samo da bi zaboravili ljubav nebesnu, jedinu nelažnu. Kao kad bi sužanj u tamnici drobio svoj crni hleb u male zalogaje, pa te zalogaje nazivao imenom najslađih jela što ih je nekada jeo u slobodi. Da bi kroz tu iluziju lakše mogao gutati gorki hleb tamnički.
43. Mnogobrojne želje, izrazi telesne ljubavi ne mogoše nikada zameniti istinsku ljubav niti učiniti ljude srećnim. Naprotiv, oni ih činiše sve nesrećnijim, jer ih iz daleka očaravahu a iz bliza razočaravahu. U cvetu – ruže, u zrelosti – čičak. Mnoge želje prouzrokovaše istinjenost srca ljudskog, i sukobe unutra i spolja među sinovima čovečjim. Divno to objašnjavaju apostoli Božiji. Prvo Jakov brat Gospodnji. „Otkuda su ratovi i raspre među vama? Ne otuda li, od slasti vašijeh, koje se bore u vašim udima? Želite i nemate? Ubijate i zavidite, i ne možete da dobijete … ištete i ne primate, jer zlo ištete, da u slastima svojijem trošite“ (Jakov, 4, 1-). Po tom Petar: „Ljubazni, molim vas, kao goste i došljake, da se čuvate od tjelesnijeh želja, koje vojuju na dušu“. (I Pet. 2, 11) a Pavle opominje: „po duhu hodite i želja tjelesnijeh ne izvršujte“ (Galat. 5, 16). I još mnogo i mnogo sličnoga.
44. Aj, kćeri moja, gle kako se gubljenjem ljubavi gubila i svest ljudska o istini. Jer su ljubav i istina nerazdvojni. Otuda, kao što su mnoge želje zamenile ljubav, tako su mnogi lažni pojmovi zamenili istinu, a lažni bogovi jedinog istinitog Boga. Svakoj ljudskoj želji odgovaralo je neko lažno božanstvo. To se jasno vidi iz svih mitologija, naročito jelinske, koja je do sitnica obrađena i, na žalost, velikim pesnicima opevana. Želje i strasti ljudske projektovane su u lične bogove i boginje, te tako ljudi „zaludješe u svojijem mislima i potamnje nerazumno srce njihovo“ (Rim. 1, 21-22). No i kad poludeše „građahu se mudri“, što i jeste osobina najopasnijeg ludila.
45. Sa one iste tri glavne želje, koje je zli duh izazvao u Evinom srcu da bi joj ispraznio srce od ljubavi, kušao je taj isti zli duh i Hrista Spasitelja u pustinji iznad Jerihona. A to su: želja za zemaljskom nasladom, želja za posedovanjem svega što oči vide, i želja za poznanjem – sve mimo i nasuprot Boga i Božije ljubavi. A Isus ga otera od sebe zapovednički (a ne kao Eva). Idi od mene Satano (Mat. 4, 10).
46. Tako Sin Božiji na početku svoje spasonosne službe ljudima. A na kraju reče Isus svojim učenicima: „Evo ide knez ovoga svijeta (tj. knez svih sujetnih želja i laži) i u meni nema ništa“ (Jov. 14, 30) tj. ni jedne od tih smrtonosnih želja. Kolika je razdaljina između Boga i Satane, toliko između sujetnih želja i ljubavi.
47. Ljubav je Bog. Samo se kroz Boga može ljubiti stvorenje Božije. I najružnije. Zato prva zapovest glasi: „ljubi Gospoda Boga svojega“, pa tek onda druga: „ljubi bližnjega svojega“. Bez ljubavi k Bogu svaka druga ljubav je nerealna i netrajna. Kao vruć vetar dolazi i prolazi, ustupajući mesto mrazu. Čak ni samog sebe čovek ne ume ljubiti bez ljubavi k Bogu. Samo kroz Boga čovek može ljubiti sebe ko tvar Božiju. O samoljublju kaže blaženi Diodor: „Ko sebe ljubi, taj ne može Boga ljubiti“.
48. Kad Hristos zapoveda: Ljubi svoga bližnjega. On ne misli, kao mnogi, da treba da ljubimo samo dobre i pravedne i zdrave i ugledne, nego i nedobre i nepravedne i bolesne i gubave i grbave i slepe i poludele i ružne i gadne i odvratne. Rečju, sve one koje je On ljubio, i niko drugi. A ovo je nemoguće čoveku koji ne ljubi Boga, i koji kroz ljubav prema Bogu kao kroz nebesnu prizmu ne prostire ljubav svoju na sve one koje je Bog sazdao. Kao kad neko od zaljubljenih ljudi voli ne samo zaljubljeno lice, nego i njegovog sakatog srodnika, i ne samo njegovu novu svilenu haljinu, nego i dronju njegovu.
49. Ljubav nije jedno od osećanja srca. Ljubav je carica svih osećanja, plemenitih i pozitivnih. Prepodobni Teodor Edeski kaže: „Ljubav je s pravom nazvana materom vrlina, glavom zakona i proroka“. Sva ostala plemenita i pozitivna osećanja jesu kao njene dvorske dame. Zato apostol i piše Kološanima, da je ljubav savršenstvo. „Ljubav je sveza savršenstva“. (Kol. 3, 14). A Solunjanima: „Gospod da upravi srca vaša na ljubav Božiju“ (II Sol. 3, 5). Vaistinu, ljubav je najkraći put u carstvo nebesno. Ljubav uništava razdaljinu između Boga i čoveka.
50. Čuj sada, kćeri, i ovu tajnu. Bog je savršena ličnost, zato je On i savršena ljubav. Bog je savršena ličnost, zato je On i savršena istina. Bog je savršena ličnost, zato je On i savršen život. Stoga je Hristos izrekao vasioni potresne reči: „Ja sam put, istina i život“, (Jov. 14, 6) razumevajući pod putem ljubav. Zato je ljubav, kao put, stavljena na prvo mesto. Jer se samo kroz ljubav postiže istina i život. Stoga je opet rečeno u Pismu Božijem: „Ako ko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, neka bude proklet“. (I Kor. 16, 22). Kako da ne bude proklet onaj ko je bez ljubavi, pa sledstveno i bez istine i života? Time je sam sebe prokleo.
51. Telo ne može ni ljubiti ni mrzeti. Ne može se telo zaljubiti u telo. Sposobnost za ljubav pripada duši. Kad se duša zaljubi u telo, to nije ljubav no želja, požuda. Kad se duša zaljubi u dušu, ne kroz Boga, to je ili divljenje ili sažaljenje. Kad se pak duša kroz Boga zaljubi u dušu, bez obzira na izgled tela (lepotu, rugobu), to je ljubav. To je prava ljubav, kćeri moja. A u ljubavi je život.
52. Naučnik privlači znanjem, bogataš bogatstvom, lepolik lepotom, veštak veštinom. Svak od njih privlači ograničen broj lica. Jedino ljubav privlači sva ljudska bića. Privlačnost ljubavi je neograničena. I učen i neuk, i bogat i siromah, i vešt i nevešt, i lep i ružan, i zdrav i bolestan, i mlad i star – svi hoće da budu ljubljeni. Hristos je rasprostro svoju ljubav na sve, i ljubavlju privukao k sebi sve. Svojom ljubavlju On je obuhvatio i mrtve, davno istrulele i od ljudi zaboravljene.
 
53. Čovek i mrtav želi da bude ljubljen. I posle smrti bori se protiv smrti. Zato se mnogi trude, da zaveštanjima i zadužbinama obezbede ljubav prema sebi i posle smrti. I živ i mrtav čovek želi da bude ljubljen. Srodnici mogu da imaju ljubav prema umrlim srodnicima. A Hristos reče: „Kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi“ (Jovan. 12, 32). Podignut na krst On je svojom žrtvom iz ljubavi prema svima privukao k sebi sve, čak i duše umrlih iz Ada. Pre Hrista, kćeri moja, nije postojala nauka o ljubavi, niti religija ljubavi.
54. Apostol ljubavi i slovesnosti, sveti Jovan, piše: „Ne ljubite svijeta ni što je u svijetu. Ako ko ljubi svijet, nema ljubavi Očine u njemu“ (I Jov. 2, 15). I daje razlog zašto ne treba ljubiti svet. Zato „što sve što je na svijetu, tjelesna pohot, i pohot očiju, i gordost života, nije od Oca, nego od ovoga svijeta. I svijet prolazi i pohot njegova, a koji tvori volju Božiju ostaje vavijek“. (I Jov. 2, 16-17). Dakle troje: pohot telesna, pohot očiju i gordost života (prvenstveno zbog znanja)“ – tri prastare sablazni, kojim Satana prevari Evu; ali ne i Hrista.
55. Sveti Antonije Veliki kaže: „Početak greha jeste pohot; početak spasenja i carstva nebesnog jeste ljubav“. Ljubav i pohot su suprotne. Ko pohot naziva ljubavlju, greši se o ljubav. Jer je ljubav duhovna, čista i sveta, a pohot je telesna, nečista i nesveta. Ljubav je nerazdvojna od istine, a pohot od iluzije i laži. Normalno uzev, prava ljubav postojano raste u sili i oduševljenju bez obzira na čovečiju starost; pohot pak brzo prolazi, prelazi u odvratnost, i često vodi očajanju.
56. Što kod životinja nije za osudu, kod ljudi je za osudu. Sve naše znanje o životinjama ne može nam objasniti unutarnja osećanja životinja. Mi ne znamo šta je unutra u njima, nego samo što je spolja. Ali izvesno možemo reći, da one žive po svojoj prirodi, po daru i opredeljenju Tvorca, jednako i od uvek, svaka u svom rodu, i nepogrešno. Ne može se ni govoriti o grehu kod životinja. Ali čovek čini greh, ako živi požudama životinjskim. Pa još kad te požude naziva svetim imenom ljubavi! Niti se čovek može spustiti do životinje a da se ne spusti niže od životinje.
57. Ako neki govore: pa i čovek mora živeti po prirodi, mi pitamo po kojoj prirodi? Da li po onoj prvonačalnoj, bezgrešnoj, rajskoj, kako je Bog stvorio čoveka, ili po onoj drugoj, bolesnoj, poniženoj, demonima zagađenoj, porocima unakaženoj, strastima umrtvljenoj? Jer ne svori Bog Čoveka kao što stvori svu ostalu prirodu, nego na osobit način. I povrh svega dade mu vlast nad ostalom prirodom. Time je čovek jasno izuzet od druge fizičke prirode, riblje, tičje, zverske, i uzdignut iznad svih zoologija i majmunologija. Hristos je došao, da obnovi onu prvu i pravu prirodu čovečiju. I samo ko živi tom obnovljenom prirodom, živi zaista po prirodi čovečijoj. Zoologija je ispod nogu Antropologije.
58. Čovek obnovljen Hristom živi obnovljenom prirodom, obnovljenim umom, srcem i voljom. Sve tri ove kopanje duše zakvašene su u njega kvasom Duha Svetoga. Da bi tako sve tri podjednako smestile u sebe trojičnu ljubav nebesnu, koja „prevazilazi razum“. Zato apostoli govore o „novom čoveku“ na podobije Hrista. I zato isti apostol veli: „Staro prođe, gle sve novo postade“. (P Kor. 5, 17).
59. Da staro prođe, i novo postade; da se zarđalo gvožđe pretvori u sjajan čelik; da se brda naslagane nečistote na ljudski rod bace u bezdan, zato je trebala jača snaga od čovečije, i nepojamno velika ljubav prema stvorenjima prezrenim i od samih sebe. Na zemlji nije bilo ni te snage ni te ljubavi, ni hrabrosti. Ona je trebala doći s neba. I došla je. Jer „Bog tako vozljubi svijet, da je i Sina svog jedinorodnog dao, da niko ko Njega vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni“ (Jov. 3, 16). Tako je sišao se neba Sin Božiji, „Božija sila i Božija premudrost“, da ljubavlju svojom oživi zamrli svet.
60. Dva puta se potresla zemlja od ljubavi Hristove: prvo kada je u mukama na krstu umro, da bi rod ljudski iskupio od greha i smrti; drugi put, kada je oslobodivši uznike iz Ada vaskrsao u sjaju i slavi. Ta dva potresa bila su i prošla. Ali potres srca ljudskih od Njegove plamene ljubavi produžen je najpre kroz prvu četu njegovih apostola i žena mironosica, pa kroz armije Njegovih daljih sledbenika kroz sve vekove i po svoj planeti zemnoj. Raspaljen ljubavlju Hristovom Njegov negdašnji gonitelj uzviknuo je: „Smatram sve za trice, samo da Hrista dobijem“ (Fil. 3, 8).
61. Taj isti Savle, – Pavle piše kao munjama a ne perom: „Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? Nevolja ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili strah? ili mač? kao što stoji napisano: za tebe nas ubijaju povazdan, drže nas kao ovce koje su za klanje. Ali u svemu ovome pobeđujemo radi onoga koji nas je ljubio. Pa znam jamačno, da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar ne može nas razdvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Tim. 8. 35-39). Znaj, kćeri, da sve paklene horde uzmiču ispred čoveka sa ovakvom ljubavlju.
62. „Ja sam došao da bacim oganj na zemlju“, (Luk. 12, 49) reče Gospod. To je nebesni oganj ljubavi, u kom nema dima, niti ma čega telesnog ni materijalnog, ni požudnog ni nesvetog. Ovakvom ljubavlju bili su zapojeni i opojeni, svi apostoli, kao i mnogi svetitelji i svetiteljke. Srca njihova bila su ispražnjena od želja telesnih i prolaznih, i uzdizala su se samo k Njemu, jedinom Ljubljenom, ne tražeći od sveta ništa i dajući svetu sve, Njega radi.
63. Takva svecela ljubav može se odnositi samo na ličnost, a ne na neki princip ili zakon ili prirodu. Gle, i zemaljska ljubav – ukoliko se ona može nazvati ljubavlju – vezana je za neku ličnost, a ne za princip, ili zakon, ili nemuštu tvorevinu. Uzalud su se trudili mudraci zemaljski, i pre i posle Hrista, da ubede narode u bezličnoga Boga. Sipali su vodu u rešeto. No ni narodi, koji su verovali u ličnoga Boga, ili bogove, nikada nisu imali u svojim panteonima jednoga Boga sa takvom i tolikom ljubavlju, kakva se u stvarnosti javila svetu kroz ličnost Isusa Hrista, Bogočoveka.
64. Ljubav koju je Hristos javio svetu, dušo moja, jeste ljubav od „prije postanja svijeta“ (Jov. 17, 24). Ta ljubav dakle nije vremena nego večna, niti je spolja nego unutra. „Ja sam u Ocu svojemu, i vi u meni i ja u vama“ (Jov. 14, 20). A gde je Sin tu je i Otac i Duh Sveti. On hoće da svojom ljubavlju ispuni svekoliko trojično jestestvo čovekove duše. Mada je On domaćin, ipak kao smeran gost kuca na svako srce čovečije. Jer je darovao slobodu čoveku, i ne nameće se. Blago onom ko svoju slobodu potčini Njegovoj ljubavi! „ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa mnom“ (Otkrov. 3, 20). Srećan je ko dragovoljno otvori srce Isusu koji mu donosi ljubav a sa ljubavlju i život i mir i radost.
65. Zbog ljubavi prema duši čovečijoj Gospod Hristos brine i o telu čovečijem kao vozilu duše. On hrani gladne u pustinji, leči telesne bolesti na ljudima, spasava ih od bura i vetrova, čisti ih od zlih duhova. On se dohvati gnojavih očiju slepaca, tiče rukom leprozne i mrtve, ispravlja zgrčene i grbave. I grbave, kćeri moja, zapamti. Najodvratnija tela nisu njemu odvratna, niti najlepša privlačna. On računa jedino sa dušama, koje rastu i sazrevaju u telesnim granicama. Sa duhovnim plodom svakog tela on računa. I on još zna, da često najgrbavije jabukovo drvo daje najslađi plod. Zapamti ovo, kćeri.
66. Zna Gospod vrednost telesa ljudskih. Šta je telo On je rekao kroz svoje proroke i apostole i sveštene pesnike: dim što iščezava, trava što se suši, cvet što vene, prah od praha. Ljudi gledaju na kola po kratkovidosti i sujeti; na vozilo gledaju a ne na vozara. On pak pre gleda na vozara skrivenog u kolima. Sva briga i ljubav Njegova upravljena je na nevidljivog vozara u kolima, tj. na dušu u telu. A što On opravlja i čisti kola, to je zbog vozara. Što On leči i hrani tela ljudska, to je zbog besmrtne duše ljudske. Jer, „kakva je korist čovijeku da sav svijet dobije a duši svojoj nahudi“ (Mat. 16, 26)?
67. Gospod Isus često ponavlja opomenu ljudima, da ne brinu o jelu i piću i odeći. Ovo je glavna briga neznabožaca a ne Njegovih sledbenika. Nije dostojno sinova Božijih, da ono što je glavno za životinje bude glavno i za ljude. Onaj ko nas je pozvao kao svoje goste u ovaj svet, zna šta nama treba i postaraće se za nas. Ili da mislimo, da je Bog lošiji domaćin od čovečijih domaćina? Da ne bude. Sa svima našim brigama o telu mi ga ne možemo spasti od starosti, bolesti, smrti i truleži. No znamo, da Svemogući, koji je naše duše obukao u ovo prečudno satkano izvezeno telo od zemlje, koje mi smatramo skupocenim a On jevtinim, obući će nas po smrti u nesravnjeno lepša tela, besmrtna i neraspadljiva, koja niti će bolovati niti stariti. To je obećao učiniti Onaj koji nas je iz čiste ljubavi stvorio, i koji očekuje ljubav kao odgovor na ljubav.
68. Ljubav k Bogu izgoni svaki strah iz duše osim straha od greha. Da, ljubav pojačava strah od greha. Strah od greha to i jeste strah od Boga. Veliki ljubitelji Hrista nisu se strašili ni ljudi ni zverova ni nemaštine ni smrti. Čak su se radovali stradanjima za Onoga, koji za njih postrada, da bi bili slični Njemu. I voleli su što pre umreti i ovaj svet ostaviti, samo da bi što skorije bili sa ljubljenim Gospodom. Apostol to svedoči: „Ne bojimo se, veli, i mnogo više volimo izići iz tijela (vozar iz vozila) i ići ka Gospodu“ (II Kor. 5, 8). Jer su bili uvereni, da kad im duša napusti ovu smrtnu telesnu kuću useliće se u „kuću viječnu na nebesima“. Pa kaže: „Zatim uzdišemo“. (II Kor. 5, 1-2).
69. Ne neki zemaljski nego nebesni primer ljubavi preporučuje Hristos svojima: „Ako zapovesti moje uzdržite, ostaćete u ljubavi mojoj, kao što ja održah zapovijesti Oca mojega i ostajem u ljubavi Njegovoj“ (Jov. 15, 10). A sve Njegove zapovesti sadrže se u jednoj: „Ljubite“. Sve pak ostale zapovesti Njegove, kao: zapovest o molitvi, milostinji, smernosti, čistoti, trpljenju, požrtvovanju, hrabrosti, bezbrižnosti, praštanju, bdenju, radosti i dr. jesu pojedinačni zraci ljubavi. Ko zadobije caricu vrlina, zadobija i svu svitu caričinu.
70. U svima knjigama Novog Zaveta ljubav je stavljena iznad svih drugih vrlina i zapovesti, kao sveobuhvatna. Poznate su reči apostola Pavla o ljubavi: „Ako jezike čovečije i anđelske govorim, a ljubavi nemam onda sam kao zvono koje zvoni i praporac koji zveči, ako imam proraštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premiještam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže. Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča; ne nadima se; ne čini što ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu; ne raduje se nepravdi, a raduje se istini… A sad ostaje vjera, nada i ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća među njima“ (I Kor. 13). Nikad lepša himna ljubavi nije čovečijim jezikom izrečena.
71. Kada božanstvena ljubav dođe u srce čovečije, s njom dolazi sve, sve, kćeri moja: i mudrost i moć i čistota i milosrdnost i pravednost i hrabrost i izdržljivost i jasnovidnost i spokojstvo i veselost i svaka dobrota. A to je sasvim logično. Jer Bog koji iz ljubavi prema nama „svoga Sina ne poštedje nego ga predade (na muke i smrt) kako dakle da nam s njim ne daruje“ (Rim. 8, 32). Sva istorija Crkve potvrđuje ovo. Osvetljeni ljubavlju Hristovom prostaci su postajali mudraci, plašljivci mučenici, razvratnice svetiteljke, tvrdice dobrotvori, carevi i bogataši sluge Hristove, vuci jaganjci a jaganjci lavovi. Čudotvorna sila Hristove ljubavi nije prestala s Njegovim odlaskom nego se još umnožila, veoma se umnožila.
72. Svecelu svoju ljubav Hristos je dao ljudima. Zato On i očekuje svecelu ljubav njihovu. I tvoju, dušo mila. Ne samo ne trpi On podeljenost našeg srca između Boga i Mamona, nego zahteva nešto što izgleda sasvim protiv prirode ljudske. „Ko ljubi oca ili mater ili sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan“ (Mat. 10, 37), pa još to pojačava: „Ko ne mrzi na svojega oca i na mater, i na ženu, i na djecu, i na braću, i na sestre, i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik“ (Luka, 14, 26). Naravno, da je ovo nemoguće svakom čoveku sem onome ko otvori svoje srce k Bogu, te Svemogući učini nemoguće mogućim. „Ljubav zapravo nema ništa osim Boga, zbog toga što je Bog ljubav“, piše sveti Nil Sinajski.
73. Dok čovek ne omrzne svoju staru haljinu, ne može poželeti novu. Kako ćemo postati „nova tvar u Hristu“, „nov čovek“, „Sinovi svetlosti“, ako ne omrznemo svoju staru grehovnu dušu, koja je zbog robovanja telu postala više telo nego duh? Stari čovek je sav u strahu od Boga. Strah mu je početak i svršetak. Kod novog čoveka strah je početak a ljubav svršetak. Smrt za ljubav Hrista jemstvo je života večnog.
74. Ko god se udalji od ljubavi Hristove, pada u ludost telesnih želja, koje ne znaju meru, niti im ima broja. A u osvetljenim ljubavlju ne vladaju telesne želje, nego su ravnodušni prema svim prelestima ovoga prolaznoga sveta. Oni „upotrebljavaju ovaj svijet kao da ga ne upotrebljavaju, jer prolazi obličje ovoga svijeta“ (Kor. 7, 31). Gledaju na ono što se ne vidi, a ne na ono što se vidi. Njihov pogled stalno je pravljen preko groba ka Onome koji ih ljubi i čeka u krasotama i radostima „što oko ne vidje, ni uho ču, niti u srce čovijeku dođe“. (I Kor. 2, 9). Onamo je krajnja svrha našeg putovanja i naših trudova. Kratki vidici, lažni vidici.
75. Ne može se imati prava i stalna ljubav prema Bogu, dok se nema ljubavi prema Hristu, niti se može imati ljubavi prema bližnjim dok se prvo nema ljubavi prema Hristu. Ovo ponavljamo i ponavljaćemo. Kao što je rečeno: „Vo svjetje Tvojem uzrim svijet“. Tako se može reći: Kroz ljubav Tvoju i mi ljubimo. Samo kroz ljubav Božiju, ovaploćenu u Hristu, mi možemo pravilno ljubiti i Boga i sebe i svoje bližnje, čak i neprijatelje. Jer i za naše neprijatelje Hristos umre. Isključivo zbog te velike cene, kojom Hristos iskupi naše neprijatelje, nama je omogućeno ljubiti ih, blagosiljati i moliti se za njih. Sve zbog Hrista a ne zbog neprijatelja Božestveni Maksim Ispovednik piše: „Ko ljubi Boga, taj neizbežno ljubi i bližnjega“. Mi dodajemo: Ni Boga ne može ljubiti ko ne ljubi Hrista vaploćenog Sina Božijeg. U Novom Zavetu objavljene su svetu dve osnovne dogme: Sveta Trojica i Vaploćenje Sina Božijega. Ljubav počiva na ovim dvema dogmama.
76. Bog je blagoslovio brak, najpre u Raju, potom i u Kani. Brakom dva tela postaju jedno telo; dve duše „nerazdvojne i neslijane“. Dva hrama Duha Svetoga pod jednim krovom. Zašto sjedini Bog dva tela ujedno? Jer, „lakše je dvoma na putu nego jednom“. Jer se brakom zauzdava nečista pohot za telom, celishodnim necelishodno. Jer množenjem roda ljudskog omogućava se i mnoštvo spasenih žrtvom Hristovom. Jer telesni brak muža i žene, u ljubavi vezan i Crkvom blagosloven, jeste najizrazitiji simbol Hristovog duhovnog braka sa Crkvom i sa svakom dušom hrišćanskom. I među prvim sledbenicima Gospodnjim, apostolima i mironosicama, bilo je i bračnih i nebračnih.
77. Monaštvo je u ideji natprirodno, anđelsko. U mnogobrojnim primerima ono se pokazalo, i pokazuje, i u praksi natprirodno i anđelsko. Ali po reči samog Gospoda to „ne mogu svi primiti do onih kojima je dano“. Kojima je jasno otvoren vid za carstvo nebesno; kojima je srce otvoreno isključivo za ljubav Hristovu kojima je milo penjati se uz strme duhovne litice do visina neba, i koji osete priziv kroz blagodat i silu Božiju, oni primaju bez straha i bez obziranja. Takve Hristos hrabri na monaški život rečima: „Ko može primiti neka primi“. Blago tebi, kćeri, što si mogla primiti ono što svi ne mogu, što si se opredelila za nepodeljenu ljubav.
78. Misao o bezbračnosti u ime Gospoda i u službi Gospodu jako naglašava apostol Pavle, bezbračni apostol, govoreći (ali ne zapovedajući): „Hoću da svi ljudi budu kao i ja“. I ponavlja: „A neoženjenijem i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao i ja što sam“ (I Kor. 7, 7-7). No koliko god apostol pohvaljuje bezbračnost Gospoda radi, toliko osuđuje bezbračnost radi želja telesnih. U prvom slučaju ljubav prema Gospodu zamenjuje sve želje telesne, u drugom želje i pohote izgone ljubav i zauzimaju njeno mesto.
79. Monaštvo nije pravilo no izuzetak, ali izuzetak bez koga Crkva Hristova nikad nije bila niti će biti. Slično nepravilnim glagolima (kao: „biti“), bez kojih bi govor bio nesavršen. Veliku strogost monaškog života u pravoslavnoj Crkvi mogli su da izdrže samo oni koji su imali veliku ljubav prema Gospodu. Zbog toga su oni postali „svjetilnici sveta“ i „zemni angeli i nebesni čelovjeci“, primer molitve i posta, pravilo vere i čistote. „Ko ljubi razgovor sa Hristom, taj voli biti usamljen“, veli sveti Isak Sirin. Usamljen razgovor ljubavi sa Ljubavlju.
80. U Žitiju Svetih nalazimo neobične primere, gde venčani par dogovorno produžuje živeti devičanskim životom kao brat i sestra: (Galiktion i Epistima, Aleksije Čovek Božiji i dr.). Po proročanstvu Pavlovom,“da će i oni koji imaju žene biti kao oni koji nemaju“. (I Kor. 7, 29). Pobedioci telesnih želja pobedili su zmiju koja pobedi Evu u Raju.
81. O bračnom životu dovoljno i jasno je napisano u Novom Zavetu. Apostoli sveti, s očinskom ljubavlju i strogošću, opominju i muževe i žene i decu. Starešinstvo muža nad ženom sravnjuju sa starešinstvom Hrista nad Crkvom (I Pet. 3, 1-8). Ljubav muža prema ženi treba da je slična ljubavi Hrista prema Crkvi, (I Tim. 2, 9-15; 5, 1-15) za koju On sebe prinese na žrtvu (I Kor. 7, 11-16). Udata žena „spasiće se rađanjem djece, ako ostane u vjeri i ljubavi i svetinji s poštovanjem (Tim. 2, 1-6); (I Kor. 7, 7-8; 32-40). A koja živi u nasladama telesnim, živa je umrla“. Deca da poštuju i slušaju svoje roditelje. Nema sveze bez obaveze.
83. Kao što osvećen brak simvolizuje Hristovo jedinstvo sa svetom Crkvom i Hristov duhovni brak sa dušom svakog vernog, tako opet s druge strane preljuba i blud simvolizuju satanizam, izneveru ljubavi Božije, raskid jedinstva sa Bogom. A to je po volji Satani, koji želi da izigra i osujeti Božju ljubav u ljudima. Njemu je mrska čista nebesna ljubav a prijatna telesna pohot u svakoj nečistoti. „Besplodna dijela tame“ – to je njegov mamac kojim mami ljude u pakao (Efes. 5, 11).
84. U Svetom Pismu Božijem često se preljubom i bludom naziva otpad od jedinog Boga i poklonjenje idolima. Proroci i apostoli gromovnički osuđuju oba ova sramna greha kao dušegubna. Bilo da muž izneveri ženu, bilo da se pokloni idolima, u oba slučaja on otpada od Boga i tvori ono što je đavolu ugodno. Ljubav nema ništa zajedničko sa preljubom i bludom. Ovo dvoje glume ljubav.
85. Postoji jedan prestup protiv ljubavi, težak kao blud i preljuba, i teži. To je bogoborstvo licemernih starešina narodnih, koji jezikom izjavljuju svoju ljubav prema narodu, a u duši preziru narod. Pod formom zakona oni pljačkaju i gnječe narod, i odbacuju „pravdu i milost i vjeru“. To su oni kojima Bog smeta a Hristos dosađuje, pa lukavo rade, da udalje narod od Boga a Hrista raspnu. To su najveći neprijatelji narodni, koji progone i ubijaju prave prijatelje narodne. Jedino njih je Hristos stavio ispod bludnica i carinika, govoreći farisejima: „Zaista vam kažem, da će carinici i bludnice prije vas ući u carstvo Božije“ (Mat. 21, 31).
86. Blagouhanje ljubavi! Kad žežemo tamjan, mi mislimo na blagouhani miris nebesne ljubavi. Duh Sveti kao nebesni oganj unosi toplinu ljubavi u srca ljudska, a kao svež vetar razgoni grehovni smrad i štiti Hristov miris po svetu. Taj miris nosili su u sebi svi sveti. Ljudi su ga osećali i od živih svetitelja i od njihovih moštiju. Apostol o tome govori: „Mi smo Hristov miris Bogu“, miris poznanja istine i sladosti ljubavi. (II Kor. 2, 14-16).
87. U crkvenim pesmama spominje se „blagouhanije Raja“. Taj miris ispunjavao je kako Gospoda tako kroz Gospoda i sve Njegove sledbenike, koji smrad telesnih želja zameniše blagouhanijem svete ljubavi Božije. Hristov miris pak ne dejstvuje podjednako na sve, nego „jednima je miris smrtni za smrt, drugima miris životni za život“ (II Kor. 2. 16). Jer jedini odgone taj miris smradom greha, a drugi ga očuvaju do kraja, stražeći nad svojim srcem i trudeći se da u svemu budu ugodni Hristu s ljubavlju i da prime u sebe blagouhanije Raja.
88. „Obrekoh, vas mužu jednome, da devojku čistu izvedem pred Hrista“, piše Pavle Korinćanima, ogrezlim u telesnim željama i besputstvima. To je zadatak crkve; naime, da očisti verne od svake prljavštine greha i strasti, i da ih učini čistim i svetim devojkama, nevestama prečistog i presvetog Hrista Cara. Prepodobni Teognost piše: „Nema drugog tako velikog podviga kao što je podvig celomudrija i devstvenosti. Koji česno održe bezbračnost, izazivaju divljenje anđela i zadobijaju vence mučeničke“. U srpskoj narodnoj poeziji gorovi se o „mirisu duše djevojačke“. To je miris čistote i svetinje, kćeri moja.
89. Na Istoku ljudi umeju da razlikuju miris duše krštene i duše nekrštene. Pčele po mirisu osete čoveka zlotvora, i odmah ga napadaju. Divlji zverovi prilazili su svetim ljudima i ženama i umiljavali se oko njih. Osećali su miris ljubavi. Kamo li da apostoli ne osećaju taj nezemni miris ljubavi (Flip. 4, 18). Bog nije mogao da podnese miris žrtava od strane bezakonika i licemera. Nisu žrtve krive (Isa. 1, 13). Žrtve su mirisale svojim prirodnim mirisom kao i uvek. Ali su duše onih koji su prinosili žrtve zaudarale zlovonijem.
90. Ljubav mnogo prašta. I zbog ljubavi prašta se sve. Gordo opravdanje sebe suprotno je ljubavi. Farisej Simon narugao se Isusu, što je dozvolio ženi javnoj grešnici, da mu mije noge svojim pokajničkim suzama i otire svojom kosom (priznajući da ima greha koliko kose na glavi). Isus ukori fariseja govoreći: „Opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala“. Prema kome ljubav? Prema Njemu, koji je bio na putu za Golgotu, da i njene grehe, kao celog sveta, opere ne suzama no krvlju.
91. Hristos po ljubavi traži nas a ne naše. A ljudi zbog nedovoljne ljubavi više traže Njegovo nego Njega. Ištu od Njega i hleb i dažd i plodorodnost i zdravlje i sve zemaljsko. I On to sve daje s tugom što ne ištu Njega. Zaboravljaju, da kad dobiju Njega, dobiju sve s Njim. Apostol mu govori: „Smatram sve za trice, samo da Hrista dobijem“ (Filip. 3, 8). S druge strane opet piše on vernima: „Ne tražim što je vaše nego vas“ (II Kor. 12, 14).
92. Ljubav i miraz ne slažu se. To si ti iskusila gorko, kćeri moja. Iskanje miraza, odsustvo ljubavi. U Troparu svetim devicama mučenicama pravoslavni pesnik je divno opisao njihovu ljubav ka Hristu: „Jagnica tvoja. Isuse viče velikim glasom. Tebe, ženiče moj ljubim, i tebe ištući stradam – i umirem za Tebe da bi i živela s Tobom; no kao žrtvu neporočnu primi mene, koja se iz ljubavi žrtvujem za Tebe“. To je ono što Hristos očekuje od svojih nevesta; duše njihove, s plamenom ljubavlju, a nikakav miraz. Ona tvoja tri verenika, kćeri moja, nisu hteli sebe tebi dati no prodati.
 
93. O, Hristu kao ženiku i Njegovom mističnom (tj. duhovnom) braku sa dušama pojedinačno i sa Crkvom kao celinom mnogo se pisalo u pravoslavnoj Teologiji. U priči o brakovima Carevog Sina Hristos je očigledno mislio na sebe kao tog Carevog Sina i Ženika. A što kaže brakovima a ne braku, to je zato što On očekuje venčanje sa mnogim dušama ljudskim, koje Njega u ovom životu budu ljubile kao On njih. Neće se svi pozvani odazvati, jer su suviše sputani telesnim željama i venčani za zemlju. No i bez njih „stolovi se napuniše gostiju“. Tako će se napuniti nebesno carstvo, Čertog Hristov, dušama vernim Njemu i ljubeći Njega. A ko izostane, izostaće ne zato što nije dobio poziv, nego što po svojoj volji nije se hteo odazvati pozivu.
94. Ma kakve da su sudbine ljudske na zemlji, ma kakve spletke i prepreke od Satane i bezbožnika, i ma koliki da bude u poslednja vremena otpad od istine i ljubavi Hristove, carstvo Hristovo bezuslovno će se napuniti. Ili zar On, koji nas je učio, da kad hoćemo da zidamo kulu, treba najpre da proračunamo, možemo li je dovršiti – zar On, da nije unapred proračunao kako će svoje carstvo napuniti? Crkva je telo Njegovo. Kakvo bi bilo telo bez svih svojih delova i delića do najsitnijih ćelija? Zato će Gospod i mnoge pokajane grešnike i grešnice očistiti i preporoditi tako da se dostojno mogu nazvati Njegovim nevestama. Ali samo pokajanje je početak ličnog truda u susret ka Božijoj blagodati.
95. Kao što se roditelji raduju kad neko voli i slavi njihovu decu, tako se i Gospod raduje kad ljudi vole i slave Njegove svetitelje. Isto kao da Njega slave. „Ko vas prima, mene prima“, rekao je On. I ko Hristove svece slavi, Hrista slavi. Sveci proslaviše Gospoda svoga na zemlji svetom ljubavlju, i u mnogim napastima održaše zapovesti Njegove. Tako pobediše preiskazanog zvera mržnje i pakosti, prvog Čovekoubicu. I ne tražeći ništa za sebe na zemlji, dobiše sve na nebu. Tako je i obećano (ne kroz lažljiva usta čovečija nego kroz istinita usta Božija.): „ko pobijedi, dobiće sve, i biću mu Bog, i on će biti moj sin“ (Otkr. rov. 21, 7).
96. Ko će pobediti? Onaj ko zna da je deo tela Hristovoga, pa drži svoje telo i dušu u svetinji, ne kao svoje nego kao Hristovo. Onaj ko gleda Hrista na krstu raspeta, pa govori sebi: Ovo je onaj koji mene ljubi više nego majka moja; Njegove su muke zbog mojih grehova, i Njegova krv za moje očišćenje i spasenje. Pobediće svi oni koji za vremena ukrštuju duše svoje trepetom ljubavlju prema večnom Ženiku Hristu. Da, svi oni koji sačuvaju dobijeni poziv na nebesnu večeru Jagnjeta Božijega. „Blago onima koji su pozvani na večeru svadbe Jagnjetove“ (Otkrov. 19, 9). Pozvani o dozvani. Strah Gospodnji početak je mudrosti, ljubav je punoća i vrhunac mudrosti.
97. Svi su ljudi pozvani i Bog hoće da se svi odazovu. I mnogi, vrlo mnogi, već su se odazvali u toku minulih vekova i još će se mnogi odazvati. To će biti tako veliki sabor kao kad bi pesak oživeo u ljude. Taj sabor opisuje tajnovidac Jovan ovako: „Potom vidjeh, i gle narod mnogi, kojega ne može niko izbrojiti, od svakoga jezika i koljena i naroda i plemena, stajaše pred prijestolom i pred Jagnjetom, obučeni u haljine bijele, i palme u rukama njihovijem“ (Otkrov. 7, 9). To praznovanje, ta radost, niti je zemlji poznata niti dostupna. To je praznovanje ljubavi, koja vaistinu prevazilazi svaki um i svaku maštu. To je neizmerno neizbrojivo carstvo Hristovo.
98. Pazi, kćeri moja, i ne prevari se. Koliko je velika ljubav Jagnjetova prema onima, koji sa strahom i ljubavlju očuvaše Očev poziv na svadbu Sina, toliko je strašan gnjev Jagnjetov na one, koji taj poziv primiše ali se ne odazvaše; ili ga vratiše, ili pocepaše, a pozivače – apostole, misionare, sveštenike – namučiše. Jer kada Jagnje Božije pobedi sve zverove, u ljudskom i neljudskom obliku i javi se svetu, tada će oni užasnuti vikati „gorama i stenama: padnite na nas, i sakrite nas od lica Onoga što sjedi na prijestolu, i od gnjeva Jagnjetova“ (Otkrov. 6, 16). Pravedna je ali strašna osveta izneverene ljubavi.
99. Kad jedan od supruga izneveri supružansku vernost, koliki gnjev, kolika mržnja, kolika larma po sudovima! Međutim ni jedan od supruga nije žrtvovao unapred za svoga bračnog druga ni jedno oko, ni jednu ruku, ni jedan prst. Pa ipak tolika jarost. A Hristos dade celo svoje telo da se ništi, svu svoju krv da se izlije, za svaku dušu čovečiju. Njegov gnjev protiv verolomnika ljubavi, koju je On krvlju i smrću zapečatio, nesravnjeno je opravdaniji od gnjeva svakog supruga na zemlji. Simeon Novi Bogoslov govori: „Ako duša javno ili tajno zameni ljubav prema Ženiku Hristu ljubavlju ma koga drugog predmeta, postaje nenavistna i mrska Ženiku“. Potrudi se, kćeri moja, da se naučiš ljubiti Hrista iznad sveta i svega u svetu i samu sebe.
100. Ljubavi ne treba zakon. Ljubav je Zakon nad zakonima. To je Novi Zakon, ili Novi Zavet Hristov. „Znamo, da onima koji ljube Boga, sve ide na dobro“, veli apostol (Rim. 8, 28). Može put ljubavi biti s preponama ili tegobama, ali i po reči Božijoj i po iskustvu ljudskom taj put nepogrešivo vodi ka najvećem dobru.
101. Mnogo ti napisah, kćeri Božija, a sve se može u kratko ovako reći: „Ako ljubiš Gospoda Isusa Hrista, ispunila si obe velike zapovesti o ljubavi. Jer On je Bog, i On je naš bližnji. Da, naš najbliži Bližnji. O Njemu vise obe zapovesti o ljubavi, i prvenstveno na Njega se lično odnose. Ljudima u staro vreme nije bilo moguće ljubiti nevidljivoga Boga. Isus Hristos je javljeni Bog i istiniti Čovek. Bogočovek, koji se kao Bog ljubavi javio i kao Čovek ljubavi postradao za našu ljubav. Zaista ti kažem, takvoga Boga i takvoga Bližnjega sasvim je lako ljubiti. I kroz Njega sve.
102. O, dušo moja, uskoro ćeš sve ostaviti i svi će te ostaviti. Prijatelji će te zaboraviti. Bogatstvo ti neće trebati, lepota će uvenuti, snaga nestati, telo istrunuti, i duša naći se u mraku. Ko će ti pružiti ruku u tami i osamljenosti? Jedini Hristos Čovekoljubac, ako si se bila za života uz Njega priljubila. On će te izvesti iz tame na svetlost, i iz osamljenosti na Nebesni Sabor. Misli o tome dan i noć, i prema tome se vladaj. Neka ti je Hristos Gospod, car ljubavi na pomoć. Amin.
Napomena: Ovo pisanije posvećujem mojoj duhovnoj kćeri, monahinji Kasijani, na čitanje i razmišljanje o onome što je najveće na nebesi i na zemlji.
 
Smerni rab Božiji † Kalistrat

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Iskreno dirnuta, hvala Bogu na tome

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *