КАСИЈАНА

 

КАСИЈАНА
 
СВАКА ТАЈНА БИВА ЈАВНА
 
Неколико дана трудили су се Павле Сарајлија и Марко Кнежев, да препишу оба рукописа за себе, тј. писаније Јове Сарајлије и писаније оца Калистрата. Игуман милешевски толико се радовао наласку овог другог писанија, да га није дао никако изнети ван конака. Али је дозволио да се преписује.
Преписивачи су узели собом копије, а оба оригинала су спојили уједно, и предали оцу игуману на чување где зна и како зна.
У овом послу само др Сумрак није узео никаква учешћа. Није ни излазио из своје собе. Једне ноћи падала је страшна киша, од вечера до јутра. Ујутру нађу доктора мртва, опружена уздуж гроба мати Касијане.
У његовој соби нађена су два писма, једно на име Павла Сарајлије а друго на име оца игумана.
Прво писмо гласило је:
Драги Павле, пријатељу мој,
После дугогодишњег нашег пријатељства налазим за потребно, да ти се представим као непознат. Ја сам онај студент медицине, кога је „Грбава Јула“ издржавала. Ја сам онај скот, који је њу изневерио, и побегао уочи одређеног дана венчања у манастиру Савини. Ја, нитков, доцније сам се оженио једном злом женом, која ме је варала и презирала и тиранисала, док ме најзад није покрала и одлутала у свет. То је била прва казна Божија. Али грижа савести следовала је као много тежа казна. Гоњен грижом савести ја сам се настанио у Сарајеву, када је Касијана већ била монахиња, и то чувена на све стране. Да би био ближе њој, и да би испросио опроштај од ње. Ја сам све исповедио оцу Калистрату, и он ме је, после дуге епитимије, разрешио од греха, када је од Касијане сазнао,да ми је и она опростила. Опростио ми је духовник, опростила ми она, али ја сам себи још нисам опростио, нити знам, да ли ми је Бог опростио. У мојој глупој младости ја сам њу презирао због њеног накарадног тела, а у пеленгоркој старости ја сам је обожавао изнад свих људских бића. Јер сам се уверио да је моја душа била накараднија и грбавија од њенога тела. Она је за мене постала анђео у телу. Ја се нисам усуђивао руковати се с њом, чак ни дотаћи се хаљине њене. Кроз њу је небо блистало неком надземаљском светлошћу. Кроз њу сам ја познао Бога и повратио се вери и цркви православној. Од ње сам научио, да телесна љубав нема ништа заједничког са правом, духовном љубављу. Кад смо се кренули из Сарајева ја сам осећао приближење смрти. Напрегао сам све силе душевне, да ми подрже тело док не стигнемо у манастир. Ових дана срце ми је све спорије куцало. Нисам хтео умрети у соби. Сишао сам у последњем часу да умрем покрај њеног гроба, мада и тога недостојан. То је све. Опрости ми, пријатељу драги, и не дозволи да се твоја духовна радост у овом светом манастиру помути ма и за један час мојом смрћу. Преко тебе завештавам сву своју имовину манастиру Милешеву, овоме манастиру Светога Саве и мати Касијане. Оно за мене представља прашину исто као и тело моје. Опрости и остај с Богом.
Твој љубећи те до гроба и после гроба пријатељ
П. Сумрак
 
Писмо игуману гласи:
Ваше Богољубије, драги ми оче Игумане,
Опрости, и само опрости. Не дозволи никако, да се моје одвратно тело погребе међу зидовима манастирским. Недостојан сам. Тело ме је навело на грех у младости, а тај грех ми је тровао сав живот до сада. Заповеди, да се плитко погребе изван зидова, покрај реке Милешевке. Кад надође река, нека однесе моје тело у Лим, а Лим у Дрину, и све даље и даље до мора. А ти се моли за моју грешну душу.
Клањам ти се, целивам ти свету десницу и молим за опроштај.
Грешни др Сумрак
 
Запрепашћење. Разна тумачења. Затим утишење. Свако чудо за три сата у манастиру, где се нижу нова и нова чудеса Божија, нове тајне као загонетке и њихове одгонетке. Док је народ говорио о смрти докторовој, наједном се пажња свију окрете ка једном младом муслиману из Берана. Сишао с ума. Он је трчао укруг око цркве од јутра до мрака. Народ га најпре сажаљевао, но постепено то је постала обична ствар. И мало је ко обраћао пажњу на њ. Али једнога дана, када му је духовник читао Псалтир пред гробницом Светога Саве, он је још једанпут оптрчао око цркве и намах се зауставио.
– Где сам ја? упита зачуђено.
Оздравио је. Потвратио му се ум. Плач од радости његових сродника. Клицање и прослављање Светога Саве од свега народа. Јавила се тајна Божија, тајна силе Божијег угодника Светога Саве, и свих светих Милешевских.
Павле Сарајлија, дотле утучен ненадном смрћу свога пријатеља Сумрака, наједном испуни се дивљењем овом новом чуду.
– То је заиста чудо Божије! узвикну он.
– Е мој, господине, немојте се чудити, проговори један старац из Хисарџика. Ово место је пуно пламена небесног. Ми одозгора са Хисарџика често видимо ноћу како пламени избијају из ових гробова. А није ни чудо. Ту су безбројни мученици, калуђери, жене, девојке и деца, побијени од османлијских сејмена и од аскера. Свему злу што се догађало у царевини, сматрало се кривим Милешево и Свети Саво. Па су убијали невини народ, кога би год затекли у манастиру. Има ту и муслимана, који платише главом само зато што се нађоше на овом месту у време напада. Из гробова пламен, господине, пламен за пламеном. Понекад гледамо одозгора и мислимо – пожар у манастиру! Велики пламен из гроба оца Калистрата. Велики пламен из гроба мајке Касијане. Страшно је ово место, господине. Слава Богу и Светоме Сави.
Сви монаси са игуманом причали су, како се сваког понедеоника (а то је дан анђелски) из гроба Касијаниног ширио неки опојни и дивни мирис, као пуна врећа разгорелог тамјана. Тај мирис, веле, осећа се надалеко по околним селима. А понедеоник је био дан њене смрти. И друга многа сведочанства од савременика о Касијани записује Павле. Како је узимала децу од Српкиња и була у манастир, да их она храни, купа и учи. Како је додиром своје руке болне лечила, како се на молитви дизала у ваздух. Како су се пред њом црквена врата сама отварала. Муслимани су је назвали Нена, а Хришћани Сијана јер веле, да јој се лице сијало. Природна лепота њеног лица повећана је духовном лепотом и добротом њене душе. Ни пост, ни труд, ни старост нису могли потамнети сјај њеног лица.
Наше Сарајлије остали су у Милешеву, како су предвиђали до Спасовдана, храмовног празника манастира Милешева. Јер као што краљ Стеван Првовенчани посвети своју задужбину Жичу Вазнесењу Господњем, тако и његов син краљ Владисав ову своју задужбину, Милешево, посвети истом празнику. А ово би друга година ослобођења Гроба Савинога, не само од Турака него и од још горих српских непријатеља, на жалост крштених.
И би велико славље, као некада у времена царствена. По жељи Сарајевских гостију духовници одржаше парастос свима „оцима и братији нашој“, који од Косова до наших дана редом, појас за појасом плаћаху страшну цену праве вере и златне слободе. А после парастоса отпојаше велико благодарење Богу.
Трећи дан после славе три ландау фијакера јездила су низ реку Лим ка Сарајеву. Сада са једанаест путника. Три дана разговараху путници о свему што њихове очи видеше и срца осетише у манастиру Милешеву. И срећно стигоше у Сарајево не довршивши разговор.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Iskreno dirnuta, hvala Bogu na tome

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *