КАСИЈАНА

 

КАСИЈАНА
 
ДАНИ ПРОМЕНЕ
 
Грбава Јула није знала, да је Калистрат одложио венчање. Она је дошла на литургију и заузела стратегијски положај покрај десне певнице. Јер је знала, да младожења на венчању стоји с десне стране поред младе пред олтаром. У десној руци држала је пиштољ под хаљином. Није се прекрстила ниједанпут. Лице јој је било мртвачки бледожуто. Све је то отац Калистрат запазио. Тек по свршетку службе Божје, она дознаде, да је венчање одложено. Од нервне напрегнутости беше она веома изнемогла, и придржавана од нане једва докорача до излаза из цркве; онда изгуби свест, и чим је довезоше кући паде у постељу.
Калистрат је сада био уверен, да је Јула заиста спремна да изврши злочин у цркви. Због тога он дозва мене, Јову Сарајлију, да колико сутра одем оном злосретнику Вулу и саопштим, да га Калистрат не може венчати у Сарајевској цркви ни идуће недеље, нити доцније, нити икако. Ако ли се реши, да се венча негде изван Сарајева, нека се то не сазна у граду; нарочито да не сазна Јулијана. Тако ми рече, и ја одох и саопштих. Чувши Ову вест повика онај злосретник:
– Ја ћу прећи у католичку цркву. А могу прећи и у ислам. Мени је свеједно. Не може нико мени силом наметнути одвратну грбаву Јулу. Она је једногрба камила; ако ли њу узмем на врат, ја ћу бити двогрба камила.
– Нека те је стид, млади човече! Бог чује, и платиће, рекнем му ја и вратим се дома.
Неколико ноћи Јулијана није могла никако заспати. Нерви су јој играли и разгонили сан. Због тога је она ноћу дуго задржавала нану, и молила је, да јој прича приче. И нана је седела крај њене постеље и причала јој о старом добром времену, када је дата реч више вредела него сада писана хартија, и када је човек човеку давао на реч у четири ока стотине дуката у зајам, и када се није знало ни за неверство у браку нити за развод брака, и када су жене рађале по дванаесторо деце. Ту је прекиде Јулијана:
– О, нано, нано, како бих ја волела да имам деце. Само због деце ја сам се одлучивала за брак. Презирем људе, али децу неисказано волим. Деца, нано, деца, деца! Шта има лепше од деце, и то много деце, не као један цвет него као букет цвећа? Ај, ај, ај! А шта ти, нано, мислиш о Калистрату?
– Мислим, злато моје, да је он свети човек.
– Уф, свети човек! Лицемер као и сви други.
– Није, злато, није јагње моје, није он као и други. Он живи сиромашније него иједан калфа у Сарајеву, а све нас богати духом и истином. А када у цркви служи, гледала сам и ја, гледали су и други, лице му се засија као сунце. И Турци га поштују, и зову га Баба-Калогер, буле му иду на молитву и носе своју болесну децу. Таки је духовник наш, голубице моја.
– Остави се, нано, тих лудорија. Него иди сад па спавај.
Боже, како је сложено свако људско биће! Иако је Јулијана говорила речи против Бога и против слуге Божијега, у дубини душе њене била је нека велика резерва, која је потирала њене речи. Сваки дан је она слала нану оцу Калистрату, да га умоли да дође. И у току седмице старац је нашао времена, да јој се трипут одазове.
– Хвала вам, оче, што прошле недеље нисте венчали оног нечовека. Али ви ћете га венчати идуће недеље. Знајте, да ћете ипак идуће недеље видети две смрти пред олтаром. Ја се нисам поколебала у намери. Убићу га. Убићу њега, убићу и себе. Старац се згрози у духу као да чује глас демона из пакла. Па рече:
– Нећеш га ти убити идуће недеље, нити ма које недеље. Нити ћу га ја венчати док сам у Сарајеву. Буди спокојна, и баци пиштољ у Миљацку. Има неко већи од тебе и мене, који суди, и који ће њему судити. А Он не суди из освете, као што ти хоћеш да судиш, него по правди и љубави, по једној вишој правди и љубави.
– Каква је та виша љубав? Зар није љубав једна иста, свуда и свагде, телесна и страсна? То бих ја желела чути, рече девојка подругљиво.
– Кћери моја, не може се говорити о вишој или небесној љубави ономе ко је … ко је изгубио веру у Бога. Када ти се поврати стара вера у Бога, онда ћеш тек бити способна, да чујеш и познаш ону вишу божанску љубав, која је независна од лепоте и ругобе телесне. Јер вера је корен из којега расте у висину стабло наде и блистају се златни плодови љубави.
Приликом друге једне посете Јулијана је много плакала пред старцем и жалила се на Бога, који ју је створио тако наказну. На то јој је старац одговорио:
– Уверавам те, кћери, да те је Бог такву створио из превелике љубави према теби. Шта би ти више волела, да имаш грбава леђа или слепе очи?
– Уф, слепило је страшно?
– Несумњиво, да је слепило тежи недуг од твога. Ја сам пак у животу своме видео стотине слепаца, али ни једног од њих безбожног. Напротив, сви су они носили живу веру у срцима својим, а неки од њих уз гусле су прослављали Бога као најбољи свештеници. Твој недуг је много мањи, па ти ипак ропћеш на Бога. Шта би хтела? Да те је Бог створио лепу као вилу, и уз то још богату, је ли? Могу ти рећи, да сам ретко, ретко познавао, лично или по причању и читању, неку такву вилинску лепотицу, која своју телесну лепоту није злоупотребила на пропаст своје душе.
Наредне недеље Јула је опет дошла с пиштољем у цркву. Сумњала је у реч о. Калистрата, да неће венчати онога. Па како се није догодило оно што је она очекивала, вратила се с наном кући.
Али се ипак тога дана догодило нешто страшно. Онај вероломник Вуле, венча се те исте недеље у некој сеоској цркви за Сарајевом. Па кад су се сватови враћали у град, неко убије пиштољем младожењу из заседе, а невесте нестане. Нестане је као у земљу пропале. Нити се дознало, ко је младожењу убио, нит ко је невесту одвео. Али цело Сарајево изговарало је једно име: Хоџин Ибраим. Турска сила била је у оно време у Босни сиромашнија правдом него икад. Због тога нико се није усудио ни да тужи нити пак да претреса харем Ибраимов.
Ја сам ово први јавио оцу Калистрату. Он је устао, стао пред икону, поћутао неко време и рекао: Бог да му души прости! А кад сам му казао да одмах идем да јавим Јулијани, како се Божја правда јавила, он ме оштро погледа.
– Иди, вели, Јово, и реци јој нека се не весели. Нека пошаље онај пиштољ у чаршију и прода, па за добијени новац купи свећу и запали у цркви за душу покојника.
Кад сам ја саопштио грбавој Јули ову новост, она је најпре почела да игра и пљеска рукама. Но кад сам јој казао поруку Калистратову, она је села и дубоко се замислила. Онда је пришла мени и узвикнула:
– Право има духовник. Бог је учинио своје, а сад ћу ја учинити што ми старац заповеда. И послала је онај пиштољ у чаршију да се прода. И запалила је свећу за душу Вула.
После тога нана је неколико пута долазила оцу Калистрату и звала га да их посети. Али старац им више није одлазио. Када су пак чуле, да ће старац ускоро да отпутује у Милешево, оне обе бануше једно јутро у његов стан. Рече нана:
– Дођосмо, свети оче, да нас благославиш пре него одеш.
На то духовник одговори:
– Тебе ћу благословити, а Јулијану не могу сад благословити. Али и њу ћу благословити када сузама опере оне речи против Бога и оно недело које је хтела учинити пред олтаром.
Обе почеше плакати. А Јулијана покри лице рукама и гласно зајеца. Кроз плач и јецање испрекидано проговори.
– Опрости ми, оче, спаситељу мој. Ти си ме спречио да учиним зло усред храма Божијега; да осрамотим Српство и Хришћанство пред Турцима, и … и … пред мојим покојним родитељима.
И говорећи тако, она паде пред ноге духовника. Он је благо придиже и рече:
– Бог је, кћери, твој Спаситељ а не ја. Буди Богу благодарна, и продужи кајати се. И све ће ти се опростити. И бићеш благословена и Богу угодна и славна. А сада идите с миром.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Iskreno dirnuta, hvala Bogu na tome

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *