КАСИЈАНА

 

КАСИЈАНА
 
КАСИЈАНА
 
Тешка је бура на мору, тежа у души. Али ни море ни душа не чисте се без буре.
Гоњена буром у души грбава Јула нађе се једнога дана са својом наном у манастиру Милешеву. То је било у лето почетком Госпођинског поста.
– Дођосмо до тебе, свети оче, рече нана. Пусто нам Сарајево без тебе. Ти си везао моју Јулу, па ти можеш, да је и одрешиш, по Евангелију.
Старац Калистрат их прими топло очински. И одреди им стан у конаку за женске, за поклонице гробу Светога Саве. Било је међу њима болесних или са болесном децом. Дошле су ради лечења молитвом. Неке су опет дошле са даром манастиру из благодарности што су или по молитви оздравиле или добиле од Бога нешто друго што су просиле. Било је и девојака удавача, које су се, по старом обичају заветовале послужити Богу и Светоме Сави неколико месеци пре венчања ради благослова. Ове девојке радиле су у манастиру као пчеле: прале цркву, копале у башти, музле овце и краве, храниле живину, чистиле конаке, шиле, везле, ткале, кувале. Угледајући се на њих, нана и Јула одмах су се придружиле њима у пословима. Отац Калистрат благо им је говорио:
– Немојте се ви трудити. Одморите се, Ове су већином жене и девојке са села, научене на тешке послове. А за вас је доста што постите и у цркву ходите. Увече разоговорите са њима. Може се од њих и научен много научити. У њиховим душама је светиња.
Овај последњи савет Јула је примила к срцу, почела је ступати у разговоре са оним простим женским светом. Она је њима прилазила са стидом због своје грбе, јер је осећала, да ју оне сажаљевају. И то ју је пекло као жеравица. И заиста се од њих многоме научила, нарочито искреној побожности и страху Божијем. У почетку је говорила нани:
– Нано мила, ја осећам да нисам за нигде, ни за свет ни за манастир.
Но бура се у њеној души постепено стишавала. После службе Божје на Велику Госпођу, она је рекла нани:
– Нано моја, ја више волим живети овде у Милешеву него у Сарајеву.
Хтеле су се обе причестити на велики Богородичин празник. Али отац Калистрат рече:
– Нана се може причестити, а ти, Јуло кћери, мораш постити с покајањем шест недеља. То ти је једна блага епитимија. Ти знаш зашто.
Јула порумени и не рече ништа. А нана одмах проговори:
– Заједно ћемо, свети оче, заједно ћемо постити шест недеља, па се заједно причестити. Како бих ја гледала Јулу да пости сама без мене?
– Не би сама постила, не би. Има још неко ко би јој правио друштво, рече старац, с благим осмехом.
Јер старац Калистрат је стално постио.
Од тада отвори се плач код Јуле. Плакала је много, нарочито ноћу. После Госпођиндана народ оде кућама, а остадоше само заветнице и болеснице.
Једнога дана позва Јула нану:
– Хајде да ти нешто покажем.
Па ју доведе до гроба са малим спомеником, обраслим маховином.
– Ево шта пише на овом споменику: „Монахиња Пелагија“. Нано, могу ли калуђерице бити у мушком манастиру?
– Да питамо оца Калистрата, срце моје. Калистрат им објасни, да су под Турцима ишчезли женски манастири, који су цветали некада у време српског царства. Због тога се по неким мушким манастирима често налазила по нека старица калуђерица.
– Па зар не бих и ја могла бити калуђерица. Моја грба чини ме старицом.
– То кћери није за свакога. Него само за оне ретке који могу примити. А могу примити они који омрзну себе ради љубави Христове.
Па ја оче, мрзим своје тело, и презирем га и гадим га се.
– То није ни главно ни довољно. А главно је омрзнути душу своју, по речи Господњој: „Ко не мрзи и на душу своју, не може бити мој ученик“ (Лука 14, 26).
Девојка обори главу, па рече:
– С вашом помоћи, оче, ја ћу се трудити да омрзнем и душу своју.
Пред Крстовдан разболи се нана. На дан празника Калистрат причести Јулу у цркви а нану у постељи. Сутрадан је нана издахнула. Сахрањена је покрај цркве.
Сада се Јула осети као преполовљена. Она удвоји плач, тако да јој очи поцрвенеше. После четрдесетодневног помена јави се нана Јули на сну и рече:
– Ти ћеш ту живети до краја. Слушај оца Калистрата. Мени је добро.
Јула саопшти сан старцу, а он јој рече:
– Како Бог хоће. Но понављам: У манастиру не може се одржати ко не омрзне своју стару душу и не замени је обновљеном душом испуњеном љубављу Божијом.
Пред Божић добијем ја (Јово Сарајлија) од Јуле пуномоћје да продам све њено имање сем велике куће, у којој су живели њени родитељи и у којој је она рођена. Ту кућу одредила је она за дом српске сирочади. Један део од добијеног новца ишао би на тај дом, други манастиру Милешеву а трећи српској цркви у Сарајеву (у којој је хтела учинити оно зло дело). Мене је одредила за доживотног стараоца с тим, да ја могу узети два или три Србина за помоћнике. Ја сам све урадио сходно њеној жељи.
Идуће године по Васкрсу дође Јула у Сарајево. Дом је био пун мале сирочади. Она је плакала од радости.
– Бог ми је дао што сам увек желела – много деце. Вратила се брзо у манастир.
– Не могу у варош. Све ми је туђе. Досад сам била „грбава Јула“ а сад само „Грбава“, и телом и душом. Нисам раније знала, да сам и душом грбава. Отац Калистрат ми сада исправља и лечи душу. Збогом.
Три године провела је у манастиру као искушеница. Сабрала је сирочад из околине, и створила дечији црквени хор. Посећивала је болеснике, и Србе и Турке, из околних места Пријепоља, доносећи им утеху и понуде. Народ је почео више посећивати манастир због ње колико и због оца Калистрата.
Баш кад се навршило три године од Јулиног бављења у манастиру, старац Калистрат обуче Јулу у монашку расу пред гробом Светога Саве и надену јој име Касијана. Јула је била пресрећна. Говорила је:
– Више волим ово него да сам венчана за цара.
– И јеси венчана за Цара и то за Цара над царевина, рече јој старац смешећи се.
Она је разумела.
На Госпођин дан после одслужене литургије Калистрат леже у постељу, и позва Касијану, предаде јој једно своје писаније и рече:
– Ово је све што имам теби да оставим. Што сам ти кроз године говорио, то сам овде написао, да те подсећа на моје речи. Анђео Божији јавио ми је данас на литургији, да ће ми кроз три дана узети душу. А ти, кћери моја златна, продужи радити као и досад, и расти, расти у љубави Божијој.
Трећег дана заиста Калистрат је издахнуо. Касијана му је запалила свећу и заклопила очи.
Таквог великог духовника као отац Калистрат Милешево је имало ретко више од једног у сто година.
После Калистрата бивали су неискуснији духовници у Милешеву. Због тога је народ удвојио своју љубав према Касијани, као носиљци оне високе побожности и љубави, којом је живео и дисао покојни старац Калистрат.
Завршавам са овом напоменом:
У ове дане три су велике привлачности у Милешеву за српски православни народ као и за многе муслимане. То су: Гроб Светога Саве, успомена на оца Калистрата и – монахиња мати Касијана.
Слава Богу и Светоме Сави. Покој души оца Калистрата. Живот и здравље мати Касијани. Амин.
 
Јово Сарајлија
 
Овим се, господо моја, завршава рукопис мог покојног оца Јове Сарајлије, рече Павле Сарајлија. Хвала вам на пажњи, а сад пођимо на одмор. Предстоји нам још један цели дан путовања до светог Милешева.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Iskreno dirnuta, hvala Bogu na tome

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *