КАСИЈАНА

 

КАСИЈАНА
 
МЕЂУ ЗИДОВИМА МАНАСТИРСКИМ
 
Наши путници срећно стигоше у Милешево. Постили су строго да би се причестили на Велики Четвртак (у дан када се догодило прво причешће у историји света), и да би веселије дочекали свето Васкрсење. Ходили су редовно на сва богослужења, клечали пред гробницом Светога Саве. Палили свеће на гробу оца Калистрата и монахиње Касијане. Павле је предњачио свима. Он је још палио свеће на свима гробовима око цркве. Гроб Касијанин био је с јужне стране цркве. Није било никаквог споменика. Тако је она захтевала. Гроб јој је био поплочан комадима мермера. На једном комаду стајало је написано: Монахиња Касијана. Мермер је био већ поцрнео од многих свећа што је народ палио. На гробу је још лежало цвеће, увело и свеже, разнобојне пантљике, комадићи платна, мараме и друге ствари, дарови народни којима се појачавала молитва или изражавала багодарност.
Једнога дана, кад су наши путници стајали код гроба Касијаниног са многим другим богомољцима, који су палили свеће, китили гроб и крстили се, погледа их један старац сељак, па ће рећи:
– Посветила се она, господо, посветила. Ја је добро памтим. У свачијој жалости она је плакала од жалости, и у свачијој радости она је плакала од радости. Такве доброте ни наши дедови нису видели.
– Аферим, право рече! узвикну један муслиман из Пријепоља. Ама се много и намучила. Мучили су је и Османлије, мучили и христијани. Неки осион Кајмакам из Пријепоља бацио је у тамницу и заповедио да је пандури бију, тобож зато што су неки Турци због ње примили веру христијанску. А после опет неки српски хајдуци тукли су је зато што је ходила по муслиманским кућама и помагала турској сиротињи. Сви су је тукли по њеној грби, те је носила ране до смрти. Света душа, нека би јој и кости мирисале на Џенет!
Чувши ово стари доктор Сумрак гласно зајеца. Његови другови погледаше у њега, па се сетише, да је он тако јецао и кад је Павле Сарајлија читао оно писаније свога оца у манастиру Бањи. Но и сада као и онда они су то приписивали његовој старачкој осетљивости.
Павле Сарајлија је неколико пута молио калуђере, да потраже оно Калистратово писаније, посвећено Касијани, које спомиње његов отац. Они су тражили свуда, у библиотеци, у скривници, по преосталим мантијама умрлих калуђера, по сламњачама и јастуцима. Али ништа нису нашли. Говорили су, да о том писанију никад ни чули нису.
Једног вечера шапну доктор Сумрак Павлу у уши:
– То писаније налази се под Часном Трпезом у олтару.
Зачуђен Павле упита доктора:
– Откуда ти то знаш?
– Знам ја и више од тога. Покојна Касијана га је држала под Часном Трпезом и сваке суботе узимала, носила у своју ћелију и читала преко ноћи као неки Молитвеник. Сутрадан у недељу враћала га је опет на своје место, тако је то она чинила од смрти Калистратове, па све до своје дубоке старости и смрти. Ако га она није однела у свој гроб, рукопис је у олтару, као што рекох.
Ова изјава још већма зачуди Павла. Он позва игумана, уђоше у цркву, и игуман заиста извуче испод Часне Трпезе један кожни обмот, у коме је био рукопис. Неизмерно обрадован Павле позва двојицу својих другова да заједно са игуманом у једној ћелији виде и прочитају тај рукопис. Али доктор Сумрак опет шапну Павлу, на велико изненађење овога, да он не може бити присутан. Њему је, вели, то писаније оца Калистрата добро познато. Касијана му је давала то на прочитање. И он га је читао неколико пута. Онда Павле са игуманом и Марком Кнежевим затворише се у ћелију и дадоше игуману да он чита, пошто је он најбоље био упознат из разних аката са швракописом оца Калистрата.
Игуман се прекрсти и отпоче читати. Читао је лагано и застајкивао после сваке реченице. Понеки параграф читао је по два пута, на тражење присутних. Због тога се то читање продужило до пред зору.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Iskreno dirnuta, hvala Bogu na tome

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *