KASIJANA

 

KASIJANA
 
KALISTRAT
 
Kada su klepala na hrišćanskim crkvama objavila večernju (jer se pod Turcima nije smelo zvoniti u zvona), a hodže na džamijama odvikale akšam, starac Kalistrat je žurio u staru srpsku crkvu. Razbludno šeher Sarajevo tek tada se razigralo i razveselilo. I tako će to ići za očeve do ponoći, a za sinove do zore.
Za oca Kalistrata sve to nije značilo više nego zrikanje zrikavaca i bukanje buljina u noći – sve to varoško igranje i veselje. On niti je odobravao, niti osuđivao takav način života. „Postoje dva puta života, govorio je on, jedno je put svetski a drugo je monaški. Oni koji hode svetskim putem, nisu se zakleli da će tim putem ići do smrti, a monasi su se zakleli ići propisanim monaškim putem do smrti. Otuda svetski ljudi kada dožive razočarenja na klizavom putu svome, mogu se pokajati i stupiti na bolji put što vodi u život večni. Monasi pak ne mogu doživeti razočarenja niti menjati put. Oni samo mogu da padnu i ustanu, i opet da padnu i ustanu na istom putu. Tako je on mislio i govorio.
Za njega nije postojalo ni Sarajevo, ni Stambol, niti zemaljski Jerusalim, ni svet. On je nosio u sebi svoj svet, beskrajno udaljen od ovoga sveta, i svoju muziku, nečujnu simfoniju bestelesnih bića. Pedeset godina on se podvizavao u Mileševu. Jutrom i večerom kadio je pred ikonama i freskama svetitelja, isposnika, mučenika i anđela Božijih. I oni su mu postali prisniji nego živi ljudi, s kojima je on opštio kao sa senkama. Za njega je bila stvarnost ono što je stajalo iza ikona i fresaka, na ovima naslikano, a simvolično i obmamljivo kao senka ono što se u vidu mesa i krvi, zamotano u odelo, kretalo oko njega, ili ulazilo ili izlazilo iz crkve. Mrtve je on smatrao za svoje prave prijatelje a žive za pogodbene. No zato je ljubav njegova prema živim ljudima bila neograničena. Sve Hrista radi i radi onoga sveta. Nikad nije ušao u oltar dok prvo nije stao pred gorostasnu fresku Svetoga Save i tu se zamislio. Šta se zamislio? Eto, rekao bi on, ti si sveti oče, u svojoj sedamnaestoj godini napustio svoj sujetni svet i priljubio se Onome, koji nas je iz ljubavi stvorio i s ljubavlju čeka naš povratak. A ja tek u dvadeset sedmoj. Ti kao knez a ja kao prostak. Pomozi mi, da u nebeskom svetu bar moja glava bude blizu tvojih nogu.
Međutim, iako je Kalistrat od prostog zanatlijskog roda, on nikako nije bio prostak. Otac mu je bio abadžija u Sjenici, a on je svršio bogosloviju i višu bogoslovsku školu u Atini. Govorio je grčki kao i srpski. U dva maha nuđen mu je čin arhijerejski, ali on se zahvalio. Utoliko više on je bio poštovan ne samo u Polimlju nego u svoj Hercegovini i Bosni. Čak su ga smatrali i čudotvorcem i hrišćani i muslimani, jer su se mnogi bolni iscelili i sumašedši vratili pameti po njegovim molitvama. Episkopi su dolazili k njemu na ispovest. Kad ga je jedan episkop upitao: Šta je najvažnije za jednog sveštenika? On je odgovorio:
– Najvažnije je opštiti prvo sa Gospodarem, zatim s Gospodarevim dvorskim velikašima i najzad s Gospodarevim slugama. Gospodarem je on nazivao Hrista, Gospodarevim velikašima svetitelje, a Gospodarevim slugama ljude u ovom svetu. Jer, govorio je on, koji opšte samo sa Gospodarevim slugama ne obzirući se na Gospodara, izazivaju gnev Gospodarev.
Starac Kalistrat nije ni malo mario za Sarajevo niti ma koji mravinjak ljudski. On je poznavao mrave i bez mravinjaka. Ali sveta poslušnost prema svom arhijereju dovela ga je u Sarajevo. Parohijske poslove on je vršio sa velikom revnošću, i služio ne kao ljudima nego kao Bogu. Iako je on duhom živeo u bezoblačnim visinama, on je iz tih visina lakše pronicao u ljude i događaje, lakše razumevao nevolje ljudske i pravilnije ih lečio. Slučaj sa grbavom Julom nije ga smućivao, ali ga je žalostio i bacao u duboka razmišljanja.
Ko može ući u misli jednog istinskog monaha? To nisu misli jednog svetovnjaka, koji kao leptir skače sa predmeta na predmet, sa slike na sliku, sa jednog sećanja na drugo. Ne, nisu takve misli pravog monaha. Mnogo su prostije. On ne može da misli niočem zemaljskom, a da se ne uzdigne u nebesni svet, te da kroz nebesni durbin pogleda na zemlju i nebesnim fenjerom ne osvetli ljude i događaje na zemlji. Drugim rečima, on ne može da misli bez molitve. Niti može monah da razmišlja o karakterima ljudi i zbivanjima među ljudima bez utkivanja nebesnog u zemaljsko, nadprirodno. Otuda su sva monaška razmišljanja – molitvena razmišljanja nebesno-zemaljska. Takve su misli bile i misli mileševskog starca monaha.
Posle dugog razmišljanja o slučaju grbave Jule, on glasno reče:
– Ne, ne, ja joj svojom moći ne mogu pomoći. Najgore je od svega što je ona otpala od vere u Boga, i čak počela cinički da huli na Boga. Treba je prvo povratiti Bogu. Jer ako se ne povrati, nego kao bezbožnica ubije onog nesretnika, a potom sebe, time još njega može spasiti od pakla a sebe utopiti u pakao. Tu ja ne mogu pomoći. No samo Ti, o Svevišnji Bože!
Rekavši ovo starac uze Psaltir i poče čitati. Posle svake katizme – a Psaltir je podeljen u dvadeset katizmi – on bi kleknuo i proiznosio svoje molitve isključivo „za rabu Božiju grešnu Julijanu“ Te su se molitve izlivale iz samoga starčevog srca i kvasile suzama. Posle prve katizme on je uzdigao Bogu sledeću molitvu:
– Gospode, veliki i strašni, koji biješ i miluješ, da bi ili bijenjem ili milovanjem spasao ljude, spasi grešnu rabu Tvoju Julijanu. Odagnaj od nje Satanu, koji joj je pomračio um na Tebe, kojega sve anđelske vojske blagosiljaju. Jer ne može zdrav i bistar um odricati ni huliti Tebe, nego samo pomračen. I veliko sunce Tvoje pokrije se mrakom, kada mesec stane između njega i zemlje. Tako je mračni Satana stao između Tebe i njene duše, i njena se duša obrela u mraku u kome se Ti ne vidiš. Štedri, milostivi, mnogomilostivi, dugotrpeljvi Gospode, smiluj se rabi Tvojoj Julijani. Prosvetli joj um, umiri joj srce, ozari je Duhom Tvojim Svetim, da bi u pokajanju poznala i proslavila Tebe jedinog istinitog Boga i Spasa našega…
Takve i slične molitve uzdizao je stari duhovnik za Julijanu posle svake katizme. A po pročitanom Psaltiru on je pročitao i pokajni Kanon Presvetoj Devi Bogorodici.
Sarajevski petli iz mnogobrojnih bašti objavljivali su zoru, kada se umorni molitvenik spustio u postelju.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Iskreno dirnuta, hvala Bogu na tome

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *