NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

 

GLAS IZ VEČNOSTI
Pisma monasima i mirjanima o spasenju duše

 

 
PISMA ROĐACIMA I PRIJATELJIMA
 
369. Ocu A. S. Brjančaninovu. Odnos prema braku.
370. Rođenoj sestri Mariji Aleksandrovnoj. O dušekorisnoj reči,
o pripremanju za večnost, molitvi,
o čitanju dušespasonosnih knjiga
i o drugim pitanjima duhovnog života

371. O nevoljama, bolestima, pripremanju za večnost.
Karakteristika pisama Georgija Zatvornika

372. Poziv na putovanje u Petrograd radi zadobijanja
pravilnog usmerenja u duhovnom životu

373. O strpljivom hođenju životnim putem
i saveti kako se ponašati prema ljudima sa strane

374. O blagodarenju u nevoljama i o samoopravdanju
375. O ponašanju svoga sinovca A. P.
376. Rođenoj Sestri Aleksandri Aleksandrovnoj Žandr.
O zemaljskom životu i istinskoj sreći

377. O molitvi
379. O udovištvu
380. O hulnim pomislima i o nevoljama
382. O prekomernoj žalosti,
o gresima i drugim stvarima

383. O telesnoj bolesti
385. Podsticanje na trpljenje
387. O borbi sa strastima
388. O ostavljanju sveta
389. O podnošenju nevolja
390. Ponovo sestri
392. Sestri Jelisaveti Aleksandrovnoj
i njenom mužu Dimitriju Tihonoviču Parensovu.
Čestitanje povodom rođenja sina,
o svom putovanju po manastirima,
o svojoj braći, svojim zanimanjima u manastiru

393. O kratkovremenosti zemaljskog blagostanja,
slabosti svojih snaga i
o želji da završi dane svoje u dubokom miru

394. Uteha povodom upokojenja deteta
395. O ispraznosti zemaljskog života,
o čitanju Svetih Otaca i stranih pisaca

396. Opis svoje bolesti
397. O prostoti, smirenju i koristi od usamljenosti
398. O Promislu Božjem. O slabosti svojih snaga
399. O neophodnosti trpljenja na putu spasenja
401. Želja da se život završi daleko od Petrograda
402. O grubom sujeverju, gubljenju istinskog hrišćanstva
i sklonosti ka spoljašnjoj obrednosti kod ruskog naroda

403. Radost zbog sestre koja je izabrala „Boga kao udeo svoj „
404. O delima svetog Dimitrija Rostovskog
405. O čitanju 4. poglavlja Dela sv. Dimitrija Rostovskog,
savet da se pročita tumačenje Jevanđelja
arhim. Nikifora Astrahanjskog
i o svome prijateljstvu sa sestrom

406. O svom životu u Babajevskoj obitelji i o drugim pitanjima
407. O prostosrdačnosti, o Arhiepiskopu Nikiforu Astrahanjskom,
o teatralnoj pobožnosti Petrograda, o svojim prijateljima

409. „Bog gleda na nameru čovekovu“. Dela Svetih Otaca su staza ka Hristu;
o umnožavanju lažnih učitelja
i saveti sestri Aleksandri Aleksandrovnoj
da ne stupa u manastir

411. O svome duševnom stanju
412. O predanosti volji Božjoj
413. O životnim teškoćama
414. O svom zdravlju, teškoćama duhovnog života
u Sergijevoj Pustinji
i o pisanju knjige „O idenju za Hristom”

415. O dobrotvorstvu žitelja prestonice i onih u provinciji
416. Pashalna želja, o smanjenju broja sveštenika u parohijama
i, savet kako da se ponaša dobronameran čovek

417. Mišljenje o Mitropolitu moskovskom Filaretu
418. O životu usamljeničkom i (životu) bučnom, i o svojoj želji za životom u osami
419. O blagodušnosti y nevoljama
420. Uteha u nevolji je vera u Boga
421. O svojoj bolešljivosti, o smirenju i podvigu
422. O dolasku u Stavropolj i
o prirodnosti svoga odlaska iz Petrograda

423. Upoređenje svog sadašnjeg mesta življenja sa pređašnjim,
o pobožnosti Brjančaninovih i o nevoljama

424. O predavanju sebe volji Božjoj
pri dopuštenjima Božjim (iskušenjima i nevoljama)

425. Savet da se bude bliže Bogu
426. Savet kako da se podnose iskušenja i
o tome da majka treba da sačuva
ljubav prema deci i onda kada ih kolebaju sablazni

427. Savet da se u osami treba zanimati
Isusovom molitvom i rukodeljem,
kao i o neophodnosti nevolja za spasenje

428. O nedostatku otvorenosti kod ljudi,
o poveravanju dece Bogu i
o odnosu prema petrogradskim intrigama.

429. Mladost treba da odaje priznanje iskustvu odraslih
i da blagodari Bogu za sve

430. O svom učešću u svečanostima povodom
osvajanja istočne strane Kavkaza, i o sećanju na smrt

431. O vaspitanju dece, o nevoljama
432. Svršetak života služitelja zemlje i služitelja Božjeg
433. Želja da se život završi u pokajanju,
i o nekim društvenim pitanjima onoga vremena

434. O pokornosti volji Božjoj pri dopuštenjima Božjim
435. O trpljenju nevolja i o pustošnosti zemaljskog života.
436. O predsmrtnim bolestima, o milostinji za počivšeg,
o koristi od sećanja na viđenje smrti

437. Potvrdno mišljenje o Petru Dmitrijeviču. O sudovima Božjim.
439. O stanju pravoslavne vere u Rusiji
440. Ispunjenje zapovesti je stalna obaveza čoveka.
O tegobama onoga vremena.

441. O ispraznosti zemaljskog života
442. O potrebi da se prilikom životnih teškoća
u molitvama pribegne Bogu

443. Osvrt na pismo sinovca P. D.;
rukodelje pri uniniju i čitanje duhovnih knjiga

444. Bratu Petru Aleksandroviču. O udaljavanju iz sveta
445. O izboru duhovnika
446. O odnosu prema sveštenim licima
447. O istinskoj ljubavi
448. O delu „Slovo o smrti“
449. O svojoj težnji ka usamljenosti
450. O monaštvu, o Optinoj pustinji, o osnivanju svoga manastira,
o odsustvu želje za sopstvenim napredovanjem

452. O sopstvenoj želji za udaljavanjem
u Optinu pustinju i o drugim stvarima

453. O srebroljublju svih staleža onoga vremena
454. O smetnjama za udaljavanje u Optinu pustinju,
o najboljoj knjizi koja objašnjava hrišćanstvo i o drugim predmetima.

455. Kratko o svom položaju u Petrogradu
456. O predavanju sebe volji Božjoj i
o paženju na sebe pri društvenoj delatnosti

457. O prepuštanju sebe volji Božjoj i
o potrebi neodložnog pokajanja

458. O valjanom vaspitanju dece i
o duševnom usamljeništvu

460. O poveravanju sebe volji Božjoj.
O svom duhovnom blagostanju u Sergijevoj pustinji

461. O nevoljama i o sećanju na smrt
 


 
369. Ocu A. S. Brjančaninovu. Odnos prema braku.
 
Najpoštovaniji roditelju!
 
Veoma ugodno pismo Vaše od 22. oktobra dobio sam 30og. Najiskrenije Vam čestitam povodom dobijanja odlikovanja za 25 godina službovanja. Predstavka, već potvrđena od Njegovog Veličanstva, nalazi se kod Ministra i, verovatno, uskoro će biti predata vologodskom gubernatoru. Molim Vas, nemojte se brinuti oko slanja novca meni. Blagodarim Bogu, nije mi potrebno, i nalazim da je pravično, ako bi Vama bilo blagougodno, da uračunate taj novac kao onaj koji ste mi darovali prilikom mog odlaska iz Vologde u Petrograd.
Izvolite znati da od sveg srca želim dobro svim članovima naše porodice. Ali suđenje moje je jednostrano: ono je u skladu sa načinom življenja koji vodim. Meni se svagda činilo, tim više mi se sada čini, da je brak jaram težak i neugodan za nošenje. Ja sam ga se plašio i nisam ga razumevao, a sada ne shvatam, kako ljudi mogu da se odlučuju da stupe u njega. I zato budite milostivi, oslobodite me suđenja u ovoj stvari, ostavite mi na volju da želim blagostanje svojoj braći i sestrama, kakav god oni način života izabrali, brak ili bezbračnost. (…)
Ove jeseni bio sam veoma bolestan od groznice, posle koje sam počeo da se osećam sve bolje. Mislim da ovome doprinosi prekrasni dom u kome živim, sa svim udobnostima, i bratija anđeoske naravi koja me okružuje, i koja me uspokojava duševno i telesno.
Oprostite, najpoštovaniji Roditelju.
Sa istinski visokim poštovanjem i odanošću imam čast da budem Vaš najpokorniji sin.
 
4. novembra 1835.
Arhimandrit Ignjatije
 
370. Rođenoj sestri Mariji Aleksandrovnoj. O dušekorisnoj reči, o pripremanju za večnost, molitvi, o čitanju dušespasonosnih knjiga i o drugim pitanjima duhovnog života
 
Vaistinu Vaskrse Hristos!
Najvoljenija sestro Marijo Aleksandrovna!
 
Jednako i ja čestitam tebi od punoće srca protekli praznik Vaskrsenja Hristovog, jednako i ja tebi želim, prijatelju moj, sve moguće blagostanje. Tvoje jadikovanje je opravdano: ja sam suviše dugo ćutao, a ćutao sam zato što sam se nadao da naša uzajamna naklonost ne može biti podvrgnuta sumnji, kao i da uobičajena pisma svetovnih ljudi, koja se sastoje od raznih pozdrava i uverenja, ne predstavljaju obaveze monaha. Reč o duševnoj koristi ne mogu odbiti: takva reč je milostinja, koju monah obavezno treba da podaje ne samo radi duhovne koristi bližnjega, nego i radi svoje koristi. Kada čovek počešće razmišlja o tome da će se sve zemaljsko, privremeno, neizostavno okončati smrću, a takođe i da nije poznato kada će smrt nastupiti: kroz mnogo godina, ili sutra, ili kroz nedelju dana, tada se rađa u čoveku briga o pripremanju sebe za večnost. U ovu pripremu spada i molitva. Upoznaj se sa Bogom blagovremeno, čestim molitvama stiči smelost, da bi, kada budeš morala da predstaneš na Strašnom Sudu, mogla da umoliš Sudiju da bude milosrdan prema tebi. Ostavi ugađanje đavolu u raznim zabavama ovoga sveta, poslušaj Spasitelja Koji je objavio: „Teško onima koji se smeju sada! Teško onima koji su siti sada!“ Uprkos zaveštanju Sina Božjeg, đavo je ustanovio balove, pozorišta i ostale zabave. Prinosi se na žrtvu đavolu onaj novac koji bi mogao da preko siromašnih bude prinesen Gospodu Isusu Hristu, Koji uzvraća milostivom stostruko u budućem veku. Zanimajte se čitanjem Božanskih knjiga sa blagorazumnom umerenošću, koja čuva zadugo ukus i istančava ga, i koja umnožava usrdnu žeđ za Božanskom pravdom, ovim knjigama objavljenom. Takve knjige su Mineji za čitanje, dela svetitelja Dimitrija Rostovskog, dela svetitelja Tihona Voronješkog, pisma Georgija Zatvornika. Naročito je poslednja knjižica dragocena. (…) Stoga, ne treba čitati prevode sa nemačkog i francuskog, njima se srce može zaraziti neisceljivom ranom.
Tražiš od mene duhovni blagoslov za sebe i za muža svoga? Neka ti da Gospod ono što prosi srce tvoje i neka blagodaću Svetoga Utešitelja Duha, koja odozgo nishodeći, osenjuje umove i srca Vaša za poznanje svete volje Svoje, otvori mislene oči Vaše za uviđanje kratkoće i pustošnosti ovog zemaljskog života, neka raspali duše Vaše za držanje zapovesti Njegovih, i neka i Vas učini naslednicima večnih sladosti raja, pripremljenih svima onima koji ljube Boga i mrze đavola i dela njegova, i poduhvate njegove, i slavu njegovu mrsku. Amin.
Od srca te ljubim i želim ti spasenje duše.
 
27. aprila 1840.
Arhimandrit Ignjatije
 
371. O nevoljama, bolestima, pripremanju za večnost. Karakteristika pisama Georgija Zatvornika
 
Vaistinu vaskrse Hristos!
Najvoljeniji prijatelju i sestro, Marija Aleksandrovna!
 
Srdačno ti blagodarim za tvoje drago i dobro pismo. Čestitam ti svetli Praznik. Veoma se radujem zbog toga što je ljubav nadjačala nepotrebnu bojazan da ćeš me uznemiriti svojim pismom. Tako dobro pismo ne može da onespokoji, može samo da uteši i obraduje.
Ja ne mogu da učestvujem u svetskim veseljima mojih rođaka, ali zato sam dužan i želim da uzmem najživlje učešće u njihovim žalostima. Ljudi odlaze u manastir i odabiraju život u nevoljama radi toga da ih život u veselju ne bi rastrzavao i da ne bi doveo do zaborava Boga, a ne radi toga da se zajedno sa sujetnim ostavlja i ono što je zakonito i sveto. Ubeđen sam i iz reči Božje i iz životnog iskustva, da koga Bog ljubi, tome obavezno šalje nevolje. Jer bez nevolja srce ne može da umre za zemlju i oživi za Boga i večnost. Čuvši za tebe da si stalno bolesna, na osnovu toga sam shvatio da je Gospod obratio na tebe naročitu pažnju i da hoće da ti pruži blaženu večnost. Svi mi neizbežno moramo da stupimo u nju, pa i oni od nas koji ne žele nikako o njoj da razmišljaju, nego su svagda mislima svojim i željama prikovani samo za zemaljsko. Večnost! Sa kakvom radosnom nadom nju očekuju poneki, a kako je nekima ona strašna! I tako, ako nas večnost neizostavno očekuje, onda blagovremeno pripremanje za nju zahteva sama blagorazumnost. Stoga ti savetujem da se u pogledu svoga zdravlja uzdaš u volju Božju. Imajući na umu misao da te Bog nevoljama priziva k Sebi, blagodari Sazdatelju Koji te je zavoleo i ponavljaj češće ove reči: Slava tebi, Gospode, za sve što mi šalješ. Tvori nad slugom Tvojim volju Tvoju. Blagodarenje u nevoljama donosi utehu i snagu da se trpi i dugotrpi. Smrt ne treba želeti. Bog je ne šalje zato što se mi za nju nismo pripremili kako treba. Koliko ovde pretrpiš sa blagodarenjem, toliko ćeš se u budućem životu naslađivati utehom duhovnom. Čitaj pisma Zadonskog Zatvornika Georgija; ona su nedavno objavljena u Moskvi u tri toma. Preduhovna knjižica, ispunjena najutešnijim poukama za stradajuće. Blagoslov Božji da počiva na tebi.
 
Tebi najodaniji brat 27. aprila 1845.
Arhimandrit Ignjatije.
 
372. Poziv na putovanje u Petrograd radi zadobijanja pravilnog usmerenja u duhovnom životu
 
Najljubljenija sestro Marija Aleksandrovna!
 
Želim ti srećan Praznik Vaskrsenja Hristovog i veoma se radujem što osećaš olakšanje u bolesti. A ja smatram da bi bilo dobro kad bi naumila da doputuješ u Vologdu preko Petrograda. U julu i avgustu petrogradska klima manje je opasna za ljude slabog zdravlja nego u ostalo doba godine. Susret sa nedostojnim bratom tvojim mogao bi da ti pruži veliku korist, i dao bi ti pravilno usmerenje na putu pobožnosti, na kome se mogu podneti teški napori i imati veoma mali plodovi, i, naprotiv, uz mali trud, ali pravilan, može se obogatiti duhovnim plodovima. Ovo je i sveti apostol Pavle posvedočio: „Ako se ko i bori, ne dobija venac, ako se ne bori po pravilu“ (2 Tim. 2,5)…
Daj Bože da uskoro i trajno ozdraviš.
 
Ostajem za svagda najodaniji brat
Arhimandrit Ignjatije
11. maj 1836.
 
373. O strpljivom hođenju životnim putem i saveti kako se ponašati prema ljudima sa strane
 
Najvoljeniji prijatelju i sestro, Marija Aleksandrovna!
 
Blagodarim ti za drago pismo tvoje, za čestitku povodom Nove Godine, za tvoje dobre želje. Čuo sam o tvojoj ozledi, koja je veoma pojačala tvoju bolest. Šta činiti? Svako treba da ide sa trpeljivom postojanošću onim putem na koji je postavljen sudbinom, tim više što nije u našoj vlasti da taj put promenimo. Ne savetujem ti da obraćaš veliku pažnju na ljudska mišljenja i reči i da njima potčinjavaš svoje ponašanje, a naročito ne bogoljubive utiske i pokrete srca. Ponašaj se jednostavno, budi dobre volje i kloni se zanosa, čuvaj se postupaka koji suviše padaju u oči i koji ispadaju iz uobičajenog delokruga to je sasvim dovoljna žrtva za bližnje.
(…) Hristos sa tobom! Prilikom susreta možda ću nešto reći i o bolesti tvojoj.
 
374. O blagodarenju u nevoljama i o samoopravdanju
 
Najvoljeniji prijatelju i sestro, Marija Aleksandrovna!
 
Iskreno ti blagodarim što si me se setila i prizivam obilan blagoslov Božji na tebe, tvoga supruga, tvoju kćer i na sav dom tvoj, na sve ukućane tvoje. Velika je mudrost i veliki izvor utehe blagodariti Bogu za sve zemaljske nevolje i žalosti, kao da su nam nisposlate od samog Promisla Božjeg na spasenje duša naših. Koga Gospod ljubi, onoga i kori. Poželi da ne zaboravim taj sveti način mišljenja i da ne skrenem sa njega povodom raznih samoopravdanja, koja su sva laž i samoobmana, i slepilo i gordost. Starim, poboljevam, odslužujem svoje: eto šta mogu reći o sebi.
I opet prizivam na tebe obilan blagoslov Božji.
 
Tvoj najodaniji brat
Arhimandrit Ignjatije
5. maja 1857.
 
375. O ponašanju svoga sinovca A. P.
 
Najvoljeniji prijatelju i sestro, Marija Aleksandrovna!
 
Hvala Gospodu što saosećaš sa Aleksejem Petrovičem. I dobro je to što ne pišeš pojedinosti o njemu bratu, Petru Aleksandroviču, koji je imao načina da sam dozna o njemu sve. Savremena politika, društvena i lična, jeste neuplitanje. Držati se nje korisno je i blagorazumno. Aleksej se, kao mladić, ludirao i oglupeo je. Verovatno, i sada ima način mišljenja koji nije sasvim razložan. Vreme i okolnosti urazumiće ga. Brat Petar Aleksandrovič postupio je ovom prilikom onako kako treba da čini blagorazuman i blagorodan čovek, pravoslavni hrišćanin.
Blagoslov Božji da počiva na tebi, suprugu tvom i kćeri. A ja sam sasvim ostario: poboljevam, poboljevam.
 
Tvoj najodaniji brat,
Ignjatije, Episkop Kavkaski i Crnomorski.
 
376. Rođenoj Sestri Aleksandri Aleksandrovnoj Žandr. O zemaljskom životu i istinskoj sreći
 
Iskreno ti govorim ti si srećna, zato što ideš putem spasenja, zato što si poznala da čovek ne treba da traži svoju sreću u privremenom i zemaljskom, nego u Božanskom i večnom. Šta je čovek na zemlji? Putnik. Šta je smrt? Doba od koga počinje naš stvarni život. Dugotrajno stranstvujući u ovoj tami noćnoj među slabostima i iskušenjima, rukovođeni svetlošću istinite vere, mi ćemo stići, najzad, do one granice, koja odvaja svetlost od tame. Srećan je čovek koji je istinski hrišćanin.
 
1824.
Dimitrije.
 
377. O molitvi
 
Spomenuvši moje molitve, ti si me kao gromom pogodila. Razume se, mi treba da se molimo jedno za drugo ne samo kao hrišćani nego i kao krvni srodnici… Moja grešna molitva još ne može da se nazove molitvom, jer, šta je molitva? Molitva je razgovor čoveka sa Bogom. Ispovedam ti sa žalosnom otvorenošću da skoro svagda jezik moj proiznosi samo koje kakve molbene reči bez ikakvog učešća uma i srca. I molim li se ja tako? Ne, više grešim, nego što se molim. Ipak, uzdam se u Svemilostivog Gospoda da će mi pomoći da jednom okusim i silu molitve.
 
Dimitrije.
 
379. O udovištvu
 
Najvoljenija sestro, Aleksandra Aleksandrovna!
 
Blagodarim ti za najdraže tvoje redove, želim tebi i tvom detencetu svako dobro. Bogu je ugodno bilo da te oslobodi od uza braka, toliko tegobnog. G. Žandr se ovih dana upokojio i pogreben je u Nevskoj Lavri. Ti si došla ovamo da se oprostiš od njega poslednjim pogrebnim opraštanjem. Sloboda tvoja treba da bude za tebe sredstvo da služiš Gospodu. Njemu žrtvuj ovu slobodu i ne okivaj je vezama telesnim. Ti imaš dete kome si, davši mu veštastveno biće, dužna da daš i život duhovni, to jest da ga naučiš da veruje u Hrista i ispunjava Njegove sveštene zapovesti, u kojima je ljubav. Onaj ko drži zapovesti Hristove ljubi Hrista, a onaj ko ne drži zapovesti daleko je od ljubavi.
Gospod da blagoslovi i majku i čedo.
Hristos s tobom.
 
Brat koji te iskreno ljubi,
Arhimandrit Ignjatije
26. aprila 1838.
 
380. O hulnim pomislima i o nevoljama
 
Izražavam ti najiskreniju blagodarnost što si se setila mene grešnog i bolesnog u dane najvećeg hrišćanskog praznika. Neka te blagoslovi Bog za to dobro spominjanje. Neka te uteši u žalostima tvojim. Neka ti daruje snagu da ih podnosiš sa velikodušnošću i trpljenjem. Jer i utehu i snagu za trpljenje uliva u nas jedino milost Božja, jedino blagodat Božja. Pomislima neverja i huljenja koje ti dolaze nemoj se smućivati. To je otvoreno vojevanje zlih duhova, koje se desilo mnogim Svetima, i trajalo veoma dugo. Takva bitka morila je u toku četiri godine Svetog Nifonta. Pogledaj žitije njegovo u Minejima za čitanje za 23. decembar. U takvim bitkama nikako se ne treba zbunjivati, ne treba padati u očajanje, nego pasti ničice pred svevidećeg i svemogućeg Boga i, predajući Njegovoj volji dušu svo ju, moliti od Njega milost. Od smućenja i očajanja pojačava se rat vražji protiv nas, ali ako budemo gledali na taj rat sa velikodušnošću, govoreći sebi: „Pa šta? Gospod vidi ovu borbu i dopušta je znači takva je Njegova sveta volja i meni je to na duševnu korist“, borba jenjava i smanjuje se.
Pretrpi i ugledaćeš milost Božju. Tokom celog života tvog, od najranijeg detinjstva, bile su popuštene na tebe nevolje. To je znak, kako tvrde Sveti Oci, naročitog Promisla Božjeg. Bog hoće da te učini učesnicom večnog blaženstva i podaje ti spasonosnu čašu nevolja. Uspokoj se i moli se. Blagoslov Božji da počiva na tebi i na čedima tvojim.
 
10. maja 1838.
Arhimandrit Ignjatije.
 
382. O prekomernoj žalosti, o gresima i drugim stvarima
 
… Milosrdni Gospod neka te ne ostavi. On popušta na nas nevolju radi očišćenja našeg od grehova, On nam šalje i utehu, da ne bismo do kraja iznemogli pod bremenom nevolja.
Prekomerna žalost zbog grehova, koja dovodi do očajanja, odbačena je po učenju Svetih Otaca. Žalost ovu treba ublažavati nadom na milosrđe Božje; potrebno je ujedno tugovati i nadati se. Tugovati, jer grehovima svojim prognevljujemo Boga, udaljavamo se od Boga, a nadati se zato što imamo svemoćnog Lekara za grehe naše, Gospoda Isusa Hrista, koji je prolio za nas Krv Svoju. Kada dolaze hulne pomisli neverja, sumnje i tome slične, onda se, po učenju Svetih Otaca, ne treba time smućivati, nego znati da te pomisli ne pripadaju duši našoj, nego neprijatelju našem đavolu. Ne treba se njima smućivati, ne treba ih prihvatati i ostajati dugo sa njima.
Bolesnom čoveku korisnija je česta molitva nego kratka. Dobro je moliti se nekoliko puta na dan kratko vreme. Prekrasne su molitve: „Bože, očisti me grešnoga“ i „Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas“. Njih treba proiznositi bez žurbe, zaključavajući um u reči molitve, kako se izražava sveti Jovan Lestvičnik.
Milosrdni Gospod da ti pomogne i da blagoslovi tebe i kćer tvoju.
 
16. oktobra 1846.
Arhimandrit Ignjatije
 
383. O telesnoj bolesti
 
Blagodarim ti za pismo tvoje.
 
Čuo sam za tvoju bolest. Šta činiti? Ni u čemu drugom nije moguće naći utehu kao u trpljenju, koje se rađa od smirenja. Smirenje se sastoji u tome da smatramo sebe dostojnim žalosti, koja je popuštena na nas Promislom Božjim. „Primamo po svojim delima kao što smo zaslužili“, govori blagorazumni razbojnik, i za osuđivanje sebe udostojio se najviših znanja i osećanja, za kojima sledi Carstvo Nebesko. Nevolje i žalosti svagda su bile udeo onih koji se spasavaju, a naročito su one svojstvene sadašnjem dobu, kada su ljudi oslabeli za ispunjavanje vrlina. Dakle, ne budi malodušna, nego u trpljenju i smirenju poveravaj sebe volji Božjoj i blagodari Njegovom Svetom Promislu za sve što ti je poslano. Blagoslov Božji da bude na tebi i na tvojim čedima. Gospod s tobom.
 
8. januara 1846.
Arhimandrit Ignjatije
 
385. Podsticanje na trpljenje
 
Godina 1848, selo Pokrovsko.
 
Blagodarim ti za veoma lepo pismo tvoje. Iako te nisam video ovde očima telesnim, ipak te vidim očima duše. Bog da te ukrepi, da ti daruje da nosiš krst svoj sa trpljenjem i nadom. Svi smo mi stvorenja ništa drugo. Predajmo se u ruke Tvorca, da tvori sa nama ono što je Njemu ugodno. Hteo sam da navratim kod tebe, ali vreme je tako kratko da ne mogu to da učinim. Upravo tako ćemo poživeti u pustinjama: ja u Sergijevskoj, a ti u pustinji Maslinskoj. Vodićemo brigu o iscelenju naših duševnih i telesnih nemoći, predajući se volji Božjoj. Hristos s tobom.
 
Iguman Ignjatije.
 
387. O borbi sa strastima
 
Vaistinu Hristos Vaskrse!
 
Blagodarim ti za prijateljsko pismo tvoje i čestitanje Praznika nad Praznicima Vaskrsenja Hristovog, povodom koga ja jednako čestitam tebi, želeći ti sva istinska dobra.
Hristos, uništivši Svojom smrću smrt čoveka i vaskrsenjem Svojim darovavši vaskrsenje svim verujućim u Njega, već je izvojevao pobedu i nad svim žalostima tvojim, a sa Hristom si i ti izvojevala ovu pobedu. Podnosi velikodušno žestoke valove, podnosi velikodušno navalu surovih vetrova, podnosi snagom vere i Hristos će te u svoje vreme dovesti do mira svoga. Zbog mnoštva bolesti i nemoći koje ti dolaze u ovom privremenom životu, velike te utehe očekuju u večnom životu. Neka te ne uznemiravaju strasti koje ustaju, trudi se prema mogućnostima svojim da im se protiviš. Čovek, dokle god je na zemlji i obučen u prolazno telo, dotle je podložan promenama: čas oseća u srcu mir i spokojstvo, nepomućivane bilo kakvom strašću, čas se nalazi u buri strasti. Takva promenljivost uči nas samo poznanju, smirenju, uči da neprestano pribegavamo pomoći Božjoj, koja tek što nas ostavi, makar na jedan minut, mi odmah padamo i činimo bezakonje. Prizivam na tebe blagoslov Božji.
 
14. aprila 1849.
Arhimandrit Ignjatije
 
388. O ostavljanju sveta
 
„Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti“, rekao je Gospod. Dobro će biti da i ti, koja si natovarena mnogim nevoljama duševnim i telesnim, poslušaš ovaj priziv spasonosni i da, ostavljajući svet, čije brige više nemaš snage da brineš, uđeš u tiho manastirsko utočipgge. Tvoju nameru da ne vidiš kćer svoju za vreme tvog zemaljskog života blagosiljam. Neka primi od tebe Bog ovu suštinski potrebnu žrtvu i neka te upravi na put Svoj.
 
7. decembra 1849.
Arhimandrit Ignjatije
 
389. O podnošenju nevolja
 
Zemaljske nevolje koje šalje Gospod zalog su večnog spasenja i zato ih treba podnositi s trpljenjem, a trpljenje se izliva u dušu čovekovu onda kada čovek za svoje nevolje blagodari i slavoslovi Tvorca. Mi smo ovde na zemlji stranci i došljaci: i dobro i rđavo stanje čovekovo proći će kao san. Blago naše je Gospod.
Zbog kćeri ne tuguj, prepusti je volji Božjoj. Ne treba da se zbog svoje bolesti pojačano brineš za nju.
 
7. januara 1855.
 
390. Ponovo sestri
 
Savetujem ti da prepustiš brigu o kćeri sestrama u veri i nadi na Gospoda, a da se sama prilepljuješ za Gospoda milostinjom i molitvom. Prepustivši S. sestrama ili Baćuški, ti ćeš učiniti korisnu stvar i njoj i sebi. A ne treba da je osuđuješ: mi smo svi nemoćni, i gordošću je zaražen sav pali rod čovečiji.
 
14. aprila 1855.
 
392. Sestri Jelisaveti Aleksandrovnoj i njenom mužu Dimitriju Tihonoviču Parensovu. Čestitanje povodom rođenja sina, o svom putovanju po manastirima, o svojoj braći, svojim zanimanjima u manastiru
 
Najdraža sestro, Jelisaveta Aleksandrovna!
 
Od srca ti blagodarim za lepo pismo tvoje i delim tvoju radost zbog rođenja sina Petra. Daj Bože da se sačuvaju dani ovog mladenca, da poživi na utehu roditeljima svojim.
Ja sam ce nedavno vratio iz obilaska manastira ovdašnje gubernije to je putovanje koje sam obavezan da obavim svake godine, putovanje dosta neprijatno, naročito preko Ladoškog jezera. Zdravlje moje je slabo, na njega veoma jako utiče ovdašnja klima. Brata Mihajla ne viđam, a čujem da on namišlja nešto, to jest bračni život sa devojkom bez ikakve imovine. Neki veoma dobri i veoma poštovani poznanici, čuvši ovo, savetovali su mu da se ne odlučuje ni na šta pre viđenja sa mnom, ali im je on odgovorio da se boji da meni kaže o ovome. Vrlo mi je žao i brata Petra, koji se oženio tako nepromišljeno. Njihove prilike nisu takve da bi se zaljubljivali po prvom zanosu srca.
Blagodarim, najdraža sestro, za obaveštenje o zdravlju najpoštovanijeg Roditelja, brata Semjona i sestara Aleksandre Aleksandrovne i Marije Aleksandrovne. Pišem retko, zato što ce u manastiru bavim isključivo duhovnim stvarima, ne obraćajući pažnju ni na šta svetsko, i ne znajući ni za kakve novosti petrogradske, mada živim tako blizu tog grada. (…)
 
1843. Sergijeva pustinja.
Arhimandrit Ignjatije.
 
393. O kratkovremenosti zemaljskog blagostanja, slabosti svojih snaga i o želji da završi dane svoje u dubokom miru
 
Najmilija sestro i prijatelju, Jelisaveta Aleksandrovna!
 
(…) Zemaljsko blagostanje svagda je kratkovremeno i nije trajno. Ne zna se otkuda će ce podići gust i crn oblak i početi oluja nad glavom. Blažen je onaj ko čuva u duši svojoj riznicu vere i ko iz nje crpi utehu u teškim trenucima nevolje… Moje zdravlje postaje veoma slabo: ove zime skoro stalno poboljevam. Petrogradska klima, naročito morski vetrovi, utiče na moje nerve veoma jako i štetno. Vreme je da se sklonim u neki tihi kutak, gde klima više doprinosi našem monaškom životu, koji se provodi najviše u crkvi i keliji i zato je oskudan u kretanju. Pri bolesti koja se pojačava ja sam postao veoma tih i malim zadovoljan, i zato dužnost načelnika nije za mene, ne odgovara mom karakteru. Želeo bih da bez nje završim dane svoje u dubokom miru. (…) Prekrasna je Sergijeva Pustinja u svom sadašnjem stanju, ali za zdrave, kojima predstoji dugogodišnji život.
Zbogom. Budi zdrava, srećna i sećaj se tebi najodanijeg brata.
 
8. januara 1846.
Arhimandrit Ignjatije
 
394. Uteha povodom upokojenja deteta
 
Najmiliji prijatelju i sestro, Jelisaveta Aleksandrovna!
 
Izražavam srdačno, najiskrenije saučešće u žalosti koja je zadesila tebe i poštovanog Dimitrija Tihonoviča. No treba znati da su hrišćani koji umiru u detinjstvu blaženiji od onih hrišćana koji umiru u starosti, provevši život isprazan, a često i grehovan. Ovome nas uči naša Crkva Sveta i to treba da teši roditelje koje njihova deca ostavljaju i odlaze u večnost radi istinskog i večnog blaženstva. Apostol ne želi da se mi, imajući obzira prema našim počivšim bližnjima, posećujući njihove grobove i dajući im pomen, predajemo neutešnoj tugi, kao što se njoj predaju oni koji nemaju nade neznabošci, neznabošci po imenu i na delu, ili makar samo na delu. Mi treba da ublažavamo tugu verom i blagom nadom, a gde su vera i nada tamo je uteha. (…)
 
26. juna 1846.
Arhimandrit Ignjatije
 
395. O ispraznosti zemaljskog života, o čitanju Svetih Otaca i stranih pisaca
 
Najmilija sestro Jelisaveta Aleksandrovna!
 
(…) Zaista, put zemaljskog života je žalostan. Kada čovek prođe znatan deo njegov i osvrne se unazad, onda mu izgleda kao isprazno sve što je prijatno na zemlji, čemu je stremio tako žudno u mladosti svojoj. Barem nećemo izgubiti ostatak života našega njegovim prinošenjem na žrtvu sujeti. Upoznajmo se sa večnošću ne iz romantičnih inostranih knjižica, koje sigurno vode u samoobmanu čitaoce svoje, već rukovođeni Svetim piscima naše Crkve, a kod kojih nema ničeg romantičarskog, razmaštanog, što laska i obmanjuje um i srce. Čitanje pisaca naše Crkve pruža jasno poznanje odnosa čoveka prema Bogu, Tvorcu i Iskupitelju, i uči nas da se približimo Njemu pokajanjem, a da ne laskamo sebi sladosnim osećanjima tobožnje duhovne ljubavi, ka čemu nas privlače nerazumni Toma Kempijski, Fransua de Sal i njima slični lažni učitelji. Duhovna ljubav je udeo savršenih, a dostojanje blagočestivih i onih koji se spasavaju je strah Božji, viđenje svojih grehova i nedostataka; plod jednog i drugog je srce skrušeno i smireno, koje se izražava pokajanjem. To je istinito moralno učenje Pravoslavne Crkve, kome su strani obmana i samozavaravanje.
Prizivajući na tebe blagoslov Božji sa osećanjima srdačne odanosti, želeći sve dobro, a posebno istinsko hrišćansko duhovno nazidanje, koje je vrhovno zemaljsko blago i zalog blaga nebeskih, ostajem zasvagda Tebi iskreno odani brat
 
arhim. Ignjatije.
13. januar 1847.
 
396. Opis svoje bolesti
 
(…) Oko 20. decembra imao sam veliku krizu: više dana sam odležao ne samo nesposoban da bilo šta radim, nego čak nesposoban i da mislim. Od 25. decembra bilo mi je malo bolje: za časak, dva na dan, bilo mi je toliko lako, da sam mogao da čitam i pišem. Ova lakoća se povećava svaki dan, osećam radikalno isceljenje od bolesti, koja je bila skrivena, nema, unutrašnja, i stoga zagonetna za lekare, nesavladiva za lekove…
Utešan je pogled na Babajevski manastir. Zemlja pokrivena ledom i snegom kao mrtvac pokriven pokrovom od srebrnastog brokata. Posvuda seoska jednostavnost i ruski narodni običaji, u kojima ima nečeg sveštenog.
Dimitriju Tihonoviču moj najsrdačniji pozdrav. Želim ti milosti Božje i u vremenu i u večnosti. Blagoslov Božji da počiva na tebi i na svem tvom domu.
Tvoj najodaniji prijatelj i brat Arhimandrit Ignjatije.
 
16. januara 1867.
 
397. O prostoti, smirenju i koristi od usamljenosti
 
Na dva pisma tvoja, najmiliji prijatelju i sestro, odgovaram jednim. Blagodarim na čestitanju za moj rođendan, koga i sam često zaboravljam. (…) Sveta Bogoljubazna prostota zahteva da ne poredimo sebe ni sa kim od bližnjih, nego da živimo jednostavno za Boga i svoje spasenje u Njemu. Pri takvoj prostoti svi bližnji će početi da nam izgledaju bolji od nas, a to je i neophodno, u tome je smirenje, to vodi ljubavi prema bližnjima. Sveti Oci su rekli da je smirenje osećanje srca koje se pojavljuje neprimetno u duši od vršenja zapovesti Hristovih.
Savetujem da nikako ne izlaziš iz kuće u toku cele zime. Pomisao koja ti dolazi da se lišavaš crkvene velikoposne službe, i koja ti predlaže da odeš u Crkvu, sujetna je. Ne obraćaj bilo kakvu pažnju na nju. Ima koristi od usamljivanja, koristi suštinske. A ti mu nisi pristupila sama, nego si u njega uvedena prstom Božjim uz posredstvo bolesti. Crkvena služba napaja dušu, a usamljivanje izvanredno doprinosi ispitivanju sebe i pokajanju. Upravo zato su se mnogi Sveti Oci udaljavali u duboke pustinje i na mnogo godina lišavali Crkvene službe. Savetovao bih i tebi da provedeš Veliki post ne izlazeći iz doma na korist duše i tela, da ponekad pozivaš sveštenika da vrši neke važnije službe (činove, trebe), a pripremanje za pričešće i pričešćivanje Svetim Tajnama da odložiš do Petrovskog (Apostolskog) posta. Nije važno da se pričešćuješ često, nego da se pripremaš suštinski za pričešće i da zato požanješ obilnu korist.
Sveta Marija Egipćanka u toku svog dugogodišnjeg života u pustinji nije se pričestila ni jednom. Taj život je bio pripremanje za pričešće, koga se ona udostojila pred kraj života. Do sada nisam izlazio iz svojih odaja i uviđam da za sve vreme Velikog posta treba da ostanem u njima ne izlazeći…
Želim tebi sva dobra iz Desnice Saznateljeve i svoj tvojoj porodici. (…)
 
Tebi najodaniji brat
arhim. Ignjatije
16. februara 1847.
 
398. O Promislu Božjem. O slabosti svojih snaga
 
„Bog nije bez milosti“ prekrasno govori poslovica pobožnih Rusa. Povremeno se skriva Promisao Božji, kao da ga nema, da bismo se mi potrudili, pomučili, izmorili; zatim se javlja u punoj svetlosti sa obilnim dobročinstvima…
Dimitriju Tihonoviču moj najusrdniji pozdrav. Hristos s tobom.
 
Tvoj najodaniji brat
arhimandrit Ignjatije
11. septembra 1847.
 
399. O neophodnosti trpljenja na putu spasenja
 
Pismo tvoje, istinski prijatelju moj i sestro, dobio sam. Radujem se tvome srećnom povratku i tome što osećaš obnovljenje u duši svojoj. Život se može protraćiti, kao što se proćerdava imanje, a može se on iskoristiti za sticanje blažene večnosti. U tvojim godinama možeš da vidiš već iz iskustva kako je sve zemaljsko ništavno i kakva je glupost sve vreme upotrebiti na pribavljanje onoga što smrt oduzima. Spasenje je delo jednostavno, samo do te jednostavnosti se ne dolazi jevtino. Pa i onaj ko se dobro pomučio nedovoljno ceni tu jednostavnost. Seti se da je Gospod zapovedao da trpljenjem svojim spasavamo duše svoje, da je rekao onima koji My ugađaju da rod donose u trpljenju. Nemoguće je odjednom se ispraviti. Treba trpeti sebe svoje nedostatke, i malopomalo, postojano, ispravljati ih, ne očajavajući zbog padova, svojstvenih svakom čoveku. Sveti Isaak Sirijski, veliki nastavnik monahujućih, tvrdi da ni Sveti nisu bili izuzeti od promena, da su nepromenjivost i nepogrešivost neostvariv san. Upamti ovo: takvo sećanje će te nadahnjivati nepokolebivo i odvažno u delu Božjem.
Dimitriju Tihonoviču moj najsrdačniji pozdrav. Tvoj najodaniji brat arhimandrit Ignjatije.
 
15. septembra 1847.
 
401. Želja da se život završi daleko od Petrograda
 
Obaveštavam te, najmilija sestro, o daljem toku moga lečenja. (…)
Iz Petrograda mi pišu i zovu da što pre dođem, to jest po isteku šestomesečnog roka. Ali ja vidim da je neophodno ovde provesti svu zimu. Vraćanje u Petrograd čini mi se kao najodvratnija mikstura. Smatrao bih za sreću ako bi Gospod darovao da završim život negde u pitomoj dolini među jelama i borovima ne odričem se hrastova i ostalog drveća pazeći na svoje i spasenje onih bližnjih mojih koji su samnom u ljubavi Boga radi…
Želim srećno i korisno lečenje. Dimitriju Tihonoviču moj najsrdačniji pozdrav.
 
15. novembra 1846.
Arhimandrit Ignjatije.
 
402. O grubom sujeverju, gubljenju istinskog hrišćanstva i sklonosti ka spoljašnjoj obrednosti kod ruskog naroda
 
Pismo tvoje, najmilija sestro, od 12. novembra primio sam, i, mada sam pisao na raniju poštu, pišem i na sadašnju, da bih ti pružio u toku tvog lečenja i u tvojoj potpunoj usamljenosti bilo kakvu razonodu…
Obavezno jedi goveđi buljon (supu od mesa) i drugu mrsnu hranu koja ti je neophodna zbog potreba tvoga tela. Crkva je odredila uzdržavanje od mrsne hrane u određeno vreme zbog toga da neprestano upotrebljavana mrsna hrana ne bi raspaljivala tela preko mere, da bi se ona na biljnoj hrani posnog vremena rashlađivala i olakšavala, a ne zbog toga što je korišćenje mesa stvarno bilo kakav greh ili nečistota. I zato izbegavanje mesa pri neophodnoj potrebi i bolesti jeste gruba predrasuda ruskog čoveka, koji je opteretio nebesku religiju mnogim svojim nacionalnim tvrdokornostima, koje oceđuju komarca i proždiru kamilu. U Rusiji, zato što se hrišćanskom verom bave sasvim površno i grubo, ljudi idu radi poznanja Hrista u seminarije i akademije, koje Hristos nije ustanovio, a ostavili su očišćenje sebe svetim podvizima, koje je Hristos ustanovio i zapovedao, i prebivaju van istinitih, živih shvatanja o veri Hristovoj. Kakvo ćemo hrišćansko obrazovanje naći u Rusiji? U prostom narodu krajnje preteranu, skrupuloznu vezanost za sve izveštačeno, za formu iz čega su nastali raskoli; nedostatak, krajnji nedostatak znanja i osećanja duhovnih. Isti je nedostatak u društvu obrazovanom: njemu se priključuje preziranje forme, čudno sjedinjeno sa urođenim i usvojenim nakaradnim uvažavanjem te iste forme. Srešćete čoveka obrazovanog sadašnjim obrazovanjem, usvojenim od razvraćene Evrope, koji ume da se nakloni, da se izvija, da bude pokretan na balu, spretan u diplomatskom salonu, koji ima o svim temama kojekakvo, svoje, besmisleno tumačenje. U pogledu religije u njemu nalazite neverje, skepticizam, i, neočekivano, naporedo uz filosofski skepticizam Evrope grubo sujeverje, predrasudu glupu i smešnu koja dolikuje seoskoj izbi ruskoj. On nipošto neće sesti kao trinaesti za sto, veoma će se uznemiriti kada se so prospe, pljuvaće na sve strane kad naiđe na popa ili monaha. U čoveku koji se hvali svojim razumom dve su krajnosti, dva ponora pogibeljna: neverje i sujeverje. A gde je vera čista, sveta? Nje nema ni kod slepih jednostranih pristalica forme, ni u razumu i premudrosti čovečijoj koji se preuznose, u razumu i premudrosti palih, od Boga odbačenih. Vera, sveta vera! Vera je oko kojim um čovečiji jedino može da gleda i vidi Svetu Istinu!… Njome se ide putem tesnim i žalosnim, koji vodi u život, putem skoro bezljudnim, kojim ide vrlo malo njih. Tim putem čoveka vodi Jevanđelje. Potanko izučavanje vere Hrišćanske i svega što vodi tačnom poznanju Hristovog učenja sadrži razrešenje mnoštva nedoumica, izazvanih neverjem i sujeverjem. Crkvena istorija sačuvala nam je sledeće zbivanje iz vremena prvobitnog hrišćanstva. Na ostrvu Kipru stolovao je episkop velike svetosti, Spiridon Trimitunski, koji je živeo krajem trećeg i početkom četvrtog stoleća, koji je prisustvovao prvom Nikejskom saboru, muž koji je činio velika znamenja. U Minejima za čitanje ima žitije njegovo (vidi 12. decembra).
Prve nedelje Velikog posta, u petak, došao je kod njega hrišćanin poklonik. Kod episkopa je živela kćer njegova. Episkop upita kćer: „Imamo li čime da ugostimo poklonika?“ Kćer je odgovorila: „Oče moj, ti ne jedeš ništa ove nedelje, i ja se trudim da te podražavam, i zato mi nemamo nikakvu hranu pripremljenu, ali ima od mesojeđa (poklada) ostatak svinjskog mesa“. Episkop govori: „Iznesi to meso na sto i pripremi nam trpezu“. Kćer je izvršila zapovest oca, ugodnik Božji pozva za sto svoga gosta i sam sede s njim da jede. Putnik reče:“ Ja sam hrišćanin, i ne jedem mrsno u Velikom postu“. Episkop mu odgovori: „Baš zato što si hrišćanin, a ne Jevrejin, treba da jedeš: mi se uzdržavamo od mesa ne zato što je ono nečisto, ili što je u tome kakva vrlina, kao što se od njega uzdržavaju Jevreji, nego da tela naša ne bi otežala prejedanjem i pijanstvom“. Ova povest je iz jedne od dragocenih knjiga mojih, u kojima ima mnogo veoma interesantnih i korisnih događaja i predanja prvobitne Hristove Crkve.
Ljudima je korisno objašnjavati slične okolnosti, ne plašeći se da će biti učinjeno nažao sujeverju (treba nositi nemoći bližnjih, ali ih ne treba negovati povlađivanjem njihovim predrasudama). Bog će, videći tvoju iskrenu nameru, uticati na njihova srca njima na dobro. Imao sam prilike da vidim primere za ovo.
Kako su drevni hrišćani stavili iznad svega Jevanđeljsku zapovest, i samo po njoj poštovali i Crkveno predanje! Prepodobni Kasijan, otac iz četvrtog veka, stranstvujući po Egiptu, došao je u posni dan jednom svetom pustinožitelju. Pustinožitelj mu je postavio trpezu sa izvesnim odstupanjem od strogo posnog ustava. Odlazeći od starca, sveti Kasijan ga upita: „Zašto inoci u Egiptu razrešavaju post za posetioce, dok inoci Sirije to ne čine?“ (inoci Egipatski, a među inocima Egipatskim inoci Skita smatrani su, i to opravdano, za inoke najuzvišenije po svetosti i duhovnom razumu u celom svetu). Pustinjak odgovori: „Post je moj, kada zaželim, mogu da ga imam, a primajući braću i oce primam Hrista, koji je rekao: „Koji vas prima, mene prima, i: ne mogu svatovi da poste (da budu žalosni) dok je sa njima ženik. Kada bude otet od njih ženik, onda će postiti“. Ovo je istinito shvatanje o učenju Hristovom…
Dimitriju Tihonoviču moj svesrdni poklon. Grlim ga. Hristos s tobom. Blagoslov Božji da te osenjuje i čuva.
 
Najodaniji brat
arhimandrit Ignjatije
24. novembar 1847.
 
403. Radost zbog sestre koja je izabrala „Boga kao udeo svoj „
 
Najmiliji prijatelju i sestro, tvoja pisma služe mi kao istinska uteha srca. Kakav prizor na zemlji može biti prijatniji od toga kad vidiš dušu sazdanu po obrazu Božjem, iskupljenu Krvlju Bogočoveka, da izabira kao udeo svoj Boga, i po tome se već ubraja u malo stado koje će biti postavljeno sa desne strane Sudije nepristrasnog, Kome je Bog blagoizvoleo da da Carstvo.
Kažem ti, u dubini moga srca svagda je postojala tajna žalost zbog tebe. Pomišljao sam: „Koliko nepoznatih ljudi sa strane dolazi meni, obnavlja duše poznanjem istine i utehom srca, kojim se predokušava buduće blaženstvo, utehom koja se rađa jedino od poznanja istinitog Hristovog učenja, a ona sestra moja, koju je Bog doveo da prihvata iz kupelji (krstionice) i kojoj sam dužan reči spasenja, boravi daleko od mene, i ne znam u kakvom je stanju duša njena?“… Bog je, po neizrecivoj blagosti Svojoj, odneo ovu žalost iz srca moga i zamenio je utehom, dodavši tu utehu mnogim drugim utehama koje su sišle do mene iz Ruke Božje… Veoma dobro činiš što prenosiš na Boga brigu svoju o načinu našeg viđenja. Bog će sve ustrojiti po premudrosti i blagosti Svojoj.
Prizivam blagoslov Božji na tebe i na sav dom tvoj. Da bu de blagosloven sav život tvoj.
Tvoj najodaniji brat i prijatelj arhimandrit Ignjatije
 
11. decembra 1847.
 
404. O delima svetog Dimitrija Rostovskog
 
(…) Dela svetitelja Dimitrija nose na sebi pečat blagodatnog pomazanja i prenose to pomazanje čitaocima svojim. Svetitelj je živeo u zapadnoj Rusiji, tamo se obrazovao, a u zapadnoj Rusiji imali su tada jak uticaj jezuiti i uopšte latinizam. Stoga dela Sv. Dimitrija nisu sasvim čista, nisu potpuno Istočnog karaktera. Tome su bili izloženi i neki drevni Sveti Pisci, među ostalim i Sv. Grigorije Niski, brat Vasilija Velikog. Šta činiti? To je značajni nedostatak u spisima Sv. Dimitrija. Po meni najbolje je: naravoučenija (moralne pouke) u četvrtom delu, prilozi za Sv. istoriju, što je, izgleda, bilo njegovo poslednje delo, i zato je što se tiče duha najzrelije…
Dimitriju Tihonoviču moj najsrdačniji pozdrav.
Blagodarim za podatke o Kami i Pečori. Nemojte se truditi oko dostavljanja više podataka. Njih je dovoljno. U sudbini mojoj zapisano je, očigledno, nešto drugo, i nije moje da živim na Pečori.
 
1847.
 
405. O čitanju 4. poglavlja Dela sv. Dimitrija Rostovskog, savet da se pročita tumačenje Jevanđelja arhim. Nikifora Astrahanjskog i o svome prijateljstvu sa sestrom
 
(…) Što se tiče duhovnog štiva, četvrto poglavlje dela Svetitelja Dimitrija naročito je dobro, tu je se može pocrpsti mnogo znanja veoma potrebnih i vrlo korisnih. Vremenom će biti potrebno da pročitaš tumačenje nedeljnih Jevanđelja Nikifora, arhiepiskopa Astrahanjskog, pisca veoma temeljnog i sa pomazanjem. Sam Gospod te je prizvao ka poznanju Sv. Istine, čuvaj to poznanje kao dragoceno blago. Apostol ga naziva zaveštanjem (2. Tim. 1,14). Zaista, ono je zaveštanje duhovno od Bora radi zadobijanja večnog blaženstva.
O meni šta reći? Ti si moj prijatelj u Ime Hristovo, a ne zbog nemoći ljudske. Gledam na ovaj odnos moj sa tobom kao na dar neba. Gospod, nisposlavši nam ovaj dar, da nas udostoji da ga sačuvamo do kraja života i da donesemo u večnost drugi talant, koji je dobijen tim talantom: naše spasenje…
Hristos s tobom. Dimitrija Tihonoviča od sve duše grlim kao najdražeg brata.
 
1. januara 1848.
 
406. O svom životu u Babajevskoj obitelji i o drugim pitanjima
 
Najmiliji prijatelju i sestro Jelisaveta Aleksandrovna!
 
(…) Sa blagodarnošću vraćam Dimitriju Tihonoviču planove i skice Pečore. Verovatno da su to prekrasna mesta. Ali meni je, izgleda, suđeno da veći deo života provedem u Petrogradu. Ako bi se, po milosti Božjoj, povratio makar najmanji deo moga zdravlja i ako bi bilo moguće unekoliko obavljati svoje dužnosti, onda bi život u Petrogradu bio još podnošljiv. Ali zbog stalnog ležanja u postelji potrebno je spokojnije utočište. Ovdašnje mestašce veoma je tiho i osamljeno, gotovo da nema nikakvih posetilaca. Vazduh i vode su čudesni. O. iguman tokom vremena je stekao prema meni naročito poverenje i posebnu naklonost. Braća se staraju da svaki jedan drugom služi onim što zavisi od njega…
Čudna stvar! Francuzi su pribavili mnogo dragocenih rukopisa (manuskripta) koji pripadaju Istočnoj Crkvi, i pomoću njih mnogo predivnih dela koja se odnose na Crkvu. Uz žitija objavljeni su i izvodi iz otačkih spisa. Po podrobnosti i vernosti izlaganja, ta knjiga je dragocena, čak i čuva svojstva starinske jednostavnosti kojom su izloženi izvornici.
Prizivajući na tebe, na Dimitrija Tihonoviča, na čeda i ukućane Tvoje blagoslov Božji, Tvoj najodaniji prijatelj i brat arhimandrit Ignjatije.
 
23. februara 1848.
 
407. O prostosrdačnosti, o Arhiepiskopu Nikiforu Astrahanjskom, o teatralnoj pobožnosti Petrograda, o svojim prijateljima
 
Dva pisma tvoja, najdraža sestro i prijatelju Jelisaveta Aleksandrovna, jedno poštom, drugo preko kočijaša sestri A. A. uz pošiljku, dobio sam. Izražavam najiskreniju blagodarnost…
Za mene će biti naročito utešno da nađem utočište pod Vašim krovom, da posmatram Vaš domaći način življenja. Gde nema iskrenosti i prostosrdačnosti, tamo nema istinskog hrišćanskog osećanja. Rijem po srcu svom… Hteo bih da ugledam sve složeno i lukavo što se skriva u njemu, da izbacim ono složeno i da budem samo dobar. U prostoti nema pogleda lukavog, pogleda podozrivog, pogleda koji osuđuje bližnje. Iz prostote gleda čista vrlina. Iz prostote gleda ljubav bez ikakvih primesa. Prostota se obrazuje u srcu čovekovom učenjem Jevanđelja. Zbog toga je ona ispunjena tako visokom mudrošću. Naći ćeš primere i svete prostote i visoke mudrosti u delima i poukama.
Žitija su daleko podrobnija nego Mineji za čitanje. Nemoj da brineš ni za tumačenje nedeljnih Jevanđelja: pisao sam da ih pošalju na tvoje ime iz Petrograda. Pisac je Grk, u svetovnom životu grof Teotoka, koji se obrazovao na evropskim univerzitetima, zatim je, stupivši u monaštvo, pozvan u Rusiju i rukopoložen za arhiepiskopa Astrahanja. On stoji neuporedivo iznad svih naših crkvenih pisaca, ruskih, sjedinjujući u sebi temeljnu učenost i duhovno pomazanje. Ima predznaka prema kojima naslućujem da bi telo njegovo moglo biti netruležno. Sama ćeš uvideti kako je izvrsna njegova knjiga, i kakvo duhovno dostojanstvo pisac ima za to. Ah, ne bih hteo da putujem u bučni, intrigantski Petrograd, gde dominira teatralna pobožnost sračunata samo na to da proizvodi utisak pred ljudima, koji traže i zadovoljavaju se samo kratkotrajnim efektom. Duhovno učenje odbacuje scenski efekat. Za efekat je dovoljno biti, gotovo da je obavezno potrebno biti jezuita. Oni na koje je efekat delovao ili ubrzo osećaju kako je nestao, ili pak postaju fanatici. Efekat, koji izaziva glumljenje, u suštini je obmana, plodovi njegovi ne mogu biti dobri. Ne mogući izazvati u meni efekat, Petrograđani su me se dugo klonili. Pre svega to je počelo da daje ploda među bratijom, a zatim su neki koje su morile žestoke nevolje našli da je potrebna uteha ne u glumačkim ispadima, nego u istinskom duhovnom učenju, i zbližili se sa mnom. Malopomalo povećao se broj mojih poznanika: stvorio se krug u kome vlada simpatična, iskrena, obrazovana, vedra prostota, kojoj je tuđa svaka usiljenost i ceremonija. Ako me Bog dovede ponovo da se nastanim u Petrogradu i Sergijevoj pustinji, kada otputujem tamo, onda ću naći ljude koji će me dočekivati raširenih ruku…
 
16. maja 1848.
Arhimandrit Ignjatije
 
409. „Bog gleda na nameru čovekovu“. Dela Svetih Otaca su staza ka Hristu; o umnožavanju lažnih učitelja i saveti sestri Aleksandri Aleksandrovnoj da ne stupa u manastir
 
Najmiliji prijatelju i sestro, Jelisaveta Aleksandrovna!
 
Imao sam istinsko zadovoljstvo da primim tvoje pismo od 19. jula. Zaista, u poređenju sa drugim gubernijama kolera je u Vologdi učinila manju štetu. Ovde je ona besnela kratko vreme, sada postaje sve tiše…
Što se mene tiče reći ću: osećam se veoma slabo, ali istovremeno kao onaj ko se isceljuje…
(…) Bog gleda na slobodnu volju čovekovu. Od nas zavisi da li ćemo imati dobru volju. Bog će dati sredstva i snagu da dovedemo dobre namere do ispunjenja, ako je Njemu ugodno, da dobra namera čovekova bude zaista ostvarena. A prilikom razdavanja plate jednako prima platu i onaj ko je podneo svu tegobu vrelog dana života zemaljskog, i da tako kažem, onaj ko je u jedanaesti čas samo pogledao na rad u duhovnom vinogradu. Svete knjige koje su sastavili Sveti Oci Pravoslavne Crkve u naše vreme su jedina staza po kojoj se može doći do istinske svetlosti Hrista.
Apostol govori da je u njegovo vreme bilo mnogo lažnih učitelja. A šta reći o našem vremenu? Zar ne to da se u naše doba broj lažnih učitelja beskrajno umnožio, da se povećao broj onih koji su zaraženi lažnim učenjem i koji prenose lažno učenje. Strašno su se umnožile knjige koje sadrže i prenose lažno učenje. Potrebno je pre svega pouzdati se u Boga u pogledu sudbine svoje i prebivati u dobrim delima, koja odgovaraju stvarnom stanju svakoga.
Veoma mi je žao zbog stanja sestre Aleksandre Aleksandrovne. Samo, ne savetujem joj nikako da ide u manastir, gde neminovno mora da bude izložena svojevrsnim neprijatnostima. Te neprijatnosti donose veliku duševnu korist i nazivaju se manastirskim iskušenjima, ali da bi ih podnosila, treba da ima i moralne i donekle telesne snage. I jednoga i drugoga ona je lišena. Bolje je živeti na Maslini, ako je to moguće, i nastaviti bavljenje materijalnom milostinjom, za koju postoji odgovarajuća nagrada. I po umu svome ona nije sposobna za monaški život, za koji je potreban um jednostavan, otvoren. A njen um ispunjen je njenim sopstvenim mišljenjima i podozrenjima. „Takvi, rekao je sveti Jovan Lestvičnik, ni traga bezmolvija neće naći“, zato što pri sazercateljnom životu lako mogu da upadnu u mislenu zabludu, najtežu za sve. Takvi neka se spasavaju u društvu ljudi materijalnim dobrim delima…
 
29. jula 1848.
 
411. O svome duševnom stanju
 
Najmiliji prijatelju i sestro, Jelisaveta Aleksandrovna!
 
Od sveg srca čestitam tebi i najdražem Dimitriju Tihonoviču nastupelu Novu Godinu, koju želim da provedete u savršenom zdravlju i blagostanju.
Zdravlje moje znatno i brzo se popravlja. Osećam naročito jačanje snaga i svežinu. Topla soba, koja mi je pre bila sasvim neophodna, sada je nepodnošljiva: i telo i disanje žude za svežim, prohladnim vazduhom. Međutim, ja još nisam izlečen, nego samo ozdravljam…
A znak za raspoznavanje stanja duševnog je to što mi je krajnje dojadio život u bučnoj Sergijevoj pustinji, na tom aristokratskom groblju. U Babajevskom manastiru postao sam veoma vedar, a ovde je to stanje bezbrižno i lako napustilo moju dušu: prešao sam u stanje opreznosti, koga zahteva ovdašnje mesto, izloženo bezbrojnim i sasvim neočekivanim intrigama.
Štampanje i objavljivanje “ Josifa“ izgleda kao da će se teško održati, jer cenzor kome je zapao taj članak nije mnogo upućen u literaturu i hoće da promeni stil dodavanjem mnoštva najnepristojnijih reči. A ja ne pristajem na takve izmene. Ne znam da li ću uz pomoć drugih stručnjaka za književnost moći da nagovorim cenzora, jer u protivnom slučaju „povest“ ne može biti štampana i objavljena.
Zatim, želim Vam sva istinska dobra, prizivam na Vas blagoslov Božji i ostajem za svagda Vaš najodaniji brat arhimandrit Ignjatije.
 
3. januara 1849.
 
412. O predanosti volji Božjoj
 
(…) Pri ovako slabom zdravlju ne bih živeo u Sergijevoj pustinji, nego u nekom osamljenijem, mirnijem i zdravijem mestu. Ali treba živeti svuda gde i kako nas dovodi Promisao Božji, neshvatljiv umu čovečijem, živeti, predajući se volji Božjoj i blagodareći Bogu za nebrojena Njegova dobročinstva koja na nas izliva.
(…) Možda će Bog dati mogućnost da, obavljajući svoje dužnosti, pripremim sebi utočište mirnije nego što je Babajevski manastir. Sveti Oci govore da za molitveno tihovanje treba pripremiti sebe podnošenjem sramoćenja. Ispio sam punu čašu tih sramoćenja po dolasku ovamo: mnogi, uključujući i davnašnje moje poznanike, tražili su da po svom dolasku odmah počnem da služim, da primam svakog, a meni su se dešavali neobični paroksizmi (iznenadni napadi bolesti), pri kojima su lili potoci znoja i ja bio u stanju samo da ležim. Zloba je bila tako silna, da su nastojali da me optuže pred Najuzvišenijom Porodicom, ali oni, znajući da sam pred njima bio mnogo puta uzaludno oklevetan, nisu obratili pažnju na nove klevete, već su bili toliko milostivi da su pažljivo saslušali moje objašnjenje. Ne treba se ovome čuditi: svako ko želi da se spasi izložen je raznoraznim iskušenjima i blažen je ako za nevolje svoje blagodari Bogu. Znak prizvanja Božjeg na spasenje jesu nevolje. Koga Bog ljubi i hoće da ga učini Svojim, tome šalje nevolje, toga nevoljama umrtvljuje za ljubav prema ovome svetu. Tako gledaj na svoje nevolje, na svoju dugotrajnu bolest. Gospod neka ti daruje trpljenje. Dimitrija Tihonoviča bratski grlim, najmilije Peću i Sofiju celivam.
 
Tvoj najodaniji brat
Arhimandrit Ignjatije.
22. februara 1849.
 
413. O životnim teškoćama
 
… Za monaški život potreban je mir, a sa ozloglašenim varalicama drugačije je nemoguće sačuvati mir nego bekstvom od njih, oslobađanjem od dužnosti u koju se oni upliću lukavo i zlonamerno i izvrću stvar, predstavljajući kao upropastitelja onog poslenika koji im je podčinjen i koga mrze. (…)
 
414. O svom zdravlju, teškoćama duhovnog života u Sergijevoj Pustinji i o pisanju knjige „O idenju za Hristom“
 
(…) Nikakve lekove ne primam, već s vremena na vreme koristim tople kupke na 27 stepeni. Ne znam da li će biti primenjivane hladne kupke. Pretpostavljamo, moj doktor i ja, da ćemo sačekati konačan ishod lečenja, i već posle njega, ako ga daruje Bog, početi da primenjujemo sredstva za jačanje, a prvenstveno hladne kupke. (…) Sasvim je ispravno što govoriš da bi želela opet da me vidiš u nekom pustom mestu, sličnom Babajevskom manastiru. Ovdašnji metež opterećuje me neizmerno, oduzima svo vreme, potire sva duhovna razmišljanja i osećanja, tek što se pojave. Ali treba pretrpeti; u sadašnjim okolnostima novi pokušaj udaljavanja iz Sergijeve pustinje nije moguć. Kada sam molio dopust radi mirovanja u Babajevskom manastiru, tada nisam znao da je sva moja bolest u prehladi… Pošto sam upoznao bolest svoju, tražiću konačno udaljavanje u toplu klimu u Kijev, na primer.
Sada je moj život u ovdašnjim mestima potpuno nekoristan, a kad bih se ukrepio, u dobroj klimi mogao bih napisati mnogo toga korisnog za bližnje. Ovde se bavim pisanjem knjige „O idenju za Hristom“ nasuprot knjizi koja je napisana u okrilju Zapadne Crkve i koja je isprva bila osuđena od te Crkve (naime) nasuprot knjizi „O ugledanju na Hrista“. Ovaj rad išao je u Babajkama vrlo sporo, ali ovdašnja rasejanost sasvim je protivna zanimanju koje se sastoji od podrobnog razmatranja dubokih i tananih osećanja i pomisli čovečijih. Mojim vremenom gospodare bolest i rasejanost, i potpuno ga blokiraju za korisna zanimanja. (…)
 
27. juna 1849.
 
415. O dobrotvorstvu žitelja prestonice i onih u provinciji
 
… Ovdašnji Petrograđani čine dobro ovako, u najmanju ruku vrlo često: ugledavši nagog, sažale se, i, da bi ga pokrili, skidaju poslednju odeću sa drugog siromaha, ne brinući za to što će ovaj kao onaj prvi ostati nag. Dobra težnja njihovog srca je zadovoljena, oni su pokazali vrlinu…. U provincijama dobro čine prostije: dele svoje, a ne tuđe, i ne pribegavaju aferama radi vrline. (…)
 
416. Pashalna želja, o smanjenju broja sveštenika u parohijama i, savet kako da se ponaša dobronameran čovek
 
Vaistinu vaskrse Hristos!
Najmiliji prijatelju i sestro Jelisaveta Aleksandrovna!
 
Najdraže pismo tvoje dobio sam, i srdačno blagodarim na čestitanju za Veliki Praznik nad praznicima Vaskrsenje Hristovo, od duše želeći da vaskrsli Hristos savaskrsne dušu tvoju za osećanje budućeg duhovnog blaženstva, što se daruje verujućima u reč Hristovu i onima koji sleduju toj reči spoljašnjim i unutrašnjim ponašanjem svojim, odbacujući reč, učenje i zahteve ovog prolaznog sveta. (…) Što se tiče prilika koje si videla u Pošehonskom okrugu, u jednoj od tamošnjih parohija, to je skoro opšta nesreća Rusije; broj sveštenika se tako smanjio da oni nemaju mogućnosti da vrše trebe, i to one najneophodnije.
Nedavno su bile kod mene spahije sa obala Volge i kazivale mi da je njihova parohija razvučena uz Volgu i manje reke koje se ulivaju u nju čitavih dvanaest kilometara. Za uobičajeno vreme svešteniku je veoma teško da vrši trebe, a u vreme izlivanja voda i poplava, koje traju kod njih veoma dugo, to obavljanje treba postaje sasvim nemoguće. Vera seljaka, koja se tako jako oslanja na ispunjavanje treba, ne samo suštinski potrebnih svim hrišćanima, nego čak i obrednih, ovim biva jako pokolebana. Ranije sam o ovim stvarima govorio onima u čijim su one rukama, sa željom za opštim dobrom, ali uvidevši da tome prilaze sa ružne, neprijatne strane i odgovaraju osvetom i podlim intrigama, ućutao sam, imajući na umu reči Hrista Spasitelja: “ Ne bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas“. Mnogo je onih koji odlično smišljaju intrige, a onih koji shvataju stvar veoma je malo. Onih koji prave karijeru ulagujući se pretpostavljenima veoma je mnogo, a onih koji služe sasvim je malo. Dobronameran čovek treba da se zadovolji dobrim delima u onom krugu ljudi u koji ga je Promisao Božji postavio, i koji mu ukazuje na njegove obaveze. Ali nikako ne treba da se upliće savetom svojim, naročito ne primedbom i prekorom, koji pokreću nečiji egoizam, ma kako taj savet, ta primedba i prekor bili tačni i dobronamerni.
Prihvati na sebe da čestitaš veliki praznik poštovanom Dimitriju Tihonoviču. Grlim milu decu tvoju i želim ti sva istinska dobra, ostajući za svagda tvoj najodaniji brat
 
arhimandrit Ignjatije.
25. aprila 1861.
 
417. Mišljenje o Mitropolitu moskovskom Filaretu
 
(…) Dobivši tvoje pismo iz Moskve od 13. februara odmah sam napisao Mitropolitu i blagodario mu za milostivu pažnju prema tebi i prema meni. Zaista, on me iskreno voli, i, sudeći po spoljašnosti, mnogo sam izgubio budući lišen njegovog pokroviteljstva, ali sudeći duhovno, mora se priznati da je tu dejstvovao Promisao Božji, koji mi je darovao da ispunjavam svoje zemaljsko stranstvovanje putem trnovitim, a ne putem prolaznih uspeha, skoro uvek vrlo štetnih za dušu. To je način mišljenja koji uspokojava srce verom u Boga, koji dejstvuje iznad najmudrijih domišljanja čovečijih. Uman je Filaret, uman kao dan, ali i on je udaljen Promislom Božjim od dela zemlje, da bi bio sigurnije sačuvan za dela Neba. Dela i uspesi zemaljski uvode u gordost, a radi odvraćanja od nje i sam Apostol Pavle imao je potrebu za dopuštenjima Božjim i nevoljama. (…)
 
19. februara 1853.
 
418. O životu usamljeničkom i (životu) bučnom, i o svojoj želji za životom u osami
 
(…) Srdačno ti blagodarim za najlepše pismo tvoje, a na jednak način čestitam i ja svima vama veliki praznik Vaskrsenja Hristovog. Veruj: tvoj tihi život u osami blaženiji je od bučnog i sjajnog života mnogih u prestonici. Tvoj život je ispunjen, a njihov prazan. Mnoštvo razonoda rađa mnoštvo grehova zbog mnoštva prilika za greh koje se ukazuju. Od takvih susreta usamljenik je ograđen. Nije slučajno jedan veliki Otac rekao: „Početak zla je rasejanost“. Kako bih i ja želeo, u poodmaklim mojim godinama i ovako slabog zdravlja, da nađem utočište u nekom osamljenom, svetu nepoznatom, mestu. Ali do sa da ne nalazim za to nikakva sredstva. Neka bude volja Boga moga, Koji zna šta je meni korisno. (…)
 
29. aprila 1863.
 
419. O blagodušnosti y nevoljama
 
Koga ljubi Gospod onoga i kara i popravlja uz milovanje: zato u nevoljama treba biti dobre volje, polažući sudbinu svojy na volju Božju. Slabost je uobičajena posledica homeopatskih lekova, i prema tome ne treba da nas čudi. (…)
 
420. Uteha u nevolji je vera u Boga
 
(…) Dobio sam tvoje pismo i odgovaram na tvoj tužni glas iz mojih žalosti. Čovek je nemoćan, i nemoguće je da stalno bude velikodušan, povremeno čoveka napada i malodušnost. Tegoba koju izaziva malodušnost primorava nas da tražimo utehu, ko ja je u veri u Boga i u poveravanju sebe Njegovoj Svetoj Volji. Vera iznova uvodi u dom duše trpljenje i velikodušnost: ista ona žalost koja se činila nepodnošljivom, već se čini sasvim sasvim podnošljivom. (…)
Privodi se završetku izgradnja naše crkve, i izaziva pohvalu celog Petrograda. Zaista, ona je originalna, sva je u ikonama i zlatu, i neobično je pogodna za Bogosluženja. (…)
Prizivajući na tebe i tvoju porodicu blagoslov Božji
 
15. oktobra 1857.
Arhimandrit Ignjatije.
 
421. O svojoj bolešljivosti, o smirenju i podvigu
 
(…) Manastir naš je bučan, ali nema se kud: ne živiš onako i tamo kako i gde bi hteo, već gde i kako te dovodi neshvatljivi Promisao Božji. Predanost volji Božjoj i blagodarenje Bogu za sve što se događa uslađuju svaki položaj i uče da se iz njega izvlači duševna korist. Smirenje ide skoro naporedo sa podvigom, odnosno ono omogućava gotovo isti uspeh kakav pruža i podvig. Smirenje je i samo, samo po sebi, korisno, a podvig bez smirenja ne samo što ne donosi nikakvog ploda, već naprotiv, nanosi štetu, vodeći visokom mišljenju o sebi i osuđivanju bližnjih. Smirenje je, između ostalog, u tome da smatramo sebe dostojnim onog položaja u kome se nalazimo i nedostojnim položaja boljeg i uzvišenijeg, čak i u duhovnom pogledu, kao i da se pokorno predajemo volji Božjoj. Takva nastrojenost misli svedoči o istini smirenja mirom koje ono donosi srcu i upravlja čoveka na put života večnog. U naše vreme Bog daruje spasenje više posredstvom smirenja, negoli podvigom. Sada je, pri nemoćima koje su se umnožile, podvig naročito opasan, i veoma je izložen napadima i osudama, a uz to zahteva iskusnog rukovoditelja, dok je smirenje svagda teško izloživo napadu. Same nemoći i gresi, kada ih priznajemo i kajemo se za njih, doprinose smirenju. Na taj način u svemoćnoj desnici premudrog Boga samo zlo pomaže dobroj nameri onim što nije dobro, prema rečima jednog velikog Oca. (…)
 
20. oktobar 1857.
 
422. O dolasku u Stavropolj i o prirodnosti svoga odlaska iz Petrograda
 
(…) Dobio sam tvoje pismo od 4. decembra, adresirano na Stavropolj, pošto sam došao u taj grad 4. januara, posle putovanja veoma teškog zbog moje nemoći. Bez obzira na to, srazmerno udaljavanju mom iz Petrograda, gde sam sam se sasvim upropastio, počeo sam da se osećam sve bolje. Ali da bi se osetila suštinska promena, potrebno je odmoriti se. Ali ja sam sat vremena po dolasku počeo da slušam svenoćno bdenije, 5. sam služio Liturgiju, 6. takođe, i izlazio sam na vodoosvećenje, 7. takođe služim povodom državnog praznika. Primljen sam veoma srdačno, mesto mi se tako svidelo, da lepše od njega nisam video, izvorske vode su izvanredne, kakve odavno nisam pio. Grad je na ogromnoj gori, i sav je u baštama. Sa gore se sliva mnogo izvorske vode. Iz Petrograda sam otputovao, kao što sa drveta opada onaj plod koji više ne može da crpi iz njega sokove. Moj odlazak je bio tako prirodan, logičan. Ovde bi trebalo da mi bude spokojnije, a najvažniji je rad kojim se duša hrani nazidanje bližnjih. Takođe, gotovo da sam uveren da će se moje zdravlje, mada ni izdaleka u potpunosti, ipak dosta popraviti. Uz ovo šaljem ti primerak separata moje propovedi, štampane po naredbi Mitropolita Grigorija. Vrlo sam blagodaran Dimitriju Tihonoviču za njegove dobre želje. Blagodarim i Peći i Sonji za sećanje na mene. (…)
 
6. januara 1858.
nedostojni Episkop Ignjatije
 
423. Upoređenje svog sadašnjeg mesta življenja sa pređašnjim, o pobožnosti Brjančaninovih i o nevoljama
 
Najmiliji Prijatelju i Sestro, Jelisaveta Aleksandrovna!
 
(…) Sadašnjim mestom veoma sam zadovoljan; ovde je tiho i mirno. Navikavam se na klimu i vodu, ali osećam se daleko bolje nego u Petrogradu. Ovde treba skoro sve nabavljati i uvoditi, počev od samog nameštanja prostorija. Ipak i sam ovaj maleni prostor sviđa mi se daleko više nego moje visoke sobe u Sergijevoj pustinji, koje mi se odavde pričinjavaju kao neka strašna ledara. Stavropoljska kućica moja nalik je na kelije u kojima sam živeo u Babajevskom manastiru, ali kudikamo je veća. Nalazi se pored same crkve! Kada se prostorije dovedu u red, biće veoma udobne, veoma prostrane. One su smeštene, kao i crkva, u prostranom voćnjaku.
Velika mi je uteha pobožnost brata Petra Aleksandroviča. Sinčić njegov Aljoša mudrica je jedna i dete blage naravi. Izuzetno milosrđe Božje prema našoj porodici jeste pobožnost i pravoslavnost naše porodice. (…)
(…) Gospod šalje onima koje ljubi različita iskušenja, ali i izbavlja ih od svih nevolja. Nevoljama se učimo da se uzdamo na Boga, a ne na sebe, i stičemo besceno blago, Veru u Boga, veru delatnu, živu. (…) ;
 
28. februara 1858.
 
424. O predavanju sebe volji Božjoj pri dopuštenjima Božjim (iskušenjima i nevoljama)
 
(…) Prošlo je tri meseca manje pet dana od kako sam završio kuru lečenja kavkaskim mineralnim vodama, a njihovo dejstvo se : nastavlja u velikoj meri. To dejstvo je u tome što se obilnim znojenjem isteruju škrofule, razne ospe i ranice. Takođe osećam velike unutrašnje bolove, a slabost je neobična. Mogu nešto da radim samo ujutru do 12 časova, posle toga osećam se umornim i iscrpljenim. Povremeno sam razmišljao: nije li se pojavila u meni jektika tako me je bolelo u grudima. Pa šta? Mene ništa ne vezuje za ovaj svet. Jedino nespremnost da predstanem na sud Božji može biti razlog za želju da mi se odgodi odlazak odavde.
Jevanđelje upoređuje dopuštenje Božje sa zamkom koja sve okružuje i obuhvata, i koja se ne može izbeći (Lk. 21,35). Treba se smiriti pod krepku ruku Božju, i nevolju koja je naišla dočekati ispovedanjem: primamo po svojim delima kao što smo za služili; seti nas se, Gospode, kada dođeš u Carstvu svome! Sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo. (…)
 
14. novembra 1858.
 
425. Savet da se bude bliže Bogu
 
(…) Sada si slobodna, a na slobodi možeš češće i više da se moliš Bogu za sebe i decu svoju. Da bi molitva tvoja za decu bila uslišena od Boga, treba da budeš bliže Bogu. Kao i zemaljski carevi, Car Nebeski najpažljivije sluša Svoje kad mu se približavaju. Približava se Bogu onaj ko se često srcem skrušenim i smirenim moli Bogu. Bog je svuda prisutan. Svako mesto podjednako je blizu Njemu i na svakom mestu On može da se javi čoveku, a mesto na kome se On obično javlja je srce skrušeno i smireno. Svojim prisustvom On izaziva umilenje u srcu… Budi zdrava i srećna.
 
7. jula 1859, iz Tamana
 
426. Savet kako da se podnose iskušenja i o tome da majka treba da sačuva ljubav prema deci i onda kada ih kolebaju sablazni
 
(…) Pravedni, mnogostradalni Jov bio je podvrgnut mnogim iskušenjima, i rekao je o zemaljskom našem životu da je sav on iskušenje za čoveka. I treba znati da ljudima koji se boje Boga i koji Ga poštuju, iako se povremeno popuštaju iskušenja na njih, ipak posle toga obavezno sledi i izbavljenje od iskušenja. Dakle, ne treba se prepuštati žalosti i beznadežnosti, nego usred samog iskušenja sa verom molitveno vapiti ka Gospodu i očekivati Njegovu pomoć.
Tako ja gledam na tvoj položaj. Veliki prepodobni Otac Isaak Sirijski govori da je Bog poslao Sina Svoga u svet u vreme kada su ljudi naročito bili ogrezli u grehe i postali pre svega neprijatelji Božji. Iz toga Prepodobni izvodi zaključak da je daleko uzvišenija vrlina očuvanje ljubavi prema ljudima kada oni podležu sagrešenjima, nego kada vode pravedan život. Što se tiče tvoje dece, sada ti predstoji ispunjavanje ove vrline. Živimo u strašno doba. Neverje je zahvatilo i još više zahvata zemlju, sablazni su se umnožile bezbrojno, i još više se umnožava ju. Kako da se ne pokolebaju mladi ljudi! Pogledaj na njih sa milosrđem, i prilježno se moli za njih Bogu, poveravajući ih Bogu i predajući ih Njegovoj Svetoj volji. Petru piši češće i nagovaraj ga. Trpljenjem treba spasavati i svoju dušu i duše bližnjih. (…)
 
8. novembra 1859.
 
427. Savet da se u osami treba zanimati Isusovom molitvom i rukodeljem, kao i o neophodnosti nevolja za spasenje
 
(…) Slava Milosrdnom Gospodu, Koji je podstakao oblasnu upravu da Dimitriju Tihonoviču ostavi utvrđenu godišnju platu. Ni ubuduće Milosrdni Gospod Vas neće ostaviti. On ne ostavlja ljude, samo kad mi ne bismo ostavljali Njega.
U takvoj usamljenosti, kakva te očekuje u Ivašovu korisno je zanimati se molitvom pri bilo kakvom, pa i krajnje mahinalnom rukodelju, koje ne bi privlačilo k sebi um ili bi ga privlačilo u najmanjoj meri. Pri takvom rukodelju treba bez žurbe izgovarati molitvu ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga. Treba zaključati um u reči molitve, prema izrazu i pouci sv. Jovana Lestvičnika, to jest izgovarati molitvu krajnje pažljivo. Ako je neko prisutan, molitva se uznosi samo umom, a nasamo šapatom, ustima i jezikom, tako da čujemo sami sebe. Dobro je kada čovek pomišlja na budući život i za njega se blagovremeno priprema.
(…) Mineralne vode su podstakle moju zapuštenu bolest, od koje je mnogo iščilelo i još mnogo ostalo. Slava Bogu za sve! Od jeseni 1846. godine osećam se naročito slabo. Živim nekakvim poluživotom, kao neki pokretni mrtvac.
Nama (svim hrišćanima), po učenju Apostola, kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Nebesko, i upravo kroz one koje Bogu bude blagougodno da nam pošalje. (…)
 
10. januara 1860.
 
428. O nedostatku otvorenosti kod ljudi, o poveravanju dece Bogu i o odnosu prema petrogradskim intrigama.
 
Najdraži prijatelju i sestro Jelisaveta Aleksandrovna!
 
U naše doba od dece ovosvetskog usmerenja ne može se ni očekivati otvorenost. I među monasima ona je sada već najveća retkost. Treba u molitvi poveravati decu Bogu, i zato ostati mirne savesti, ne predajući se uzrujanom stanju duše. Bog je svemoćan: po usrdnoj i smirenoj molitvi roditelja On može da daruje deci hrišćansko usmerenje. Ti si se mnogo potrudila u vaspitanju dece svoje, ali neprolazna Reč Božja govori: „Ako Gospod neće da sazida dom (nerukotvoreni, slovesni dom Božji je čovek, a naročito hrišćanin), uzalud se muče zidari„. Pribegni Bogu i On, očistivši nevoljama trud tvoj u vaspitavanju, može da ga ovenča dobrim uspehom. Primetio sam kod mnogih ljudi da je zanos uveseljavanja nosio prevagu kod njih za izvesno vreme, ali su zatim semena blagočešća i blagonaravlja, posejana pri vaspitanju, došla do svoga izraza.
(…) A što se tiče petrogradskih i drugih intriga, hoću da ih podnosim kao lek za očišćenje koji mi je poslan Promislom Božjim, samo da me Milosrdni Gospod po končini izbavi od večnih muka i daruje ma i najmanje utočište u Obitalištima Svojih ugodnika. (…)
 
27. maja 1860.
 
429. Mladost treba da odaje priznanje iskustvu odraslih i da blagodari Bogu za sve
 
(…) Petar Dmitrijevič i Sofija Dmitrijevna ljudi su mladi, vrlo mladi. Koliko god da su umni, ipak su zbog mladosti dužni da odaju priznanje za stečeno iskustvo. Ono se plaća skupo, ne dobija se badava.
(…) Slava Bogu za sve, i za to što sam morao sav život da budem bolestan. Blagoslov Božji da počiva nad tobom i tvojom porodicom.
 
5. jula 1860.
 
430. O svom učešću u svečanostima povodom osvajanja istočne strane Kavkaza, i o sećanju na smrt
 
Najdraži prijatelju i sestro, Aleksandra Aleksandrovna!
 
Pismo tvoje od 2. avgusta dobio sam u dane velikih svečanosti širom celog Kavkaza. Dana 25. avgusta bilo je sveopšte praznovanje povodom osvajanja istočne strane Kavkaza.
I pored svoga slabunjavog zdravlja moram u svemu tome da uzmem učešće i da budem pokretač svečanosti, prilikom kojih sam krajnjim naporom izgovorio besedu. Vreme je da starina ide u mirovinu. Često se osećam kao pred smrt: toliko je moj telesni sastav iscrpljen bolestima. Srećan je Dimitrije Tihonovič što provodi ostatak života u usamljenosti, u miru, zbrinut. Bog, koji gleda na unutrašnje raspoloženje čoveka i prema tome ustrojava njegove životne prilike. Onome ko ima dobru volju da blagougađa Bogu šalje se i položaj, koji odgovara njegovom proizvoljenju, da bi pobožni čovek imao mogućnost da se pripremi za večnost. Smrt grešnika je zla ne zbog težine telesnih bolova koji je prate, nego zbog njene iznenadnosti, neočekivanosti, zbog onog prelaska iz zemaljskog blagostanja u strašne, nezamislive večne muke, koji posle smrti očekuje nepokajanog grešnika. Čudno je kako ovaj svet obmanjuje i zaslepljuje ljude. Istina koja ne zahteva dokaze jeste da ćemo svi umreti. Ali retki su ljudi koji pokazuju svojim životom poznanje ove istine, većina se ponaša tako kao da nikada neće umreti. Velika je stvar sećanje na smrt, i razumevanje njenog značaja. Od toga sećanja i shvatanja život čovekov može potpuno da se promeni i da postane bogougodan. (…)
 
28. avgusta 1860.
Episkop kavkaski i crnomorski
 
431. O vaspitanju dece, o nevoljama
 
(…) Sada je potrebno da se svaki mladi čovek dovoljno obrazuje u mladosti, da bi bio suštinski koristan otačastvu i da bi našao za sebe dobar položaj. Kad pogledaš na našu mladež, moraš da se požališ na nju. Kako je ona lakomislena, kako ne misli ni o čemu osim o zadovoljstvima koja rastrojavaju i moral i zdravlje, koja pripremaju krajnje žalosnu budućnost! Čini mi se da je svemu tome razlog pogrešno vaspitanje, koje pruža mladim ljudima pogrešan pogled na sebe i na život. Razume se, i pri najbrižljivijem vaspitanju od glupavog ili deteta lošeg karaktera ne treba očekivati ništa naročito, ali gde je čovečanstvo, tamo je i zlo – bez njega čovečije društvo ne može proći. Ipak, pravilno vaspitanje, uz mnoge izuzetke, može dati i mnogo odličnih rezultata. (…)
(…) U toku zemaljskog života moraju nas snaći nevolje, ali te nevolje dolaze upravo po dopuštenju i migu Božjem radi očišćenja čovekovog. Dakle, treba se pokoravati volji Božjoj i primati dopuštenje (nevolje i iskušenja) sa blagodarenjem Promislu Božjem. (…)
 
25. oktobra 1860.
 
432. Svršetak života služitelja zemlje i služitelja Božjeg
 
(…) Bog ne ostaje dužan onima koji od mladosti posvećuju sebe služenju Njemu, iako popušta na njih razne nevolje za vreme njihovog zemaljskog stranstvovanja, a radi njihovog duhovnog obrazovanja. Ali ujedno ih i preispunjuje neizrecivim, večnim dobrima. Pred kraj zemaljskog života, pre stupanja u večnost, sluga ovoga sveta i ispred i iza sebe vidi pustoš, a služitelj Božji ispred vidi pouzdano pristanište večnog blaženstva, a bacajući pogled na zemaljski život koji je proveo vidi poprište služenja Bogu, poprište na kome se nije trudio uzalud, već se blagovremeno orodio sa Bogom. (…)
 
7. januara 1861.
 
433. Želja da se život završi u pokajanju, i o nekim društvenim pitanjima onoga vremena
 
(…) Hvala Gospodu što želiš da me vidiš što skorije. Možda će se to desiti, a možda ću otići negde još i dalje. Da bude volja Božja, samo jedno meni priliči da želim: svršetak života u pokajanju, daleko od bučnog sveta. I ovde je već neuporedivo bolje nego u Petrogradu.
Veoma se radujem dobrobiti mile dece tvoje. Posle posete nevoljom, Bog šalje utehu. (…) Prema onome kako pišeš, mnoge spahije prelaze iz raskošnog besmislenog života i prazne slave u život skroman i ispunjen radom. Takav život će doneti više sreće nego što je pružao pređašnji život. Mladi gospodski sinovi shvataju da treba da se temeljno obrazuju da bi postali korisni članovi društva, ljudi samostalni i zato sposobni da dobro ustroje svoje sopstveno blagostanje, zasnivajući ga na samima sebi, a ne na bilo čemu tuđem i sporednom. Preobražaj načina življenja seljačkog staleža odmah je povukao za sobom promenu načina života spahija i imao jak uticaj na trgovački stalež, u koji je stupilo više hiljada oslobođenih bogatih seljaka. Treba očekivati i druge reforme, zato što mnoge od ranijih uredbi i odredbi zakona više nisu u skladu sa Uredbom koja je doneta za seljaštvo. Valja moliti Boga da On blagoslovi te novine, koje će nesumnjivo Rusiji doneti razvitak i izvesti je iz stanja nezrelosti, u kome se nalazi. Daj Bože svima sve dobro.
Sa nastupanjem leta počeo sam da primam slano-jodno-alkalne hladne kupke od 20 do 17 stepeni, koje deluju protiv škrofula i prehlade, a istovremeno su dobre i za jačanje. Povremeno se osećam znatno bolje nego ranije.
Budućnost svoju polažem na Gospoda Boga moga. (…)
 
18. jula 1861.
 
434. O pokornosti volji Božjoj pri dopuštenjima Božjim
 
Najdraži prijatelju i sestro, Jelisaveta Aleksandrovna!
 
Pismo tvoje od 17. septembra otpremljeno mi je iz Stavropolja u tebi poznati Babajevski manastir, gde sam stigao 14. oktobra sa namerom da završim u dubokoj usamljenosti dane svoje, odrekavši se veza sa poznanicima i rođacima po telu, održavajući veze sa poznanicima i rođacima po duhu. To zahteva i zdravlje moje i duševno nastrojenje, a čin moj nalaže mi da sačuvam njegovu svetost. (…)
Prilikom onoga što Bog dopušta treba se pokoriti volji Božjoj, i, priznajući sebe dostojnim gneva Božjeg, umoljavati smireno Boga za pomilovanje. Takvu molitvu Bog prima.
(…) Izvolićeš videti da te milosrdni Gospod ne ostavlja, nego te teši milostima i prilikom samih nevolja. On nas ni ubuduće neće ostaviti, samo da mi ne ostavljamo Njega.
Blagoslov Božji da počiva na tebi.
Tvoj najodaniji sluga i brat Episkop Ignjatije.
 
8. novembra 1861.
 
435. O trpljenju nevolja i o pustošnosti zemaljskog života.
 
(…) Vreme nevolja i žalosti je vreme trpljenja. Nevolja je dopuštenje Božje, koje treba podnositi sa pokornošću i strahom Božjim, prepuštajući pravednost pravosuđu Božjem i smatrajući sebe dostojnim nevolja. Sa takvim duševnim nastrojenjem možemo moliti Boga za pomilovanje sa nadom da ćemo biti uslišeni. Priznanje pravosuđa Božjeg u onome što Bog dopušta sa molitvom za pomilovanje nenadmašno je izloženo u molitvi Sveta tri otroka (mladića) judejska, bačena u raspaljenu peć vavilonsku. Ta molitva se nalazi u knjizi proroka Danila.
Bilo bi nezgodno da pišem o trpljenju nevolja, kada se sam ne bih nalazio u nevolji. Od druge nedelje Velikog posta bio sam veoma bolestan. Nekoliko puta sam osećao takvu oslabelost, kao pred smrt, i sada mi je vrlo loše. Ne znam kako dovoljno da blagodarim Bogu što me je izvukao iz ovosvetskog života i doveo u manastir. Zemaljski život na svom početku izgleda kao nedogledno poprište delatnosti, a kada ga čovek završava i osvrne se unazad, onda u protekloj delatnosti svojoj obavezno uviđa mnogo praznine. Patnja sve više i više poprima sveopšti karakter. I ovde očekuju povećanje cene hleba zbog smanjenja useva posvuda.
Blagoslov Božji da počiva na tebi i na čedima tvojim.
 
Tvoj najodaniji brat, Episkop Ignjatije.
 
14. marta 1862.
 
436. O predsmrtnim bolestima, o milostinji za počivšeg, o koristi od sećanja na viđenje smrti
 
(…) Izražavam najiskreniju blagodarnost za podrobno obaveštenje o končini Semjona Aleksandroviča. Stari ljudi su govorili: daj Bože da se pred smrt dobro pomučimo. Veliki među svetima Nifont, umirući u groznici, rekao je Velikom Atanasiju, koji je bio prisutan prilikom njegove končine, da se umirući bolešću očišćuje, kao što se zlato očišćuje ognjem. Umirućima se otvaraju duševne oči i zato oni vide ono što prisutni prilikom njihove smrti ne mogu da vide. Svetlost o kojoj pišeš, bila je iz raja. Očigledno: na Semjonu je milost Božja. Porazgovaraj sa decom da podaju za oca milostinju siromašnima, i to što štedrije. Milostinja veoma pomaže upokojenima, a decu će za to blagosloviti Bog, i njihova savest će biti mirna. Dobro si učinila što si od umirućeg odagnala pometnju. I zato budi spokojna i prepusti sve Bogu. „Svako Svome Gospodaru stoji ili pada„, rekao je Apostol.
Smatram da nije bez Promisla Božjeg to što si morala da prisustvuješ smrti, koja je bila propraćena takvom mukom. Te smrti ćeš se sećati, a uspomena će ti služiti kao priprema za tvoju smrt. Za to što si poslužila bratu milosrdni Gospod će ti uzvratiti nagradom duhovnom, kako Sam zna. Potrudi se da budeš spokojna, uzdajući se u volju Božju.
(…) U manastiru je, po milosti Božjoj, sve u redu, tiho je. Slava Bogu!
 
21. decembra 1863.
 
437. Potvrdno mišljenje o Petru Dmitrijeviču. O sudovima Božjim.
 
(…) Petar Dmitrijevič ostavio je na mene veoma prijatan utisak; video sam u njemu čoveka temeljnog, umnog, sa načelima. Primetno je i to da su neprijatnosti u službi uticale na njega, ali su one donele dragoceno iskustvo. (…)
Sveopšta ravnodušnost prema veri, fanatični ateizam sa rušilačkim zamislima i namerama i opšta nemoralnost ne mogu ostati bez posledica. Često krajnje neobični događaji snalaze iznenada i neočekivano one koji ne umeju da predviđaju. Ali i sam život čoveka ispunjen je različitim nevoljama. Svetom upravlja desnica Božja, za nas neshvatljivo. Stanje treba razumeti, a pred sudovima Božjim imati strahopoštovanje, smatrajući sebe dostojnim karanja i popravljanja Božjeg. Za takvo uviđanje Bog šalje milost.
Recenzija Matvejevskog, koja nije imala dobru nameru, veoma je doprinela tome da su na „Slovo o smrti“ obratili posebnu pažnju. O tome mi pišu iz Petrograda lica koja nešto znače. Neki su se razgnevili. Pa šta da se čini? Onima koji su ostali verni hrišćanstvu barem je predato podrobno, iz Svetih Otaca, učenje o tome kakav značaj ima smrt i kako se pripremiti za večnost.
Bog upravlja sudbinom čovekovom, sa njim njegovi neprijatelji mogu da učine samo ono što dopusti Bog, a sve što dopusti Bog služi na korist duši i večnom spasenju. (…)
 
25. aprila 1864.
 
439. O stanju pravoslavne vere u Rusiji
 
(…) Živimo tiho i skriveno. Glasovi o stanju pravoslavne vere u Rusiji koji dopiru do nas veoma su žalosni. S jedne strane nju razara raskol, sa druge slobodoumlje. Borba za nju veoma je otežana zbog unutrašnje strašne bolesti, koja je, kao crv, razjela i rastočila svu silu njenu. Da se ispuni volja Božja.
I tako, do viđenja, kad bude ugodno! Blagoslov Božji da počiva na tebi i tvojoj porodici. (…)
 
3. novembra 1864.
 
440. Ispunjenje zapovesti je stalna obaveza čoveka. O tegobama onoga vremena.
 
(…) Sveti Oci savetuju: kada zamišljeno i preduzeto dobro delo ne uspevamo da izvršimo sa dužnom tačnošću, onda se nedostatak ispunjenja dopunjava smirenjem. U takvom slučaju treba se smiriti pred Bogom: zamoliti oproštaj zbog praznih zanosa i uveseljavanja i zbog nedovoljnog činjenja dobrih dela. Iako nam je zapoveđeno ispunjenje zapovesti, ono je ipak zapoveđeno kao naša stalna obaveza, kao jedini uslov prebivanja u zajedničenju sa Bogom, a ne kao zasluga pred Bogom ili davanje Bogu na zajam sa naše strane: bićemo spašeni svi, bez ikakvog izuzetka, samo milošću Božjom. Hristos je došao da spasi one koji priznaju da su grešnici, a ne one koji smatraju da su pravednici. Ove misli mogu da te uspokoje i uteše povodom pričešćivanja Svetim Hristovim Tajnama i kad si rasejana.
Sada je vreme uzdisanja. Skoro svi koji mi pišu, pišu iz nevolje. Ko se veseli? Ne znam. Bog, šaljući ti privremenu nevolju, očevidno pokazuje blagovoljenje da se približiš Njemu i da se brižljivije pripremiš za večnost. Vrlo malo ulazim u stvari ovoga sveta, ali koliko čujem, zemljoposednicima predstoje nove brige pri uvođenju novog poretka. Najbolje je uzdati se u Boga, i moliti Ga da nas ne ostavi Njegova milost. Čini mi se da sam ti govorio da je sada teško uopšte, a u verskom pogledu naročito. Da mi je da ne vidim ništa, da ne čujem ništa. Verske nemoći i bolesti čovečanstva svagda se odražavaju na njegovom spoljašnjem načinu življenja. Svedok ovoga je celokupna istorija. (…)
 
6. marta 1865.
 
441. O ispraznosti zemaljskog života
 
(…) Daj Bože blagostanje čedima tvojim. Treba pogledati i na život koji svakome opitno dokazuje za sebe da je pustošan, da sve što smo na zemlji sticali moramo ostaviti na zemlji, i da ćemo u večnost otići samo sa delima.
U julu mesecu dolazilo je do moje krajnje iznemoglosti, i sada mi je loše. Sasvim sam bez snage, to je plod života provedenog u stanjima koja su prevazilazila sposobnosti telesnog sastava, i zato su one sada narušene. Slava Bogu, sada sam se približio kraju, koji neće izbeći niko od ljudi. Kod nas je sve u dobrom stanju. Izgradnja crkve odvija se izuzetno dobro. Vremenske prilike veoma otežavaju žetvu žitarica, a otežavaju i usporavaju i građevinske radove. (…)
 
2. septembra 1865.
 
442. O potrebi da se prilikom životnih teškoća u molitvama pribegne Bogu
 
(…) Sveto Pismo je predskazalo nevolje poslednjih vremena: da će one doći kao zamka na sve koji žive na licu vascele zemlje (Lk. 21, 35), „i neće izbeći“ (1 Sol. 5, 3). Zaista, nema nikakvog načina da se odstrane nagomilani crni gusti oblaci, koji sa svih strana zahvataju horizont. Gospod je zapovedio da bdimo i molimo se naročito istrajno u ova ljuta vremena. Sama stvarnost pokazuje da nema drugog pribežišta. Makar bio izuzetno mudar ništa nećeš učiniti. Kada je petrogradski vojni general-gubernator Kaveljin bio oboleo od pomračenja uma, i rođaci njegovi dolazili i nastojali da ga urazume, čime su ga samo dovodili do još većeg rastrojstva, tada mi je doktor koji je bio uz njega jednom prilikom rekao: “ Ovo je tipična bolest našeg doba“. (…)
 
5. januara 1867.
 
443. Osvrt na pismo sinovca P. D.; rukodelje pri uniniju i čitanje duhovnih knjiga
 
(…) Blagodarim ti što si me se setila. Poslednje pismo Petra Dmitrijeviča veoma mi se dopalo zbog dve u njemu izložene misli: 1) da on nije sposoban za nežnost, 2) da služenje sada ima karakter okolišenja. Prvo mi je poslužilo kao dijagnoza za njegovo srce, jer nežnost je čuvstvo seksualnog, krvnog karaktera, obmana sebe i drugih. Onim drugim preporučen je um, koji se pogledao veoma tačnim i pronicljivim. (…)
Čamotinja, koja se u monaškom životu naziva uninije, svagda napada one koji vode usamljenički život. Kad joj dođe vreme vrlo je korisno baviti se rukodeljem i pri tom se sećati pokojnika, ko je kako umro, i da ćemo svi mi neizostavno umreti. Duhovne knjige treba čitati pomalo, da se um ne bi prezasićavao čitanjem. Sa umom se zbiva isto što i sa želucem, koji se, pre zasićen, odvraća i od najbolje hrane. (…)
 
26. februara 1867.
 
444. Bratu Petru Aleksandroviču. O udaljavanju iz sveta
 
Šta da ti kažem u odgovoru na tvoje misli o udaljavanju iz sveta? Gospod, blagoslovivši i ustanovivši takvo udaljavanje, ujedno je zapovedio da se najpre proračuna svoje imanje, da li je ono dovoljno za izgradnju tog uzvišenog života, brojnost svojih snaga za borbu sa snagama protivnika. Savetujem ti da taj proračun izvršiš molitvom, predajući se volji Božjoj. Ma ko liko da sam molio Boga da mi daruje usamljenički život, ipak i do sada sam ostao u Sergijevoj pustinji, bivajući izložen različitim aktivnostima i trzavicama. Nije dovoljno da želimo: potrebno je da naše htenje bude saobrazno volji Božjoj. Mi želimo sada odmah, a Bog pripravlja to isto ponekad kroz mnogo godina. Sada si neophodan Aljoši, na koga će u slučaju tvog udaljavanja sa punim pravom navaliti njegov deda i unesrećiti ga i duševno i telesno.
Viđenja koja si opisao ne treba da privlače tvoju pažnju: put JI. A. je izuzetan, a Sveti Oci zapovedaju da se takve izuzetnosti klone oni kojima je predodređeno da idu opštim hrišćanskim putem. Moj je savet: bavi se dušekorisnim čitanjem, njime se rukovodi u svojim postupcima, leči sagrešenja pokajanjem i predaj se volji Božjoj, iznoseći pred Boga tajnu misao svoju i nameru.
 
20. juna 1852.
 
445. O izboru duhovnika
 
(…) Kod duhovnika je, po mom mišljenju, velika vrednost prostota, neodstupno sledovanje učenju Crkve, kome je tuđe bilo kakvo sopstveno umovanje. Ima strogih, ima umnih, ali strogih i umnih po svome, što nimalo ne valja za duševno nazidanje. I strogi, i umni, i milostivi, i snishodljivi, i prostosrdačni, ali verni sinovi Crkve, mogu biti podjednako korisni. Da ti daruje Bog duhovnika po želji tvojoj.
 
28. marta 1853.
 
446. O odnosu prema sveštenim licima
 
Veoma blagorazumno činiš što se ne zavaravaš bliskim poznanstvom ni sa jednim sveštenim licem: takvo poznanstvo može vrlo lako da bude na štetu, i veoma, veoma retko od koristi. Neka ti savetnik budu knjige Svetitelja Tihona, Dimitrija Rostovskog i Georgija Zatvornika, a od drevnih Zlatoustog; govori duhovniku grehe svoje i ništa više. Ljudi našega doba, bilo da su u rasi, ili u fraku, pre svega pobuđuju na opreznost. Molitve čitaj ujutru i uveče i to sledeće: Trisveto! Oče naš! 12 Gospode, pomiluj, Psalam 50.! Simvol vere! Bogorodice i neke pomene; posle toga učini deset pojasnih poklona sa molitvom: Bože, očisti me grešnoga.
 
29. aprila 1853.
 
447. O istinskoj ljubavi
 
Nikolaj Nikolajevič (Muravjov) je istinski dobar čovek. Mnogi nikako ne naslućuju u njemu ovo svojstvo, naprotiv, smatraju ga hladnim, zato što nije laskav i nije umiljato ljubazan, dok je istinska ljubav stroga i pokazujući se u delima, nema potrebu za maskom ljubaznošću i laskavošću, kojima se samoljublje stalno prikriva radi obmane bližnjih.
 
3. avgusta 1855.
 
448. O delu „Slovo o smrti“
 
Želeo bih da ti pošaljem „Slovo o smrti“ i nadam se da ću to učiniti po proteku izvesnog vremena, kada izađemo na kraj sa tim delom, zato što je ono veoma, veoma obimno, podrobno izlaže tajnu smrti i pokazuje kako treba živeti da bi se umrlo u dobrobiti.
Moje zdravlje je veoma loše: uopšte ne podnosim svež vazduh; dok sam u keliji osećam se kako treba; čim izađem, kao da počinjem da otičem.
 
17. septembra 1855.
 
449. O svojoj težnji ka usamljenosti
 
Moja želja da se premestim iz bučne Sergijeve pustinje u osamu da bih se tamo pažljivije pripremao za prelazak u večnost, razgoreva se sve više i više. Kada dobijem od tebe pismo iz Stavropolja, napisaću o tome podrobnije. 5. februara 1856.
 
450. O monaštvu, o Optinoj pustinji, o osnivanju svoga manastira, o odsustvu želje za sopstvenim napredovanjem
 
Što dalje prolazim putem života i približavam se svršetku njegovom, tim se više radujem što sam stupio u monaštvo, tim više bivam obuzet plamenom usrdnom revnošću da dostignem taj cilj, radi koga je Duh Sveti ustanovio u Crkvi monaštvo. Monaštvo nije ustanova čovečija, nego Božanska, i svrha njegova i cilj je da, odvojivši hrišćanina od nestalnosti i briga ovoga sveta, sjedini njega, posredstvom pokajanja i plača, sa Bogom, raskrivši u njemu od sada Carstvo Božje. Milost nad milostima Cara nad carevima je kada On prizove čoveka monaškom životu, kada mu u njemu daruje molitveni plač i kada ga zajednicom Svetoga Duha oslobodi od nasilja strasti i uvede ga u predokušanje večnog blaženstva. Imao sam prilike da vidim ljude koji su ovo dostigli.
Ali šta su stekli ostali ljudi, koji jure za sujetom u toku sveg svog zemaljskog života? Ništa, a ako su i zadobili nešto privremeno, onda je ono oduzeto od njih neumoljivom i neizbežnom smrću, koja je milostiva onom čoveku čije se srce prizvanjem Božjim nije sasvim prilepilo za zemlju: „Danas, ako glas njegov čujete, nemojte da budu tvrdokorna srca vaša“ (Jevr. 3,78).
To je moj odgovor na tvoju nameru da dane svoje završiš u manastiru radi pokajanja i radi trajnog pomirenja s Bogom.
A što se tiče sina tvoga, Bog Koji ne gleda ko je ko primio je i njegovu želju, samo što sada to nije moguće ispuniti, jer se u naše vreme manastiri nalaze u najužasnijem stanju, i mnogi dobri ljudi, stupivši u njih bez odgovarajuće pripreme, pokvarili su se i propali. Neka se Aljoša navikava na manastirsko poslušanje tako što će biti poslušan roditeljima; neka pripravlja sebe za zanimanja u manastiru koja odgovaraju njegovom poreklu, načelima i snagama, pažljivim izučavanjem nauka, ruske književnosti, jezika, dobro bi bilo latinskog i grčkog, između ostalih, a ne bi trebalo zanemariti ni kaligrafiju. Učenost daje mogućnost da se u manastiru očuva usamljenost pri kelejnim zanimanjima i može inoka da učini korisnim za zajednicu u moralnom pogledu.
Radi usamljeničkog načina življenja i radi podesnosti za pokajanje imam u vidu Optinu pustinju, u Kaluškoj guberniji, blizu grada Kozeljska, na pet vrsta. Podesnosti tog mesta su: pri pustinji se nalazi skit, kuda je zabranjen ulazak ženskom polu, okružen visokim borovima, dakle, potpuno zaštićen od vetra. U tom skitu živi priličan broj plemića, pod rukovodstvom starca, takođe iz plemstva, veoma uzornog života. Bave se prevođenjem sa grčkog sv. Otaca i njihovim izdavanjem. Evo moralne strane: postoji usamljenost i postoji duhovna zajednica, prisna, blagorodna, a toga nema ni u jednom manastiru ruskom. Sv. Pimen Veliki je rekao da je najvažnija dobra zajednica. I tako, ono što je naročito važno u mirskom načinu življenja za dobro vaspitanog čoveka, to ostaje izuzetno važno i u monaštvu. To će, važno za nas, biti izvanredno važno i za one mladiće koji nam budu saputnici: umirući, mi ćemo se tešiti mišlju da ih predajemo u dobre ruke. U materijalnom pogledu Optina pustinja je takođe valjana. Nepovoljna strana je u tome što je prave, dobre ribe malo i što je skupa, kao što su i drva skupa.
Na ideju o osnivanju svog novog manastira reći ću da će ustrojstvo svoga manastira povući sa sobom materijalne brige, koje će smetati brizi o našim dušama. Velika je zavisnost našeg duhovnog stanja od našeg spoljašnjeg stanja, a poznavanje čoveka, prihvaćeno iz opitnih pouka Sv. Otaca, dovodi do tog zaključka da je daleko lakše da napredujemo živeći kao stranci i došljaci u tuđoj zemlji, nego ako bismo osnovali manastirčić u svom zavičaju, gde nas svi znaju i mnogi uvažavaju. To je moje rasuđivanje o našem opštežiću, možda, u jedanaesti čas našeg zemaljskog života.
Što se mene tiče, mnogim ljudima sam dužan za mnogo toga i, između ostalog, za prijateljsku naklonost, koju nisam ničim zaslužio, dužan sam Nikolaju Nikolajeviču (Muravjovu). Ali Bogu sam dužan neizmerno zato što me je On posetio milošću odozgo, kojoj sam dužan odgovoriti svojim ponašanjem. Ta saglasnost može da bude, po mom mišljenju, samo u tome ako provedem ostatak dana mojih u dubokoj i strogoj usamljenosti. To je neshvatljivo drugima, za koje je skrivena moja savest i koji mogu da sude o meni samo po spoljašnosti, ali za mene je to potpuno jasno. Nijedna vrlina uz trzavice nije moja. Iskanje ili želja za bilo kakvim višim činom za mene je greh i bezumlje. Ako se vidiš sa N. N., onda mu to objasni. (…) Ne želim da on kompromituje sebe zbog mene, ne želim da se zbog mene viša crkvena lica uskomešaju. Najzad, nalazim da je i za mene povoljnije udaljavanje, negoli unapređenje, i to unapređenje besplodno, za kratko vreme ostatka zemaljskog života. (…)
 
14. februara 1856.
 
452. O sopstvenoj želji za udaljavanjem u Optinu pustinju i o drugim stvarima
 
Najmiliji prijatelju i brate Petre Aleksandroviču!
 
Kažem ti, veoma mi je drago što si bio u stanju da izbegneš upravljanje imanjem Nikolaja Nikolajeviča. Žrtva kojom čovek prinosi sebe dostojnom čoveku, naročito kada je sa takvom žrtvom spojena i korist za otačastvo, predivna je, ali žrtvovanje sebe Bogu, Kome mi i bez toga pripadamo, neuporedivo je uzvišenije. Osim toga, upravo je poslednje žrtvovanje za nas neophodno, neophodno je da se pre smrti pomirimo i sjedinimo s Bogom, posredstvom pokajanja, da ne bismo čuli na sudu Njegovom: “ Ne poznajem vas: odstupite od mene vi koji mi Govorite Gospode, Gospode a činite bezakonje“. Živeći u Sergijevoj pustinji koja je, uza sve, manastir, ja ne izdržavam nalete valova i vihora životnih, često se kolebam i padam. Pa šta reći o životu u potpunoj zavisnosti od sveta i usred njega?
Sa takvim ubeđenjem zaželeo sam da posmatram svojim očima Optinu pustinju, koja je sada neosporno najbolji manastir u Rusiji u moralnom pogledu, a naročito Skit njen, koji se nalazi na 100 hvati od same Pustinje, ograđen je sa svih strana stoletnim borovima, na peskovitom zemljištu, nedostupan je ženskom polu i može da udovolji blagočestivim željama otšelnika u naše doba. U njemu živi mnogo plemića, koji se zanimaju duhovnom literaturom, ali tamošnje blago je duhovnik ili starac njihov, u čijim rukama je moralno rukovođenje skitskom bratijom i većim delom bratije manastirske, to jest svih onih koji su dobronamerni i koji napreduju u vrlini. On potiče iz plemstva, 68 mu je godina, samnom je u veoma prijateljskim odnosima. Usklađujući potrebe duše moje i moga tela, izabrao sam skit kao mesto gde će se završiti ostali dani moji u molitvenom tihovanju, a da bih tom poduhvatu dao neku trajnost, kupujem veliko zasebno zdanje sa drvenim kelijama. Prilikom tog posla ja sam ovdašnjim glavnim inocima, koji su razgovarali sa mnom, spomenuo i tebe. Kelije iziskuju popravke, pa čak i prepravljanje, a one će biti upotrebljive za življenje tek do leta 1858. godine. Takve su moje sopstvene delatnosti, u kojima se jasno vidi moje proizvoljenje i rasuđivanje, ali ta volja, to rasuđivanje, te delatnosti poveravam volji Božjoj, moleći Nju da rukovodi mnome i da udešava po Svojim premudrim i sveblagim ciljevima.
Veliko ćete dobro učiniti ako poverite Aljošu porodici Muravjovih i zbog toga što je daleko povoljnije školovati ga u Tiflisu, i zato što ćeš ti, verovatno, morati da provodiš mnogo vremena na putovanjima. Osim toga, mlad čovek, vaspitavajući se u tuđoj porodici, bolje se brusi i glača. A porodica Muravjovih je stroge moralnosti. (…)
 
11. juna 1856.
 
453. O srebroljublju svih staleža onoga vremena
 
Za nameru našu potrebno je Božje blagovoljenje i blagoslov, naročito u naše doba, u kome se strast za novcem uvukla u sve staleže i zvanja, ugušila i potisnula sve dobre pobude i sve najsveštenije dužnosti.
Hteo bih da napišem manju raspravu „Čovek“, sa namerom da objasnim cilj postojanja čoveka na zemlji, ali ne znam da li ću imati vremena i mogućnosti za ovaj rad, jer za takve napore dotrebna je usamljenost i zdravlje. I jednoga i drugoga gotovo da sam lišen. U grudima mi je užasno slabo i moje snage su veoma oslabile, bivam veoma iscrpljen skoro od najmanjeg napora, a naročito od pisanja.
 
12. jula 1856.
 
454. O smetnjama za udaljavanje u Optinu pustinju, o najboljoj knjizi koja objašnjava hrišćanstvo i o drugim predmetima.
 
(…) Bez obzira na moju želju da ostanem u Optinoj pustinji, nisam se zbližio sa njenim nastojateljem i zato je vreme mog odlaska iz Sergijeve pustinje odloženo na neograničeno vreme. Predajem se volji Božjoj. Moram da živim drugačije nego što rasuđujem. Takav je udeo ne samo moj. Po čovečijem suđenju zajednica Optinskog skita i duhovnik otac Makarije jesu najbolje što se može poželeti prema sadašnjem stanju hrišćanstva i monaštva u Rusiji, ali Promisao Božji, koji rukovodi našom sudbinom, mudrija je od suđenja čovečijeg.
Što se tiče knjiga za čitanje, nažalost, moram reći da kod nas nema knjige koja na zadovoljavajući način objašnjava hrišćanstvo. Pošto nema bolje, mislim da ti pošaljem Makarijevo Bogoslovlje, koje je mnogo iskvareno školskim sistemom primenjenim u knjizi. Neobično je videti sistem po kome su izloženi mehanika, analitika i ostalo tome slično, primenjeno na izučavanje Boga! Međutim ta knjiga je kod nas najbolja. (…)
 
13. avgusta 1856.
 
455. Kratko o svom položaju u Petrogradu
 
Moj položaj ovde čini mi se sasvim nesigurnim. Moji dobri poznanici su pomrli, a ja sam postao sam krajnje bolešljiv i nemoćan. Ipak takav je moj pogled i sud čovečiji. No sud Božji biva drugačiji, i Promisao Božji o čoveku je nepoznata.
 
23. januara 1857.
 
456. O predavanju sebe volji Božjoj i o paženju na sebe pri društvenoj delatnosti
 
… Svi moji pokušaji da se otrgnem i umaknem odavde postaju uzaludni, zbog čega sam se potpuno predao volji Božjoj, odbacivši od sebe sva svoja shvatanja i rasuđivanja.
Blagotvorna klima Kavkaza sigurno treba da bude korisna za tvoje zdravlje, a pojačana delatnost za tvoju dušu. I prilikom obavljanja delatnosti možeš da paziš na sebe u strahu Božjem, budno pazeći da pokretima i postupcima koji zavise od njih ne upravlja beslovesna raspaljenost, nego zdravi razum, koji se zasniva na želji za zajedničkim a zatim za ličnim dobrom, ozarenim svetlošću Jevanđelja.
 
23. marta 1857.
 
457. O prepuštanju sebe volji Božjoj i o potrebi neodložnog pokajanja
 
Što se tiče načina tvoga života, smatram da je bolje ono što sam izabrao i za sebe samog: predati se volji Božjoj, jer mi ne znamo pouzdano gde ćemo naći duševnu korist, a gde će naići duševna šteta. Treba se stalno moliti Bogu da nas On, po beskrajnoj Svojoj blagosti, premudrosti i sili, upravi na put spasenja i ustroji nam ga. Spoticanja svoja treba lečiti pokajanjem i trpeljivo podnositi krajnje laku sablažnjivost svoju, dok nas sila Višnjega ne oseni i ne oslobodi od robovanja grehu. U svo je vreme Bog će nam pokazati šta da činimo sa sobom.
Moje zdravlje je osrednje, moje prilike su ni dobre ni loše. Pri sadašnjem toku događaja, kada sve stremi ka najširem, mnogostranom materijalnom razvoju i zato neprestano i neumorno trčkara tamo-amo, radi, žuri se, bilo bi neopravdano (već se tako i čini) i u samom manastiru tražiti spokojstvo. Zato svako treba da visoko ceni i štedi svoje mesto i vreme, ne podležući obmanjivom savetu vraga našeg, koji nam našaptava:“ Danas se ponašaj kako bilo; doći će vreme kad će ti se dati pogodno mesto, tek tada ćeš se ponašati kako treba“. Protivno ovo me savetu, vladajmo se svaki dan i svugda kako treba, a narušavanja dužnosti lečimo pokajanjem. Neprijatelj nas obmanjuje da bi ukrao sve vreme dato za pokajanje. Ali mi, razumevši prevaru neprijatelja, svaki dan treba da pribegavamo pokajanju i da postavljamo dobar početak. Čovek koji je poverio sebe Bogu treba da smatra svoju sadašnjost najboljim vremenom za spasenje.
Knjiga dela prepodobnog avve Doroteja pomaže posmatra nju sebe, a takođe pruža nenadmašno rukovođenje za vaspitavanje mladih ljudi.
 
16. marta 1857.
 
458. O valjanom vaspitanju dece i o dušenom usamljeništvu
 
(…) Čuvaj sina od otrovnih jeretika. Njegovih prebacivanja zbog nedostatka inače pogibeljne, preterane svetovnosti nemoj se bojati: boj se one strašne osude Gospodnje, koja očekuje roditelje na strašnom sudu Hristovom zbog vaspitanja dece za večnu pogibelj, boj se onih očajnih i uzaludnih suza i proklinjanja roditelja, koje će tada da izreknu deca vaspitana za pakao.
Ti tuguješ u svojoj usamljenosti po duhu? To stanje su iskusili gotovo svi. Raslabljeni je 38 godina ležao u tremu Solomonovom u mnogoljudnom Jerusalimu, ali kada je njegovom odru prišao Gospod Koji je postao čovek, on My se požalio: „Čoveka nemam„. Raslabljeni nije mogao da pronađe čoveka čitavih 38 godina, i u tom slučaju treba se pouzdati u Boga: On dopušta čoveku da ga muči glad da ne bi čovek lažno procenio hranu u vreme kada ona bude izneta pred njega. „Duša sita“, govori Pismo, „i od saća meda podriguje„. Blagoslov Božji da počiva na tebi i tvom sinu!
 
30. marta 1857.
 
460. O poveravanju sebe volji Božjoj. O svom duhovnom blagostanju u Sergijevoj pustinji
 
Veoma se radujem što je K. N. obratio na tebe svoju pažnju. Usrdno želim da ta pažnja ne bude samo pozdrav, potreban s vremena na vreme. Takva je moja želja za tebe po čoveku, a po duhu sami sebe, jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo, jer On Jedini zna šta nam je korisno, i ustrojava naše sudbine na večnu korist našu, dopuštajući u ovdašnjem privremenom i tako kratkom životu da malo tugujemo, prema našim snagama, da se duše naše ne bi prilepile za zemlju, nego da bi se stalno otimale od nje različitim nevoljama i obraćale se, pritešnjene odasvud, Gospodu Bogu našem.
Moj položaj je sličan tvome: prose mu, predlažu mu devojku i ne uspevaju da isprose, zaruče. Ipak i u Sergijevoj pustinji uživam u takvom blagostanju, kakvo se retko može sada sresti na zemlji, naročito u duhovnom pogledu. Dakle, sveštena je obaveza moja: ne želeti ništa po svome razumu, volji i samoopravdanju, želeti da se u svemu ispunjava volja Božja. Novi Mitropolit Grigorije je veoma blagočestiv pastir, a prema meni pokazuje posebnu naklonost. Zdravlje moje je osrednje. (…) Da mi je da, pred kraj života, odem bilo kuda u tihi kraj rodne Rusije, podalje od Pitera, koji mi ni po klimi, ni po svemu ostalom nije blizak. Međutim, ne moja, nego Božja volja neka bude. Prizivam Božji blagoslov na tebe i na tvoga sina.
 
26. juna 1857.
 
461. O nevoljama i o sećanju na smrt
 
(…) Bog, upravljajući svime, naročito bdi nad ljudima koji žele da My služe, makar bili i pobeđivani svojim nemoćima. On ih vodi putem žalosnim, nevoljama ih odvezuje od sveta i privodi k Sebi. Zatim ih izbavlja od svih nevolja, da bi videli Njegov sveblagi Promisao i zadobili veru u Njega. Valja se sećati smrti, strašiti sebe neizvesnošću njenog časa i tegobnim ispitivanjem, koje odmah posle nje očekuje svakog čoveka. Ali treba znati i to da se po uverenju Svetih Otaca iznenadna smrt ne dešava ljudima koji žele da očiste sebe pokajanjem, iako njih povremeno i pobeđuju njihove nemoći, ali Pravosudni i Milosrdni Bog će im dati svršetak života u skladu sa njihovim namerama.
 
26. juna 1857.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *