НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ – ПИСМА МОНАСИМА И МИРЈАНИМА О СПАСЕЊУ ДУШЕ

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ – ПИСМА МОНАСИМА И МИРЈАНИМА О СПАСЕЊУ ДУШЕ

 

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

 

 
ПИСМА НИКОЛАЈУ Н. МУРАВЈОВУ
 
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
 


 
1
 
Најмилостивији Господару Николаје Николајевичу!
 
Можете да замислите како ми је било драго кад сам добио Ваше писмо. Усред Вашег недостатка времена нашли сте слободно време у коме се тако предивно раскрило Ваше срце за ближњега који Вас љуби, срце, које се у исто време спрема да се отвори пред Богом. Са радошћу и умилењем читао сам Ваше редове и поново их читам: нада на Бога и скромни поглед на своје способности, ти плодови искуства и животних невоља јесу верни залог и предзнак благовољења Божјег и успеха. Није чудно што су Вас целим путем дочекивали благослови и поздрави: сви Руси саосећају са Вама и очекују од Вас велику услугу Отачаству. Ви доспевате на Кавказ у историјском тренутку. Курдистан је устао против Турака, и спремно је да устане против њих све хришћанско становништво у Малој Азији. Није ли Вам суђено да нанесете први смртоносни ударац владавини Турака у самом средишту њихове моћи? Овде већ многи почињу да говоркају да кобно подручје за судбину Турске није Дунав, него је оно у њеним областима на граници са Грузијом.
Какве дане сте Ви посветили Богу! Управо оне у којима је Десница Његова повукла Господара (Императора) Николаја Павловича са његовог великог земаљског попришта и поверила излаз из садашњих тешких околности његовом благословеном Првенцу. Ридање које се проноси и престоницом, и свом Русијом, указује част и почившем Цару, и његовом верном народу. Нарочито је поучна жалост садашњег Императора и она почаст љубави и страхопоштовања коју он одаје почившем Родитељу своме и којом теши најдостојнију Родитељку (Мајку). Срца свих осећају поверење и оданост према новом Господару. Он их улива својом поузданошћу, храброшћу и добротом. Не одбијајући мир, Он се заветовао да неће нарушити достојанство Русије и да ће се супротставити непријатељима Отачаства свом енергијом. Само то га чини непроцењиво вредним у очима сваког истинског Руса. Убеђен сам да је брат Петар Александрович потпуно сачувао пређашњу своју оданост према Вама и од све душе би радо служио подређен Вама. Ако он не тражи да буде на служби код Вас, онда је то само зато што је у његовом срцу још живо чувство потчињеног према Вама, а то чувство очекује наређења или заповести. Са ове исте поште пишем му о Вашем мишљењу о њему.
Завршавам своје писмо понављањем својих срдачних жеља да успете и призивам на Вас обилан благослов Божји. Нека попедно зазвечи оружје Ваше и нека после звука његовог спадну ланци са хришћана. Са осећањем најискреније, сталне оданости и нарочитог уважавања имам част да будем
Ваше Високопреузвишености најпокорнији слуга и молитвеник пред Господом.
 
1855. године, 15. марта,
Сергијева пустиња,
архимандрит Игњатије
 
2
 
Најмилостивији господару Николају Николајевичу!
 
Више се не бојим да Вас узнемирим својим редовима, увиђајући изузетно снисходљиву пажњу Вашу према моме брату и мени. Добио сам од њега писмо у коме он изражава одлучну намеру своју да се премести у Ставропољ, сматрајући да на том месту може бити колико толико користан за Вас барем својом оданошћу, верношћу и правилима честитости, овим авај! анахронизмом у наше доба. У писмо мени брат је ставио незапечаћено писмо министру унутрашњих послова с тим да га ја, прочитавши га, запечатим нашим породичним печатом и пошаљем како је назначено, што сам ја без одлагања и учинио. У том писму Петар благодари министру за пажњу према себи и моли за премештај у Ставропољ, наводећи као разлог своју рођачку оданост према Вама. Ја сам то очекивао од Петра и радујем се због њега, зато што такав начин деловања морално узвишава човека, учвршћује и изоштрава његове душевне снаге, а спрам ових моралних добара животне удобности су трице! У Костроми је пријатно живео, јер у Вологди и уз јужну границу те губерније живе наш отац и рођаци, они који нису у служби или они који су службеници на положају. Управо служба је давала мало хране уму а нарочито срцу: сада су споменуте предности ништавне у очима сваког патриоте.
Благосиљам Бога што ми је даровао да будем посматрач Bаше делатности, која побуђује у мени осећање уважавања, и на коју се одражава деловање мога брата, које ме радује. Молим Бога да благослови Ваше напоре на унутрашњем управљању облашћу и да благослови Ваш подвиг на ратишту ради истинског добра Отачаства, доведеног судбином у тешко стање, али које није без користи: ратови нас уче много чему, повлаче и против наше воље многострани развитак, изванредно богат последицама. Даруј Боже да се развитак одвија срећно и да последице буду сасвим благотворне.
Садашњи рат има посебан карактер: у току њега постепено се погледу народа и влада откривају тајне, у које они на почетку рата никако нису могли да проникну. Срећом, откривање ових тајни збива се на корист драгог Отачаства нашег и на штету наших непријатеља. Последњи захтев савезника да им буду препуштени градови тврђаве, који штите Босфор и Дарданеле, показао је пред запањеном Европом намере Енглеза и Француза, намере да заузму Турску и сав Исток. Још и раније се запањила Европа, видевши безобзирно поступање влада Енглеске и Француске са немоћним државама и варварско поступање њихових војника са житељима градова које су заузели. Намере и циљеви према Немачкој, које су смислили Енглези и Французи, постали су за њу очевидни. Немачка треба да жели победу Русије и да јој допринесе: тријумф Русије је уједно и победа Немачке. To је тако јасно да се ми нећемо зачудити ако идућег пролећа видимо како Немачка заједно са Русијом иде на Париз, и како раскида опаки савез, а затим и сву Европу, управљену на обуздавање Енглеза тих нечовечних и подлих Картагињана, тих светских Алжираца. После безуспешног и дугог стајања непријатељске флоте пред Кронштатом та флота се удаљила. Сада они осипају паљбу на Свеборг. Гранитне стене чији су комади исечени за изградњу горњих делова те тврђаве и не чују бомбардовање огромним гранатама, које су против њих употребљене, a у тврђави су изгореле неке дрвене зграде, које, отворено говорећи, и није требало ту да буду и које су се појавиле само у очекивању ненарушивог мира. Чини се да ћете морати много да се потрудите у Малој Азији: по свему је очигледно да ће рат потрајати! Његов одлучујући исход и трајни мир назиру се сасвим далеко: после периода раскидања англо-француског савеза и после пораза Енглеске на мору. Без овог последњег догађаја она неће престати да чини зло и да се поиграва благостањем целога света. To су Вам овдашња мишљења! Све Ваши извештаје, штампане и објављене за јавност, читам са највећом пажњом и уношењем. Са истим осећањем читам чланке о Вашем деловању, који су прештампани у целини у „Инвалиду“ и у „Петроградским вестима“ из листа „Кавказ“. Ти чланци ми се веома свиђају: они лицима која нису војна добро објашњавају узроке, циљеве и резултате разних ратних кретања, што није свагда јасно за невојно лице у извештајима сачињеним по службеној дужности. (…)
1855. године, 31. јула
архимандрит Игњатије
 
3
 
Најмилостивији Господару Николају Николајевичу!
 
Задивили сте ме Вашим писмом. Усред мноштва Ваших послова, усред ратне вреве у вашем далеком војном логору под Карсом посветили сте један часак сећању на мирног инока, па чак и написали писмо које одише добротом и отвореношћу, које сада држим у својим рукама. Није чудно што се стално сећам Вас и често беседим о Вама са многим познаницима својим, зато што сада Ви привлачите овде општу пажњу и о Вама се говори у свим слојевима друштва.
На највећу радост моју, чујем и видим да су сви пуни поверења према Вама, а људи који се разумеју у ствар одушевљени су Вашом делатношћу. У њој виде логику, у њој виде обазривост и далековидост. У садашњем рату нису потребна дејства блистава, потребна су дејства суштински корисна. Неки у ентузијазму говоре да ћете по заузимању Ерзерума кренути на Галипоље или Скутари, да би затворили непријатељску флоту и војску и одузели им могућност да добију појачања. Други тврде да ћете се из Ерзерума упутити на Трапезунт. И ја дозвољавам себи да дајем своје мишљење, јер га људи снисходљиви слушају. Поход на Босфор и Дарданеле сматрам немогућим док догађаји не покажу да ли ће се савезници искрцати ради дејстава против Грузије. Сматрам да поход на Трапезунт, као и на свако друго приморско место, није од велике користи, ако није и сасвим некористан, у рату са непријатељем, који има све предности на мору. Демонстрација таквог похода може да буде корисна само у том случају кад непријатељ пошаље знатне снаге ради одбране приморских места. Таква демострација може непријатељској војсци, која штити приобаље, да омогући одржавање у стању без борбених дејстава. По мом мишљењу, кампања у току овога лета треба да буде у вези са дејствима неупоредиво веће важности то је припремање за ратне операције идуће године, чији резултати могу бити далеко већи и пресуднији, а деловање у свим крајевима од Ерзерумског Паталика на становништво Мале Азије, која ће се сво наелектрисати духом непријатељства према владавини Турака, а посебно према владавини на западноевропски начин, и тако ће пад Турске Империје постати неизбежан ако не у садашњој кампањи, оно у следећој. Најважније је да овде не пожуре да закључе мир, не дочекавши плод после таквих жртава и напора. Тако себи дозвољавам да расуђујем из ватрене љубави своје према Отачаству и из срдачног саосећања према Вама. Најчешће разговарам о Вама са кнезом Александром Фјодоровичем Голицином, који према Вама гаји истинско уважавање. Његов син је сахрањен у нашој обитељи. Отац је, долазећи у обитељ сину на гроб, навраћао је понекад до мене, заволео ме је и сада навраћа врло често. Он је близак грофу Орлову, добро познаје Даненберга, и управо од њега чујем све најбоље о карактеру мишљења великог круга људи. Кад је време било ведро, из нашег манастира се врло добро видела Енглеска флота, нарочито онај њен део који је био на северном пловном путу реке. Сада су се они одмакли и мало је вероватно да ће предузети било шта против Кронштата. Наше парне топовњаче изванредно су лепе и велике и не свиђају се много Енглезима, а нас подсећају на стварање руске флоте за време Петра Првог и обећавају њен препород у наше доба.
О приликама на Криму овде се прича да ништа одлучујуће не треба очекивати пре доласка зиме, а такво стање ствари на Криму примораће и Вас да ограничите дејства и да се не повлачите из Грузије. Даће Бог освојићете и Карс, и Ерзерум, али овакви успеси при Вашем начину деловања су сасвим другостепени.
Што се тиче брата Петра његова главна жеља је, разуме се, да буде уз Вас. Ви сте тако утицали на њега морално, да се у његовом срцу појавило најдубље и најстварније осећање оданости Вама, коју је, као што видите доказивао на делу. Ако сте уверени да његово премештање у Ставропољ неће удовољити његовој жељи и да не утире пут за испуњење те жеље, онда сте, (привремено) зауставивши његов прелазак, поступили врло праведно и добро. Грузија ће без Вас за њега бити…
Остаје ми још да Вам од душе заблагодарим не само на Ваше сећање на мене и брата мога, него и за љубав Вашу коју доказујете самим делом. Призивам обилни благослов Божји на Вашу делатност на истинску корист отачаства и човечанства. Енглези и Французи су јасно показали шта може очекивати од њих Црноморје, ако се они учврсте у том крају, који може да живи у благостању само под владавином Русије.
Са осећањем најискренијег уважавања и оданости имам част да будем Ваше Високопреузвишености најпокорнији слуга и молитвеник пред Господом.
 
1855. године, 4. августа,
Сергијева Пустиња,
архимандрит Игњатије
 
4
 
Најмилостивији Господару Николају Николајевичу!
 
Неће Вам бити непријатно што инок у тишини своје келије мисли на Вас у време док Ви на ратишту треба да решавате нај сложеније ратне задатке, припремљене усавршаваним ратним искуством и суптилно вештом политиком најновијег времена. Када гледаш окренувши се лицем према западу, у најмању руку видиш то. Живимо у епохи материјалног прогреса, и многи пређашњи аксиоми, чак и у војној вештини, треба или да оду коначно у мировину, или да буду значајно измењени. Ипак их време, мењајући правила у појединостима, у оном најважнијем поштеђује. Хиљаду година пре Рођења Христовог, дакле три хиљаде година пре нас, израиљска војска коју је предводио њен победоносни вођа Јоав за време Цара Пророка и јунака Давида учинила је узалудни покушај да заузме престонички град Амонићана Равах. Том приликом Цар Давид је наредио гласнику, који му је донео ту вест, да каже војсковођи: “ Не буди зловољан за то (то јест због тог случаја), јер мач прождире сад овога сад онога;удри још јаче на Град и раскопај га“ (2 Цар. 11, 25).
Људима који немају јасан појам о стварима није могуће ничим угодити, зато што они траже управо оно што сама ствар не пружа. Али сви темељни људи схватају да је напад на Карс примена старе, до сада скоро увек успешне методе против новог, усавршеног оружја. Немогуће је из једног разлога одбацити crapy методу, у коју многи верују свим срцем. Искуство треба да покаже начин деловања, који је најпогоднији за садашњи рат. Када метак изненада постане паметан, треба знати на каквој је цени остао бајонет.
О премештају брата Петра у Ставропољ ништа не знам: његово писмо министру у коме моли за тај премештај доставио сам Димитрију Гавриловичу, али, ето, и он је напустио своје место. Међутим, брат наставља да ми пише да жели и очекује тај премештај. Призивајући на Вас обилан благослов Неба, са жељом за успех у животу, са осећањем потпуног уважавања и оданости имам част да будем… најпокорнији слуга и молитвеник пред Господом.
 
1855. године, 13. октобра,
архимандрит Игњатије
 
5.
 
Поштовани Господине Николају Николајевичу!
 
У исто време најискреније Вам честитам Ваш имендан и коначно уништење Анатолијске армије, која Вам је затварала пут у Малу Азију. Дуготрајна, једнолична, за љубитеље новости досадна непрестана опсада Карса крунисана је резултатом, спрам којег је резултат сјајног похода у тој области који је претходио Вашем, безначајан. Савезници не могу да поврате оно што су изгубили. Врата Мале Азије отворила су се пред Вама, срушене су њихове преворнице; тих врата више нема. По позиву Вашем сва Мала Азија може да устане против непријатеља човечанства Енглеза и њихових привремених савезника и вечних непријатеља њихових ветропирастих Француза. Утицај Русије на Истоку, уздрман за тренутак, и то само у мњењу европских народа, успоставља се у новој димензији, као нови страх и трепет, страх и трепет благотворни. Заузимање Карса је победа попут Кулмске… са утицајем на судбину свих војних операција и целог рата.
Честим, честитам Вам! Можда празнујете Ваш имендан у Ерзеруму. To је сасвим могуће.
Призивајући на Вас обилан благослов Божји, Ваше Високо преузвишености најпокорнији слуга и молитвеник пред Господом
 
1855. године, 6. децембра.
Архимандрит Игњатије
 
6.
 

Поштовани Господине Николају Николајевичу!
 
Тек што сам Вам послао писмо од 6. децембра, добио сам Ваше писмо до 11 новембра.
Благодарим, од срца Вам Благодарим за пажњу коју сте ми посветили, мислећи да ме узмете у обзир у делу успостављања хришћанства у Кавкаском крају.
Та мера је одлична! И можда њој треба да захвали наше Отачаство за више од милион синова својих, који су примили Хришћанство.
Но да ли Ви изабирате погодно средство за тај циљ?
Рећи ћу Вам сасвим отворено. Ступајући и затим ступивши у манастир, припремао сам се за најусамљенији живот монашки.
По мом назначењу у Сергијеву пустињу то опредељење је било на искушењима, но ја својим келејним занимањима нисам престајао да га оплемењујем. Од 1846. године провео сам неколико зима скоро не излазећи из соба због веома јаког реуматизма. И сада обично ретко излазим из својих соба, а зими и веома ретко због болести и крајње исцрпљености од болести.
Увиђајући да је неопходно да напустим Сергијеву пустињу и због њене тегобне климе, и због тога што сам изгубио способност за рад, сматрао сам да треба писмом унапред да обавестим митрополита о мом стању и намери да променим место, указавши на Оптину пустињу. И настојатељу Оптине пустиње, који се налазио у Калушкој губернији, писао сам да желим да се сместим у скит који се као болнички налази при тој пустињи.
Настојатељ је дао свој при станак. Скит је омањи манастир, крајње осамљен и веома доброг морала: у њему живе највише племићи.
Ви сте сасвим у праву: кавкаске минералне воде и клима Ставропоља могу да ми помогну. Али може ли се сматрати сасвим тачним да ће воде и ваздух обновити моју снагу и повратити сада изгубљену способност за рад? Познајући моје садашње стање, Свети Синод, како ја мислим, не сматра да се мени може дати место које Ви предлажете. А ако се Ваша жеља испуни, онда ће њено испуњење бити чудо.
Заузимање Карса изазвало је у престоници свеопште одушевљење. Може се рећи да су сви схватили значај последица пада тог, како га Ви називате, бедема Мале Азије. Западним државама није био пo вољи такав догађај: како сам чуо, званичници из аустријског посланства нису били присутни на молебану поводом прославе победе, док су њихови представници учествовали у свим прославама поводом успеха англофранцуског савеза. Несрећни Турци! Њих су Вашем мачу на милост и немилост предали њихови подмукли помоћници, који нису настојали да их избаве, већ су тежили за тим да они (Турци) постану њихове жртве, а не неког другог. Они ће погинути од тог мача, а војска савезника остаће да господари у Турској. Петроградска штампа пажљиво прештампава из листа „Кавказ“ подвиге Вама потчињених јединица. У том погледу она је далеко благонаклонија од „Инвалида“. Уосталом, за идућу годину ја се претплаћујем само на лист „Кавказ“.
Призивам на Вас и на напоре Ваше обилан благослов Неба! Да буду они награђени обилним плодом! Да се не пролије драгоцена крв јунака под ноге подле политике европске и да не буде погажена том политиком, која тражи да се та крв пролива узалуд и да жетва успеха припада само Енглеској. (…)
 
1855. године, 9. децембра.
Архимандрит Игњатије
 
7.
 
Поштовани господине Николају Николајевичу!
 
Ваше последње писмо од 20. децембра веома ме је обрадовало, односно разонодило! Значи, ни Ви нисте избегли да критикујете, као и наш познавалац закона црквеног, а Ваш брат Андреј Николајевич[1]! Раније, док још нисам познавао сву његову доброту, такви испади су ме срдили; сада, као што сам се изразио, они радују.
Мој поглед на то питање је овакав: грађански закони губе много од своје строгости када су у рукама човека добронамерног и благоразумног. Закони црквени далеко су блажи. Њихов заједнички дух је мир, корист, спасење хришћанске заједнице, и том духу се подређује слово закона. Црквена историја показује чињенице таквог испуњавања црквених закона од стране Светих Мужева, који, испуњавајући закон у духу а не по слову, нипошто нису били на то принуђени.
Основни црквени закон одређује да се епископ града бира у самом граду од Сабора Епископа и заједнице хришћана града и области. Без обзира на јасан закон, побожни цареви и владари често су бирали за епископски чин лице које су они сматрали способним и достојним. Сабор епископа никада се није устезао да посвети (рукоположи) тако изабраног. За то има нарочито много примера код нас, у Русији. Свети Димитрије Ростовски у беседи приликом ступања на управљање паством рекао је да ступа на престо митрополија јарославске и ростовске по извољењу Божјем, по заповести Цара, по пристанку и благослову свег Свештеног Сабора. Пошто закон црквени, у суштини, тежи ка томе да се у епископски чин бира лице достојно и способно, онда се извесне измене у дословности ради постизања суштине никада нису искључивале.
Када се упореди са чињеницама црквене историје и са духом Црквеног законодавства, Ваш поступак је беспрекоран. Поред тога, он је тачан и у погледу савремених прилика. Закључујем овако из следећег: чуо сам, и ту вест сматрам довољно тачном, да је Његово Величанство, можда због Вашег одговора државном секретару, говорио о мени митрополиту Никанору, удостојивши га и сопственог милостивог мишљења. Али митрополит је супротставио Његовом Величанству недавно донету одлуку Синода да се не узводе у чин епископа лица која нису стекла образовање у Духовним академијама. Необразована лица и без тога нису била узвођена (рукополагана) у овај чин. Очигледно је да је пропис сачињен са циљем да се онемогући образованом племству приступ томе чину. Да додам још нешто: ову законску одредбу је издејствовао гроф Протасов,[2] и сада баш ради мене.
Мене није зачудила оцена митрополита Никанора и није могла да ме увреди. Према схватањима која сам усвојио сматрам себе потпуно недостојним чина, за који је потребан анђео или човек, али равноанђелски, а ја сам грешник. Такође не могу да не сматрам себе незналицом пред великом науком богословља, без обзира на тридесетогодишње непрекидно занимање тим питањима. Бог је бескрајан, и наука о Њему је бескрајна. Човек је ограничен и због тога, природно, није способан да стекне потпуно и савршено познање Бога. Никаноровим поступком доказује се тачност Ваших поступака. Ако бисте Ви званичном представком изашли непосредно пред Синод, не уплићући у то Његово Величанство, онда се може поуздано рећи да би се Вас отарасили под истим изговором. Ма какав био исход Ваших брига о мени, примам их са осећањем дубоке захвалности. Вама говори о мени једино Ваше срце. Чујем глас његов, и тај заветни глас одјекиваће у души мојој целога мога живота.
Ево, код нас се прича о миру! Сваком православном хришћанину својствено је да жели најразличитија добра, прво, православном Отачаству, друго, сународницима и свим православним народима, најзад, свем човечанству. На јављање гласина о миру родољуби су из почетка били потиштени, али Наполеонова дејства охрабрила су духове. Понизивши Енглеску и Аустрију у очима Русије, дозволивши им да почине свакојаке подлости против Русије, која је проливала за нас у току пола века крв своју, он изненада напушта те тобожње савезнике, исто толико природне непријатеље Француске, као и Русије. Пошто се припрема започињање преговора, а затим преврата, нећете ли морати да предузмете путовање у Индију? (…)
 
1856. године, 26. јануара.
Архимандрит Игњатије
 
8.
 
Поштовани господине Николају Николајевичу!
 
Када сам добио Ваше писмо из Ставропоља, нисам хтео да Вам одговорим из расејане петроградске средине, већ сам желео да то учиним из осамљене Оптине пустиње, куда сам намеравао да отпутујем по захтевима душе и тела. Када сам се већ налазио у тој пустињи, добио сам и Ваше друго писмо од 4. маја. У редовима који следе одговарам на оба писма.
Пре свега сматрам за потребно да Вам кажем неколико речи о месту мога пребивања: овај опис ће Вам објаснити основни разлог и крајњи циљ или намеру мога путовања. Оптина пустиња се налази у Калушкој губернији, на четири врсте од града Козељска, на узвишеном и пешчаној обали реке Жиздре са западне стране, a са осталих страна окружена је високом боровом шумом. Источно од пустиње, на сто хвати од ње, усред шуме налази се скит, који припада пустињи. Оптина пустиња је један од најмногољуднијих руских манастира по броју братије, a то је нарочито карактеристично за њен скит у коме живи много племића. Неки од њих су веома образовани, познају савремене и класичне језике, баве се духовном књижевношћу, а првенствено преводима најдубљих дела Светих Отаца. Духовним назидањем (поучавањем) братства бави се такозвани старац њихов, јеромонах Макарије, стар 68 година, пореклом из племства, од младости монах, обогаћен духовним читањем и духовним опитом. Он живи у скиту, а њему Оптина пустиња има да захвали за своје морално благостање. Много монаха из других манастира, много монахиња, мноштво мирјана, из мучених невољама и жељних поуке, стиче се у Оптину пустињу ка оцу Макарију ради спасоносног савета и речи утехе. Његова неусиљеност, простота и отвореност сасвим су супротни оној натегнутој и окрутној светости, коју негују разне грофице и кнегиње. Скитска породица инока слична је у религиозном погледу корењу дрвета, које се труди у мраку неизвесности и које прибавља, ипак, за дрво неопходне животне сокове. На насловним странама дела скићана (житеља скита) нема имена аутора; оно је замењено скромним ретком: „Издање Оптине пустиње“. У самом манастиру устав је општежитељни, то јест заједничка је трпеза, заједничка одећа, заједничка библиотека, црквена служба је свакодневна и дуготрајна, постоје заједнички и посебни послови. У скиту се служба црквена врши двапут недељно, у суботу и у недељу, у остале недељне дане братија по реду обавља даноноћно читање Псалтира. Браћа се труде и по келијама, али њихови напори су првенствено мислени. Лицима женског пола забрањен је улаз у скит; а ако ко од скитске братије има потребу да изађе из скита, сваки пут је дужан да моли за то старца за благослов. Манастирској братији остављено је на вољу да улази у скит у свако доба дана ради задовољавања својих духовних потреба. Трпеза у скиту је сасвим посна.
Из овог описа можете да видите како ми је близак скит. Пажљиво читање и изучавање најдубљих писаних дела светих отаца довело ме је у манастир, одржавало и напајало у њему. У скиту налазим свој начин занимања, свој начин мишљења, у скиту видим људе који живе у правом смислу ради човечанства у његовом узвишеном духовном значењу, видим људе са којима могу да делим мисли, осећања, пред којима могу да изливам своју душу. Старешина Оптине пустиње и њени главни иноци познају се са мном око 30 година, a са оцем Макаријем налазим се, смем да кажем, у најпријатељским односима. Најзад, овдашња клима је благотворна за моје здравље. Сви разлози, ван и унутар мене, сједињују се ради тога да ме приморају да уложим све напоре за моје премештање у скит, да бих макар завршетак свог живота провео као човек и ради човечанства у духовном и широком смислу те речи. Напротив, сви разлози, унутар и ван мене, приморавају ме да уложим све напоре да се извучем из Петрограда и Сергијеве пустиње. Шта се тамо захтева од духовног (свештеног) лица? Парадерство (разметање), само парадерство; тамо се од њега не тражи ни разум, ни знање, ни душевна снага, ни врлина. Све се то њему приписује као порок; његова пажња треба да буде усредсређена само на парадерство, само на човекоугађање, док су и једно и друго по природном, психолошком закону туђи уму и срцу човека бића духовног, одевеног у тело за кратко време, смештеног у материјални свет на кратко време, дужног да изучи вечност и њене законе у данима пребивања у самој души; оне (врлине и човекоугађање нап. прир.) су у непомирљивом непријатељству; једно друго неминовно мора да потискује. Какав је био мој положај у Петрограду током мог 23-годишњег пребивања тамо? Он је био положај покретне статуе, која нема права ни на реч, ни на осећање, ни на закон. Ако сам и чуо неколико љубазних речи, онда су те речи биле слабије од оних које се изговарају вољеној пудлици или булдогу и на које треба да се одговара ћутањем, које чува достојанство статуе у ономе ко ћути. По неповредивом закону праведног узвраћања у области морала, они који претварају људе у статуе, сами се претварају у статуе лишавају се развоја ума и срца и бивају оковани само у чулност. Замислите какво је душевно стање човека који је оставио све ради развијања у себи оног човечанског усавршаваног хришћанством и који је лишен у току четвртине столећа моралног постојања и свих права и сваке наде на њега!
А уз то клима петроградска подрива остатке моје снаге и здравља.
Написао сам Вам тако подробно о себи да бисте видели мој начин расуђивања о људима, јер сваки човек суди о ближњима по самоме себи.
Прелазим на брата Петра. Првобитна служба његова била је без одређеног циља, као што код нас служи већина племића. Када је дошао код Вас за ађутанта, тада је постао свестан дужности грађанина и оживео за њих. Његово несебично срце, способно да љуби ватрено и верно, везало се за Вас за сав живот свој и за сав живот Ваш. Таквом срцу су туђа ласкања, лукавства и интриге, оно се отвара временом, зато што на први поглед може да се учини хладним, док ласкавац и варалица на први поглед могу да изгледају веома срдачно. Околности су Петра одвојиле од Вас, не одвојивши га од Вашег срца. Грађански циљ, који се најпре отварао пред њим, опет се изгубио. Он је служио, био у оставци, женио се, зато што је тако ваљало, по примеру многих већине људи. Током тог времена његово здравље је сасвим по пустило, као што и сами знате. Морални разлози подстакли су га да ступи у службу не више толико ради службе колико ради очувања самога себе од лењости и њених последица. Његова оданост Вама привукла га је на Кавказ, али слабашност његова показује му јасно да се земаљско поприште за њега завршило: због тога нимало неће бити чудно ако његова душа, од детињства насићавана побожношћу, зажуди за осамом, нарочито ако се ја преместим у скит или друго пустињско место по указању Божјем. Веома бих желео кад би он могао да се припреми за земљу за гробну под руководством искусног Макарија, у друштву људи који су одавде започели свој небески, бесмртни живот духом.
На измаку зиме, то јест у току Великог поста, проносили су се у Петрограду гласови да ћете добити друго постављење. Као разлог за такав премештај те гласине су наводиле тежину Вашег карактера за потчињене, од којих су многи отишли из своје корисне службе. Али после Пасхе престоничке гласине почеле су да разглашавају нешто друго: да сте Ви неугодни за подмитљивце и за све оне који су склони злоупотребама и да је баш због тога Ваше пребивање на Кавказу и корисно и потребно. Уосталом, судбина сваког човека је у десници Божјој. Што се мене тиче, желео бих да останете на Кавказу. За то постоје сви услови у Вама самима и у претходном Вашем животу. Током целог живота бавили сте се изучавањем војних и цивилних наука, имали мноштво искустава, били очевидац искустава других људи, потпуно упознали Кавказ. Промисао Божји (човек је само оруђе) поставио Вас је да будете заповедник те земље оне године у којој је највиша власт била уверена да су у Русији неподношљиво тешки њени унутрашњи непријатељи подмитљивци, лопови, слуге без части и без савести, вођени најглупљим егоизмом. Ако их не обуздају благовремено, они ће упропастити Отачаство. Ви сте призвани за борбу против њих! Не одступајте и не попуштајте. Ваш подвиг није блистав, већ је суштински потребан и користан. На Вас су осули паљбу, рањавају Ваше срце. Та нематеријална оружја и ране Бог види и процењује, јер, по речима једног познатог Светог, није само подвиг и смрт за Христа мучеништво, него се и подвиг и страдања за правду убрајају у мучеништво. На садашњем Вашем бојном пољу можете да учините далеко више добра него на било ком другом, јер сте Ви за њега унапред припремљени. Немојте га напуштати. А ако Вас интрига недобронамерних удаљи од њега, онда се повуците с њега мирне савести, не пребацујући себи да нисте одолели сили зла и да сте му предали заједничко добро. Вас ће тешити суд Спаситеља, Који је рекао: Блажени прогнани правде ради. Блажени сте када вас узасрамоте и успрогоне и реку свакојаке рђаве речи, на вас лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима (Мт. 5,11 12). Подвизавајте се, али се подвизавајте једино ради Бога и врлине, а не ради историје и мишљења људи о Вама: и историја и људско мишљење немилосрдни су према егоистима, који свим могућим смицалицама траже земаљску славу. Напротив, они осећају страх Божји пред служитељем врлине, који племенито заборавља на њих и који има у виду славу од Бога и вечности: они му одају признање раније или касније.
У делатности човечанства на земљи узимају учешћа не само духовна бића, привремено обучена у тело, односно људи, него и таква бића која нису обучена у тела и зато се називају духови, мада у правом смислу само је Бог Дух. Духови утичу на ум, помислима које наводе и на срце, осећањима до којих доводе. Како свака делатност човекова зависи од мисли и осећања, то су духови, господарећи у тој духовној, или мисленој области, на челу делатности људске. Раздвајајући се, као и људи, на добре и зле и будући савршенији у добру и злу него људи, једни се упорно боре против зла, а други против добра. Свето Писмо их назива начала и власти, а и само незнабоштво признаје и њихово постојање, и њихово учешће у делатности људској, називајући их генијима и делећи геније на добре и зле. Заиста: почетак сваког важног или неважног дела са свим његовим последицама јесте мисао, а мисао, већ прихваћена за истину, јесте мишљење, које влада над човеком и над људима. Све је то речено ради објашњења да је подвижник Правде дужан да предузме мере предострожности и да се наоружа не само против злонамерних људи, него и против злонамерних духова, који лукаво нашаптавају своја наговарања, лукава и погубна, скривена маском праведности. Свети Оци су у својим дубоким списима изложили знаке по којима се познаје помисао коју доноси злодух. Та помисао је свагда мрачна, доводи срце до смућења и жалости, а њен скривени циљ је да спречи добро. А она се обличава Светим Писмом, или речју Божјом.
Удубите се у помисао сумње о којој пишете у Вашем писму од 4. маја: да нема она тих својстава? Свето и непроменљиво Слово Божје говори о подвижницима Правде, да они „вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима“ и остало (Јевр. 11, 33). Вера у Бога, свагда праћена избегавањем уздања у себе, одолева свим невољама и искушењима, савлађује све препреке. Помисао вере у Бога је светла, улива утеху, радост и снагу у срце, које је прима, а доносе је анђели из мисленог раја. „Који се уздају у Господа као гора су Сион; неће се поколебати дo века“ (Пс. 124,1).
Ето шта ме побудило да Вам говорим сасвим отворено, као што сте желели. Не знам да ли су довољно праведне речи моје, али оно што сам рекао изречено је из искрене љубави према Вама и из љубави према драгом Отачаству, које жалим, жалим!
Пред мој одлазак из Петрограда упознао сам се са грофом Сакеном, а отпутовао сам 17. маја. Уочи мог одласка из Петрограда навраћала је код мене особа која припада вишем друштву. Између осталог било ми је речено:“Нема мира код нас: рат, рат!“
Овде се одмарам од слушања земаљских збивања, која иду и проћи ће својим током, назначеним одозго. Мислим да ћу отпутовати одавде 20. јуна и бити у Сергијевој пустињи до 1. јула.
Призивам обилан благослов Божји…
 
1856. године, 12. јуна,
Оптина пустиња.
Архимандрит Игњатије
 
9.
 
Поштовани господине Николају Николајевичу!
 
Веома значајно писмо Ваше од 5. јануара имао сам част да добијем 21ог. Оно што је њему приложено предао сам свом и Вашем брату Петру Александровичу, а да је он Вама одан душом, како само може да буде одан рођени син, тачно је.
На Вама лежи печат Божје изабраности. Потрудите се да Вас он потпуно обележи и постане за Вас вечни удео, a Вас самог учини неотуђивим наследством Божијим у блаженству вечном. Бог нас запечаћује по Свом изабрању, а од наше воље зависи да ли ћемо примити његов печат и бити обележени њиме или ћемо га одбацити. Свети апостол Павле говори: „Јер кога љуби Господ онога и кара, бије свакога сина којега прима“ (Приче 3, 12). To је знак изабраности Божје! To је печат Божји! Знак изабраности и печат Божји су невоље. Овај печат се прима када хришћанин за своје невоље благодари Богу, по завештању апостола, а још више по завештању Самог Бога: „На свему захваљујте;јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу“ (1 Сол. 5, 18). Овде је речено у Христу Исусу, јер је, изложивши Га за све време Његовог земаљског живота многим различитим страда њима, у Њему, у Сину Своме, који је постао човек, Бог објавио вољу Своју да удови Христови, хришћани буду изложени многим и разним страдањима. А ако је таква воља Божја, онда је за њену појаву, свеблагу и свемудру, по математичкој нужности потребно благодарити Богу. Када човек благодари Богу за попуштање невоља, тада се у срце онога ко благодари излива утеха. Од те утехе јавља се жива вера у Бога. Од дејства живе вере човек почиње да се предаје вољи Божјој и вођству Бога. Тада благодат Божја осењује ум човека и његовим очима се открива величанствена вечност, пред којом земаљска дела попримају своје тачне размере, то јест показују се као сасвим безначајне.
Изволели сте да пишете о утицају година на Вашу снагу, a ја не могу рећи нешто друго о себи. Минералне воде разбиле су моје запуштене шкрофуле, за које се није благовремено сазнало. Због тога је до десетине зуба извађено из мојих десни, из којих су шкрофуле чупале зубе, који су, међутим, били здрави. Коса на потиљку местимично као да је ошишана, а потиљак покривен шкрофулозним ранама. Сипња (тешко дисање) је изразита, веома велика слабосг. Заиста, истину говори Писмо: “ Човек је као трава, дани његови, као цвет пољски, тако прецвета“ (Пс. 102,15). Изразили сте жељу да проведете са мном неко време у разговору. Испуњавајући ову жељу, достављам Вам овом истом поштом рукопис „Слова о смрти“, које сам саставио ради моје сопствене душевне користи и ради душевне користи оних који истински желе спасење. „Слово“ је плод моје келејне осаме: оно је моја најискренија беседа. Њега поверавам само најблискијим пријатељима својим; Петар Александрович има његову копију. Ако су Ваше очи слабе, онда заповедите да Вам „Слово“ прочита човек који је припремљен за озбиљно: такво читање, као што ћете сами увидети, не иде свакоме. Пошто престане потреба за рукописом, благоизволите да ми га пошаљете.
Стога, призвавши обилан благослов Божји на Вас и на породицу Вашу и пожелевши Вам сва истинска добра, са осећањем потпуног поштовања и најискреније оданости имам част да будем Ваш најпокорнији слуга.
 
24. 01.1860. год.
Игњатије,
епископ Кавкаски и Црноморски
 
10.
 
Поштовани господине Николају Николајевичу!
 
Давнашња моја жеља да завршим моје земаљско странствовање у дубокој, по могућности манастирској осами испунила се. Поводом мог понизног обраћања Његовом Величанству ослобођен сам управљања Кавкаском епархијом и мени је дат на управљање манастир Светитеља Николаја на Волги, у веома здравом сувом крају, крајње забачен, у Костромској губернији, на самој њеној граници са Јарославском.
Намеравам да путујем за Вороњеж и Задонск, из Задонска да допутујем у Скорњаково, да бих посетио Николаја Николајевича, кога веома уважавам, и да поразговарам са њим последњи пут у свом животу.
Претпостављам да ћу отпутовати из Ставропоља око 10. септембра. Воде су утицале на мене благотворно, отклонивши шкрофуле у знатној мери, али уједно су ме довеле до крајње исцрпљености. (…)
 
24. августа 1861. године.
Епископ Игњатије
 
11.
 
Поштовани господине Николају Николајевичу!
 
Док сам читао Ваше велико и лепо писмо од 21. априла, осећао сам се изузетно болесно; и сада се осећам као прави инвалид, мада се по Вашем савету трудим да се шетам до малаксалости, што је постало могуће тек од последњих дана маја, када је код нас наступило прилично топло време. Пролеће је било врло хладно. Испитујући себе и увиђајући да сам одслужио своје, говорио сам себи: све у своје време. У своје време човек ступа на поприште живота, као морепловац који излази на море из пристаништа при повољном ветру, са многим подухватима и успесима који га заводе у маштању. У своје време човек стиже до средине тог попришта и на врхунцу своје делатности настоји да задобије своју срећу, да савлада тешкоће које устају против њега, да испуни циљеве које је задао себи ради добра заједничког и свога. Најзад, наступа одговарајуће време, када човек треба да се повуче са попришта друштвене делатности са мишљу да му је или немогуће или веома тешко да се врати друштвеној делатности, са свешћу да су снаге душе и тела исцрпљене и да не могу да издрже тај упорни рад, какав су издржавале док су биле у пуном напону. Како се чини непотпуна када се разматра своја протекла делатност и делатност других! Какав ништаван део оних замишљених најбољих намера је можда испуњен! И против воље сваки човек треба да понови добронамерне речи Премудрог, које је изговорио на крају земаљског попришта о свим земаљским делима његовим: „Таштина над таштинама, све је таштина“ (Проп. 1, 2): све што су људи, од кад живе на земљи настојали да створе, разорено је; све што сада граде има да се сруши. При таквој судбини дела људских на земљи, како да се према њима не охлади оно срце које, стекавши искуство током дугог времена и са на пором, више не осећа ону загрејаност за земаљску делатност, којом је горело док је било неискусно. Чини ми се да сте имали такве ставове према земаљској делатности када сам био код Вас у Скорњакову. Због тога је, мислим, та посета оставила на мене јак и пријатан утисак. Успомена о сусрету са Вама јавља ми се често и свагда са нарочитим задовољством. Мени се веома допало што сте говорили о Кавказу мало, са таквом равнодушношћу и тако површно, да се човек могао упитати да ли сте Ви тамо икада службовали. У томе бих желео да Вас подражавам и да гледам на своју прошлост, као да је никада није ни било. Таквом расположењу веома доприноси осамљеност манастира у коме живим. Посећује ме врло мало њих и то само на кратко време. Навраћао је на десет минута Шчуљеников и пренео поздрав од Вас. Петар Александрович је поднео молбу за оставку, али као што се види, та молба лежи у ладици у очекивању да оздрави кнез Барјатински. И судбина овог човека је доказ за одређење којим је премудри Соломон приказао сва привремена земаљска стања човека. Несрећа је стигла до кнеза Барјатинског када се попео до врхунца среће, и тамо, на том врхунцу, поразила га.
Остајте у здрављу, најдражи Николају Николајевичу, и тако задивљујуће добродушни, каквог сам Вас видео у Скорњакову. (…)
 
5. јуна 1862. године.
Епископ Игњатије
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Андреј Николајевич Муравјов (1806 – 1874), брат Н. Н. Муравјова-Карског, духовни просветитељ-публициста. Он је, по свему судећи, такође изражавао сумњу да је назначење свештенослужитеља из Петрограда за епископа Кавкаског и Црноморског у складу са црквеним законодавством. Међутим, касније су његове сумње биле отклоњене. У писму од 12. јануара 1858. године, брат светитеља Игњатија П. А. Брјанчанинов пише Н. Н. Муравјову-Карском: „У назначењу и рукополагању брата деловао је веома утицајно Андреј Николајевич“ (Нап. прир).
  2. Николај Александрович Протасов, 1799 – 1855, генерал Коњице, члан Државног Савета, од 1836 године обер-прокурор Најсветијег Синода. – нап. прир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *