НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ – ПИСМА МОНАСИМА И МИРЈАНИМА О СПАСЕЊУ ДУШЕ

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ – ПИСМА МОНАСИМА И МИРЈАНИМА О СПАСЕЊУ ДУШЕ

 

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

 

 
ПИСМА ЕПИСКОПСКА
 
463. Жеља да се заједно са братом
потруди на корист Цркве и Отачаства

464. О положају хришћанства на Кавказу
468. О свом одласку у мировину и
о намери Петра Александровича
да посвети Богу остатак дана својих

469. О неопходности невоља и искушења за спасење
470. О неопходности свога покајања
и о односу према лицима која
нису деловала у његову корист

471. О добијању Синодског указа
о умировљењу у Бабајевском манастиру

472. Како се треба односити према искушењима
473. О свом одласку из света у мировину
474. О спасењу и о свом животу у Бабајевској обитељи
475. Онај ко хоће да се спаси треба да повери себе вољи Божјој
476. О напуштању службе од стране
Петра Александровича и о другим стварима

477. О припремању за вечни живот
478. О животу друштва чији је савременик био преосвећени Игњатије
479. О променама у друштву
480. О свом животу у Бабајевском манастиру
481. О „непогрешивом честитању“ и о свом положају
482. О намери Петра Александровича да се
удаљи из света у Бабајевски манастир

483. О неопходности предавања вољи Божјој и о другим стварима
484. О Алексеју Петровичу
485. О свом одбијању да поново ступи у службу друштва
486. О предсмртним виђењима
и како се треба односити према њима

487. О неопходности покајања и о другим питањима
488. О неопходности покајања и о другим питањима
489. О препуштању Богу да заврши
дело штампања и објављивања рукописа

490. О греховним помислима
493. Завештање Епископа Игњатија
494. О издавању дела епископа Игњатија
495. О свом животу у Бабајевској обитељи
496. О делима епископа Игњатија и о другим стварима
497. О сновиђењима
498. О потпуном удаљавању од брига
499. О склоности Епископа Игњатија ка усамљеништву; о смрти
500. О оцу Макарију Оптинском и о другим питањима
501. О делима епископа Игњатија
502. О пажењу на себе. Ономе који живи у Петрограду.
503. Савет „да разуме дух времена и да се не заноси пређашњим схватањима“
и о духовној користи од читања његових дела

504. О спољашњем и унутрашњем спокојству,
о нападима на дела епископа Игњатија и одликама тога доба

505. О отсецању сопствене воље и о другим питањима
506. Кратко сећање на своје ступање у манастир
507. О писаним делима епископа Игњатија
508. О одсецању сопствене воље
509. О својим списима, о часопису „Страник“
и о разлици свога усмерења од онога
које имају други архијереји

510. О објављивању својих дела и о формалном проучавању хришћанства
511. О молитви
512. О неразумном понашању „старих људи“
и о вези невоља са врлином

513. О списима Епископа Игњатија
514. У вези са полемиком поводом „Слова о смрти „
515. Поводом питања о избору начина живота
онога који жели да се спаси

516. О списима епископа Игњатија
517. О изласку Алексеја Петровича из манастира
518. О истом
519. О изласку А. П. из обитељи
и о неопходности да се држимо учења Светих Отаца

520. О томе како се треба односити према искушењима
521. О неопходности да се предамо вољи Божјој,
о погледу епископа Игњатија на своја дела
и о другим питањима

522. О лицима која нису схватила усмерење Епископа Игњатија
523. О опасности пребивања у манастиру
без искрене жеље да се води монашки живот

524. О ступању у манастир
525. О унутрашњем стању свога синовца Алексеја Петровича
526. Савет да се не треба занимати
ситничавим разматрањем својих грехова

527. О одласку А. П. из обитељи (манастира)
528. О благотворном дејству невоља
529. О Алексеју Петровичу и о напорима свога брата
при објављивању „Огледа из аскетике „

530. О спасавању од утапања четрнаесторо монаха
из братије Бабајевске обитељи

531. О труду који претходи безмолвију и о другим стварима
532. О давању назива својим делима „Огледи из аскетике“
533. О изградња храма Богородици и о другим предметима
534. О настројености Алексеја Петровича
535. Поверавање свих брига вољи Божјој
536. О „удаљавању “ хришћанства из друштва и
о позитивном утицају дела епископа Игњатија на многе

537. О користи невоља на које се наишло у напорима
при објављивању „Огледа из аскетике“

538. О осуђивању себе и „пресуђивању “ себи,
и савет да се не оставља започето дело

539. О охладнелости друштва према побожности
540. О религиозном стању друштва свога времена
541. О друштвеном животу чији је епископ Игњатије
био савременик и о другим темама

542. О истом
543. О поверавању даљег објављивања својих дела вољи Божјој
544. О молитви
545. О издавању дела епископа Игњатија,
о правилном схватању молитве и о другом

546. О својој јединој жељи покајању и опраштању грехова
547. О молитви
548. О правилној молитви, о стању Цркве и монаштва
549. О правилној молитви, о искушењима,
о делима епископа Игњатија и о другом

550. О правилном молитвеном подвигу
551. Поука о томе како се правилно бавити умним делањем
552. О питању о природи Анђела
553. О молитвеном подвигу и о другим стварима
554. О стању Цркве
555. Поводом клеветничког чланка „Одеског весника“,
у коме је П. А. Б. био неправедно оптужен
за несавесне радње

556. Упозорење о лажним пророцима
557. О мерама за побољшање стања у манастирима
и о општем опадању морала у хришћанском друштву

558. О списима епископа Игњатија
559. О оберпрокурорској власти
560. О кончини јерођакона Никодима и о назадовању манастира
561. О положају Цркве и другим питањима
562. Привремени живот потребан је ради припремања за вечност,
и о другим питањима

563. Поводом напада на манастире
564. О опадању монаштва
565. О монаштву
566. О болести Епископа Игњатија и о тегобности онога времена,
као и о циљу својих веза са другим људима

567. Пријатељу схимонаху Михајлу (Чихачову).
О свом пребивању у Семтородској пустињи,
о немогућности да у датом тренутку дође код њега,
о сиромаштву обитељи, као и савет
да буде средство назидања за ближње, а не саблазни

568. О милостињи за душу
569. О неопходности невоља за спасење
570. О телесним болестима
571. Потребно је да се поуздамо у вољу Божју
и да благодаримо Богу за све

572. О човековом прослављању Бога
573. О међусобном односу еп. Игњатија и схимонаха Михаила
574. Како се треба односити према телесним болестима
575. О превртљивости земаљског живота
576. О телесним болестима и о намери Чихачова
да буде пострижен у схиму

577. Утеха у болести
578. О припремању за вечни живот
579. Поводом обавештења о упокојењу митрополита Григорија
и о немогућности да
отац Михаил допутује на Кавказ

580. О стицању поља покајања
581. О задобијању покајања
582. О земаљском благостању и земаљским невољама,
о објављивању сопствених списа
и о другим питањима

583. О красоти Сергијеве пустиње и о свом животу на Кавказу
584. О упокојењу о. Макарија Оптинског
585. Брига о болеснима
586. Жеља да о. Михаил прими анђелски образ,
а себи да заврши дане свога живота у осами

587. О својој греховности, о варљивости земаљског благостања
и о другим стварима

588. О потреби предавања себе вољи Божјој
589. О својој болешљивости
590. О свом стремљењу ка усамљености
591. О свом душевном и телесном стању после
примања саопштења о одласку у мировину

592. О Николо-Бабајевском манастиру
593. О свом животу у Бабајевској обитељи
594. Изражавање потпуног задовољства животом
у Бабајевском манастиру и о свом здрављу

595. О своме здрављу
596. О свом положају
597. Жеља да види своје другове душевним очима
и благодарење Богу за живот у Бабајевској обитељи

598. О земаљском и будућем животу
599. О невољама које су задесиле престоницу
и о свом путовању у Кострому и Јарослављ

600. О упокојењу својих ближњих, о усамљеној обитељи,
о немогућности бављења потчињенима због слабости здравља

601. О специфичности својих списа и о разлозима за то
602. Жеља да се умре са покајањем
603. О своме здрављу и благодарност за честа писма
604. О својој усамљености и строгости живота
у Бабајевском манастиру

605. Своме пријатељу П. П. Јаковљеву. вО наклоности П. П. према себи
и о својој способности да духовним чулом види његово срце

606. О свом утицају на људе
607. Обавештење о намери да прими постриг и друга питања
608. Обавештење о пострижењу и рукополагању за јеромонаха
и о томе шта је доживео том приликом

609. Обавештење о одсуству жеље код себе да путује у Петроград,
и о злонамерном односу неких лица

611. О свом односу према братији манастира
613. Опис једног од својих путовања
по добро уређеним манастирима

614. О предностима Сергијеве пустиње над другим манастирима
615. Благодарност за канцеларијске послове
616. О односу више црквене власти
према Сергијевој Пустињи и о своме здрављу

617. О жељи да буде премештен у Ладошки манастир
619. О писању чланка „Плач инока… “ и о његовом утицају на читаоце
 


 
463. Жеља да се заједно са братом потруди на корист Цркве и Отачаства
 
(…) Од срца желим да останеш у Ставропољу и да нам Бог благослови да се потрудимо заједно на корист хришћанства и човечанства, у сваком случају на корист Цркве Православне и на корист отачаства, која је са њом тесно повезана… нека се испуни на нама свесвета воља Божја и нека дарује нама грешнима спасење. Циљ мога живота у Ставропољу је благочашће. Усрдно желим и молим Господа да ми дарује да свецело посветим себе учењу Христовом, како то и захтева моја дужност, и да тим учењем напајам себе и ближње ради спасења.
 
19. децембра 1857.
 
464. О положају хришћанства на Кавказу
 
Најдражи пријатељу и брате Петре Александровичу!
 
Писмо твоје од 13. октобра добио сам 23-ег. Дуго је путовало писмо твоје. Благодарим ти за све што си предузео на корист Кавкаске Цркве.
Веома ми је драго што се слажемо са Алексејем Фјодоровичем Крузенштерном, мислећи исто о религиозном утицају на горштаке. По мом мишљењу, Маздок је сада једини пункт из кога се може деловати са успехом, а можда ће у будућности на десном крилу (војске) служити исто тако и као место резиденције командујућег, али то касније: претходно треба учинити оно што је при руци, треба образовати и ојачати оно што већ дејствује, будући да је препуштено само себи.
У Маздоку постоји Апостол за горштаке, неупоредив са било каквим мисионарима: чудотворна икона Мајке Божје, како јој у великом броју притичу чак и мухамеданци горштаци. При цркви у којој се налази Икона има 800 душа мушког пола, Осетинаца хришћана, и 700 душа хришћана Черкеза. Црква у којој се налази Икона, премала је и оронула. За изградњу нове сакупљено је неколико хиљада у новцу, а ако овоме буде додата из државне касе невелика сума, онда се може сазидати предивна црква, која ће одушевити Осетинце и Черкезе. Треба установити литије са Иконом преко Терека. Веома би добро било основати при цркви и Икони општежитељни манастир: монаси су најбољи мисионари. Поред тога, у манастир би могли да ступају у састав братства Осетинци и Черкези, чему су они наклоњени.
У Маздоку постоји духовно училиште, у врло јадном стању. Њега треба довести у ред, а ваља му дати и могућност да се у њему обучавају черкеска и осетинска деца, са циљем да се од њих припреме црквенослужитељи. Пошто сада боравим у Маздоку, заповедио сам да се у училиште приме четири дечака, a један паметни петнаестогодишњи младић дошао је к мени у Ставропољ да би се припремао за примање свештенства. Код свих ових одлука непрестано се поставља питање средстава, јер без њих ништа се не може, а њих баш и нема. У овдашњој Богословији предложио сам да се побољша настава осетинског језика, a ваљало би увести и развити наставу и других месних језика и наречја, управо ради црквене користи овога краја, али овде умало нису хтели да укину предавање осетинског језика, а да већи значај придају предавању француског и немачког. Види, молим те, како су удесили! Оно (увођење и развијање) није без начелног разлога и замисли, и није без циља.
Шаљем Василију Антоновичу уз писмо и податке које сам могао да нађем о обема свотама новца. Разлог што ми новац није послат је глас грофа Толстоја у тој ствари и крајња заборавност Митрополита Григорија с једне стране, a с друге ненаклоњеност према мени ситних чиновника Синода, који служе томе. Такву ненаклоност сам стално уживао, и тиме се дичим! (…)
Благослов Божји да почива на теби. Буди здрав и у благостању. Твој најоданији брат Игњатије, Епископ Кавкаски и Црноморски.
 
24. деиембра 1858.
 
468. О свом одласку у мировину и о намери Петра Александровича да посвети Богу остатак дана својих
 
На писмо твоје из Херсона од 22. августа одговарам: ја више нисам кавкаски и црноморски епископ. Дана 21. августа добио сам од синодског вишег прокурора писмо следећег садржаја: „На основу Најузвишеније заповести имам част да обавестим Ваше Преосвештенство да је писмо Ваше, као свеподаника, од 24. прошлог месеца јула примљено од Његовог Императорског Величанства са благонаклоношћу и да је Вашим жељама израженим у њему удовољено. Дана 6. августа 1861. године“. Поступајући по појединим писмима, Његово Величанство је предао моје писмо у Синод 4. августа. Синод је изразио своју сагласност да се удовољи мојој жељи.
Таква је о мени свемилосрдна воља Божја, која ми даје времена и погодност за пажљиво припремање за прелазак у вечност посредством брижљивог покајања. Неки мисле да је требало да останем на попришту служења, ради заједничке користи. На ово постоји одговор у Јеванђељу, које говори: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди?“ Почевши да се бавим задобијањем душе своје за Бога, ја могу тим угодније да помажем оним мојим ближњима који имају намеру да задобију своју душу будући да се не занимају спољашњим бригама о црквеној администрацији, у коју се олако увукло много нецрквенога.
Будући да више нисам епископ Црноморја, немам права да дочекујем Његово Величанство у Јекатеринодару. Као одговор на писмо твоје од 18. чуј следећу поуку Светих Отаца: „Лађа, док се налази на мору, неизбежно мора буде изложена разноликом утицају стихије, а када уђе у пристаниште, тада ужива у спокојству, и власник лађе обавља за њега најуноснију куповину. Последњег, то јест спокојства и корисне трговине, никако не би било када не би била предузета веома тешка пловидба морем и када не би биле савладане све препреке и избегнуте несреће“. Нека се то односи на тебе; утврђуј себе надом у Бога, Коме си намерио да служиш и да My се присајединиш. Плови и преплови у Господу усковитлану пучину морску. Оштећења, која морају да се десе, исправљај покајањем. Веруј и никако се не раслабљуј. Тада спасење неће изостати. Јер Бог никако не оставља оног човека који сам не оставља Бога, без обзира на спотицања до којих долази због немоћи и рањености наше природе грехом. Таквога ће Бог неизоставно довести до спасења. А указивати Богу: тако и тако ме спаси није могуће, зато што је спасење, као дар Божји, изнад поимања човечијег. Због тога онај ко жели да се спаси треба да моли Бога за своје спасење, као неизрециву милост Божју, предајући се потпуно вољи Божјој.
 
31. августа 1861.
 
469. О неопходности невоља и искушења за спасење
 
Указа о моме пензионисању још нема, међутим, ја сам спреман. Тако је свесвета и свеблага воља Божја о мени решила. Она ми пружа могућност да будем користан за себе и за ближње у духовном погледу, у смислу суштински потребном и корисном. Слава Промислу и милосрђу Божјем!
Будући да сам ослобођен управљања епархијом, нисам сматрао да имам право да одлазим у Јекатеринодар. Што се тиче спотицања која се дешавају хришћанину све док се он по непојмљивим судовима Божјим налази у свету, било је записано следеће мишљење Светих Отаца, које би било добро да поновимо. Хришћанин је као лађа, а живот хришћанина међу људима и у свету је као пловидба лађе морем. Лађа је, све док се налази на мору, изложена дејству ветрова, струјама, бурним валовима; удара о под водне стене, судара се са другим лађама, изложена је многим и различитим опасностима, трпи разна оштећења, која се исцељују покајањем. А када уђе у пристаниште, она је ван било какве опасности: власник истоварује робу којом је лађа била испуњена, обавља трговину и стиче велику добит. Немогуће је за лађу, док се налази на отвореном мору, захтевати оно спокојство које ужива у пристаништу; не може се на отвореном мору обављати трговина робом која је смештена на лађи. Такође је немогуће да лађа уђе у тихо пристаниште ако се најпре не подвргне веома тешкој пловидби на отвореном мору. Управо тако ни човек, све док се налази међу људима, не може а да не буде изложен многим различитим напастима, које искрсавају из света и из сопственог пада, све док га Бог не доведе у тихо пристаниште. Бог зна колико човека треба да одржава међу таласима и у бури животног мора, а када да га уведе у тихо пристаниште покајања које није узнемиравано валовима. Али обилни плодови, који се убирају у осами јесу последице веома тешког пребивања међу људима. Друго јесте темељ оног првог, а првога не може бити ако му не претходи оно друго. Стога сви који желе непогрешиво да се спасу, треба да повере себе са потпуном вером Свесветој вољи Божјој и да моле : Бога да им дарује спасење, јер спасење није човечији подухват или човечије дело, него дело Божје и дар Божји човеку.
 
4. септембар 1861.
 
470. О неопходности свога покајања и о односу према лицима која нису деловала у његову корист
 
Слава Богу за све! Слава Богу, Који човеку који има крајњу и суштинску потребу да принесе покајање за сагрешења учињена приликом свакидашњих трзавица дарује да проведе остатак : својих дана без тих трзавица.
Ја сам спокојан у односу на поступке московског митрополита и других: јер се они не чине без допуштења Божјег, а Бог доводи човека до духовног циља путевима који на изглед имају карактер непријатности и недостатка среће. Слава Премудрости свеблагог Бога нашег!
 
11. септембра 1861.
 
471. О добијању Синодског указа о умировљењу у Бабајевском манастиру
 
Једанаестог увече добио сам синодски указ о предаји мени на управљање Бабајевског манастира у својству епархијског архијереја са пензијом од 1000 рубаља у сребреницима. Преостаје да благодарим и славословим Бога, Који ми дарује положај какав се само пожелети може. Претпостављам да ћу отићи 15ог. Синод није дао новац ни за путне, ни за селидбене трошкове. Из Тифлиса такође нема ништа.
 
14. септембра 1861.
 
472. Како се треба односити према искушењима
 
По милости Божјој срећно сам стигао 30. септембра увече у Москву, задржао се код Пр. Викарија, који ме је, исто као и Митрополит, био примио веома срдачно. Ако су они и деловали против мене, онда су то чинили у помрачености и у заносу, а не због злонамерности, јер је искушење које ме је прогнало из епархије било удешено од стране демона, по допуштењу Бога, Који је допустио и демонима, и оним људима што су деловали под њиховим утицајем, да делују против мене, али да тиме допринесу испуњењу воље Божје о мени, њој је било угодно да ми подари време за покајање пре свршетка мога живота. Преподобни Марко Подвижник је рекао: „Кад дође искушење, не испитуј како је и од кога оно дошло, него ишти оно што је потребно да га поднесеш са благодарењем“. Испитивање, које Преподобни Марко не допушта, само доводи душу до смућења и доприноси да се у њој посеје семе мржње и злопамћења према ближњима, а благодарење Богу за послано искушење уводи душу у пристаниште вере, мири са ближњима и служи као узрок духовне радости. Тако гледајући на делатност људи непријатељски расположених, привлачим у душу своју мир.
Затекао сам A. у веома задовољавајућем стању. Он ступа на истинити пут и почиње да схвата монаштво онаквим какво оно јесте. У томе видим неизрециви благослов Божји и благовољење према теби и према А. Све недоумице које је непријатељ (враг) посејао између њега и тебе расејале су се саме од себе милошћу и мигом Божјим. Теби преостаје да се тешиш и да благодариш Богу. На основу задобијених духовних доброчинстава ваља се надати да ће се и у будуће та доброчинства изливати, али треба уједно и бдити и бити трезвен, како дарована доброчинства не би била отета из самих руку наших од невидивих и неуморних непријатеља. Спасавај се!
 
Недостојни Епископ Игњатије.
5. октобар 1861.
 
473. О свом одласку из света у мировину
 
(…) Нарочита милост Божја довела ме је у тихо уточиште. Ко жели да служи Богу, треба да моли Бога да Бог прихвати такву његову намеру и да устроји за њега одлазак из света. На твоје очи устројио се мој одлазак. А када се укаже згодна прилика, онда ни сам не треба да се предајеш двоумљењу. Једанаести је час! Поприште покајања за кратко време може да буде завршено смрћу. Нема времена за освртање на све стране.
 
25. новембра 1861.
 
474. О спасењу и о свом животу у Бабајевској обитељи
 
(…) Живим добро, a у немоћи ме веома оптерећује недовољна топлота у просторији. (…)У мојим келијама собна температура тешко се пење до 12 степени.
(…) Спасење је дар Божји. Ко хоће да задобије спасење, треба да моли Бога да му Он дарује Свој дар. Бабајевски манастир је сасвим на осами, нарочито зими, али зато су овде осетна борбена дејства злих духова. Али Бог је Цар света и Сведржитељ, и због тога за онога који се предао Богу војевање злих духова није страшно, него доприноси напредовању.
 
9. децембра 1861.
 
475. Онај ко хоће да се спаси треба да повери себе вољи Божјој
 
Честитам ти празник и Нову годину. Нека те закрили милост Божја! Онај ко жели да се спаси треба да се повери вољи Божјој и да моли Бога да му Бог каже, то јест да му покаже пут спасења. Човеку није познато шта му је предодређено Промислом Божјим. Нарочито у наше време свеопштег колебања сваки положај постаје непоуздан и несталан, ако га Бог Својом свемоћном Десницом не учини трајним и поузданим.
 
25. децембра 1861.
 
476. О напуштању службе од стране Петра Александровича и о другим стварима
 
(…) Нека ти Господ устроји све по Својој свесветој вољи и по Својој неисказаној милости. Поуздај се у Бога. Ако је дошло време за твоју оставку, онда ће те ослободити дужности, а ако те задрже, буди миран и труди се да живиш угађајући Богу, клони се греха, нарочито смртног. Богу ми не говоримо спаси ме тако и тако, него говоримо: „Како умеш и како знаш, спаси ме“.
Спасење је дар Божји, а не човечије изналажење. Ако је воља Божја да те ослободе дужности, онда ће све околности доприносити ослобађању. Нa твоје очи испунило се оно што се збило са мном: истргнут си одједном из једног положаја, као ношен вихором, и постављен у други. Али и овај други положај још не може да се сматра поузданим због тога што околности нису поуздане, потребно је извесно време да се он покаже одређеније.
Пожељно је да ти дају обећану пензију: твоје године се приближавају старости, и недовољност средстава за издржавање ће те довести у велику неприлику, а довољност њихова пружиће ти удобности које се могу назвати неопходним. Новац А. П.а не треба дирати, јер је таква његова замисао, а располагање противно њој може да га веома смути. Замисао је разумна у насталим околностима! Можда ће младић морати да завршава монашки живот ван манастира. Из писаних дела која бивају објављена очигледно је да је сво образовано друштво у свим сталежима прихватило ново усмерење, које ће обавезно имати одговарајуће резултате… Бабајевски манастир је као засебан свет. Такво добро својство пружа му његова необична издвојеност.
 
7. јануара 1862.
 
477. О припремању за вечни живот
 
Бог да ти устроји све по Својој светој Вољи! Земаљски живот ништа не значи спрам вечног. Први је дат једино ради припремања за други. Не треба губити време, у противном ће се неприметно прикрасти смрт и уграбити нас неприпремљене за суд Божји. Међутим, понављам: треба се уздати у вољу Божју. Сада нећеш разумети и нећеш предвидети шта ваља чинити и како треба поступати. “ Не знаш шта доноси овај дан„, говори Свето Писмо. При садашњем усмерењу умова неизвесно је да ли ће се манастири дуго одржати и колико испуњава надом уточиште у њима. Због тога са сажаљењем гледам на Алексеја. Ми старци одслужујемо своје, а он почиње да живи. Треба молити Бога да Он испуни на нама Своју свету вољу, а не да будемо упорни у следовању својој, макар она била и добронамерна.
Одредили су да овде борави г. Шчапов, ради његовог уразумљивања. Како је то закаснела мера! Када су његова писанија већ распродата по Русији, када су била читана, а, вероватно их и сада већина чита са одушевљењем и заносом, када је Шчапов сасвим завршио свој посао, тек онда га шаљу у манастир. Манастир за личност може да буде користан ако је на њој милост Божја. Али овој личности (Шчапову) већ је туђе његово дело, које је добило сопствено и значење и самосталност. Оба васпитаника Кавкаске богословије, који су послати мени у Казањску академију, умешани су у ствар. Они су жртве; џелати су по страни…
Поменуто усмерење постало је свеопште. Питање сељачког сталежа попримило је сверуски карактер. Смањење средстава код спахија одразило се на благостање трговачког сталежа, повећане су цене хлеба и осталих животних намирница, цене које се стално повећавају и морају да се повећавају, утичу на положај : свих становника градова…
Желим ти добро здравље и благостање. Милост Божја нека те чува. Будно чувај душу сред општег моралног потопа.
 
15. јануара 1862.
 
478. О животу друштва чији је савременик био преосвећени Игњатије
 
Ти си са своје стране учинио све, остало нека устроји Милосрдни Господ по Својој Светој вољи.
„Дани су зли„, говори Свето Писмо. Неприметно протичу један за другим. Сада живот пролази брзо. Чини се да од јесени, од мог доласка овамо, пролази још брже. Јесења збивања пружила су велики подстицај, учинила су значајни преокрет. Игњатјев и Путјанин, замењени су људима другачијег кова. Стари светоназори уступају место новима, нови још нису потпуно формирани. Не знаш како сад ићи даље и шта чинити. О току болести кнеза Барјатинског ништа се конкретно не зна, зна се само да болује од неизлечиве болести. Како је све у животу нестално! И гледај како он, или неко сличан, и слични њему силазе са сцене.
Цене хлеба расту. У Петрограду трговци који продају предмете раскоши и комфора не знају шта да чине: купаца потрошача нема. Предмети који су неопходно потребни продају се, али цене свега веома су високе. Радна снага је поскупела. Велико дело ослобађања сељаштва скопчано је са знатним тешкоћама, које се могу савладати пре свега нарочитом помоћу Божјом, а затим и самом мудром, неуморном човековом делатношћу. Ја никуда не излазим: веома сам лошег здравља. На ово стање сам навикао, и зато ми се оно и не чини много тешким.
Пошто је очевидно да ће цена хлеба све више и више расти, желим да унапредим манастирску земљорадњу. Шта Бог да. Све је несигурно, сваки положај је непостојан, ништа озбиљно чиме ваља испунити време не може се предузети. Треба размислити о Алексеју. Ми смо стари, одслужујемо своје; он је дете, тек ступа у живот.
 
22. јануара 1862.
 
479. О променама у друштву
 
Видим да те рука Божја одводи са Кавказа. Н. Н. ти је писао под утицајем савремених прилика, које су, од времена када је написао писмо, одмакле далеко напред. О промени власти на Кавказу ништа се не зна, али промена неминовно треба да уследи, као логична последица осталих промена. О петроградским новостима ништа не пишем.
Развој догађаја непрестано се убрзава и задобија одлучујући карактер. Оно што је једва започето може се сматрати да је завршено. Скоро све личности пређашњег оријентације повукле су се са службеног попришта, оне се замењују људима нове оријентације, младим, способним за свој посао, пуним енергије, који делују једнодушно. Вероватно ће и добри познаник наш, Невјеров, ступити на сцену. Наступило је тешко време!
 
9. фебруара 1862.
 
480. О свом животу у Бабајевском манастиру
 
На ову пошту добио сам извештај из Кабинета о исплати на име моје пензије износа од 3000 рубаља у сребру из јарославске државне благајне. Желео бих да од тог новца приложим нешто за манастир, али и за изградњу сиротишта са намештајем потребно је више од те суме. Ја не излазим из собе и при најстрожој дијети осећам необично струјање крви.
Овдашња усамљеност веома је утешна, она врши спасоносни утицај на душу, бришући мало помало успомене из света. Што је Богу угодно TO ће и бити с нама у садашње тешко доба!
 
17. фебруара 1862.
 
481. О „непогрешивом честитању“ и о свом положају
 
Благодарим за честитку поводом дана рођења за привремени живот. Заиста: нема се шта честитати! Неизвесно је чему ће бити разлог то рођење вечној радости или вечној муци. Када душа, прошавши, по милости Божјој, бесовска митарства, ступи на небо, тада је дочекују житељи неба са љубављу и радошћу, и честитају јој. Ово је честитање право, непогрешиво… Ствари теку изузетно брзо. Откако си био овде као да је протекло десет година. Мој положај је сложен. Али Богу ни заплетено није не разумљиво. Моли се, Баћушка, Богу за мене да ме удостоји да се владам како доликује слуги Христовом и да не допусти да се занесем наговарањима сатане. Сами себе иједни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.
 
20. фебруара 1862.
 
482. О намери Петра Александровича да се удаљи из света у Бабајевски манастир
 
Најдражи пријатељу и брате, Петре Александровичу!
 
Ако такво буде Божје извољење, онда ће неки богомољац имати жељу да ступи у Бабајевски манастир ради заједничког живљења са мном и припремања за прелазак у вечност, коме и ја бивам призиван непрестано немоћима мојим које расту и умножавају се. Свети Оци тврде да свако ко жели да ступи у манастир треба да изабере начин живота који би одговарао његовом духовном циљу и водио ка њему. Расуђујући о положају који би највише доликовао поменутом богомољцу, сматрам да је за њега најбоље да ступи у везу са манастиром преко манастирског тутора. (Остајући у световном звању и одећи, он може да живи у манастиру: дајући према својим могућностима добровољни новчани прилог, управљајући пољопривредом манастира, која обавезно и мора да узнапредује, управљајући зградама, бавећи се обилажењем престонице, главних градова и суседних градова по манастирским пословима. Црквени тутор ће имати карактер добротвора пред манастирским братством и уопште пред свештенством. Такав спољашњи положај одговара и духовној потреби човека који је тек ступио у манастир, и ономе коме су потребна бављења материјалним стварима. Прелазак са световних трзавица на ненарушиво дубоко молитвено тиховање треба да буде постепено. После занимања скопчаних са извесним општекорисним и за манастир и братство вредним радом, Бог ће устројити стање сасвим спокојно, засновано на претходним напорима и мукама скопчаним са активностима. To је општи поредак на који указују св. Оци при уобичајеном развоју догађаја. Али приликом друштвених преврата и несрећа бива другачије, и никако се не може предвиђати шта ће следити, чиме и како ће се завршити земаљско странствовање. Ми треба да учинимо своје а да препустимо Богу да испуњава непознате судове Своје. С обзиром на садашње благостање и свеопште спокојство, изгледају као бајке несреће од Татара или Литванаца. Али ипак, њих је било, наступиле су када их уопште нису очекивали, затекле су народ неспреман за њих. Чини се да су страхоте од Литванаца биле теже него ли оне од татарског кана. Овај је прошао Русијом као краткотрајна непогода, разарајући скоро само градове, а Литванци су се дуго времена гнездили, пустошећи градове и села. У Череменецком манастиру Петроградске епархије сачувао се податак да су они поклали сво братство тог манастира. Тако су поступали са већином манастира. Кончина, која се наизглед чини несрећном, може да буде у суштини најблаженија. Свакако, у та тешка времена многи од православних овенчали су се венцем.
Алексеј П. причестио се Светим Тајнама. После причешћа лице његово задобило је необично пријатан израз. (…)
Желим ти здравља и благостања. Благослов Божји нека почива на теби. Твој најоданији брат епископ Игњатије.
 
24. фебруара 1862.
 
483. О неопходности предавања вољи Божјој и о другим стварима
 
Најдражи пријатељу и брате Петре Александровичу!
 
(…) Новојављени угодник Божји Тихон говорио је о свом времену да је оно веома тешко за оне који се спасавају због повећаног броја људи наопаког светоназора. А шта рећи сада? Да се испуњава воља Свесветога Бога, како у дејствима Његовим, тако и у ономе што допушта.
Новац за панагију од 3125 рубаља у сребру добио сам 4. марта. Износ од 1000 рубаља сам дао у манастир, остало чувам до твог доласка или до решавања твог положаја, према томе какав правац поприми. Уздај се у вољу Божју. Ти си учинио своје. Ми не знамо будућност; судимо по својој кратковидости, и зато у решавању ствари треба да се уздамо у Бога, Који све предвиђа и често нам не даје оно добро које ми сматрамо неопходним за нас, и које нам се, будући само по себи заиста добро, не даје зато што за нас оно може да има другачије последице. Предај се вољи Божјој и буди спокојан. (…)
 
10. марта 1862.
Епископ Игњатије
 
484. О Алексеју Петровичу
Највише ме забрињава Алексеј. Дете! Он је желео да буде пострижен у расофор, али ја сам то одложио до твог доласка.
Време је тешко! Касније ће бити још теже. Он то не види и никако не наслућује да при деловању ради садашњице треба веома озбиљно мислити о будућности. У моралном погледу он радује и охрабрује. Има веома меко срце.
Милосрдни Господ нека ти дарује да завршиш своја дела срећно. Ти немаш ништа у овом свету. Једино сина, и то у манастирској обитељи.
 
18. марта 1862.
 
485. О свом одбијању да поново ступи у службу друштва
 
Нови млади министри труде се у своме послу, и, вероватно, успех ће крунисати њихов рад. У Синоду је нови оберпрокурор Ахматов, добар познаника Андреја Муравјова, који ми је писао изражавајући жељу да поново ступим у службу друштву, пошто се моје здравље побољша. Одговорио сам одлучним одбијањем, али због тога што је могуће да се прилике промене, ништа убудуће не можеш знати, и зато се не може ништа смишљати, не могу се кројити планови. Такође ништа садашње не може се сматрати за постојано. Милосрдни Господ нека уреди твоје прилике по Својој Свесветој вољи и Својој великој милости. Неисказана је милост Божја, када Бог кога призове на покајање за време овог живота и на брижљиво припремање за вечност.
 
25. марта 1862.
 
486. О предсмртним виђењима и како се треба односити према њима
 
Најдражи пријатељу и брате Петре Александровичу!
 
Са искреним саучешћем чуо сам вест о кончини Александре Ивановне Маркове, којој сам био веома наклоњен. Потруди се да пренесеш Сергеју Александровичу мој благослов и срдачан поздрав. Бог, no неистраживим судовима Својим, попустивши на њега тешку жалост, моћан је да пошаље и духовну утеху. У привременим жалостима често наилази, нарочито приликом смрти најближих, мисао о својој сопственој смрти.
О предсмртним јављањима није корисно бити радознао. Када би Богу било угодно да нешто јасно покаже, онда би оно и било тако показано. Сви људи, без изузетка, смрћу ступају у свет духова. Једнима се тај свет открива раније, другима касније. У време док сам био настојатељ Сергијеве пустиње у Петрограду, једна светска дама три дана је била испитивана (на митарствима), тако да су сви присутни то могли да чују. Путеви Божји не могу се схватити. Понекад се даје чудо најневернијим и најокорелијим људима, а они остају у свом неверју и окорелости срца. Судећи по ономе шта пишеш, ваља разумети да је почивша имала пред смрт виђење. To исто се може закључити и у погледу покојног о. Александра Андрјуше, који се упокојио код мене; за време његове кончине седео сам на његовом кревету. Као што сам рекао, оно што је нејасно боље је остављати без тумачења, зато што покушај тумачења може бити штетан за душу, може да буде повод за неприметно самозаношење у обману, за стицање настројења које може да води самообмани.
Веома ми је жао кнеза Барјатинског као човека. Ето једног од жалосних примера земаљске среће. Како је све овдашње сујетно, превртљиво, нестално, ништавно! Кнез, усред среће несрећник, усред уживања страдалник. Сви сјајни земаљски положаји својом променљивошћу личе на његов положај, са том незнатном разликом што се неки положаји брже руше, а други не тако брзо. A у поређењу са вечношћу и оно што је на земљи брзо, и оно што је по земаљским представама споро, подједнако брзо пролази.
Ми смо добро. Одавно никакве вести из бучног света нису стизале у нашу тиху обитељ. Здравље моје као да је нешто боље. Хомеопатија је почела да делује на мене благотворно после пуштања крви, које није било ништа друго до последица лечења водама. Међутим, моји сапутници говоре да сам се веома изменио у лицу.
Предајем се вољи и милости Божјој. Благослов Божји да почива на теби.
 
Твој најоданији брат епископ Игњатије.
30.марта 1862.
 
487. О неопходности покајања и о другим питањима
 
(…) Свети Оци упоређују живот хришћанинов са пловидбом лађе на мору, а удаљавање у осаму са улажењем брода у пристаниште. Док си на мору, говори Св. Варсонуфије, очекуј ветрове и буре, тамо ретко бива тишина или сасвим повољан ветар. Стога, не може се и не треба захтевати од срца да стално пребива у светим осећањима. Добро је и то што се ова осећања дају бар за неко време, остављајући потом траг у души о свом постојању.
У свему што чиниш уздај се у вољу Божју. Нас двојица нећемо још дуго странствовати на земљи. Моли се Богу да ти дарује да остатак земаљског живота проведеш у покајању; то је велики дар Божји, дар вечни, који има одлучујући утицај на наш удео у Вечности. Свети Тихон Вороњешки пред кончину своју благодарио је Богу нарочито за то што му је био дат тај дар. Тако расуђујемо и тако треба да се молимо, али, говори свети Исаак Сиријски, ако се помолиш Богу за нешто и Он одуговлачи са даривањем онога што је прошено, немој туговати, јер ниси мудрији од Бога. To се дешава из разних разлога, несхватљивих ограниченом човеку. Али је зато сасвим оправдано и код најбољих жеља и подухвата предавати се вољи Божјој.
(…) Алексеј Петрович расте. Оправдана је твоја примедба да је на њему нарочита милост Божја, која га је довела у манастир у најтеже доба живота у моралном погледу. Посебно је овдашњи манастир драгоцен због своје удаљености од предмета саблазни. А уз то младић је ступио у блиску и учесталу везу са духовником својим о. Теофаном, који га и теши и помало грди: и једно и друго је благотворно. Не може се захтевати од Алексеја да разуме савременост, али моја је обавеза, а нарочито твоја: чувати га од пропасти у коју лако може упасти због заслепљености своје. Милосрдни Господ, Који је почео да устројава пут његов нека га устроји и до краја.
Пишу ми да Михаил Чихачов почиње да губи здравље и да пропада. Све има своје време. Сви смо ми гости на земљи. (…)
 
26. априла 1862.
 
488. О неопходности покајања и о другим питањима
 
Најмилији пријатељу и брате Петре Александровичу!
 
(…) Добро је што си учинио за себе све оно што је зависило од тебе, остало полажеш на Господа Бога. Страховање које ти долази наступа се леве стране. To се доказује чињеницом да ће оно отићи од помисли вере када све положиш на Бога, у Чијој вољи је живот наш и смрт. Свако од нас неизбежно мора да умре. Благовремено припремање за смрт је драгоцени дар Божји, и зато се невидиви непријатељи наши напрежу да га отму од нас. Милосрдни Господ нека их уништи, пославши нам исправан поглед на привремени и вечни живот, да бисмо, ради стицања блаженства у другом, ваљано употребили први, који сам по себи, као брзопролазни, не би имао никаквог значаја ако не би решавао наш вечни удео. Када је оставио Епархију и сместио се у манастир, Светитеља Тихона су лукаве помисли у току годину дана измамљивале из манастира, представљајући му као да он може бити користан у свету. Када је Свети схватио да је то сплетка вражја, која покушава да под згодним изговором отме од њега Богом дано време за покајање, тада се смирио и обратио сву пажњу на то да искористи дар Божји. (…)
Обавезно сачекај умировљење. Вера треба да буде сједињена са благоразумношћу, која се сматра највећом хришћанском врлином. Не тражи од себе праведност и не смућуј се греховним помислима и осећањима која наилазе. У противном случају сва делатност твоја добиће погрешно усмерење. Треба се противити греху и не заносити се њиме. Поступај благоразумно и обазриво. Сам видиш да ствари, у целини посматрано, постају замршене. „Пазите добро како живите“, говори Свето писмо. Милосрдни Господ нека те уразуми и благослови.
Твој најоданији брат Епископ Игњатије.
 
9. мај 1862.
 
489. О препуштању Богу да заврши дело штампања и објављивања рукописа
 
(…) Догађаји су уопште такви да треба деловати ради Бога, руководећи се Богом даним законом и разумом, а остало све полагати на Бога, јер нема никакве могућности да се било какво најблагоразумније домишљање сматра поузданим, тако је све пољуљано. Овде круже гласови, које треба сматрати веродостојним, да Господар Император хоће поводом наступајуће хиљаду годишњице Русије да дарује поданицима својим веома много. После решења сељачког питања треба да следе решења осталих проблема и разних других питања, не мање важних, али каквих не знам, па и нисам радознао да сазнам, будући да сам заокупљен првенствено својом болешћу. (…) Милост Божја нека покрије и заштити Русију!
Чини ми се да сам ти писао да не треба преступати вољу Божју својом вољом, него, учинивши са своје стране оно што треба, остало препустити Богу.
Твоје чедо и остала братија најусрдније те поздрављају…
 
21. маја 1862.
 
490. О греховним помислима
 
У Слову о различитим односима природе човечије према добру и злу описано је подробно како у човеку, који започиње истински богоугодан живот почињу да ничу разне греховне по мисли и кроз то се фактички испољава пред њим стање пада, у коме се налази васцело човечанство. Такав поглед на себе доводи до истинског покајања. Стога, никако се не треба смућивати због мноштва помисли које наилазе. To је облак прашине нанесен ветром. Ветар са друге стране однеће га.
 
27. маја 1862.
 
493. Завештање Епископа Игњатија
 
Ваше Превасходство, најмилији брате, Петре Александровичу!
 
Увиђајући да сам постао крајње изнемогао и болестан, што наговештава приближавање свим људима заједничког пресељења из гостионице земље у вечност, најпокорније Вас молим да, у случају моје смрти, преузмете на себе располагање свом мојом, уосталом сасвим незнатном, имовином, према приложеној копији мога предлога Кастромском духовном конзисторијуму и по тестаменту који сам сачинио изјавивши га усмено пред Вама. Пошто сам добио од Вас знатну новчану помоћ у време док сам се налазио на Кавкаској катедри, молим Вас да оне ствари за које нађете да су потребне и корисне Вама и сину Вашем, Алексеју Петровичу, примите у Вашу и његову својину; остале нека буду предате настојатељу и раздате братији, а првенствено онима од њих који су ме лично служили. Главни предмети моје имовине јесу: 1) библиотека, 2) рубље, кожуси (капути са крзном) и разна одећа, од које сам pace у боји и оне сомотске предодредио за ризницу Бабајевског манастира, 3) екипаж: дормез (старинске кочије подешене за спавање током пута прим. прев.у, кочије (каруце) и зимски восак. Писана моја дела, која су остала у рукописима, предајем у целини у Вашу својину и на располагање. Вама је познат мој начин мишљења: зато Вам је и разумљива моја жеља да имовина која остане после мене, као оно што је стечено приликом мог убогог служења Цркви, а не од рођака, оде у корист Цркве, њених служитеља и сиромашне братије. Убеђен сам да ћете Ви тачније и боље испунити моју жељу него што бих је испунио ја сам, и зато одустајем од било каквих ситничавих налога, који би могли неочекивано да Вам причине тешкоће у Вашем деловању.
Милосрдни Господ једино по милости својој нека отвори двери милосрђа Свога, нека прими кроз њих сироту и смирену душу моју из многометежног света овог, и нека је упокоји у Царству Своме. Кад дође ред на вас, ред који иначе неизоставно наступа за сваког туђинца на земљи, бићете позвани и Ви да станете пред Бога. Од свег срца желим да тај позив чујете са радошћу, као призив у радост вечну, коју не помућује и не прекида никаква жалост.
 
Вашег Превасходства најпокорнији слуга и брат
9. јуна 1862.
Епископ Игњатије.
 
494. О издавању дела епископа Игњатија
 
Милосрдни Господ да благослови твоје путовање и да ти дарује из духовне ризнице Своје разум и премудрост да испуниш све по Његовој светој вољи у славу Његовог светог имена и на корист душа наших.
Док сам живео у Сергијевој пустињи, није било благовољења да моја дела буду издавана, за шта је било одређених разлога. Можда ти разлози постоје и сада, а што се тиче мене, никако не захтевам штампање и објављивање мојих дела, нипошто их не сматрам достојним објављивања нити мислим да она могу до принети назидању хришћанског друштва. Стога, ако наиђу сметње за штампање и објављивање, онда немој инсистирати на то ме. У почетку ми нису стављали до знања отворено: за одбијање је био употребљен један специфичан начин. Заиста: тако су рукопис ишкрабали исправкама и тако су изменили дело, да рукопис више није био ни за шта, а само дело ми је постало туђе и добило је унакажен изглед, који може да саблазни читаоца, a аутора да изложи подсмеху јавности. Касније је један цензор био толико честит да је рекао да постоји тајна наредба која се односи на моја дела, после чега сам престао да узнемиравам цензуру подношењем својих дела на одобрење. И сада ћу бити сасвим миран ако одбију да штампају и објаве. Уопште, писана дела људи који проводе аскетски живот далеко је згодније штампати и објавити после њихове смрти. Дакле, ако претходно пристану, онда нека се штампају и објаве она дела која сам назначио за штампање. А ако запазиш сумње и колебања, онда је то поуздан знак немања воље. Никако не допусти, баћушка мој, да ти ишарају рукопис „Поука“. Имамо само један рукопис, и он може бити користан за нашу келејну употребу. Нека Бог устроји најбоље! Можда ће одбијање штампања послужити мени и уопште нама на добро: сачуваће нас од многих непријатности које могу да настану од самог објављивања, због духа времена и због мноштва злонамерника. Наше доба је веома рационално и захтева нарочиту мудрост у понашању.
Ипак, нека ти Господ дарује да поступаш мудро. По мом мишљењу, треба веома брижљиво чувати наш положај, који нам је устројен и дарован од Самог Бога ради нашег припремања за прелазак у вечност, чијем смо се рубу обојица приближили, a нарочито ја.
 
30. септембра 1862.
 
495. О свом животу у Бабајевској обитељи
 
Моје здравље је као што је и било. Час се мало повратим, час опет тако притисне да хтео не хтео почињеш да мислиш о смрти. У мојој спаваћој соби прострли су густе цицане засторе, од чега је та келија добила затворнички изглед. Никада нисам био тако задовољан својим смештајем! Понекад бациш поглед на моје две собице а оне изгледају као да су рај. Уопште положај мој на Бабајкама потпуно одговара стању мога здравља и душевног настројења, и стога је и сасвим задовољавајуће. Примећује се да оно постаје све боље и боље, и то нам даје за право да рачунамо да ћемо бити веома спокојни када се мало одомаћимо и средимо, када они који нас страше буду убеђени да немамо чега да се бојимо.
 
14. октобра 1862.
 
496. О делима епископа Игњатија и о другим стварима
 
Као прво: милост и благослов Божји да нас штите и да ти дарују да устројиш све по светој вољи Божјој на наше спасење и спокојство; на спасење и спокојство отаца и братије који живе са нама у општежићу. О писаним делима мојим: није без Промисла Божјег то што се њихово штампање и објављивање до сада устројава тако да наилази на тешкоће. Недавно смо говорили о. Јустину да древне отачке књиге за монахе никако не могу да бу ду потпуно примењене на савремено руско монаштво. Књига која може бити најбоље примењена преподобног Нила Сорског и сама је написана управо за безмолвнике (молитвене тиховатеље). A то сам увидео недавно, прегледајући своје списе да би их преписао отац Мојсије. Увидео сам да моја грешна писана дела јесу прилагођавање учења преподобног Нила савременом монаштву, а да управо „Огледи из аскетике“ могу да одговоре том циљу. Њих и преписује отац Мојсије.
(…) Немој се чудити поступку Ахматова: људи који добро познају свет обично су неповерљиви, и то је врло разумно; а ко је поверљив, тога горко искуство учи да буде неповерљив. (…) Биће ми врло драго да се лично упознам са П. И. и његовом породицом, ако они посете Бабајевски манастир, који је по усмерењу братства и по уставу врло сличан Оптиној. Овдашњи манастир мање је посећен, и братство је једноставније.
О оцу Јустину и старијој братији: савет П. И. сматрам врло озбиљним, и због тога ни нећу састављати много представки. Треба дати времена да би нас упознали и стекли поверење у нас. Свети Тихон Вороњешки пише у келијним записима да људи суде по себи. Мислиш ли ти да они који осим земаљског циља други немају не сумњиче нас за поседовање некаквог земаљског циља? Сумњиче нас, знај засигурно.
Милостињу дај помало, само да одбијањем не ожалостиш оне који просе. Што се тебе тиче, буди добре воље. Преподобни Варсонуфије Велики писао је преподобном Јовану, који је пре ступања у безмолвије био дужан да се заузима и труди око устројства обитељи, ради чега је и путовао из Палестине у Египат; “ Не клони духом у невољама и напорима телесним које подносиш трудећи се ради нас и ради нашег општежића, јер и то такође значи полагати душу своју за браћу. Надам се да ће велика бити награда за труд овај“ (одговор 9.). На томе како сада проводиш време заснована је твоја будућност трајност твога спокојства.
 
18. октобра 1862.
 
497. О сновиђењима
 
Данас сам добио писмо твоје од 20ог. Сан свој прими као подсећање на смрт, не приписујући му ништа нарочито и не одбацујући га: тако завештају Свети Оци. На Валааму јеросхимонаху Клеопи јавио се у будном стању Анђео и објавио му да се припрема за смрт, што је јеросхимонах и испунио, али се упокојио после девет година. „Богу је један дан као хиљаду година, и хиљаду година као један дан„, рекао је Апостол.
 
25. октобра 1862.
 
498. О потпуном удаљавању од брига
 
Исправно и веома тачно говориш да равнодушност показана према нама може да се окрене на изузетну корист нашу да нам омогући да, као заборављени и по страни од друштва, спокојно завршимо остатак земаљског странствовања нашег у припремању за будући живот. Изражено саучешће могло би да нас привлачи свету. Прекид односа са П. П. такође може да се претвори у повећање спокојства, спречивши могућност да са њим расправљамо о стању Цркве, о којој брине Свемогући Господ, којом Он невидиво управља, допуштајући оно што је Њему благоугодно да допушта. Свети Оци не заповедају молитвеним тиховатељима да се упуштају ни у, по свему судећи, добру бригу о Цркви, јер они на то нису призвани, него да пазе на себе.
 
28. октобра 1862.
 
499. О склоности Епископа Игњатија ка усамљеништву; о смрти
 
Веома ти благодарим што си свима пружио правилно разумевање мога положаја. Надам се да ће се и П. П. уверити да за мене није могуће друштвено служење и да се може бити користан хришћанском друштву из осаме, ако је у усамљеништво човек призван од Бога. „Огледи“ никада не би испали такви, каквим се сада показују, да нису били плод усамљеништва. Савремену потребу за „Огледима“ јасно ће увидети сви који схватају практични хришћански, посебно монашки живот.
Са изузетним жаљењем прочитао сам вест о упокојењу А. А. Сухарева и о опасној болести кнеза Барјатинског. На тај пут, на који је један отишао, а други се спрема, треба неизоставно у своје време, назначено од Бога, да пође свако од нас. При појави наступајуће смрти сва земаљска добра губе било какав значај.
 
20. новембра 1862.
 
500. О оцу Макарију Оптинском и о другим питањима
 
Почетак писма мога биће одговор на крај твога, од 8. новембра. Немогуће је је усред вреве задржавати своје расположење у истом стању, како је то могуће у осами. Ипак и у усамљености дешавају се одступања, која производе страсти пале природе и која не могу да не пројаве своје присуство у човеку. На те промене треба гледати благоразумно, као на промене времена, према поређењу које је дао преподобни Макарије Велики, не остајати дуго у заносу и што пре излазити из њега.
Потруди се да саопштиш П. В. да се веома радујем њеном познанству са Оптинским старцима, мада са њом лично и не познајем, али је по духу врло добро познајем. Судови Божји су несхватљиви, али по човечанском суђењу немогуће је довољно се натуговати због смрти оца Макарија Оптинског. Тај човек је био непроцењиво благо за хришћане који живе у свету. Он је био припремљен и предодређен за служење које је спроводио. Простота и слобода у обраћању, урођена љубав и смирење, образовање себе читањем отачких књига и повиновање искусним старцима пружили су му могућност да рано постане духовник и наставник, а дугогодишње искуство усавршило га је у том служењу. Његов савет А. В.у био би суштински користан.
Мој пут је био сасвим другачији: ја сам био често и дуго времена болестан, подуже нисам излазио из своје келије, трпео сам многе непријатности. Све то ме је одвојило од друштва људи и усредсређивало на себе. Такво душевно стање лишило ме је знања људских. Што даље идем путем живота, тим више се од мене удаљава то знање, зато што ходим сасвим усамљено. Теби је познато да и монах може да успостави везу са мном само онда када ми се сасвим, сасвим прилагоди и привикне на мене.
Необична ствар! Када моје самопосматрање виде написано, тада им се оно допада. Због чега? Зато што такође подстиче на самопосматрање. Сматрам да отац Антоније Бочков може да буде кудикамо задовољнији од мене: он се далеко боље познаје са људима него ја. А ако А. В.у буде угодно да мени нешто напише преко П. В., ја ћу сматрати својом обавезом да му одговорим на онај начин који Богу буде угодан да ми дарује као одговор.
Сок од репе јако утиче на избацивање слузи од шкрофулозе и реуме. Саветовања са лекарима одлажем до пролећа. Хтео бих да се уопште не лечим то одвлачи од духовног делања.
 
22. новембар 1862.
 
501. О делима епископа Игњатија
 
Данас је завршено преписивање „Слова о страху Божјем и о љубави Божјој“. Расправама, написаним у разна времена, и одавно и врло давно, исправљање даје карактер зрелости и целовитости. Како у овај посао нисам ушао самовољно, већ сам у њега некако уведен стицајем околности, а уз то видим да ту полази за руком нешто нарочито, дозвољавам себи да сматрам да се оно што се збива не испуњава без Промисла Божјег. Када се вратиш овамо и прихватиш се читања онога што је преписано, сам ћеш увидети значај који добијају „Огледи“. Њихово састављање не приписујем себи, него милости Божјој, прво, према мени, а друго, према ближњима мојим. Отворен (свима приступачан) живот мој у Петрограду у коме се спољашњим сјајем прикривало страдање, саблажњавао је многе и још сада многе задржава у саблазни: „Огледи“ могу знатно саблажњене да лече, a са мене је, макар и делимично, скинут грех саблажњавања ближњих мојих. Уз то, као што сам ти писао, ова књига може да буде врло корисна за све иноке, чак и за мирјане, који желе да буду хришћани реално, практично. Како год да је књига оскудна у поређењу са делима духоносних мужева, она је ипак од њих преузета, а ово невешто позајмљивање купио сам ценом живота. Када се вратио као старац ради живљења у обитељи Преподобног Саве где је он започео своје монаштво, Свети Јован Дамаскин се прихватио прегледања и исправљања својих дела. Блажени Августин је у старости саставио посебну књигу, коју је назвао „Retractiones“ („Прераде“). У њој је изложио измене које је сматрао нужним у својим делима, јер сама дела, због тога што су већ била раширена по целом свету, није било могуће исправљати. Читајући сада дела која сам написао када ми је било четрдесет година, налазим много незрелог, недовољно разумеваног, и зато не довољно објашњеног.
 
21. новембра 1862.
 
502. О пажењу на себе. Ономе који живи у Петрограду.
 
Штампање и објављивање „Слова“ било је по нарочитом Промислу Божјем. А овим Промислом Божјим књиге могу да се сачувају од злонамерних замисли.
Оно што те збуњује положи на Бога, Који је прорекао да је потребно да дођу саблазни. Ми треба да пазимо на себе, на своје спасење, и да знамо да предсказање Светог Писма о свеопштем одступању од православне вере треба да се испуни у своје време.
3. новембра 1863.
 
503. Савет „да разуме дух времена и да се не заноси пређашњим схватањима“ и о духовној користи од читања његових дела
 
Монах Авељ, предсказавши заузимање Москве од Француза, говорио је да ће наступити доба када ће монаси бити сатерани у неколико манастира, а да ће остали манастири бити уништени. Треба разумевати дух времена и не заносити се пређашњим схватањима и утисцима, које сада није могуће остварити. Важност је у хришћанству, а не у монаштву; монаштво је важно у оној мери, у којој оно доводи до савршеног хришћанства. И саме невоље у Цркви без допуштења Божјег не могу се дешавати.
„Огледи из аскетике“ и „Проповед из аскетике“ треба да буду штиво крајње корисно за савремене истинске хришћане, преко потребно њима по духу и савременом настројењу. Треба се кајати, молити се и чувати од прелести, јер сада је већина оних који желе побожно да живе и који мисле да живе побожно распаљена вештаственим, материјалним, и налази се у већој или мањој самообмани.
 
17. новембра 1863.
 
504. О спољашњем и унутрашњем спокојству, о нападима на дела епископа Игњатија и одликама тога доба
 
Сви смо ми под Промислом Божјим. Устројство спољашњих ствари сада је припремити спокојство за оно време, када спољашње спокојство буде потребно због стеченог унутрашњег спокојства. Сада је потребно да проучиш у себи пад човека. „Врати дуг страстима“, рекао је свети Исаак Сиријски. Ја се мало разумем у спољашње ствари и ум мој, будући да је од младости управљен на самопосматрање, недовољно је способан да на задовољавајући начин одговори на спољашње, привремене, земаљске прилике човекове.
Чујем да су писана дела моја, преузета од Отаца приликом њиховог изучавања, наишла на осуде и прекоре и извесна гоњења: то је добар знак. Бог је праведан и мери онаквом мером каквом човек мери својим ближњима. Због насићења душе духовном храном твоја душа ће бити насићена њоме. To није моја реч, то је реч Јеванђеља. Само да дело не буде учињено ради човекоугађања и ради празне славе, него у славу Божју и на корист хришћанства. Веома је много оних који су се саблазнили: нека се лече по милости Божјој, назидавајућим (поучним) словом за спасење своје и моје.
Теби и сину остаје да благодарите Богу и да чувате оно што вам је Бог даровао тежњу ка спасењу, јер све земаљско ће проћи, а вечно спасење које је стечено у времену пратиће човека у област загробну и увешће га у небо.
Унутрашње растројство је толико присутно у манастирима тако да оно мора да се разбесни у најужаснијим догађајима. Опште морално растројство и губљење вере предсказани су у Светом Писму; ми треба да пазимо на себе.
Каква времена! Немаш се коме обратити са поверењем. Милост Божја довела нас је у најзабаченији кутак, а уз то, када сам већ изгубио сваку наду да ћу видети на земљи живи Сасуд Светога Духа, открила ми је такав Сасуд и увела у најближе заједничење с Њим.
 
27. новембра 1863.
 
505. О отсецању сопствене воље и о другим питањима
 
Господ не оставља оне који предају себе на служење Њему, попуштајући им различите невоље ради њиховог обучавања и васпитавања. Он их држи у десници Својој, и чува их као зеницу ока. Повремено долазе војевања: а коме то она не долазе? Она су неопходна ради духовног напредовања.
Телесна чувства, која извиру из телесног сродства, сметају усвајању чувстава духовних и самој делатности по закону духовном, који захтева распињање за телесно мудровање. Треба да тражиш духовно напредовање у одсецању своје воље. Ово дело умртвљује страсти и изводи из телесног мудровања, као из ада. У ономе ко одсеца своју вољу дејство молитве јавља се само од себе при упражњавању пажљиве молитве уз затварање ума у речи молитве. Ако се човек претходно не очисти одсецањем воље, истинско молитвено дејство никада се неће показати у њему. A када се појави дејство молитве тада постаје јасно да оно није ни шта друго до потпуно одбацивање своје воље ради воље Божје.
 
22. децембра 1863.
 
506. Кратко сећање на своје ступање у манастир
 
Овога часа код мене треба да буде свеноћно бдење. У овај час, године 1827, дошао сам у манастир Преподобног Александра Свирског да живим у њему, право из официрског мундира.
 
24. децембра 1863.
 
507. О писаним делима епископа Игњатија
 
Оно место у разговору о монаштву, које је измењено приликом штампања и објављивања у „Домаћој беседи“, сасвим сам избацио, заменивши десет страница двема, благочестиво и поучно (у извесном смислу), одрекавши се од суђења о довођењу манастира у ред, мада сам недавно, у делима преподобног Антонија Великог, прочитао управо такво предсказање о манастирима и о узроку њиховог назадовања, какво сам и сам био написао. Не желим да од мене исходи подло, увијено и колебљиво сведочанство о истини. Не желе да слушају? Онда је боље да ћуте. Разгласиће се оно што се збива. Заразна смртоносна болест, када је не лече правилно, него је само прикривају, стално се појачава. А она мора силовито да избије. „Огледи“ су то потврдили.
Мутно и апстрактно схватање о духовима, преузето од западних схоластичара, једнако је по тежини потпуном порицању њиховог постојања и може сасвим да збуни и наведе на криви пут истинске подвижнике, као што то чине многи најновији списи, написани само на основу формалног знања, који по спољашности својој припадају Православној Цркви, али су по духу више или мање одвојени од ње. Циљ Матвејевског (критичар “ Слова о Смрти“) и његове групе био је и јесте у томе да одвуку читаоце од дела нескривено православних, а ради постизања циља било је потребно окаљати моја дела. Мене то не смућује, напротив, ободрен сам и утешен. Поруге ми служе као очишћење. Уз то, из црквене историје може се видети да су личности и списи заиста црквени били дочекивани и праћени мржњом синова овога света. Но сила Божја јављала се из немоћи човечије, и тада су гоњени и угњетавани односили победу над моћним гонитељима својим, и то је био исход борбе.
Манастирски живот открива човеку његове немоћи. Свети Исаак Сиријски рекао је за себе да је у овом животу задобио безброј рана од непријатеља. Нико други до Бог допушта врагу да нас удара, ради нашег смирења. Буди миран и спокојан, чувај се спотицања и не захтевај од себе да будеш сасвим неподложан поклизнућу.
 
27. децембра 1863.
 
508. О одсецању сопствене воље
 
Говорио сам ти о неопходности одсецања своје воље. To се односи управо на молитвени подвиг. Треба да се сам у себи одрекнеш од сваке свести о својој достојности за напредовање и да у сиромаштву духа (што и јесте одсецање воље), пазећи на речи и у страху Божјем, стојиш мислено пред Богом, да вапијеш за помиловање и да очекујеш све од милости Божје. Он ће учинити са нама no вољи Својој и по милости Својој: тада ће бити јасно да је благо даровано од Бога сасвим другачије него што је човек намеравао да задобије. За оне који се нису одрекли од своје воље опасна је прелест. Говорим оно што ти је суштински потребно.
Ко да подржава Цркву? За то су потребни људи благодатни, а телесно мудровање може само да упропасти и разруши. Мада оно у гордости и заслепљености својој само машта и труби о грађењу (стварању).
 
4. јануара 1864.
 
509. О својим списима, о часопису „Страник“ и о разлици свога усмерења од онога које имају други архијереји
 
Дела не припадају мени, него милости Божјој која је зажелела или да ме награди за моје убого произвољење, које је такође даровала, или за оне љуте невоље и гоњења, која су била по пуштена на мене и од којих ме је Господ избавио, изводећи ме из животног мора у пристаниште усамљеништва.
“ Страник“ је часопис штетан за свештенство, јер га од народа одваја у касту, и не само да не укроћује, него и распирује мржњу касте према осталим сталежима. За овце оружје вукова није природно. Овце су покоравале вукове љубављу и кротошћу, a када почну да раде зуби, тада овце не могу опстати, нарочито при садашњем охлађењу мирјана према вери, а изнад свега према свештенству.
О епархији не могу да размишљам због мог нарушеног здравља и због карактера потпуно удаљеног од свих архијереја. Они су васпитаници Академије, a ја сам васпитаник манастира, дакле, личност сасвим заостала, која никако није погодна за цело архијерејско сословије.
Садашњи мој положај је најнормалнији.
 
8. јануара 1864.
 
510. О објављивању својих дела и о формалном проучавању хришћанства
 
Објављивање мојих списа, очевидно, дело је Промисла. И ја, и ти, и о. Фотије и В. И. Аскоченски и Глазунов, и С. И. смо оруђа. Свима је дато дело на заједничку корист, а према томе и на своју.
Они који само формално проучавају хришћанство и који су изгубили његово делатно учење имају једно учење за себе, а друго за остале.
 
10. јануара 1864.
 
511. О молитви
 
При молитви је потребно одрицати се себе, то јест не сматрати себе достојним било каквог напредовања и успеха, већ се потпуно поуздати у Бога. Чак ни не треба мислити о напредовању, него се бринути о томе да се молитва врши са пажњом. Касније ћеш увидети да сва твоја стремљења ка напредовању нису била ништа друго него заношење због чулног распаљивања, што не може да избегне нико од оних који изнова почињу молитвени подвиг, на који се усредсређују и ради кога предузимају, као њему подређене, све друге подвиге. Са распаљивањем свагда је спојено високоумље (самоумишљеност). Од самоодрицања, које је напред објашњено, јавља се истинско смирење духа, сиромаштво духа, а такво смирење привлачи ка човеку милост Божју.
Када се човек удостоји да осети нешто духовно, то јест осећања од Бога, тада он схвата да су сва сопствена осећања ништавна и скопчана са самообманом. До земље обећане ваља проћи кроз пустињу. Идући по тој пустињи треба да знамо да је она пустош, a не земља обећана, да не бисмо некакву оазу пустињску са раскошном и богатом природом схватили као земљу обећану и због тога се лишили те земље. Оазе су оне утехе и нарочито јасни самоувиди (самосагледавања), која се почетнику дају повремено у подвигу молитве. На њих не треба обраћати посебну пажњу. Најважнији духовни дар при молитви јесте благодатна пажња, коју није могуће имати само при сопственом напрезању.
 
11. јануара 1864.
 
512. О неразумном понашању „старих људи “ и о вези невоља са врлином
 
Када стари људи са истрошеним здрављем, напуштајући усмерење кога су се држали цео век свој, настоје да иду напоредо са младима, њихов положај постаје чудан. Само сметају!
Добра дела скопчана су са трудом и невољама. „Врлина рекао је један отац, која није праћена невољом, није врлина“.
 
16. јануара 1864.
 
513. О списима Епископа Игњатија
 
Сасвим сам сагласан да се објаве „Поглед“ у “ Домаћој беседи“, као и „Допунски цитати уз Слово о смрти и место где се налазе рај и пакао“. Ови чланци могу да послуже као материјал или обавештење онима који зажеле да се баве састављањем си стематског дела по овом предмету. Они су тако објављени у богослужбеним књигама и црквеним књигама уопште, издаваним по одлуци или одобрењу Светог синода, да је подизањем гласа против тог учења, што је учинио свештеник Матвејевски, изазвало негодовање многих православних, о чему су ми писали многи, нудећи да изнесу своје мишљење. Притом су била постављена питања: у шта су нам завештали да верујемо када заповедају да одбацимо оно чему се учимо да верујемо из богослужења нашег и на основу читања књига Светих Отаца Православне Цркве? У Петрограду у тренутку распаљености педесет свештени ка се саблазнило овом критиком, a у Русији сви који поштују Православље саблазнили су се ставом свештеника (Матвејевског), саблазнили се како на садржај његов, тако и на начин излагања.
Петроградски пастири треба да буду мало далековидији, да схвате да је прелазно стање за све прелазно и да не одбијају од себе паству, чији горњи слој нагиње према нечему што је више него индиферентност, а нижи према расколу. И први и други потчињавају се неповољном утицању на њих због тога што не виде веру и њене плодове тамо где треба да их виде. А шта још рећи, када се разлеже глас против Цркве? Ја познајем петроградско свештенство, то су врло добри људи и не срде се на мене први пут. Према њима могу да се односим као према знанцима, због чега молим В. И. да им пренесе овде саопштене податке. Заиста, опрезност и благоразумност су потребни. Занос може веома да нашкоди. Оно што је објављено у „Домаћој беседи“, да је неки господин обећао своме детету, синчићу, да до времена његовог ступања у брак попова неће бити, сада многа господа обећавају.
Потруди се да од мене пренесеш В. Н.у да је он подвижник, и да је као једини савремени глас који се противи реформационизму у стварима вере и у правилима Цркве, зато и изложен невољама и поругама, које га стављају на часно и високо место у очима православних. Ово није искључиво моје мишљење: ово је општи суд. Врлина, рекли су Оци, која није искушана напашћу, није врлина.
С обзиром на оно што се дешава у свету, с обзиром на постављање једних или других лица на ова или она места поуздајмо се, баћушка, у Бога и са страхопоштовањем пред самим допуштењима његовим. Он промишља о свима. На пример, погледај себе: колико су ти отвориле очи твоје бриге за духовне књиге! A то је неопходно за заснивање духовног начина живљења. Слепи праведник одмах ће у јаму пасти. Ти сам већ можеш да схватиш како су слепило и неправилност погледа штетни. Сво дело упропасте.
 
1. фебруара 1864.
 
514. У вези са полемиком поводом „Слова о смрти „
 
Шаљем „Поглед“ и допунске цитате за“ Слово о смрти“. Они чине материјал за разраду питања без икакве полемике. У суштини, овај материјал је такав да ће зачепити уста која изричу хуле против правог и неприкривеног учења Цркве. Из „Погледа“ се види да је критичар сва схватања позајмио из западног учења, противног (учењу) Источне Цркве.
 
3. фебруара 1864.
 
515. Поводом питања о избору начина живота онога који жели да се спаси
 
Слаба је нада у манастире: они су се унутра уплеснивили и опустошили, њих још одржава рука Божја ради неколико оданих инока, као што је Бог био обећао да ће поштедети Содом и Гомору, ако се у њима нађе десет праведних људи. Јеромонах И. био је недавно у Семинарији на важном ручку, и када је започет разговор о монаштву, тада се, казују, он огласио и красноречиво беседио да би требало уништити тај бескорисни сталеж готована. Такође је неки архимандрит, који је високо вреднован у епархији, говорио за себе да би зацело оставио монаштво, кад му не би причињавале тешкоће одредбе закона које се односе на оне који га напуштају. Нису сви тако отворени, али већина тако мисли, то јест већина настојатеља, првенствено из реда свештеника. Многи су се манастири од уточишта за моралност и побожност претворили у бездане аморалности и безбожности: ни најчвршћи карактер им не одолева. Због тога је потребна молитва, усрдна молитва Богу да управи Н. на пут Свој по Својој светој вољи. Распаљено мишљење слепаца, који све виде као процветало, не треба да има никаквог утицаја.
Сва дела која се чине ради Бога скопчана су са невољама. Свети Оци сматрају да врлину, која није скопчана са невољама, Бог одбацује. На утиску који је произведен у души добрим делима, скопчаним са невољама, заснива се истинска молитва.
Списи отачки били су запечаћени невољама отаца који су их написали. Преподобном Максиму одрубљена је шака због његових списа против монотелита. Стога, немој се чудити нашим малим невољама и немој клонути духом због њих, него боље гледај на њих као на сведочанство милости Божје.
 
7. фебруара 1864.
 
516. О списима епископа Игњатија
 
Памфлет Матвејевског (та погрдна и злобна критика другачије се не може назвати) објављен је несметано, без обзира на то што се у њему одбацује учење које се предаје у православној Богословији, које је општеприхваћено у црквеним школским установама по одлуци светог Синода. „Поглед“ на тај памфлет такође је објављен ради успокојавања оних који су остали верни синови Православне Цркве. Ако се објаве „Цитати“ и „Поглед“, онда за утеху чеда Цркве више ништа и не треба. Повици свештеника, ако и буду објављени, неће имати никаквог значаја за верне синове Цркве, осим што ће значити да су ти свештеници одступили од учења Цркве. Полемику са наше стране биће могуће сматрати завршеном. Ако црквене старешине хоће да предузму мере за престанак саблазни, онда је то њихова добра воља. Саблазан проистиче из деловања „Страника“ („Ходочасника“), али ми никако не треба да се мешамо у ту ствар. Вероватно, ако што и учине, то ће учинити тајно. А објављивање „Цитата“ и „Погледа“ за све ће бити корисно, зато што ретко ко зна да се у нашим богослужбеним књигама тако одређено означава место налажења раја и пакла. Стихире и тропари у којима се излаже ово учење читају се већином на брзину и без пажње и зато остају непримећени чак и од већине свештенослужитеља. Из ствари жалосне и немиле, може, по милости Божјој, да испадне ствар од заједничке користи.
О „Одговору“, молим те, никоме, никоме од свештеника не говори: TO ће их само узнемирити и нама обавезно причинити штету. Као да ништа није било. Не треба придавати важност тој ствари. Прочитаће „Цитате“ и „Поглед“ и сами ће схватити да није паметно да се представе пред публиком као одступници од Цркве. На тај начин ствар ће се стишати, и убудуће ће бити опрезнији из страха од „Одговора“. Знам их ја: баш дивни људи.
 
5. фебруара 1864.
 
517. О изласку Алексеја Петровича из манастира
 
Манастир је донео Н. неоспорну корист, дао му је побожно усмерење, које обично остаје за сав живот, понекад замире за неко време, али затим се поново буди.
Никако нека те не збуњује излазак Н. из манастира. Његовом неприродном и погрешном положају у манастиру неизоставно је морао да уследи некакав исход. Слава Богу што се устројава разуман исход, а не комичан или трагичан. Ја припадам најревноснијим монасима и сматрам монаштво установом Божанском. Па шта да се чини када су га људи преиначили по своме телесном мудровању у карикатуру, а истинско монаштво зажелели у очима људи да замене глумљењем, одбацивши на страну и у заборав мисао о Богу и Његовој свеприсутности и савршенству, о Ономе који проматра још и дубине срца.
Поуздајмо се на Бога, Који је прорекао, да ће доћи саблазни и одступништво. Када је такво допуштење Божје, онда не вреди да о томе говоримо и не треба се смућивати. Нека се све збива онако како Бог допушта да се све дешава. Ми треба да осећамо страхопоштовање пред судовима Његовим.
 
10. фебруара 1864.
 
518. О истом
 
Не смућуј се због тог тужног случаја, него са смирењем, суздржано, изливај своју жалост пред Богом. Моли Бога да заклони сина твога милошћу Својом и предај га вољи Божјој, а сам се побрини за спасење душе своје; то је потребно утолико пре што ти не остаје више много времена за земаљско странствовање и за припремање себе за вечност. Преживљавамо тешко време у духовном погледу! Сто година пре нас свети Тихон је говорио: „Сада готово да нема истинске побожности, него само лицемерје“. Пороци временом сазревају. Сада је лицемерје достигло невероватну безобзирност и бестидност. Духовно искуство скупо се плаћа. Боље је да изађеш из манастира и проводиш у свету живот који одговара твојим склоностима него да, живећи у манастиру са осећањем непријатељским према њему, проводиш живот који ниуколико није у складу са монашким правилима, чега неминовна последица обично бива најужаснији разврат.
 
14. фебруара 1864.
 
519. О изласку А. П. из обитељи и о неопходности да се држимо учења Светих Отаца
 
Слава Богу за све! Да се испуњава Његова свесвета воља на нама, а нама да се дарује страх Божји и покорност, које смо дужни да имамо према судовима Божјим. Нека те не збуњује оно што се дешава, већ се уздај у Бога за сина свога, коме је потребна нарочита милост Божја. Ја настављам да разговарам с њим док поподне пијемо чај: циљ мој приликом ових разговора је жеља да му пружим правилно усмерење при његовом ступању у нови живот и да учврстим у њему веру, за коју је почело да се отвара срце његово и коју он пре није схватао. Уједно, саветујем Н. да принесе покајање пред Богом, да би добио од Бога опроштај и привукао Божји благослов за каснији живот свој. Говорим са љубављу, чак и весело, мада и без околишења: он све слуша са пажњом, и, можда, са душевном коришћу. (…)
Ово пишем да би ти разумео сплетку вражју. Манастирски живот је ствар замршена: у њему непријатељ настоји да улови подвижника и да му нашкоди својим непристојним истинама. А дејство вражје познаје се по одузимању срцу спокојства и по стању недоумице у које се доводи човек. „Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“. Ђаво дејствује управо против оних који желе да се спасу, а не против оних који су одани греху и сујети, као самоуловљених. А Бог допушта све то ради нашег смирења, да бисмо видели како лако бивамо поругани од невидивог непријатеља и како је њему угодна погибао наша због нашег ограниченог ума и поколебивости у вери: тада нас Господ избавља Промислом Својим и тиме показује неизрециву Своју љубав и милост према нама, а замка вражија раскида се као паучина. To се све јасно види из ранијег искушења.
Сада видиш колико је за спасење важно усмерење које ти је дато учењем Светих Отаца, како је оно ретко и како је и до сада силно и неповредиво. Видиш колико су танане сплетке демонске, како оне обавијају и везују човека неприметно за њега; видиш колико су данашњи људи превејани, како онај ко се спасава (ко по начину живљења свога обично задобија простоту срца лако може да буде обманут. Тешко једноме (самоме), говорили су Свети Оци, а брат брата укрепљује, као град утврђен. Молим милосрдног Господа да благослови намеру твоју и моју да се не раздвајамо до смрти. О. Јустин је једина личност која је ступила са мном у јединство по духу, која има самопожртвовање и способна је да носи немоћи ближњих. Он те разуме савршено тачно и види твоју способност за самоодрицање. To је човек коме је после мене најсвојственије да ти буде близак. Он је слабог карактера и побеђен је дубоком прелешћу, која га је обузела у Никифоровској обитељи, док је тражио насладу пре него покајање. Он је тиме растројио дух свој, изопачио ум, а високоумљем и гордошћу прелест се у њему одржава.
Код нас у Русији људи су више православни по осећању срца, него по убеђењу ума.
 
20. фебруара 1864.
 
520. О томе како се треба односити према искушењима
 
Најважнија реч овога писма је о Н. Он наставља да разговара самном за време поподневног чаја. Разумевање, ма у каквом степену оно било, извело га је из лажног, напетог стања у исправније, а стога и спокојније. Он је прихватио мој савет да треба принети Богу покајање за драматично ступање у манастир и за драматично пребивање у манастиру ради одвраћања гнева Божјег и ради привлачења благослова Божјег на доцнији живот, и заокупљен је њиме сада са очевидном коришћу за себе. Слава Богу!
Што се мене тиче, гледам на допуштење искушења као на своје, по изразу Светих Отаца, то јест као на оно што је неопходно за душевну корист моју, и баш зато је допуштено Промислом Божјим. Због тога ни према коме никакве претензије немам (не полажем никаква права нити се љутим), а камоли на Н., а брига моја усредсређена је на то да се плод искушења окрене на корист, како његову, тако и свих оних којих се искушење тицало. О. Јустин, једнодушно са мном, налази се истом настројењу као и ја. Што се тиче Н., суштина ствари је у томе да је његово живљење у манастиру оставило на њега добар утисак. To треба да има утицај на сав живот његов, на његову веру, на његово спасење. Саопштавајући ти ово, желим да и ти дођеш у исто расположење као и ја, то јест да увидиш да је искушење било потребно за тебе, да ти је оно веома корисно, јер ти је отворило очи за људе и за савремено верско усмерење. Затим, понашање твоје према Н. треба да буде благоразумно и богоугодно. Без првога не може бити другог. Треба оставити телесну размаженост као средство заваравања и делати по правилу љубави, која је заповедана од Речи Божје. Прошлост треба да остави, не улазећи подробно у танана испитивања и питања, што би га увукло у лажи и обмане и поништило добре плодове који су се појавили у души од извесног увиђања за које је он био способан. Способност увиђања не појављује се одједном, него од принуђивања себе на стално признање и од навике. Све што је потребно треба препустити Богу, умољавајући Га за милост. У тим случајевима молитва бива јача од сопствених поступака.
Не тугуј што су неки од твојих колега хладни према теби. Светитељ Тихон писао је из свога искуства да када човек посвети себе Богу, тада познаници и ближњи његови изгледају као да су далеко од њега, и што се он буде више приближавао Богу, тим ће се они више удаљавати. Није нам остало да дуго странствујемо на земљи! Велика је милост што ти је Он даровао тежњу ка Богопознању и спасењу, што је једино потребно и што ће те пратити и у ономе веку.
 
24. фебруара 1864.
 
521. О неопходности да се предамо вољи Божјој, о погледу епископа Игњатија на своја дела и о другим питањима
 
Стално страхопоштовање пред судовима Божјим неопходно је за исправност духовног живљења. У ово страхопоштовање и покорност Богу треба доводити себе вером. Све што се дешава испуњава се или по милости Божјој или по допуштењу Божјем, односно све што се дешава врши се по судовима Божјим, несхватљивим човеку. Света три отрока у пећи Вавилонској исповедали су Бога, исповедали да су све грађанске и духовне несреће које су попуштене на њих и на израиљски народ, допуштене пo праведном суду Божјем. Такво гледиште привлачи у душу мир, не допушта заношење и распаљивање, управља очи ума према вечности, доноси трпљење у невољама, које се и показују као краткотрајне, ништавне случајности и ситнице. Свако ко је призван од Бога на спасење, треба да благодари Богу за призвање и да се стара да га искористи. Речи које је Господ изрекао Апостолима Својим: “ Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах“ односе се на све који су призвани на спасење. Уверавам се у то по свом животу и по животном искуству мени познатих људи који се спасавају.
„Одговор једног православца“ учинио је своје и има своју сврху. Он је објаснио православнима црквено Предање, нарочито важно за аскете, а људима супротног мишљења зачепиће уста.
Иако је имао намеру да пољуља мишљење читалачке публике о „Слову“, Матвејевски је ипак допринео оглашавању и дотеривању „Слова“, које је осим атрибута аскетског стекло и атрибут и богословског дела, прво из ове области на нашем језику, као што Матвејевски говори о томе у своме приказу. Промисао Божји удесио је објављивање „Слова о Смрти“ и „Огледа“ исто онако како је устројио и њихово писање. Не сматрам да та дела припадају мени. Она су проистекла из Отачких списа и из милости Божје, а мени је даровано да их напишем на корист многих душа, према томе и на корист душе моје. Исто тако је и теби даровано да се у овој ствари потрудиш ради спасења душе своје. Сам видиш каква потреба настаје да делатно учење Отаца и морално предање Цркве, скоро сасвим заборављени, буду спомињани. Служење Речи Божјој свагда је било скопчано са невољама, као противно духу овога света. Али и над допуштањем невоља бди Промисао Божји, који допушта сваком делатнику да буде у невољи толико колико и тако како треба, да би дело Божје било извршено са великим смирењем и било очишћено од примеса празне славе и преузношења.
По нарочитој милости Божјој Н. почиње да увиђа сву погрешност свога ступања у манастир и свога понашања у манастиру. Старам се да му помогнем у покајању које му је неопходно, показујући баш као што сам теби написао, неприродност и погрешност његових поступака, да би покајање његово било истинско и да би послужило као трајна основа за предстојеће његово кретање на попришту земаљског живота. Отворивши двери свога срца за убоге речи моје посредством сасвим малог признања, он постепено прелази ка већем познању, које му пружа спасоносно самосагледавање. Због овог самосагледавања он је дошао до ваљане душевне настројености, за коју благодарим Богу. Схватио је да су речи моје, без обзира на привидну горчину њихову, суштински корисне за њега. Због оног благотворног зближавања до кога га је довела искреност, дошло је дотле да ме он моли да га у будућности не остављам, што сам му и обећао. Самопознање треба да буде чувано у човеку, као највеће духовно благо, као темељ свих духовних добара.
Извини што те узнемиравам бригама око изградње Цркве. Теби је познато да нисам желео да започињем у манастиру никакву изградњу, али неопходност доноси бригу. Не живимо онако како бисмо желели, него како Бог да. Он зна шта је најкорисни је, а садашње стање треба сматрати Његовом великом милошћу.
 
25. фебруара 1864.
 
522. О лицима која нису схватила усмерење Епископа Игњатија
 
Нека се испуњава воља Бога нашега. Он управља и судбином друштва и судбином сваког човека појединачно, и стога слава Богу и у дејствима Његовим и у ономе што допушта!
У гледишту Петрограђана обично је присутна такозвана агriere pensee (скривена мисао, притајена намера прим. прев.), која даје мишљењу неповерљивост и сумњичавост, што у извесном смислу има свој разлог. Но, од arriere pensee трпе више добронамерни људи, који свагда имају у срцима простоту и непосредност, ма како били умни и способни за дела, него људи недобронамерни и себични, који обично бивају подмукли, ма како били ограничени. У то сам се убедио дуготрајним посматрањем. Стога, ако ли се покаже могућно, потруди се да пружиш коме је потребно тачан поглед на мој положај. Уверен сам да ме многи у Петрограду сумњиче да стално нешто тражим, проналазим и смишљам. Немајући појма о истинском монаштву, налазе монаштво тамо где је само лицемерје и претварање а не виде га тамо где оно заиста јесте, или судећи по себи, не схватају чак ни да може да постоји трагање за вечним.
Уверен сам да многи не верују да сам тако ужасно болестан и исцрпљен, да сам стварно болестан и исцрпљен, у складу са својим душевним стањем измишљају за мене како сам настројен и предузимају против тих намера, које су сами измислили, своје мере. За то имам доказ. Ми треба да чинимо оно што зависи од нас. Стога: нека буде воља Божја!
Када је свештеник Красноцвјетов издао „Историју Новог Завета“, у којој се говорило да је Божја Мајка по Рођењу Богочовека престала да буде Дјева, и мноштво сличних хула, тада су се многи петроградски свештеници страшно расрдили на мене зато што сам у Сергијевој пустињи стао на пут тој књизи и проследио је вишој црквеној власти. Слично се може видети и у „Црквеној историји“: духовник Констанцијев, аријанац, стално је деловао против светог Атанасија, патријарха александријског; тако су и аријанци стално управљали императорку Јустину против светог Амвросија Миланског. Поборници Цркве свагда су били гоњени. Слава Богу!
 
27. фебруара 1864.
 
523. О опасности пребивања у манастиру без искрене жеље да се води монашки живот
 
Пребивање у манастиру без искрене жеље да се води живот монашки, и које стога одбацује понашање које се захтева по правилима Светих Отаца, може да буде само штетно и да доведе онога ко је приморан на такав живот до најжалоснијих последица. (…)
 
2. марта 1864.
 
524. О ступању у манастир
 
Монаштво је божанска установа и посредством њега хришћанство достиже свој највиши развој. Међу правилима ове божанске установе постоји и такво које превиђа да у монаштво ступају људи са истинском намером и да се пре примања монашких завета та намера подвргава строгом испитивању и разматрању.
Ономе ко има хладну и колебљиву намеру строго је забрањено ступање у монаштво. Видим, као што сам и пре видео, да Н. никако није био спреман за монашки живот, да није могао да има праву и озбиљну намеру за то, јер није имао о њему никаквог појма. To што се сада смекшало његово срце због познања и признања тога, и он услед таквог смекшавања намерава да послуша мој савет, никако се не може сматрати као тежња ка монаштву. Оно је само последица признања и оног поуздања, које се обично јавља у сваком ко је задобио олакшање и умирење од увиђања. Искористити такво привремено осећање ради привољевања за монаштво било би с моје стране недопустиво. Зато и сматрам излазак из манастира неопходним за Н., због тога што он нема намеру, стога ни потребног дара за монашки живот. A излазак уз осећање увиђања све грешности свога понашања у манастиру, уз осећање покајања, сматрам нарочитом милошћу Божјом. To може да служи као темељ Божји благослов за будући његов живот. А ако га сада задрже у манастиру, онда би касније, штавише и у најскорије време, недостатак истинске намере побудио у њему крајње непријатно осећање према манастиру и према онима који би, неразумно и противно светим правилима, искористили тренутну мекоту срца младог човека. Стога смештање у В. близу људи који могу да подрже Н., сматрам за њега најбољим.
 
3. марта 1866.
 
525. О унутрашњем стању свога синовца Алексеја Петровича
 
Н. је неопходно животно искуство. Искуство свагда има своју невољу и своју муку. Али без њих човек остаје целога живота својеврсна празна лутка. Искуства живљења у В. биће најповршнија. Тамо нема таквих бура и понора, какви су у бучном свету. Треба да поступамо по вољи Божјој, а не по осећањима обмањиве и погубне размажености; остало ће Бог устројити судовима Својим. Излаз Н. из искушења устројен је милошћу Божјом на корист душе његове и води га познању и плодовима познања, што му је све до сада било непознато. После увиђања, поступивши по савету моме, он је осетио посебно олакшање. To је знак дејства истине. Ти добро чиниш што не дозвољаваш себи подробна распитивања, јер ономе ко се дотакао спасоносног познања Свети Оци забрањују да их чине. Очигледно је: од неугодних распитивања човек, тек што је дошао себи без велике штете, може опет да пређе из самосвести у упорно порицање (кривице) и у заблуде, при чему ће сав добар учинак, произведен увиђањем и признањем (кривице), нестати из душе. Он обавезно треба да остане. Вероватно ће ти и он сам рећи нешто из чега можеш закључити о свему.
Груби радови на храму треба да се изводе три године. Ох, како је то много времена за старе и болесне! И за све уопште. За то време може да се догоди много тога сасвим неочекиваног. Учинимо што се може и што захтева дужност према ближњима, а за остало поуздајмо се у Бога. Очигледно је да си призван да наследиш спасење. Сећаш се како сам се у Ставропољу дуго обуздавао да ти много говорим о хришћанству, будући да уопште нисам имао склоност према узалудном трошењу речи о том светом питању. Али твоје срце загрејало се по милости Божјој и твоја пажња и усрђе имају за последицу то што ти је Бог даровао да те прими у једанаести час.
 
7. март 1864.
 
526. Савет да се не треба занимати ситничавим разматрањем својих грехова
 
Када чисте собу, тада се не баве испитивањем смећа, већ све скупе на гомилу, па избаце напоље. Тако поступај и ти. Исповедај своје грехе духовнику, и ништа више, a у њихово разматрање не упуштај се. Свети Оци то сасвим забрањују онима који не могу правилно да испитују себе. Такво испитивање збуњује и заводи на криви пут, доводи до раслабљености и растројства. Чувај се греха, кај се за оне грехе које си починио по немоћи и услед заноса, не дозвољавајући себи при покајању да долазиш у недоумицу и униније, а безгрешност од себе немој очекивати.
 
10. марта 1864.
 
527. О одласку А. П. из обитељи (манастира)
 
Н. је процветао. Очигледно, због престанка унутрашње смућености. Твоја примедба да ће касније жалити због свог поступка је оправдана; али ствар се дешава по његовој вољи, по захтеву савести и Отачких правила; ако бисмо ту његову вољу спречавали насилно, онда би га такво насиље у најскорије време довело у растројство, које се више не би дало поправити.
 
12. марта 1864.
 
528. О благотворном дејству невоља
 
Невољама се обучава сваки човек кога је Бог благоволео да приближи Себи. Невоље делују као (…)[1], избацујући из унутрашњости зло и обличујући га пред подвижником, да се исцели покајањем.
 
15. марта 1864.
 
529. О Алексеју Петровичу и о напорима свога брата при објављивању „Огледа из аскетике „
 
Н. се сасвим опоравио и врло је весео, без обзира на Велики пост. Тешко бреме је збачено са душе! Намере да води монашки живот код њега није ни било; уједно манастир му је донео суштинску корист, давши му спасоносни дуготрајни одмор од погубног пијанчења и упознавши га са хришћанском вером. Према његовом сопственом признању, он није ни у шта веровао када је допутовао са Кавказа. Врло добро чиниш што си за Пасху у Петрограду, иначе остатак поста би био изгубљен за тебе и за Н.: он бива обузет оним разговорима и разјашњавањима који помућују духовну настројеност.
Благослов Божји да почива на теби за твоје напоре око послова манастира и објављивања књига, суштински потребних хришћанима. Немој мислити да су се ти напори устројили за тебе без Промисла Божјег: ти напори и са њима скопчане мале невоље били су за тебе сасвим корисни, отворивши ти очи за много шта, и пруживши ти много прилика да се смириш. За келијно безмолвије још ниси сазрео.
 
21. марта 1864.
 
530. О спасавању од утапања четрнаесторо монаха из братије Бабајевске обитељи
 
Под 101. бројем обавештен је Синод о спасавању 14 људи од утапања. Њих је нанео и притеснио лед испред манастира на Тихвинки ближе супротној обали. Зачуло се запомагање народа, који се налазио на лађи и који је увидео опасност свога положаја; неки су стајали са рукама подигнутим ка небу, као што се може видети на молитви. Изгледало је да се не може помоћи, зато што је река била покривена леденим сантама. Само је теби позната самопожртвованост о. Јустина могла да побуди неколицину братије. Они су се са настојатељем на челу упутили на реку, изложили се очигледној опасности и спасли живот четрнаесторици људи. Нарочито су се истакли јеромонах и јерођакон Никодим.
 
2. априла 1864.
 
531. О труду који претходи безмолвију и о другим стварима
 
Промисао Божји је донео такве напоре, којима се припрема истинско, усрдно, духовно безмолвије, засновано на служењу духа, и зато далеко од прелести; муке којима се устројава такво безмолвије трајан су темељ. Можеш и сам да приметиш да је у тим напорима жалост сједињена са утехом, а сами напори скопчани са смирењем, а не са сјајем празне славе. Пример за такве напоре може се видети у преписци преподобног Варсонуфија Великог са Јованом. Том преписком започиње Варсонуфијева књига.
После признања свога Н. ми постаје све блискији. Он тугује што треба да напусти манастир, али види и неопходност тога, немајући за манастирски живот ни воље ни призвања.
Време много доприноси да се устали правилан поглед на ствари. To могу рећи у погледу “ Огледа из аскетике“. Њихово штампање и објављивање устројено је Промислом Божјим. Упоређујући их са списима св. Отаца, видим да „Огледи“ поучавају о почетном духовном делању у разноврсној књижевној форми, која олакшава читање и буди занимање за њега, што је за садашњи хришћански нараштај крајње потребно и корисно. Без обзира на једноставност стила, због узвишености своје Оци су мало познати овом нараштају, у коме је хришћанство крајње слабо.
 
12. априла 1864.
 
532. О давању назива својим делима „Огледи из аскетике“
 
Добио сам књиге „Патрологије“. Каква штета што је наша Црква лишена сличног блага, за чије стицање су била употребљена велика средства! Очигледно, такво је допуштење Божје. Почели су да се баве сујетним прослављањем себе, а не прослављањем Бога, и стид лица нашег покри нас.
Што се тиче назива моје књиге „Огледи из аскетике“, остајем при мом пређашњем мишљењу. Сада, после прегледања, знатних исправки и великих допуна чланцима друге врсте, не видим могућност да изменим озбиљан и тачан назив: то захтева сам карактер књиге. To је књига мученика! Мученика за грехе своје и од грехова својих, али мученика. Књига је лака по духу, али мисли и осећања у њој дубоки су и узвишени. Неозбиљан, необавезујући наслов не пристаје њеном озбиљном карактеру: она треба да носи назив строг.
 
20. априла 1864.
 
533. О изградња храма Богородици и о другим предметима
 
Очигледан је прст Богомајке над изградњом Њој посвећеног храма. Дарује се људима који се труде у послу; уједно дарује им се да се ухвате у коштац са тешкоћама и да поднесу невољу такође на њихову душевну корист, да очисте дело од примеса празне славе и других заноса, да би оно било извршено у богоугодном смиреноумљу. Такав је уобичајени развој догађаја који су под покровитељством Божијим. Апостол Павле пишe да му је сатана два пута забранио да дође Солуњанима да би благовестио Христа. Јерусалимски храм је саграђен по други пут уз много тешкоћа, а први пут уз помоћ свих околности; али духовну славу првог храма далеко је превазишла слава другог храма, који се удостојио да прими у своју унутрашњост Бога Који је постао човек. Преподобни Антоније Печерски говорио је да су многи богати кнежеви и бојари (великаши) са осећањем самопоуздања и празне славе подизали манастире и храмове о свом трошку, без труда; али се показало да су храмови и манастири који су грађени монашким сузама, њиховим молитвама и усрдношћу особа које су имале скроман положај у свету, много превазилазили оне прве. Бог не воли распаљеност и не воли да се дело Њему благоугодно чини са распаљеношћу, већ воли да се оно чини са уздањем у Њега, Свемогућег и Свеблагог, са трпљењем и смирењем, са благоразумношћу, коју није могуће сачувати при заношењу и распаљивању. „Мудрошћу се зида кућа и разумом утврђује се“ (Приче, гл. 24 ст. 3). Треба следити поуку Писма: ужурбаност може да упропасти дело.
Н. је веома миран, и то миран по духу, а забрињава га предстојећа промена живота. Познање, толико ново за душу његову, произвело је у њему велики преокрет. У манастиру, и управо у Бабајевском манастиру, он је задобио веру, коју није имао пре ступања у тај манастир. Он се веома зближио са мном и ових дана ме је замолио да не прекидам везу с њим, што сам му и обећао. Увидео је много шта у другачијем светлу него што му се чинило до сада. Даља његова судбина у руци је Божјој, као и свакога од нас.
 
11. маја 1864.
 
534. О настројености Алексеја Петровича
 
Колико могу да разумем, Н. је, од увиђања да је ступио у манастир лакомислено и да се у њему владао погрешно, прешао на правилну и поуздану настројеност хришћанина. Осећање које је доживео обично се не заборавља целога живота и јавља се као Анђео Чувар чак и при заносима, блаженим сећањем на себе извлачећи из самог бездана.
Нека буде воља Божја над свима нама!
 
14. маја 1864.
 
535. Поверавање свих брига вољи Божјој
 
Нека се испуњава воља Божја према храму Божјем у Бабајевској обитељи! Нека се испуњава воља Божја у свим делима Божјим и у свим допуштењима Божјим. Ми треба да пазимо на себе и да молимо Бога да нам Он дарује да завршимо дане наше у покајању.
 
17. маја 1864.
 
536. О „удаљавању “ хришћанства из друштва и о позитивном утицају дела епископа Игњатија на многе
 
Неопходна је преданост вољи Божјој у самим допуштењима Божјим. Очевидно је да се хришћанство тај тајанствени духовни дар људима, на начин неприметан за оне који не пазе на своје спасење, удаљава из друштва људског, које је занемарило тај дар. Треба то увидети да не би смо били обманути од глумаца и глумљењем побожности; увидевши ово, треба да одвратимо поглед од жалосног призора, а да се не бисмо изложили пороку осуђивања ближњих, треба обратити пажњу на саме себе, побринути се за сопствено спасење, јер милост Божја још дарује могућност спасавања онима који имају добру вољу за спасењем.
N В. „Погледи“, будући да су књига чисто духовна, треба да буду корисни отачаству и у грађанском смислу. Књига изазива снажан утисак на многе, утисак, сасвим особит у односу на утисак које изазивају савремени духовни списи. Она поставља пажљивог читаоца у ред истинских православних хришћана и даје им потпуно, једносмерно, спасоносно усмерење. Од развоја идеје православља и од постојаности у православљу зависи енергија нашег народа, самосталност његовог духа.
 
25. маја 1864.
 
537. О користи невоља на које се наишло у напорима при објављивању „Огледа из аскетике“
 
Слава Богу за све! Честитам ти на окончању твојих напора, који су ти поверени по Промислу Божјем, који су чињени под покровом Божјим и окончали се по милости Божјој. Надам се да ће нас милост Божја штитити у будућности, попуштајући неопходне невоље ради обучавања и уразумљивања нашег и да ће нас чудесно изводити из њих, са плодом трпљења и смирења.
 
28. маја 1864.
 
538. О осуђивању себе и „пресуђивању “ себи, и савет да се не оставља започето дело
 
Што се тиче непријатности твоје поводом имања, она није ништа друго него искушење, као и друга искушења. Корисно је осуђивати себе: то доводи до смирења. Пресуђивати себи је штетно: то баца у униније и раслабљеност. Посао не треба напуштати, тим пре што си намерио да употребиш новац на добра дела, a исто тако препуштање посла самовољи оних који поступају погрешно, као да је узимање учешћа у погрешном делању, на штету њихових душа и на штету душе твоје.
 
22. октобра 1864.
 
539. О охладнелости друштва према побожности
 
Време је наше време тешко за истинске хришћане због све опште охладнелости народа према вери и побожности. Стигли су наши сакупљачи прилога са Кавказа, сакупивши свега 100 рубаља у сребру. Они су ми пренели речи неких побожних људи: „Прошло је свега три године откако је Владика отишао са Кавказа, али кад би се сада вратио, онда не би препознао настројење народа, који се свецело окренуо према „световности“. На повратку сакупљачи прилога видели су исто то настројење. Испуњава се предсказање Писма о одступању од хришћанства народа који су прешли у хришћанство из незнабоштва.
N В. Књига „Огледи“ донеће суштинску корист онима који желе да се спасу (у последње време), и она је суштински неопходно учење за њих о молитви и о осталим хришћанским врлинама које доприносе молитви.
 
19. децембра 1864.
 
540. О религиозном стању друштва свога времена
 
Оскудне вести о стању хришћанске вере у Русији, које стижу у наш манастир, крајње су неповољне. С једне стране раскол, са друге потпуно одступништво. Општа неморалност припрема одступништво огромних размера. Ко се спашава, да спашава душу своју! Садашњим подвижницима предстоји пут невоља, спољашњих и унутрашњих, као најпоузданији.
 
29. децембра 1864.
 
541. О друштвеном животу чији је епископ Игњатије био савременик и о другим темама
 
Навраћао је код мене протојереј из оног села у коме живе потомци Сусањина, човек доста уман. Он ми је причао да су се сељаци пропили и да су осиромашили до крајње границе, да се тај ток ничим не може задржати, зато што ће они који су се одали пијанству пити вотку и онда када трговци науме да јој повећају цену. To је доказано искуством. Истовремено са раскалашним животом појавило се и нарочито охлађење према Цркви и свештенству. Пијанице бекрије међу сељаштвом лумпују и запале су у равнодушност према вери; непијанице се у великом броју окрећу расколу. Племство је сиромашно и не може да помаже црквама и свештенству, као што је помагало раније. Средства за издржавање свештенства све се више смањују. Протојереј који изгледа као практичан човек говорио је да се овом стању не види крај, и да последице тог стања морају да буду вишеструке.
„Прогрес“ иде зачуђујуће брзим корацима. Ко ће га зауставити?
P. S. Бавим се „Изрекама“. Какво је то било доба за монаштво! Какво обиље духовних стараца! Колико је тада било оних који су изграђивали ближње, а колико је сада оних који подривају и упропашћују ближњег! Треба да благодаримо Богу за милост коју је излио на нас, ретку у наше време, и да милост Његова буде испуњена до краја.
Са примедбама С. И. у знатној мери сам сагласан. Иштем, као благо, примедбе које проистичу из истинске наклоности и из знања. Желим да поново размотрим последња два тома највише и скоро једино ради стила. Сами „Огледи“ захтевају преиспитивање, што и намеравам да учиним, за сваки случај. Свагда сам сматрао да су строга критика, брижљиво преиспитивање и беспоштедно чишћење најбоља средства за усавршавање дела. Обично, разговори као они о Исусовој молитви, о смирењу и о монаштву недовољно су размотрени и очишћени. У њима је стил другачији и треба да буде другачији неголи у песничким саставима, какви су „Плач“, „Блажен муж“, „Чаша“, „Увиђање греха свога“. Опет, један је стил у богословским чланцима (напр. о Јеванђелским заповестима), други у чланцима који спадају у хришћански морал и философију, напр. о истинитом и лажном смирењу. “ Аскетска проповед“ има свој посебан стил, али уопште та „Проповед“ недовољно је преиспитана и пречишћена. Налазим да је разноврсност стилова неизбежна; будући да је природна, у њој је једна од вредности сабраних дела.
Здравље има велики утицај на стил: код болесника стил је болестан.
 
6. јануара 1865.
 
542. О истом
 
Очигледно је да је у народу присутно свеопште одступање од вере православне: неко је отворени безбожник, неко деиста, неко протестант, неко индиферентан (равнодушан), неко расколник. Овој живој рани нема ни лека, ни исцелења. Избављајте сваки душу своју. Приметно је да се сада свима који желе да се спасу шаљу невоље. To се испуњава и на A. В. Ж.
 
11. јануара 1865.
 
543. О поверавању даљег објављивања својих дела вољи Божјој
 
И то ме веома радује што ће се сада „Огледима“ завршити објављивање мојих дела. Потребно је сачекати повољније стање. Ако је Богу угодно да се устроји објављивање, онда ће Он то уредити. А ако Богу није угодно, онда ја то и не желим. Нама је драгоценије од свега да будемо под вођством воље Божје, а без ње да не чинимо ништа, ма какве биле представе телесног мудровања нашег и других људи.
 
14. јануара 1865.
 
544. О молитви
 
Ових дана сам пажљиво прочитао „Слово о Исусовој молитви“. У њему је са свом јасноћом изложено да је мољење са затварањем ума у речи молитве најкорисније и најсигурније, да механизам да се преко дисања кроз ноздрве са напором уђе умом у срце није допуштен од Светих Отаца за оне који нису сазрели за такво мољење! Ти треба да се молиш на први начин, прихватајући као руковођење опште правило, а не прихватајући за руковођење изузетке од општег правила, који се дешавају по нарочитом домостроју Божјем. Старам се да се обучим једино за први начин, као неопходан за пажњу. Пажња је душа молитве. Шта више, настојим да уклоним све остало да би делање било сасвим несебично, да би напредовање било потпуно препуштено вољи Божјој.
 
21. јануара 1865.
 
545. О издавању дела епископа Игњатија, о правилном схватању молитве и о другом
 
Ових дана бацио сам поглед у књигу Варсонуфија Великог: отворила се књига на страници 362-ој, где је у првом реду речено: „Добру се обавезно противи жалост због зависти ђаволске, али молитвом се оно што је добро умножава“. To може да се припише и објављивању „Огледа“. Види се и дејство против објављивања и дејство које доприноси објављивању, устројавано Промислом Божјим. Сети се, Баћушка мој, какве су муке и невоље претрпели сви који су ширили Реч Божју и истинито учење о Богу. Невоље служе као сведочанство следовања истини у овом делу. Напротив, са успехом коме се не противи господар овога света, награђене од овога света, штампају се и објављују књиге у духу и сходно намерама тога господара, премда са насловима позајмљеним из хришћанства. Сада постоји суштинска потреба за правилном молитвом, а баш њу не знају! Не знају да она треба да буде оруђе и израз покајања, ишту насладу и усхићења, варају себе; и оруђем датим за спасење убијају душе своје. Суштински је потребно правилно схватање молитве у наше време! Она је данас битан, јединствени руководитељ ка спасењу. Наставника нема! Најбољи, колико је познато, јесу наставници Оптински.
Због отворености своје, Јован ми допао се више него њему савремени академци. И тада су се многе спахије усхићавале његовим проповедима, управљеним на ослобађање сељака, не схвативши да Јован нипошто није духовни проповедник, него ватрени сталешки фанатик и да има прикривену замисао о покољу племића и о давању својој пастви првенства и у грађанској и у црквеној служби. Други, имајући исту ту замисао, радије је скривају, и зато је Јован, као онај ко отвореније од других износи своје мишљење, морално изнад других. У књижици „Хришћанско штиво“ за децембар има значајан чланак „Нове публикације о расколу“ Н. Ниљског. Ту су смело наведени пропусти Великоруске Цркве. Добро је закачен Филарет због учешћа у масонском учењу.
Сви ми, хтели или не хтели, налазимо се у руци Божјој. Стога, делајући по мери од Бога датог разума и савести, треба остало да полажемо на Бога, Промислитеља нашег.
 
29. јануара 1865.
 
546. О својој јединој жељи покајању и опраштању грехова
 
Изражавам ти најискренију благодарност за честитање имендана мени грешном. Моја је једина жеља да ми милосрдни Господ дарује покајање и опроштај грехова мојих, а дарова духовних недостојан сам и неспособан да их како доликује очувам. (Начин мишљења на коме треба да буде заснована сва делатност хришћанина који жели и иште спасење).
 
6. фебруара 1865.
 
547. О молитви
 
Хтели ми или не хтели, налазимо се под свемогућом вољом Божјом. Најисправнија последица таквог схватања је у томе да се покоримо вољи Бога нашега и да Га из тог осећања покорности умољавамо да учини милост према нама. Писао сам ти да је веома потребно да читајући учиш у „Слову“ о Исусовој молитви (Огледи из аскетике, том други). Тамо је јасно изложено коме какав механизам (систем) приличи. Држи се одлучно затварања ума у речи молитве. Ако се при том јави некакав други механизам (систем), сам по себи, онда нека дејствује, све док не престане. Ако нестане, немој се збуњивати. Код тебе је молитва још сасвим телесна (чулна). И зато се сами механизми, којих си се пре држао неправилно, могу исправити затварањем ума у речи молитве. При овом последњем механизму јавља се у последње време непроцењиво молитвено делање, сасвим духовно.
Веома је погрешно твоје тражење места срца! Ако будеш закључао ум у речи, онда ће срце саосећати уму. Најпре се треба молити уз то саосећање. Таква молитва је молитва покајања. A када се кроз покајање човек очисти, онда се место срца показује само по себи.
Када се при молитви доживљава неосетљивост, онда је, без обзира на то стање неосетљивости, корисно принудити себе на пажљиву молитву и не напуштати молитвени подвиг, творећи молитву гласно и без журбе, јер се после неосетљивости изненада дотиче срца благодат Божја и оно ступа у умиљење.
Никако се не треба оптерећивати периодом борбе са страстима. Овај период Бог је назначио по Свом премудром домостроју. Писмо говори: „Дуго чеках Господа, и обрати на ме пажњу“. Такође: „Подносићу гњев Господњи, јер му згријеших“. Превремено ослобођење од унутрашњих борби на штету је душе.
 
548. О правилној молитви, о стању Цркве и монаштва
 
Добар део си изабрао кад си оставио све механизме и задовољио се затварањем ума у речи: то ће те довести до најисправнијих резултата, без икакве примесе прелести, којој си могао бити изложен и делимично си се већ изложио, користећи механизме који ти не иду. Ја сам држим се, када се држим, само затварања ума у речи молитве: све остало се јавља, када се јавља, само пo себи. Што се тиче мог помирења са Преосвећеним Јованом, оно ће, ако се буде десило, бити за мене најугоднији догађај. Веома се радујем његовој наклоности према монаштву и налазим да је, због отворености и непосредности свога карактера, он веома способан за прихватање истинског монаштва па чак и за благодатно осећање милости Божје, од чега се у човеку јавља жива вера. Ја се и нисам препирао са Јованом, већ сам само изнео мишљење о чланцима г. Шчапова, који су на Кавказу тако распалили људе, да је могла да „падне крв“. Колико је погрешан и штетан начин мишљења у тим чланцима, доказало је искуство и још ће доказати. Заиста, чланци су заборављени, али у њиховом духу се и пише и говори, дух и усмерење веома се шире.
Они који су под руковођењем старца не треба да излазе из његовог система поучавања. Ово и ја захтевам од оних који се руководе мојим саветима, нарочито у погледу читања књига, чак и отачких. Са стањем Цркве треба бити помирен, мада га исто времено треба и разумети. To је допуштење одозго, које ми не можемо да схватимо. Старац Исаија ми је говорио:“ Разуми доба. Не очекуј да је све добро уређено у заједничком црквеном саставу (телу), већ буди задовољан тиме што је остављено људима да се спасавају, а нарочито онима који желе да се спасу“. Колико могу да схватим: не предвиђам, због духа времена и уопште због моралног стања целог народа, да може бити обнављања Цркве у древној красоти њеној, а такође ни монаштва. И то треба сматрати великом милошћу Божјом ако ускоро не уследи какав тежак удар на манастире.
 
14. фебруара 1865.
 
549. О правилној молитви, о искушењима, о делима епископа Игњатија и о другом
 
Ономе ко је ступио у служење Богу почињу да се дешавају нарочита искушења.“ Врати дуг страстима, рекао је свети Исаак Сиријски, борбом са њима“. На попришту борбе дешавају се победе и порази. Поразе треба лечити покајањем. Оно их лечи сасвим задовољавајуће.
За напредовање у молитви и за избегавање прелести неопходно је самоодрицање, које учи да се у молитви тражи једино пажња. Тада ће се молитвени подвиг упростити и постаће лакши; ублажаваће се и искушења, која, ипак, свагда прате подвиг. А ако неко превремено тежи откривању у себи деловања срдачне молитве, „на тога се, говори преподобни Нил Сорски, у складу са другим Светим Оцима, попуштају тешка искушења од злих духова, која премашују његове снаге“ (Слово друго). Прочитај га. У основи таквог стремљења је несхватљиво преузношење и високоумље, који се приказују као усрђе.
Разматрајући књигу „Огледа“ и онај утицај који она изазива на друге, мислим да је њено друго издање неминовно. Када ће се и како оно устројити дело је Божје, а моја је обавеза у томе да књигу колико је могуће побољшам и учиним да одговара свим захтевима. Мој однос према књизи изложен је у писму братији Оптинске пустиње, чији препис прилажем (Види у даљем тексту).
Алексеју Петровичу немој замерати сваку, па и најмању грешку; упозоравај га помало: тo ће бити делотворније.
Сновиђења С. И. сматрам за милост Божју према њој, која је призива на истински побожан живот. Она нису од прелести и нису сопствене творевине. Познанство са (…) показало је и теби и мени стање Цркве. Код виших пастира њених остало је слабо, нејасно, збркано, погрешно формалистичко схватање, које убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство, које је дело, а не слово. Он је отворенији од других, и ништа више. Нема никога ко би био узор! Треба бежати у гope у издвојен положај! Бог нам је даровао такав положај. Очигледно је да помирење може бити само привидно (спољашње), а не у духу. И то је довољно. За привидно (спољашње) помирење потребна је књига у повезу и укоричена. Такође је очигледно да не треба узнемиравати молбом за састављање примедби на књигу, утолико пре што ја не одговарам на последњи чланак Матвејевског, без обзира на то што је одговор на њега веома једноставан; он је прикачио Оцима Декартово схватање о нематеријалности духова, лишио их њиховог сопственог схватања и на томе засновао сукоб и неслагање међу њима, којих нема. Саопшти то Игњатију. Полемика може да саблазни благочестиве људе, чији је начин мишљења формиран на читању Четјих Минеја и других сличних књига. Академски часопис “ Хришћанско штиво“ изнад је „Страника“ („Ходочасника“), у коме су објављена два чланка Матвејевског против мојих дела и много чланака о савременим случајевима јављања духова, у прилог мојих дела. Замисао о приказу мојих дела у „Хришћанском штиву“ треба одбацити, иако не би било могуће рећи јавно, у штампи, оно што је он рекао приликом сусрета. Оце он не познаје.
Баћушка мој, поднеси благодушно своју муку у престоници. Обави тај посао коначно. Ти се трудиш на корист и истинску потребу остатка истинитих хришћана. Због тога против књиге дејствује завист ђавола, која служи као сведочанство милости Божје и о књизи и о твоме труду. Сада о. Јустин повремено чита братији одељке из „Огледа“ и види њихов утицај да ће књиге бити веома радо прихваћене и да ће их се држати сви који желе да се спасу. Јустин је редак монах и настојатељ у наше доба, далеко изнад Игњатија из Сергијевске пустиње, који, међутим, има нарочиту способност и сналажљивост у својим везама са онима из света.
 
1. марта 1865.
 
550. О правилном молитвеном подвигу
 
Ако се оканеш сваког стремљења према тобожњем напредовању, положивши дело напредовања свога на Бога и поверивши привремену и вечну судбину твоју вољи Божјој, водићеш рачуна при молитви својој једино пажњи, од које се обично јавља и којој обично садејствује умилење; онда ће твој молитвени подвиг постати исправан. To ће те веома успокојити. Спокојство ће бити знамење милости Божје. Такође не бих ти саветовао да се много упушташ у разматрање своје греховности. Довољно је ако то будеш знао. Духовни подвиг треба да буде што је могуће једноставнији. (…)
 
16. марта 1865.
 
551. Поука о томе како се правилно бавити умним делањем
 
Упућујем ти најискреније честитке за твој наступајући рођендан. Искрено ти желим да то рођење за земаљски живот буде истовремено и рођење за живот вечни, за вечно блаженство.
Као поклон шаљем ти једну од изрека Преподобног Пимена Великог, великог делатника умне молитве. Упозоравајући ученике своје на сплетке ђаволске, он говори: „Све што је преко мере, од злих духова је“. А оно што доносе зли дуси познаје се по смућености том обавезном и неизбежном плоду њихових дејстава. У умном делању, у самом покајању, треба избегавати претераност. Ваља делати у великој тихости. Правилност таквог делања бива посведочена миром који доноси души.
Благослов Божји да почива на теби.
 
22. марта 1865.
 
552. О питању о природи Анђела
 
Велика је милост Божја објављивање „Огледа“. Милост Божја за све који су се потрудили у том делу на корист хришћанске заједнице. „Поглед“ се појављује у садашњем свом облику далеко убедљивије него у свом првобитном виду. Веома је важно како Свети Кирил Јерусалимски одређује реч Дух. Не држе се упорно сви академици Декартовог мишљења о духовима: озбиљнији међу њима су на мојој страни. Ни ја нисам брзо стекао оно разумевање које имам сада. У току дугог временског периода моје схватање духова остајало је сасвим мутно и неодређено.
 
24. марта 1865.
 
553. О молитвеном подвигу и о другим стварима
 
Жалосна је савремена и религиозна и морална неупућеност народа. У току трогодишњег пребивања нашег у Бабајевском манастиру ова несрећна настројеност одмакла је гигантским корацима напред и попримила је најшире размере. Све што се дешава нека се одвија пред оком Божијим. (…)
Молитвени подвиг, Баћушка мој, јесте подвиг. Треба се потрудити. Ко се стрпљиво моли својом оскврњеном молитвом, рекао је св. Јован Лествичник, и не оставља је када му досади њена нечистота, томе Бог у своје време даје истинску молитву. Пази на себе, то јест на речи молитве, а немој да обраћаш пажњу на помисли које долазе за време ње. Не упуштај се у испитивање себе. To претресање замени читањем одељака о молитви у “ Огледима“. Ти треба да се сасвим клониш подробне анализе на коју си навикао и на основу које те непријатељ смућује помислима.
На питање твоје о Глинкиној ходочасници („Разговор Ф. Н. Глинке са ходочасницом“, објављен у „Дом. беседи“ за 1865. г.) одговарам ти да сам читао тај чланак, али ништа нарочито нисам нашао, врло вероватно због тога што сам васпитан на учењу Светих инока и од сваког пута посебног клоним се. Путем посебним, по нарочитом изабрању и призвању Божјем, угодник Божји може да иде, али то се збива врло ретко. Посебним путем највише иду или они који се налазе у самообмани, или они који су се запутили у самообману. Ми треба да се држимо подаље од свих који иду путем посебним, загонетним, и да будемо опрезни према њима. О. Јустин примио је одбијање произвођења у чин архимандрита са таквом благодушношћу каква приличи монаху. Промисао Божји не води га по цвећу, него по путу жалосном, сред срамоћења од људи, чиме је обележен човек кога љуби Бог. To одбијање је душекорисно и за њега и за мене. Прихватамо га као из руке Божје.
Веома је жалостан положај митрополита у Синоду. Тужан је он не за личност, него за митрополита и као превага свештеника у односу на архијереје. Може се сматрати да се ствар православне вере примиче одсудном исходу. Пропадање манастира, које је далеко одмакло, неминовно је. Само нарочита милост Божја може да заустави моралну, свеуништавајућу епидемију, да је заустави за неко време, зато што треба да се испуни пророчанство Писма.
 
29. марта 1865.
 
554. О стању Цркве
 
(…) Стање Цркве и хришћанства је жалосно, жалосно свуда. Оно што је пророковано у Писму збива се: хлађење према вери обузело је и наш народ и све земље у којима се до сада одржавало Православље. Нарочито чисто оно се било чувало у Молдавији, Влашкој, Србији.
(…) Слава Богу за то што су објављени „Огледи из аскетике“. У њима је велика помоћ за оне који желе да се истински моле и истински подвизавају.
 
1. маја 1865.
 
555. Поводом клеветничког чланка „Одеског весника“, у коме је П. А. Б. био неправедно оптужен за несавесне радње
 
Искушење које те је задесило није ништа друго него искушење које ће, пo милости Божјој, проћи. Тим искушењем потврђује се пут који си изабрао. У трпљењу постоје својеврсне мере и степени. Кад их оптужују, савршени се држе потпуног ћутања, које одговара степену њиховог самоодрицања, и трпе све последице таквог ћутања као на пример св. Андреј и Симеон, Христа ради јуродиви. Теби не само да не приличи то делање, јер премашује твоје снаге, него је и крајње штетно по душу, зато што ти не можеш да га издржиш. На критику састави јавни одговор за штампу без распаљивања; мишљењу дај снагу чињеницама; a ствар започни законито и одлучно, призвавши помоћ Божју. Одупри се осећањима злобе и освете у срцу. Управо када се укажу такве прилике злопамћење се и отупљује борбом против њега. Кад ничим није узнемирено, оно остаје да живи у срцу непримећено. Скидање љаге са твога имена неопходно је за тебе и за твога сина, због вашег положаја побожних мирјана. И апостол Павле се позвао на ћесара да му овај суди. Буди спокојан, Баћушка мој, Господ те неће оставити. Благослов Божји да почива на теби.
 
25. октобра 1864.
 
556. Упозорење о лажним пророцима
 
Не може се веровати Хјуму. Таква господа говоре и предсказују понекад успешно са циљем да задобију поверење људи и да им тим сигурније нашкоде. Тако поучава преподобни Антоније Велики. Бог је мењао своје одлуке објављене и преко светих Пророка, као што су пророштво пророка Јоне о Ниневљанима, Илије о Ахаву (3 Царств. 21, 29), Исаије о Језекији (4 Царств. 20,1- 11); тим је мање погодно да се испуни предсказање лажних пророка, ако би и имало какву основу. Ко је предао себе и све вољи Божјој, тај ништа не треба да зна унапред. На свима нама да буде воља и милост Божја.
 
7. јануара 1866.
 
557. О мерама за побољшање стања у манастирима и о општем опадању морала у хришћанском друштву
 
Милосрдни Господ нека закрили остатак верујућих у Њега! Но тај остатак је незнатан; постаје све оскуднији и слабији. Н. Ј. Ш. није могао да се смири и коначно је изашао из манастира. Нисам сматрао да имам права да га одвраћам наговарањем: то би било против савести; него сам га посаветовао да ступи у законити брак и да живи побожно у свету. На манастире врше нападе споља, али они су се и изнутра распали.
(…) Врло тачно је одговорио Константинопољски Патријарх лутеранима, који су га известили о својим делатностима:“ Ви сте добро учинили што сте одбацили заблуде паписта, али сте учинили лоше што сте заменили те заблуде својим заблудама. Требало би да се обратите предању васељенске првенствујуће Цркве“. Исто се може рећи и за манастире: ради рашчишћавања са недостацима треба се вратити правилима Светих Отаца. To не желе да учине заштитници монаштва из Филаретове клике; њима је потребно да сачувају многе недостатке ради заштите својих интереса. И зато се на обема странама рађа софистика. За дело Божје неће испасти никакав резултат, осим можда што ће посредством те мере Господ причекати још неко време нашу немоћ, нашу раслабљеност, нашу греховност. И за то слава Богу.
У “ Домаћој беседи“ за 1865. годину, у свесци 50-ој, објављен је чланак „Ново мисионарско друштво Русије“. Прочитао сам га нарочито ради тога да се упознам са духом савремене делатности Синода. Види се ватрена ревност, коју никако не можемо да стигнемо, па је зато потребно бити веома опрезан и благочестив.
Сада је долазио код мене Матеј са признањем да је моја писма донео овамо натраг и спалио их у пећи. Ето какво је опште стање морала у хришћанском друштву. Шта очекивати од манастира када им свет даје људе покварене, када су одасвуд окружени неморалом, када их са врха притиска неморалност? Жива рана, која се исцељује само смрћу.
 
12. јануара 1866.
 
558. О списима епископа Игњатија
 
(…) Обавештења која сам добио о томе како људи који истински траже спасење прихватају „Погледе“ дарују ми велику утеху. „Проповед из аскетике“ и „Савети“ допуњавају поучно штиво, које читаоцима даје сасвим православно усмерење. Постаје јасно да се ове књиге шире и налазе своје место међу споменутим људима. Из Бежецка пишу: „Огледи“ су примљени са великом љубављу, та књига нам замењује „Добротољубље“, будући да је далеко разумљивија него “ Добротољубље“ а садржи све о чему се говори у „Добротољубљу“. Такво гледиште је врло тачно, и на њему заснивам своје мишљење да ће књига наћи своје место. Њу ће читати и поново читати ради напајања, проверавања и крепљења свога подвижништва. Сада се показује да је врло важно објављивање 3. и 4. тома, у којима се подвижништво објашњава још прихватљивије и пажљивије.
 
15. јануара 1866.
 
559. О оберпрокурорској власти
 
Дана 24. (овог месеца) добио сам твоја оба писма и од срца ти благодарим за твој подвиг. Слава Богу, Који излива на мене милости Своје. Пред крај мога живота, када ми је суштински потребан мир, када моји нерви више не подносе потресања, када ми је неопходно да се припремим за прелазак у вечност са мирним настројењем душе, наступио је први пут оберпрокурор, изразивши разумевање за мене. Биће наклоњен Гроф, биће наклоњени чланови Синода. Какво доба! Ради очувања Цркве потребно је да на челу њене управе буде световно лице, јер је обљутавела со и није ни за шта, осим да је људи погазе. Уосталом, свети Атанасије Велики говори да ће један од предзнака приближавања доласка антихриста бити прелазак црквеног управљања из руку архипастира у руке световних високодостојанственика. Веома тачан весник! To се не може обавити другачије него уз губитак од стране свештенства његовог суштинског духовног значаја, његове енергије, која се стиче потпуном одрешеношћу од овога света. Умесно је приметио Гроф да је чиновништвом у Цркви поништена суштинска важност Јерархије, раскинута је веза из међу пастира и пастве, а светољубље, незасито стремљење према сујетним почастима, према гомилању капитала уништило је у пастирима хришћане и оставило у њима само омражене полицајце, који заслужују презир због своје мржње према народу, због злоупотреба и неморала.
 
25. јануара 1866.
 
560. О кончини јерођакона Никодима и о назадовању манастира
 
Код нас се упокојио јерођакон Никодим, човек драгоцен за манастир и у цвету година. Везала су му се црева, затим је уследила гангрена. Овамо код нас није приступио ниједан поуздан човек, а од пређашњег братства приближио се највише од свих других Никодим и био је расположен да служи обитељи. Нека буде воља Божја! Али на моје очи све у манастирима, па и у најбоље устројеним, назадује. Суштина ствари је у томе што се поуздани и способни људи појављују крајње ретко. Разуме се: ђаво то види и напада споља. Сухареву сам писао о овом на ову пошту. Пошаљи му примерак „Огледа“ из Москве. Књига на нови темељ, који су потресле невоље, може да стави одлучујући печат.
 
28. јануара 1866.
 
561. О положају Цркве и другим питањима
 
Нека буде над свима вама воља Божја и милост Божја. Милост Божја и Промисао Божји могу да дарују начин спасења оним хришћанима који желе истински да се спасу и који не теже ка земаљском напредовању, покривајући се маском побожности.
Служитељи, па и највиши служитељи речи, остају без речи и радо се скривају под покровом речи, која има искључиво карактер индивидуалне заштите поводом личних ствари.
Судећи по духу времена и по превирању духова, основано је претпоставити да ће здање Цркве, које се колеба већ одавно, бити уздрмано страшно и брзо. Нема ко да задржи и да се супротстави. Мере подршке које се предузимају усвајају се од стихија овога света, непријатељског Цркви, и пре ће убрзати њен пад, неголи га зауставити. Опет кажем: нека буде воља Божја. Што посеју, то ће и пожњети. Што су посејали, то и жању. Ово последње може се рећи и за духовне часописе и за предавање веронауке Божје од Малова и дружине.
 
2. фебруара 1866.
 
562. Привремени живот потребан је ради припремања за вечност, и о другим питањима
 
Благодарим ти што си се сетио мог 59. рођендана. Проживљено је довољно; остаје ми да живим још врло мало, судећи по непрестаном исцрпљивању мојих снага. Ишао сам у Цркву 12. и 13. (овог месеца); посматрао сам братију и обрадовао се милости Божјој према нама у овакво доба у каквом живимо. Све иде својим током врло брзо. Нека буде воља Божја.
Потруди се да пренесеш мој најсрдачнији поздрав С. И. Уздам се у милост Божју да ће она оздравити. Њен живот је потребан из истог разлога из кога је потребан и мени, ради припремања за вечност. Без обзира на сву тегобност нашег времена, свемогућа десница Божја не оставља оне људе који су све положили на Бога, служећи My колико могу.
 
13. фебруара 1866.
 
563. Поводом напада на манастире
 
У „Разговору мирјанина и монаха“ предсказано је да ће онакво уплитање у живот манастира какво проповедају новине послужити завршном разарању манастира, који су већ покорени приликом одузимања имовине од њих пре сто година. Заправо манастире нема ко да зида. Треба да га зида монах. А шта да каже монах? Нема коме и нема шта. Вероватно ће неки манастири бити заштићени ограђивањем по нечијем изузетном заузимању, као што се догодило и пре сто година.
 
18. фебруара 1866.
 
564. О опадању монаштва
 
(…) Са жаљењем у срцу гледам на неминовну деградацију монаштва, што је предзнак пада хришћанства. Ко ступа у манастир? Скоро искључиво људи из нижег сталежа; готово сви који ступају већ у свету су растројили свој морал. У самом народу нема услова за то да постојање монаштва потраје. Тако ни у усахлом дрвету нема услова да оно даје лист и плод, а осим тога буре споља настоје да га оборе са лица земље. Због настројености виших слојева друштва и оскудности добровољних прилога који се шаљу, немој се трудити да објављујеш позиве у новинама. Саровска пустиња прихватила је „Огледе“ са изузетном љубављу.
 
24. фебруара 1866.
 
565. О монаштву
 
Из писма М. Д. видећеш како су примљени „Огледи из аскетике“ у Саровској пустињи и какав значај им се тамо придаје. To показује сву важност коју треба да имају 3. и 4. том. Том 4. јасно изображава монашки живот, а прва три тома служе као осенчење цртежа. Ту дејствује Прст Божји и чини добро свима који учествују и у издавању и у читању „Огледа“.
Потруди се да саопштиш С. И. С. да је најбољи чланак о монаштву и о користи које је монаштво донело хришћанству и човечанству објављену „Dictionnaire de thеologie“,том 5 article: Moine, Monasteres etat Monastique. Аутор показује какву cy штету y европским државама причинили владари, уништивши манастире, у намери да том мером обогате државу. Уз помоћ „разговора монаха и мирјанина“ у “ Огледима из аскетике“, где је одређеније разјашњена духовна страна монаштва, споменути чланак Бержеа може да делује на најбољи начин на савремено друштво, на друштво лакомислено, слабо упућено. Берже је писао уочи преврата у Француској. Треба обратити пажњу и на чланке из истог лексикона: Anachorete, celibat и друге. На њих се указује у главном чланку. Изводе из овог чланка успешно су искористили код нас после 1825 године. Противници монаштва су били попустили.
 
28. фебруара 1866.
 
566. О болести Епископа Игњатија и о тегобности онога времена, као и о циљу својих веза са другим људима
 
Код мене је био Кине, доктор са каквим се још нисам сусрео. Он је дошао до закључка да су шкрофуле и прехлада моја другостепена болест, а да је главна, од које потиче опште растројство, оштећење срца, што је заиста и доказао, опипавши болна места и споменувши такве нападе болести, о којима му нисам говорио. За почетак ми је прописао испирање водом и карлебадском сољу, коју треба растварати у чаши воде и пити, као што се пију минералне воде. Он сматра да је болест неизлечива, да је по последицама веома слична туберкулози, али да дејствује веома споро, и зато претпоставља да, под условом потпуног спокојства, живот може да потраје дуго. Сматрао је да служење за мене није могуће, као ни свако друго брзо и појачано кретање и занимање, а да су нарочито шкодљиви душевни потреси, од којих је болест и потекла.
Епископима костромском и нижегоротском дати су викари, првенствено ради обраћења расколника. Дај Боже да добронамерни гроф макар донекле задржи ужасно ширење разврата и неверја у народу. Зло је лако ухватило корена и укорењује се у човечанству, а исцељивати човечанство од зла може само Бог.
Потруди се да пренесеш A. В. мој срдачни поздрав и мој убоги благослов. Желим јој одважност и трпљење у жалостима које су је снашле. У својим везама старам се да преносим духовна и морална схватања која сам стекао из учења Православне Цркве, а спољашње ствари ме се не тичу или се на њих осврћем сасвим површно.
 
11. јуна 1866.
 
567. Пријатељу схимонаху Михајлу (Чихачову). О свом пребивању у Семтородској пустињи, о немогућности да у датом тренутку дође код њега, о сиромаштву обитељи, као и савет да буде средство назидања за ближње, а не саблазни
 
Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас.
Најдражи у Христу Михајло Васиљевичу, (…)
 
Код нас у кући жене се и удају. Петар иде на одсуство од шест месеци. Много бих ти могао написати, али не желим да те пре времена исувише обрадујем, и можда због бесмислица.
Онима који се интересују за овдашњу пустињу реци ово: свеже рибе и рибље чорбе на трпези никада нема, чај и шећер уопште се никоме не дају; a у недељне дане настојатељ зове братију к себи, монасима даје по четири, а послушницима по две шоље чаја. Одећа је веома оскудна, а земљиште је веома каменито.
Као благоразуман, обазрив и далековид, извуци за себе неку корист из твога пребивања у Новојезерском манастиру (јер то није једноставно) и створи у себи неки Богу мио план доброг живљења, да би могао да будеш средство назидања за ближње, a не средство саблазни, утолико пре што ће овде на тебе далеко пажљивије мотрити, него игде до сада. Да ли су ти разумљиве моје речи? Мислим да су разумљиве. Опрости и моли милосрдног Бога за многогрешног Димитрија (световно име епископа Игњатија прим. пpeв.). (…)
Добротвора мога о. Сергија немој заборавити. Такође о. Нифонта, Игњатија, Фелдвебела, Ник. Ивановича и друге.
 
568. О милостињи за душу
 
… Имовина је примамљива: ретко који човек може да одоли саблазни коју она изазива. Покажи старчићу у „Поуци пастиру“ светога Јована Лествичника оно место где Свети говори да је милостиња која се указује души толико изнад милостиње која се пружа телу, колико је душа претежнија од тела. Такву милостињу, која може старчићу да открије пут кроз митарства и да му донесе блажену кончину и вечност, на сваки начин ће наши невидљиви непријатељи настојати да отму, час самоме старчићу уносећи помисли налик на истину, које одвлаче од испуњавања стварно замишљеног, час делујући преко људи. Ово треба приметити и причувати се, супротстављајући бесовским помислима и људским речима, које одгађају испуњење, горе споменуту из реку Писма, која је управо и изречена као опомена против лукавих помисли што их ђаво доноси, помисли које подучавају да се замишљено добро одгађа, с тим да буде сасвим отето од човека.
 
27. јануара 1859.
 
569. О неопходности невоља за спасење
 
… Читао сам писмо послано О. И. и обрадовао сам се што у болести твојој помишљаш на смрт и што схваташ опасност од твоје болести. Сећање на смрт не приближава смрти, већ само припрема за њу, побуђујући на покајање. Твоја рана и бол од ње то је очинско наказање од Бога, Који онога кога љуби кори и поправља. Провео сам сав живот у болестима и невољама, као што ти је познато, али ако сада не буде невоља немам чиме да се спасим. Подвига нема, истинског монаштва нема, руководитеља (духовних) нема: само невоље замењују собом све. Подвиг је скопчан са празном славом: таштину је тешко приметити у себи, утолико пре очистити се од ње, а невољи је туђа таштина, и зато она доноси човеку богоугодан нехотичан подвиг, који Промислитељ наш шаље саобразно Свом произвољењу…
У мојим годинама и са мојом болешћу треба да тражим покајање, и више ми није до земаљских титула. Сви ће стићи у своје време у мрак гробнице заборава: само служење Богу и покајање пред Њим имаће вечну вредност. Изгледа да на земљи започиње велики бој, али борба са страстима и похотама сасвим је напуштена. Веома је приметно опште слабљење вере. Буди спокојан. Господ да те утеши и покрије Својом милошћу.
 
14. јула 1859.
Епископ Игњатије.
 
570. О телесним болестима
 
Хвала Господу за писмо твоје од 14. августа. Ми живимо врло спокојно и тихо. По схватању свих лекара, нема наде на оздрављење о. Александра (бивши Андрјуша). Али то нас не огорчује. Уздамо се у вољу Божју, често разговарамо о спасењу и смрти, расуђујући да је далеко боље да умре младић у покајању и ваљано припремљен, него старац без покајања и без припреме. Сада су се саблазни умножиле у таквој мери, чак и у окриљу светих обитељи, да свакога ко жели да се спаси обузима страх и недоумица због мноштва сплетки вражјих: такав крај живота, какав ће Бог дати о. Александру, треба сматрати нарочитом милошћу Божјом… Сада је на тебе ред да побољеваш. Болуј, баћушка, са трпљењем и самоукоравањем; болест је учитељица много чега доброг, а осим тога, она као да је дата у замену и као допуна наших недовољних подвига.
 
27. августа 1859.
 
571. Потребно је да се поуздамо у вољу Божју и да благодаримо Богу за све
 
Благодарим ти за писмо твоје од 1. септембра и искрено желим да оздравиш. Знам из сопственог искуства да болестан човек не служи ни себи ни другима. Лако је изгубити здравље, a тешко га је повратити. Лечећи се овде током две сезоне, тек сада почињем да осећам знатно олакшање после дуготрајног осипа, и то олакшање, али не оздрављење.
Моје здравље је нарушено још у детињству скривеним шкрофулама, за које се није знало, и због тога нису лечене, а затим прехладом. Слава Богу за све. Болест је за мене била као неки окови, који су обуздавали ватреност мога карактера и телесне грађе. Она је ометала делатност, а уједно и спречавала велики развој гордости, која често напредује због успешне делатности. Слава Богу, Промислитељу нашем, за све.
Знам за намеру једнога од овдашњих да поднесе представку Цару… Тешко може да успе таква молба. А да она некако и успе, уздам се у вољу Божју, која често разним непријатностима устројава човеку спасење, о коме у мојим годинама треба мислити и мислити. Да буде воља Божја, а за све што има да се догоди слава Богу.
О. Александар је веома слабо, али добре је воље, свакодневно беседи са мном о смрти и о томе да човек треба да се предаје вољи Божјој.
18. септембра 1859.
 
572. О човековом прослављању Бога
 
Благодарим за извештај о освећењу цркве преподобног Сергија, што ме је веома обрадовало. Да се слави име Божје на земљи од јадног створења Божјег човека, и да ово јадно створење достигне виђење вечне славе Божје на небесима.
О. Александар сахне постепено, необично је слаб. Ја га гледам са уживањем, као на небеског житеља, његова физиономија је анђеоска.
 
10. новембра 1859.
 
573. О међусобном односу еп. Игњатија и схимонаха Михаила
 
Промисао Божји бди неуморно над судбином Своје Цркве и над судбином света. Нека се испуњава воља Божја! Ти живиш уз мога најближег ученика и у манастиру који сам малтене основао. Дакле, ти се ниси удаљио од мене и ниси се разилазио самном. A ниси се ни наметнуо нигде због заношења глупом фантазијом, Негo си дошао на своје место и код мене си обављао послушање коресподента код мене. Леонид и Јувеналије су изабрали свој пут, одбацивши предлог који им је био учињен. Дај Боже њима свако добро, желети им све добро могуће је и потребно, а није могуће мешати се у туђе послове некаквим својим предлогом или саветом. Даруј, Господе, свима све на привремену и вечну корист.
 
15. јануара 1860.
 
574. Како се треба односити према телесним болестима
 
Судови Божји помажу онима који имају искрену и макар слабашну намеру да се спасу. Теби је познато како су ми рано биле послане болести које су постепено одузимале могућност подвига и онеспособљавале за активности. Увиђам да је болешљивост моја дар Божји: она ме је обуздавала, и, лишавајући ме привременог благостања, привлачила к мени вечну милост Божју.
Сада је дошло време да и ти побољеваш. Радујем се што подносиш болест како доликује, понављајући речи разбојника, који је био распет са десне стране Господа и за признање своје задобио улазак у рај. Болест твоја је Богом дана епитимија. Милосрдни Господ нека ти дарује да подносиш епитимију са благодарењем Богу… И од болести и од лечења тако сам слаб да би требало да будем у неком манастиру у мировини, управљајући њиме. Пошаљи ми књигу у којој су описани руски манастири и сакупи какве можеш податке о Задонском и Кољазинском манастиру. Овај последњи би био погоднији: као мање посећиван од високог и отменог друштва. Међутим, то су замисли човечије, a Бог зна шта да чини са својим створењима.
Потруди се да пренесеш мој поздрав П. П.у и реци му да је време да престане да се љути на мене и да ми опрости. Пренеси мој поздрав свој братији.
 
17. фебруара 1860.
 
575. О превртљивости земаљског живота
 
Хвала Господу за сву љубав твоју према мени грешнику. Слава Богу за све! Не почињем да живим, него завршавам земаљски живот. Довољно сам се нагледао свега земаљског изгледа, да би требало научити и добро знати да је све земаљско превртљиво, да ће свака жалост и радост земаљска проћи, јер је сан обманљив, пролази и не враћа се.
 
23. априла 1860.
 
576. О телесним болестима и о намери Чихачова да буде пострижен у схиму
 
Твоју болест треба сматрати за милост Божју. Свеблаги Господ очинским наказањем Својим употпуњава недостатак добровољног човековог подвига. Пишеш да је о. Јустин човек ретке душе. Заиста: на њему је нарочита милост Божја. Треба да благодарим Богу што ми је Он, по великој милости Својој, послао за старост, због крајње немоћи моје, човека који носи у Господу бреме моје. И Калист је веома мио, постаје достојан поштовања.
Ствар са пострижењем у схиму треба започињати по окончању лечења. Лечење веома заокупља мисао оних који се лече, то знам из сопственог искуства, а схимник по пострижењу непрекидно треба да има мисао која је усредсређена на себе: почетно расположење духа, усвојено по пострижењу, дејствоваће током целог преосталог живота.
 
12. маја 1860.
 
577. Утеха у болести
 
Бог је устројио да под старост неко време болујеш и у келији проведеш, да би се сетио греха младости и за њих принео Богу покајање, а од Бога добио опроштај. Слава Богу, Који нам је устројио спасење Својим премудрим судовима. На основу болести која те је снашла треба да схватиш да је Бог прихватио твоју намеру да ступиш у манастир и да те награђује за твоје служење Њему у манастиру према твојим могућностима. Апостол говори да Бог „бије свакога сина којега прима“ (Јевр. 12,6). И тако, иако сада долазе ударци, они су ипак знак прихватања, и треба да буду примљени са радошћу и благодарењем. Од благодарења је трпљење, од трпљења нада на спасење.
 
25. маја 1860.
 
578. О припремању за вечни живот
 
Благодарим за обавештење о почившем Епископу и о ономе који одлази. Такве вести су поучне: и нама такође предстоји пут онамо. Треба се припремити. А Господ припрема путевима Својим онога ко се сам припрема према својим могућностима.
 
17. јуна 1860.
 
579. Поводом обавештења о упокојењу митрополита Григорија и о немогућности да отац Михаил допутује на Кавказ
 
Хвала Господу за обавештење о упокојењу Митрополита Григорија. Мада је вест тужна, ипак су путеви Божји неистраживи, и треба им се покоравати.
Да ти дарује Бог да срећно поживиш док је указ на снази. И сам сам сматрао твој долазак овамо некорисним. Ми нисмо мирјани! За разговор са тобом код мене било би довољно само пет минута. Кудикамо је боље пазити на себе, не напуштајући место које нам је дано од Бога ради спасења. Час позивања у вечност за сваког од нас је неизвестан, али ће неизоставно наступити, и он се углавном прикрада као лопов у ноћи.
 
27. јуна 1860.
 
580. О стицању поља покајања
 
Недавно је доспело у моје руке завештање Светитеља Тихона Вороњешког. У том завештању међу многим благодарењима праведник узноси благодарење Богу зато што му је пре кончине даровао поље покајања, на коме је сакривен многоцени бисер спасења. Али да би купио поље покајања, према поуци из Јеванђеља, треба да прода све што има, то јест да принесе на жртву видиве земаљске положаје, који доводе до расејаности, и све земаљске пријатне везе, које заокупљају срце и које не допуштају да се удуби у покајање. У таквом расположењу душе, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.
 
11. јула 1860.
 
581. О задобијању покајања
 
Молим Бога да ми дарује поприште покајања. По мом мишљењу: ја још нисам започео покајање, и у потпуности делим мишљење преподобног Исаије Отшелника, које је изрекао у посланици своме ученику авви Петру, да све док се човек налази у несабраности и бризи, дотле не може да задобије покајање.
 
28. јуна 1860.
 
582. О земаљском благостању и земаљским невољама, о објављивању сопствених списа и о другим питањима
 
Господ не показује милост Своју према слугама Својим земаљским благостањем, него земаљским невољама. Врло је утешно изложена ова мисао у житију Великомученика Јевстатија Плакиде. Тамо је речено да, ако Господ и да земаљско благостање слугама својим, онда је то на кратко време, да се они не би искварили. Благостање обично веома квари срце. При садашњим променама могу да очекујем да ће ми бити предложено да идем у мировину: то треба сматрати за велику милост Божју, која дарује време за брижљиво покајање.
Оправдај ме пред A. С. што не започињем преписку са њим, мада гајим сву пређашњу љубав. Ја сам прекинуо преписку уопште са свима и пишем само из крајње нужде. У мојим годинама и при слабости мога здравља мени није до преписке и није ми до земаљских помисли, већ како да се што чешће сећам смрти и да приносим Богу покајање, док поприште покајања није одузето. Што се тиче мојих списа, саопшти о. архимандриту да нипошто не желим да се она сада објављују, из многих разлога, а између осталог и због тога што их исправљам и допуњавам. Тако су „Правила за спољашње понашање почетника“ исправљена и њима је додат други део, пет пута већи од првог, о духовном делању за почетнике. „Слово о Смрти“ исправио сам и послао Митрополиту московском са молбом да одобри штампање и објављивање, као оглед из аскетских дела мојих. Шта ће бити, не знам. Ако Богу буде угодно, желео бих да се објаве сабрана дела моја, да их поново пажљиво размотрим и да буду штампана под личним мојим надзором. А ако то Богу не буде угодно, онда исправљени рукопис може да остане по мојој смрти ономе у чије руке га Бог доведе, и може да буде штампан, или да остане необјављен и да служи некоме на душевну корист. Код о. Архимандрита постоји отисак многих мојих списа за сећање на мене грешног и за сећање на то што сам и оно мало што сам знао, ипак саопштио братији на заједничко спасење. Зато просим и молим о. Архимандрита да моја дела не објављује ни у целини, ни у изводима, ни у прерађеном облику. Старац Исаија ми је говорио: немој писати, немаш за кога!
 
583. О красоти Сергијеве пустиње и о свом животу на Кавказу
 
To је тек истина, изречена у Светом писму, да сваки човек цвета за земаљски живот на кратко време! Гледаш: процвета, неко време је у цвету, а затим и вене. И јунак, великан Кн. О. одлази. У Оптиној 7. септембра се упокојио јеросхимонах Макарије Иванов, знаменити старац: он се стално дописивао са мном од како сам на Кавказу. Реци Ш.у да се од срца радујем манастиру који је подигао за иноке; за то ће, сва је вероватноћа, наћи у оном животу припремљен за себе богосаздани вечни стан. Не могу остати неиспуњене речи Христове: „Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити“. Претпостављам да ће 25-ог Митрополит бити код вас у пустињи. Од срца желим да он допусти да о. Игњатије и братија бораве још неко време у тој обитељи, у коју су ступили када је она била у развалинама, и када се, по милости Божјој претворила у најкраснији манастир, са тако предивним здањима, каквих нема ни у једној другој обитељи. О доброј уређености и разборитости суди Бог. Но и у том погледу Сергијева пустиња је далеко изнад многих других манастира, чак и оних који су знаменити по својој светости. Уосталом, нека буде воља Божја. Ако и уследи са Игњатјушком какво искушење, онда ће оно бити знак нарочитог Божјег благовољења.
Водим сасвим усамљенички живот. Не могу довољно да за благодарим Богу, Који ме је извукао из петроградског вртлога: као да сам тамо намерно био постављен да бих изблиза видео сву таштину овога света, да бих познао њену обманљиву прелест, и коначно је омрзнуо… Слава Богу, Који даје време за покајање и за упознавање са будућношћу пре ступања у будућност.
 
26. септембар 1860.
 
584. О упокојењу о. Макарија Оптинског
 
Твоје писмо од 31. октобра сам добио и обрадовала ме је вест да се нови митрополит сместио у Сергијеву пустињу; и њеном настојатељу искрено желим да то назначење одговара обитељи и да се утврди ради њеног добра, ради мира и спасења оних који живе у њој, и ради самог архијереја, који први пут у свом животу има посла са монахујућима који разумеју монаштво. Одбити од себе монахе и разјурити их врло је лако, али сабрати их и образовати веома је тешко, чак и немогуће без нарочитог дара Божјег. О. Архимандрит Мојсеј ме је известио о упокојењу старца јеросхимонаха Макарија и замолио за брошуру дела о. Леонида Кавелина. Оптина је изгубила душу своју. О. Макарије, мада је био највише телесни испунитељ заповести, ипак је имао љубави према ближњем и њоме је одржавао братство. По мом мишљењу и схватању, он је ненадокнадив… Свети Исаак Сиријски је рекао да телесно делање без душевног не може да се приближи разуму Божјем, али да врло лако може да пружи високо мишљење о себи… Ослабило је монаштво, и још више има да слаби.
Онај ко се спасава, нека спасава душу своју. Свој братији мој најсрдачнији поздрав.
 
15. новембра 1860.
Епископ Игњатије.
 
585. Брига о болеснима
 
Госпође удате у иностранству жалим. Доба је такво, укус такав, залагања таква! Веома ми је жао због бивше К. Е. Тако волим сву њихову породицу, да ме њихове пријатности и непријатности дубоко дирају.
 
14. децембра 1860.
 
586. Жеља да о. Михаил прими анђелски образ, а себи да заврши дане свога живота у осами
 
Од срца ти желим да примиш свети анђелски образ на спасење душе твоје и коначно ослобођење од овога света.
Што се мене тиче, да ти кажем право, никакав истакнут положај за себе не желим, па и нисам у стању, због болешљивости и због исцрпљености од болести, да поднесем служење на угледним положајима, а искрено желим да негде у осами и непознат завршим своје земаљске дане у пажењу на себе и покајању.
 
27. децембра 1860.
 
587. О својој греховности, о варљивости земаљског благостања и о другим стварима
 
Хвала Господу за све, и за сведочанство да сам се од дуготрајне болести исцрпео. To је сасвим истинито. Сав свој грешни живот сам позаборављао. Пише шта знаш и хоћеш, a ја само знам то да је живот мој био и јесте низ грехова.
Умесно Свети Оци називају земаљски живот варљивим, a срећу која не остаје својина човека за вечност самообманом. Колико је примера земаљског изобиља и величине, који пропадају пред нашим очима! А сада је живи пример К. О. И богат, и славан, али разуму у детињем стању, и зато су и слава, и богатство стање ствари лишено скоро сваке вредности, коју смрт потпуно одузима. Велика је према нама милост Божја, која нас ја довела у манастир. To је благо претежније од свих земаљских добара.
О мени се овде проносе основане гласине да ће ме преместити. Па шта? Сва земља подједнако припада Богу, и предајем се свецело Његовој вољи и руководству. Онима који су поверили себе Њему Бог често непријатним околностима устројава душекористан положај. Тихона Вороњешког су оптуживали за претерану ватреност, и због таквог окривљавања он је морао да се удаљи у манастир, где се удостојио нарочите милости Божјој. У предсмртном завештању свом Светитељ приноси Богу нарочиту благодарност управо зато што му је било даровано да се припреми за прелазак у вечност брижљивим покајањем. Ето шта је сматрао духовни муж за доброчинство Божје: изгнање са катедре и смирено пребивање у манастиру. Најваљаније расуђивање! Оцу Архимандриту и свој братији потруди се да пренесеш мој најсрдачнији поздрав. Остај ми здраво и срећно. Моли се за мене.
 
30. јануара 1861.
Епископ Игњатије.
 
588. О потреби предавања себе вољи Божјој
 
Хвала Господу за твоје писмо од 31. јануара.
 
Свети Јован Златоусти и други Свети Оци, почињући да говоре о нечему, свагда су се старали да започињу следећим речима: „Да буде воља Божја на свима нама! Слава Богу за све што се збива, макар то било и тешко и горко“. Бог је и у доброчинствима Својим многомилостив и у наказањима својим многомилостив. Ствар сваког хришћанина је да схвати и призна ову истину.
Неретко се дешава да се, по домостроју Божјем, одузима нешто материјално и привремено, a у замену за то се даје морално и духовно, вечно. А људи привезани за материјално и за привремени живот тугују, не схватајући да се узводе ка бесценим, узвишеним добрима. Предавање себе вољи Божјој доноси срцу мир и утеху упркос свим невољама. Ово говорим на основу својих личних искустава, али уверен сам да ће и искуство сваког човека потврдити исто, ако настроји себе по духу Светих Отаца.
Гласине о мом премештању овде се настављају, али ти не говори о њима ради празнословља и не претресај их са сваким.
Када сам чуо за кончину Митрополита Григорија, схватио сам да треба да добијем друго постављење, јер са променом највише власти обично долази до значајних измена у административним плановима.
 
16. фебруара 1861.
Епископ Игњатије.
 
589. О својој болешљивости
 
Упућивање Преосвећеног Леонида на освештање храма у Париз сматрам веома разумним, а налазим да је жеља неких да ја послужим за то сасвим неразумна. А за љубав благодарим.
Ја сам сасвим остарио, изгубио сам телесне снаге и душевне моћи, дошао сам овамо полумртав, сам не схватајући да сам страшно болестан. Лечење у бањи открило је сав значај моје болести, која је била пропраћена чак и нервним сломом. Иако сада осећам извесно олакшање, ипак оно није толико да бих се налазио на истакнутим положајима, за које немам ни најмање добре воље. Судбина Пр. Тихона Вороњешког, то је судбина достојна саосећања и угледања!
 
11. јуна 1861.
 
590. О свом стремљењу ка усамљености
 
… Увидевши да дани моји, као сенка, измичу, а да снаге до крајности малаксавају, осим тога, имајући давнашњу жељу да за вршим дане своје у осами, поднео сам молбу Светом синоду да ме ослободи управљања епархијом и да ми да на управљање опште житељни Бабајевски манастир Костромске епархије. Учинивши то, доживео сам у души својој нарочито осећање спокојства, па чак и тихе радости, као после испуњења своје дужности. Са мојим настројењем не може се радити на истакнутим положајима нити заузимати значајне дужности. А сада ни са мојом снагом и здрављем. А будем ли се колебао због двоједушности и добру намеру да се удаљим ради покајања будем одлагао дан за даном, на шта ме подстрекује непријатељ спасења нашег под разним згодним изговорима, онда могу у таквој двоједушности и неодлучности да проведем сав земаљски живот и да ме смрт затекне неспремног. Бабајке су место забачено, мало посећено, нарочито зими уопште није посећено, суво и здраво, крај реке Волге. Ако ми Бог дарује то уточиште, онда оно може да постане уточиште за многе који желе истинско спасење далеко од бучног света.
Замоли у моје име о. Арх. И. да поразговара са Митрополитом о мени, а ако не може непосредно, онда преко Преосвећеног Викара. Разлог је у томе што многи учени монаси имају о мени крајње наопаку представу, судећи по себи (самима). Преподобни Исаија Отшелник је рекао: „Као што платно одржава својство оне боје којом је било обојено први пут, колико год га после бојили, тако и монах чува у себи целог живота траг оног усмерења које је стекао првобитно, ступајући у манастир“. Сасвим тачно. Видим то код себе и код других. Академски образовани калуђери, ступајући у монаштво са циљем да служе Цркви у научном и административном погледу, чувају ово усмерење; и новојављени Угодник Божји Светитељ Тихон, оставивши епископску катедру, најпре је чамио у манастирској осами, будући лишен административне делатности. To исто примећено је и код других. Насупрот томе, ја сам, проводећи прве дане мога иноштва у најзабаченијим манастирима и наситивши се схватањима најстроже аскетике, одржавао ово усмерење у Сергијевој пустињи, тако што сам у својој гостињској соби био репрезентативни архимандрит, a у радној соби се владао као да сам у скиту. Овде се наставља то исто, само у већој мери: тако сам се сродио са келијом, да са муком могу да принудим себе да изађем у врт, да бих омогућио себи усамљеност неопходну за здравље. Многи и не наслућују да имам такво настројење, и зато измишљају за мене настројење које ми је потпуно страно, што ми је и писао покојни митрополит Григорије. Ако удовоље мојој молби, донеће двоструку корист: 1) не само што ће ме умирити, већ ће ми учинити добро дело, оставивши ми да живим на начин који одговара моме настројењу; 2) умириће оне који виде у мени свакакве замисли, опасне или непријатне за њих. И друга тачка је за мене веома важна. Преподобни Пимен Великије рекао: “ Не живи тамо и тако, где твој начин живота доноси смућење ближњима, иначе се и ти лишаваш духовног плода само због тога што твој начин живљења доводи ближње до смућења“.
Осим молбе Синоду писао сам и молбена писма митрополитима московском и петроградском и оберпрокурору. Молба је послана 24. јула, стога, треба договором ову ствар пожурити.
 
31. јула 1861.
Епископ Игњатије.
 
591. О свом душевном и телесном стању после примања саопштења о одласку у мировину
 
Хвала Господу за твоје писмо од 8. августа и за обавештење.
Ја сам већ добио формално обавештење од оберпрокурора у понедељак 21. августа. Осећање изузетне радости и спокојства ме испуњава, али исцрпљеност телесних снага је необична. Потруди се да ми до 1. октобра пишеш у Николо Бабајевски манастир, у Нерехту.
 
24. августа 1861.
 
592. О Николо-Бабајевском манастиру
 
Стигавши 14. октобра у пустињску обитељ Светитеља Николаја, Бабајевску, затекао сам тамо твоје писмо од 29. септембра. Пут сам прошао са муком због слабости тела, исцрпљеног болестима, a у Москви сам се озбиљно разболео. Болестан сам отпу товао из Москве и болестан сам допутовао овамо, без обзира на то што је у Москви на оболелу ногу било стављено 120 пијавица.
Бабајевски манастир не спада у ред државних; општежитељни је, са управитељем (економом, приставом). Настојатељи се за многе врлине производе у звање игумана и, понекад, у чин архимандрита. Има 36 слободних места, али се овде налази само 18 монаха. Манастир је у опадању и у моралном и материјалном погледу. Смепгген је у веома здравом и доста пријатном крају, веома је удобан за монашки живот. Будућност манастира је у власти Божјој.
Никада у свом животу нисам био тако задовољан својим положајем као што сам сада. Као да је мој Анђео Чувар по заповести Божјој издиктирао Св. синоду указ за мене, тако тај указ одговара потребама мог душевног настројења и телесног здравља. Његово величанство, боравећи на Кавказу, послао ми је орден. Па ако се на 1000 руб. пензије дода још 500, онда више не знам шта да кажем о таквом обиљу милости. Адреса моја у Јарослављу је…
 
18. октобра 1861.
Епископ Игњатије.
 
593. О свом животу у Бабајевској обитељи
 
Много се радујем своме садашњем положају. После дуготрајних страдања на бурном животном мору, Бог ме је довео у тихо пристаниште. Све се устројило не може бити боље. Још пре мог доласка овдашњи настојатељ је издејствовао за себе друго настојатељско место, и зато је природно што је о. Јустин заузео његово место на опште задовољство братства, у коме се налази више од 80 људи. Манастир је нарочито удобан за монашки живот у сваком погледу. Ваздух и вода су више него здрави.
 
30. октобра 1861.
 
594. Изражавање потпуног задовољства животом у Бабајевском манастиру и о свом здрављу
 
Веома сам задовољан оним што су ми дали, а претпостављао сам да уопште ништа неће дати. Када је оно што је дато довољно, онда није у складу са монашком савешћу да се тражи нешто боље. Ако смо нешто овде оставили, то ћемо онда примити много пута онолико у будућем веку. Наступило је такво време у коме треба највише мислити о вечности: године су прошле, здравље и снага попустили. Не видимо како се прикрада и смрт. Ја сам веома задовољан местом на коме се налазим: крајње је из двојено, нико не узнемирава. Не могу да очекујем оздрављење, јер сам се веома исцрпео и болестима и лечењем. Осим ако не уследи некакво нарочито чудо по Промислу Божјем. Не треба се заваравати очекивањем дугог земаљског живота, сигурније је честим сећањем на смрт настојати да се она учини мање страшном у часу њеног доласка.
Минералне воде добро су истерале из мене прехладу и шкрофуле: то се наставља и сада, одржава ме свагда у тешком стању, а повремено доводи и у веома тешко стање. Слава Богу за све!
Приликом пропутовања кроз Москву посматрао сам оне који су имали успеха у земаљском напредовању. Ништа ту не изазива завист, напротив, много шта се показало достојним сажаљења.
 
10. децембар 1861.
 
595. О своме здрављу
 
По обичају, побољевам, само четири пута био сам у цркви, налазим се у келији не излазећи, ни једанпут нисам шетао пешице нити се возио кочијама.
 
13. фебруара 1862.
 
596. О свом положају
 
Уопште, ја сам у свему веома задовољан, а што недостаје, то ће, надам се, милосрдни Господ устројити за мене грешног. Потруди се да предаш моја писма Черњавском и Рудавском. Није важно што су се та деца сетила мене, важно је што су се сетила себе, без последњег првог не би било.
 
26. фебруара 1862.
Епископ Игњатије.
 
597. Жеља да види своје другове душевним очима и благодарење Богу за живот у Бабајевској обитељи
 
Хвала Господу за твоје писмо и за бодрост духа, са којом трпиш оно што наилази. Све пролази, и добро, и лоше, а ни људи, ни зли дуси не могу да учине оно што Бог не допусги. Ако наиђеш на потешкоћу у добијању одсуства, онда је боље и да не започињеш, утолико пре што нема никакве потребе за путовањем. А нарочито о.Архимандрит треба да буде обазрив и ради себе и ради обитељи. Нипошто не желим да вас видим чулним очима, него желим да вас видим очима душе у побожном напредовању и живљењу у страху Божјем. Ово је за мене више него довољно. Данас сам четврти пут у току зиме изашао из келије и отишао у цркву.
Слава Богу за све. Изгледа да сам 1856 године и обновио познанство са Оптинцима баш зато да бих се још више разишао са њима. Промисао Божји избавио је и од Јувеналија, који не би поднео моје немоћи. Сада сам међу својима, међу братијом која носи моје немоћи. Веома сам се зближио са о. Теофаном, бившим епископом Никифоровским, који овде помало стараштвује. И раније братство Бабајевско, просто, са пустињским усмерењем, мени, старини, одговарало је. Манастир је веома забачен, нарочито зими. Слава Богу Који нам је дао мир после дуготрајне узбурканости. Здравље моје веома је слабо. И за то слава Богу.
 
10. марта 1862.
Епископ Игњатије
 
598. О земаљском и будућем животу
 
Милосрдни Господ нека ти дарује трпљење, које се појављује у души онда када посвећујемо себе вољи Божјој и благодаримо Богу за жалост која нам је послана ради очишћења грехова наших. Прелепо је рекао св. Мученик Тивуртије за земаљски живот (Минеји за читање, 22. новембра): „Оно што наизглед постоји, a у ствари не постоји“. Заиста, он као да је и пред очима и у рукама, а стално измиче. За будући живот Тивуртије је рекао: „Оно што наизглед не постоји, a у ствари постоји“. Заиста, док овде живимо, чини се да ћемо свагда овде остати да живимо, a будући живот нам се чини као непостојећи. Али не, не види се како ће наступити, а наступиће неизоставно. Блажени они које Бог припрема за вечност болестима и другим невољама, који се усред невоља својих исповедају Богу: „Примамо по својим делима као што смо заслужили. Сети нас се, Господе, у Царству своме“.
Боле ме руке и ноге, нарочито ме боли десна нога; јако ме боли глава, али главни бол је на левој страни, дуж целог доњег дела груди и ребара чак до левог рамена, а највише око срца. На том месту повремено осећам бол, као од ране копљем, због чега бивам крајње изнемогао, и осећам се као да умирем. Хвала Господу за извештај о кончини Шереметјева. Господ га је посетио тешком болешћу. Корисно је чути за смрт познаника, такве вести подсећају на сопствену смрт. Како изненада, без посебног видљивог разлога, најсвежија крв и тело зачињу у себи и из себе клицу смрти! Та клица почиње да се развија, и одједном сазрева у неизлечиву болест, која одводи човека у гроб.
 
22. априла 1862.
Епископ Игњатије.
 
599. О невољама које су задесиле престоницу и о свом путовању у Кострому и Јарослављ
 
И овамо стижу вести о невољама које су задесиле престоницу. Жао ми је, веома жао. Повећао се број људи који не поштују закон Божји и које ништа не задржава да доводе ближње у несрећу и искушење. Жао ми је и о. Ираклија, који је решио да изнесе своје негодовање против браће своје. Милосрдни Господ нека загради изворе искушења, ако постанемо немоћни.
Ових дана путовао сам у Јарослављ и Кострому к тамошњим архијерејима и био примљен веома благонаклоно, све сам поздравио и са свима сам се опростио, рекавши да имам намеру да не излазим из манастира, што захтева и крајња нарушеност здравља и њему одговарајуће душевно настројење. Путовање је за мене било тежак подвиг.
 
12. јуна 1862.
 
600. О упокојењу својих ближњих, о усамљеној обитељи, о немогућности бављења потчињенима због слабости здравља
 
Сада живим у келијама о. Игумана, јер ми пружају неопходни комфор који одговара моме врло лошем здрављу. Овде смо добили извештај о упокојењу нашег суседа и мог доброг познаника Н. П. Полозова. Скоро сви ближњи моји преселили су се у вечност, дошао је или ће доћи и на мене ред.
Овде је од јуна месеца наступило лепо време, повремено пада киша, али око манастира нема блата. Житарице и трава су добри. Посетилаца манастира готово да и нема, лети је усамљеност скоро иста као и зими. Прости људи из народа посећују манастир у великом броју, али они долазе на богослужење, и после њега одлазе у своја села или у гостионицу, не узнемиравајући братију многозахтевним потребама.
Написао сам А.у службени допис да због потпуног нарушености мог здравља немам никаквих могућности да се бавим потчињенима које је намеравао да ми пошаље Гр. Т. To је сасвим умесно. И сада осећам ужасан бол на левој страни: вероватно је настала веома тешка анеуризма (проширење крвних судова или срчане дупље прим. прев.), која захтева пребивање у потпуном миру и усамљености. Очигледно: дошло је време да почнем да се бавим исправљањем себе, а не других, и припремањем за прелазак у вечност.
 
27. јуни 1863.
Епископ Игњатије.
 
601. О специфичности својих списа и о разлозима за то
 
(…) Што се тиче мојих списа, теби је познато да сам их писао за себе и за моје малобројне блиске познанике, из настројења које сам добио и усвојио кроз манастирски живот. Није чудо што се то душевно стање у извесним нијансама чини као да није у складу са настројењем побожних инока, чак и оних Светих, који, међутим, своје настројење усвајају у духовним училиштима. Као пример указаћу на ненадмашна у сваком погледу дела Светог Тихона Вороњешког. Моја дела, без обзира на њихове многе недостатке у духовном и научном погледу, другачијег су карактера. Ја сматрам да је неопходно сачувати ту њихову специфичност, и не прекрајати их на академски начин, a у противном случају оставити их необјављеним, утолико пре што она нису била писана са тим циљем и ја сам сматрам да су тога недостојна.
Овде, у осами, осврћући се на протекли живот и настојећи да кајањем ублажим мноштво мојих сагрешења, приносим покајање за списе које сам сачинио, исповедајући да су грешни пред Богом, и да су њихове речи недостојне теме. Уз све то и за многе монахе, славне по свом аскетском животу, на пример за Оптинске, моје настројење остаје врло нејасно, јер се њихово стање духа образовало од делатног телесног живота, толико очигледног за свет и прослављеног од њега, а моје од затворништва на које сам био принуђен због болести и других околности, и које је скопчано са душевним делањем и подвигом невидљивим и непознатим овоме свету. To је то настројење и оно се пројављује свуда у мојим делима, ма како она недосгојна била, и чини их специфичним. Она се по свом карактеру слажу са списима древних аскета.
Јесен стиже. Затварају прозоре за зиму, a ја се затварам у својим собама зато што је то неопходно, а не само зато што желим. Шта чинити? Треба ићи оним путем који је указан Промислом Божјим.
Иштући твоје свете молитве,
недостојни Епископ Игњатије.
 
6. септембра 1862.
 
602. Жеља да се умре са покајањем
 
Хвала Господу за твоје писмо од 6. јула и за твоје добре жеље. И ја и Петар Александрович иштемо исто: да окончамо дане своје у покајању. Једино ово молимо од Бога, а развој манастира или њихово заостајање препуштамо свесветој вољи Божјој, која једина зна шта је корисно. А ми се бојимо материјалних брига и узнемирености, јер удаљавају од бриге за душу. Бабајевски манастир веома је осамљен зими, а и у летње време је веома издвојен. Моје здравље је врло слабо: немам снаге, а појављују се и напади својствени парализи.
Хвала Господу за бригу о мени. О смрти: неће изабрати човек од какве ће болести умрети, умреће од оне коју му Бог пошаље. Светитељ Тихон, новојављени угодник Божји, оболео је од удара парализе. Код мене су одавно нестали отворени хемороиди, и од тада су почели да се јављају мањи напади својствени парализи.
Ма како да умре, а дај Боже да умре са покајањем, о. Гедеон, јерођакон, умире припремајући се веома добро.
19. јула 1862.
Епископ Игњатије
 
603. О своме здрављу и благодарност за честа писма
 
Моје здравље је врло слабо. Пре свега, снаге су крајње исцрпљене. Промене се догађају не из дана у дан, већ из часа у час: сад попусти, сад опет стегне. Не могу да се нарадујем мирном уточишту које ми је даровано од Бога и које толико одговара моме стању.
Хвала Господу, Баћушка мој, за труд који си прихватио на себе, пишући ми доста често. Немој се више трудити толико. Бићу врло благодаран ако ми се јавиш понекад или ако имаш какву нарочиту потребу.
 
31. октобра 1862.
 
604. О својој усамљености и строгости живота у Бабајевском манастиру
 
Хвала Господу за твоје писмо од 5. јануара. Право говориш да ми је Бог, у време Њему познато, даровао оно што сам одавно и стално очекивао, али за шта нисам био спреман. „Безмолвије, говори св. Јован Лествичник, неискусне води у пропаст“. Иштем твоје молитве да ми буде дарована премудрост да искористим како доликује време које ми је даровано за покајање и припремање за вечност.
О себи расуђуј обазриво. Овдашње место није Сергијева пустиња.
Овде не држе много до оних који, имајући такозване таленте, дозвољавају себи гордост, самовољу и разна друга попуштања, већ високо цене држање монашког настројења.
Свакоме ко се оглушио о манастирска правила и добар поредак, ма ко он био, обавезно се даје документ о отпусту ради проналажења за себе другог места. Али зато онај који жели да живи овде, дужан је да се претходно припреми за покајање, које св. Јован Лествичник одређује овако: „Покајање је у сталном притешњивању трбуха и скрушености духа“. Са неком другачијом припремљеношћу боље је овамо не ступати. Овдашње место је усамљено и доприноси пажењу на себе и покајању. У градове и села братији није дозвољено да одлазе, у гостионицу без допуштења не иду, а лица женског пола код себе у келију не примају.
Биће ми веома драго да ме посети о. Архимандрит, али унапред могу рећи да сам за савете изгубио способност, ако сам је и имао. Потруди се да пренесеш мој срдачни поздрав и благослов братији и болесном Јовану Дементјевичу, коме желим да оконча земаљски ток свога живота у покајању и нади у једину узданицу нашу Господа Исуса Христа, Бога и Искупитеља нашег. (…)
 
Епископ Игњатије.
И опет иштем твоје свете молитве.
17. јануара 1863.
 
605. Своме пријатељу П. П. Јаковљеву. О наклоности П. П. према себи и о својој способности да духовним чулом види његово срце
 
Најдражи у Господу Павле Петровичу,
 
Благодарим Вам за то што ме не заборављате. Силно осећам узвишеност Ваше наклоности према мени и благодарим милосрдног Бога што ми га је даровао (јер онај ко је задобио љубав ближњега стекао је благо), а утолико пресе веселим и тешим Вашом љубављу према мени, јер примећујем у њој постојаност, као и то да она непрестано расте. Можете ли веровати да ми се због безумља мога чини као да духовним чулом јасно видим Ваше срце и његова осећања, и нема потребе да ме било ко извештава о Вама овако или онако. О, стрпите се: рећи ћу још нешто. Чини ми се као да нема никога на свету према коме Ви осећате такву наклоност и такве врсте, какву осећате према мени.
(…) Нека Вам да Господ свако добро. Молите се за много грешног Димитрија.
 
31. август 1830.
 
606. О свом утицају на људе
 
Најдражи у Господу Павле Петровичу!
 
(…) Слава Богу, осећам се далеко здравије него пре.
Уместо Феђоше код мене живи Павле кога сте срели у риболову; он ми је изузетно привржен. Када сам зажелео да га поведем, сва је братија (и Костја) стала да ме одвраћа, називајући га и мангупом, лоповом и развратником. Међутим, срце моје није то говорило. А сада се сви чуде што се он за тако кратко време тако променио, не схватајући да сам ја човек заразан. И Закхеј, „старешина цариника“, грешник над грешницима, у једном тренутку се променио. Господе, ево, рекао је он Срцезналцу, пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих (какву врлину), вратићу четвороструко (покајањем). Тако се и са мојим новим чедом десило, и ја сам сада веома охрабрен због њега, и осећам у себи неупоредиво већи утицај на њега него на Теодосија, а зато и мислим да се овог другог одрекнем, утолико пре што и он сам не жели да живи код мене. (…)
Уз то остајем Ваш најискренији брат, многогрешни Димитрије.
 
30. октобар 1830.
 
607. Обавештење о намери да прими постриг и друга питања
 
Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. (…)
Извештавам Вас, који веома саосећа са мном, да сам одлучио да примим постриг, да је о мени већ упућена у Синод представка за чин мандије (мале схиме), и да ме Архијереј упућује у Семигородну пустињу, из које сам био принуђен да одем због прогањања намесниковог. Веома ме радује овај догађај, који може да ми пружи парче хлеба, без оптерећивања мојих родитеља и осталих ближњих, а за неке који ме љубе у Господу, и мирно уточиште. Знам да ће и Вас ово обрадовати из обилне Ваше љубави према мени. Међутим, предосећам да ће у почетку бити и некакве муке, због малог броја добронамерних међу братијом.
(…) По доласку у Вологду осећам се лошије, и по свему примећујем да је клима у Семигородној изузетно здрава. (…)
 
16. фебруар 1831.
 
608. Обавештење о пострижењу и рукополагању за јеромонаха и о томе шта је доживео том приликом
 
Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. (…)
Испунило се! Пострижен сам и рукоположен за јеромонаха. Када су ме постригли, чинило ми се да сам умро, а када су ме рукоположили, чинило ми се да сам васкрсао. Живим некаквим новим животом, веома сам спокојан, не узнемирава ме никаква жеља, за време сваке Литургије осећам да сам до краја испунио жељу, осећам да добијам више него што бих пожелео. Не желим да Вам описујем спољашње околности које су пратиле моје пострижење и рукополагање, претпостављам да ће Вам други испричати. Говорим свима о себи оно што други о мени не могу да знају и да кажу: „Срећан сам!“
Преосвећени не открива јасно своје намере према мени. Али ја сам спокојан: уздам се у вољу и милосрђе Творца мог и Бога. (…)
 
Јеромонах Игњатије.
24. септембра 1831.
 
609. Обавештење о одсуству жеље код себе да путује у Петроград, и о злонамерном односу неких лица
 
Најдражи у Господу Павле Петровичу.
 
Од свег срца Вас поздрављам у Господу.
(…) Рекао сам Вам узгред о Питеру, јер ме неки наговарају да тамо путујем, што ја уопште не бих хтео да учиним. Болестан сам и малаксао, тражим мир! Али TO ће бити готово неопходно ако овде не нађем миран кутак. О томе да је Преосвећени намеравао да ме учини настојатељем Семигородне пустиње, Он сам је причао свима који су к њему долазили. (…) А ко мене пита о овој ствари, говорим му целу истину, како знам, пазећи да у речима мојим будем истинит, а не лицемеран. Не налазим у срцу своме повода за лицемерје.
Стижу до мене поуздане вести да против мене много делује прилуцки архимандрит Јевтихијан, без обзира на то што ме је привео на пострижење, и на моје запрепашћење и жалост видим да је узрок свих ових неспојивих ствари користољубље.
А својим приликама веома сам задовољан, и Ви бисте ме затекли тако радосног као што сте ме видели у Новојезерску и за време оне болести. Верујем да се сва твар покорава недокучивим намерама Творца и њих испуњава, мада се по свему судећи чини да се њима противи. Било би добро кад бих могао да кажем о Богу оно што је неко рекао: „Када ме Он љуби, утехе Његове радују душу моју“…
 
27. септембра 1831.
Јеромонах Игњатије.
 
611. О свом односу према братији манастира
 
Најдражи у Господу Павле Петровичу.
 
(…) Имам много посла око свог манастирчића, и полако настојим да га доводим у боље стање. Надам се да бих до јесени могао да живим спокојније, јер дотле треба да буду урађене намесничке келије, а сада сам веома стешњен, и то срећом, јер нам је пошло за руком да изградимо побочно крило зграде са седам келија, од којих у једној живим, мада не комотно, али са топлином. Врло често болујем. Говоре да ме очекује премештај у Корнилијев манастир игумански.
Божјом милошћу братија код мене крајње су смирена, a ја се старам да са њима будем што је могуће милосрднији и да памтим ону Јеванђељску реч: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи…
 
2. децембра 1832.
Јеромонах Игњатије.
 
613. Опис једног од својих путовања по добро уређеним манастирима
 
После 27. овог месеца путујемо срећно. Опростивши се са Вама стигли смо до 12 сати у Шлиселбург, а другога дана у 6 сати увече у Стару Ладогу. Мојим сапутницима допало се све на путу, а мени је било пријатно да их посматрам. Радозналост је чувство живог човека, чувство кога код полумртвог нема. Место где се простире Ладога, њене старине, њен Волхов (река која се улива у Ладагу; прим. прев), њени извори, њени рибари и њена риба заокупљали су наизменично пажњу путника. Дана 26. рано ујутру отпутовали смо по пљуску из Старе Ладоге и 7. увече стигли у Ваведењски манастир, где смо затекли о. Управитеља болесног. У току овог пута моји сапутници су били изузетно весели, a ја сам био изузетно тужан; дубока душевна рана, нанесена ми је од Вама познатог лица, јер који једе хлеб мој, подиже на ме пету… Како старци сапутници на мене пазе, како ме услужују! Разлог за такву пажњу може се очекивати само од најближих рођака. Како су они међу собом љубазни! (…)
Архимандрит Игњатије.
 
614. О предностима Сергијеве пустиње над другим манастирима
 
Најдражи срцу моме Павле Петровичу.
 
Наш манастир Сергијева пустиња је необична појава, са потпуно специфичним карактером у односу на остале манастире такве врсте. По спољашности она има чистоћу која се не може срести на другом месту, a пo унутрашњем устројству нигде нема тако добронамерног братства, коме је туђе претварање и развратност. Има један недостатак код нас, a то је, ако упоредимо Сергијеву пустињу са забаченим манастирима мноштво посетилаца и активности. Бабајевском обитељи веома сам задовољан. Мени је дата соба у поткровљу изнад настојатељских одаја. (…)
Христос са Вама! Остајте ми здраво и доприносите заједничкој користи и миру.
 
12. августа 1847.
Ваш одани пријатељ
архим. Игњатије.
 
615. Благодарност за канцеларијске послове
 
Премили Павле Петровичу!
 
Треба да Вам благодарим за Ваше напоре на сређивању инвентара Сергијеве пустиње, исто као и целокупног њеног канцеларијског одељења, као и канцеларијског одељења свих манастира петроградске епархије. Ово не види највише старешинство, не може да види, не жели да види шта их се то тиче! Бог види! И Ваши напори пред њим нису заборављени. Мада је њихов предмет материјално, ипак сте Ви, бавећи се материјалним, пружили другима време и могућност да се занимају духовним стварима служењем речи и молитвама, што они не могу да учине ако Вас не замене у пословима материјалним. И послови у ономе што је привремено јесу предивни, угодни Богу и припремају ономе ко се њима бави плату небеску и вечну, када се обављају у циљу богоугађања, у циљу служења ближњима ради Бога, ради свете љубави у Господу и заједничке користи. Необично ми се допада како су Апостоли упоредили заједницу хришћанску са телом човечијим чији разни удови врше тако разнородне службе и дејства, а сви заједно чине једно заједничко дејство: служење телу, и не може један уд рећи другом, на пример ухо оку: не требаш ми…
Остајте ми здраво. Мени је све боље.
 
6. јануара 1848.
Одани Вам
архим. Игњатије.
 
616. О односу више црквене власти према Сергијевој Пустињи и о своме здрављу
 
Најмилији Павле Петровичу. (…)
 
Овде је све по старом. Епархијска управа према нашем манастиру у свакој прилици испољава недостатак своје наклоности. (…) Моје здравље је све боље, али настављам да се лечим и због тога не могу да служим. Моја болест је хронична, морам да се лечим веома споро, а ипак лечење располаже са мном како хоће и одузима све моје моћи. (…)
 
2. септембра 1848.
Архимандрит Игњатије.
 
617. О жељи да буде премештен у Ладошки манастир
 
(…) Желим и Вама потпуно оздрављење: здравље је велико благо. Када смо здрави можемо да будемо корисни и себи и ближњима, али без њега је тешко и једно и друго.
Обавестите ме када можете да отпутујете, зато што треба да завршим грађевински посао и да одговарам за њега. Утолико пре је то потребно што намеравам, ако се моје здравље не побољша и старешине не престану да ме притискају, да тражим Николајевски Ладошки манастир са управљањем овим манастиром. А и за братију је у моралном погледу далеко боље тамо него овде: мање ће бити празних разонода и мање интрига против свог настојатеља ради угађања својим ситним страстима. (…)
Призивајући на Вас благослов Божји, недостојни
 
17. новембра 1848.
архим. Игњатије.
 
619. О писању чланка „Плач инока… “ и о његовом утицају на читаоце
 
Најмилији у Господу Павле Петровичу.
 
Изражавам Вам најискренију благодарност за Ваше сећање на мене и за честитање поводом Празника над празницима, поводом кога и ја Вама честитам, желећи Вам сва истинска добра, и поздрављам Вас сверадосним поздравом: Христос васкрсе!
Необична је судбина последњег чланка из 4-ог тома. Било је потребно 36 година да би он сазрео, и да се тек затим објави. Необично је сада његово дејство. Из писама која добијам видим да је он привукао изузетну пажњу многих и да је изазвао снажан утисак на многе. Многи, са разних места, јавили су ми се, износећи да читају и удубљују се у њен смисао, јецају над њом, и свако признаје као да је написана управо за њега. (…)
 
25. априла 1867.
Епископ Игњатије.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пропуштено у рукопису (прим. прир).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *