НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ – ПИСМА МОНАСИМА И МИРЈАНИМА О СПАСЕЊУ ДУШЕ

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ – ПИСМА МОНАСИМА И МИРЈАНИМА О СПАСЕЊУ ДУШЕ

 

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

 

 
ЕПИСКОПСКА (ПИСМА)
 
311. О припремању за вечност
312. Неизбежност узвраћања (награде, плате)
313. О непостојаности земаљског живота,
о усмерености часописа из Владичиног доба.

314. О својим делима
315. О обраћању Богу у животним тешкоћама
316. О „Огледима из аскетике“
317. О богоугодним занимањима
и значају „Огледа из аскетике“

320. О својим делима
321. „Огледи“ јесу дap Божји. Тегобе онога времена
328. О просвећењу душе
329. О самоанализи и усамљености,
поука болеснику

330. Поука болесници
331. О исповести
340. О оскудици духовног знања
349. Добар удео
351. Н. В. Голоушево.ј О спасењу
352. О предавању вољи Божјој.
О самоудубљивању

353. О томе како се треба односити према лажи
354. О лажи
355. О промислу Божјем
356. И. И. Глазунову. О добрим делима
357. Мељникову. Земаљски живот је школа вечности
358. Кнезу Горчакову. Кратка карактеристика усмерења
Отаца Источне Цркве и западних писаца.
Земаљски живот је предворје вечности

Коментари Еп. Игњатија на казивање архимандрита Макарија,
бившег ректора Тверске богословије, сада цензора,
да су му зли духови казивали
да је неизмерно мноштво злих духова пуштено
ради борбе против Цркве православне,
заједно са папизмом и мухамеданством.

359. Штапском капетану С. И. Фјодорову.
Срећа и услов за њу

362. Д. В. Брјузгину. Савет девојци која је пожелела да ступи у манастир
366. Једној особи на високом положају.
Опис несрећног случаја који се догодио
на путу у Петроград и жеља да се у осами окончају
остали дани свога живота

367. Н. Н. Хемшијеву О једином благу – познању Спаситеља,
о свом служењу ближњима Речју Божјом
и о припремању за вечност

368. Опис једног од својих песничких надахнућа
и утешно слово породици која је изгубила свога оца

 


 
311. О припремању за вечност
 
(…) Милостиви Господ нека благослови Вас и сина Вашег. Будите утеха један другом. Реч Божја да буде Ваш руководитељ. Она стално благовести туђинцу на земљи о његовом вечном отачаству. To је песма Небеска, која изгнаника са Неба непрестано подсећа на Небо. Ако не будемо пажљиво слушали Реч Божју, онда лако можемо да се обманемо, да сматрамо земљу за вечно обиталиште и да употребимо све снаге душе и тела само за земљу, а потом да се изненада и неочекивано нађемо у вечности на позив Свемоћног Бога, и да у међувремену, будући заокупљени искључиво привременим, ништа не учинимо за вечност, то јест за вечно блаженство.
По милости Божјој живим сасвим спокојно, али лечење лековитим водама веома је тегобно због запуштености моје болести. За све слава Богу. Завршавам ово писмо прекрасном молитвом: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.
Ваш најпокорнији слуга Игњатије, Епископ Кавкаски и Црноморски.
 
8. фебруара 1860.
 
312. Неизбежност узвраћања (награде, плате)
 
Шта да Вам одговорим на писмо Ваше од 10. јуна? „Молите се да не паднете у напаст„, говорио је Господ ученицима Својим пред наступање искушења. Бива време сејања, бива и време жетве. Неповредив је морални закон по коме су људи дужни неизбежно да пожању оно што су посејали својом вољом. Али свемоћ Божја и неограничена милост Божја могу да измене или ублаже и закониту, логичну доследност тврдог моралног закона.
Благослов Божји да почива на Вама и на чедима Вашим, a милост Божја да Вас сачува од сваког зла.
 
22. јуна 1862.
 
313. О непостојаности земаљског живота, о усмерености часописа из Владичиног доба.
 
Хвала Вам у Господу за писмо Ваше од 26. новембра. Милосрђе Божје нека закрили Вас и сина Вашег, како у новој години, тако и на попришту свег земаљског живота. Ово поприште крајње је несигурно, промењиво. Чим од њега то затраже, оно без оклевања изневерава и препушта човека самом себи, колико год наизглед уљуљкивало и колико год убеђивало у верност.
Постављање В. К. у службу на Кавказу веома ме теши, разуме се са жељом да се добро заврши. Неће ли то повући Вашег сина тамо? На то питање рећи ћу опет: милост Божја да буде са Вама. Искрено бих желео да време Ваше и снаге душе Ваше буду употребљене на нешто не толико богопротивно и непријатељско Богу, колико су непријатељски Богу најновији журнали, који се упињу да својом проповеђу искорене у народу веру и морал. За то ће се тражи страшан одговор. Милосрђе Божје да устроји за Вас друго занимање. Ви знате колико Вас волим. У Писму је речено: Веровах, стога и гoвopux. А ја могу да кажем: „Заволех, стога и говорих“.
Пишите о себи и о милом сину Вашем. Пишите такође докле је дошло објављивање мојих дела. Прошлог децембра био сам веома изнемогао, изузетно малаксао, преко оне слабости у којој се налазим стално. (…)
 
Епископ Игњатије.
5. јануар 1863.
 
314. О својим делима
 
(…) Сматрам да сам дужан Вама и многима. Нисам Вам говорио о вери онолико колико би требало говорити. Намеравам да исплатим тај дуг објављивањем мојих списа, при чему ћу се постарати да брижљиво прегледам, исправим и допуним оно што сам написао од 1840. године. Од тада сам почео да пишем о духовним стварима, али више од 1844. године, за шта је било својих разлога.
Ви знате да сам Вас свагда изузетно волео. Осећам љубав и поверење и према уму и према срцу Вашем. Свагда сам желео да се тај ум и то срце управе ка Богу, и да их Он пригрли. Сада ми долази мисао: не испуњава ли се то сада, по неочекиваном стицању околности, како се изражавају световњаци, по нарочитом устројењу Промисла Божјег, како дозвољавам себи да се изразим по своме разумевању. Ви, читајући моја дела, усвајате из њих све мисли и осећања и чините их Вашом својином, и како ја схватам, сједињујете се са мном у један дух, у исто усмерење. Овакву управљеност позајмио сам свецело из учења Светих Отаца Православне Источне Цркве. Радујем се од срца што је Иван Иљич дошао на добру идеју да изда моја дела својим средствима. Усуђујем се да помислим да ће он учинити добро дело целокупној домаћој хришћанској заједници, пружајући духовно штиво не из оног образовања које даје школа, преносећи само књишка знања, него оно које је стечено манастирским животом. Школа предаје знања, која се примају умом, и ништа више, а манастирски живот предаје делатна хришћанска знања која обавезно врше спасоносни утицај на усмерење, настројење, делатност читаоца. Свети Исаак Сиријски упоредио је наставу прве врсте са извором вода и плодовима, представљеним на зиду као слика, тако да се на њих може гледати са пријатношћу, ако су добро насликане, и ништа више. Знања друге врсте овај Свети упоредио је са самим изворима вода, са самим плодовима, који могу да служе за исхрану човека. „Колико је претежнија душа од тела, говори Свети Јован Лествичник, толико је милостиња душевна изнад телесне“. Ако би моја дела могла да се сматрају за душевну милостињу, онда смем да претпоставим да ће Ив. Иљч., објавивши их, учинити не толико дело од комерцијалног значаја, колико дело благочашћа хришћанског. Време је да се размисли о хришћанском благочашћу! Ја не јурим за новчаном користи, а ако какве и буде, желим, по обичају своме, да је употребим на корист човечанства и хришћанства. Мој једини циљ је да не буде скривено оно што многима може да буде корисно. Ако се не варам, код нас скоро да нема ни приближно таквих духовних дела. Мени и брату моме Иван Иљич ће такође учинити духовно добро, јер ће нас ослободити материјалних брига око штампања и објављивања, и даће нам могућност да се свецело посветимо нашим духовним занимањима, са којима су неспојиве трзавице.
Уздам се у милост Божју, да ћете разумети све што сам овде казао; то је прилично дубоко, и без обзира на простоту и јасноћу ствари, неће га свако схватити. (…)
 
18. априла 1863.
Вама одани слуга
Епископ Игњатије.
 
315. О обраћању Богу у животним тешкоћама
 
(…) Будите сапутник сину Своме молитвом Својом! Има невоља и личних и заједничких. Људе сналазе и једне и друге, не без допуштења Божјег. Горди разум човечији сматра себе владаоцем света, зато што не види Бога, Који господари светом, и стога, приликом невоља које премашују схватање човечије запада у униније и безнађе. Али ко признаје Бога за господара света, тај се у тегобним околностима обраћа Њему и добија помоћ преко сваког очекивања. (…)
 
14. маја 1863.
 
316. О „Огледима из аскетике“
 
(…) Даље ћу рећи: ако осећате да сте у стању, прихватите се коректуре „Огледа из аскетике“. Зато су од суштинског значаја следећи разлози: 1) претпостављам да ће брижљиво прегледање „Огледа“ утицати благотворно на Вашу душу, већ навикнуту да ступа у општење са духом Светих Отаца православне Цркве и да налази храну и утеху, још више, оживљавање, у том општењу;
2) због Ваше оданости мени, због саосећања које гајите према мојим убогим списима, због Вашег знања и вичности овоме послу не могу да укажем ни на кога другог, ко би служио на општу корист хришћанства са таквим усрђем и тако исправно као Ви;
3) Ви добро познајете Глазунова и можете боље од других, водити послове у његовој штампарији.
Стога, Господ да Вас благослови за овај труд.
 
8. априла 1864.
 
317. О богоугодним занимањима и значају „Огледа из аскетике“
 
(…) Искрено Вам благодарим за послане брошурице о Дарјушки: такве просте хришћанске душе као што је Дарјушка веома су блиске Богу; између њих и Бога нема оне преграде, оног каменог зида кога постављају образованост и обичаји овога света.
Веома ми је драг Ваш рад на коректури „Огледа из аскетике“, који у хришћанском погледу имају огроман значај. To није моје дело, због тога се изражавам о њему тако слободно. Ја сам био само оруђе милости Божје према савременим православним хришћанима, којима је преко потребно јасно излагање хришћанског подвига душе који решава вечни удео сваког хришћанина. Веома је лако упустити се у погрешан подвиг и посредством њега потпуно се отуђити од Бога. Бавећи се коректуром „Огледа“, Ви се трудите и на општу корист и ради Ваше сопствене душе. Усуђујем се да помислим да Вам је Промисао Божји донео ово дело како би се дух Ваш отргао од духа овога света и ородио се са духом Божјим, у чему је суштина спасења. У „Пет. Вку“ изашла је врло значајна брошура:“ О страхотама и искушењима које душа може да доживљава при преласку своме у загробни живот“. Као што се види, свештеник, академик, описао је искуство које је доживео 1862. године. Искуство служи као потврда „Слова о смрти“ и „Слова о виђењу духова“. Саветујем Вам да то прочитате ради Ваше душевне користи. (…)
 
28. јуна 1864.
 
320. О својим делима
 
(…) Покојни јеросхимонах Сергијеве пустиње Стефан пред смрт своју стално је читао „Слово о смрти“ и не једном понављао ми је следеће речи: „To нисте Ви писали, то Вам је Бог дао да напишете“. Сасвим тачно! To исто сам дужан да кажем уопште о свим мојим убогим делима. Такву оцену о „Огледима из аскетике“ чујем и од веома дубоких људи. Тако је угодно Богу. Сада видим да последња два тома служе као допуна прва два. Уверен сам да ћете то и Ви увидети, када их прочитате. Ваше учешће у овом делу сматрам за милост Божју према себи. Ваше бављење њиме испуњава дуг мој према Вама. Сећам се, ја сам Вам већ писао о томе. Да кажем о себи: необично сам слаб. Али пошто се то десило по допуштењу Божјем, то сам и ја дужан да сматрам своје стање као добро, јер је дошло из руке Божје. Призивам благослов Божји на Вас и на Н. А. Судећи по току догађа ја, пословни људи ће имати много посла. Од душе желим Н. А. да буде користан отачаству и себи у времену, не заборављајући на вечност. Ја одслужујем своје и могу да кажем, да је све привремено и земаљско замалена, да је рок на који се оно даје веома кратак. Треба бити крајње опрезан и не допустити привременом и краткотрајном да нас обмањује. А оно то чини. Како? Представљајући се као вечно и неотуђиво.
 
Ваш покорни слуга и пријатељ
Епископ Игњатије.
23. јануара 1866.
 
321. „Огледи“ јесу дap Божји. Тегобе онога времена
 
Без обзира на нашу болешљивост, како Вама, тако и мени бива дарован наставак земаљског странствовања ради темељног припремања за вечност. Нека нам милосрђе Господње, које нам подаје овај дар, подари и разум за служење њиме.
Ви право говорите да „Огледи“ нису моје дело. Они су дар Божји савременим православним хришћанима. Ја сам био само оруђе. To исто морам да кажем и за она два тома која су сада стигла у штампарију. Доба је страшно! Потпуно су нестали живи органи Божанске благодати, у оделу њиховом дошли су вуци: обмањују и погубљују овце. Ово је неопходно схватити, али то мало њих разуме.
Потпуно саучествујем у Вашој жалости, изазваној смрћу матушке В. Судови Божји јесу бездани многи. У ретким случајевима ми можемо да будемо непогрешиве судије завршетка човековог живота, a то се дарује онда када то захтева душевна корист по нарочитом домостроју Божјем. У случају који описујете најбоље је поуздати се у Бога и постарати се да се брижљивим помињањем упокојене надокнади пропуст учињен приликом њене кончине.
Иштем Ваше молитве за мене ради испуњења заповести Божје, која од нас тражи да се молимо један за другог. По тој заповести ја се молим за Вас иако знам да је моја молитва сасвим недостојна Бога.
 
Епископ Игњатије
22. фебруар 1866.
 
328. О просвећењу душе
 
На писмо Ваше одговарам писмом. Извесна утеха коју осећате, није прелест, него уобичајена последица Вашег пута, или правилније речено, пута Божјег. Почетак просвећења душе јесте увиђање грехова својих и своје ништавности. А пошто је то плод благодати, која нам је дана при крштењу, то је оно пропраћено сладошћу, утехом, сузама, у којима је туга помешана са радошћу, сузама сасвим другачијим него што су сузе људи века овог. Окусите и видите како је благ Господ. Окушање ово отвара очи и рађа веру живу, јасно видећу, сасвим противну оној коју слепци називају истином, која је заиста слепа и мртва, постоји само на врху језика.
Погружавајте се у смирење и љубав према ближњем, одри чући се себе. Тако ћете наћи Господа. Амин.
 
15. априла 1843.
 
329. О самоанализи и усамљености, поука болеснику
 
Ко жели да се научи истинској премудрости, то јест да задобије Христа, Божју силу и Божју премудрост, „луд нека буде“, по речима Апостола. Трудите се да сачувате ту лудост коју имате, и стекавши већу, немојте се упуштати у многоликост разума, која је сведочанство душевне празнине. Када сестра Ваша буде ступала с Вама у разговор, постављајући питања, као што их је постављала и овде малом И. о ономе што изазива недоумице, тада на та питања није корисно одговарати решавањем питања, него њу треба доводити до простоте и покајања, одлучно говорећи да онај ко се бави размишљањима о високим стварима не може да избегне заблуде и да ће, водећи, по свом мишљењу, духовни живот, бити далеко од пута спасења. Мање је корисно подробно упознати небо и земљу него познавати своје недостатке и сагрешења. Ово последње знање толико је корисно, а уједно толико узвишено, да је оно дар благодати, искан молитвом, ниспошиљан од Бога. Човек сопственим напорима не може да стекне то знање. Сопствено напрезање је потребно, као сведочанство искрене жеље да се од Бога добије знање. Сведочите ово сестри Вашој, доказујући оправданост речи Ваших нарочито првим четирима главама Прве посланице Коринћанима.
Немојте јадиковати због недостатка усамљености. Прилике, или тачније, Промисао Божји, ће Вас довести до упражњавања служења и утехе ближњима Вашим. И трудите се на тој њиви, на којој сте постављени, не одајући се, с једне стране, свакидашњим трзавицама, a са друге ревности не по разуму, при којој се обавезно прикрада мисао да утеху пружате Ви, да није Бог тај ко преко Вас пружа утеху другима, него да Ви треба да будете утеха за друге. Сладост осаме проистиче из испуњења Христових заповести вршених у општежићу.
Најзад Ви сте болесни. Онај ко хоће да се приближи Богу треба да прође душом и телом кроз многе невоље и болести. Говорите болестима Вашим: “ Дођите, Богом послане, помучите грешно тело, прожмите га огњем, мучите га мало за безакоња чије је обиталиште оно било!“ За време болести не присиљавајте себе на правило без мере. Уместо њега приносите Господу жртву хвале и благодарења.
Мир Вам.
 
8. октобра 1843.
 
330. Поука болесници
 
Постоји болест, а постоји и умишљање болести. Најзад, дешава се и да је човек стварно болестан, а враг му нашаптава да није болестан, него да само умишља да је болестан. Са Вама се догађа ово последње. Оставите привремено поклоне, њих је заменила болест, али не остављајте молитву са срдачном скрушеношћу. Када Вам дође порочна мисао или порочно осећање, одбацујте их и прекоревајте себе. Ви не треба да умишљате да се у Вама било који порок умањио, већ, напротив, имајте на уму да сте сместилиште свих порока. Не треба да се смућујете када се у Вама показују немоћи душевне и телесне. Напротив, подносите Ваше немоћи са трпљењем и великодушношћу. У Вама је потајна гордост, Ви се не сећате добро да сте грешница. Ако бисте то имали на уму, како ваља, онда бисте видели у себи немоћ, не бисте се смућивали, него бисте говорили себи: „У оваквој грешници, каква сам ја, и треба да буде таквих недостатака!“ Господ да Вас научи смирењу, из кога извире свако спокојство и излива се у срце мир и тишина. Бог да Вас благослови.
 
1. фебруара 1844.
 
331. О исповести
 
Сав наш живот треба да потиче у покајању, јер ми смо ван истине докле год нисмо потпуно у Христу, што можемо да очекујемо тек после смрти. Што се више погружавамо у покајање, тим више налазимо да нам је оно потребно. Што се више очишћујемо, тим више налазимо да смо далеко од Пресветог и Пречистог. Ко је сав помрачен, тај не види на себи ни једну мрљу.
У вези са осећањима која сте имали пред причешће и после њега, рећи ћу Вам: свагда треба сматрати себе недостојним Христа и приступати My као Лекару душа и тела наших, као један од губавих, слепих, бесомучних, зато што смо ми такви по души. Али треба се чувати да скрушеност срца не пређе у безнађе, које произлази од уздања у себе, а не у милосрђе Христово. Погледајте пажљивије! Пред исповест међу благим помислима имали сте помисао ситничаве прорачунатости, хтели сте да на исповести кажете све, хтели сте да се разрачунате са Христом, хтели сте да више не будете дужни Њему! И изашли сте, носећи у себи осећај незадовољства, а лукава помисао која Вас је наводила на бојажљиву промишљеност, када је почела да смућује, говорила је: „Ниси све рекла на исповести“. Проверите. Говоримо на исповести оно што видимо у себи, али неупоредиво већи број грехова не видимо, и зато мноштво знаних и незнаних грехова наших бацамо у море милосрђа Христовог и после Свете Тајне Исповести доживљавамо осећање спокојства које нас чини задовољним не због дела наших, него због Христовог милосрђа, и остајемо Њему дужни дугом који се не може исплатити.
Шта ћете рећи у вези са Вашим правилом? Оно Вам је било дато, када је ум Ваш био мртав и када је телесни труд при краткој и једноличној молитви помагао оживљавању ума умртвљавањем маштарења. Сада, ако тај труд сувише оптерећује тело, можете га умањити, препуштајући уму ослобођеном од маштарења да плови у речима Духа, у псалмима и химнама и песмама духовним, појући Господу не само устима и мишљу него и у срцу своме.
 
8. априла 1844.
 
340. О оскудици духовног знања
 
(…) Путујући, обишао сам повелика пространства, видео побожне људе у свету и у манастирима. Такви људи су сада крајње ретки и то са веома оскудним знањем, а понеки са помешаним појмовима, а ово зато што у мед доливају жуч, то јест читају Свете Оце Православне Цркве, а да при том не остављају и лажне свеце тамнога Запада. И збива се руска пословица: кап жучи у чаши меда. И све избацуј напоље! Нестало је истинског духовног знања и духовних наставника. Понеки понешто разумеју не слабије од нас свештених лица, а учење им је некако непросвећујуће, све наоколо ходе, а до врата не доспевају, не погађају их, као да играју жмурке. (…)
 
24. септембра 1847.
Николо-Бабајевски манастир
 
349. Добар удео
 
(…) Блажени они који, далеко од светске буке и животних брига, могу да посвете све своје време служењу Богу, припрема њу себе за вечност. Господ је такво стање човеково назвао добрим делом (уделом). Тај добри део неће се одузети од Вас у све дане земаљског живота Вашег. Да буде он стално наслеђе Ваше и верни залог вечне радости.
Призивајући на Вас и породицу Вашу благослов Божји и остало.
 
24. јануара 1861.
 
351. Н. В. Голоушевој. О спасењу
 
Милостива госпођо, Н. В.,
 
Благослов Божји да почива на Вама и на чедима Вашим. У сваком делу почетни услов успеха је правилан поглед на то дело, па је тако и у делу спасења, за стицање жељеног спасења неопходан правилан поглед на себе и на спасење. Због повређености наше природе грехом у нама је помешано добро са злом, те земља срца нашег не престаје да производи зло, а ни добру не даје да расте само, целовито, него свагда са примесом зла. Овај процес нама је природан не зато што смо ми тако били створени, него зато што смо својом вољом допустили да у нашу природу уђе отров, који више не можемо сопственим напорима одвојити од своје природе. To одстрањивање (отрова греха) врши за нас Искупитељ, иштући од нас и сопствене наше напоре ради искорењивања у себи зла, као делатне доказе да смо истински прихватили спасење које нам је Бог даровао забадава. Дакле, не треба клонути духом; видећи како разнолико зло ниче у нама, треба стално да му се противимо и да га чупамо из себе. Труд и подвиг су доживотни. У своје време, када мало по мало почне да онемоћава зло, почеће да се јавља и мир душевни, знак здравља душе. Али потпуног мира у области битке и борења нема. Он се час јавља, час се опет скрива, место сталног мира на небу је и у вечности. Све ово треба знати, како од себе не бисмо захтевали оно што нам није прирођено, и опет због тога да не бисмо клонули духом у доживотном подвигу, борећи се одважно са злом, које устаје против нас и унутар и изван нас. Када таквим подвигом докажемо нашу верност Богу, онда ће дар благодати Божје – спасење, тајанствено унет у нас крштењем и који је у сједињену природе човечије са Божјом природом, и у исцељењу прве у додиру са другом, почети јасније да испољава своје присуство у нама, доносећи нам потпунију, пресуднију победу над злом, производећи у нама дубоки мир и тешећи нас надом на блажену вечност. Желим Вам да се ваљано подвизавате под руковођењем Речи Божје и да се овенчате венцем спасења по неисказаној милости Божјој.
Са осећањима потпуног поштовања и најискреније оданости…
 
Епископ Игњатије.
17. фебруар 1862.
 
352. О предавању вољи Божјој. О самоудубљивању
 
Потребна је преданост вољи Божјој за оно што Бог допушта. Очевидно је да се хришћанство, тај тајанствени духовни дар Божји људима, удаљава неприметно (за оне који не брину за своје спасење) из друштва људског које је занемарило тај дар. Треба ово увидети, да не бисмо били обманути од глумаца и од глумљења побожности. Увидевши ово, треба да одвратимо пажњу од тужног призора, и да не бисмо подлегли пороку осуђивања ближњих, ваља нам обратити пажњу на саме себе, побринути се о сопственом спасењу, јер милост Божја још дарује могућност да се спасу они који су вољни да се спасу.
 
26. маја 1864.
 
353. О томе како се треба односити према лажи
 
Вуци обучени у одело овчије, долазе и познају се по делима и плодовима својим. Тешко је гледати коме су поверене или коме су доспеле у руке овце Христове, коме је препуштено њихово руковођење и спасење. Али то је допуштење Божје. Који буду у Јудеји нека беже у горе.
 
25. маја 1865.
 
354. О лажи
 
Мој рођендан је 5. фебруара. Тога дана учињен ми је поклон, неизрециво пријатан. Тога дана објављен је у „Московском веснику“ чланак у коме је као основна мисао истакнуто да лаж може да има само тренутне победе, да се лажју ништа не може постићи трајно, да она не појачава, него слаби и руши дело коме служи. Ово је велика истина, од највеће важности. Њу треба написати златним словима. Њу треба да зна свако ко хоће да правилно управља собом, а нарочито ко хоће да правилно управља људима и заједничким стварима. А шта се показује? У “ Огледима из аскетике“ ова мисао се развија у одељку „Разговор о Исусовој молитви“ (стр. 121), у почетку одељка о манастиру (стр. 437) и на многим другим местима. Зашто се понекад дешава да се људи стављају у лажно стање и поступају на штету своју и свих? Због прихватања и усвајања лажних мисли и схватања, због утицаја из области човекоубиствене лажи. Сва историја човечанства доказује ово крајње запањујућим чињеницама. О, када би се код нас у Русији развило за привремени и вечни живот човеков величанствено и благотворно правилно схватање свете Истине, када би сва делатност, и лична и заједничка, потекла из овог Божанског источника!
Лаж не појачава, него руши дело коме служи. Како је ово истинито! Нарочито се ово тачно показује у делима духовним. Између осталих, као доказ за ово служи недавно изашла у Москви књижица о двадесет шест московских лажних пророка. Књижица је објављена у журналу „Страник“, и у њој се намерно сплеткари о светости неименованог лица, али ја сам погодио ко је. Ток догађаја је такав да је неминовно разобличавање великих размера.
 
15. фебруара 1865.
 
355. О промислу Божјем
 
У религиозном погледу наше доба је веома тешко: разнолико одступништво од православне вере попримило је широке размере и почело да делује са необичном енергијом и слободом. To је предсказано Речју Божјом и, чак и код нас, одвија се одавно. Над судбином света и сваког човека неуспаљиво бди Промисао свемогућег Бога, и све што се дешава врши се или по вољи или по допуштењу Божјем. Ми треба да обраћамо пажњу ума на себе и да умољавамо Господа да нас сачува у верности Православној Цркви, да нам открије свесвету вољу Своју и беспрекорни пут ка Себи, источнику истинског живота и спасења. Спасење је дар Божји људима, никако не њихов сопствени проналазак и тековина, и зато оно не може да се одвија другачије него под вођством Бога, Његовом милошћу и благодаћу. Ова милост Божја избавила те је од виђења, оставивши те при виђењу за душу најкориснијем, нешкодљивом, при виђењу грехова својих. Милост Божја бива посведочена успокојењем срца.
 
356. И. И. Глазунову. О добрим делима
 
На сва добра дела насрћу невоље, међутим, Свето Писмо говори да они који су започели добро дело треба да га заврше. У наше време ширењу учења Светих Отаца нарочито се супротстављају одбачени (пали и збачени са неба) духови, нашаптавајући разне помисли телесног мудровања и узбуњујући људе, руковођене телесним мудровањем. Стога претпостављам да би требало да се чврсто придржавате добре намере коју сте прихватили, а да по мисли и наговарања људска примите као знак да је дело ваше пријатно Богу и корисно хришћанству, баш зато што се против таквих дела свагда подижу препреке и невоље, по мишљењу Светих Отаца. Тешкоће посведочују таква дела. Напротив, дела која се врше у духу овога света, на штету и на осуду душе своје и душа ближњих, иду као по лоју. Вама је то најближе да запазите: видите како се брзо шире књиге које упропашћују и веру и морал, колики трошкови се стварају за њихово штампање и издавање, са каквом ревношћу се једни труде да их шире, а други да их купују. Шта мислите, како то изгледа пред Богом? И шта треба очекивати због тога на суду Божјем? Неверујући галаме да Бога нема, па нема ни суда Божјег. Због такве вике, којом разврат настоји да умири разлоге савести, Бог није престао да постоји. Он постоји, и обавезно ће дати сваком човеку по делима његовим. Само отпадништво предсказано је сасвим јасно у Светом Писму и служи као сведочанство о томе колико је тачно и истинито све што је речено у Писму.
Овим редовима испунио сам дуг свој према Вама и према себи. Уосталом, Бог је препустио сваком човеку на слободну вољу да за време свог земаљског живота чини добро, или да га не чини. Ви сами видите какву сада потребу за учењем Светих Отаца има хришћанско друштво, које је узбуркано разним нечастивим учењима. Учинивши своје дело, то јест предавши Вам ради објављивања свој двадесетогодишњи труд, без накнаде, ја се за оно остало уздам у вољу Божју и желим да будем у миру душевном на основу покорности вољи Божјој.
 
26. октобар 1864
 
357. Мељникову. Земаљски живот је школа вечности
 
Милостиви Господару, Димитрије Алексејевичу!
 
Посету Вашу у Ставропољу не могу да узвратим личним доласком к Вама. Долазим својом књигом. Примите је са љубављу, a у слободним тренуцима баците поглед у њу. Ова књига је књига самосагледавања. Књига не проповеда хришћанство споља, него на основу човековог испитивања самога себе.
Сва земаљска стања су орочена. Земаљски живот наш је школа у којој треба да се припремамо за вечност. У свакој науци неупражњавање бива узрок незнања, а нама блиска вечност, онима који је не разматрају, стоји бесконачно далеко, заодева се у дубоки мрак. У изучавању сваке науке захтева се да изучавање буде правилно, без тога долазимо до ништавних или лажних резултата. Управо тако је и у изучавању хришћанства неопходна правилност, без ње човек ће неизбежно скренути у многе различите заблуде, а тамо где је владавина истине нема места за оне који су запечаћени лажју
Желећи Вам добра привремена, а још више блага вечна, са осећањима савршеног поштовања и најискреније оданости имам част да будем…
 
358. Кнезу Горчакову. Кратка карактеристика усмерења Отаца Источне Цркве и западних писаца. Земаљски живот је предворје вечности
 
Милостиви Господару, кнеже Александре Михајловичу!
 
Када сте били посланик у Виртенбергу, a ја био настојатељ у Сергијевој пустињи, тада сте, после смрти супруге Ваше, посетили обитељ коју сам поменуо и удостојили посете и моју келију. Имао сам част да примим Вашу Екселенцију на балкону. Повела се реч о делу Томе Кемпијског. Рекао сам Вам своје мишљење о његовој књизи „О угледању на Христа“. Али клет душевна је дубина неизмерна. Сусрет је био сувише кратак, мишљење моје, засновано на дугогодишњем изучавању Отаца Православне Цркве, није могло да буде изложено на задовољавајући начин. Недостатак у ономе што сам рекао надокнађујем тако што Вас упознајем са књигом „Огледи из аскетике“. У њима ћете прочитати о учењу наших Отаца о унутрашњем духовном подвигу. To учење се разликује од западног учења тиме што Оци воде свога читаоца ка покајању и плачу над собом, а западни писац води ка уживању и задовољству собом. Свако земаљско стање и положај пролазе, човек се неприметно приближава вратима вечности. Ако истинска љубав жели ближњем истинска блага, онда та жеља треба да се односи на вечна добра. Примите од мене такву жељу. Осврнувши се на књигу, Ви ћете се суочити на свакој страници њеној са том жељом исказаном без ласкања палом човеку. (…)
 
Коментари Еп. Игњатија на казивање архимандрита Макарија, бившег ректора Тверске богословије, сада цензора, да су му зли духови казивали да је неизмерно мноштво злих духова пуштено ради борбе против Цркве православне, заједно са папизмом и мухамеданством.
 
Нема сумње да је дејство духова појачано. Али њиховом сведочењу немогуће је веровати. Ако они понекад и кажу истину, то је ради тога да би тиме сигурније нанели штету. Сада је главни њихов труд у томе да оборе све истините идеје о Богу и о свему Божанском и да величају идеје о човеку у његовој палој природи, те да тиме приправе величање оног човека који се преузноси изнад Бога, према пророштву светог апостола Павла. To је она идеја која је погубила људе у рају, само што се она сада развија опсежно и многострано. Какав папизам! Какво мухамеданство! To је само маскирање, то су посебна дејства. Папа и Мухамед служе као предизображење антихриста. Најближа његова слика је Гришка Отрепјов.
 
359. Штапском капетану С. И. Фјодорову. Срећа и услов за њу
 
Драги Стефане Ивановичу!
 
Ваше писмо ме је необично обрадовало. Слава Богу што сте се преселили из Грузије у Кијев, то ми даје наду да ћете временом обавити и друго пресељење, то јест из Кијева у Петроград, из кога можете угодно да посетите старога пријатеља, кога још нисте заборавили. Али каквог ћете га затећи! Не онаквог као што је био пре, не пуног живости, но изможденог болестима и напорима, који су, иако сами по себи мали, ипак били велики за моје снаге. При свему томе благодарим Господу ја сам довољно срећан, веома срећан, али не због грехова мојих срећан. A први услов за ово је то што сам ја Хришћанин и монах, премда и недовољан (непотпун). Друго, око мене има људи на које могу да погледам са најискренијом љубављу. Пустиња наша је уз моpe и видиво и животно. Гледам једно и друго и радујем се што живим на обали међу зидинама манастирским. (…)… Желећи Вам добро здравље и благостање, имам част да будем Ваш усрдни слуга и молитвеник пред Господом, архимандрит Игњатије.
 
6. јула 1836.
 
362. Д. В. Брјузгину. Савет девојци која је пожелела да ступи у манастир
 
Милостива госпођице, девојко Ана Дементјовна!
 
(…) Ваша намера је добра и похвална, јер све тобожње утехе телесне брзо пролазе, и зато је сасвим безумно провести у сујети живот наш дат нам од Бога ради припремања за будући живот. По жељи Вашој дајем Вам савет свој: прво, молите се Господу да благослови Вашу намеру и да Вам Сам пода могућност за њено испуњење, јер је Најдражи Спаситељ наш рекао: „Без мене не можете чинити ништа“. И Свети Оци, који су као звезде на небу црквеном просијали разним врлинама и самим опитом, то јест самим испуњавањем заповести Његових, силу речи Његових пресветих и божанствених познали, говоре: „Свако дело, макар и добро, али без молитве и прошења помоћи Божје започето, не бива испуњено“. Стога и ти започни од молитве и прошења помоћи Божје.
Друго, свака девојка која жели да ступи у манастир по обичају наших манастира треба да зна некакво рукодеље, да би њиме себе издржавала, а приликом самог ступања у манастир дужна је да сагради или купи себи келију, а за то јој треба триста рубаља. Постарајте се да све то припремите, а кад то учините обратите се мени писмено, или боље лично. Када Вас видим лично, и према могућности свога оскуднога разума размотрим Ваше особине, можда Вам уз Божју помоћ и дам савет у који конкретно манастир да ступите. Од срца бих желео да Вам и у новцу помогнем, али не могу много, јер код мене у обитељ ступа њих много који ништа немају и подржавајући их у њиховим потребама, сам остајем у оскудици.
Да буде благослов Божји на Вама. Ваш усрдни молитвеник пред Господом, архимандрит Игњатије. 9. октобра 1838.
 
366. Једној особи на високом положају. Опис несрећног случаја који се догодио на путу у Петроград и жеља да се у осами окончају остали дани свога живота
 
Задесила ме је несрећа! Дана 23. августа, полуболестан, путовао сам до Преосвећеног Митрополита поводом манастирских послова и ствари црквеног карактера. На десетом километру од Стрељне радник на путу уплашио је коња из моје кочије, који је, искочивши из узенгија, овога закачио и оборио, од чега је тај путар и умро. Обавестивши о овоме кога треба, вратио сам се у манастир, поражен болешћу и срца и тела. Сада, мало дошавши себи телом и умом, осуђујем се да понизно… молим, ово истржући из срца, раздираног жалошћу! Дозволите ми… да у дубокој осами, без икакве дужности, као већ за живота умрли, окончам дане своје. Ради овога заповедите да будем ослобођен дужности од стране начелства Сергијеве Пустиње са дозволом да изаберем усамљено место, које одговара мом слабом здрављу. Понећу у свој гроб тегобну мисао и тешко осећање да сам Вам за све милости… које су потекле ка мени право из дубине велике душе Ваше, донео само горчине.
Понизно Вас молећи, од срца рањеног оштром жаоком туге, са најдубљим поштовањем и потпуном, неограниченом преданошћу имам ту срећу, мада и недостојан ње, да будем…
 
31. август 1845.
Архимандрит Сергијеве пустиње
Игњатије.
 
367. Н. Н. Хемшијеву О једином благу познању Спаситеља, о свом служењу ближњима Речју Божјом и о припремању за вечност
 
To да смо сви ми, најмилији Кнеже, кратковремени странци и туђинци на земљи, очевидна је истина. To да ми обраћамо тако мало пажње на вечност, да је заборављамо, јесте верни знак нашег пада не само у телу, но још више у уму, у срцу. Гледајући у себе, увидећемо у себи да нам је неопходно спасење, да нам је потребан Спаситељ.
Познање Спаситеља, а кроз то и задобијање блажене вечности, јесте највећа срећа на земљи, једино благо човеково.
Бог је омогућио Јекатерини Павловној да задобије то благо, а затим ју је страдањима очистио и призвао у вечност, и то у вечност блажену. Њена кончина оставља њој истински наклоњенима успомену у којој се сједињује чувство спокојно, чувство верно, са уобичајеним осећањем жалости за преминулим. Барем ја тако осећам. И ово чувство за мене није ново: њега су ми оставили неки који су отишли одавде после живота на земљи, благо честивог у Господу.
Теши ме то што ми је милосрдни Господ дао да служим и Јекатарини Павловној душеспасоносном речју, макар и сасвим недовољно. Видевши да Бог многе упућује да прибегавају мојој оскудној речи, не могу да не признам да ми је Бог назначио као удео служење ближњима Речју Божјом. Стога желим и што се Вас тиче да вршим ово служење блажено и да Вам објављујем Реч Божју, колико сам могао да је познам из Светог Писма и списа Светих Отаца и поред своје немарности и немоћи.
Милосрдни Господ да Вас утеши, да Вас укрепи. Брзо, брзо ће прохујати време и наступиће и за Вас час пресељења у вечност. Искористите земаљске дане Ваше на припремање за њу. Ви сте видели у случају супруге Ваше како је добро припремити се за вечност. Ово припремање ублажава чак и овдашње жалости утехом, и тиме се доказује да је ово припремање приправљање за блаженство.
У Господу Вам одани
 
архим. Игњатије.
5. фебруара 1847.
 
368. Опис једног од својих песничких надахнућа и утешно слово породици која је изгубила свога оца
 
Христос васкрсе, и ваистину васкрсе!
Многољубљени, цењени Фјодоре Петровичу!
 
Добивши писмо Ваше, дуго сам беседио са њим. Оно и сада стално лежи на сточићу близу мог кревета. На њему проводим већи део времена. Моје једино занимање је лежање. Такав је удео болесника. Често сам ишчитавао дубоко писмо ту исповест душе Ваше, и преносио се мишљу к Вама. И ево, ових дана по обичају сам сам у келији, по обичају лежим. Изненада и живо ми се учинило да сам на гробу Константина Фјодоровича, заједно с Вама, са свом Вашом породицом… Као да се зачуо глас Константина Фјодоровича! Душу моју је обузело чудесно, неочекивано надахнуће: журно се дижем из кревета, хитам да испишем на хартији мисли које су ми се појавиле у многобројном, задивљујућем скупу. Када сам их преносио на хартију, рука је једва успевала да уобличи, час словима, час некаквим знацима и наговештајима, мисли које су кључале као врело, мешајући се са још чудеснијим осећањима која су тихо и сладосно таласала душу. Затим сам прочитао исписани лист, и видим: то не припада мени. Радосно, утешно надахнуће спустило се на мене не ради мене самог: оно припада више Вама него мени. Шаљем Вам га уместо црвеног јајета. Ви ћете га добити и прочитати на дан Свете Пасхе. Нека други дочекују празник у бучним весељима, а нека Вама послужи као услађење „Слово из вечности“. To је беседа гласа који ми је тајанствено послан.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *