НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ – ПИСМА МОНАСИМА И МИРЈАНИМА О СПАСЕЊУ ДУШЕ

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ – ПИСМА МОНАСИМА И МИРЈАНИМА О СПАСЕЊУ ДУШЕ

 

ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

 

 
ПИСМА ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА СВЕТОВНИМ ЛИЦИМА
(без означавања прималаца)
 
268. Из молитвеног правила. Пут ка савршенству
(једној девојци, која жели да се бави
подробним и делатним изучавањем Хришћанства)

269. Невоље хришћана у последње време;
Глад за слушањем Речи Божје

270. Усамљеност је неопходан услов спасења.
О васпитању кћери (Из писма Н. Н.)

271. О болести тела
272. Жалости су печат изабраности
274. О кратковремености земаљског живота
и о припремању за вечност

275. О помислима, о преданости вољи Божјој и вери у Бога,
која побеђује немање наде у спасење

276. О пажњи у молитви
277. К. В. Г.у. О пажљивој молитви, о молитвеном правилу
280. О благодарности Богу за невоље
282. Стајање у храму Божјем, несустезање себе
и друга питања духовног живота

283. О молитви
284. О делању умне молитве; о животу оног који жели да се спаси
285. О унутрашњем животу. Неопходност поверавања и разматрање о лицу кога за то треба изабрати
286. И. И. Глазунову поводом издавања „Огледа из аскетике“
287. О коректури „Огледа „
288. Одговор онима које саблажњава „Слово о смрти“
289. О делима епископа Игњатија, објављеним и оним која се објављују
290. О јављањима истинским и лажним. О духовницима
293. О обавезама супруга православног према супрузи инославној, и о другом
294. О предностима одвојености од друштва за лица која ишту спасење
295. О стварању Цркве Божје
296. Поводом расколничких напада на Цркву
299. О трпљењу невоља и уздању на Бога
302. О невољама u животу хришћанина у свету и о хришћанству
303. О књизи Н. Гогоља: „Изабрана места из преписке са пријатељима „
304. О живопису црквеном
307. Писма С. И. Совој О љубави према Богу
308. О стиховима
309. О књизи „Мој дap пријатељима мојим „
 


 
268. Из молитвеног правила. Пут ка савршенству (једној девојци, која жели да се бави подробним и делатним изучавањем Хришћанства)
 
…После поменика читајте Јеванђеље, по две или по три главе. Када будете читали о слепима, хромима, губавима, бесомучнима, мртвима, тада имајте на уму да сте им слични и молите Спаситеља за своје спасење. Затим треба да следе Ваша уобичајена занимања са страхом Божјим, молитвом, корисним мислима и сећањима. Књигу: Les saints peres des deserts de I’ Orient одобравам за читање . Али и ову књигу треба читати са умереношћу. Саветујем да се учите читању на руском и словенском језику, ради читања Светих Отаца. Ако сте за потребе пролазног света научили разне стране језике, зашто се онда не потрудите и научите матерњи језик Христа ради и ради добра душе своје? Почните да читате на руском и словенском, макар Јеванђеље. (…)
Ако желите да идете истинитим путем Божјим и да угледате духовни плод у души Вашој, будите задовољни смиреним и простим начином духовног подвига. Немојте тражити наслађење у маштовитим усхићењима која побуђују страни писци. Одрекните их се. Ускоро ћете се убедити у поузданост пута Вашег оним душевним миром и спокојством који ће се излити у Ваше срце. Код Отаца пустиње Истока увидећете да су Јеванђеље и Псалтир били за већину њих једине књиге. „Христос, рекао је један од њих, скривен је у Јеванђељу, и ко жели да нађе Христа, може Га наћи у Јеванђељу. Христос је Божја Сила и Божја Премудрост“. Зар онај ко је нашао Божју Премудрост има потребе за премудрошћу човечијом? Не занемарујте Премудрост Божју зато што је њена спољашност тако једноставна и смирена. Осгавите, понављам Вам, све стране молитве и штива, која су Вам се тако допала и изгледају Вам тако прелепа. Следите ономе што Вам саветујем пред Богом и ради Бога. Када се Ваше срце очисти окушањем онога што је истински свето и духовно, тада ће му постати одвратно оно све назови духовно, тада се обрадујте и заблагодарите Богу, што Вас је избавио од чељусти лажи и прелести, које не могу да схвате они који су обманути и помрачени њима. Сетите се речи Христових: „Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који Га налазе. Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуии Грабљиви“.
Ако се у животу по заповестима Христовим благодат Светога Духа излије у срце Ваше и буде знаменовала своје присуство у њему различитим духовним плодовима, као што су необичан мир, кротост, благост према свима, трпљење, тада ћете бити сасуд благопријатан Богу, сасуд спасења.
А ако зажелите да будете савршенији, онда се, после потпуног самоодвраћања, погрузите у дубину смирења. Тада Вам се благодат може предати обилније, тада можете да осетите усељење Христово, да постанете храм Божји: опитно ћете спознати шта је хришћанско савршенство на земљи, које Апостол назива: „савршенство (знање) делимично“. (…)
 
10. марта 1843.
Сергијева пустиња
 
269. Невоље хришћана у последње време; Глад за слушањем Речи Божје
 
У свету ћете имати жалост, предсказао је Спаситељ ученицима Својим; али не бојте се, ја сам победио свет. И ево, ово предсказање Спаситељево остварује се на Његовим следбеницима већ хиљаду осамсто педесет две и по године. Али невоље које су задесиле мало Христово стадо током тог времена, врло су различите. Испрва је било отворено гоњење хришћана: свих дванаест главних Апостола Христових, са изузетком Јована Богослова, окончали су земаљско странствовање насилном смрћу. Затим се отворено гоњење претворило у истанчаније и не за сваког приметно, али сасвим јасно умовима очишћеним: гонитељи су почели да захтевају од хришћана не одрицање од Христа, негo прихватање јереси, толико погубне за душу као и одрицање, то јест да исповедају не отворено безверје, него зловерје. Даље прогањање постало је још истанчаније: и веровање у Христа препуштено је слободној вољи, али је одбачено живљење по заповестима Христовим. Прихваћен је начин живота супротан њима, услед чега вера никако не може прећи из почетне у делатну, тим мање у живу, односно духовну. Вера без дела вере, односно без испуњавања заповести Христових, мртва је. Сама уводна знања о њој остају за човека крајње нејасна и замршена, ако му нису разјашњена (у њему и њему) делањем, а надасве Духом Светим. У овом стању збуњености и неразумевања видимо сада многе који себе сматрају хришћанима, па чак и учитељима Цркве Христове. Један од њих не верује у чуда Христова, изнета у Јеванђељу, други верује у један део учења Христовог, а други одбацује, један не верује у постојање демона, а други опет, не умејући да разликује дела вере од дела природе, мисли да ће се сви спасити због својих добрих дела, и тако даље, и тако даље.
Због тога веома ретко се може чути истинита Реч Божја из уста човекових, мада се често може чути лажна. Глад за слушањем Речи Божје – ето невоље, неупоредиво теже невоље од свих невоља које су икад биле попуштене на хришћане, али и ово је допуштење Божје, које треба подносити са преданошћу вољи Божјој. Гнев Божји подносићу, говори Пророк. Судећи по тежини невоља, попуштених на садашњи нараштај, Господ са нарочитом благошћу опрашта његова сагрешења. Благослов Божји да почива на теби. 18. јула 1853.
 
270. Усамљеност је неопходан услов спасења. О васпитању кћери (Из писма Н. Н.)
 
(…) Усамљеност је свагда била корисна, када је, по духу времена, у друштву било много благочестивих људи, а сада при општем ширењу разврата, усамљеност и удаљавање од познаника и познанстава јесу неопходан услов за спасење.
Не дозвољавајте себи да ударате кћерчицу, чак ни прстом. To је веома штетно за стање нарави (морал) како кћерчице, тако и мајке. Има нешто старинско што је добро, а има и старинског лошег: не треба подражавати оном рђавом. Препиши себи књигу: „Поуке преподобног Авве Доротеја“, који се бавио васпитањем младих инока са одличним успехом. Ова књига ће бити најбоља поука за тебе саму и за васпитавање кћери. Читај књигу, и проучавај је. Знај да ће више од свих твојих савета речима, живот твој бити најјача поука за кћер. (…)
 
Недостојни Епископ Игњатије.
3. фебруара 1859.
 
271. Писма епископа Игњатија мирјанима из „прилога“ Л. Соколова. О болести тела
 
Господ Бог да те се сети милошћу Својом. Болешћу се надокнађују подвизи. Болест је готово спасење, када се болесник удаљава од рђавих речи, помисли и маштања, када се предаје вољи Божјој, када благодари за болест, која га удаљава од света, што он не би постигао само сопственом слободном вољом.
Извини: пишем мало, иако сам написао много. Ослабио сам, а због шкрофула (гуке), које су ми напале очи, морам да чувам очи. Призивајући на тебе благослов Божји,
 
Игњатије Епископ Кавкаски и Црноморски
30. децембра 1858.
 
272. Жалости су печат изабраности
 
Благодарим за писмо твоје од 15. децембра и честитам празнике. Сасвим умесно и богоугодно расуђујеш кад говориш да су ти болест и са њом скопчане тескобе послане од Бога ради заштите од грехова и греховних саблазни, којима је сада преиспуњен свет. Али и сада изабрани се спасавају. Печат изабраности јесу жалости. И ономе кога најприсније усваја, шаље невоље, и кога (прима) хоће да увенча, подвргава га многим и различитим невољама да би душа, потресена жалостима, прогледала и видела Бога у Његовој Промисли. У невољама је веома корисно предавати се вољи Божјој и благодарити Богу за послану жалост. Корисно је да невољници читају житије Великомученика Јевстатија Плакиде (Минеји за читање 20. септембра).
Благослов Божји да почива на теби.
 
Игњатије, Епископ Кавкаски и Црноморски.
29. децембра 1839.
 
274. О кратковремености земаљског живота и о припремању за вечност
 
Хвала Господу за честитање поводом Празника Васкрсења Христовог, поводом кога и ја честитам теби, искрено желећи да се сретнем са тобом на вечном Празнику припремљеном свим хришћанима васкрсењем Христовим.
Зар сам те одавно видео у Москви? Чини се као да је то било недавно, а од тада је пролетело више од пола године. Тако ће пролетети сав земаљски живот. Он нам је дат ради припремања за вечност. Благослов Божји да почива на теби.
 
20. априла 1862.
 
275. О помислима, о преданости вољи Божјој и вери у Бога, која побеђује немање наде у спасење
 
Када човека нарочито узнемиравају помисли против његове воље, то је знак да је на том човеку милост Божја. Нечисти духови завиде таквом човеку и настоје да га смуте. Такве помисли не треба претресати нити обраћати на њих посебну пажњу, јер се тиме повећава сметеност. Неће се наћи сређеност код оних код којих је све у нереду. На сваку смућеност треба одговорити укратко речима: „Ја сам поверио себе вољи Божјој“.
Такође и у молитви свакодневно треба молити Бога да Он испуни на нама Своју свету вољу а затим се утврђивати вером у Бога, без чије воље нам се ништа не може десити.
Сећање на смрт, на суд Божји, на вечне муке добро је. Али када при том долази до безнадежности, унинија, очајања, онда треба знати да ту има и примесе бесовске, која се прогања вером. Свето Писмо назива Бога – верним, а човека – лажом. Бог је веран и никако неће лишити спасења човека који жели да се спаси. Такође, таквом човеку неће послати превремену и прерану смрт, него ће му дати све време за припремање.
Јачај у вери и предај се вољи Божјој. Милост Божја и благослов Божји да почива на теби.
 
8. новембра 1862.
 
276. О пажњи у молитви
 
Заједничко правило за све који се занимају молитвом је: „закључати (затворити) ум у речи молитве“, то јест молити се са пажњом. Што је душа за тело, то је пажња за молитву: без пажње она је мртва, нема никаквог значаја. Треба водити бригу о закључавању ума у речи молитве и приликом мољења молитвом Исусовом, и приликом читања акатиста и осталих молитвословља. Свети Оци саветују да се онај ко жели да напредује у молитви занима наизменично и мољењем молитвом Исусовом и читањем правила. Таква разноврсност олакшава молитвени подвиг и доприноси напредовању. Почетници треба да се занимају молитвом помало, али често, да би одржали склоност ка молитви и љубав према њој и да не би изазвали замор у уму, од кога произлази напуштање молитве.
Када се нађеш сам, моли се унеколико наглас, да би чуо самог себе: то помаже пажњи. На мисли које придолазе, како год оне биле јасне, не треба обраћати никакву пажњу. „Светлост стазама мојим закон је Твој“, рекао је Пророк, а не било шта друго. Ако приликом молитве немаш дужну пажњу, нека те то не смућује. Бог ће даровати пажњу у своје време ономе ко постојаношћу у упражњавању молитве и приморавањем себе на пажљивост докаже да заиста жели да се моли са пажњом. Један Свети је рекао: „Све своје немоћи положио сам на Бога и поверио сам се потпуно Његовој вољи“. И ти говори о себи тако и бићеш спокојан.
Благослов Божји и милост Божја да почивају на теби.
 
24. марта 1863.
 
277. К. В. Г.у. О пажљивој молитви, о молитвеном правилу
 
Свети Оци, хвалећи молитвено правило и исповедајући његову неопходност, саветују да оно буде умерено, сразмерно снагама, стању духовног напредовања и околностима у којима је човек постављен Промислом Божјим. Суштина испуњавања молитвеног правила је у томе да се оно врши са пажњом. Од пажње дух наш долази до смирења, од смирења се рађа покајање. Да би се правило могло вршити без журбе, оно треба да буде умерено. Свети Оци, веома похваљујући умерено правило, саветују да се оно испуњава без пропуштања. Следеће правило може да буде корисно и за прву прилику задовољавајуће за нас: Слава Теби, Боже наш, слава Теби; Царе Небесни; Трисвето; Оче наш; Господе, помилуј (12 х); Ходите, поклонимо се; Псалам 50; Символ Вере; Богородице Дјево, радуј се трипут. После тога 20 молитава: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“; приликом сваке молитве земни поклон. Затим других 20 истих таквих молитава, и при свакој појасни поклон. Достојно је заиста…! Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас.
Ово молитвено правило треба вршити ујутру и увече. Поклоне треба чинити без икакве ужурбаности, са чувством покајања, као да стојимо пред Самим Господом, припадајући стопама Његовим и молећи за помиловање, али никако не замишљати Господа, већ само веровати да је Он присутан и да Он гледа на нас и види нас. Ви имате писану поуку о молитви: трудите се да усвајате из ње упутство за дух Ваш за време молитве. Од осталих молитвословља кориснији је од других за почетника акатист Господу Исусу. Читајте га једном недељно, стојећи или седећи, како Вам буде удобније, али обавезно са пажњом и без журбе. Такође никако не дозвољавајте себи да површно и летимице читате Јеванђеље и остале свештене књиге: читајте их без журбе и пажљиво. При читању држите се умерености. Умереност одржава сталну жељу за читањем, а презасићеност читањем изазива одвраћање од њега.
Књига писама Георгија, Задонског Затворника, може да буде за Вас врло корисна. Она је истог духа и усмерења као и дела Светитеља Тихона Вороњешког. Дозвољавам себи да кажем да су она истог духа као и моја грешна писанија, која можете сва да прочитате. Ово зато што је у њима објашњено шта пристаје почетнику и шта пристаје ономе ко је узнапредовао. Немојте заборављати да себе непрестано предајете вољи Божјој и да благодарите Богу за сва Његова доброчинства која Вам је учинио. Сви ми треба да будемо уверени да не заслужујемо она Божанска доброчинства која смо добили, да заслужујемо неупоредиво веће непријатности него што су оне са којима се суочавамо. Кад тако погледа на себе, хришћанин бива миран због покорности своје Богу и благодари Богу за све што се дешава с њим.
 
1. јуна 1865.
 
280. О благодарности Богу за невоље
 
Пишем Вам, јер се налазите у болесном стању. Из искуства знам како је тегобно то стање. Тело губи снагу и способности, уједно се одузимају моћи и способности у души, растројство нерава прелази на дух, јер је душа повезана са телом свезом несхватљивом и најтеснијом, због које душа и тело не могу а да не утичу једно на друго. Шаљем Вам духовни рецепт којим Вам саветујем да употребљавате предложени лек неколико пута на дан, нарочито у тренуцима појачаних патњи и душевних и телесних. Не оклевајте да користите показану моћ исцељења, скривену у леку који споља изгледа крајње скромно.
Усамивши се, произносите без журбе, наглас самоме себи, закључујући ум у речи (тако саветује свети Јован Лествичник) следеће: „Слава Теби, Боже наш, за послану невољу, праведно по својим делима примам: сети ме се у Царству твоме“. Пошто је суштина овог упражњавања у усредсређеној пажњи, онда телу треба давати спокојан положај, да покрети тела и распаљеност крви која произлази из њих не би сметала уму да се усредсреди. Најбољи положај је онога који лежи на одру. И у Јеванђељу је речено да је болесник у таквом положају био стављен пред Господа и да је задобио милост од Господа. Са истим циљем да се постигне најповољнија пажња заповеда се да ум буде закључан у речима молитве, да се ваљано произноси молитва, крајње полагано. Изговоривши молитву једном, мало предахните. Затим опет изговорите и опет предахните. Наставите да се тако молите 5 или 10 минута, све док не осетите да је Ваша душа умирена и утешена. Видећете: после три на тај начин изговорене молитве почећете да осећате да спокојство улази у Вашу душу и да нестаје смућеност и двоумљење који је растржу. Јасан је узрок овоме: благодат и сила Божја јесу у славословљењу Бога, а не у красноречивости и многим речима. A славословље и благодарење јесу делање која нам је Сам Бог предао, никако не измишљотина човечија. Апостол заповеда то делање у име Божје.
Предајмо себе добровољно вољи Божјој, јер се, хтели или не хтели, и налазимо и налазићемо се у рукама Божјим, мада нам се понекад причињава да смо слободни у поступању, да би смо исказали нашу слободну вољу и залог срца.
Заједно са мном изражава Вам Н. Н. своје потпуно поштовање и оданост. Повод за ова осећања је учење Христово. О, нека овај драгоцени бисер, тако мало приметан на земљи, скривен у понижењима, у страдањима, у која је био заоденут земаљски живот Спаситеља, буде за нас залог вечног, раскривеног и блистајућег Божанском светлошћу небеског блаженства.
 
282. Стајање у храму Божјем, несустезање себе и друга питања духовног живота
 
(…) У цркви немојте изговарати никакве посебне молитве, већ пажљиво пратите Богослужење. Добро је научити молитву цариника, коју је одобрио Господ и коју је цариник, као што је очигледно из Јеванђеља, произносио, док се налазио се у цркви. Та молитва изговара се овако: „Боже, милостив буди мени грешноме“, или „Боже, очисти ме грешнога“. Овој молитви равна је по снази молитва „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“, или „Господе, помилуј“. Изговарајте ону од тих молитава за коју нађете да је најугоднија за Вас. Али изговарајте је обавезно без журбе и пажљиво. Саветујем Вам да се држите ове друге (то јест: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме Грешног.). Прве две молитве значе исто, а трећа је скраћена друга. У цркви понекад се пажљиво уносите у Богослужење, а понекад умом произносите молитву, не престајући да управљате пажњу и на ток Богослужења. Може се уједно и молити умом и пазити на црквено молитвословље. Прво доприноси другоме, а друго помаже првоме.
Када останете код куће, црквену службу можете заменити читањем неког од акатиста: акатиста Господу Исусу, или акатиста Мајци Божјој. У цркви немојте стајати на коленима и уопште по спољашњости немојте да се одвајате од других било каквим особеностима, него чувајте и унутрашње и спољашње побожно страхопоштовање. Чините што је могуће мање поклона. Учините свега два земна поклона у току Литургије, при крају ње: када два пута износе Чашу са Светим Тајнама. Уздржавајте се од распаљивања и од свих заноса, тако противних смирењу. Захтевајте од себе тишину и пажњу и при молитви, и при читању, и при свим поступцима Вашим. Таквим понашањем духу се дарује смирење. Смирење осењује милост Божја. Никаквим ситницама не свезујте себе и не притешњујте себе због безначајних погрешака и поступака. И једно и друго служи као извор смућења и унинија. Ситне погрешке, у које запада свакога часа сваки човек, лече се непрекидним покајањем пред Богом, покајањем које се састоји од малобројних речи уз саосећање срца. Неретко се показује да је речи покајања могуће произнети само умом: и то је довољно, само да су оне произнесене са пажњом. У цркви, када нађете да је потребно сести, седите, јер Бог не гледа на оног ко седи или стоји, већ на оног чији је ум устремљен ка Њему са дужним страхопоштовањем. Тежња ка Богу, страхопоштовање пред Богом и страх Божји задобијају се пажњом у себи. Читајте оно што сте читали. Читање Апокалипсиса води страху Божјем, али уздржавајте се од објашњавања те тајанствене књиге, будите задовољни дејством које је произвела на Вашу душу. Када нађете за потребно да додате или скратите нешто у Вашем молитвенику и читању због немоћи или других занимања која су Вас заокупила независно од Вас, чините то, не сумњајући и не смућујући се. Будите слободни, не свезујте себе никаквом педантношћу. Правила су ради човека, а не човек ради правила. Схватањем које је противно овом изазива се само недоумица и пометња.
Драго ми је што сте схватили разлог због кога Вам је предложено читање дела Светог Тихона. Сада више немате повод за колебање, када Вам буду предлагали да читате ову или ону духовно поучну свету књигу. Идите својим путем, уважавајући и благосиљајући путеве свих других који се побожно спасавају. Писма затворника Георгија истога су духа као и дела Светитеља Тихона. Благослов Божји да почива на Вама.
 
283. О молитви
 
Онај ко жели да се занима богоугодном молитвом треба да води бригу само о томе да за време молитве ум његов одржи пажњу, а срце да сарађује са умом чувством покајања. Понекад молитву прати обилно умилење, које долази човеку независно од њега, а понекад се при молитви осећа нарочита сувоћа, такође без видивог разлога. На те промене треба гледати равнодушно, као што на промене времена гледа искусни земљорадник, знајући да после невремена бива ведро, а после ведрог времена, невреме. Земљорадник се брине о томе да успешно обави сетву и убере летину, мада је то скопчано са великим трудом и са великим тешкоћама због непогода. Тако се и онај ко се бави молитвом брине о томе да молитва његова буде правилна и да при обрађивању себе њоме задобије од Бога дар спасења, макар молитвени подвиг био праћен муком и невољама, и на њега насртала разна искушења. На невоље и искушења он гледа као на буре које долазе и одлазе.
Свети Оци су рекли да човеку који се занима пажљивом молитвом нарочито завиди ђаво и наводи на њега различита искушења. Ово се не испуњава без Промисла Божјег, ради наше стварне користи, и зато искушења вражја треба подносити благодушно,предајући себе вољи Божјој.Такође Оци су рекли: „Кад се помолиш како треба, очекуј противника“. To значи: после пажљиве молитве, када нам се дарује обилно умилење, свагда се дешава некакво смућење или искушење. Смућења се треба чувати, то јест одбацивати га, када оно дође, а не треба се чудити томе што оно долази. Напад греховних помисли на нас попуштен је на нас ради наше користи, зато што нас он доводи до смирења, до опитног познања нашег пада, наше греховности. Оци сматрају да је најезда греховних помисли на онога ко се занима молитвом добар знак: од борбе са греховним помислима задобијају се делатни разум и чврстина духа. Треба се противити греховним помислима, а занесеност њима без одлагања лечити покајањем.
Не залази у потанко разматрање својих страсти: то премашује твоје снаге и сигурно ће те повредити. Знај да је пад наш посадио у свакоме од нас семе свих грехова, и да је зато неминовно да пад пројављује своје присуство у нама разним греховним помислима и осећањима. Не треба се томе чудити као нечему необичном. To мора да буде. Али греховне помисли и осећања не треба разматрати, а да се они не би кришом увукли у душу и заразили је, ваља их одмах одбацивати, а сам се бацити у пучину милосрђа Божјег.
Благодарење благости Божјој за душевно спокојство које си задобила, посетивши свету Обитељ. Сва добра која људи уживају припадају Богу. Његови су дарови. Њему слава у векове. Амин.
 
284. О делању умне молитве; о животу оног који жели да се спаси
 
Својствено је умној молитви да открива страсти које се скривају и тајно живе у срцу човечијем. Она их и открива и укроћује.
Својствено је умној молитви да открива сужањство у коме се налазимо код палих духова. Она открива то сужањство и ослобађа од њега.
Стога, не треба се смућивати и бити у недоумици када устају страсти из пале природе, или када се оне побуђују од духова. A пошто се страсти укроћују молитвом, онда и треба, када оне устану, без журбе и сасвим тихо творити умом молитву Исусову, која ће, мало помало стишати побуњене страсти. Понекад устанак страсти и најезда вражјих помисли бивају тако јаки, да узводе у велики душевни подвиг. To је време невидивог мучеништва. Треба исповедати Господа пред страстима и злим дусима дуготрајном молитвом, која ће обавезно донети победу.
Веома је добра књижица преподобног Нила Сорског: било би добро да је набавиш.
Немој се бавити потанким разматрањем својих помисли и стања. To премашује твоје снаге. Твоје ће разматрање сигурно бити погрешно и имаће штетан утицај на твој живот. Један Свети је рекао: „Положио сам све немоћи своје и погрешке на Господа и на Његову Пречисту Мајку“. Тако поступи и ти.
Ходи пред Богом мисленим путем једноставно. Знај да си заражен греховношћу, да ће та греховност природно морати да се одражава у свим твојим поступцима, и зато плачи молитвено пред Богом, и само то. Бог нипошто није мучитељ, како се теби чини, него васпитач. Понекад Он шаље као утеху благодатна осећања, а понекад ради смирења попушта да будемо узнемирени страстима и подвргнути нападу духова: и једно и друго чини по великој милости према нама, у сврху остварења суштинске користи за нас.
Благодарим за извештај о тужним збивањима. To је плод сетве, као што је Апостол рекао: „Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје, оно ће и пожњети“ (Гал. 6, 7). Водили су рачуна о својој слави свим недозвољеним средствима, а истиниту славу Божју су презрели, и Бог је допустио да буду лишени славе. Уопште, стање манастира у Русији у моралном и духовном погледу крајње је несрећно. Још сто година пре нас Светитељ Тихон је рекао да је истинска побожност скоро нестала, и да је замењена лицемерјем ради обмане људи у циљу материјалне користи. Треба схватити дух времена и не сматрати пређашња пристаништа за уточишта, јер су се она највише претворила у погубне вртлоге и бездане.
 
1. децембра 1863
285. О унутрашњем животу. Неопходност поверавања и разматрање о лицу кога за то треба изабрати
 
(…) Све што се дешава подвижницима сведочи само за себе. Али то могу да схвате само они који се подвизавају правилно. Они који су обманути такође су у слепоћи својој задовољни својим стањем и оним што се догађа с њима. Њихово задовољство је самозадовољство, засновано на њиховом мишљењу о себи које им одговара и које им ласка, а не на виђењу своје греховности и беде. Врло је добро поверавати се, откривајући оно што се дешава ван уобичајеног поретка. Треба се отварати (поверавати) пред онима који познају ствари, а не пред „паметњаковићима“ које овај свет прославља и представља као свете и духовне. „Свет љуби своје“, рекао је Спаситељ. Свет је у прелести и саосећа само са онима који се налазе у прелести. Служитеље истине он одбацује и мрзи.
Наступају времена тешка у духовном смислу: она су наступила већ давно, као што пише Свети Тихон Вороњешки, али се тегобност стално повећава, одступништво добија огромне размере. To је допуштење Божје, предсказано у речи Божјој. Пред несхватљивим судовима Божјим треба бити у побожном страхопоштовању. Шта смо ми пред Богом? Ништавни црви, призвани Његовом неизрецивом милошћу у биће и, што је изнад бића, у познање Бога, у заједничење с Богом. Славимо Његово благовољење о нама. Да буду милости Његове са нама. Молимо Га да испуни до краја милост своју на нама.
 
Недостојни Епископ Игњатије…
8. априла 1864.
 
286. И. И. Глазунову поводом издавања „Огледа из аскетике“
 
Богу је благоугодно било да побуди у Вама расположење да се упознате са мојим убогим делом издавањем „Огледа из аскетике“ које сам саставио. Ова књига заправо не припада мени, она је заимљена од Светих Отаца Православне Цркве. Мој труд је у томе што сам се у току целог свог живота бавио изучавањем Отачких списа и сачинио из њих такав извод какав се може сачинити само после дуготрајног изучавања овога што сам истражио. Учење које припада Светим Оцима треба да донесе суштинску корист савременим хришћанима који желе да воде живот благочестив и богоугодан, али који немају могућности да темељно и подробно изучавају Отачке списе. Ово што говорим доказано је опитом: многи који су читали у рукопису поуке о покајању, молитви, о кратко времености земаљског живота, које се налазе у мојој књизи, осетили су на себи моћно дејство читања, које доприноси њиховом духовном напредовању. Тако и треба да буде. Огледи из аскетике јесу књига практичног карактера. Она је јединствена по томе што од времена увођења образовања у Русију још нико није тако писао.
Свети Оци су казали да је милостиња која се указује души толико изнад милостиње која се пружа телу, колико је душа претежнија од тела. За такву милостињу сматрао сам књигу „Огледи из аскетике“. Промислом Божјим мени је било дато, на спасење душе моје, да припремим ову милостињу, а овим Божјим Промислом дарује се и Вама, ради спасења душе Ваше, да предате ову милостињу духовну оним хришћанима којима је она потребна. Дело Божје, И. И. чу, ваља чинити брижљиво, како дело дато на спасење не би било осујећено небрижљивошћу и како не би служило на осуду. Ја сам се према могућностима својим постарао да књизи дам што већу јасноћу и исправност, припремајући је од 1840. године, преиспитујући је, исправљајући, допуњујући је, да би учење Отаца, изложено у њој, имало задовољавајућу јасноћу и пунину. Тако се и Ви побрините да књига буде објављена исправно и у потребном року. Многе побожне душе жуде за оваквом храном духовном и желе да имају књигу као руководство за живот свој управо због тога што је она зборник учења Светих Отаца Православне Цркве о главним врлинама хришћанским и о духовном подвигу.
Призивајући обиље благослова Божјег на Вас и на породицу Вашу са осећањима потпуног поштовања и искрене оданости и тако даље…
 
3. марта 1864.
 
287. О коректури „Огледа „
 
(…) Што се тиче коректуре „Огледа“, усрдно Вас молим да поступите сасвим искрено и отворено. Ако је Вама угодан тај труд, узмите га на себе, а ако је он имало неугодан, онда одустаните од њега. Поступивши искрено, Ви ћете поступити на за мене најпријатнији начин.
Шта то значи? Лебди у ваздуху нешто пустињско од овога света, или зато што сам живим у пустињи, или зато што многољудна заједница, када се отуђи од Речи Божје, добија карактер пустиње.
Благослов и милост Божји да почивају на Вама и сину Вашем.
 
3. март 1864.
 
288. Одговор онима које саблажњава „Слово о смрти „
 
(…) „Слово о смрти“ написао сам у Сергијевој пустињи због молбе неких познаника. Нисам имао ни намеру да га штампам и објавим, ни наду да то могу учинити. To могу да кажем и о осталим делима мојим. Услед нарочитих околности устројило се њихово штампање и објављивање, и, како ја схватам, не без Промисла Божјег. О овоме су ми писале неке особе, које су се у манастиру и ван манастира свецело предале теоретском и практичном из учавању хришћанства. Оне су ми изразиле искрену благодарност за изложено учење свете Православне Цркве, које им је било суштински потребно, а поводом теме која је суштински важна за сваког човека. Чак и свештеник Матвејевски, који је написао рецензију у „Странику“ („Ходочаснику“),признаје (стр. 28), да „још ни једна есхатологија, део богословља који разматра последње догађаје који се тичу света и човека, није улазила у тако подробно решавање ових питања, као што је то учињено у “ Слову о смрти“.
Рецензија сама по себи не садржи ништа што би било за осуду, напротив, она је била врло корисна, понудивши питања која су причињавала тешкоће рецезенту и, разуме се, не само њему. Њихово разрешење требало је да донесе општу корист. Било би пожељно да изношење питања у духовном журналу не подсећа на дрске испаде Херценове. Код нас богословље постепено задобија карактер све одређенији, све више Православно Источни. To сада постаје јасно када се упореди богословље, које је створио Терновски, са богословљем Преосвећених Антонија и Макарија. Разуме се да ће се по мери превођења на руски језик Отаца Источне Цркве, Предање ове Цркве јасније показати. Ми још никако нисмо довољно упознати са Предањем наше Цркве и на неприметан начин усвојили смо нека нама туђа мишљења са Запада. Због тога је „Слово о смрти“ испрва било примљено од многих неблагонаклоно, али најозбиљније личности међу свештенством на његовој су страни, a у Академијама, где су библиотеке сасвим задовољавајуће, вероватно ће почети да се баве брижљивом обрадом ове области богословља и излагаће је по уобичајеном систему.
Петроград је веома удобан за усамљенички живот: то сам и сам искусио у световном начину живота. Напротив, за монахујуће он је веома неугодан. Уосталом, где год да неко живи, ако живи по заповестима Божјим и руководи се Речју Божјом, пребива у предворју вечног блаженства.
Милостиви Господ да дарује ово блаженство и мени и Вама и свој Вашој благословеној породици.
 
4. маја 1864.
 
289. О делима епископа Игњатија, објављеним и оним која се објављују
 
Ваистину Васкрсе Христос! Оно што је пророковано Речју Божјом има да се испуни. Наш свештени дуг је да са страхом поштујемо несхватљиве судове Бога Господа и, разумевајући дубоко значење онога што се збива, да обратимо сву пажњу, крајње појачану пажњу да би нас Христос пригрлио, као што су Свети Оци рекли: „Ко се спашава, да спаси душу своју“. Спаситељ је заповедао: „Бдите и молите се да не паднете у напаст„. Пред наступање великих невоља треба се молити са нарочитом марљивошћу и молити Бога за помиловање.
Благодарим за извештај о мишљењима разних личности о „Слову о смрти“ и о другим делима, која се налазе у вези са овим „Словом“. А иста појава је и у Петрограду. Наиме: већина свепггенства у почетку је била против „Слова“, али неки од свештеника, веома мало њих, било је и за њега. А када су поразмислили, нарочито после појављивања чланка „Поглед на мишљење западњака“, сви су тада умукли, али ипак не због слагања. Служитељи православне Цркве нису могли да одбаце учење које је Црква прогласила међу свим народима на целокупном подручју свога богослужења. Хтели су да узврате другачије, али рука Божја спречила је ударац управљен уз помоћ Б. Б., који је био на челу разбојничке дружине издавача реформаторског а уједно и револуционарног журнала „Страник“. Писана дела моја не припадају мени, њихов источник су Оци, она припадају Оцима православне Цркве. Изабрање мене Промислом Божјим као оруђа предавања те животне духовне хране савременом остатку верујућих јесте и њима и мени доброчинство Божје. „Свет љуби своје“, рекао је Спаситељ. Када свет чује Реч Божју, објављену по стихијама и у духу овога света, то јест када чује учење своје, покривено маском учења Божјег, он га преузноси похвалама. А када осети у речи присуство другачијег Духа, који дејствује рушилачки на владавину овога света, тада он бива заражен мржњом према речи, започиње гоњење на онога ко је изговорио-изрекао реч. Веома је опасно стицати знање не у Христу, већ развијајући своју сопствену палу природу, живећи духом у општењу са светом. Делајући на подручју овог последњег средства људи бивају обавезно заражени мржњом према Светом Духу, као што се овом смртоносном мржњом заразило јудејско свештенство, у чему је и обличено од првомученика Стефана (Дап. 7,51). Ове по слову закона учене главе нису нашле речи да би се њима супротставиле речима Духа, које је изговарао Стефан, и зато су се разјариле на сасуд Духа завишћу и мржњом. На речи они су одговарали камењем, на предавање истине узвратили су убиством. Реч Божја свагда је била гоњена од света, гоње ње од света свагда је било сведочанство учења које од Бога исходи.
П. А. се брине за издавање „Огледа из аскетике“, у којима се изузетно подробно и разноврсно излаже схватање о правилној молитви, као и о другим суштински потребним и важним подвизима духовним, без којих су сами телесни подвизи бескорисни и чак могу бити веома штетни, погубни за душу. „Огледи“ треба да пруже основно разумевање таквих предмета о којима сада у заједници хришћанској (и друштву хришћанском) постоји сасвим површно знање, код већине крајње погрешно, штетно и погубно по душу. „Огледи“ треба да задовоље истинску потребу оних који се подвизавају и спасавају у наше време, у коме су нестали благодатни наставници, а умножили се лажни учитељи. Штампање и објављивање „Огледа“ било је устројено нарочитим Божјим Промислом. Одступништво је почело да се шири однедавно веома брзо, слободно и отворено. Последице ће бити веома жалосне. Нека буде Воља Божја. Милост Божја да нас заштити.
Призивајући на тебе благослов и благодат Божју,
 
2. маја 1864.
Епископ Игњатије.
 
290. О јављањима истинским и лажним. О духовницима
 
Свети Оци заповедају подвижнику молитве да приликом јављања која су се збила ван и унутар себе буду равнодушни према њима и да не обраћају пажњу на њих, да не сматрају себе достојним виђења светога. Они поручују с једне стране да не осуђујемо јављања, да не би оно што је свето било изложено хуљењу, a с друге стране да никако јављање не примамо олако, журно га узимајући за истинито, да не бисмо упали у замку злог духа, који се труди да превари и обмане подвижника са циљем да га повреди или погуби. Пошто мине јављање, понекад после доста времена, открива се у срдачном чувству објашњење, које треба да буде дато јављању. Уопште, Свети Оци су приметили да оне које је Бог посетио истинским јављањем сатана почиње да искушава лажним јављањима. На то треба да обратиш нарочиту пажњу из предострожности.
Неопходно је видети стварно стање духовних руководитеља, да бисмо се сачували од обмана, а уједно треба да сасвим избегавамо да их осуђујемо, непрестано обраћајући пажњу на себе. Поверавање је веома опасно у наше време, јер неки због погрешног схватања свога стања сматрају обавезом својом да нешто дознају, да би затим дознато преносили. Вероватно се то чини и у циљу додворавања.
Потруди се да пренесеш К. И. моју најискренију благодарност за то што ме се сећа. О своме здрављу не могу да кажем ништа позитивно.
(…) Благослов Божји да почива на теби. Е. И. 14. маја 1864.
 
293. О обавезама супруга православног према супрузи инославној, и о другом
 
На писмо Ваше немогуће је не одговорити. Бог је отворио срце Ваше за писање о покајању. Сви Свети Православне Цркве у току целог свог живота неодступно су се држали покајања, држали су га се и онда, када је благодат Божја деловала на њих очигледно. Сада, приликом бављења вером више се тражи или буквално хладно знање или варљиво наслађивање. И једно и друго припада овоме свету, а не Христу.
По послушању молим се за Вас и чеда Ваша. Милосрдни Господ нека поврати здравље супрузи Вашој. По истинској љубави хришћанској, која тражи да се не угађа, већ да се ближњем пружа суштинска корист, постарајте се да напоменете супрузи Вашој ради њеног спасења да је у западним веровањима остало само пуко слово и самообмана, а да у Православној Цркви, без обзира на нашу крајњу ослабелост, још дејствују Истина и Свети Дух у сасудима оспособљеним за то правилним, према могућности човековој, живљењем хришћанским. Неопходно је ступити у заједничење са Духом Божјим посредством Истине, неопходно је учинити то за време земаљског живота, без тога нема спасења. За искреност речи Ваше примите, као свештеноуздарје, искреност мога срца, и да Вас благослови Бог.
Апостол поручује мужу верујућем да брине о пружању бесценог блага истинске вере жени (1. Кор. 7,12- 16), када га она нема. О, каква је срећа пружити ближњем блаженство у вечности!
 
12. априла
 
294. О предностима одвојености од друштва за лица која ишту спасење
 
Право говориш да је милост Божја на онима који су удаљени Промислом Божјим од заједничког стремљења маса у одвојен положај, као на острва, са којих се види и чује само бура морска, и то кад житељ острва напусти простор његов пажење на себе, и приближивши се обали почне да пажљиво слуша оно што се дешава на животном мору. Ова милост Божја објављена је и у Светом Писму (Пс. 30; ст. 20, 21, 22). Свети Оци су предсказали да ће се у последња времена они који се спасавају сакрити од погледа човечијих и кренути смиреним путем делања, чувајући се од осуђивања одступника, предајући све вољи Божјој и суду Божјем, осећајући страх Божји пред самим допуштењима Божјим.
Немамо од кога да очекујемо обнављање хришћанства! Сасуди Светога Духа су коначно усахнули посвуда, чак и у манастирима, тим ризницама побожности и благодати, а дело Духа Божјег може бити одржавано и васпостављано (обнављано) само Његовим оруђима. Милосрдно дуготрпљење Божје продужује време и одгађа одлучујући расплет ради невеликог остатка оних који се спасавају, a у међувремену, оно што је гњило и што је скоро иструлело достиже пунину распадања. Они који се спасавају треба то да схвате и да користе време, које им је дато ради спасења,“ јер се време приближило“, ни за кога од нас прелазак у вечност није далеко.
 
14. новембра 1864.
 
295. О стварању Цркве Божје
 
Воља Божја да се испуни на нама. Недавно сам се бавио књигом у којој су сабрана дела разних Светих, између осталих и Антонија Великог. Међу другим изрекама Оца налази се и она, према којој је он видео силазак Светога Духа на авву Атанасија и авву Пахомија, при чему је првом дат дар Патријарштва, другом настојатељства над општежитељним манастирима. Исто тако у Јеванђељу је речено да је Господ заповедао Апостолима да непрекидно бораве у Јерусалиму, док се не обуку у силу одозго, то јест док не сиђе на њих Свети Дух. Тек обучени силом одозго, не пре тога, они су отишли на проповед и посејали у целој васељени истинско Богопознање. Свети Дух је био оснивач и васпитач хришћанства. Свети Дух је основао Цркву. Свети Дух подржава Цркву посредством изабраних мужева, који служе Духу само као оруђа. Људи су одбацили ову натприродну Силу, Коју су сматрали лудошћу недостојном њих, и желе да делају снагама и средствима своје пале природе. Али пала природа је заражена непријатељством према Богу, па ка ко може да дејствује на корист дела Божјег? To је против њене природе. To је за њу немогуће. Потпуна немогућност доказује се опитно у најширим размерама. Показало се да су људи, који су наумили да делају из себе на корист дела Божјег, постали главни непријатељи тог дела, његови рушиоци. Живети једноставније поузданије је. Најбоље је настојати да испунимо Вољу Божју и да се у свему поуздамо у Бога.
 
Епископ Игњатије.
1. фебруара 1865.
 
296. Поводом расколничких напада на Цркву
 
Чланак у „Странику“ веома је слаб. „Поглед на учење западњака“ углавном сам ја допунио. Он ће бити објављен у другом тому „Огледа из аскетике“ и може да служи као сасвим задовољавајући одговор на чланак „Страника“.
У „Хришћанском штиву“ (књижица за децембар) за протеклу 1864. годину налази се врло важан чланак под насловом:“ Нова издања поводом раскола И. Ниљског“. У њему су изложене оптужбе старовераца (старообредника), који имају аустријске архијереје, против Великоруске Цркве. Те оптужбе, иако нису наишле на потпуно одобравање због извесне помирљивости у уопштеним речима, у суштини се не одбацују. На страници 486 је речено: „За владавине Александра Првог архијереји су постали масони и објављивали су и читали хиљаде књига масонских и безбожних и издавали духовне журнале, као што су: „Сионски гласник“, „Претње Светлости са Истока“, потпуно јеретичке књиге. Чак и „Хришћанско штиво“ какве све јереси не садржи у себи…“
„Ко треба у Цркви Руској да расуђује о догматима, о вери? По апостолском примеру треба расуђивати саборно, a о пословима спољашњим и о догматима пак (Црква) не расуђује, и зато свака учена глава пише по своме. Час су живели без предања на Лутеров начин, час су се обраћали предању Светих Отаца и до дали ово учење у Катихизису, разоткривајући тиме да су се раније удаљавали од православне вере, али да су је преиначили по своме, показујући тиме да не мисле исто као Источни патријарси“. Пошто су набројане друге неумесности, каже се (стр. 487): “ А све је због тога што не уче по Светим Оцима, већ по књигама латинским и лутеранским“.
Одасвуд се чује да се раскол, с једне стране, и безбожништво с друге, необично појачавају. Тако мора да буде. Како да горе наведени глас поповаца (старовераца који признају црквену јерархију прим. прев.) нема смисла и снаге? У новембарској књижици „Страника“ публикована је књига „Двадесет шест московских лажних пророка“ и друге. И шта? У прва два чланка, нарочито у првом о Ивану Јаковљевичу, истакнуто је да је лице које је у њима поменуто предмет општег уважавања, и да је претворено у предмет поруге. Опет: како да ова брошура нема свој утицај на лакомислене! Нове философске књиге заводе учене главе на криви пут.
Требало би предузети благовремено мере, али оне се не предузимају и зато се све претвара у стихију.
 
1. фебруара 1865.
Епископ Игњатије
 
299. О трпљењу невоља и уздању на Бога
 
Човеку кога Бог изабере за служење Себи шаљу се разне невоље. За невоље треба благодарити Богу и славословити Га, молећи Га да дарује покорност Њему и стрпљење. Веома добро је рекао свети Исаак Сиријски, саветујући да се покоравамо Бо гу: „Ниси ти умнији од Бога“. Једноставно и тачно.
Након последњег узимања сирупа осећам необичну слабост. Ноге су отказале. Бол у срцу, који је био веома јак већ у Сергијевој пустињи, испољио се после сирупа нарочито јасно. Пошто сам живот провео под јармом сваковрсних немоћи, у сталним спотицањима, у непрекидном пропуштању да испуњавам обавезе своје, имам тај срећни резултат да због таквог живота сву наду спасења свога морам да полажем само на Бога. 29. јула 1866.
301. Изрека Светитеља Тихона о хришћанству
(…) П. А.у је довољно неприлика са објављивањем мојих дела. Али то његово залагање тим му је корисније што му је дало могућност да посматра стање Цркве, које је суморно. Светитељ Тихон, гледајући проницљиво на усмерење које су прихватили његови савременици, рекао је: „Треба се бојати да се хришћанство, будући да је живот, тајна и дух, не удаљи неприметно из оног људског друштва које не уме да чува овај бесцени дар Божји“.
Просим твоје молитве за мене. Призивајући на тебе обилни благослов Божји.
 
27. децембра 1866.
Епископ Игњатије
 
302. О невољама u животу хришћанина у свету и о хришћанству
 
(…) Живот човека у овом свету, у световном животу, макар и оног младог, не ослобађа га обавезе да се влада благочестиво. Побожност је неопходна не само у односу према вечности, него и према привременом благостању његовом (човековом): само побожност може да га сачува од погубних заноса, којима он шкоди себи и потреса оне који га истински воле.
Како време одмиче све је теже. Хришћанство, као Дух, не приметно за гомилу која пада с ногу трчкарајући тамо амо и која служи овом свету, а сасвим приметно за оне који пазе на себе, удаљава се и нестаје из људског друштва, препуштајући га паду његовом. Који буду у Јудеји нека беже у горе.
 
1. фебруара 1867.
 
303. О књизи Н. Гогоља: „Изабрана места из преписке са пријатељима „
 
Са благодарношћу Вам враћам књигу коју сте ми послали. Чујте моје мишљење о њој. To је знаменити човек, који се обратио ка Богу горљива срца. Али у питањима вере то је мало. Да би она у правом смислу била истинита светлост за човека и да би из њега исијавала праву, непатворену светлост за ближње његове, преко је потребна у њој одређеност. Одређеност се састоји у тачном познавању Истине, у одвајању Ње од свега лажног, од свега само наизглед истинитог. To је изрекао Сам Спаситељ: „Истина ће вас ослободити„. На другом месту Писма је изречено: „Реч је твоја истина„. Стога, онај ко жели да стекне одређеност дубоко прониче у Јеванђеље и, управљајући се према учењу Господа, исправља своје мисли и осећања. Када човек учини то дело, онда може да одвоји у себи правилне, добре мисли и осећања од лажних, тобоже правилних и добрих. Тада ступа у чистоту, као што је и Господ после Тајне вечере рекао ученицима Својим, већ образованим учењем Истине: „Ви сте већ чисти због речи коју сам вам Говорио“.
Али сама чистота није довољна за човека: њему је потребно оживљење, надахнуће. Тако, да би фењер светлео недовољно је да стакла буду опрана и чиста, већ је потребно да унутар њега буде запаљена свећа. Тако је учинио Господ са ученицима Својим. Очистивши их Истином, он их је оживео Духом Светим, и они су постали светлост људима. Пре примања Духа Светог Апостоли нису били способни да поучавају човечанство, иако су већ били чисти.
Овај пут треба да прође сваки хришћанин, хришћанин на делу, у стварности, а не само по имену. Најпре очишћење Истином, а затим просвећење Духом.
Додуше, постоји и у човеку урођено надахнуће. више или мање развијено, које потиче од побуђивања осећања срца. Истина одбацује ово надахнуће као помешано, умртвљује га, да би га Дух, када наиђе, васкрснуо у обновљено стање. А ако се човек пре очишћења Истином буде руководио својим надахнућем, он тада неће исијавати за себе и за друге чисту светлост, него помешану, обмањиву, зато што у његовом срцу не лежи чисто добро, него добро помешано са злом, више или мање. Свако нека загледа у себе и нека искуством срца провери речи моје. Оне су тачне и умесне, пресликане из саме природе.
Ако се ова начела примене на Гогољеве књиге, може се рећи да из њега исходи и светлост и тама. Његова верска схватања нису опредељена, крећу се у правцу надахнућа срца, нејасног, неодређеног, душевног, а не духовног. Он је писац, a у писца обавезно „од сувишка срца уста говоре“, или: дело је неминовно исповест ствараоца, њему самом углавном неразумљива, а схватљива само таквом хришћанину, који је узведен Јеванђељем у издвојену, узвишену област помисли и осећања и у њој је разлучио светлост од таме. Гогољева књига не може бити прихваћена у целини, нити као чисте речи Истине. Ту је конфузија, ту је међу многим правилним мислима много погрешних.
Пожељно је да овај човек, код кога је приметно самоодрицање, пристане у пристаниште Истине, где је почетак свих духовних добара. Због тога саветујем свим пријатељима својим да се у погледу вере занимају јединственим штивом: читањем Светих Отаца, који су стекли очишћење и просвећење, као и Апостоли, и тек потом написали своје књиге, из којих светли чиста Истина и које преносе читаоцима надахнуће Светога Духа. Ван овога пута, из почетка тесног и жалосног за ум и срце, свуда је тмина, свуда су стрмине и бездани. Амин.
 
304. О живопису црквеном
 
Сматрам да опис две скице који сте сачинили, украшава те скице многим прекрасним мислима. Тим описом припрема се уобразиља, приправљају се очи да угледају прекрасне иконе, скоро живе, које изговарају поучну проповед. У најмању руку мене је обузело такво расположење. Али када се пажња пренела са читања на цртеж, моје очекивање није било испуњено: ја нисам угледао иконе наше Православне Цркве, већ карикатуре икона. Баш као кад би певач са италијанске сцене почео да пева нашу величанствену Херувимску Песму по своме, изливањем романтичног осећања.
 
О слици Б.
 
Прекрасна, узвишена мисао сликом неизобразивог Бога насликати речима Онај Који Јесте, од Кога су зраци!
Па због чега су Анђели одвратили очи своје од тако изванредно насликаног Бога? Они би требало да уче оне који стоје побожно пред Богом. У њима би требало да се покаже стремљење ка Богу свим срцем, свом душом, свом мишљу, свом снагом, како то захтева и томе учи Сам Спаситељ. У овом стању налазе се у ствари Анђели, који стоје пред славом Божјом, као што нам открива Писмо. Напротив овде Анђели посвећују мало пажње и уважавања према Богу, ни један Га није удостојио погледа, сви зијају (извините за израз) унаоколо. И стоји усамљено величанствени Онај Који Јесте, одвојен, одсечен од целине слике. Јели могуће да се у души сликара уметника скривала намера да наслика критику нашег времена, да нам пребаци да смо Бога заборавили, да се чини као да ми пружамо руке ка Њему, a у ствари одвратили смо се од Њега.
Четири горња Анђела су женске фигуре. Тиме је нарушено предање Православне Цркве, која свагда изображава Анђеле као прекрасне младиће. Нема примера у целом Светом Писму да се Анђео јавио у лику жене. Овде су даме, и то уважене даме. Судећи по њиховим физиономијама, у којима нема ничег Божанског и које су тако обичне, ваља претпостављати, да су натуршчице (сликарски модели) биле нико други до девојке собарице, а да је сликарски модел за горње фигуре на левој страни била нека бледуњава, бескрвна надзорница позоришне гардеробе, као што се види, већ постарија, са безбрижним изразом на лицу, вероватно са оним осећањем које је било у њеној души у време док је стајала пред сликарем. Одузмите фигурама крила, уместо Оног Који Јесте поставите лустер и упитајте се: шта представља слика? Плесање.
За доња три Анђела служили су као модел дечаци. А на слици дерани. Нема чак ни покушаја да буду произведени у Анђеле. Средњи гледа са прозорчића са свом детињом пажњом на народ који хода улицом и на кочије које пролазе. А два асистента скакућу враголасто, играју се и на штошта узгред бацају поглед, само не на Бога. До Њега им уопште није било стало! Код добро васпитаних дечака преовлађујућа осећања су невиност и нежност. А овде дечица мало снажније грађе, спремна да се лудирају, за које прут није на одмет. Како избор сликарских модела треба да буде брижљив и строг! Њихова осећања, њихови карактери, њихова нарав и морал, њихове способности прелазе на слике. Због недостатка тако потребне свештене критике на најновије иконе код нас, у којима је уметност живописања достигла неоспорно висок степен развоја, истовремено су видљиве и изненађујуће неумесности. Немам намеру да их набрајам, јер су оне небројене, али ћу изнети ону бесмисленост, која је често узнемиравала моју пажњу и поглед, када су у очима из којих би требало да блиста Божанска Премудрост запажале израз недостатка умних способности. Неки кочијаш, кршан, али сасвим ограниченог ума, стигавши до мене ради пружања своје услуге, сам ми је причао: „Био сам сликарски модел у Академији седам година, у некој цркви некаква икона насликана је по мени“. Он је набројао иконе за које је послужио као оригинал, које нећу да именујем, то неби поднело моје срце! Али ево разлога за глупе очи на икони: она је верни портрет стаситог кочијаша са глупим очима.
Иконописац треба да поуздано познаје догмате Православне Цркве и да води живот дубоко побожан, јер је назначење иконе да поучава народ оним што је насликано. Зато иконе треба да преносе схватања истинита, осећања страхопоштовања, управо побожна. У противном случају икона ће деловати онако како што би деловао проповедник са катедре, заражен лажним учењем или као онај који има само књишка знања без знања богословских.
 
О слици P.
 
Древни војници нипошто не би остајали са кацигама пред свештеним изображењем (иконом) Живоначалне Тројице, које је изнесено (из храма) настојањем великог угодника Божјег, знаменитог по својим преславним чудотворствима. Древни благочестиви војници преклонили би колена! Пренесите се у сам догађај: преподобни Сергије благосиља Димитрија Донског за поход против Мамаја. Какво побожно страхопоштовање је испуњавало срца том приликом! Какве озбиљне мисли и осећања су морала да испуњавају све њих заједно и свакога од њих појединачно! Ишли су у крваву Куликовску битку, против безбројне и силне војске татарске, која је на својој страни имала не само бројну надмоћност него и огромну моралну снагу, сећање на двовековне победе и владавину. Руси су јасно видели да је њихова победа била мало вероватна, да последице пораза имају да буду крајње несрећне. Пред очима свих проносила се смрт. Она је била украшена само тиме што се са мишљу о њој била сјединила мисао о венцу мученичком, јер су поход против Мамаја сви сматрали не само као неопходност заштите Отаџбине, већ и као неопходност заштите вере. И заиста, овај поход био је више плод вере, неголи политичких намера и рачуница. Поход је благословио преподобни Сергије!
Да ли је при савршењу тог благослова било места површној лакоћи и неозбиљној лакомислености, која је приметна чак и на неким иконама? Овде војници нису могли да имају оно осећање које имају наши савремени јунаци када очекују размештај у мањежу. Постоји слика постављење за цара Михајла Фјодоровича Романова. На њој је прилично задовољавајуће изражено на свим лицима и у положају и ставу фигура чувство страхопоштовања и побожности. Ово чувство даје слици јединство деловања, морално и верско достојанство, достојанство иконе.
Није моја ствар да судим о самој уметности, и зато не обраћам пажњу на то што ми се чини да фигура Димитрија Донског није у природном положају. Али дужан сам да кажем да и сада побожна војна лица, кад намеравају да се поклоне Светињи и да је целивају, скидају са себе и одлажу оружје. Зашто Димитрије пружа тако близу иконе мач свој? Да ли ради благосиљања? За то је довољно да мач лежи положен на земљу. Није прикладно осећањима и схватањима кнеза прожетог дубоком побожношћу да се дрзне да тако близу Светиње принесе оружје, које пролива крв човечију. Уопште, слика Р. није подстакнута страхом, Божјим и осталим свештеним осећањима; напротив, изображавају ћи много овосветског, далеко је од достојанства иконе, имајући можда, све одлике слике.
У Вашем опису похвалили сте дела сликара као уметника и похвалили сте прекрасно, као стручњак за књижевност. Примите моје речи, ово искрено, отворено изражавање осећања мојих. Ја се нисам либио да употребим неке прилично оштре изразе ради тога да ниуколико не би пострадала Истина. Боље нека мало претрпи уво и нежни укус! Сложићете се, колико мора да страдају срце и саме очи истинског сина Православне Источне Цркве када на местима која припадају светим иконама види само слике, често прекрасне израде, али скоро увек туђе богословском знању и осећању.
 
307. Писма С. И. Совој О љубави према Богу
 
Моје Вас срце не прекорева. У њему је жеља да Ви имате душевну корист, у њему је искреност. Примајте речи моје са простотом и љубављу, јер су оне изговаране просто и са љубављу. Љубав не сумња, све верује, говорим о љубави духовној: телесна љубав свагда је помешана са завидљивошћу и подозривошћу.
Кумирима називам, или боље, научио сам се да називам, научио се од Светих Отаца, у њиховим списима, земаљске предмете и њихове представе, који изговори за себе мисао и срце. Ти кумири падају када се у храму душевном изговори свемоћно и спасоносно име Исусово. Желим да се то испуњава у мени, а стога и у Вама. Шта Ви налазите да је строго у тој жељи? Истина она води тесном и жалосном путу који се испуњава мислима и осећањима у Господу, али пут овај води блаженству. Не жалим се на Вас што сте равнодушни према свему, не тражим од Вас ватрену љубав према Спаситељу. Иштем срце скрушено и смирено, које Бог неће одбацити. Шта значи да неће одбацити? Значи да у смирено срце, које се скрушава блаженом тугом због мноштва сагрешења и недостатака, Бог излива из Себе љубав према Себи. Овоме је сведок свети Апостол Павле који говори, да ce y њега излила љубав Божја Духом Светим, који му је дат (Рим. 5, 5). Љубав Божја умртвљује љубав телесну, душевну. Она је Дух. Она пребива у лахору тананом, свагда је једнака, као у Јеванђељу, али учи њоме рањеног да полаже душу за ближњег свог. Јер доживљавање ове љубави сладосније је од осећања живота. Она поставља човека у правилан однос према свима и према свему. Она је у светом миру, и мир је у њој. Она је у светој чистоти и чистота је у њој. У чистоту ступамо покајањем, покајање треба да нас умањи, доведе у стање детета. Пољубите уместо мене Кољу и гледајте га са дивљењем: ми треба да будемо, као он, да би смо ушли у Царство Небеско, које је Божанска Љубав.
 
Одани Вам архимандрит Игњатије
23. августа 1846.
 
308. О стиховима
 
Благодарим Вам за прекрасне стихове, да и не говорим о спољашњој дотераности, која је до перфекције доведена са укусом, у њима је много снаге и много логике, и једног и другог више него у стиховима Мајкова. Мени су се допале две песме питомаца племићког пука: „Молитва“ и „Песма“, објављене у „Инвалиду“. Дивно дете, приметно је да је подражавалац Љермонтова, али је уједно видив и истински таленат, приметна је необична дубина осећања… какве… какве… нема ни код једног од савремених песника. Будите тако добри да прихватите на себе куповање кућне апотеке наручене за мене. (…)
 
Архимандрит Игњатије
 
309. О књизи „Мој дap пријатељима мојим“
 
“ Чист рачун дуга љубав“, говори руска пословица, добра, истинска пословица. Ово треба да испуним према Вама: да Вам одговорим колико толико честито на предобро писмо Ваше, на премило писмо. (…) Уместо опширног писма шаљем Вам чланак „Чаша Христова“. Написао сам 15 таквих чланака, намеравам да напишем књигу „Мој дар пријатељима мојим“, моју отплату дуга, за ону љубав коју многи имају према мени у тако великој мери. Начин излагања, спољашња форма, сам стил, можда су новост у руској духовној књижевности. Тако је то у мени изазвано, и ја делам просто по наговору, онако како ми је уливено. Желим да књига моја буде пријатељ, свагда утешан, никада не заморан. Читалац ће наћи увек почетак, увек завршетак. Ако зажели да прочита цео чланак, наћи ће општу повезаност и склад. Желим да књига буде лако доступна свакоме, као пријатељ, и да се горди ум смири узвишеношћу истина и дубином осећања: пријатељ треба да има карактер. (…)
Сећање на Бородински манастир, какво је било у мојој души, такво је и стављено на хартију. У томе је сво моје оправдање пред оправданим пребацивањем за краткоћу. Чеда своја не упућујем у ортопедски завод да се растегну удови који су урођено кратки. Имам неколико дела која су још опширнија него „Сећање“, али не знам да ли оне пристоје световном журналу. Послаћу нешто када ојачам и препустићу да И. И. размотри да ли треба објавити или не.
Ви и сестрица Ваша „Чашу“ сачувајте у тајности. Пијте удвоје из ње духовну утеху у невољама Вашим. (…)
 
1. децембра
Архимандрит Игњатије.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *