NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

 

GLAS IZ VEČNOSTI
Pisma monasima i mirjanima o spasenju duše

 

 
PISMA ASKETE
 
247. Telesnim bolestima isceljuje se duša.
Predavanje sebe volji Božjoj. O svom zdravlju

248. O V. F. Janu. Unutrašnja molitva.
Opasnost od prelesti

249. O V. F. Janu i o razgovorima sa njim
251. O poslednjem času i o svom portretu
252. O dobrotvorenju. O pismima zatvornika Georgija Zadonskog.
Bog „koga ljubi kori „

253. Recenzija na pismo o monaštvu:
1) Istorija monaštva; 2) Razlika monaha od mirjana

254. Trpljenje u iskušenjima. O esenima i terapeutima.
Spokojstvo u vreme iskušenja

256. O svom zdravlju, prevodu Isaije Otšelnika
i o ocu Arseniju Trojepoljskom

258. O svome zdravlju. O nedostacima obrazovanja.
O usamljenosti. O svome portretu

259. U podnožju Krsta Hristovog.
O lečenju očiju.
O deci S. D. P. O knjigama svetog Isaije Otšelnika.
O svome zdravlju i životu

260. „Reč“ blagodatnog ozarenja. O nevoljama S. D. N.
261. O neprestanosti svojih nedaća
262. O prostosrdačnosti. O ćutanju Hristovom na sudu.
Na zemlji smo stranci i prolaznici.

264. Malodušnost jednog filosofa u nevolji. O svome zdravlju
265. O stranstvovanju.
O ljubavi prirodnoj i ljubavi
„čiji je početak Bog“,
o usamljenosti i pokajanju

266. O svom telesnom i duševnom stanju
 


 
247. Iz prepiske sa S. D. Nečajevom. Telesnim bolestima isceljuje se duša. Predavanje sebe volji Božjoj. O svom zdravlju
 
Vaša preuzvišenosti, najmilostiviji Gospodaru, Stefane Dmitrijeviču.
 
Očekivali smo Vas u prestonici, dočekali smo neprijatnu vest o Vašoj bolesti. Takav je običaj vrhovnog Cara nad carevima: On one koje ljubi, kori i popravlja, i bije svakog sina, koga prima.
Stešnjen u granicama ljudskog rasuđivanja, pomišljao sam da ste Vi ovde veoma potrebni. Ali jedan je sud Božji a drugi čovečiji. Želim da Vas vidim opet u Vašem domu, okruženog porodicom, radosnog, zadovoljnog, ali Gospod, Koji nedaćama utvrđuje našu ljubav prema Njemu, dopustio je da se Vi rasejavate na razne strane, kao zrna pšenice.
Setite se, poštovani dobrotvore moj, da je Zakonopoložnik naš pretrpeo krst, i da je sledbenicima i slugama Svojim pred blagovestio: „U svetu ćete imati žalost“. A otkuda žalosti? Zato što Vas svet mrzi, a sam Otac Moj „svaku lozu koja rod rađa čisti da više roda rodi„. Dakle, budite blagodušni usred valova, predajte sebe volji Božjoj, sa radošću i blagodarenjem podnosite bolest, znajući da se telesnim bolestima isceljuje duša. Ponavljajte što češće ovu molitvu: Gospode, neka bude volja Tvoja! Ona je kratka, ali sadrži dubok smisao i veoma jako utiče na uspokojavanje čoveka koji se nalazi u žalosti. Ovo sam i ja poznao delimično iz sopstvenog iskustva. Ali zašto da se pozivam na ništavno iskustvo, kada je Sam Spasitelj sveta izgovarao onu sveštenu molitvu u vrtu i tom molitvom ograđivao molbe, izazvane nemoćima čovečanstva. (…)
Uzdam se u milost Božju, očekujem onaj prijatni čas u kome ću Vas videti licem u lice. Neka Vam Gospod daruje dobro zdravlje, da biste, obilujući i telesnim snagama i svime što Vam nedostaje, imali u izobilju svako delo dobro u Hristu Isusu Gospodu našem, i uopšte za Crkvu, a posebno za istinske njene članove…
Sa iskrenim poštovanjem i odanošću imam čast da budem Vaše preuzvišenosti najpokorniji sluga i molitvenik pred Gospodom, arhimandrit Ignjatije.
 
17. oktobra 1834.
 
248. O V. F. Janu. Unutrašnja molitva. Opasnost od prelesti
 
Vaša preuzvišenosti!
 
U ponedeljak više nisam smeo da Vas uznemiravam, pretpostavljajući da ste se dovoljno zamorili od napora koje ste podneli ujutru. Vasilije Fjodorovič Jan je moj gost, ali moje se mišljenje ne slaže sa njegovim. Po svemu je očigledno da se on bavi unutrašnjom molitvom. Ta molitva je najuzvišeniji, najteži podvig koji je skopčan sa mnogim nevoljama, koji zahteva i potpuno samoodricanje, i pravilnost misli, a u protivnom slučaju je otac laži, koji uzima izgled Anđela svetlosti, približava se srcu sa pritvornim naslađivanjem, koje kad čovek oseti i počne da ga smatra za blagodat Božansku, počinje da se utvrđuje u svojoj prelesti i da pokazuje njene plodove sa izvesnim znacima kao da je poludeo. Takvome je, govori sv. Jovan Lestvičnik, krajnje nužna Božja pomoć, jer takvog ne mogu da izleče ljudi. I stvarno, da li će pristati da prihvati duhovni savet od bližnjega onaj ko misli (iako i ne govori) da njime rukovodi blagodat? Da li je prirodno da prizna svoje neznanje i prelest onaj ko misli da sve vidi jasno i zdravo i da u duši svojoj oseća utehu odozgo? Imam utisak da je stanje g. Jana krajnje opasno, jer on već žanje plodove svog pogrešnog podviga: vidljiva je kod njega zamišljenost i on često trlja svoja rebra sa bolesnim izrazom na licu. Oni delovi (tela) kojih se dotiče neprijatelj, kada ga čovek privlači k sebi, jesu rebra, a blagodatno dejstvo oseća se u gornjim delovima grudi. Lektiru g. Jana čine Toma Kempijski, Arnt (za njih se on svojski zauzima), a o piscima svetim uopšte i nema pojma. Da bi mu se ukazala pomoć, obavezno ga treba prevesti sa onih prvih izvora do ovih drugih. Ja vidim da će moje zalaganje biti bezuspešno. On se veoma odupire, a moje stanje smatra vrlo opasnim, što je i opravdano zbog mog grešnog života, a ne zbog misli preuzetih od Svetih Otaca. Vaša naklonost prema njemu može da na njega utiče jače, jer je on iz iskustva ubeđen da Vi tražite od njega korist. A za mene je bolje da sa njim ne ulazim ni u kakva prosuđivanja, u koja sam se sada upustio jedino zbog svoje privrženosti prema Vama. Dovoljno je, predovoljno ako budem gledao na grehe svoje, težio ka pokajanju i plaču, i na ovu spasonosnu njivu izgonio povereno mi stado žezlom primera i učenja. Eto, to je moje viđenje, to je moje naslađivanje, nasledstvo praoca moga Adama, koji je potražio nasladu u plaču posle gubitka sladosti rajskih. Ako je udeo naš u ovom životu da bolno stradamo za sebe (i zbog sebe), i da se utoliko pre tešimo kad je ova bolest veća, onda teško da će ostati vremena da sastradavamo. I ne bi ga ostalo, govori sveti Makarije, kad nas milosrdni Bog ne bi izvodio iz unutrašnje kleti naše na korist bližnjem.
Oprostite što sam ružno pisao: oči su mi veoma slabe, želim Vam sva dobra iz ruke Tvorca i svoj Vašoj porodici blagoslov. Sa najiskrenijom odanošću i poštovanjem imam čast da budem Vaše preuzvišenosti najpokorniji sluga i molitvenik pred Gospodom, arhimandrit Ignjatije.
 
249. O V. F. Janu i o razgovorima sa njim
 
Vasiliju Fjodoroviču svidelo se, izgleda, manastirsko življenje. Vaša iskrena ljubav i hrišćanska briga mogu ga ubediti da on neke svoje ideje, koje se podižu na Razum Hristov, prekloni pred tim Razumom, neobuhvatnim. Što se tiče spoljašnjih stvari, to besedu njegovu smatram veoma prijatnom: očigledno je da je on živeo veoma pažljivo i da je stekao mnogo iskustva. Ali duhovna načela kod nas su sasvim različita. Ova razlika nije mogla da proizvede duh jedinstva, jedinstva usta, jedinstva srca, ali nije mi smetala da ga veoma zavolim, kao krotkog i blagorazumnog čoveka.
 
251. O poslednjem času i o svom portretu
 
Vaša preuzvišenosti, milostivi Gospodaru,
 
Kakva se živa, ujedno i tiha, duhovna uteha izlila u moje srce, kada sam primio u ruke paket koji mi je predat, sa natpisom Vaše ruke, utoliko pre, kada sam počeo da čitam reči koje odišu ljubavlju. Zaista, ljubav nikad ne prestaje.
Eto, Vi ste staratelj siromašnima, onima koji su često bogati verom i koji sa smetlišta prelaze u naručje Avraamovo. U ličnosti ove najmanje braće Hristove, Sam Hristos prihvata Vaše brige i Vaše služenje, baš tako kako bi ih On primao i u ličnosti služitelja crkvenih. Spoljašnost i nije tako blistava, suština je takva. O, koliko je služenja slavnih, koja primamljuju častoljublje, koja zaokupljaju i raspaljuju uobrazilju, ali konac delo krasi! Dolazi smrt, poziva na život bez priviđenja. Ovaj poziv, ma kako gorak bio, niko ne može da odbije. Odlaze carevi, ne završivši ogromne predviđene planove čije je ispunjenje moglo da doprinese blagostanju miliona ljudi. Odlaze geniji, napustivši ono što su započeli radi divljenja potomstva. Odlaze zakonodavci, ne dovršivši zakonodavne zbornike, u jednom trenu odlažu se na stranu odlikovanja i zvučne titule na čije sticanje je upotrebljen sav život. Bogati verom, naprotiv, postaju još bogatiji jer smrću stupaju u suštinsko vlasništvo onoga što su pre smrti posedovali samo verom. Vama, isto kao i sebi, poštovani Stefane Dmitrijeviču, želim da se Bogom bogatite.
Želite da imate moj portret? Vaš portret imam, dobio sam ga iz ruku Vaših. Imam portret duše Vaše u sećanju, u srcu. Moje grešno lice nije dostojno da bude naslikano kičicom slikara. Umesto te kičice, neka grobni crv razjeda oči koje su se oskvrnavile strastnim gledanjem, neka nagriza usta, koja su se otvarala za reči, kojima se prognevljuje Bog, neka nagriza sve udove, koji su bili oruđe prestupa. A ako, bez obzira na moju nedostojnost, kakvim slučajem naslikate portret moj, onda ću se postarati da ispunim želju Vašu, podstaknutu ljubavlju.
Hristos je među nama i svagda će biti. Vaše preuzvišenosti najpokorniji sluga i molitvenik pred Gospodom, arhimandrit Ignjatije.
 
252. O dobrotvorenju. O pismima zatvornika Georgija Zadonskog. Bog „koga ljubi kori „
 
Vaistinu vaskrse Hristos!
Vaša preuzvišenosti, milostivi Gospodaru Stefane Dimitrijeviču!
 
Pišem Vam, tiho razgovaram s Vama kao da ste prisutni i dobijam Vaše pismo, u kome vi primećujete da smo jedan drugom pisali u isto vreme. Najsrdačnije Vam blagodarim za novčanu pomoć, ukazanu obitelji našoj. Bilo mi je drago da čitam pismo Sturca i izabrane povesti o milosrđu iz života Svetih Otaca. To je pouzdano sredstvo za očuvanje i usavršavanje u pobožnom i dobrom ruskom narodu po prirodi jake sklonosti prema pomaganju bližnjima. Pitate zašto je izdavanje pojedinih žitija, koje je započeto u Vaše vreme, i koje je prihvaćeno od publike tako blagonaklono, sada prekinuto? Šta da Vam na to odgovorim? Tome su razlog strasti ljudske. Pismo o monaštvu, veoma korisno, zadržavam kod sebe do nedelje, da bih imao vremena da sastavim nekoliko primedbi, i da ih pošaljem Vama. Da li je u Vašim rukama bila knjižica pisama zadonskog zatvornika Georgija? To je duhovni pisac koji je daleko odmakao u odnosu na sve duhovne pisce našeg doba. Plemić, vojnik, on je skinuo sa sebe oružje veštastveno da bi stupio na poprište bitke duhovne, proveo je u zatvorništvu bez izlaženja sedamnaest godina i upokojio se 36-e godine, u svojoj 47. godini života, duhovnim uspehom zamenivši mnoge godine. Pisao je on mnogim, njemu naklonjenim, osobama, pisma, koja su po njegovoj smrti sabrana, koliko ih je bilo moguće sabrati, i koja su odštampana i objavljena. Iz njegovog pera teku struje blagodatne, nedostatak spoljašnjeg obrazovanja nadoknađen je obilnim dostojanstvom duhovnim. Knjižica ova postala je jedan od mojih svakodnevnih priručnika. Može se nabaviti u Moskvi. Vi ćete piti čašu utehe, koja Vam je sad potrebna. Svetom Jovanu Bogoslovu, kada je video raj, ispunjen Svetima u belim rizama, i upitao ko su ti u belim haljinama, bilo je rečeno: to su oni koji su došli, pretrpevši velike nevolje; oni su umili odežde svoje i ubelili odežde svoje Krvlju Jagnjetovom. Takav je običaj Cara Nebeskog: koga ljubi onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima (Jevr. 12,6). (…) Vi možete da vidite moje srce: ono je i grešno, i nije čisto, ali ljubi nesebično. U to da ste želeli i da mi želite dobro uverilo me je i sada me uverava, samo iskustvo. Želite dobra ne prolaznog, ne privremenog, nego istinskog, koje će Vam pružiti Sam Gospod, koji podaje onima koji ga ljube svoju Čašu stradanja u ovom kratkom zemaljskom životu.
Za svagda Vaš najpokorniji sluga i molitvenik pred Gospodom
 
29. aprila 1840.
arhimandrit Ignjatije.
 
253. Recenzija na pismo o monaštvu: 1) Istorija monaštva; 2) Razlika monaha od mirjana
 
Vaša preuzvišenosti, milostivi Gospodaru Stefane Dmitrijeviču!
 
Šaljem Vam uz ovo pismo o monaštvu, koje sam pročitao više puta sa zadovoljstvom i o kome sam imao čast da u prošlom pismu, zbog Vaše ljubavi prema meni i moje prema Vama, kažem moje ne tako neprijatno mišljenje: ono je veoma korisno. O istom tom osećanju, po želji Vašoj i mome obećanju, ne oklevam da primetim, ne radi kritike, nego sa željom da koliko mogu poslužim, sledeće:
1) Po mome mišljenju, poreklo monaštva nije sasvim tačno izloženo. Ono nije plod gonjenja, mada su se neki, zaista, udaljili u pustinje zbog gonjenja. Nekoliko pojedinačnih slučajeva ne dozvoljava da se ovakav zaključak izvede o celini. Ovo se objašnjava pre svega time što su pustinje počele da se pune monasima po završetku gonjenja, za vreme kojih je pustinožitelja bilo veoma malo. To je spoljašnji dokaz, a postoji i unutrašnji, jači: gotovo svi drevni monasi su dolazili u iskušenja koja su se javljala od zlih duhova, posle čega iskušenja od ljudi nisu bila strašna. Zar da se takvi boje mučitelja? Antonije Veliki, kada je čuo za gonjenje započeto u Aleksandriji, otišao je tamo, objavio da je hrišćanin, želeo da bude mučen, ali niko nije smeo da podigne ruku na njega, jer i monaštvo je dugotrajno mučenje. Pa zašto se pojavilo monaštvo? U prva tri veka Crkva Hristova bila je gonjena od vlasti. Primiti hrišćanstvo značilo je lišiti se svih prava građanstva, celokupne imovine, samog života. Primanje hrišćanstva nije moglo da ne bude posledica jakog ubeđenja. Hrišćani su živeli kao osuđenici na smrt, ne znajući u koji čas će Ženik doći. Pripremali su se za smrt, razdajući prolaznu imovinu siromašnima, prebivajući neprestano u molitvama i srcem živeći više na Nebu negoli na zemlji. Veliki broj njih je provodio život devstveni, podvižnički neprekidno. Nije bilo pomisli o zabavama, raskoši, sticanju, svojevoljnosti. Može se reći da su svi bili monasi, a askete su bile savršeni monasi, premda bez monaške odeće, kao što se ni klir za vreme gonjenja nije razlikovao svojim odeždama od društva. Kada je gonjenje prestalo, život hrišćana u gradovima se promenio, oslabio. Veru hrišćansku ljudi nisu prihvatali uvek samo zbog ubeđenja, no veoma često iz običaja. U Crkvu je stupilo mnogo trulih udova, koji su se za vreme gonjenja odmah pokazivali kao otpadnici. Hrišćanska zajednica u gradovima izmenila se. Ženi – Crkvi, čiji je prvorodni plod, sabor mučenički, uznesen Bogu na Nebo, data su bila dva krila orla velikog da umakne u pustinju: pojavio se sabor monahujućih.
2) Nedovoljno je objašnjena razlika između mirjana i monaha, toliko jasna iz reči Spasitelja mladiću: ako hoćeš ući u život (da imaš život večni), drži zapovesti: ne ubij, ne učini preljubu, ne ukradi i ostalo. Eto delatnosti mirjanina čiji je cilj spasenje. Na pitanje mladića: šta mi još nedostaje, Gospod poučava šta je u hrišćanskom životu savršenstvo. Ko hoće njega da postigne, treba najpre da ostavi sve zemaljsko, a zatim, lišen svega, da se potrudi oko postizanja savršenstva. To pokazuje i jevanđeljska priča u kojoj je Carstvo Nebesko kao čovek trgovac, koji je saznao da je u nekom polju sakriveno blago, i koji je prodao sve što ima da bi kupio polje ono, zapazite, a ne blago. Sveti Makarije Egipatski govori da onaj ko je razdao imanje, ostavio sve zemaljsko što mu je bilo drago, udaljio se u pustinju još ništa nije učinio, samo se obnažio (lišio svega) radi stupanja na poprište (bitke), i nije sigurno da li će stići na cilj.
Savršenstvo hrišćansko jeste u čistoti srca, kojoj se javlja Bog, koji pokazuje Svoje prebivanje u srcu mnogim i različitim darovima Duha Svetoga. Onaj ko je postigao ovo savršenstvo je svetilnik, ne telesnim služenjem, nego služenjem Duha kojim ispunjava zapovest ljubavi prema bližnjem, rukovodi one koji se spasavaju, podižući ih kad padnu, isceljujući njihove duševne rane. Monaški sabor dao je Crkvi Hristovoj pastire koji nisu napasali i utvrđivali Crkvu radi prepiranja rečima ljudske mudrosti, već rečima Duha, potvrđujući učenje čudesima. Eto zašto je Crkva po prestanku mučenja predstavljena kao da beži u pustinju. Tamo je umaklo ono što je crkvi najsavršenije, istočnik svetlosti crkvene, glavna sila Crkve vojujuće. Ko su bili Zlatousti, Vasilije Veliki, Epifanije, mitropoliti Aleksije i Filip, jednom rečju, svi sveti pastiri? Ali ne samo u činu arhijerejskom, već i u prostom monaškom, ima mnogo svetilnika od Antonija Velikog, Jovana Damaskina do Sergija Radonješkog i Georgija Zatvornika. Oni su veru utvrđivali, jeresi obličavali i potirali. Bez monaha izgubilo bi se hrišćanstvo među mirjanima. Eto koliko je neophodno u Crkvi Hristovoj savršenstvo, bez kojeg se i spasenje i sama vera lako mogu izgubiti, i to neminovno izgubiti: jer su potrebna čuvstva dugo vremena obučavana za razlikovanje dobra od zla. Ovo savršenstvo u prvobitnoj Crkvi postizali su askete i mučenici, a kasnije monasi. Bezbračnost, nesticanje, post, trud, bdenje, delatna ljubav to su oruđa, sredstva za dostizanje savršenstva, ali ne i samo savršenstvo. Čini se da je u pismu o ovome rečeno nejasno, zbog čega osobitost i neophodnost monaštva nisu izloženi dovoljno jasno. Dobro bi bilo da sačinitelj pročita besede Makarija Egipatskog, i da izlaganje ojača duhovnim pojmovima. Reći će: kakva gorda ocena monaštva, koja obličava gordost srca! Odgovaram: u tamnoj sobi velika nečistota nije primetna, u onoj koja je osvetljena jarkim zracima sunca fini prah je veoma opaziv i uznemirava domaćina. Duh sveti je Učitelj smirenja. Nastanivši se u srcu, On uzdiše uzdasima neizrecivim i pokazuje čoveku ništavnost pravednosti njegove, kao što govori Isaija: „Sva naša pravda je kao nečista haljina„. Prava đavolska gordost odbacuje postojeći dar Božji, kao da ne postoji.
 
Zauvek Vaš najodaniji
arhimandrit Ignjatije.
5. maja 1840.
 
254. Trpljenje u iskušenjima. O esenima i terapeušima. Spokojstvo u vreme iskušenja
 
Vaša preuzvišenosti, milostivi Gospodaru!
 
(…) Svetkovao sam duhovno, videći da je hrana za telo sjedinjena sa hranom za dušu, a naročito da je, poučno čitanje prilikom rada novost u Rusiji u naše vreme, vaskrsavanje drevnog običaja najbolje ustrojenih manastira. Odagnanjem lenjosti od tela odgoni se ova mati poroka i od uma, i to je preimućstvo. Blagodarim Vam za milostivo zauzimanje za planove zemljišta koje pripada Sergijevoj pustinji, a koji su sada već u rukama našim.
Najzad! Gore imajmo srca ispunjena blagodarnošću! Slava milosrdnom Bogu, koji isceljuje bolest dece Vaše i pruža utehu ukućanima Vašim nadom na bogat rod. Ponovimo pesmu tri mladića u peći vavilonskoj: sagrešismo, i bezakonovasmo… I sve što si nam učinio, i sve što si naveo na nas, istinskim sudom učinio jesi… Dušom skrušenom i duhom smirenim da primljeni budemo (Danilo, gl. 3). Eto istinskog duhovnog osećanja. Pravednici izloženi iskušenju ne vide svoju pravednost, vid uma njihovog usmeren je ka savršenstvima Božjim; ozareni ovom svetlošću, oni vide nečistotu pravde svoje, i srce se ispunjava osećanjem dubokog smirenja, um počinje da proiznosi ispovedanje i hvalu pravosuđu Božanskom. To je tamjan blagoprijatan Nebu, to je kađenje čiji se dim širi u gornjem žrtveniku Cara nad carevima. Podaci Josifa Flavija o esenima i Filona o terapeutima nisu zadovoljavajući, jer ovi pisci, budući da su Judeji, nisu nam predali ništa o tome sa kakvim su osećanjem dočekali veru hrišćansku. Očigledno je da su sekte esena u Palestini i terapeuta u okolini Aleksandrije strogo sačuvale običaje judejstva i da nisu prihvatale hrišćanstvo. Evo šta govori o onim prvima prepodobni Nil Sinajski, monaški pisac iz IV veka: mnogo Jelina je pokušalo da ljubomudruje, a i ne malo Judeja… Ovakav način života među Judejima izabrali su sinovi Jonadava… Svagda obitavaju u kolibama (senicama), uzdržavaju se od vina i od svega što privlači slastoljublju, imaju prostu hranu, zadovoljavaju potrebe tela sa umerenošću, veoma su prilježni u obrazovanju naravi (običaja) i prebivaju najviše u sazercanju. Otuda se i nazivaju eseni: jer ovim nazivom označava se način njihovog življenja. Ali kakva im je korist od podviga i od stalnih napora, kada su ubili Podvigopoložnika Hrista. Propada im plata za njihove napore jer su se odrekli Razdavaoca nagrade i Istočnika istinskog života. I tako, oni su se ogrešili o cilj mudroljublja: mudroljublje je blagoustrojstvo naravi sjedinjeno sa istinskim poznanjem Boga, o šta su se ogrešili i Judeji i Jelini, odbacivši Premudrost, koja je sišla s Nebesa, i koji su pokušali da ljubomudruju izvan (bez) Hrista. Takvo je mišljenje prepodobnog Nila, učenika Jovana Zlatoustog, takvo je mišljenje i drugih drevnih učitelja crkvenih o esenima. Njihov podvig bio je više spoljašnji; najbolji istraživači drevne Crkve nalaze smatraju da su se oni više od ostalih Judeja dali u sitničavu istančanost obreda, zbog čega su, oceđujući komarce, zaboravili da se pobrinu o kamilama. Zbog toga je njihova sekta po duhu bila bliska farisejskoj. Nije li osuđen Jevanđeljem njihov post, njihova milostinja, njihova molitva, tuđi smirenju, zajedno sa farisejskim? Korisno je za hrišćanske monahe da obraćaju pažnju na esene i da u njima vide da telesni podvig bez ljubavi i srca skrušenog jeste kimval koji zveči praznom slavom, i zvono koje ječi od praznine svoje.
Osvrćući se na početak toliko mi dragog pisma Vašeg, koje odiše dobrotom, od 1. februara 1840. g., kada je bilo zatraženo od mene da saslušam presudu, za koju mi nije bilo poznato u čemu se sastoji i zašto je doneta, ja sam osećao naročito spokojstvo duha: u molitvi za srećan put čuo se u crkvi Apostol, koji je određen za taj dan prema crkvenom krugu te godine (Prva poslanica Petrova, glava 4, počev od 12. stiha i završno sa prvim stihovima sledeće glave). Ljubljeni, ne čudite se ognju koji vam biva radi kušanja vašeg, kao da vam se nešto neobično događa… Vreme je da počne sud od doma Božjeg… Dakle, oni koji stradaju po volji Božjoj, Njemu, kao vernom Sazdatelju neka predaju duše svoje, čineći dobro. Može li išta biti utešnije i poučnije? Naročito reči: vreme je da počne sud od doma Božjeg, pogružavaju um moj u duboko razmišljanje. One nam saopštavaju uzvišenu duhovnu misao da su delanje i podvig hrišćanina, ma kako sami po sebi, po sudu čovečijem, bili dovoljni, po sudu Božjem daleko od savršenstva i zahtevaju očišćenje i dopunjenje u iskušenjima. Zdanje hrama Božjeg smatra se da je završeno onda, kada zablista na vrhu njegovom Krst Hristov.
Dobro zdravlje Vama i miloj deci Vašoj. Gospod da Vas sačuva, da Vas ukrepi radi koristi ljudima i radi koristi građanske. Sa istinskim visokim poštovanjem i srdačnom odanošću imam čast da budem…
 
16. jula 1840.
Sergijeva Pustinja
 
256. O svom zdravlju, prevodu Isaije Otšelnika i o ocu Arseniju Trojepoljskom
 
Hristos Vaskrse!
Najmiliji i najpoštovaniji Stefane Dmitrijeviču!
 
Mnogo sam se ogrešio o Vas, ne odgovarajući toliko dugo na pismo Vaše, ispunjeno prijateljstvom i iskrenošću. Ono nije silazilo sa stola moga, često sam ga iščitavao, svaki put sa novom utehom. Pravo govori sveti Isaak Sirijski: nema u svetu stvari dragocenije od ljubavi bližnjeg, kojom stupamo u ljubav Božju. Ili sam opteretio sebe preteranim bavljenjem pisanjem, ili su na moj slab telesni sastav uticala iskušenja, ili hronična moja bolest pantljičara, ili me je sve zajedno usred zime dovelo do tako bolesnog stanja, da sam ostavio hranu, osetio izuzetno jak bol u grudima; u toku Velikog posta bio sam tako slab, da sam jedva potpisivao ime svoje na nalonju. Od Strastne nedelje oporavljam se. (…) Provodim vreme po običaju: zanimam se monaškim knjigama Svetih Otaca, a Bog je pomogao da okončam prevod sa latinskog knjige svetog Isaije Otšelnika. Dvesta primeraka od prvog izdanja njenog namenjujem monasima Sergijeve pustinje, a hiljadu na raspolaganje hraniocu moskovskih siromaha. Knjiga nema onakav spoljašnji poredak u izlaganju, kakav se zahteva od pisca učenog u školama ovoga sveta, ali ima duboke misli, ima sistem za srce i um, koji se može očekivati od vaspitanika bezmolvne pustinje. Nadam se da ćete je pročitati na duševnu korist i sa zadovoljstvom, jer Vam je poznat ukus dubokih osećanja, koja rađa smireno posmatranje unutrašnjeg čoveka.
Na taj način ću biti saučesnnk Vaših zanimanja i Vi mojih. Ova misao me teši.
Upoznali ste se sa ocem Arsenijem Trojepoljskim. Zaista, on je dobar čovek: našao sam da je njegovo shvatanje o monaštvu više učeno nego opitno, više zadovoljava um nego srce. Ne znam u kakvom je on stanju sada. Daj Bože da se svi spasu od zmija strasti naših, kojima pomažu druge zmije demoni. (…)
Veoma sam se obradovao kada sam čuo da je Njegovo Veličanstvo opet obratio svoju pažnju na zasluge Vaše. Zemaljska počast sama po sebi je ništavna, ali čoveku, koji je sav život svoj posvetio službi Caru i Otačastvu, utešna je carska milost. (…)
 
11. april 1841.
Sergijeva Pustinja
 
258. O svome zdravlju. O nedostacima obrazovanja. O usamljenosti. O svome portretu
 
Vaša preuzvišenosti, milostivi Gospodaru, Stefane Dmitrijeviču!
 
Dugo nisam odgovarao na poštovanja dostojno prijateljsko pismo Vaše. Tako sam poboljevao za ovo vreme, da su se pribojavali upale pluća. Primenjeno je puštanje krvi, stavljene su pijavice, a govore o ponovnom puštanju krvi. Držim veliku „dijetu“ od pisanja i pišem samo u krajnjim slučajevima: razlog za to je velika slabost u grudima sa bolom i gubljenjem glasa. Tako se mi pretapamo (kao metal) u sadašnjem životu, i, daj Bože da to nije bez koristi.
Služenje Vaše u upravi nadležnoj za crkvene poslove dalo Vam je mogućnost da upotrebite reč „mitarstvo“ radi nazivanja onih dugotrajnih i raznovrsnih razmatranja kojima su podvrgnute kod nas knjige suštinski korisne, a od kojih su tako oslobođene knjige od skromne koristi, a naročito bezvredne, pa čak i štetne. Osmehnuo sam se kada sam pročitao ovu reč i sada se često osmehnem, videći oživotvorenje njeno u stvarnosti. Knjiga svetog Isaije bila je kod Prosvećenog kijevskog (mitropolita) tokom tri meseca, on ju je pročitao i odobrio za štampanje i objavljivanje, laskajući duhonosnom piscu najvećim i dužnim pohvalama. Sada će, svakako, otići na razmatranje moskovskom (Mitropolitu Filaretu Drozdovu). Ako moj rad može da bude od bilo kakve koristi za bratiju kojoj je potrebna, onda, po dobijanju odobrenja da rukopis bude štampan, neću zaboraviti da Vam ga dostavim. Budite razdavalac hleba i veštastvenog i duhovnog. I jednih i drugih siromaha je mnogo.
Vaša bojazan u pogledu klime i stanja morala sasvim je opravdana: nikakav nadzor ne može da zameni roditeljski, da se i ne govori o srcu. Pa i među školskim ustanovama, sada, sumnjam da prvo mesto treba da zauzimaju ustanove, koje pripremaju za državnu službu, a među njima nikako univerziteti. Mi smo lakomisleni: imamo veću količinu znanja, koja raste sa napredovanjem sveta, negoli naši preci, ali nas samo to mnogoznanje čini površnim, i mi zaostajemo za precima u kvalitetu znanja, u suštini znanja. A lakomislenost dolazi od težnje ka ispraznim uveseljavanjima.
Vi ste progovorili o usamljenosti? Kada ta misao dođe, valja je upitati: nije li rano? Mada ni docniti ne treba. Zaista: ovaj svet ne veseli ljude koji razmišljaju, već on, napajajući nas jadima, odbija našu ljubav prema njemu i upravlja je ka Bogu. Svet ranjava naše srce i time isceljuje njegove bolesti zemaljska pristrašća. Prevremeno usamljivanje ništi ovaj rad srca, koje kad nađe pokoj, često se iznova miri sa svetom i postaje hladnije prema Bogu. Ovo nisu moje misli, već sam ih ja preuzeo od asketskih Otaca Crkve, i kada sam prinuđen da se i sam oprobam, oni me onda stalno utvrđuju u ovom načinu mišljenja. (…)
Najzad pristajem na portret grešnog lica mog i smatram svojom obavezom da Vam pošaljem primerak, da bi ste videli i sliku onog kome ste činili mnogo dobra. Moje misli i osećanja, koja nisu stvarno moja, već su zaimljena od istinskog duha Hristove Crkve, svagda su nalazili utočište u Vašem srcu. Zbog toga je i ljubav uzajamna. Ljubav su one odaje, onaj dom u koji Bog nastanjuje jednomišljenike u Hristu, kako peva psalmopojac. (…)
Ostajte mi zdravo. Čestitam Vam Novu godinu, prizivam na Vas i svu poštovanu porodicu Vašu blagoslov Božji i molitve prepodobnog Sergija, i sa osećanjem srdačne odanosti imam čast da budem zauvek Vaše preuzvišenosti najpokorniji sluga i molitvenik pred Gospodom.
 
17. januar 1842.
Arhimandrit Ignjatije.
 
259. U podnožju Krsta Hristovog. O lečenju očiju. O deci S. D. P. O knjigama svetog Isaije Otšelnika. O svome zdravlju i životu
 
Milostivi Gospodaru, Stefane Dmitrijeviču!
 
Ja, govori Gospod u Otkrivenju Jovana Bogoslova, one koje ljubim karam i popravljam. Ove reči ispunjavaju se na Vama. A Vaše srce odavno se pripremilo neshvatljivim, tajanstvenim osećanjem za nošenje krsta. Vaš srećni život, u kome sam Vas zatekao, bio je kao blagotvorno leto, koje pruža njivama obilnu plodorodnost: u njemu su vedre dane smenjivali dani oblačni. Pročitavši pismo Vaše, čija se svaka reč odazivala u mome srcu, preneo sam se u sećanju na ono ogledanje Vaše u stihovima, koje ste mi, nekada, za vreme jednog od najprijatnijih naših razgovora, čitali. Predmet Vaših ushićenja bila je Golgota, Krst, trnov venac, klinci. I zaista, od kada je Bogočovek potčinio Sebe stradanjima i njima iscelio naša stradanja, podnožje Golgote postalo je za učenika Isusovog mesto misli tužnih i ujedno utešnih, sladosnih. Onaj ko sedi u njegovom podnožju gleda sa ravnodušnim i spokojnim mudroljubljem na nestalne srećnike ovog nepostojanog sveta. On im ne zavidi, on smatra za bolji udeo poznanje Krsta Hristovog, koji otvara vrata u blaženu večnost, nego kratkotrajno opijanje, u kome zemaljska sreća drži svoju žrtvu da bi je predala večnoj nesreći. Teško vama koji ste siti sada, teško vama koji se smejete sada. Ovo su nelažne reči Sina Božjeg. Dok sam imao mogućnost da se često naslađujem gledanjem oči u oči sa Vama, moj pogled je pronašao jednu naročitu crtu u Vašem karakteru, ona mi se jasno iskazivala pri svetlosti Vašeg uma. To je prostota srca, koja se izražava u poverenju prema ljudima, prema dobroti njihovog srca, i u otvorenosti savesti i načela. Takva prostota je jedan od znakova ljubavi. Ljubav ne misli o zlu, i zato sve veruje. Ljubav je pečat duše sposobne za Nebo. Dakle, u Vašoj duši je onaj razlog zbog koga čovek biva krstonosac. Otac nebeski svaku lozu koja rod rađa čisti da više roda rodi. Eto i Vaše oči su oslabele. Razumem kako ova bolest opterećuje čoveka čije je glavno zanimanje čitanje i pisanje. I rukopis Vaš kazuje da oči Vaše nisu one pređašnje. Ja patim od bolesti očiju već sedam godina i duge zimske večeri provodim u svojoj sobi bez sveća. Pišem i čitam samo pri dnevnoj svetlosti, Međutim, i ovo stanje bez bola u očima ustalilo se tek od zimus, pošto sam počeo noću da privezujem na oči seckanu, ili bolje reći sitno seckanu (u komadiće) cveklu, u maramu od batista, na pola sata ili sat, prethodno ovlaživši glavu rumom, radije belim, i istrljavši njime lice. Svi pređašnji lekovi, sve čuvene kapi, strane i ovdašnje, nisu mi bile ni od kakve koristi; naprotiv, još su više oslabile vid, smanjile mu oštrinu. Ovo poslednje sredstvo, budući da uopšte nije opasno, veoma mi pomaže. Treba paziti da, kao ni cveklin sok, tako ni rum ne dospe do očiju. Za Vas, kome pada u deo toliko javnih dužnosti, pri ispunjenju kojih volite da gledate netremice, slabljenje vida je veliki gubitak, veliki nedostatak. Inok treba da oseća manje tegobu zbog ovog lišavanja, jer on može, sedeći u svojoj keliji, daleko od svake spoljašnje delatnosti, da rasklapa knjigu duše svoje i da u toj knjizi čita najpoučnije istine.
Mila Vaša deca, prekrasna Vaša deca, koja su tako utešno tepala molitvu i slavoslovlje spasitelju Sveta, Koji je iz usta dece i odojčadi načinio sebi hvalu, i ona su dostigla mladalačko doba, ona osećaju, i nose jaram krsta. Neka ih Gospod ukrepi i pomiluje. Da daruje njihovom roditelju trpljenje, slično trpljenju Jova, šaljući iskušenja, slična iskušenjima ovog pravednog muža. Beše udarilo na imovinu Vašu, i na porodicu Vašu i na telo Vaše. Njega se ne dotiči (samo mu dušu, to jest život sačuvaj), zapoveda Gospod đavolu, stavljajući na iskušenje spoljašnjeg čoveka. Ne dotiče se đavo duše stradajućeg čoveka, kada on prebiva u samoukorevanju i u blagodarenju, kada mnoštvom slave satire protivnika. Primamo po svojim delima, kao što smo zaslužili, ovo su reči koje dolikuju onima koji su raspeti sa desne strane Gospoda. Takvih će se Gospod setiti u Carstvu Svome.
Blagodarim Vam za poslane knjižice. Obe su tako jednostavne i jasne, da se u njima sa prijatnošću primećuje želja da se ugodi ne samo zemlji nego i Nebu. Beseda o. Sergija veoma je simpatična: u njoj se prekrasna osećanja sjedinjuju sa neusiljenim, lepim stilom. I reč njegova nije mu se vratila uzalud: posejana je u srcima slušalaca i donela je rod, ugodan Bogu, sažaljenje prema siromašnima, koje se odmah izrazilo na delu.
Budući da Vam dugujem neisplativi dug, dug ljubavi, Vaš sam naročiti dužnik. A razlog za to su moje oči. Knjigu Isaije očekuje završno prepravljanje, koje nikako ne mogu da preduzmem pre prolećnih vedrih dana. Prema tome kako sada publika prima slične knjige, pretpostavljam da primerci Isaije neće ležati dugo neprodati, naročito ako budu na aktivnom raspolaganju predsedniku komiteta za pomoć siromašnima. Sada ponovo izlaze pisma Zadonskog Zatvornika, već u tri toma: ova knjižica se mnogima veoma dopala.
Šta da Vam kažem o sebi? Jednolično teku dani moji među nemoćima duševnim i telesnim. Sergijeva pustinja cveta iz godine u godinu sve više, a ja iz godine u godinu venem, slabim, zimi skoro da i ne izlazim iz svojih soba. Ponekad proleti misao o putovanju u Voronjež ili Kijev, o putovanju toliko potrebnom za moje zdravlje, i opet ona biva potisnuta bezbrojnim smetnjama, koje ne dozvoljavaju da napustim manastir na duže vreme, naročito leti. Ali u vreme kada me obuzima ta misao, prenosim se u Moskvu, ulazim u dom, koji se nalazi blizu Djevičjeg polja, vidim domaćina sa istim onim osmehom ljubavi na usnama, sa kakvim sam ga svagda viđao u Petrogradu. I ljubazno mi se osmehuju njegove plave oči, sve lice njegovo živopiše se u mojoj uobrazilji sa zaista idealnom sličnošću. Srce usklađuje fantaziju nežnim ushićenjem i treptanjem.
Oprostite, oprostite. Sjedinjeni ste sa mnom sponama iskrenog prijateljstva i udaljeni prostranstvom zemaljskog rastojanja, Stefane Dmitrijeviču. Neka me sudbina nekad dovede do Vas da bih Vas video. Kakvu li ću na Vama promenu primetiti, otisnutu u toku osam neradosnih godina? Na meni biste Vi ugledali sedine i sedine.
Prizivam na Vas blagoslov Božji i molitve prepodobnog Sergija, poveravam sebe Vašoj hrišćanskoj ljubavi i sa osećanjem srdačne odanosti i poštovanja, biću za svagda Vaše uzvišenosti najpokorniji sluga i molitvenik pred Gospodom. Arhimandrit Ignjatije.
 
13. decembar 1843.
Sergijeva Pustinja.
 
260. „Reč “ blagodatnog ozarenja. O nevoljama S. D. N.
 
Dugo je putovalo pismo Vaše, najpoštovaniji i tako dobri Stefane Dmitrijeviču, dok nije došlo do mene. (…)
Odgovarajući na prvu stranicu Vašu, reći ću: u odnosu na Vaše dobro osećanje prema meni, i oskudna moja reč izgledaće Vam kao dobra i kao da ima u sebi pomazanje. No kakva god ona bila, ona je reč srca. Priznajem, bivali su u životu mome trenuci ili za vreme teških nevolja, ili posle dugotrajnog bez molvija, trenuci, dakle, u kojima se pojavljivala u srcu mome reč. Ta reč nije bila moja. Ona me je tešila, poučavala, ispunjavala neprolaznim životom i radošću, a potom odlazila. Tražio sam je u sebi, nastojao da se taj glas mira i spokojstva u meni razleže, uzalud! Dešavalo se da zapisujem misli, koje su tako jasno svetlele u ovim blaženim trenucima. Čitam posle, i čini mi se da to nije moje: čitam reči koje iz nekakve više sfere nishode i ostaju kao pouka. Običan život, i manastirski, skopčan sa mnogim trzavicama, ne može da zadrži svagda uz sebe ove višnje posetioce. Otvarajući se ovako pred Vama, naj poštovaniji i najdraži Stefane Dmitrijeviču, ja Vam ustvari dokazujem da nedostojna duša moja, po blagosti Božjoj, oseća zbližavanje sa dušom Vašom, bez obzira na fizičko prostranstvo i na dugotrajno vreme koji su nas razdvajali; jer se to zbližavanje zbiva u Gospodu i radi Gospoda.
(…) Posetila me je, pre dve ili tri nedelje, poslušnica iz Borodinskog manastira… Ona mi je dugo podrobno kazivala o Vama, o Vašoj miloj deci, da i njih posećuje prst Božji. Draga deca! Bog, šaljući Vam rano uzdahe, priprema Vas u hramu za Sebe. Nemojte zavideti onima koji su potpuno zdravi, kojima se svet smeši i koje poziva u svoj vrtlog. Usta Gospoda koji se raspeo za nas objavila su da će biti teško onima koji se smeju sada, a da će blaženi biti oni koji plaču i uzdišu.
 
Saučestvujući srcem sa Vama,
Vaš najodaniji
Arhimandrit Ignjatije.
27. septembra 1845.
 
261. O neprestanosti svojih nedaća
 
(…) Blagodarim Vam za saučešće u žalosti koja me je zadesila. Ali to je put moj: jedna nevolja predaje me drugoj, i kada malo potraje spokojstvo, onda se osećam napuštenim. Videvši telo bez daha, zaridao sam nad njima bez ikakve misli, samo po gorkom osećanju srca. Kakve misli, kakvog razmišljanja može biti tada kada dejstvuje sudbina, koja je iznad misli? Da bude volja Božja, da bude volja Božja. U ovim rečima nalazio sam razrešenje ovog slučaja; ove reči unele su u dušu moju spokojstvo neminovnu posledicu predanosti volji Božjoj. Često, stojeći pred vratima večnosti, čestim predosećanjem nje i razmišljanjem o njoj, ne usiljenim i ne izveštačenim, nego kao da se javljaju i deluju u duši samostalno i prirodno, postajao sam sve više hladan prema svemu što se zbiva sa mnom i prijatnom i neprijatnom, poveravajući sve što je privremeno volji Božjoj i moleći od Boga jedino blagostanje u večnosti. (…)
 
Od duše i srca Vama najodaniji
arhimandrit Ignjatije
1. decembra 1845.
 
262. O prostosrdačnosti. O ćutanju Hristovom na sudu. Na zemlji smo stranci i prolaznici.
 
(…) Pismo Vaše reklo mi je da Vi često pribegavate Reči Božjoj i molitvi, koje prosvećuju čoveka. Po mislima, koje se rađaju u duši, može se saznati kakvi utisci na nju deluju. Primajte reči moje sa prostotom srca, zato što i ja govorim od iskrenog srca. U rečima mojim nema ničeg laskavo-obmanjivog: laskavac se ulaguje i zavodi zato da bi ulovio, narugao se, naškodio. Ne! Nemam taj cilj! Govorim radi istine i ljubavi. Njihov jezik, svakako, Vi možete da razlikujete od jezika kojim govori lažljivo čovekougađanje. Vaše razmišljanje o prostoti, iskrenosti i lukavstvu, izvučeno iz iskustva života hrišćanskog i pažljivog, tako su mi se dopala, da sam blagoslovio iskrenim učenicima svojim da prepišu pismo Vaše u svoje knjige za pisanje, u koje unose naročito primedbe na savremena zbivanja radi duševne koristi. Koji je uslov za hrišćansku prostotu? Sledovanje zakonu Božjem. Onaj ko je dobar u vrlinama i namerama nema potrebe da se predstavlja kao takav. Naprotiv, kome omili greh, čija je volja u grehu, tome je potrebna maska. Vera rađa prostotu. Verujući ide putem života, uzdajući se u Promislitelja svoga, kao što govori Pismo: ko hodi u prostoti, hodi u nadi. Neverujući ne vidi Promisao, misli da sudbina njegova zavisi od lukavih dovijanja razuma njegovog, sve dobro polaže na zemaljsko, težeći ka njemu, zlo čini rečju i delom. Što se više budemo udubljivali u Reč Božju, što više budemo uzrastali rastom duhovnim, tim više ćemo biti ubeđeni da se Bogu nije moguće približiti drugačije nego prostotom, u kojoj su i vera, i čistota savesti, i način mišljenja, stvoreni zapovestima Višnjeg. Samo su prostosrdačni u stanju da napreduju duhovno, kao što govori Pismo: u zloumnu dušu neće ući Premudrost. Prostosrdačni bivaju izloženi stradanjima, ali ne bez razloga. Nebeski Vinogradar čisti loze Svoje: On vidi njihovu sposobnost da rod rađaju. Loza besplodna ne privlači sebi Njegovu pažnju i brigu dok ne dođe vreme da je odseče i izbaci napolje iz vinograda. Tada je sakupljaju siromašni na zemlji ovoj za ogrev svoj. Pod imenom siromašnih razu mem ovde zle duhe lišene svakog dobra, koji se brinu da njihova večna peć gori što užarenije.
Značajne su reči koje ste naveli: što činiš, čini brzo! Isti takav sveobuhvatni smisao ima i ćutanje Hristovo pred sudijama, koji su mu sudili zato da ga okrive, da nađu bilo kakav izgovor, koji izgleda kao okrivljavanje pravednog, radi ispunjenja zamisli stvorene u srcu prestupnom i zlobnom. Usred ovog Božanskog ćutanja zagrmele su nama na pouku reči Spasitelja Pilatu, reči tihe naizgled, no strašne kao grom i munja po smislu: ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kada ti ne bi bilo dano odozgo. Kakva duboka i široka pouka za one koji stradaju u Hristu, koja ih uči da gledaju na svoje Pilate kao na bezdušno oružje Promisla, koji daje svome ljubljenome čašu Hristovu, zalog blaženstva večnog sa Hristom. A ovde se ispunjava i odvajanje pšenice od kukolja i vrši se Božji sud nad njima. Sledbenik Hristov strada u velikodušnom ćutanju, poznajući krstom Hrista, a Pilat hladno i uzgred pita o istini. I ne misli i ne želi da zna o njoj, jer neće čak ni da sasluša, da sačeka odgovor. Međutim Istina Hristova smireno stoji pred njim i uzvišenim ćutanjem o Sebi kazuje. Čudesno je Tvoje znanje za mene, molitveno je vapio ka Bogu sv. David. Diviće se Jevanđelju i njegovom dubokom učenju, učenju Božanskom, hrišćanin koji ga čita sa verom i čistom savešću, pri ozarenju odozgo: koji su živi životom usvojenim od starog Adama po zakonu rađanja dece, nalaze se u stanju pada, to stanje svoje dokazuju neprestanim samo zavaravanjem, smatrajući zemlju, mesto svoga izgnanstva, za mesto naslađivanja beskrajnih. Novi Adam, Hristos, krstom spasava pale: umrtvljuje se život pada odsecanjem naslada zemaljskih, a iz nedara ove smrti niče život u Hristu, koji nalazi naslađenje u lišavanjima. Odavde se čovek mislima, željama, nadama preseljava na nebo i očekuje sa potvrđenom verom obećanje odozgo, obnovljenje Duhom.
Mi treba da stranstvujemo sa Hristom, da stradamo sa Njim, da pretrpimo raspeće, okusimo smrt, budemo pogrebeni, vaskrsnemo i vaznesemo se. Ovo želim i Vama i sebi, i zato uznosim zajedno s Vama ovu utešnu molitvu ispunjenu duhovnim razumom: „Gospode, ispuni na nama volju Svoju, i daruj nam da mislimo, osećamo i delamo po Tvojoj volji. Samo ovo od Tebe molimo, jedino u ovome jesu sve naše želje i moljenja“.(…)
 
Vaš najodaniji Ignjatije.
19. decembra 1845.
 
264. Malodušnost jednog filosofa u nevolji. O svome zdravlju
 
…) Dešava se i sada da vidim one koji tuguju, ali samo oni koji traže utehu u veri nalaze je. Nedavno sam imao prilike da vidim u žalosti jednog umnog i učenog muža, koji se mnogo bavio filosofijom, koja je pronalazak palog i pomračenog od pada uma čovečijeg. I kakav se pokazao filosof u nevolji? Kao slab, iznemogao, kao onaj ko ne vidi Promisao Božji, ko ne zna za Krst Hristov, ko traži na zemlji pravdu čovečiju i ne može da nađe pravdu Hristovu u smirenju i trpljenju. Poučan prizor, na koji je dopušteno da gledamo ne s tim da bismo osudili bližnjeg, nego da bismo videli naše mrtvilo u stanju kada smo bez Hrista.
I pri samoj bolesti, za vreme koje se obično manje spominje veštastveno, Vi ste se pobrinuli da mi pošaljete prekrasan čaj, da bih se Vas sećao ne samo prilikom duhovnih upražnjavanja, nego i za šoljom čaja. Blagodarim Vam, svaki znak ljubavi Vaše donosi duši mojoj nasladu.
A ja i dalje poboljevam: moje bolesti skopčane su ne toliko sa teškim bolovima, koliko sa malaksalošću i groznicom. U toku ove zime gotovo da ne izlazim iz svojih odaja, a od polovine januara do sada nikako ne izlazim. Da bude volja Božja! Mogu li zemljani sudovi da rasuđuju šta je za njih potrebno i korisno?
Milosrdni Gospod, Koji je popustio na Vas teško iskušenje i darovao Vam svežinu na izvorima vere svete i smirenoumne, da Vam daruje i skori izlaz iz nevolja, da bivajući dobroga zdravlja, preizobilujete u svakom dobrom delu u Gospodu (…)
 
19. marta 1846.
Arhimandrit Ignjatije.
 
265. O stranstvovanju. O ljubavi prirodnoj i ljubavi „čiji je početak Bog„, O usamljenosti i pokajanju
 
U Gospodu najdraži srcu mome Stefane Dmitrijeviču!
 
Zablagodarivši Bogu, moram da Vam kažem otvoreno i jednostavno: na Vama je naročita milost Božja, Bog Vas bira i približava Sebi. Osećanje stranstvovanja nije fantazija, nego je posledica razmišljanja, nije umovanje, to je nehotično čuvstvo srca, koje se pokreće samo po sebi, nezavisno od naše volje. To je glas blagodati, koja nam je preneta svetim krštenjem. Kada se telo istanji bolešću, a duša unekoliko očisti, razleže se ovaj glas tajanstveni, ali moćni. Kao što se instrument obično pravi od suvog, finog drveta, bez čega strune na njemu zategnute ne mogu da izdaju odgovarajuće zvukove, tako je neophodno istančati i osušiti telo uzdržanjem, dušu očistiti neprestanim pokajanjem, da bi se u našem Bogosazdanom hramu mogle čuti propovedi Duha. Možete videti da je Vaše osećanje meni poznato, da ja govorim o njemu kao o svojem. Verujem da naklonost Vaša prema meni raste, i da će još više rasti budemo li upravljali stope naše ka Bogu. Ljubav prirodna brzo može da se nasiti i prezasiti; čovek prezasićen njome prestaje da ljubi, i ona može lako da pređe u mržnju: jer i prekomerna hrana može da izazove muku i opterećeni želudac često je izbacuje. Ali ljubav čiji je početak Bog nema ni nasićenja ni kraja, jer nju hrani beskrajni Bog. Kada sam pročitao pismo Vaše i uvideo da se u Vama počinje da pokreće budući vek, koga svet ovaj ne može ni da primi, ni da shvati, javila se tada u meni misao, da će Vam biti potrebno, vremenom, usamljivanje, kao podrška razvijanju osećanja i pomisli duhovnih. Pripremno zanimanje za usamljenost treba da bude sveto pokajanje koje isceljuje duševne oči. To je onaj lekoviti za oči polurij, koji Gospod zapoveda da ga kupimo kod Njega, jer i siromaštvo duha je Duh Božji, koji čovek stiče putem upoređivanja svog srca sa Jevanđeljem. Ovaj polurij odgoni od očiju duše, koja su um naš, i očišćuje sa njih svaku nadmenost, svako visoko mišljenje o sebi, svako nalaženje u sebi bilo kakve vrline. Recite, molim Vas, u kakvoj odeći najviše doliči da pred Tvorcem stoji čovek, to palo stvorenje? Mislim da se odeva dolično onaj ko je u molitvama svojim sav odeven u pokajanje. Ovo srdačno želim Vama, kao što želim i sebi, a zatim želim pripremanje za večnost usamljivanjem. Neka ove želje vidi Bog i da tvori sa nama ne po željama našim, nego po svojoj svetoj volji.
 
U Gospodu Vama najodaniji nedostojni
arhimandrit Ignjatije.
27. oktobra 1846.
 
266. O svom telesnom i duševnom stanju
 
Primite, cenjeni Stefane Dmitrijeviču, moje najsrdačnije čestitke povodom nastupajuće Nove godine, koju želim da Vi i deca Vaša provedete u željenom zdravlju i savršenom blagostanju.
(…) Lečim se i sada od zapuštene prehlade sa sporim, ali već znatnim uspehom. Nijedan strani lek ili uopšte nije pomogao, ili su pomogli sasvim nedovoljno. Odlično su koristila i delovala najprostija sredstva: kupka sa solju mazanje čistim katranom. Sada iz iskustva znam da pored domaćeg katrana ništa ne znače prekomorske krivotvorine i to ne samo nekakva ispariva mast. Drugu godinu se nastavlja moje lečenje i priznajem da je stanje onoga ko se leči od hronične bolesti teže nego stanje bolesnika: oduzima sve vreme, delovanje lekova postavlja telo u neprirodan položaj, oduzima sposobnosti telesne i duševne, lišava mogućnosti umnih zanimanja, održava u stanju neprekidne malaksalosti, nekakve obamrlosti i pospanosti. Čovek je kao trava! Uvuče se u njegovo telo nekakva usputna vlaga, zauzme mesto na putevima krvi, rastroji njen krvotok i sav čovek se promeni ne samo po telu, nego i po duši, po umu. „U izobilju svome neću se pokolebati do veka„. Ovim je rečima Prorok izobrazio krepost čoveka, snagu njegovu pri zdravlju tela, pri zdravlju duše, koja se poučava dan i noć u zakonu Božjem. „Odvratio si lice Cvoje, i smetoh se“. Ove reči slede ubrzo iza gore navedenih, i kako su tačne! Da se i ne govori o duševnim iskušenjima: sam nedostatak moći telesnih jeste iskušenje, a kad iznemogne telo i protiv volje posustaje i duša. Eto, u stvari, cenjeni Stefane Dmitrijeviču, podrobnog opisa mog stanja: spoljašnje okolnosti ostaju onakve kakve su bile i ranije, prijatno se smenjuje žalosnim, žalosno se opet smenjuje prijatnim. Da daruje milosrdni Bog slugi svome da dočeka i jedno i drugo sa podjednakim osećanjem nepoverljivosti i hladnoće. Zemaljska tuga i radost dovode samo do pustošnog kretanja krvi: reč Božja može da zaustavi to kretanje, rekavši krvi: ne samo telo, nego ni krv Carstvo Božje neće naslediti.
Prizivajući na Vas i na porodicu Vašu blagoslov Božji, Vaš najpokorniji sluga i molitvenik pred Gospodom
 
Januar 1848.
Arhimandrit Ignjatije

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *