NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

 

GLAS IZ VEČNOSTI
Pisma monasima i mirjanima o spasenju duše

 

 
PISMA MONASIMA
 
1. Neprihvatanje postavljanja za cenzora
duhovnih knjiga i razlozi za to

3. O duhovnom i telesnom podvigu
5. Jednom arhiepiskopu, članu Sv. Sinoda
6. O napadima na hrišćanstvo i drugim pitanjima
8. O ruskom prevodu Svetog Pisma i o drugim pitanjima
10. O slepilu i lakovernosti ljudi
11. O monaštvu
12. Stanje obrazovanog društva
i sveštenstva onoga vremena

13. O monaštvu, duhovnom podvigu i
o obrazovanju mladih u duhovnim školama

14. Stanje sveštenstva i mirjana onoga vremena
16. Na pitanje o prirodi anđela i savet episkopu Teofanu
da bez prizvanja Božjeg ne napušta katedru

18. O svojoj nameri da ode u mirovinu i
nastani se na Valaamu i o drugim pitanjima

41. O umnoženju sablazni i o drugim pitanjima
44. Misli o Napoleonu Trećem
48. Karakteristika monaštva iz vremena episkopa Ignjatija
49, O moralnoj teškoći u svom životu, mišljenje o manastirima,
optinskom starcu Makariju i o duhu toga vremena

50. O monaštvu, umnom delanju, spoljašnjoj (prividnoj) pobožnosti,
i o monahu Nikandru Babajevskom

51. Blagodarnost za posetu, rasuđivanje o ljudskoj reči
u poređenju sa Slovom Božjim,
želja da se sledi cilj Grigorija Bogoslova

52. O stihovima o. Antonija, Puškinovom pristupu,
neuspesima sakupljača priloga i o drugim pitanjima

53. Patriotske misli
54. Karakteristike onoga vremena
55. O požaru y obitelji o. Antonija
i o slabljenju religioznosti y narodu

56. O duhu onoga vremena
57. O podražavanju smirenomudrija tri Otroka
60. O pojanju u hramovima Moskve
62. O horu Sergijeve pustinje
63. O nedaćama vremena i
o svojoj želji za osamljivanjem

 


 
1. Visokopreosvećenom mitropolitu moskovskom Filaretu. Neprihvatanje postavljanja za cenzora duhovnih knjiga i razlozi za to
 
Vaše Visokopreosveštenstvo! Najmilostiviji arhipa stiru i Oče!
 
Kada sam imao tu sreću da budem kod Vas i Vama kada je bilo blagougodno da upitate imam li dobru volju da učestvujem u cenzuri duhovnih knjiga, tada mi iznenadnost pitanja nije dozvolila da predložim na blagorazmatranje Vašem Visokopreosveštenstvu zadovoljavajući odgovor. Ovim redovima želim da ga dopunim.
Nalazim da je za mene dužnost cenzora veoma opterećujuća i po dušu i po telo. Po telo: ja treba barem jednom nedeljno da putujem u Petrograd, radi zajedničkog savetovanja sa ostalim članovima cenzorskog komiteta. Veoma često će biti potrebno da se pojavljujem radi objašnjavanja i članovima Najsvetijeg Sinoda, a u slučaju njihove bolesti ili odsustva, moram ponovo da dođem. Za čoveka koji živi u prestonici i koga služi zdravlje to je ugodno i lako; ali meni, izvangradskom žitelju, jako rastrojenih živaca, to je neizmerno teško. Svako putovanje u grad plaćam skupo. Moram da ležim po čitave dane, tako oslabim, tako me stegne u kostima!
Po dušu: rešio sam se da primim manastirski život ne radi častoljublja zemaljskog, niti u cilju postriženja (monašenja); naprotiv, morao sam, ne bez silne duševne borbe, da se odreknem častoljubivih izgleda i varki, koji su se preda mnom ukazivali u punom sjaju tokom svetovnog mog života. Ako pridodam ovome ljubav mojih roditelja, onda mogu reći: koliko sam prineo mnogocenih žrtava da bih nasledio usamljenu keliju, polje, u kome je sakriven besceni biser! Osamljujući se deset godina (više ili manje) u keliji i udaljujući um svoj od mnogolikosti i mnogobrojnosti predmeta osećajući već da su mnoge uspomene u meni izbledele, ne mogu da se bez očevidne muke duševne upustim u more briga spoljašnjih, suđenja, prepirke, putovanja, u život putnika. Samo prebivanje u Sergijevoj pustinji veoma me opterećuje, i samo zato ne uznemiravam Gospodara Imperatora molbom za oslobođenje od dužnosti u njoj, da ne bih bio pred Njim krajnje neblagodaran, ćutim za sada, očekujući da mi prst Božji ukaže vreme za usamljivanje koje mi priliči. Za ovo prilježno molim Gospoda. Izvoleli ste takođe da pi tate: čime se bavim? Verujte, ja nemam vremena na pretek. Već da ne govorim koliko mi ga oduzima slabost tela, manastirske brige, a više od svega odlasci na put.
Molim i uveravam Vaše Visokopreosveštenstvo: kao što su Vas milostivo naklonost Vaša i poverenje podstakli da meni poverite spomenutu dužnost, tako neka Vas isto to milostivo raspoloženje i obzirnost prema slabostima mojim, prema duševnoj upravljenosti i prema najpokornijoj molbi, ubedi da ostavite grešnog Ignjatija da oplakuje grehe svoje. Dovoljno je, predovoljno za osudu moju na strašnom Sudu Hristovom sopstvenih grehova i jarma nastojateljskog, kojeg nedostojno nosim. Molim za svete molitve i oproštaj zbog mnogoslovlja.
 
Arhimandrit Ignjatije.
21. decembra 1837.
 
3. Visokopreosvećenom mitropolitu petrogradskom Isidoru. O duhovnom i telesnom podvigu
 
Blagonaklonoj i blagočestivoj pažnji Vašeg Visokopreosveštenstva imam čast da predstavim delo moje, knjigu pod nazivom “ Ogledi iz asketike“. U knjizi su izložena ona shvatanja o duhovnom podvigu koja sam stekao u toku dugotrajnog sazercavanja monaštva kako kod živih predstavnika njegovih, tako i u spisima Svetih Otaca.
Zbog sadašnjeg položaja monaštva u Rusiji, a ujedno i zbog stanja društva u duhovno-moralnom pogledu, najbliže upoznavanje i monaštva i vernog naroda sa pravilnim načinom podvizavanja pokazuje se izuzetno potrebnim i korisnim. Uvažavanje telesnog podviga, kada je on prepušten jedino samom sebi, uvažavanje iskazivano u vreme neupućenosti, prošlo je. Prošlo je ono iz jednog veoma prirodnog razloga što monasi koji se zanimaju isključivo telesnim podvigom ne mogu ni sami da shvate monaški život, a poznanje monaštva u takvim okolnostima ne mogu steći ni braća njihova koja žive u svetu. Uz to, bavljenje telesnim podvigom u onoj meri u kojoj su ga upražnjavali nekadašnji monasi sada je krajnje oslabilo zbog opšte onemoćalosti i slabljenja zdravlja kod čoveka. Upražnjavanje telesnih podviga više ne stvara (duhovne) atlete koji bi izazivali divljenje prema sebi, pokazujući nešto natprirodno.
Duhovni podvig obrazuje istinske, svesne monahe, i upravo takav podvig poziva (i izvodi) na poprište delatnosti savremena obrazovanost. On, samo on, može da uvede u manastire i da održava strogo moralni poredak u manastirima, pružajući bratstvu tačna, pravilna, duboka shvatanja o hrišćanstvu, dajući bratstvu razumnu slobodu, spojenu sa razumnim duhovnim potčinjavanjem, obrazujući u bratstvu duhovnu snagu i svezu. On, samo on, može da obuče monaha u sveoružje za oslobađanje od savremenih Crkvi neprijateljskih učenja, ulivajući monahu osećanje harmonije između jevanđeljskog učenja i svojstava duše čovečije. On uvodi monaha u pravilno samosagledavanje (samoposmatranje) i svest o svom padu i o neophodnosti Iskupitelja, koja iz tog samoposmatranja proističe. Sam telesni podvig, doveden do svog normalnog smisla podvigom duhovnim, dejstvuje u podvižniku naročito blagotvorno, čega je monah lišen ukoliko se ograniči isključivo na telesni podvig.
Naklonost i pokroviteljstvo koje ste, Vaše Visokopreosveštenstvo, pokazali prema monaštvu, Vaše usrđe i revnost u podržavanju monaštva i u podizanju i u napredovanju njegovom, a u duhu crkvenog predanja, ulili su mi osećanje smelosti da preporučim Vašoj pažnji knjigu koju sam sastavio…
Moleći za Vaš arhipastirski blagoslov i preporučujući se Vašim arhijerejskim molitvama, sa osećanjima najdubljeg poštovanja i savršene odanosti imam čast da budem Vašeg Visokopreosveštenstva, najmilostivijeg arhipastira i Oca, najpokorniji poslušnik.
 
Arhimandrit Ignjatije
 
* * * * *
 
Jednom arhiepiskopu, članu Sv. Sinoda
 
5. Kurskom Iliodoru
 
Vaše Visokopreosveštenstvo, najmilostiviji arhipastiru i Oče!
 
Izražavam Vam najiskreniju, srdačnu zahvalnost za milostivo, hrišćansko saosećanje za prilike u kojima se nalazimo. Videći takvo Vaše saosećanje, dozvoljavam sebi da Vas uznemiravam ovim redovima. Zbog samog saosećanja Vašeg primite ih blagonaklono, razmotrite ono što je izloženo u njima u svetlosti duhovnog rasuđivanja, kojim Vas je Gospod obdario.
U ukazu Konzistorijuma zapisana je sledeća odluka Preosvećenog Vikara (namesnika, episkopa koji pomaže mitropolitu ili arhiepiskopu u poslu upravljanja eparhijom prim. prev.), petrogradskog sa zahtevom da dam odgovor: „Konzistorijum treba da ispita nastojatelja Sergijeve pustinje arhimandrita Ignjatija: da li on želi da koristi privremeno odsustvo radi lečenja, i u tom slučaju arhimandrit Ignjatije u svom odgovoru ima da preporuči ono lice kome sa pouzdanjem može biti povereno vršenje dužnosti koje su u nadležnosti arhimandrita od sada do njegovog povratka po oporavku“.
Svaka stvar, po mom mišljenju, ima svoj prirodni tok, sa koga je teško skrenuti, pa i same teškoće idu mu na ruku. Nemojte mi zameriti, ako kažem da u delima čovečijim vidim nevidivo ali moćno dejstvo Promisla Božjeg, koji, po učenju prepodobnog Isaaka Sirijskog, naročito bdije nad onima koji su ostavili metežni i pustošni svet radi iskanja Boga, Spasa svoga: “ Sudovi Tvoju pomoći će mi“,pevao je Bogonadahnuti David.
U odluci Preosvećenog Vikara našao sam i nalazim pozivanje na to da sam ja dao upravo onaj odgovor koji sam dao, odgovor u skladu sa molbom za moje odsustvo, koji nije dat u trenutku duševnog nemira, nego je promišljan godinama i zato se odlikuje čvrstinom i razložnošću. Time što se meni predlaže da ukažem na lice od poverenja radi upravljanja manastirom za vreme moga odsustva, prepušta mi se briga o blagostanju manastira i odgovornost za sve što može da se dogodi. Pri postavljanju takvog lica ne mogu da učinim nepravdu mome namesniku, njegovim udaljavanjem sa poverene mu dužnosti. Ne mogu da ga udaljim, jer bi jedino on mogao, u povoljnim okolnostima, da sačuva Sergijevu pustinju u onom stanju u kakvom je ona sada; ne mogu da ukažem na njega zbog poznatih stavova Preosvećenog Vikara prema njemu, koji može svojim naredbama da sputa i poremeti sve njegove naredbe i da rastroji manastir, a krivicu za rastrojstvo, koje je sam izazvao, da svali na namesnika. Zbog sličnih naredbi njegovog Preosveštenstva ni ja ne mogu dalje da ostanem nastojatelj Sergijeve pustinje, čak i kada me bolešljivost moja ne bi primoravala na povlačenje. Rekavši ovo, prekidam sa potankim razlaganjem! Veoma se radujem što mi bolešljivost moja daje ubedljiv povod za udaljavanje i što me izbavlja od odvratnog mnogogovorenja, koje se obavezno sastoji od opravdavanja i osuđivanja, što je tako protivno učenu Hristovom, što muči dušu koja je makar donekle okusila sladost mira, što potiče od držanja zapovesti Najkrotkijeg Gospoda Isusa Hrista.
Odluka Preosvećenog Vikara sadrži po samom prirodnom toku stvari, koji uostalom otkriva ono što prebiva u srcu, opšti karakter njegovog ponašanja prema meni. To je figura, to su reči, od kojih se obrazuje nekakva maska, koja na prvi, površni pogled izgleda kao da je nešto. Zagledajte se u nju izbliza i vide ćete beživotnost, karton, belilo, rumenilo, nenaklonost, ne dobronamernost. Opet napuštam potanko razlaganje. „Da ne govore usta moja o delima čovečijim„, da ne gamiže misao moja po zemnom prahu, da ne bludi po tamnim domišljanjima čovečijim, koja izazivaju samo smućenje, „da spominju ona čudesa Božja i sudove usta Njegovih, jer je on Bog naš, po svoj zemlji sudovi su Njegovi“.
Reći ću Vašem Preosveštenstvu jednostavno i bez okolišenja: bolešljivost moja zahteva moje potpuno udaljavanje iz Sergijeve Pustinje zasvagda. Okolnosti doprinose udaljavanju. Vidim u tome puteve Božje, vidim ruku Božju koja mi dobro tvori, koja me vodi u osamljivanje „da uvidim greh svoj i da se kajem zbog njega„. Ljudi su po strani od očiju mojih. Dejstvuje Promisao Božji, u čijoj desnici su ljudi oruđa, slepa oruđa, kada blagoizvole da budu slepi. Od viđenja Promisla Božjeg srce moje zadržava duboki mir prema životnim okolnostima i ljudima. A mir srca svedok je svete Istine!
Kada ste, na dan prepodobnog Sergija, sveti Vladiko, boravili u Sergijevoj pustinji radi sveštenodejstva, tada sam u duhovnoj, iskrenoj besedi rekao Vašem Visokopreosveštenstvu da imam nepokolebivu nameru da se povučem sa dužnosti u bezmetežnu usamljenost. Sa tim ciljem ostavio sam svet, sa tim postojanim ciljem završavam dvadesetu godinu u manastiru. Ja sam svagda želeo duboko usamljivanje, i bojao ga se, smatrajući sebe nedozrelim za njega; bojao sam se da svojevoljno stupim u njega. No kada na njega ukazuje Promisao Božji, tada blagoslovite mene, koji odlazim u ime Gospodnje!
Dakle, kao onaj koji već napušta nastojateljstvo Sergijevom pustinjom, mogu otvoreno da kažem o vezama srca moga sa tom obitelji. Četrnaest godina provodim u njoj i ni za šta u njoj nije se prilepilo srce moje; ništa u njoj mi nije po volji. Samo prema nekima od braće gajim istinsku ljubav! Čini se čim izađem iz Sergijeve pustinje, zaboraviću je. Bavio sam se njenom izgradnjom, kao obavezom. Prinuđivao sam sebe da volim Sergijevu pustinju, kao što sam u Inženjerijskoj akademiji primoravao sebe da volim matematiku, da nalazim zadovoljstvo u izučavanju njenih suvih istina, koje su često prelazile u zamršenu besmislicu. Nalazeći se na vetrometini, okružena svim objektima svakovrsne, žestoke sablazni, ova obitelj nimalo ne odgovara potrebama monaškog života. Može li tu biti bilo kakvog bogougodnog uređenja i uz to belog sveštenstva! Taj manastir Sergijeva pustinja nije po zamisli mojoj. Ni ja njoj nisam odgovarao: pogađajući me neprestanim bolestima od prehlade i hemoroida, izazvanim ovdašnjim jakim naletima vetrova i krečnjačkom vodom, ona kao da mi je stalno ponavljala: ti nisi sposoban da se ovde nastanjuješ, izađi napolje!
Svako rešenje Svetog Sinoda primiću sa strahopoštovanjem i zahvalnošću: ako me i potpuno umirove, ako najave da mi daju odsustvo sve do ozdravljenja, za sve sam blagodaran. Nekad sam mogao da je (Sergijevu Pustinju prim. prev.) dovedem u nekakav red, drugi put za takav napor nisam sposoban. Trebalo je obrazovati srca, vaspitati nove monahe od mladića, njima zameniti starosedeoce koji su okoštali u svojim navikama. Za to je potrebno vreme, potrebne su godine, neophodne su moralne i telesne snage: one su se istrošile, ponavljanje istog takvog napora za njih je nemoguće. Iznureno bolestima telo zahteva odmor, spokojstvo, a duša, nagledavši se pustošnosti svega privremenog, hoće da bude sama sa sobom. Pred njom se otkriva večnost, ona se priprema za put otaca svojih, nalazi da je potrebno, kraj nje neophodno ovo pripremanje. Skratilo se, iščezlo je pred njom ostalo vreme moga života. U večnost, u večnost! Onamo su pogledi, i misli, i srce!
Neki me plaše onim neugodnostima sa kojima je skopčan život u mirovini ne samo nastojatelja, nego i arhijereja. Odgovaram: nema načina života bez svojih nevolja. ali ja sam podrobno razmotrio manastirski život, ne samo odozgo, nego i odozdo, provodeći mnoge godine kao poslušnik. Zaista, desilo se da sam video neke nastojatelje, koji su tobože živeli u mirovini, a u stvari u nespokojstvu u pravom smislu. Opet, vi deo sam druge nastojatelje za koje su napuštanje dužnosti i življenje u mirovini bili sredstvo za postizanje dvostrukog spokojstva, i za dušu i za telo. Kao primer za ovo drugo mogu da navedem počivšeg u Bogu, poznatog po blagočašću, oca Teofana, arhimandrita Novojezerskog manastira: imao sam sreću da ga vidim, imao sam sreću da sa njim besedim. Po mom mišljenju, pozajmljenom iz učenja prepodobnih Nastavnika monaštva, potvrđenom sopstvenim zapažanjima, nastojatelj koji živi u mirovini, ako zavoli da se uči Zakonu Božjem, ako izabere kao sudbinu svoju udeo Marije, sačuva se od ma kakvog učešća u udelu Martinom, provešće tiho, bezmetežno dane svoje, naročito u manastiru pustinjačkom i opštežiteljnom. Imam ja savetnika, čijim se savetom rukovodim u svome vladanju u sadašnjim okolnostima. Osvaja me njegov savet, ushićujem se njime. “ Blaženi oni, govori on, koji radi ljubavi prema Bogu, opasaše, za more žalosti, bedra svoja prostotom i neradoznalošću, i ne vraćaju se natrag. Oni se uskoro spasavaju u pristaništu Carstva, počivaju u obitalištima onih koji su se dobro potrudili, nalaze utehu za zlostradanje svoje, preispunjavaju se veseljem od pouzdanja svoga… A od onih koji mnogo mudruju, predaju se kolebljivim i bojažljivim pomislima, pripremaju se i nastoje da predvide opasne neprilike, većina se svagda nalazi kako sedi pred vratima svoga doma…
Lenjivac, poslat na put, govori: lav je napolju, nasred ulice poginuo bih, kao oni koji su govorili: sinove divova videsmo onde i bismo pred njima kao skakavii. To su oni koji se u vreme svršetka svoga života još nalaze na putu: žele da svagda budu mudri, a nikako ne postavljaju temelj. A neznalica, čim otopli, upušta se u plivanje i preplivava, nimalo ne mareći za telo…
Pazi na sebe, da ne bude mnogo mudrosti tvoje spoticanje duši tvojoj i zamka pred tobom, no, u Boga se uzdajući, odvažno započni put ispunjen krvlju, da ne oskudevaš svagda u razumu Božjem i da ga ne budeš lišen. Strašljivac, koji pazi na vetar, neće sejati… Stoga, nikako ne polaži previše na mudrost, nego veri daj mesta u umu svome, opominji se onih mnogih dana budućih i neiskazanih vekova posle smrti i suda, i da te nikada ne obuzme raslabljenost… Hrabro započinji svako dobro delo i nemoj dvolično da mu pristupaš, i da se ne koleba srce tvoje u nadi na Boga… No veruj srcem svojim da je Gospod milostiv i da onima koji Ga ištu daje blagodat kao davalac nagrade, ne po delanju našem, nego po usrđu i po veri duša naših. Jer govori: „kako si verovao neka ti bude“ (Sv. Isaak Sirijski, Slovo 58).
Moj sadašnji položaj veoma je sličan onom u kome sam bio kad sam ostavljao život u svetu. Mnogi su razmišljali i savetovali me u vezi sa tim (ostavljanjem prim. prev.), ali retki imajući pravilan pogled na stvar. Mogu li odricanja od sveta da shvate i protumače oni koji su potpuno opčinjeni ovim sve tom, pogruženi umom, srcem, telom u naslade ovoga sveta? Učenje Otaca Crkve izvuklo me je iz sveta: ono je pomagalo u trpljenju žalosti od sveta, ono me poziva u usamljenost, da bih se tamo zagledao u večnost pre stupanja u njene neizmerne oblasti. Čitam, uviđam u sebi da, proboravivši neko vreme u usamljenosti, postajem konačno nesposoban za svaku vrstu spoljašnje dužnosti… Usamljenost deluje kao otrov: umrtvljuje.
Vi pokazujete tako bogatu naklonost prema meni da smatram suvišnim da Vas molim za bilo šta. Otkrivajući pred Vašim Visokopreosveštenstvom moje stanje po duši i po telu, ja pre puštam sve ostalo Vašem rasuđivanju. Kako posedujete praktična duhovna znanja, tako tuđa ljudima pukog svetovnog obrazovanja i usmerenja, Vi mi možete pružiti suštinsku pomoć tako što biste mi saopštili koje je u mom slučaju usmerenje koje odgovara mom cilju, i olakšati mi stremljenje ka njemu, a stoga i samo postizanje tog cilja. Time ćete mi učiniti dobro delo nezemaljsko, dobročinstvo tako dostojno arhijereja Hristovog, dobro delo kome je nagrada na nebesima.
Moleći za Vaše svete molitve i arhipastirski blagoslov, sa osećanjima najdubljeg poštovanja i odanosti imam čast biti. (…)
 
1847.
 
* * * * *
 
6. Preosvećenom Leonidu (Krasnopjevkovu), episkopu dmitrovskom. O napadima na hrišćanstvo i drugim pitanjima
 
Vaše Preosveštenstvo, milostivi arhipastiru i Oče!
 
Dozvolite da zamolim za Vašu milostivu pažnju prema donosiocu ovoga pisma, Alekseju Petroviču Brjančaninovu, mome rođenom sinovcu, sinu jedincu moga brata, ovdašnjeg načelnika Gubernije. Aleksej Petrovič želi da se upiše na Moskovski univerzitet. Ne uskratite mu korisne savete, koji su svagda bili potrebni mladim ljudima, a sada, kad se umnožavaju sablazni, još su im potrebniji. Moj brat je veoma religiozan čovek, trudio se da vaspita sina u strahu Božjem, a sada, oslobađajući ga od svog ličnog nadzora, poverava ga Bogu i Božjim služiteljima.
Moskovski časopisi započeli su rat protiv monaštva. Nazivaju ga anahronizmom. Treba govoriti otvoreno i reći da hrišćanstvo postaje anahronizam. S obzirom na savremeni progres, ne može se poreći da on u svim načelima svojim protivreči hrišćanstvu i zauzima prema njemu krajnje neprijateljski stav. Ovo uviđaju iz sopstvenog iskustva seoski sveštenici: položaj sveštenika, naročito dobronamernih, postaje veoma težak. Sve ovo vidi Bog.
Neka bude volja Božja! Da nas pokrije milost Božja.
(…) Poveravajući sebe Vašim svetim molitvama, sa osećanjima najiskrenijeg uvažavanja i odanosti, imam čast da budem
Vašeg Preosveštenstva najpokorniji sluga Ignjatije, episkop kavkaski i crnomorski.
 
24. januara 1860.
 
8. O ruskom prevodu Svetog Pisma i o drugim pitanjima
 
Preosvećeni Vladiko, milostivi arhipastiru i Oče!
 
Primite moja najsrdačnija čestitanja povodom Svesvete Pashe, sa najsrdačnijom željom da Vaše Preosveštenstvo zadobije sva istinska i savršena blaga i sa sveradosnim pozdravom: Hristos Vaskrse!
Danas sam imao istinsko zadovoljstvo da dobijem Vaše pismo od 30. marta. Najiskrenije Vam blagodarim za najmilostivije staranje Vaše za moju ubogu Reč. Od srca se radujem što će Reč Božja biti u opštoj upotrebi na ruskom jeziku. A danas sam dobio iz Petrograda pismo od jednog poznanika, koji piše da će mi poslati ponovljeno izdanje Jevanđelja. Slava Bogu!
Kao da je Duh Sveti, predavši Apostolima na dan Pedesetnice znanje jezika, sa svom jasnoćom pokazao volju Božju, koja je u tome da Reč Božja postoji i da se razglašava na svim jezicima…
Četvrte nedelje Velikog posta bio sam teško bolestan od prolaznih boginja. (…) Moja bolest bila je veoma teška, malaksalost krajnja. Pashalnu sedmicu proveo sam u postelji. Na njoj provodim i sada veći deo vremena. Veoma Vam blagodarim za vest o Visokopreosvećenom mitropolitu. Neka Sveblagi Gospod ojača njegove snage u sadašnjem teškom vremenu, u kome počinju da besne svakovrsne bure i oluje(…)
Poveravam sebe Vašim svetim molitvama i u Gospodu ljubavi, sa osećanjima savršenog poštovanja i najiskrenije odanosti imam čast da budem
Vašeg Preosveštenstva najpokorniji poslušnik Ignjatije, episkop kavkaski i crnomorski.
 
10. O slepilu i lakovernosti ljudi
 
Vaše Preosveštenstvo, milostivi arhipastiru!
 
Satana se svagda trudi da rastroji poredak ustanovljen od Boga, obmanjujući čoveka sofizmima i koristeći same ljude na propast njihove privremene i večne dobrobiti. O, kako je čovek (sudim po sebi) slep i lakoveran! Sa velikim naporom on se rešava da poveruje Bogu, a sa najvećom brzinom, navrat nanos (kao slepac), što bi se reklo, poveruje satani.
Iz usamljenosti svoje motrim na svet, kao na lađu koja plovi u daljini, i ispunjava me želja da se njegova plovidba odvija pod pokrovom milosti Božje. O, da nas ona ne preda rukovođenju lažno nazvanoga razuma, tog uzročnika velikih nesreća čovekovih.(…)
 
Episkop Ignjatije,
13 deiembra 1863.
 
11. O monaštvu
 
Vaše Preosveštenstvo, milostivi arhipastiru!
 
Da Vas spasi Gospod zbog ljubavi Vaše prema monaštvu. Mnogi se sada žale na njega, videći ili tražeći i pronalazeći u njemu razne nedostatke. Ali monaštvo je barometar koji, stojeći postavljen u usamljenoj sobi (kleti), sa svih strana zatvorenoj, tačno pokazuje kakvo je vreme napolju. Starija zdanja treba popravljati sa velikom obazrivošću i poznavanjem stvari, u protivnom popravljanje može da se pretvori u rušenje. Neka bude volja Božja! (…) 10. januar 1867.
 
12. Stanje obrazovanog društva i sveštenstva onoga vremena
 
Vaše Preosveštenstvo, milostivi arhipastiru!
 
Niste pogrešili kad ste mi ukazali čast obaveštavajući me da Vam je dodeljen episkopski čin. Iskreno sam se obradovao toj vesti i uzdam se u milost Božju da ćete veliko služenje koje vam je stavljeno u dužnost vršiti u slavu Božju, na istinsku korist Svete Crkve.
Na Vama je velika obaveza: da izmirujete vodeće staleže u zemlji, koje je zavadilo evropejsko učenje. Uticaju tog učenja mnogo je podleglo i sveštenstvo i plemstvo. Čitao sam sa užasom januarske i martovske članke iz „Kazanskog pravoslavnog sabesednika“, u kojima je sukob staleža izražen veoma živo. Crkva i sveštenstvo su postradali, stradaju i, po svoj prilici, ima da stradaju od evropejskog učenja, a ne od bilo kojeg staleža. Video sam u Petrogradu trgovce koji su proveli neko vreme u Evropi, i začudio sam se tom udaljavanju, tom divljaštvu, koje su oni počeli da pokazuju prema Crkvi i sveštenstvu. Video sam tamo decu svešteničku, obrazovanu evropejski: upravo to je i za njih karakteristično! Ovde sam se upoznao sa mirskim sveštenstvom kudikamo više nego što sam ga poznavao u Petrogradu, i stičem utisak da među njima ima veoma dobrih ljudi, da sve sveštenstvo zaista može da bude odlično usmereno, da je ono sasvim devstveno, da su njegove pogreške i nedostaci više od grubosti, nego što su duboki. Imate vlast (volja je Vaša): potrebni su vaspitanje i usmerenje više nego postavljenja. Vaše Preosveštenstvo, Vaš je udeo rad na ovom poprištu. Vi ste se veoma blisko upoznali sa sveštenstvom i svešteničkim staležom. Vama su jasna ona sredstva pomoću kojih ono može da bude zadovoljno i zbliženo sa drugim staležima, što je neophodno radi koristi Crkve i na zajedničko dobro. Blagodarim Bogu: ovdašnje sveštenstvo pokazuje prema meni izuzetno raspoloženje. No ja sam star, formirao sam se u manastiru i za manastir, ne mogu da proniknem u suštinu sveštenstva tako da bih smeo da sudim o njemu potpuno osnovano. (…) Episkop Kavkaski i Crnomorski.
 
13. O monaštvu, duhovnom podvigu i o obrazovanju mladih u duhovnim školama
 
Vaše Preosveštenstvo, milostivi arhipastiru!
 
Izražavam Vam najiskreniju zahvalnost za Vaše staranje o „Slovu o smrti“. Samnom često moje nemoći besede o smrti. Poučna je ova beseda! Posle nje svet sa svim svojim zbivanjima predstavlja se u sasvim drugačijem vidu. Oko putnika posmatra drugačije negoli oko stalnog žitelja.
Obradovali su me podaci i crteži u pismu Vašem o Ugrješkom manastiru. Spasi, Gospode, oca Pimena koji je iskoristio i koristi sve svoje sposobnosti u Slavu Božju! Sada je teško naći manastir dobro ustrojen. U mnogim obiteljima podižu se raznolika zdanja znatnih razmera, koja daju obiteljima izgled kao da cvetaju. Ali to je varka za površan pogled. Samo monaštvo brzo se zatire. Duhovni podvig skoro svuda je odbačen, sam pojam o njemu izgubljen je. Osim toga, u mnogim obiteljima sasvim je izgubljena moralnost. Govorim ovako, imajući pred oči ma vrlo tužnu konkretnu sliku Crnomorsku pustinju, manastir sa vrlo velikim sredstvima, smešten na veoma usamljenom mestu. Postoje u ovdašnjoj eparhiji dva ženska manastira: u njima je stanje morala dobro, ali telesni rad i mnogobrižnost o materijalnom razvoju potiru duhovni razvoj.
Iskreno želim da reforme duhovnih učilišta postignu dobre rezultate. Veoma je korisno vaspitanike duhovnih učilišta udaljavati od sablažnjivih utisaka ovoga sveta i samom obrazovanju pridati jači i određeniji karakter, da bi obrazovanje uticalo ne samo na um, nego i na srce, da bi vaspitanik obrazovan u duhovnom učilištu zadobio odlučan karakter pravoslavnog hrišćanina, koji se priprema da služi Crkvi svom dušom. Kod nas vaspitanik izlazi sa nekakvim neodređenim usmerenjem: želi da dobije svešteničko mesto ako je ono unosno. Kada se, slučajno, ukaže povoljnije mesto, činovničko, on nimalo ne okleva da ga prihvati. U razgovorima svagda čuješ u prvom redu misao o koristi. Neophodno je podrobno predavanje crkvene istorije, da bi vaspitanici imali predstavu o karakterima istorijskih ličnosti i sami se formirali prema karakterima istinskih služitelja Crkve. Od podučavanja, koje deluje isključivo na um, nastaje ohladnelost (ravnodušnost) prema crkvenom delu, i javlja se usmerenost prvenstveno ka materijalnom. Zbog te hladnoće kod nas gotovo da nema monahujućih iz redova vaspitanika seminarija. Ne idu u manastire, nisu stekli sklonost prema samožrtvovanju (samoodricanju), prema duhovnom razvoju. Zbog toga su manastiri u velikom nazadovanju, budući da su utočište samo za bogoslovski neupućenu revnost. Kad bi vaspitanici seminarija išli u manastire, bili bi u sasvim drugačijem položaju. Da bude volja Božja. Ništa se ne može učiniti protiv onoga što je dopušteno. (…)
 
22. jun 1859.
 
14. Stanje sveštenstva i mirjana onoga vremena
 
Preosvećeni Vladiko, milostivi arhipastiru i Oče!
 
Sa srdačnom radošću i blagodarnošću pročitao sam pismo Vaše od 25. maja, pismo već Episkopa, i poželeo Vam iz dubine duše svoje svu punoću moje želje, istinska i večna dobra i darove, svojstvena istinskim slugama i učenicima Hristovim. Blagodarim Vam i za svetu ikonu, koja će mi biti stalno podsećanje na Vas. Neka se ne prekida ljubav Vaša prema meni: ja stranstvujem po putu zemaljskog života veoma usamljeno.
Sada je veoma teško naći istinskog slugu Božjeg, mada naizgled nijedno doba nije tako obilovalo slugama Božjim, kao što obiluje naše vreme, koje proglašava da je u njemu sigurnost i mir (1. Sol. 5,3). Ima mnogo onih koji poznaju Boga i koji su ugodni Bogu po svedočanstvu čovečijem, ali je teško naći Bogom posvedočenog Bogoznalca i Bogočitaoca. Svedočanstvo Božje je jasno kao sunce, no svet je slep i zato ne vidi svedočanstva Božja.
Ne videći svedočanstva Božja, on zamenjuje svedočanstvo Božje svojim svedočanstvom (dokazima, potvrdama) i računa da je time zadovoljen. Kako su dobro postupali naši drveni Oci Crkve Pravoslavne! Oni su, naučivši nauke čovečije, uzimali na sebe jaram Hristov i na poprištu samoodricanja, pod rukovođenjem Krsta Hristovog, naučili se Božanskoj Premudrosti; čovečanska učenost činila im se poniženom robinjom (sluškinjom), koju su oni koristili za služenje Božanskoj Premudrosti, radi prenošenja te Premudrosti svojim bližnjima.
Znalac Svetog Pisma, naučivši o Carstvu Nebeskom, može da iznosi iz sebe i staro i novo, potčini staro novome i prilagodivši mu ga. A onaj koji se nije naučio, očevidno, može da iznosi samo staro, koje je smrt i neprijateljstvo prema Bogu, koje stvara i kod bližnjih sebi svojstveni utisak, makar im govorili i o Bogu, makar ih češali po ušima duše (vidi 2. Tim. 4, 3 prim .prev.), izazivajući u njoj najtananije preljubničko kretanje strasti, za koje mnogi drže da je dejstvo blagodati. Sačuvaj nas, Gospode! Pogubljujemo sebe, voleći svoja sopstvena učenja i odbacujući ili malo ceneći učenje nisposlano od Boga.
Sada putujem po zapadnoj polovini moje eparhije, po Crnomorju, ne tako iskvarenom, kao druga mesta. No i ovamo je prodrlo evropejsko prosvećivanje sa bludom svojim, a o seljacima koji žive na državnom imanju ne vredi ni govoriti. Činovnici njihovi siromašni su i gladni, završili su školovanje na raznim univerzitetima, veruju, izgleda, samo u novac. Iz korena zla izrastaju samo grane zla. Čemu ovo vodi? Po svoj prilici takvi, koji su završili školovanje na univerzitetima, uskoro će postati vladaoci i rukovodioci svega prostoga naroda. To su Vam rezultati, sasvim skromno izrečeni, praktičnih pogleda na rusku zemlju. (…)
 
Ignjatije, episkop kavkaski i crnomorski.
Tamanj.
 
* * * * *
 
16. Episkopu Teofanu Zatvorniku. Na pitanje o prirodi anđela i savet episkopu Teofanu da bez prizvanja Božjeg ne napušta katedru
 
Vaše Preosveštenstvo, milostivi arhipastiru i Oče!
 
Izražavam Vam najiskreniju blagodarnost za otvoreno pismo Vaše od 29 maja. Ogovaram na njega sa istom otvorenošću.
Po stupanju mome u život asketski i zatim u manastir, iako sam stekao razna iskustva, svojstvena tom putu, ipak sam o duši i duhovima imao neodređen (nejasan) pojam, smatrajući i nazivajući ih po opštem površnom shvatanju bestelesnim i neveštastvenim. Nije se javljala potreba da ulazim u dalje razmatranje. Stupio sam u manastir 1824. godine, a Pismom i Ocima počeo sam da se zanimam znatno ranije, takoreći od detinjstva. Od 1843. godine, nezavisno od mene, neophodnost me je nagnala da se udubljujem podrobnije i pažljivije u smisao duše i stvorenih duhova. Pravo je rekao Antonije Veliki da je ovo poznanje krajnje neophodno za podvižnike. Naročito imaju potrebu za njim oni podvižnici koji su u podvig svoj uvedeni prstom Božjim u bitku sa duhovima. Pa i za sve druge ono ima suštinsku korist: bolje je upoznati se sa svetom duhova pre smrti, ne goli pri nastupanju smrti, kao što su se upoznali mnogi na svoje najveće čuđenje i užas, nasuprot shvatanjima preuzetim od zapadnih zanešenjaka. Iskustvo sasvim ubedljivo dokazuje istinitost učenja Otaca. Ono što je nejasno i zagonetno postaje sasvim jasno i jednostavno. A što se tiče reči etar, hemija naziva ovom rečju materiju potpuno različitu od gasova koji pripadaju zemlji, neuporedivo najtananiju, ali neodređenu, sasvim nepoznatu čoveku. A njeno postojanje poznaje se iz tog neophodnog razloga, što prostor van zemljine atmosfere, kao i svako prostranstvo uopšte, ne može da postoji bez materije. U pravom smislu neveštastven je Jedan, prostorom neobuhvatni Bog. Duhovi su stvorenja bestelesna u odnosu na nas. No njihova priroda, kao i priroda duše, biva nejasna za nas zbog nemogućnosti da je definišemo. Nauka smatra za nemoguće određenje (definiciju) našeg tela, isto kao i svih tela, koja imaju organsku silu život. Dekartova izmišljotina o nezavisnosti duhova od prostora i vremena krajnja je besmislica. Sve što je ograničeno, neminovno zavisi od prostora.
Pastva Vaša služi se obilno poučnom rečju i primerom Vašim. Kad Vas je Promisao Božji postavio na svećnjak, za što da silazite sa njega bez prizvanja Božjeg! Možda se, u svoje vreme, pokaže to prizvanje! Možda će ga sve okolnosti jednoglasno izraziti! Tada ostavite mirno katedru Vašu, tada otidite mirno u keliju predvorje večnosti. Prebivajući u keliji, za vreme kelejnih iskušenja neće Vas uznemiravati misao da su ta iskušenja usledila zbog preticanja volje i ukazivanja Božjih. Oprostite za reč ljubavi!
Poveravam se Vašim Arhijerejski molitvama. Snaga moja i zdravlje popustili su neobično, u najvećoj meri, no Milosrdni Gospod odlaže pozivanje na Sud Svoj, znajući moju nespremnost i darujući vreme za pokajanje. Sa osećanjima (…) Vašeg Preosveštenstva, milostivog arhipastira i Oca, najpokorniji po slušnik
 
Episkop Ignjatije.
4. juna 1865.
 
* * * * *
 
18. Nastojatelju Valaamskog manastira igumanu Damaskinu. O svojoj nameri da ode u mirovinu i nastani se na Valaamu i o drugim pitanjima
 
Vaše Visokoprepodobije, poštovani Oče igumane Damaskine!
 
Ovim redovima nastavljam svoj razgovor s Vama, započet u svetoj obitelji Vašoj. Po dolasku mom u Petrograd, bio sam kod Njegovog Visokopreosveštenstva mitropolita Nikanora. On nije rekao ništa određeno u vezi sa smeštanjem. Što se mene tiče, namera moja da napustim nastojateljstvo (starešinstvo) koje sam bio prinuđen da prihvatim zbog neophodnosti, ostaje čvrsta. Ostatak dana svojih želeo bih da provedem u Valaamskoj obitelji. Jedino u slučaju nemogućnosti da se smestim u njoj imam u vidu Optinu pustinju. Poslednja pruža veće prednosti u materijalnom pogledu. Tamo je klima kudikamo blaža, povrće i voće veoma je dobro i ima ga u izobilju, no Valaam ima bescenu prednost dubokog usamljivanja. Pored toga, suve i tople kelije (jer ja iz kelije izlazim samo za lepih letnjih dana, a u proleće, jesen i zimu skoro uopšte ne izlazim) mogu da mi i u materijalnom pogledu mnogo olakšaju prebivanje na Valaamskom ostrvu.
Zato, prepustivši Samome i Jedinome Gospodu da ispuni na dobro želju sluge Svoga i ustroji moju sudbinu po svetoj Svojoj volji, što se mene tiče smatram da je za dobar početak i svršetak ovog dela suštinski neophodno da se upustim u prethodno objašnjenje, a po razjašnjenju i da se saglasim sa Vama, Oče Igumane. Kao što sam lično Vama govorio, tako i sada ponavljam, da sve dobro, sve dušekorisno, što po milosti Božjoj može da proizađe iz ovog započinjanja, potpuno zavisi od naše jednodušnosti u Gospodu, to jest jednodušnosti Vaše i moje. Gospod, rekavši svojim učenicima u završnim trenucima svoga zemaljskog etranstvovanja: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam“, moćan je da i nama daruje svoj mir, ako budemo učenici njegovi, težeći da ispunimo Njegovu volju, a ne svoju. Utemelju jući se na ovom kamenu mira, koji se sam utvrđuje na kamenu zapovesti Hristovih, imam čast da Vam predložim da razmotrite sledeća moja rasuđivanja.
Prvo, reći ću Vam da od svih meni poznatih nastojatelja po načinu mišljenja i po pogledu na monaštvo, kao i po prirodnim sposobnostima, više od svih drugih meni ste po volji Vi. Tome treba dodati da smo u pogledu službenih odnosa, kao ja Vama, tako i Vi meni, odavno poznati. Osim toga, ubeđen sam da Vi ne tražite nikakvo uzdizanje povezano, razume se, sa premeštajem u drugi manastir, nego ostajete verni Valaamskoj obitelji, dokle god sam Gospod želi da produži dane Vaše. Dalje, kao što sam napred rekao, zbog moje dugotrajne bolešljivosti i prema navici koja je saobrazno njoj stvorena, izlazim iz kelije samo u najbolje letnje dane, a kada je vlažno i hladno vreme prebivam u njoj ne izlazeći, te bi mi samo zato način života u skitu bio bliskiji i ugodniji. Sama tišina skita, u koji je za svagda zabranjen pristup ženskom polu, potpuno odgovara potrebi moga zdravlja i duhovnom nastrojenju. Skit je drvećem oda svud zaštićen od vetrova: to bi mi dalo mogućnost da radim makar u letnje dane, što je suštinski potrebno zbog moje sklonosti hemoroidima, a na vetru nisam sposoban za rad, jer se pri najmanjem pokretu, zbog krajnje slabosti, znojim i izlažem se prehladi. Vama, tako iskusnom nastojatelju, razumljivo je da bi odmah posle mog nastanjenja u Skitu, mnogi zaželeli da se u njega dosele. Stoga, ako Vas Gospod oraspoloži da me smestite i zbrinete u Skitu, onda je neophodno da snishodite nemoći mojoj, a možda i drugim sličnim meni po nemoći. Ispitavši sebe, ubedio sam se da samo biljnom hranom nisam u stanju da održavam svoje snage, i da sam sposoban samo da ležim raslabljen. I Vi, razume se, primećujete da i bratiji koja sada živi u Skitu postaje nesnosna takva slabo hranljiva hrana, i na obed najviše dolaze u manastir. Ono što je odgovaralo pređašnjem snažnom naraštaju postalo je neugodno za sadašnji nemoćni naraštaj. A pošto Vam nije nepoznato da su subota, post i ostali spoljašnji podvizi i nadziranja ustanovljeni za njih, nećete li onda naći za umesno uvođenje u Valaamski skit pravila Optinskog skita, čija se utemeljenost i blagorazumna prilagođenost slabosti sadašnjeg naraštaja dokazuje time što Optinski skit obiluje najodabranijim bratstvom, koje veoma mnogo doprinosi procvalom blagostanju Skita i samog Manastira. Ovo odabrano bratstvo sastoji se od nekoliko Nastojatelja, koji su u mirovini, i od nekoliko lica iz kruga svetski obrazovanih. Budući slabije telesne građe nego prosti ljudi iz naroda, oni su nesposobni za velike telesne napore i podvige, ali zato su sposobni ji za podvig duhovni i za zanimanja koja zahtevaju umni razvoj. Vama je poznato da Sveti Oci o podvigu drugog sude po tome šta je on imao u svetu i na šta je prešao (šta je promenio), stupajući u monaštvo. Računajući po tome, gore pomenuta lica, koja žive u Optinskom skitu, prešla su na veće lišavanje nego ona koja u manastiru imaju, po svoj prilici, hranu i odeću bolju od one koju su imali u svetu. Vama je takođe poznato da Oci drevnog Egipatskog skita nisu više smatrali za podvig onaj podvig za koji su doznavali ljudi, već su ostavljali taj podvig, pripisujući ga u greh (Skitski Paterik, slovo S u odeljku o Sisoju Velikom). Tako su mislili i postupali Sveti Oci, želeći da prinose sebe svecelo na žrtvu Bogu, a ne čovekougađanju i praznoj slavi. Sa žaljenjem sam zapazio da su neki časopisi javno žigosali strogost posta u Valaamskom Skitu, kao potpuno suprotnu Jevanđelju, koje zapoveda da post i ostali podvizi pobožnosti budu u tajnosti (Mt. 6,4), i ne samo da se vrše u tajnosti, nego i da budu skriveni sa svom mogućom brižljivošću. (…) Sv. Vasilije Veliki i, saglasno njemu, drugi sv. Oci tvrde da, kad bi bilo potrebno da imamo raslabljena tela, tada bi ih Bog takvim stvorio. Zato oni zapovedaju meru posta upravo takvu kakva je neophodna radi obuzdavanja plotskih strasti, koja ih (tela prim. prev.) ujedno ne bi rastrojavala, nego ih održavala sposobnim za ispunjavanje zapovesti Hristovih ili, jednostavnije rečeno, za poslušanja i podvige bdenja, molitve i kolenopreklonjenja, za šta su raslabljena tela sasvim nesposobna. Sve ovo prinosim, ljubljeni Oče, Vama na rasuđivanje, da biste se Vi podstakli na snishođenje i mojoj nemoći i meni sličnih po nemoći. Ako sadašnja bratija Valaamskog skita, koja se sastoji isključivo od prostih ljudi iz naroda, nije u stanju da održava svoju snagu biljnom hranom, već radi ukrepljenja svoje snage nastoji da dođe do trpeze manastirske, onda je za moj iscrpljeni telesni sastav i telesni sastav ljudi za koje nije jasno kako su odgajani, ishrana samo biljnom hranom sasvim nemoguća.
Još od početka je i u Optinskom skitu revnost osnivača njegovih težila ka naročito strogom postu, ali pošto su uvi deli da će pri takvoj strogosti Skit ostati bez bratije, ona je (revnost prim. prev.) ublažena i propisan je ustav pogodniji u pogledu ishrane, ali još uvek daleko stroži negoli ustav o hrani određen od Crkve za shimnika koji živi u Manastiru. Međutim, i pored takvog ublažavanja, iz mnogobrojnog bratstva Optinske pustinje malo, vrlo malo je bilo dobrovoljaca za život u Skitu. Kada je onamo došao starac jeroshimonah Leonid sa nekoliko svojih učenika i Nastojatelj mu predao Skit na duhovno upravljanje tada je Skit počeo da se naseljava, i to da se naseljava pretežno ljudima nejakog telesnog sastava, koji su tražili spokojstvo u usamljenosti. Broj bratije koja su živela u njemu povećao se i dostizao je do 30 ljudi. Svemu tome, to jest stanju Skita pre dolaska o. Leonida i stanju njegovom po dolasku Starca, bio sam očevidac. Starac je proširio blagotvorni uticaj na sam Manastir, održavajući bratiju u naklonosti prema nastojatelju i ukrepljujući je u duhovnim bitkama. Takvo obilje duhovnog rukovođenja udvostručilo je broj braće u samom manastiru i zato uzvisilo u njemu poredak i privuklo u njega značajne priloge, pomoću kojih je manastir obnovljen, a uz to je i obezbedio svoje izdržavanje. Govorim Vam tako podrobno o Optinskom skitu zato što su njegovo procvalo stanje i iz njega proizašlo blagoustrojstvo samog manastira činjenice, a činjenice jesu najverniji dokaz.
A što se tiče samog opštežića, to jest samog Valaamskog manastira, nalazim da je sadašnje njegovo ustrojstvo u Rusiji najbolje, da je daleko iznad znamenitih opštežića Bjeloberjoškog, Plošćanskog, Sofronijevskog, čak i Optinskog i Sarovskog: jer u tim manastirima, inoci, budući da su daleko bliskiji svetu, imaju znatno više načina da stupe u vezu sa svetom, da opšte sa njim, da imaju svoje, i da se time odvajaju od zajedničkog tela opštežića. Opštežiće Valaamsko treba da ostane za dugo u sadašnjem svom vidu: ono je potrebno za prirode gojazne, koje moraju mnogim telesnim trudom i telesnim smirenjem, sporo, kako se izražava Sveti Jovan prorok, učenik Velikog Varsanufija, da započnu duhovno, ili, barem, dušveno delanje. U materijalnom pogledu bratija Valaamskog manastira snabdevana je neuporedivo bogatije od gorepomenutih opštežića i odećom i hranom. Na Pashu tamo bratija ne jede takvu riblju čorbu, kakvu jedu valaamski inoci u običan nedeljni dan, a takođe je braća iz Valaamskog opštežića snabdevena sasvim zadovoljavaju će u odnosu na braću iz pomenutih opštežića.
Ocrtavši pred Vama stanje Valaamskog manastira i skita, kakvo se predstavlja mojim očima uostalom, pogledu očevica, prelazim sada na naslikanje moje ličnosti, grešne i nedostojne pred ovim Sv. obiteljima. Vama je poznata moja nemoć moje poreklo i odnegovanost u vaspitanju. Za njih je prihvatanje i tog ustava, koji Vam predlažem po uzoru na skit Optinski, već veliki podvig i raspeće. Pred prihvatanje nečega značajnog prevagu odnosi moje premišljanje. (…)
Posle ovoga neće li Vam biti ugodno da obratite pažnju na glavu 36. inoka Kalista i Ignjatija, Dobrotoljublje, deo 2 „O rasuđivanju“, koju su stavili po redu posle izlaganja telesnih podviga i hrane po ustavu koji dolikuje bezmolvnicima (molitvenim tihovateljima)? Treba primetiti da je povrće i voće iz srednje Rusije neuporedivo veće i bolje od severnog, a proizvodi južne Rusije pak toliko obilniji od onih u srednjem pojasu, dok je voće i povrće iz Carigrada i sa Atosa, gde su živeli sv. Kalist i Ignjatije, jednako po hranjivoj snazi ribi severnih krajeva, čak je i prevazilaze. (…) Upoznajući Vas sa svim ovim radi Vašeg mišljenja, molim Vas da snishodite nemoći mojoj i jednodušne sa mnom braće, koja ne mogu da ponesu podvig skitski, tako što ćete ga ublažiti blagorazumnom umerenošću. Utoliko pre čini se da ne treba propuštati ovu sadašnju priliku, jer Ne na svaki način, po isteku kratkotrajnog vremena, biti potrebno pokazati spomenuto snishođenje i izmenu u ustavom ustanovljenoj ishrani skitskoj, inače niko neće živeti u skitu. Postali smo nemoćni, Baćuška! Uz to, kao što sam gore izneo, ustav Optinskog skita „o hrani“ stroži je od onog koji je određen za shimnika. Tako, kada je ustavnom predviđena upotreba ribe, ona se postavlja na trpezu. Čini mi se da se u toku četrdeset dana godišnje razrešava na sir i jaja, mrsno ulje i mleko. Kao što se u Valaamskom opštežiću ne koristi mleko, tako ga ni u Skitu ne treba uvoditi, a sve ostalo bi bilo korisno uvesti kako na korist telesnu, tako i na korist duševnu. Jer i sv. Jovan Lestvičnik okušao je od svega što je dozvoljeno činu inočkom, sa ciljem da izbegne duševne strasti prazne Manje, umišljenosti, čovekougađanja, tajnojedenja, licemerstva, lukavstva, laži, koje se često javljaju kod podvižnika po telu i koje sasvim onemogućuju njihovo duhovno napredovanje. Bog se javlja prostoti i smirenju i ne može se spojiti služenje Njemu sa služenjem slavi ljudskoj.
Po dolasku u svoj manastir, osećam se tako nemoćnim, kao što sam se osećao dok sam boravio u svetoj obitelji Vašoj. No ako se oslobodim dužnosti i ako budem premešten u usamljenost Vašeg skita, možda Ne mi po naročitoj milosti Božjoj biti dato vreme za pokajanje, i ja ćy izgurati još nekoliko godina. U tom slučaju Valaamski skit može da se naseli inocima naklonjenim meni, kao što se naselila Optina po dolasku tamo o. Leonida.
Na ovo moje pismo najpokornije molim za odgovor Vaš, a saobrazno njemu vodiću brigu o daljem sređivanju ove stvari. (…) 25. septembra 1855.
 
* * * * *
 
41. Antoniju, igumanu Čerjemeneckom. O umnoženju sablazni i o drugim pitanjima
 
Vaše Visokoprepodobije, poštovani Oče igumane Antonije!
 
(…) Shvatili ste šta Vam je Bog otkrivao na poprištu Bogom ustanovljenog monaškog podviga, koji nestaje sa lica zemlje po neiskazanim putevima Božjim, pred kojima treba da budemo pobožni i da molitveno tihujemo. Sve u svoje vreme. Spasenje i razni načini njegovi bili su dar Božji čovečanstvu, a nipošto ne sopstveni pronalazak čovečanstva.
Prepustite sina Vašega Bogu, moleći se za njega, i u molitvi Vašoj posvećujući ga Bogu i poveravajući ga milosti Božjoj. Bogu je sve moguće. U mladosti mojoj i Vašoj bilo je mnogo sablazni za mladež, a sada su se sablazni beskrajno umnožile, zavedenost njima postala je skoro sveopšta, a protivljenje njima gotovo da se ne vidi. Zbog toga savremena mladež manje podleže osuđivanju i zaslužuje veće sažaljenje i snishođenje. Sav svet kao da se jednodušno uputio u susret nekakvoj izuzetnoj ličnosti, geniju, u susret veličanstven, toržestven. To je očevidno. Ličnost Ne biti tako zamaskirana, da Ne ga masa priznati za Mesiju: pa šta je tu čudno ako su se proroci njegovi pojavili kao proroci Mesije. Unapred se priprema misleni put za ulazak sile obmane (v. 2 Sol. 2,11) u umove i srca. (…)
 
Ignjatije, episkop kavkaski i crnomorski.
18. maja 1861.
 
44. Misli o Napoleonu Trećem
 
Ljubljeni u Gospodu Oče igumane Antonije!
 
Vi sasvim tačno govorite da je moje sadašnje stanje veoma potrebno i dobro za mene. Smatram ga darom milosrdnog Boga, koji me skriva u senci lica Svoga od meteža ljudskoga, i pokriva me od jezika svadljivih (Ps. 30,21). Naročite milosti Božje izlivaju se u gradu utvrđenom. Svetu je to neshvatljivo.
O Napoleonu Trećem mnogi pametni ljudi rasuđuju tako kao što rasuđujete Vi. No predodređenja Promisla Božjeg o Rusiji neće izmeniti Napoleon Treći, kao što ih nije izmenio ni Napoleon Prvi. Sv. Oci Pravoslavne Crkve (napr., sv. Andrej Kritski) u tumačenju Apokalipsisa (gl. 20) predskazuju Rusiji izvanredan građanski razvoj i moć. To ocećajy i stranci. Nedavno je jedan engleski državnik, u skupštini, u kojoj su raspravljali šta treba da se preduzme protiv Rusa, uzviknuo: „Ostavite na miru taj narod, nad kojim je naročita ruka Sudbine, koji posle svakog potresa, koji je u stanju, po svemu sudeći, da ga uništi, postaje sve moćniji“. Posle Sevastopoljske katastrofe, koja je koštala Rusiju 250 hiljada poginulih, u njoj se stanovništvo povećalo za više od 6 miliona. Ti milioni su se razmestili po svim domovima, dok su Francuska i Engleska svoje viškove morali stalno da iseljavaju. Naše nesreće treba da budu više moralne i duhovne. Obljutavela so predskazuje ih i jasno pokazuje da narod može i da treba da postane oruđe genija nad genijima, koji će naposletku da ostvari zamisao o svesvetskoj monarhiji, koju su mnogi već pokušavali da stvore. Sveto Jevanđelje sledećim crtama izobražava pogled Gospoda na njemu savremeni narod judejski: „A gledajući mnoštvo naroda, sažali se na njih, jer bejahu smeteni i napušteni kao ovce bez pastira“. (Mt. 9,3-6).
Kad bi ovo čuli tadašnji duhovnici judejski, naduveni od učenosti svoje, od pedantnog znanja Zakona i brižljivog predavanja njega narodu, šta bi rekli? Kleveta! Kleveta! povikali bi u jedan glas. Tako bi ih nagnala da se izraze slepoća njihova. Ako Napoleon očisti jamu za pomije (pomijaru), u koju se skuplja sve najbolje iz zemlje, i izbacuje u inostranstvo, a sve ono prljavo iz inostranstva se rasipa po zemlji (ovoj), ništa ne mari!
Molim za Vaše svete molitve da usredsredim oči svoje na mrtvaca svoga. Blagoslov Božji da počiva na Vama.
 
Vaš najpokorniji sluga episkop Ignjatije
26 oktobra 1861 godine
 
48. Karakteristika monaštva iz vremena episkopa Ignjatija
 
Vaše Visokoprepodobije,… oče Igumane!
(…) Mišljenje Vaše o manastirima u potpunosti delim. Stanje njihovo slično je prolećnom snegu u poslednjim danima marta i prvim danima aprila: spolja sneg kao sneg, a pod donjom stranom njegovom svuda opora prolećna voda, koja će progutati taj sneg pri prvoj povoljnoj atmosferskoj promeni. Važno znamenje svršetka monaštva je svuda prisutno, napuštanje unutrašnjeg delanja i zadovoljstvo u pokazivanju svoje spoljašnosti. Veoma često izveštačenom spoljašnošću maskira se strašna nemoralnost. Istinskim monasima monasi glumci ne daju da žive u manastirima. Za takav način života, kome je tuđe unutrašnje delanje, to jedino sredstvo za opštenje (zajedničenje) sa Bogom, ljudi postaju nepotrebni Bogu, kao što je Bog objavio prepotopnim ljubiteljima progresa. Ipak, On im je darovao 120 godina za pokajanje. (…) 3. januara 1863.
 
49. O moralnoj teškoći u svom životu, mišljenje o manastirima, optinskom starcu Makariju i o duhu toga vremena
 
Vaše Visokoprepodobije, oče Igumane!
 
Izražavam Vam najiskreniju blagodarnost što ste me se setili. Vama je 61. godina, a meni 57. Nije to mnogo godina, ali ja već završavam život svoj, jer „zli behu dani moji“ po izrazu Patrijarha Jakova. Moje zdravlje je od rođenja slabo. Teškoćama života ono je narušeno. Velika tegoba bila je moralna: u novom starešinstvu svom nisam mogao da nađem monaha koji bi bio živo izobraženje asketskog učenja Otaca Pravoslavne Crkve. Želja da sledim taj pravac, zbog svesti o njegovoj pravilnosti, dovela me je u položaj opozicioni prema svima i uvela me u borbu iz koje sam prstom Božjim, isključivo prstom Božjim, izveden i povučen u Babajevsku usamljenost, ako sam uopšte povučen. I na onoga ko je otišao, kao što vidite, podižu glas, podižu ga iz istog razloga zbog odstupanja od učenja Svete Crkve i prihvatanja shvatanja protivnih, čak i neprijateljskih tom učenju. Što se tiče manastira, smatram da je vreme njihovo isteklo. Vama je poznat Otački put, koga čini duhovni podvig zasnovan na razumnom telesnom podvigu. Takođe Vama je poznato monaštvo rusko: pokažite ljude koji prolaze taj podvig pravilno. Njih nema. Postoji u nekim manastirima telesni podvig, i to više da ljudi vide (radi pokazivanja). Otac Makarije Optinski odlučno je odbacio umno delanje nazivajući ga uzrokom prelesti, i učio je samo telesnom ispunjavanju zapovesti. Sv. Isaak Sirijski govori da telesno delanje bez duševnog jesu dojke suve i utroba neplodna. To se vidi kod vaspitanika Optina pustinje. No i o. Makarije u naše vreme bio je najbolji nastavnik monaštva. Postupao je po svojim shvatanjima, sa ciljem da ugodi Bogu i na korist bližnjima, uz znatno samooodricanje. Ako, kako Vi govorite, i reše da obnove monaštvo, onda neće biti oruđa (sredstva) za obnovu, nema monaha, a glumac ništa neće učiniti. Duh vremena je takav da pre treba očekivati završne udare, a ne obnovu. „Ko se spasava, neka spasava dušu svoju“, rekli su Sveti Oci.
Zbog moga izbegavanja zajedničkog služenja nemojte žaliti i nemojte misliti da bih ja mogao u njemu doneti bilo kakvu korist. Duhu mome potpuno je stran duh vremena, i ja bih bio na teretu drugima. I sada mene podnose milostivo samo zbog toga što se nalazim daleko i u zabiti. (…)
Da Vas spasi Gospod za ljubav i pažnju, koje pružate monahinji Mariji Šahovoj. I kod nje se može videti kako se usmerenje po učenju Svetih Otaca u naše vreme ne podnosi (i ne dopušta). Ne podnose ga zbog toga što im je tuđe, a ne poznaju ga, nije ih zanimalo ni toliko da počnu da ga uče. Kažu da je sada u knjižarama obeju prestonica (Moskve i Petrograda prim. prev) sasvim obustavljena prodaja duhovnih knjiga, ili je ona tako mala da se može smatrati da je obustavljena. Sve što je rečeno u Pismu mora da se ispuni. (…)
Episkop Ignjatije.
4. februara.
 
P. S. Veoma precizno izobrazio je prvomučenik Stefan bolest svojih savremenika (v. Dap. 7, 51). Mržnja prema Svetom Duhu dolazi od prihvatanja protivnog duha, koji može da se krišom uvuče uz dejstvo sebi svojstvene reči.
 
50. O monaštvu, umnom delanju, spoljašnjoj (prividnoj) pobožnosti, i o monahu Nikandru Babajevskom
 
(…) O monaštvu sam Vam pisao da ono doživljava u Rusiji, pa i posvuda, svoje poslednje dane. Dotrajava ono svoj vek zajedno sa hrišćanstvom. Obnavljanje ne očekujem. Nema ko da ga vaspostavi. Za to su potrebni duhonosni muževi, a sada čak ni onih koji donekle poznaju spise Otaca, makar ih tumačili i duševnim razumom, poput o. Makarija Optinskog, nema. Doduše i sada neki raspaljeni plitki ljudi, čak i od svetovnjaka, počinju da podražavaju monaštvo ne shvatajući da je ono velika Božja tajna. Pokušaji takvih ljudi samo su smešni i žalosni: oni obličavaju njihovo duboko neznanje i puteva Božjih i dela Božjih. Takvi pametnjakovići i revnitelji što god učine, sve je na štetu. Očevidno je da stara zmija njih koristi kao oruđe umnožavanja životne mnogobrižnosti i činovničkog karaktera u manastirima, čime se sasvim uništava duh monaštva, ispunjen svetom prostotom. Treba se pokoravati samo onome što Bog do pušta, kako je to prekrasno izloženo u molitvi sveta tri Otroka (Mladića), bačena u peć vavilonsku.
U savremenoj monaškoj zajednici izubljeno je pravilno razumevanje umnog delanja. Čak i spoljašnje dobro uređeno ponašanje, kakvo su bili uveli u Optinu pustinju o. Leonid i Makarije, skoro svuda je napušteno. Istinu govorite kad kažete da ja u mladosti svojoj nisam našao starca kojim bih bio zadovoljan. Ali to se može pripisati još i tome što ja nisam tražio kako valja, nisam umeo da tražim, nisam imao dovoljno sredstava za to. Ličnost koja mi je najviše odgovarala, sa kojom je meni palo u deo da se sretnem, bio je monah Nikandar, prosfornik Babajevskog manastira, muž blagodatan. Sa njim sam razgovarao 1847. godine. On je postigao najviši napredak u umnoj molitvi, prolazio je kroz taj podvig veoma prosto, prirodno, ne bivajući slavan među ljudima. Nekada je umno delanje bio veoma rasprostranjeno i u narodu, još neizloženom uticaju Zapada. Sada je sve iskorenjeno, preostala je maska pobožnosti, sile njene su se odrekli i ona je nestala. Možda se krije negde, kao najveća retkost, nekakav ostatak pređašnjeg. Bez istinskog umnog delanja monaštvo je telo bez duše. Nastupilo je proleće: neće odgoditi svoje nastupanje leto i žetva. Monaštvo je o. Nikandar shvatao isto kao što sam ga shvatao i ja. Nazivao je manastire utočištima, po naznačenju koje im je Bog dao. Govorio je da su se ta pristaništa pretvorila u pučinu na kojoj se nanosi šteta dušama i propadaju duše mnogih ljudi koji su u svetu vodili veoma dobar život. Nekima, koji su ga pitali, savetovao je da izbegnu stupanje u manastir. Treba stvarno znati sadašnje stanje manastira, koji se još mogu učiniti ljudima kao mesta spasenja. U najmanju ruku, u odabiranju manastira treba biti izuzetno oprezan i razborit. (…)
 
Episkop Ignjatije.
21. april 1864.
 
51. Blagodarnost za posetu, rasuđivanje o ljudskoj reči u poređenju sa Slovom Božjim, želja da se sledi cilj Grigorija Bogoslova
 
Vaše Visokoprepodobije, oče Antonije!
 
Iskreno Vam blagodarim za posetu meni grešnome. Tom posetom pružena mi je srdačna uteha. Naročito sam Vam zahvalan za to što ste poželeli da me upoznate sa Vašim stihovima, sa Vašim predivnim talentom, koji visoko cenim. Mati Marija po odlasku Vašem pročitala mi je još neka Vaša dela. Svi darovi Boga čoveku dostojni su uvažavanja. Dar reči nesumnjivo spada u najveće darove. Njime se čovek upodobljava Bogu, Koji ima Svoju Reč (Logosa). Reč čovečija, slično Reči Božjoj, stalno prebiva kod oca svoga i u ocu svome umu, bivajući sa njim jedno i ujedno razdvajajući se od njega neodvojivo. Reč čovečija poznata je samo umu, iz koga se ona stalno rađa i time izražava postojanje uma. Postojanje uma bez reči i reči bez uma ne možemo da zamislimo. Kada um zaželi da sebe saopšti umu bližnjih, on koristi za to svoju reč. Reč, da bi stekla sposobnost opštenja, zaodeva se u glasove ili slova. Tada neveštastvena reč kao da postaje veštastvena, prebivajući u suštini svojoj nepromenljiva. I Reč Božja, da bi stupila u opštenje sa ljudima i spasla ih, postala je čovek. Pri ozbiljnom pogledu na reč čovečiju postaje razumljiv i razlog stroge osude Gospodnje, kojom je određeno i objavljeno da će ljudi dati odgovor za svaku praznu reč. Božanski cilj reči kod pisaca, kod svih učitelja, a naročito kod pastira jeste poučavanje i spasenje ljudi. A kakav Ne strašan odgovor dati oni koji su pretvorili sredstvo nazidanja i spasenja u sredstvo razvraćenja i pogibije! Sveti Grigorije Bogoslov Pisao je u stihovima, sa uzvišenim, duboko blagočestivim ciljem: da treba pružiti hrišćanskoj mladeži štivo i uzore u poeziji, učiniti nepotrebnim za njih izučavanje neznabožačkih pesnika, čija dela odišu sladostrašćem i drugim strastima prožetim bogohuljenjem. Iskreno želim i Vama cilj Bogoslova, nalazeći da ste Vi sposobni da u izvesnoj meri ispunite taj cilj, a plata Vaša biće velika na zemlji i na nebesima. Stavite na sebe jaram toga cilja, kao onaj koji će biti dužan da u svoje vreme za podareni talant da odgovor Davaocu njegovom. Potrudite se da postignete taj cilj. Počnite da se bavite neprestano i smireno, odstranivši od sebe bilo kakvo raspaljivanje, Molitvom pokajanja: iz nje ćete crpeti nadahnuće za pisanje Baše. Zatim podvrgnite sopstvenoj strogoj kritici Vaše pisanje, i, u svetlosti savesti Vaše, prosvećene molitvom pokajanja, bespoštedno izbacujete iz Vaših sastava sve što pripada duhu sveta, što je tuđe duhu Hristovom. Teško Vama koji se smejete sada! To su reči Hristove! To je odluka koja od Boga ishodi! Ne mogu se one ukloniti nikakvim izgovorom. Sudeći sebi i razmatrajući sebe, uvidećete da svaka reč, rečena i napisana u Duhu ovoga sveta, stavlja na dušu pečat svoj, kojim se utiskuje (potvrđuje) da je duša usvojena od gospodara ovoga sveta. Za takve reči, koje su se otele u zanosu i neznanju, neophodno je pokajanje. Potrebno je utvrditi u srcu zalog vernosti Hristu, a otpadanje srca od vernosti, zbog nemoći naše, lečiti pokajanjem bez odlaganja, i uklanjanjem od sebe delovanja izazvanih nevernošću, učinjenih pod uticajem duha i duhova, koji nas obmanjuju i ujedno nam žele propast. (…)
 
11. avgusta 1864.
Episkop Ignjatije.
 
52. O stihovima o. Antonija, Puškinovom pristupu, neuspesima sakupljača priloga i o drugim pitanjima
 
(…) Nesumnjivo je da u stihovima Vašim ima onoga čuvstva, koga nema ni kod jednog pisca svetskog koji piše o duhovnim stvarima, bez obzira na jasnoću njihovog stiha. Oni stalno zapadaju u svoju čulnost, a ono što je sveto i duhovno prerađuju u svoje čulno. Duša ne nalazi kod njih zadovoljenje, hranu. Kako je prekrasan stih u „Abadonu“ Žukovskog, a kako je usiljeno osećanje! Očigledno: u duši pisca nije bilo ni pravilnog poimanja opisivanog predmeta, ni istinskog saosećanja za njega. Zbog nemanja istine on je nju stvorio i za um i srce napisao lažnu maštariju, koja ne može da naiđe na razumevanje u duši razumnog i istinski obrazovanog, utoliko pre pobožnog čitaoca. Meni se veoma dopao Puškinov pristup sopstvenim delima. On ih je izlagao najstrožijoj sopstvenoj kritici, služeći se rado i primedbama drugih književnika. Zatim je bespoštedno precrtavao u svojim delima suvišne reči i izraze, kao i reči i izraze koji su bili iole nategnuti, teški, neprirodni. Od takvog čišćenja i obrade njegova dela su zadobijala neobičnu čistotu stila i jasnoću smisla. Kako se ona lako čitaju, u njima nema suvišne reči! Zašto? Zbog bespoštednog čišćenja. Pročitavši Vaše stihove, i formiravši u sebi utisak o njima, nalazim da je i Vama neophodan taj trud. „Kako se Vaša dela lako čitaju!“ rekao je Puškinu njegov poznanik. „Zato, odgovorio je Puškin, što su pisana i obrađivana sa velikim trudom“. Usuđujem se da kažem da i ja nastojim da se držim tog pravila.
Moj sakupljač priloga, umni monah, pedesetogodišnjak, vratio se sa Kavkaza i iz privolških gubernija. Na Kavkazu je bio primljen veoma srdačno, ali je sakupio malo zbog oskudice tog kraja usled nerodica, a još više zbog opšteg i brzog ohlađenja naroda prema Crkvi. Govorili su njemu moji poznanici: „Tek tri godine Vladika nije među nama, ali on sada ne bi prepoznao narod, tako se izmenio“. U Saratovu Preosvećeni je odredio knjigu za dobrovoljne priloge na svaki mesec. Posle toga sakupljač priloga bio je primljen samo u dva doma, u svakom su mu dali po 15 kopejki u srebru. Međutim, u gradu je bio podizan ogroman teatar, kao neki katedralni saborni hram. Bogomoljci koji su dolazili tamo iz drugih gubernija pričaju da manastiri, koji se izdržavaju od dobrovoljnih priloga, krajnje nazaduju, zbog promene do koje je došlo u usmerenju svega naroda. Živimo u veku najbržeg progresa. (…)
 
Episkop Ignjatije.
16. decembra 1864.
 
53. Patriotske misli
 
(…) Na zemlji nema trajnog mira. Takav mir je na nebu. Evropski narodi svagda su zavideli Rusiji, i nastojali da joj čine zlo. Prirodno je da će i u budućnosti oni slediti isti sistem. No, velik je ruski Bog. Treba moliti velikog Boga da On sačuva duhovno-moralnu snagu našeg naroda, Pravoslavnu veru. U najmanju ruku ja bih, i pored strašne nemoći svoje, želeo da u pokajanju sklopim oči, sve dotle dok ne umukne u hramovima Božjim slavoslovljenje Boga. (…)
 
Episkop Ignjatije.
13. februara 1855.
 
54. Karakteristike onoga vremena
 
(…) U Sergijevoj pustinji preživljavao sam onu epohu za vreme koje su neverje i bezobzirno nasilje, nazvavši sebe Pravoslavljem, razarali našu oronulu crkvenu jerarhiju, rugali se i podsmevali svemu sveštenom. Rezultati ovih delovanja do danas se osećaju veoma snažno. Po milosti Božjoj želim svima da oprostim sve, i da više ne smatram da se iko ogrešio o mene. Ali delanja neprijatelja Crkve i Hrista želim da shvatam i smatram onim što ona jesu. Jer i antihrist će nazvati sebe Hristom. Razume se, i pojavu njegovu treba smatrati pravednim dopuštenjem Božjim… (…)
 
Episkop Ignjatije.
18. juna 1865.
 
55. O požaru y obitelji o. Antonija i o slabljenju religioznosti y narodu
 
(…) A ako je izgorela jedna, meni poznata gostionica, onda je gubitak ništavan. Primetno je kako se odasvud podiže bura na manastire, koji su, po svom suštinskom značaju došli u stanje koje nije bolje od Vaše izgorele gostionice. Pobožnost uopšte u narodu opada. Nihilizam prodire u malograđansko društvo, odakle nije daleko ni od seljaka. Kod mnogih seljaka pojavila se krajnja ravnodušnost prema Crkvi, pojavilo se strašno moralno rastrojstvo. Preduzimači, susedi ovdašnjeg manastira, jednoglasno se žale na gubitak savesti kod zanatlija i radnika. Napredovanje u svemu ovome ide neobičnom brzinom. (…)
Živimo sasvim tiho, poverivši se Gospodu, koji će i u sama vremena antihrista rukovoditi sluge svoje i pripremati im mesta i sredstva za spasenje, kako je to posvedočeno u Apokalipsisu. (…)
 
18. februara 1866.
Episkop Ignjatije.
 
56. O duhu onoga vremena
 
(…) Duh vremena kao vihor, zavija silno, i mnogo čupa, i lomi. To je predskazano Svetim Pismom, koje je u ponašanju i načinu mišljenja tri Otroka, opisanim od proroka Danila, nama dalo uputstvo i primer za naš način mišljenja i ponašanja. (…)
 
24. deiembra 1866.
Episkop Ignjatije.
 
57. O podražavanju smirenomudrija tri Otroka
 
(…) Dopuštenja Božja i odstupanje neznabožačkih naroda od hrišćanstva, zbog njihovog neznaboštva, Pismo je unapred najavilo. Bogu je ugodno da mi živimo u ova vremena: zato priliči da se smirimo pod krepku ruku Božju, i da smirenoumujemo, podražavajući smirenoumlje tri Otroka, čiji je položaj bio veoma sličan savremenom religioznom stanju. (…)
 
6. februara 1867.
Episkop Ignjatije.
 
* * * * *
 
60. Arhimandritu Ignjatiju (Vasiljevu). O pojanju u hramovima Moskve
 
… Ne možeš da zamisliš kako mi se učinilo odvratno moskovsko pojanje sa svojim figurama i varijacijama. Nama je po trebna veličanstvena, trepetna jednostavnost i duboko pobožno osećanje: ovim dvoma svojstvima naše pojanje će postati bolje od pojanja u moskovskim manastirima. Od nastojatelja meni se najviše svideo Teofan zbog njegove neposrednosti i srdačnosti. Usiljena svetost nekako mi nije no ukusu. (…)
 
12. avgusta 1847.
arhimandrit Ignjatije.
 
62. O horu Sergijeve pustinje
 
Oče Namesniče, jeromonaše Ignjatije!
 
…Jeromonah Pafnutije bi mogao biti oslobođen dužnosti, kad bi kod nas bio dovoljan broj jeromonaha: on je potreban samo za služenje, ali za pojanje ne samo što nije koristan, nego je i štetan.
Formirao je svoj ukus u provinciji, koji je nedovoljan za naš hor, u kome treba da služe kao najbolji ukras jednostavnost i duboko osećanje ispunjeno strahom Božjim, a ne koncertne varijacije, koje se tako koriste u Moskvi i koje nikako ne idu sa monaškim pojanjem. (,..)Molite se za nedostojnog nastojatelja Vašeg.
 
14. avgusta 1847.
arhimandrit Ignjatije.
 
63. O nedaćama vremena i o svojoj želji za osamljivanjem
 
Istinski prijatelju moj, Oče Ignjatije! , (…) Molite se za mene. Sada je čudnovato (neshvatljivo, zamršeno) vreme: gde god da pogledaš, nagledaćeš se svuda zlo odnosi prevagu, a dobronamerni ljudi bivaju ugnjetavani. Spasitelj sveta zapovedio je da trpljenjem svojim spasavamo duše svoje. Uzdam se u volju Božju. Ovdašnja usamljenost pokazuje mi jasno da mi po prirodnim mojim svojstvima i po manastirskom mom obrazovanju priliči da budem pustinjak, a moj položaj usred mnogoljudnog, prestonog grada, među ljudima političkim orjentisanim, sasvim je neprirodan, nasilan. Molitva i reč Božja to je zanimanje koje meni jedino pristaje. Uz pomoć usamljenosti mogla bi ova dva zanimanja, čini mi se i sudeći po iskustvu, da sasvim procvetaju, i ja bih želeo da njima poslužim bližnjima. Za ostalo služenje ima dovoljno ljudi, na pretek, a za ovo sada, prosto rečeno, neće ih se naći. Pokušavaju i to ne mnogi, a da neko kaže istinu Hristovu tačno, neće se naći! Zbiva se reč Hristova: Da li će Sin Božji u poslednja vremena naći veru na zemlji!
Nauke ima, Akademija postoji, ima kandidata, magistara, doktora teologije (zaista to je prosto smešno); ti stepeni daju se ljudima.
Upadne taj „teolog“ u kakvo iskušenje i pokazuje se da on, ne samo Bogoslovlja, nego čak ni vere nema. Nailazio sam ja na takve: doktor teologije, a sumnja da je Hristos bio na zemlji, nije li to izmišljotina, nije li to priča o događaju u prošlosti, slična mitološkoj! Kakvu svetlost očekivati od te tame!
Hristos sa tobom. Svoj braći mojoj najusrdniji poklon.
 
Tvoj najverniji prijatelj,
nedostojni arhim. Ignjatije.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *