NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

GLAS IZ VEČNOSTI – PISMA MONASIMA I MIRJANIMA O SPASENJU DUŠE

 

GLAS IZ VEČNOSTI
Pisma monasima i mirjanima o spasenju duše

 

 
UMESTO POGOVORA – Iguman Marko (Lozinski)
Duhovni život mirjana i monaha po delima i pismima episkopa Ignjatija (Brjančaninova)
 
Izučavajući život i pisana dela nezaboravnog episkopa Ignjatija (Brjančaninova), nehotično priklanjaš glavu pred veličinom njegovog duhovnog lika.
U njemu vidimo redak spoj mnogih prirodnih darova i hrišćanskih vrlina zadobijenih celoživotnim podvigom. Svetitelj Ignjatije bio je pričasnik i blagodatnih darova.
Imao je urođeno bistar um, srce puno ljubavi i pesnički talenat. Ove darove Brjančaninov nije prineo na žrtvu taštine i prolaznosti, već ih je posvetio Bogu i bližnjima. Od mladih dana sa izuzetnim samoodricanjem posvetio je sebe služenju Gospodu i Njegovoj Svetoj Crkvi.
Svecelo se rukovodeći u svom podvižničkom životu moral nim predanjem Pravoslavne Crkve, svetitelj asketa postigao je opitni podvig pokajanja, napredovao u umnosrdačnom delanju, stekao ljubav prema bližnjima i Bogu i zadobio izuzetan dar rasuđivanja i mnoge druge vrline. A njegova nepokolebiva detinja vera dostojna je pobožnog divljenja. Sposobnost vladike Ignjatija da vidi stanje čovečijih duša i da ih rukovodi ka spasenju, kao i njegovo pronicanje u buduću sudbinu Crkve, jeste čudesni i blagodatni dar. Svi nabrojani i mnogi drugi darovi počivšeg Vladike privlačili su k njemu ljude koji su žudeli za duhovnim životom. Najbolji savremenici videli su u njemu istinsko svetilo hrišćanstva i svom dušom težili da se prilepe k njemu (duhovno vežu za njega). Mnogi revnosni inoci, pobožna inteligencija i običan duboko verujući narod činili su veliku duhovnu porodicu bogomudrog arhipastira.
Duhovni autoritet i uticaj Vladike među svojom pastvom bio je veliki. Savremenici su visoko cenili raznovrsne darove koje je pokazivao ep. Ignjatije. Jedan od njih je pisao o njemu: „On bi mogao da bude novi Rišelje, i mogao bi da upravlja carstvom ne slabije nego čuveni kardinal; mogao bi čak privremeno da bude i Nikon, ali to nije dopustio Gospod“. Tako su mislili o Vladiki neki njegovi savremenici, ali on sam nikada nije pomišljao na duhovnu karijeru, na zemaljsku slavu. Njegova duša od detinjstva je žudela za usamljenošću i istinskim monaškim podvizima u potpunoj povučenosti.
I pored mnogih pokazanih sposobnosti, preosvećeni Ignjatije smireno je smatrao da „ne mogu svi da budu listovi, cvetovi, plodovi na drvetu državnom, već treba poneko, kao korenje, da ga snabdeva životom i snagom, onim zanimanjima nepoznatim, tihim, suštinski korisnim, suštinski neophodnim“.
Svetitelj je smatrao da je jedno od takvih suštinski neophodnih zanimanja služenje rečju utvrđivanje bližnjih u veri i hrišćanskom moralu.
Zaista, ep. Ignjatije je celog svog života i bio taj životvorni koren, koji je podsticao duhovni život mnogih ljudi, koji su zatim olistavali, cvetali i donosili plodove na drvetu Ruske Crkve.
Po sopstvenom priznanju Vladike služenje rečju bilo je njegovo osnovno zanimanje, kome je posvećivao svu svoju snagu. Pod vig služenja bližnjima rečju nazidanja (poučavanja) bio je za njega izvor radosti i utehe na poprištu njegovog života ispunjenog nevoljama.
„Služenje braći Rečju Božjom!.. To služenje se ukazivalo pred očima duše moje kao ushićujuća, naslađujuća slika…“ pisao je Preosvećeni. „…Beskrajno milosrdni Bog poverio mi je ovo služenje! Ne samo da mi ga je poverio, nego i javlja mnogim dušama da ištu od mene ovo služenje!.. Kako se utešno dozivaju sa mnom mnoge duše u tajanstvenoj noći ovoga sveta sa raznih strana svojih jedna sa bolesničkog odra, druga iz izgnanstva, jedna sa obale Volhova, neka sa obale Dvine, neka sa polja Borodinskog, poneka iz kolibe, a neke iz dvorca carskog. Duša, ma gde bila postavljena, ako nije slomljena neosetljivošću, vazda oseća potrebu za rečju Božjom, vazda je pad muči i guši. Izgovaram reč Božju u besedama ličnim, pišem je u besedama kad nisam prisutan kao sagovornik, sastavljam neke knjige koje bi mogle da zadovolje duhovne potrebe sadašnjeg hrišćanstva, da služe pri sadašnjoj gladi kao neka uteha i pouka. Od služenja Reči razleže se u duši mojoj nekakav neizrecivo radosni glas uverenja u spasenje“. Služenje ep. Ignjatija rečju nazidanja (poučavanja) nije prestalo njegovom smrću. Učenje Vladike o duhovnom životu hrišćanina, koje je izložio u svojim delima, služi spasenju hrišćana svih sledećih naraštaja. Još za života vladike Ignjatija njegova dela su čitana po mnogim obiteljima (manastirima) ruske zemlje i bila su visoko cenjena.
Sarovska pustinja primila je „Oglede iz asketike“ sa „naročitom ljubavlju“. U Kijevo-Pečerskoj Lavri, Optinoj pustinji, Ust-Medvecskoj obitelji, u Nikolo-Babajeskom manastiru, u obiteljima petrogradske, moskovske, kavkaske, stavropoljske i drugih eparhija dela Vladike su bila smatrana dušespasonosnim knjigama, koje odražavaju asketska predanja pravoslavnog podvižništva, u skladu sa duhovnim potrebama inoštva toga vremena. Čak su i na dalekom Atonu dela ep. Ignjatija postala poznata i pobuđivala pobožno poštovanje njihovog autora.
A najbolji jerarsi prošlog veka odmah su videli u delima preosvećenog Ignjatija svestrano rukovodstvo za duhovni život. Petrogradski mitropolit Isidor u pismu od 7. aprila 1867. godine pisao je Vladiki: „Pošto sam danas dobio treći i četvrti tom dela Vašeg preosveštenstva, žurim da Vam izrazim iskrenu zahvalnost za korisna dela Vaša, koja svedoče o dubokom izučavanju dušespasonosnog učenja bogomudrih podvižnika pobožnosti i istinskih rukovoditelja u inočkom životu. Ne mogu a da pri tom ne izrazim duševno žaljenje što oslabela snaga otkazuje služenje Vašem krepkom duhu u nastavljanju podviga na tom poprištu duhovne nauke, na kome odavno nismo videli tako usrdnog trudbenika“.
Kostromski arhiepiskop Platon, upoznavši se sa delima svetitelja Ignjatija sa blagodarnošću mu je pisao: „…Između ostalog štiva dali su mi i Vaše asketske spise. Ovoga časa uzimam ih u ruke i čujem u njima zvuke svetootačke harmonije, naslađujem se duhom drevnih otaca… Otvaram pre svega „Plač moj“, tako se tu oseća sv. Jefrem. Vladiko sveti, izražavam Vam istinsku blagodarnost što ste mi dostavili dela Vaša. Da posluže ona na dobro Crkve, kao i dela svetitelja Tihona i da Vas Bog udostoji časti svetitelja Tihona i prepodobnih i bogonosnih otaca.
U Crkvi Vi ste ostavili spomenik svog duhovnog delanja. Sada pak preporučujem svoj eparhiji pisana dela Vaša. Da oživi u svom sveštenstvu želja za pribavljanjem i usrđe za čitanje Vaših podvižničkih spisa“. Predivno otkriva značaj dela ep. Ignjatija za hrišćane toga vremena arhimandrit Ignjatije (Mališev), učenik i prvi kelejnik svetitelja Ignjatija. Upoređujući svoje doba sa vremenima proroka Ilije, arhimandrit Ignjatije (Mališev) piše: „Tada čovečanstvo nije mučila, a ne muči ga ni sada, glad za hranom, nego glad za slušanjem reči Božje. Vi ste otvorili nebo, potekle su vode, i žedni ljudi su se napojili, Vi ste dali hranu koja hrani gladne. Tako razumem Vaša dela… Vaša knjiga je knjiga života! A učenje su vode žive, koje ispunjavaju duše čovečije. Ovo učenje je u naše oskudno vreme neophodno kao voda u vreme proroka“.
I ne samo monahujući, nego i najbolji predstavnici belog sveštenstva i svetovnjaci iz mnogih gradova (Petrograda, Moskve, Jaroslava, Vologde, Arzamasa, Stavropolja, Brjanska i drugih gradova) izrazili su starcusvetitelju (arhijereju), koji se nalazio na predsmrtnom bolesničkom odru, iskrenu blagodarnost za duhovno bogatstvo, koje sadrže njegova dela. Posle smrti ep. Ignjatija zanimanje za njegovu ličnost i dela među inocima i bogoljubivim mirjanima neprestano je raslo. Objavljivanje drugog (1878) i trećeg (1905) izdanja celokupnih dela Vladike i ponovljena izdanja njegovih pojedinih dela očigledno svedoče o tome da su dela arhipastirapodvižnika odgovarala duhovnim potrebama hrišćana i bila veoma tražena.
Izdanja dela vladike Ignjatija u više hiljada primeraka brzo su rasprodavana po obiteljima (manastirima) i pojedinim licima sve ruske zemlje. Jedino Gospod Bog zna broj lica koja su ih čitala i koja su zadobila od njih pravilno upravljanje (usmerenje) u duhovnom životu.
Može se pouzdano reći da se u punoj meri ostvarilo značajno predosećanje učenika ep. Ignjatija, kasnije arhiepiskopa Jaroslavskog Leonida, koje je izneo u godini smrti Vladike.“ Nadam se, govorio je on, da će pravoslavni ruski narod usvajati pokojnog Svetitelja; u njegovom životu i pisanim delima oni će nastojati da nađu, i naći će ono što može da bude dušespasonosno za sve“. Ep. Ignjatije pojavio se kao slavni preteča samobitnih ruskih pisaca asketa, bogoslova: ep. Teofana Zatvornika, shijeromonaha Amvrosija i drugih optinskih staraca. Kasniji i najnoviji ruski hrišćanski pisci u pitanjima duhovnog života često se pozivaju na dela episkopa Ignjatija kao na neosporni autoritet.
Njegovo učenje o umnosrdačnoj molitvi našlo se i u zborniku o Isusovoj molitvi, izdatom od Valaamskog manastira uz učenje ep. Teofana Zatvornika.
Mnogi poznati arhipastiri i pastiri sa kraja 19. i početka 20. veka rukovodili su se u svojoj pastirskoj delatnosti staranja o dušama delima preosvećenog Ignjatija. Godine 1915. arhiepiskop Tverski i Kašinski Serafim (Čičagov, upokojio se 1939. godine, kasnije mitropolit Lenjingradski nap. autora), vodeći brigu o obnovi parohijskog života svoje eparhije, preporučivao je pastirima čitanje dela ep. Ignjatija. On je pisao: „Treba čitati dela Ignjatija Brjančaninova… i drugih podvižnika. Ne preporučujem „Dobrotoljublje“, time ne treba započinjati, već jemčim da će se onaj ko pročita Ignjatija Brjančaninova zaprepastiti svojim neznanjem i da će zadobiti najuzvišenije naslađenje“.
Čuveni optinski starci Varsonufije, Nektarije, Nikon, starac Jeleazarovske obitelji shiarhimandrit Gavrilo izražavali su se sa najvećim uvažavanjem o ličnosti i pisanim delima Vladike.
I sada mnogi mirjani nalaze u delima ep. Ignjatija izvor žive vode, koji utoljava duhovnu žeđ.
Za monahujuće ep. Ignjatije je bio i jeste u pravom smislu reči „učitelj inoka“. Njegov „Doprinos savremenome monaštvu“ treba da bude nastolna (priručna) knjiga za svakog inoka koji želi da ide putem pravilnog telesnog i duhovnog podviga. Pastir propovednik, rukovodeći se učenjem preosvećenog o duhovnom životu hrišćanina, vodiće svoju pastvu putem spasenja, a u njegovim delima može da crpi nepresušni materijal za svoje propovedi.
Učeni bogoslov u delima Vladike naći će kristalno čisto pravoslavno učenje o mnogim aktuelnim bogoslovskim pitanjima.
Arhipastir u oblagodaćenom javnom crkvenom služenju ep. Ignjatija može da nađe primer samopožrtvovanog služenja Crkvi.
Lik preosvećenog Ignjatija kao arhipastira-podvižnika i sada živi u srcima najboljih hrišćana, a njegovo učenje o duhovnom životu služi im kao rukovodstvo na putu ka večnom nebeskom otačastvu.
U obnovljenim duhovnim školama Ruske Crkve ep. Ignjatije opravdano se smatra jednim od najistaknutijih predstavnika asketske propovedi 19. veka. Propovedi vladike Ignjatija, koje su bile odraz svog njegovog asketskog učenja, proučavaju se kako u duhovnim seminarijama, tako i u akademijama.
Stogodišnjica smrti svetitelja Ignjatija bila je obeležena od strane lenjingradske i moskovske Akademije naučnim predavanjima, posvećenim tom jubileju. U moskovskoj Duhovnoj Akademiji na temu jubileja bila je postavljena izložba u čast sećanja na počivšeg Svetitelja.
Završavajući rad, hteo bih da navedem reči jednog od poštovalaca vladike Ignjatija iz naših dana, arhiepiskopa Mihajla (Čuba). U članku posvećenom stoleću od dana prestavljenja „episkopa askete“, on piše: „Ako je za života episkopa Ignjatija poznanstvo sa njim i poznavanje njegove delatnosti i njegovih pisanih dela bio udeo lica, koja su sa njim imala ove ili one odnose (veze), njegovih prijatelja i starešina, onda je kasnije njegovo ime postalo poznato kao ime jednog od najuglednijih rukovoditelja na putevima koji vode čovečju dušu ka Bogu i večnom životu“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *