NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA

 

EVANĐELSKA BLAŽENSTVA
 

 
BLAŽENI VI KAD VAS STANU GRDITI, I GONITI, I GOVORITI PROTIV VAS SVAKOJAKE RĐAVE REČI LAŽUĆI, MENE RADI. RADUJTE SE I VESELITE SE, JER JE VELIKA NAGRADA VAŠA NA NEBESIMA, JER SU TAKO GONILI PROROKE PRE VAS.
 
Blaženi vi kad vas stanu grditi, i goniti, i govoriti protiv vas svakojake rđave reči lažući, mene radi. Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima, jer su tako gonili proroke pre vas. Eto tajne svih blaženstva i svih vrlina: On sam – Bogočovek Hristos. Njime je svako blaženstvo – blaženstvo, i svaka vrlina – vrlina. I još: Njime je svaka vrlina u isto vreme i blaženstvo. Zašto? Zato što je On oličenje svih božanskih vrlina i svih božanskih blaženstava, „jer u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno – παν το πληρωμα της Θεοτητος σωματικως“ (Kol. 2, 9; sr. Ef. 1, 23). U Njemu su se sva blaženstva stopila u jedno blaženstvo: sveblaženstvo, i sve vrline stopile u jednu vrlinu: svevrlinu. Nema sumnje, Bogočovek je svevrlina, i stoga – sveblaženstvo. Sa istog razloga On je i Sveistina, i Svepravda, i Sveljubav, i Svemudrost, i Svesvetlost, i Svedobrota, i Sveblagost, i Svemilost, i Sveznanje. Jednom rečju: u Njemu su sva božanska i sva čovečanska savršenstva, jer je On – savršeni Bog i savršeni čovek, i time – savršeni Bogočovek. Ko i posle Njega pita: šta je istina, šta – pravda, šta – ljubav, šta – život, šta – besmrtnost, šta – Bog, šta – čovek, šta – svet? nije istinski osetio i istinski postavio ni problem istine, ni problem pravde, ni problem ljubavi, ni problem života, ni problem besmrtnosti, ni problem Boga, ni problem čoveka, ni problem sveta. Jer da je istinski osetio ma koji od tih problema, i svom dušom, svim srcem, svim bićem potražio njegovo rešenje, morao bi naići na Njega – čudesnog Bogočoveka, i u Njemu naći željeni odgovor. Na sva sudbonosna pitanja ljudskoga duha samo Bogočovek daje čovečanski stvarne i božanski savršene odgovore, koji važe za sve svetove u kojima živi ljudsko biće. Jer je radi toga i došao među ljude, radi toga i objavio ovu blagovest: „Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, dobija; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara mu se“ (Mt. 7, 78).
Deveto blaženstvo jasno nam kazuje i očigledno pokazuje da je Bogočovek Hristos i tvorac, i cilj, i smisao svih blaženstava u svima svetovima. On je ta pravda radi koje progone pravdoljupce; On je i smernost u smernima, i krotost u krotkima, i milostivost u milostivima, i čistota u čistih srcem, i mir u mirotvorcima, i dobrota u dobrima; jednom rečju: On je duša svake vrline, a sa tim – i svakog blaženstva. I sve rđavo što se rekne ma o kojoj vrlini, odnosi se na Njega, biva „Njega radi“. Grde li, klevetaju li, ruže li nosioce Njegovih vrlina, to Njega grde, Njega klevetaju, Njega ruže (sr. Rm. 15, 3). Gone li ih, to Njega samog gone. „Savle, Savle, zašto me goniš?“ jer goneći moje sledbenike – mene goniš. Zaprepašćen i prestravljen, gonilac hrišćana dršćući pita: „Ko si ti, Gospode?“ I dobija odgovor: „Ja sam Isus, koga ti goniš“ (D. A. 9, 45; 22, 78; 26, 14/15).
Iz prevelike ljubavi Gospod Isus se ovaploćuje u svoje sledbenike, živi u njima, i sve što oni podnose Njega radi On prima na sebe: svaki udarac koji padne na njih, pada najpre na Njega; svaka uvreda, upućena njima, pogađa prvo Njega; tako i svaka nepravda, i svaka kleveta, i svaka rđava reč. U svima njihovim osećanjima, mislima, doživljajima, On učestvuje na tajanstven božanski način. Često puta, On sve njihovo toliko učini svojim, da svuda u sebi, u celom biću svom oni osećaju Njega. I poput Pavla, svaki od njih može reći za sebe: „Ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“ (Gl. 2, 20). Živeći u svojim sledbenicima, čudesni Gospod sve muke, sve nevolje, sve patnje, sve smrti njihove Njega radi neosetno pretvara u blaženstvo kome nema kraja ni u ovom ni u onom svetu. Zato su oni radosni, zato blaženi, kada ih grde, klevetaju, ogovaraju, sramote, biju i ubijaju radi Gospoda Isusa. Više svega što se ceni oni cene „sramotu Hristovu“, i idu kroz ovaj svet s radošću „noseći Njegovu sramotu“ na sebi (Jevr. 11, 26; 13, 13), uvek „gledajući na Njega, koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božjeg“ (Jevr. 12, 2). Što se desilo sa Gospodom Isusom, dešava se i sa Njegovim sledbenicima. U svakome od njih, ponavlja se život Njegov u većoj ili manjoj meri. Evo evanđelskog pravila obaveznog za hrišćane svih vekova: „Svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu, biće gonjeni“ (2 Tm. 3, 12). Zato Hristonosac s ushićenjem preporučuje hrišćanima: „Blagosiljajte one koji vas gone; blagosiljajte, a ne kunite!“ (Rm. 12, 14). A sam svemilostivi Spasitelj savetuje: „Molite se Bogu za one koji vas gone“ (Mt. 5, 44).
Kada ljudi ruže, sramote, klevetaju, gone, biju i ubijaju sledbenike Hristove, sve to čine „lažući“, lažno shvatajući, lažno predstavljajući, lažno tumačeći Hrista i Njegovo Evanđelje. U svemu tome uvek je istinita ona Spasiteljeva reč: „Omrznuše na me ni za šta“ (Jn. 15, 25). I kada ruže – ruže „ni za šta“; i kada gone – gone „ni za šta“; i kada biju i ubijaju – biju i ubijaju „ni za šta“. Čineći tako, ljudi dokazuju koliko su se izjednačili sa zlom i logikom zla, da svesno, logički, racionalno mrze „ni za šta“ sve što je Hristovo, božansko, besmrtno, večno. Razume se, u tome se i sastoji besmislenost, nelogičnost i ludilo zla, i njegovih pobornika: mrzeti „ni za šta“ Boga i sve što je Božje.
Sva sila devetog blaženstva, a i onih što mu prethode, taji se u rečima: „mene radi“. Jer On, samo kao Pobeditelj smrti, a to znači: samo kao besmrtna i večno živa i Božanska ličnost mogao je, može i uvek će moći ispunjavati neprolaznim blaženstvom sve one koje „Njega radi“ ruže, sramote, klevetaju, gone, biju i ubijaju. Svaka evanđelska vrlina, produžena do kraja, odvodi pravo Njemu, Bogu i Gospodu Isusu, otkriva Njega kao svog tvorca, izvršitelja i nagraditelja. Tako i svako blaženstvo – u Njemu ima svoj izvor i uvor. Nije ni čudo, jer se hrišćanstvo, u svekolikoj raznolikosti i raznovrsnosti doživljaja, misli, osećanja, dela, svodi na Hrista. Da, hrišćanstvo je – Hristos produžen u sve vekove (sr. Mt. 28, 20). I idući za Hristom, živeći Njime, stradajući za Njega, čovek svim bićem ulazi u nebesko carstvo, u njegove radosti i sladosti, u njegova savršenstva i blaženstva, i Hristom postaje besmrtni naslednik svega božanskog, besmrtnog i večnog (sr. Gl. 4, 7; Rm. 8, 17). Zato je Sveistiniti i rekao: Radujte se i veselšie se, jer je velika nagrada vaša na nebesima. Mala je zemlja, i što je na njoj, da bi dostojno nagradila hristočežnjive stradalnike.
Samo Večni i večnost, samo Besmrtni i besmrtnost, mogu dostojno nagraditi ono što čovek čini Večnim i radi večnoga, Besmrtnim i radi besmrtnoga, Bogom i radi Božjeg. Čineći ono što je Hristovo, čovek izrasta iz našeg sveta, nadrasta ga, dušom se preliva u nebo i nebeske svetove, na zemlji živi nebom i po zakonima neba: nestaju granice između zemlje i neba, pod vrelim dahom njegove vere, molitve i ljubavi one se tope kao da su od snega; sve njegove misli, sva njegova osećanja, sva njegova raspoloženja kreću se slobodno i po nebu i po zemlji (sr. Kol. 3, 13; Flb. 2, 5; 4, 7; 3, 20). Sve što je na zemlji on gleda s neba, ceni nebom i meri nebom. Kao nebeski čovek na zemlji, on svim bićem oseća da je i njegov život i njegova nagrada na nebesima. Gledajući s neba na sva svoja stradanja radi Hrista, on im radosno i veselo hita u susret.
Evanđelska je blagovest: iza svake uvrede koju čovek krotko podnese radi Hrista – stoje sva nebesa kao nagrada. Zar ima uvrede, zar ima patnje koju hrišćanin neće s radošću podneti radi Hrista? Hiljade progonstava, i iza njih mnoge hiljade smrti, navaljuju na Hristovog čoveka, i on im veseo i radostan hita u susret, jer mu u dušu naviru hiljade i hiljade blaženstava kroz sveistinite reči Sveblaženoga: Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima. Šta su naša zemaljska stradanja za Hrista prema ovakvoj nagradi? Zrno peska prema suncu, kaplja – prema okeanu. „Jer naše lake sadašnje nevolje donose nam večnu i od svega pretežniju slavu, nama koji ne gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi, jer je ovo što se vidi – privremeno, a ono što se ne vidi – večno“ (2 Kor. 4, 17-18). A iza svega toga stoji On, koji i nebo čini nebom, i raj – rajem, i blaženstvo – blaženstvom. Stoga je i nagrada naša veća od neba i od nebesa nad nebesima, veća toliko koliko je beskonačni Bog veći od svake tvorevine, pa i od najsavršenije.
To je ono što je davalo, i uvek daje, radost i blaženstvo svima Apostolima u njihovim trudovima, svima Mučenicima u njihovim mukama, svima Podvižnicima u njihovim podvizima, svima pravednicima u njihovim stradanjima, svima hrišćanima u njihovim pothvatima. Iza svakog podviga Hrista radi stoji sav On, sa svima svojim nebesima i Anđelima, savršenstvima i blaženstvima, radostima i sladostima. Zar ne vredi, podneti za Njega po hiljadu smrti svaki dan, ako ustreba? Nema sumnje, u svakoj od njih skriva se po bezbroj radosti i blaženstava za Hristovog stradalca. Zato nema kraja čovekovoj radosti u Hristu. Tu nam radost blagovesti najrevnosniji blagovesnik i nenasitni stradalnik: „Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se“ (Flb. 4, 4; sr. 1 Sol. 5, 17; Kol. 1, 24).
Sva istorija hrišćanstva nije drugo do neprekidan primer te radosti, tog blaženstva u stradanjima za Hrista. Izbijeni i osramoćeni radi Hrista, sveti Apostoli odlaze „radujući se što se udostojiše primiti sramotu za Gospoda Isusa“ (D. A. 5, 40-41). Sveti Prvomučenik Stefan je uistinu sveti Prvoradosnik, jer je za vreme svojih stradanja doživeo neiskazano blaženstvo: „video nebesa otvorena i Gospoda Isusa gde stoji s desne strane Bogu“ (D. A. 7, 55-56). Poput svetog Prvomučenika, to blaženstvo u stradanjima za Hrista, doživljuju, u većoj ili manjoj meri, i svi ostali sveti Mučenici, sveti Ispovednici, sveti Besrebrnici, sveti Podvižnici, i svi pravednici. Ko će iskazati, ko opisati njihove radosti i njihova blaženstva u njihovim tugama za Hrista, stradanjima za Hrista, umiranjima za Hrista? Jer ukoliko se stradanja Hristova umnožavaju na njima, utoliko se i uteha njihova umnožava kroz Hrista: „Bog svake utehe“ svemilostivo ih „teši u svakoj nevolji“ njihovoj (sr. 2 Kor. 1, 35). Zato su oni „dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista“ (sr. 2 Kor. 12, 10). Oni znaju, i sa svetim Apostolom svima hrišćanima svedoče i objavljuju: da se „nama darova, Hrista radi, ne samo da verujemo u Njega nego i da stradamo za Njega“ (Flb. 1, 29). Ispunjena blagodaću Svetoga Duha, duša hrišćana postaje čudotvorna radionica, u kojoj se svaka tuga, svaka nevolja, svako stradanje za Hrista neminovno pretvara u radost, u ushićenje, u blaženstvo (sr. Jn. 16, 20). Zato hristonosni Apostol poručuje hrišćanima: „Svaku radost imajte, braćo moja, kada padate u različne napasti, znajući da kušanje vere vaše gradi trpljenje; a trpljenje neka delo dovršuje, da budete savršeni i celi bez ikakvog nedostatka“ (Jak. 1, 24). A drugi sveti Apostol kao da dopunjuje ovu blagovest, govoreći u ime svih hrišćana: „Mi se hvalimo nevoljama, znajući da nevolja gradi trpljenje, a trpljenje iskustvo, a iskustvo nadanje; a nadanje ne posramljuje, jer se ljubav Božja izli u srca naša Duhom Svetim koji nam je dat“ (Rm. 5, 35).
Deveto blaženstvo je doživljaj, i samo kao doživljaj nesumnjiva evanđelska istina. Njega doživljuju oni hrišćani koje zbog Hrista ruže, progone, klevetaju „lažući“, tj. upotrebljavajući laži protiv njih, samo da bi ih mogli ružiti, progoniti, klevetati. Spasitelj ni u kom smislu ne obećava niti daje ovo blaženstvo onim hrišćanima koje ruže i progone zbog njihovih nedela i neevanđelskih postupaka. U ovome za hrišćansko saznanje služi kao rukovodstvo i putokaz ona bogomudra reč svetog apostola Petra, upućena hrišćanima svih vremena: „Ljubljeni, radujte se što stradate s Hristom, da biste se mogli radovati i veseliti i onda kad se pojavi slava njegova. Ako bivate ukoreni za ime Hristovo, blaženi ste! – jer Duh slave i Boga počiva na vama. Samo neka niko od vas ne postrada kao ubica, ili kao lupež, ili kao zločinac, ili kao onaj koji se meša u tuđe poslove. Ako pak strada kao hrišćanin, neka se ne stidi, već neka slavi Boga radi toga“ (1 Petr. 4, 14-16).
Vođen Duhom Svetim kroz sveta tajanstva Hristovog Evanđelja, Sveti Zlatoust ovako blagovesti o devetom blaženstvu: Spasitelj kao da veli: Makar vas nazivali varalicama, makar – zavodnicima, makar – zločincima, ili kojim drugim imenom, ipak – vi ste blaženi. Šta je neobičnije od ovakvih pouka: nazivati željenim ono što drugi izbegavaju, to jest: siromaštvo, suze, gonjenje, grdnje? Ali, On je ne samo to rekao, nego i ubedio u to ne dvojicu, ne desetoricu, ne dvaestoricu, ne stotinu, ne hiljadu ljudi, već svu vaseljenu. Takva je bila sila božanskog Učitelja! No, da ne bi neko pomislio, da same po sebi grdnje čine ljude blaženima, Hristos ih svodi na dve vrste: kada bivaju radi Njega i kada su lažne. Ako toga nema, onda grđeni ne samo nije blažen, nego je i nesrećan. Pogledaj, kakva je opet nagrada: jer je velika nagrada vaša na nebesima. No, ne treba padati duhom što se ne kaže da se za svako blaženstvo daruje carstvo nebesko. Jer Spasitelj, iako različito naziva nagrade, ipak sve one uvode u carstvo. Jer i kada kaže da će se koji plaču utešiti, i milostivi biti pomilovani, i čisti srcem videti Boga, i mirotvorci nazvati sinovima Božjim, – svim tim On označava ne što drugo nego carstvo nebesko. Jer koji dobiju ta blaga, nesumnjivo dobijaju i carstvo nebesko. Ne treba, dakle, misliti da se carstva nebeskog udostojavaju samo siromašni duhom; njega dobijaju i žedni pravde, i krotki, i svi ostali.[1]
Pošto je rekao: nagrada je vaša velika, Spasitelj je dodao i drugu utehu: jer su tako gonili proroke pre vas. Pošto se približavalo carstvo, i bilo očekivano, On im predočava utehu od opštenja sa onima koji su pre njih postradali. Ne mislite, veli On, da vi tobož stradate zato što govorite i propisujete nešto suprotno pravdi; i da će vas goniti zato što ste učitelji rđavih učenja. Na vas će se okomiti pretnje i opasnosti ne što propovedate zlo nego što su slušaoci zli. Stoga će i klevete pasti, ne na vas – stradalnike, nego na one koji zlo čine. O tome svedoči sve prošlo vreme. Jer ni proroke nisu optuživali za bezakonje ili bezbožno učenje, kada su neke od njih kamenovali, neke progonili, a neke opet podvrgavali bezbrojnim nevoljama.[2]
Mada Gospod i u drugim blaženstvima govori: blaženi siromašni, blaženi milostivi, ipak On ovde govori određeno, i reč upućuje neposredno učenicima: blaženi vi kad vas stanu grditi, i goniti, i govoriti protiv vas svakojake rđave reči, pokazujući da se to najpre odnosi na njih, i da je to svojstveno na prvom mestu učiteljima. Ujedno s tim On ovde nagoveštava svoje dostojanstvo i istovetnost časti sa Ocem. On kaže: kao što su proroci stradali Oca radi, tako ćete i vi stradati mene radi. A kada kaže: proroke pre vas, pokazuje da su i oni sami već proroci. Zatim, pokazujući da će stradanja naročito biti korisna za njih i da će ih proslaviti, On nije rekao: vas će grditi i goniti, a ja ću to sprečavati. Jer On hoće da ih osigura ne od toga da ništa rđavo o sebi ne čuju, nego da velikodušno podnose rđave reči o sebi, i da ih delima opovrgavaju. Jer ovo je veće od onoga: kao što je opet mnogo veće ne padati duhom za vreme stradanja nego ne stradati uopšte.[3]
Nemoguće je da budu od svih hvaljeni oni koji žive u vrlinama. Spasitelj određuje nagradu ne samo za opasnosti, kojima se oni podvrgavaju, nego i za opadanje. Stoga On nije rekao: kada vas stanu zlostavljati i ubijati, nego: kada vas stanu grditi, i govoriti protiv vas svakojake rđave reči. Stvarno, opadanje zadaje teže rane nego sama dela. U opasnostima ima mnogo čega što olakšava bol, na primer, kada svi podstiču, mnogi odobravaju, hvale i veličaju. Ali ovde, u opadanju, onemogućuje se i sama uteha. Podnositi opadanje ne smatra se za veliki podvig, mada ono zadaje podvižniku više jada nego same opasnosti. Mnogi su digli ruku na sebe, jer nisu bili u stanju da podnesu rđave glasove o sebi. Stoga je Hristos i odredio veliku nagradu za ovo. Da neko ne bi rekao Hristu: zašto sada ne odmažđuješ klevetnicima, i ne zapušuješ im usta, nego obećavaš nagradu na nebesima? On je spomenuo proroke, pokazujući da Bog ni u njihovo vreme nije odmažđivao neprijateljima njihovim. A kada je njih Bog bodrio nadom na budućnost, utoliko pre On bodri njih sada, kada je i sama nada budućnosti postala jasnija i shvatanje života uzvišenije – μειζωη η φιλοσοφια. Treba obratiti pažnju i na to da je Gospod posle tolikih zapovesti predložio ovu poslednju. To nije učinio bez razloga, nego da bi pokazao, da ove podvige može uzeti na sebe onaj koji se ranije pripremio pomoću svih prethodnih zapovesti i utvrdio u njima. Radi toga nam je Hristos ispleo od tih zapovesti zlatan lanac, uvek krčeći put od prethodne zapovesti sledećoj. U samoj stvari, smeran čovek će i grehe svoje oplakivati; a ko oplakuje grehe svoje, biće i krotak i pravedan i milostiv; milostiv, pravedan i skrušen biće svakako i čist srcem; a čist srcem biće mirotvorac. Ko je pak sve to postigao, biće gotov i na opasnosti, neće se poplašiti opadanja, ogovaranja i bezbrojnih zala.[4]
O devetom blaženstvu Blaženi Teofilakt veli: Najzad, Gospod govori svojim Apostolima, pokazujući, da je učiteljima na prvom mestu svojstveno trpeti grdnje. Nije blažen svaki koga grde, već samo onaj koga grde za Hrista i lažno. U protivnom pak slučaju on je nesrećan, jer je za mnoge sablazan. Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima. Gospod nije govorio o velikoj nagradi za druge vrline, a ovde govori o njoj, pokazujući time – da je podnošenje grdnji – velika i teška stvar, jer su mnogi sami sebi oduzeli život. I Jov, koji je podneo druga iskušenja, bio je naročito uzbuđen kada su ga prijatelji vređali kako on, tobož, strada zbog grehova.[5]
U ovom blaženstvu, veli Zigaben, jasno je da je: blaženi ste vi, upućeno na prvom mestu učenicima, a preko njih i svima koji ih budu podražavali. Jer su tako, veli, gonili proroke pre vas. Na koji način „tako“? Očigledno: grdeći ih, i progoneći ih, i govoreći svakojake rđave reči o njima lažući, Boga radi. Kao što Spasitelj šalje svoje učenike da propovedaju ono što im je zapovedio, tako je i Bog slao proroke. Rekavši pak: proroke pre vas, Gospod pokazuje da će i oni prorokovati. Izjednačujući ih sa prorocima, On bodri njihove duše.[6]
Povodom reči: Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima, Blaženi Avgustin veli: Ja ne mislim da su ovde na nebesima nazvani viši delovi ovog vidljivog sveta. Jer naša nagrada, koja treba da bude postojana i večna, ne može se staviti u stvari prolazne i privremene. No ja smatram da izraz na nebesima označava duhovna nebesa gde obitava večna pravda. O ovim nebesima govori Apostol: „Jer je naše življenje na nebesima: (Fl. 3, 20).[7]
 


 
NAPOMENE:

  1. Beseda 15, 45 na Mateja; PG. t. 57, col. 228; str. 155.
  2. Sv. Zlatoust, Beseda 15, 5; s. 2289; str. 155-6.
  3. On, isto; s. 229; str. 156.
  4. On, Beseda 15, 56; s. 230-1; str. 156.
  5. Enarratio in Ev. Mat., ad loc.
  6. Comment in Matth., sar. V, v. 12; col. 197 C.
  7. tamo. book I, chap. V, 15; p. 11.

2 komentar(a)

  1. Blagodareći Bogu,
    Sv. Justinu Ćelijskom,
    Blagodarim i Vama.💐

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *