NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » BESEDE POD GOROM

BESEDE POD GOROM

 

BESEDE POD GOROM
 
O OSIGURANJU ŽIVOTA
 
Hristos ženi Samarjanki: Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti.
A koji pije od vode koju ću mu ja dati, neće ožedneti do veka.
Simon Petar: Gospode! Kome da idemo?
Ti imaš reči večnoga života.
O Bože! ti si Bog moj, ja te ištem u zoru,
žedna je tebe duša moja, za tobom čezne telo
Moje u zemlji suhoj, žednoj i bezvodnoj
(Jov. 4, 13 i d.; Jov. 6, 68; Psalam 63).
Kad jutro cvane misli, da nećeš dočekati večera;
kad veče dođe, ne obećavaj sebi da ćeš jutpo videti.
De imitatione Christi, lib. I cap. XXIII, 3.

 
Ja i ti ce sretamo na putu života, dragi prijatelju moj. Ja i ti se prvi put vidimo, i gle, ja i ti se skoro već dobro poznajemo. Ja poznajem ono, što pokreće tvoje biće, ti poznaješ ono, što pokreće moje biće. Ono što pokreće i moje i tvoje biće to je želja za životom. Odkuda ja poznajem tebe, kad te prvi put vidim? Odkuda ti poznaješ mene, kad me prvi put vidiš? Otuda, što ja nalazim tebe u meni, a ti nalaziš mene u tebi. Ti si varijant mene, ja sam varijant tebe; u suštini smo jedno obojica. Za to kad se sretnemo, mi i ne stavljamo jedan drugom pitanje: ko si ti? no: kuda? Ja znam, da ti želiš ka životu, i ti znaš, da ja gredem ka životu. Mi za to samo pitamo za put jedan drugoga: kuda? I oko puta se prepiremo. Ja kažem tebi: ti ideš lažnim putem, koji ne vodi životu. Ti kažeš meni, da ja idem pogrešnim putem, koji vodi u propast. I mi se razjedinjavamo i osećamo sasvim nesrodni. I što se više prepiremo, to se sve više nesrodnost naša pokazuje. I ambis se otvara među nama, i raste, raste; ti si na jednoj obali njegovoj, ja na drugoj, i obale se njegove sve više razmiču, razmiču, i najzad se toliko razmaknu, da niti ja razumem tvoje reči protiv mene, niti ti moje argumente protiv tebe. I ne čujući jedan drugog svak od nas misli, da je pobedio.
No gle, ja i ti ćemo umreti, i tad ćemo biti jedno. Tvoja lubanja dodirivaće moju, tvoja će se rebra plesti kroz moja, tvoje će se ruke savijati oko mojih, prah tvoj i prah moj biće jedno. Pa kad će kosti naše po smrti morati biti jedno, zašto misli naše za života ne bi mogle biti jedno?
Ja i ti želimo da osiguramo život. Gle, mesec i zemlja i sunce su osigurani, oni se ne kolebaju u svojim osnovima, na koje su položeni, A ja i ti nismo osigurani, i nismo nekolebljivi na onim osnovima, na kojima smo položeni. Čime je osiguran mesec, da se ne koleba? Vođstvom sunca. Čime je osigurano sunce, da se ne koleba? Vođstvom jednog većeg sunca. Zemlja privlači mesec i svojom snagom drži ga i vodi sa sobom. Sunce privlači zemlju, i svojom snagom drži je i vodi za sobom, zajedno s mesecom. Jedno veće sunce privlači naše sunce, i svojom snagom drži ga i vodi za sobom, zajedno sa zemljom i mesecom. Svaka velika zvezda privlači obližnju manju zvezdu, i drži je, i vodi.
Čijim smo vođstvom ja i ti osigurani? Ko je onaj, ko nas privlači i drži? Ko je onaj, ko je blizu nas, a ima više života od nas?
Ja velim: Bog. Ti ćutiš.
Ja velim: Bog. Ti ćutiš.
Tvoje misli nisu moje misli; tvoj put nije moj put. Kad ti ideš zapadu, ja idem istoku, kad ti ideš severu, ja jugu.
No gle, i ja i ti, ma kud da idemo, idemo smrti u sretanje. Na sve četiri strane sveta smrt je postavila svoje straže. Mi sve idemo i sve klecamo iz zasede u zasedu smrti. I kad umremo kosti će se naše pod zemljom sjediniti. Pa kad se naše mrtve kosti mogu sjediniti, zašto se ne bi mogle i naše žive misli sjediniti? Zašto da smo u smrti jedno, a u životu dvoje?
Dok smo deca ja i ti, mi stojimo pod jednim vođstvom, koje nas privlači i drži. Najbliže velike zvezde, koje nas vode u doba detinjstva, to su naši roditelji. Oni imaju više života od nas, i mi nalazimo svoj život osiguran u njihovom životu. Onda, kad stojimo pred pogledom naših roditelja, iz naše se duše iseljava strah i sumnja. Praćeni roditeljskim očima, mi se usuđujemo da prkosimo mnogim opasnostima, kojima ne bi smeli ni lica svog okrenuti, kad bi znali, da je lice naših roditelja okrenuto od nas. Pogled naših roditelja useljava mir i spokojstvo u našu dušu; njihova briga o nama podiže naša srca; njihova ljubav prema nama oplemenjava naše misli; njihov jedan glas dovoljan je, da, kao truba arhangelska, oživi sav zamrli život u nama.
Dok smo deca ja i ti, sumnja je nemoćna prema nama. Pojavi li se kad god u našoj detinjoj duši sumnja u život, mi je rušimo jednom pomišlju na roditelje naše. Pomrači li se kad god čelo naše od pitanja: da li je život siguran, ili je on samo jedan prizrak prave smrti? – mi se setimo svojih roditelja, i to samo sećanje rešava naše pitanje u korist života. Jer ako nam naš mali, detinji život izgleda ponekad nesiguran, mi ga sjedinjavamo sa životom roditelja, i tako sjedinjeni mi koračamo odvažno napred.
Dođe li rat, mi se držimo za skut svojih roditelja. Nastane li bura, mi se spasavamo pod njihovo okrilje. Udari li bolest, mi u njima tražimo ozdravljenja. Približi li se smrt, mi u njima gledamo svog moćnog saveznika protiv smrti.
I tako mi nalazimo slobodu i život u roditeljima svojim. Mi se u tom zlatnom dobu osećamo kao plivač na vodi, koga neko konopcima s obale pridržava. Mi se ne bojimo ničega plivajući, jer znamo, da će nas u slučaju opasnosti neko privući obali i spasti.
No tad, kad smo iznad roditelja naših odrasli, ja i ti, prijatelju moj, ko može sad pojačati naš život, kad oslabi?
Ko ga sad može osvetliti, kad potamni? Pod čije okrilje da se poverimo ja i ti sad, kad ratovi nastanu, i nastanu bure, i udare bolesti? U kome sad da nađemo moćnog saveznika, kad se smrt nadnese nad našu glavu? Gle, ja i ti plivamo po beskrajnom moru; vidiš li ti koju obalu, i vidiš li koga, ko nas sa obale pridržava, da ne potonemo?
Ko je onaj, ko je zamenio roditelje iz našeg detinjstva? Ko je onaj, ko je i sad blizu nas, a ima više života od nas?
Ja velim: Bog. Ti ćutiš.
Ja velim: Bog. Ti ćutiš.
Tvoja misao nije moja misao. Ti misliš, da u osiguranju našeg života Bog ne igra nikakvu ulogu. Ti misliš, da mi možemo samo bogatstvom osigurati naš život. I ja te vidim, kako se žuriš, da stekneš mnogo, mnogo bogatstva. Vidim, kako kupuješ imanje za imanjem, i zidaš kuću za kućom, i puniš kasu za kasom. Nigde mira i odmora nemaš zbirajući bogatstvo. Tvoja kosa menja boju, tvoje lice gubi glatkost, telo tvoje gubi oblik, sve te opominje, da se tvoj život približio zapadu, – no ti činiš jedno te jedno, ti slažeš dinar na dinar. Ti slažeš dinar na dinar, i razmišljaš: koliko bi to visok morao biti onaj stub, koji bi bio sastavljen iz svih tvojih dinara, naslaganih jedan na drugi?
Ja ti kažem, ma koliko visok da je taj stub tvojih dinara, on ne bi mogao ni u kom slučaju dohvatiti nebo i vezati se za večni život. Jer ne vezuju čoveka za nebo i večni život lestvice od srebra i zlata no lestvice od uzvišenih misli i velikih dela.
No ti činiš jedno te jedno. Ti slažeš dinar na dinar, slažeš i razmišljaš: koliko bi visok i debeo morao biti onaj zid, koji bi se sazidao oko tebe od svih tvojih dinara?
A ja ti kažem: ma koliko visok i debeo da je taj zid, ipak on ne bi mogao osigurati tvoj život od stradanja i od smrti. Zaista, stradanje tvoje ako ne dođe spolja, doći će iznutra, iz tebe samog, i smrt ako ti ne dođe spolja, od siromaštine i razbojnika, doći će iznutra, od starosti tvoje, i prolaznosti. Ako tvoji srebrni i zlatni zidovi, kojima si se ogradio, i osiguraju tvoj život od spoljašnjeg ne mogu ga osigurati od unutrašnjeg razrušenja.
Čuj ovu priču:
– Jedan čovek hteo da osigura svoju kuću od zlih ljudi, koji bi je mogli potkopati ili zapaliti. On ogradi zbog toga svoju kuću jednim debelim i visokim zidom. No kad je zid bio gotov, učini mu se, da će zli ljudi moći provaliti ili preskočiti taj zid, i doći do kuće, i ostvariti svoj zloumišljaj. Zbog toga on sazida oko onog prvog zida još jedan deblji i viši zid. No kad je i taj zid bio gotov, učini mu se, da će i njega zli ljudi moći provaliti ili preskočiti. Zbog toga on sazida i treći zid, još deblji i viši od drugoga; a posle trećega i četvrti i peti. Kad je i peti zid bio gotov, i kad taj čovek stajaše u misli, kako i šesti da zida, njegova se kuća stropošta od trošnosti i starosti. Tužno pogleda taj čovek i na svoju srušenu kuću i na gorde zidove oko nje, i reče: našto će mi sad i zidovi, kad kuće nemam?
I ja tebe pitam, prijatelju moj: našto će ti srebrni i zlatni zidovi, kojima se opkoljavaš, kad je život tvoj sklon skorome padu i propasti? Ti si se okrenuo leđima svome životu a licem onim zidovima, kojima ograđuješ i osiguravaš život. Zato je tvoj život tako mračan i žalostan, jer je skriven od tvoga pogleda, i zato su ti zidovi, koje podižeš oko njega, sjajni, jer oči tvoje neprestano svetle prema njima.
Ti ne osiguravaš ustvari život, no osiguravaš samo sredstva za život. Ne varaj se: kad raste tvoje bogatstvo ne raste s njime uporedo i tvoj život, kao što jedno drvo ne raste utoliko više, koliko više nepotrebnih podupirača i ograda ima oko njega.
Bogatstvo nije život, bogatstvo je samo podupirač ovog kratkovremenog, zemaljskog života.
Ja sam išao tvojim putem, prijatelju moj, ja sam zbirao novac, misleći da zbiram život. Gledao sam i ja na svome stolu gomilu srebra i zlata, i radovao sam se što imam toliko tih metalnih sjajnih odlomaka. Ja sam ih mešao i gladio rukama i pravio razne figure od njih. No kad sam zagledao u dušu svoju, ja nisam video u sebi života više nego što sam imao bez ove sjajne gomile metala. Moja sumnja bila je ista, kao i pre, moja tuga bila je ista, kao i pre. „Ja želim da imam više života“, mislio sam ja, gledajući u gluvonemi sjaj predamnom. Samo onaj će mi moći dati više života, ko ga ima više nego ja. Ovaj metal pak nema ga ni koliko ja. Ovaj metal nema više života no što će ga imati moje mrtve kosti pod zemljom. Jedan sportist može naći moju mrtvu lubanju i metnuti je na svoj sto; može on zveckati zlatom o nju, može je napuniti zlatom, no oživeti je zlatom neće moći, jer je napunio smrt smrću. Treba udahnuti život u smrt da bi smrt oživela. Međutim, zlato sadrži u sebi onako isto malo života kao i moja mrtva, prazna lobanja. Onaj, ko bi mogao meni dati života, taj mora sadržavati moj život u sebi i imati preko toga jedan ogroman suvišak, iz koga bi meni još mogao pozajmiti, on mora biti jedan dubok izvor, iz koga izvire i moja kap života.
Pa u čemu je ili u kome je taj ogromni duboki izvor života? U zlatu izvesno nije, – to vidim i saznajem; u zlatu nipošto ne, jer zlato ima manje života nego ja, jer zlato je jedna stvar ukraj života, jedan suv kamen kraj izvora.
Tako sam ja jednom mislio, kad sam išao putem, kojim ti sad ideš, prijatelju moj, jednom, kad sam gledao na svome stolu gomilu srebra i zlata i zamišljao svoju mrtvu lobanju kraj nje.
Kad me danas ko pita: „gde je izvor života?“ – ja radosno bez dvoumice odgovaram: u Bogu, u Bogu, nesumnjivo u Bogu.
Gle, i mene i tebe, prijatelju moj, pitaju mnoga braća naša oko nas: znate li nam kazati: ko je onaj, ko jedini osigurava život naš? Ko je onaj, ko ima dovoljno života, da bi i nama dao? Ko je izvor života, da bi našu žeđ utolio?
Ja velim: Bog. Ti ćutiš.
Ja velim: Bog. Ti ćutiš.
Tvoje misli nisu moje misli.
Tvoje misli planiraju jedan život bez Boga. Ti misliš, da mi možemo, kad odrastemo i sazremo, i bez roditelja i bez Boga naći dovoljno života. Ti odustaješ sad i od zlata, i misliš, da ja i ti možemo život osigurati isključivo pomoću ljudi, pošto su ljudi živa bića, a ne mrtve stvari kao zlato.
Tako ti misliš, tako i postupaš. Ti se držiš tvojih prijatelja i umnožavaš broj njihov iz dana u dan. I deliš s njima svoj strah i svoju sumnju. I umoran pod teretom života naslanjaš se ti na njihovo rame, i nalaziš odmora. Tvoje stradanje smanjuje se u blizini tvojih prijatelja kao što se smanjuje grudva snega u blizini ognja.
No pomisli ozbiljnije: ko su ti tvoji prijatelji, pomoću kojih ti misliš da uvećaš i osiguraš svoj život? Da li su to kakvi velikoposednici života, koji poseduju život u tolikoj meri, da i tebi mogu pozajmiti, i opet ne osiromašiti?
Ne; to su siromasi kao i ti; potrebiti, žedni putnici kao i ti; neosigurane, slabe trske na vetru, kao i ti. To su plitki izvori, s kojih ti ne možeš piti, jer su plitki i skoro presušeni. A ti moraš piti sa dubokog izvora, koji osvežava i ojačava život.
Ja bih ti se smejao, kad te ne bih toliko žalio zbog samoobmane tvoje, prijatelju moj. No naći će se mnogo drugih, koji će ti se smejati; i ti sam sebi nasmejaćeš se gorko i ironično na kraju krajeva, budi uveren. A ja ti se ne mogu nasmejati, jer ja te žalim.
Žalim te, što tražiš osiguranje života u onih, koji i sami to isto traže u tebi. Žalim te zbog kratkovidosti tvoje. Ti si, veliš, osigurao život svoj kod nekoliko osiguravajućih društava. Osigurao si se od poplave, po~ žara, bolesti, gladi i čak od smrti. Gde god si uvideo jednu opasnost za život, ti si poturio jedno osiguravajuće društvo, da te od te opasnosti štiti. Svaku slabu stranu života podupro si ti jakim stubovima. I sva sadašnja briga tvoja svodi se na to, na nađeš kog prijatelja više i da postaneš član kog osiguravajućeg društva više.
No čuj ovu priču.
Jedan čovek navezao se na okean. On je želeo da pređe iz Evrope u Ameriku. On je bio osigurao život svoj kod mnogobrojnih ljudi i mnogobrojnih ljudskih društava, onako isto kao i ti. Pri polasku pazio je još samo, da se ukrca na najveći i najsigurniji parobrod, kakav postoji, kako bi i okean sa svima strahotama svojim bio nemoćan prema njegovom životu.
Našao je takav parobrod, i povezao se. Vozio se bez brige i straha nekoliko dana i nekoliko noći. Bio je sav zanet uz put mislima samo o tome, kako će i s one strane okeana osigurati svoj život, u bankama, u osiguravajućim društvima, u klubovima, među prijateljima. Jedne noći sedeo je on na parobrodu, u raskošno nameštenom i raskošno osvetljenom salonu. Oko njega sedeli su ljudi onakvi kao i on, ili onakvi, u kakvima je on tražio osiguranje svoga života. On se osećao potpuno osiguran i potpuno zaštićen na ovome titanskom parobrodu, u kome je našla savršenog svog izraza najmodernija nauka i najmodernija umetnost. On se osećao, dakle, osiguran i zaštićen naukom i umetnošću, delima ljudskog uma i ljudskih ruku.
„U ljudima treba tražiti život i osiguranje života , pomisli on gledajući unaokolo po sjajnom parobrodu i po ljudima, koji su sedeli s njim, i pri tom ironičan osmeh pređe preko njegovog lica, kad se seti onih, koji život i osiguranje traže u Bogu.
Elektrika je čarobno svetlila, muzika je čarobno svirala; u salonu je bilo meko i toplo; pod parobrodom se ugibala hladna voda, tri hiljade metara duboka, nad parobrodom ćutale su zvezde, bezmerno visoke i sjajne.
Najedanput – krah! Parobrod se zaustavio i pošao ka dnu.
I uskoro najsavršenije delo najmodernije nauke i veštine iščezlo je pod vodom. Muzika je zamukla, elektrika se ugasila, i sjajni salon bio je pun vode i radoznalih gladnih riba.
Naš poznanik, koji je tako ozbiljno i usrdno osiguravao svoj život, našao se sad u najnesigurnijoj situaciji, kakva se samo da zamisliti: noću, na beskrajnoj pučini vodenoj, u borbi s talasima! Šta su mu pomogla sad sva osiguranja života, sva osiguravajuća društva, i svi klubovi, i svi ljudi? Sve je to sad stajalo daleko od njega, blizu njega stajala je samo smrt. Ljudi, koji su bili blizu njega, – malo čas u raskošnom salonu, sad na talasima, – ili su rezignirano tonuli ili su jurili plivajući k njemu, da se za nj uhvate i sebe tobož spasu. On nije imao koga dozvati, – huka najbližih talasa rugala se njegovom slabom glasu. On se nije imao na koga osloniti, – kuda bi se god maknuo, samo mu je voda nudila svoj opasni oslonac. On se nije mogao boriti, – moćni okean ne prima borbu s tako nejakim protivnikom.
Naš poznanik je tonuo, i toneći uspeo je da pogleda u zvezde nad sobom. Jedna misao zasvetli se u njegovoj pameti, – poslednja! Kako zvezde ne potonu u etarnom okeanu, po kome plivaju? Neko moćniji od njih mora da ih drži. Da sam ja kod toga moćnijega od zvezda osiguravao svoj život, ja se ne bih rastavljao s ovim svetom s ovolikim strahom, ah, s ovolikim užasnim strahom, koji mi um pomračuje. Ja sam proveo vek u samoobmani, da čovek može kod čoveka naći života, naći spasenja. Gle, stotine ljudi tonu oko mene, sve bespomoćni i bezživotni kao i ja. Dvanaesti je čas za mene iskucao, sve je dockan; ja nisam našao život u životu; moj život je bio jedan strah od smrti, moja smrt je samo obistinjen strah. Takva se misao zasvetli u njegovoj glavi, zasvetli i -ugasi pod vodom.
Kako ti se dopada moja priča, prijatelju moj? Šta sad misliš o osiguranju života? Da li se može naći željeni život kod ljudi? I da li ja i ti možemo osigurati svoj život pomoću ljudi?
Ako može mrav naći željeni život kod mravi, to možemo i ja i ti kod ljudi. Ako može mrav osigurati svoj život pomoću mravi, to možemo i ja i ti pomoću ljudi. No zamisli, kako bi se ti smejao jednom mravu, koji bi tražio da se zapoji višim životom kod sebi ravnih, – koje jedna kap vodena može ubiti, – ili da osigura svoj život pomoću sebi ravnih. I tebi bi se tako mogli smejati duhovi iz višeg sveta, posednici jednog višeg, intenzivnijeg i osiguranijeg života; tako bi ti se oni mogli smejati, kad te ne bi sažaljevali. Jer u očima njihovim mi smo ono što su mravi u očima našim.
Zato ne tražimo većeg i sigurnijeg života ni kod stvari nižih od nas ni kod bića ravnih nama. Više života mi ćemo moći naći samo kod onoga, ko ga više od nas ima. A ko je to?
Ja velim: Bog. Ti ćutiš.
Ja velim: Bog. Ti ćutiš.
Tvoje misli nisu moje misli.
U tvojim mislima malo ima mesta za Boga, zato je u tebi malo života, jer Bog je život. Bog je život, koji ne traži više života van sebe, jer sav je život u njemu. Ja i ti, prijatelju moj, moramo tražiti više života iznad sebe, zato, što mi posedujemo samo po jedan delić života u sebi. Bog ga ne mora tražiti van sebe, on ga poseduje celog u sebi. Ja ti kažem, da je život jedan i nedeljiv, kad ga Bog posmatra sa svoje visine; no život se predstavlja u delovima meni i tebi, koji ga posmatramo s našeg malog, ograničenog horizonta. Ja i ti moramo tražiti više života tamo, gde ga više i ima; ne u zlatu, jer tu ga nema nimalo, ne u drugim ljudima, jer i drugi ljudi imaju onoliko života koliko i ja i ti. U Bogu, jedino u Bogu moramo ja i ti tražiti više života, jer Bog je izvor svukolikog života. Svi drugi izvori mogu se i zamutiti i mogu presušiti, no izvor, iz koga izvire ceo život, večito je bistar i pun.
Odkuda ja znam da u Bogu ima više života no u meni? pitaš me ti. Otuda što sam moj život pretpostavlja jedan viši život. Otuda, što logika moga razuma i iskustvo moje pokazuju mi, da moj život nije mogao proisteći od života nižeg od sebe niti od života ravnog sebi, no jedino od života višeg od sebe. Malen je moj razum, to je istina, no ja nemam ništa bolje od njega, za to se njemu moram poveriti. Ja se moram poveriti mome razumu naročito onda, kad je on u saglasnosti s razumom genijalnih vođa čovečanstva, koji su na ovoj zvezdi pre mene živeli. Gle, svi oni ljudi, koji su bili vođe braći svojoj i koji su zapajali braću svoju višim životom, sami su tražili vođstvo u Bogu i sami su crpli život i za sebe i za druge u dubokom i nepresušnom božanskom izvoru života.
Jesmo li ja i ti, dakle, žedni života, mi se moramo uzvisiti do onoga, koji je blizu nas no viši od nas. Da li i ti smeš izgovoriti ime njegovo, prijatelju moj? Ja smem.
Ja velim: njemu je ime Bog. Ti ćutiš.
Ja velim: Bog. Ti ćutiš.
O kad bi se sjedinile naše misli kao što će se naše mrtve kosti sjediniti, i kad bi izgovorili zajednički ime njegovo: Bog!
No tvoje misli nisu moje misli.
U tvojim mislima malo ima mesta za Hrista. A Hristos je vođ ka životu. Hristos ima više života od drugih ljudi, jer on ima udela u životu celome, u životu božanskome. Njegov život nije deo no celina. Njegov život je bio sjedinjen sa životom oca njegovog. Zato je on i mogao pokazivati put ka životu onima, koji su život tražili, i zato je on i mogao zapajati životom one, koji su bili žedni života.
Čuj ovu priču.
Jednog vrelog južnjačkog dana seo je Hristos kraj jednog izvora, da se odmori. Žena neka, Samarjanka, dođe da zahvati vode na tome izvoru.
– „Daj mi da pijem“, reče Hristos ženi.
Žena mu odvrati: „kako ti, Jevrejin, možeš tražiti od mene, Samarjanke vode da piješ?“ Tako mu odvrati žena zbog toga, što su u to vreme Jevreji i Samarjani bili u zavadi.
Reče joj Hristos: „kad bi ti znala, ko je taj, koji ti govori, daj mi da pijem, ti bi iskala u njega, i on bi ti dao vodu živu… Svaki koji pije od ove vode opet će ožedniti, a koji pije od vode, koju ću mu ja dati, neće ožedniti do veka; jer voda, što ću mu ja dati, postaće u njemu izvor vode, koja teče u život večni“.
Reče žena naivno: „daj mi te vode, Gospode, da ne žednim i ne dolazim ovamo na vodu“.
Hristos je govorio alegorično, i žena ga nije razumela u prvi mah.
No te iste reči ponavlja Hristos danas meni i tebi, prijatelju moj. Da li ga mi razumemo bolje od žene Samarjanke? Gle, on govori o onome, što ja i ti najviše želimo: o jednom velikom i osiguranom životu, koji izvire iz Boga.
Živa voda, to je život, koji dolazi sa izvora života, sa večno nepresušnog izvora. U Bogu je ta živa voda, koja utoljava večnu i najveću žeđ smrtnih. Hristos je razdavao tu živu vodu, on je razdaje i danas. Samo on jedan može osigurati naš mali i nesigurni život. On jedini može povećati naš zemaljski život; On jedini može otkloniti naš strah od smrti, jer on jedini osigurava i život posle smrti. Jer on je bio nosilac celog božanskog života. Treba se poveriti Bogu, Ocu nebesnom, i treba sliti život svoj sa životom njegovim. To je uslov životnog osiguranja. To je učenje Hristovo. Verom i jakom voljom jedino plaća se to osiguranje života. Da li ja i ti možemo danas verovati i imati jake volje, prijatelju moj?
Možemo, ja velim. Ti ćutiš.
Ja velim: možemo. Ti ćutiš.
Ta zašto ćutiš, kad cela vasiona govori? Sunce, čim izgreje izjutra, govori o Bogu, i zvezde, čim zasijaju u večernjem sumraku, veličaju Boga. Zašto ti ćutiš? Oslušni travu u polju, i pogledaj mravinjak pod nogama svojim; i oni svedoče, da njihov život izvire iz jednog dubokog izvora. Zašto ti ćutiš, kad tako male stvari govore? Oslušni sva minula pokoljenja ljudska, i čućeš gde i ona govore: mi nismo umrli, mi živimo, zato što i otac naš nebeski živi. Zašto ti ćutiš, kad i mrtvi govore? Oslušni buduća pokoljenja, koja će doći, oslušni i čućeš gde vele: mi se nalazimo u dubini životnog izvora, no mi ćemo skoro izbiti na površinu, mi dolazimo. Zašto ćutiš ti, kad i još nerođeni govore? Oslušni najzad, dušu svoju, gle i ona će ti reći: ja nisam sama, još neko, veći od mene, živi sa mnom. Zašto ti ćutiš?
Ah, progovori, prijatelju moj! Ne ćuti, no progovori zajedno sa mnom. Ja bih i bez tebe mogao ići za Hristom. Ja bih i onda išao za Hristom, kad bi svi od njega otpali, i kad bih ja sam ostao. Kako bih mogao ne ići ja za njim, kad znam, da On ima više života od mene i da On osigurava život, i do groba i posle groba? No ja ti govorim zbog tebe ne zbog sebe, prijatelju moj. Veruj mi, svi drugi putevi, kojim ti ideš, tražeći život, krivi su i besciljni. Ja ih sve znam, jer i ja sam svima njima lutao. Svi ti putevi vode život tvoj nesmislu i smrti.
Ah, progovori, prijatelju moj! Ne ćuti, ne ćuti, no progovori zajedno sa mnom! Kad će se naše mrtve kosti nesvesno sjediniti, neka se i naša živa srca sjedine, i naše misli, i naše reči! Sjedinimo se u Onome, koji sve sjedinjava u sebi. Sjedinimo se u Bogu, i recimo: Oče naš veliki, koji si na nebesi i na zemlji, i koji oživljuješ nebesa i zemlju, mi predajemo duh naš i tela naša i život naš u tvoje ruke. Mi ne nalazimo nigde u svetu osiguranja životu svome, do u tebi, moćni i besmrtni živote. U društvu s tobom mi imamo sve, bez tebe mi smo najsiromašnija i najbednija stvorenja u svetu. Bez tebe mi smo mrtvi i kad živimo, s tobom pak mi smo živi i kad umremo. Mi ti vičemo svi jednim glasom iz ove doline truleži, gde trunemo mi zajedno s delima svojim:
Gospode, čije misli pale nova sunca, pomisli na nas, ,decu i sluge svoje, kad se život počne da gasi u nama. Samo pomisli na nas, i sva tama naša biće osvetljena. Samo nas udostoji pomisli tvoje. i smrt će iščeznuti s našeg horizonta. i život će naš postati veliki kao Ti, Bože, i siguran kao nebo Tvoje. Amin.
Govorene u nedelju Samarjanke

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Genijalno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *