NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
6. FEBRUAR
 
ŽITIJE SVETOG I RAVNOAPOSTOLNOG OCA NAŠEG
FOTIJA VELIKOG,
patrijarha Carigradskog, ispovednika
 
Bogonosni Oci naši, uredivši u Crkvi Božjoj sve bogoprilično i bogougodno, kao što su i sami primili od svetih Apostola, ostavili su nam kao svešteno predanje i ovo bogodano učenje: ispovedati i braniti pravu veru – Pravoslavlje – veće je od svih drugih vrlina. Nijedna druga vrlina, vele oni, nije pred Bogom tako velika i za Crkvu tako korisna kao ispovedanje i branjenje prave i istinite vere. Jer Istina je Bog (Jn. 14, 6), i ljubav prema Istini Božjoj i ispovedanje bogodane Istine u Crkvi, tojest istinite crkvene vere, oslobađa i osvećuje i spasava nas ljude (Jn. 8, 32; 17, 19; 2 Sol. 2, 10). Ovaj sveti nauk naročito su isticali i naglašavali oni veliki Oci Crkve koji su čitav svoj život proveli u borbi za očuvanje prave i spasonosne vere Hristove, kojom se jedino mi ljudi spasavamo i večni život zadobijamo. Ova sveta nauka i predanje Otaca, potvrđeni i posvedočeni celokupnim životom njihovim, najbolja je pouka i primer i za naše današnje pokolenje, ohladnelo i okorelo u svojoj ravnodušnosti prema pravoj veri zbog svoga nerevnovanja „za ljubav istine“, kako veli sv. Apostol (2 Sol. 2, 10).
Među drevnim velikim Ocima Crkve najveći revnitelji prave vere i Istine Božje bili su Sveti Atanasije Veliki i Vasilije Veliki. A za njima mnogi drugi sveti Oci, sve do ovog svetog i bogonosnog oca našeg Fotija, ravnoapostolnog propovednika, ispovednika i zaštitnika Pravoslavne vere Hristove. On ni u čemu nije manji od njih. Poput njih i on je revnovao u svakoj bogougodnoj i bogotvornoj vrlini hrišćanskoj. No iznad svega revnovao je za Istinu Božju, za istinite dogmate vere Pravoslavne, ostavljene Crkvi u sveto nasleđe od bogonadahnutih Apostola i duhonosnih Otaca. A revnovao je tako Sveti Fotije za pravu i istinitu veru Pravoslavnu znajući da ništa nije spasonosnije od Istine Božje. O tome je govorio, i pisao u svom poznatom pismu rimskom papi Nikoli: „Ništa nije milije od Istine“ – Ουδεν της Αληθειας φιλαιτερον[1]. I još je u tom pismu pisao istome papi: „Zaista je neophodno da svi čuvamo sve, a pre svega ono što se odnosi na stvari vere, u kojima i malo otstupanje predstavlja smrtni greh“.
Prizivajući u pomoć molitve svetog oca našeg Fotija, postaraćemo se opisati za naše, ohladnelo u ljubavi prema Istini, pokolenje sveti život Svetoga Fotija i njegove apostolske podvige u odbrani Pravoslavne vere, radi pouke i duševne koristi mnogima. Znamo da je Sveti Fotije, i za svoga života, a i kasnije, bio „znak protiv koga se govori“ (sr. Lk. 2, 34), jer su mnogi neprijatelji govorili i pisali protiv njegove svete ličnosti[2]. Ovde mi ćemo izneti nepristrasnu istorijsku istinu, koja će najbolje pokazati svu duhovnu veličinu svetog oca našeg Fotija, i njegov izuzetan značaj za Pravoslavnu veru i Crkvu.
Bogonosni otac naš Fotije rodio se u Carigradu oko 820 godine[3], od roditelja i veoma znamenitih i bogatih i veoma blagočestivih. Otac mu se zvao Sergije i bio spatarije na carskom dvoru vizantijskom, to jest čuvar dvora i cara. Sergije beše rođeni brat svetog patrijarha Tarasija, predsednika Sedmog Vaseljenskog Sabora, 787 godine, na kome bi osućena jeres ikonoboračka[4]. Majka pak svetog Fotija zvala se Irina; i ona beše veoma bogoljubiva i vrlinoljubiva. Brat njen, po imenu Sergije, beše oženjen Irinom, sestrom svete carice Teodore, koja zajedno sa svetim patrijarhom Metodijem vaspostavi pravoslavno poštovanje svetih ikona na Saboru 843 god[5]. Svetog Metodija, kao i spomen blaženoupokojenog svetog patrijarha Tarasija, veoma je poštovao Sveti Fotije i na njih se kroz život ugledao.
Međutim, pre no što sveta carica Teodora vaspostavi poštovanje svetih ikona, mnogi pravoslavni hrišćani, naročito monasi i klirici, pretrpeše mnoga i raznovrsna stradanja i gonjenja zbog svetih ikona. Među ovim ispovednicima i stradalnicima za česne ikone behu i roditelji Svetog Fotija. Kao veoma blagočestivi i strogo pravoslavni oni ljubljahu i poštovahu svete ikone, a takođe i njihove branioce – prepodobne monahe. Osobito je majka Fotijeva vrlo često primala monahe u svoju kuću, tražila njihove svete molitve i davala im milostinju. Osim Fotija roditelji njegovi imađahu još četvoro dece: Konstantina, Sergija, Tarasija i Teodora. Kao pobožni, roditelji su želeli da im deca rastu u veri i pobožnosti, ograđivana molitvama i dobrim delima. U vreme ikonoborskog cara Teofila (829-842), kada nastadoše progoni pravoslavnih ikonopoštovatelja, roditeljima Svetog Fotija bi oduzeto imanje, i oni, pošto najpre biše mučeni, zajedno sa svojom decom biše prognani u mesta divlja i bezvodna, gde ispovednički i mučenički skončaše u pravoj veri[6], ne pristajući da se odreknu svetih ikona. Zbog njihovog nepokolebljivog otstojavanja pravoslavnog molitvenog ikonopoštovanja svetih ikona, ikonoborački bezakoni i lažni sabori drsko i bezumno baciše anatemu na oca Fotijevog Sergija, i na samog mladog Fotija i njegovu braću, kao što pre toga behu bacili i na strica Fotijevog – svetog patrijarha Tarasija. O tome svedoči sam Sveti Fotije u svojim pismima[7]. Ali Bog ne sluša i ne prima bezumne i besmislene jeretičke anateme, nego ih mi ovde pomenusmo zato da pokažemo kako Sveti Fotije još od detinjstva svog postade ispovednik i nosilac i zaštitnik svete vere apostolske i istinitih dogmata svetih Otaca.
Još od detinjstva svog mladi Fotije naginjaše tihom molitvenom monaškom životu. O tome on sam veli ovako: „Još od detinjstva imao sam želju da budem slobodan od žitejskih stvari i briga, i da pazim samo na ono što se mene samoga tiče… Jer još od detinjstva u meni, zajedno samnom, rastijaše i ljubav prema monaškom životu“[8]. Po prirodi obdaren mnogim talentima, mladi Fotije žuđaše za sticanjem vrlina i znanja. Tako obdaren i sposoban, on još kao mlad izuči sve svetske i duhovne nauke. Šta je sve izučio i koliku je mudrost stekao, vidi se i iz priznanja samih neprijatelja njegovih. Tako Nikita Paflagonijski, najljući neprijatelj njegov, piše za njega: „Beše Fotije ne od nekog niskog i neznatnog roda, nego od roditelja plemenitih po telu i vrlo poznatih. Po mudrosti svetskoj i razboritosti on je bio smatran za najsposobnijeg u carstvu. Jer on izuči gramatiku i poeziju, retoriku i filosofiju, i lekarsku veštinu, i skoro svaku drugu svetsku nauku. A beše u svemu tome takav da je nadmašio ne samo sve ljude svoga vremena, nego se čak takmičio i sa onima iz ranijih vremena. Jer njemu sve iđaše za rukom i pomagaše mu: i prirodna sposobnost, i marljivo učenje, i bogatstvo, pomoću kojega se svaka knjiga sticaše k njemu“[9]. Izučivši za mladosti i književnost i matematiku i Aristotelovu filosofiju, i svaku drugu svetsku nauku, Fotije takođe izuči i božansku nauku Svetoga Pisma i bogoslovlje svetih Otaca Crkve, o čemu svedoče njegove knjige, pune božanske i svetootačke mudrosti. A učaše se on i kod mudrih i učenih ljudi svoga vremena, a za bogoslovlje sam veli da ga je učio kod jednog mudrog i iskusnog „starca učitelja“. Pošto se njegova učenost i mudrost ubrzo pročuše, u njegov dom stadoše dolaziti mnogi mladići, željni da čuju od njega svetovnu i duhovnu mudrost[10]. Mada i sam mlad, Fotije ih poučavaše svakoj mudrosti i sa njima pročitavaše mnoge mudre i korisne knjige, tumačeći im jezik i misao svake knjige. Ove pouke i tumačenja slušaše i brat njegov Tarasije, koji je kasnije, kada je bio prinuđen da otsustvuje iz Carigrada, molio Fotija da mu opiše koje su i kakve knjige u njegovom otsustvu čitali i kakvo je njegovo mišljenje o njima. Ispunjavajući bratovljevu želju, Fotije je i napisao svoju prekrasnu i bogatu knjigu, zvanu „Miriovivlos“ ili „Biblioteka“.
Želja Fotijeva da postane monah sigurno da bi se u ovo vreme i ostvarila, da ga u tome nije sprečila volja pravoslavnog cara Mihaila III (842-867). Jer car dovede mladog Fotija na svoj dvor i natera ga protiv njegove volje da se primi visokih carskih službi i činova na dvoru. Najpre on postade protospatarios, a zatim i protoasikritis, to jest prvi savetnik i sekretar carski. Ta zvanja su se davala samo veoma poverljivim licima na dvoru. U ovom zvanju, a i zbog svoje mudrosti i sposobnosti, Fotije bi poslan od cara Mihaila u Bagdad da kao carski izaslanik (diplomata) pregovara sa persiskim kalifom o prestanku proganjanja hrišćana u arapskim muhamedanskim zemljama. Sa njim bi poslan u Bagdad i mladi daroviti učenik njegov, Konstantin Filosof, to jest Sveti Kirilo, potonji apostol Slovenski.
U to vreme Fotije beše ne samo visoki dostojanstvenik na carskom dvoru, nego i profesor na Visokoj školi u Carigradu, koju beše obnovio ujak i staratelj cara Mihaila, kesar Varda, u carskim palatama zvanim Magnavra[11]. Zajedno sa njim u toj školi predavahu i učeni Solunac Lav Matematičar i drugi Solunac – Konstantin Filosof (Sv. Kirilo). Iako obavljaše mnoge državne poslove u palati, Sveti Fotije ne propuštaše priliku da i dalje čita mudre i korisne knjige i da poučava svoje mnogobrojne učenike[12]. Uz to on i sam poče pisati mnoge mudre i dušekorisne knjige i tumačiti božanske dubine Svetoga Pisma. Tako na molbu njegovog prijatelja, Amfilohija Kizičkog, on napisa knjigu koju po njemu nazva „Amfilohija“, u kojoj tumači 326 pitanja i problema iz Svetog Pisma. Kasnije on napisa i druge knjige, kao što su: Knjiga protiv Manihejaca, Tajnovodstvo (Μυσταγωγια) o Duhu Svetom, i Tumačenje Poslanica sv. Apostola Pavla. Još sakupi i sastavi Nomokanon crkvenih zakona i kanona, i napisa mnoga Pisma i Besede, a sastavi i mnoge crkvene pesme i himne. Ali o mudrosti i svestranoj učenosti Svetog Fotija neka ovo bude dosta, jer nam još mnogo valja reći o njegovim drugim delima i podvizima, koji prevazilaze sve do sada rečeno o njemu.
U to vreme crkvene prilike u Vizantiji behu u ovakvom stanju. Blagodaću Božjom Crkva beše izbavljena od dušegubne jeresi ikonoboračke. Ali posle teške i dugogodišnje borbe sa ikonoborstvom mnoge stvari u Crkvi trebalo je da se srede i dovedu u prvobitni red. Jer, kao što mudro reče sveti patrijarh Nikifor Ispovednik[13], za vreme borbe sa jeresima mnoge stvari u Crkvi bivaju po nuždi, dok u mirno doba one ne bi bile dopuštene. Tako je bilo u ovo vreme. Borba sa ikonoborstvom ne samo da je mnoge odvukla u propast jeresi, nego je i dala prilike nekim ljudima iz redova i laika, i monaha, i klirika da nastalu smutnju iskoriste za sebe, i tako unesu mnoge pometnje i nerede u crkveni život. Među ovakve ljude treba ubrajati i one koji su, pod izgovorom borbe protiv jeresi, kvarili crkveni poredak i sada, kada je već bila prošla bura jeresi, i kada je u celoj Crkvi ponova zavladalo pravoverje, pa je stoga trebalo da svuda vlada red, i poslušnost, i bratska sloga i jedinstvo. Osobito je bilo mnogo nevolja zbog podvajanja i deljenja u narodu, i kliru, i monaštvu. Jer zbog preterane strogosti jednih i preterane popustljivosti drugih u Crkvi beše nastalo podvajanje i deljenje na međusobno zavađene stranke i grupe, što je Crkvi Božjoj nanosilo mnogo štete[14]. Ove i ovakve stvari trebalo je rešiti i ovu zavađenu braću izmiriti. Ovaj težak posao upravo je i očekivao Svetog Fotija kada on bi izabran za patrijarha. Njegov pak izbor za patrijarha bi na sledeći način.
Potpuna pobeda Pravoslavlja nad ikonoboračkom jeresi beše izvojevana pod svetim patrijarhom Metodijem (843-847). Ovaj sveti patrijarh sa blagošću i mudrošću i razumnom umerenošću upravljaše Crkvom Božjom. One koji su se bili poveli za ikonoboračkom jeresi pa se pokajali on sa ljubavlju primaše natrag u krilo Crkve, na čemu mu neki preterano strogi monasi zamerahu, pa se čak i odvojiše od njega. Kada pak Sveti Metodije ubrzo umre, za patrijarha bi izabran Ignjatije, sin bivšeg cara Mihaila I Rangave (811-813), koji se posle očevog pada beše zamonašio. On beše blizak krugu strogih monaha. Sam on beše čovek čestitog života, ali njemu ne pođe za rukom da zavađene strane u Crkvi izmiri, te razdor i nadalje postojaše u Crkvi. O tome razdoru u ono vreme pisaše ovako Sveti Fotije: „Svi sa svima imađahu međusobne razlike i razmirice, i starahu se da se jedni od drugih odvoje i otcepe… Pri takvom stanju stvari, tražen je pastir koji bi razdeljene udove Crkve mogao sjediniti i nastalu buru utišati“[15].
Zbog toga, i zbog sukoba sa ćesarom Vardom, kao i zbog drugih državnih trzavica, u avgustu 857 godine patrijarh Ignjatije bi najpre smenjen, pa zatim i sam podnese ostavku na patrijaršijski položaj. I patrijaršijski presto više od godinu dana ostade upražnjen. Tada oči svih crkvenih ljudi biše upsrene ka čoveku koji jedini odgovaraše položaju i dostojanstvu patrijarha, i koji jedini beše u stanju otkloniti postojeći razdor i izmiriti zavađene strane. Taj čovek ne beše niko drugi nego učeni i mudri profesor i carski sekretar i savetnik Fotije. Zato se tada njemu obratiše svi crkveni ljudi, kako oni iz zavađenih grupa, tako i ljudi sa dvora, a i sam car. Na njihovo uporno navaljivanje da se primi patrijaršijskog čina i prestola, smireni Fotije uporno i dugo odbijaše, ne pristajući da primi na sebe tako teško i odgovorno breme. O tome svom odbijanju i ne pristajanju on je ovako smireno pisao ćesaru Vardi: „Još pre ovoga ja sam znao da sam nedostojan arhijerejskog čina i pastirske dužnosti. Zato sam, budući vučen i prisiljavan, odbijao da to primim… Plakao sam, preklinjao sam, i sve drugo činio samo da ne pristanem na ovaj nasilni izbor. Molio sam da me ova čaša mimoiće, plačući zbog velikih briga i iskušenja koja su me imala snaći. Ali, ništa mi to nije pomoglo“[16]. U pismu pak papi rimskom Nikoli[17], u kome ga izveštavaše o svom izboru za patrijarha Carigradskog, Fotije ovako opisuje svoje protivljenje i odbijanje: „Kad god sam razmišljao o uzvišenosti arhijerejskog čina i položaja i o ništavnosti čovečijoj, i merio svoje nemoći i slabosti, mene je uvek spopadao užas i obuzimao strah. Jer pred mojim se vidom nosilo ovo: ljudi od mesa i krvi obavljaju dela bestelesnih Heruvima. Sada pak vidim i sebe sama vezana i natovarena tim istim bremenom, i ja ne mogu iskazati koliki me bolovi i muke obuzimaju. Od samog detinjstva svog želeo sam miran i povučen život. Zbog toga nikada nisam ni mislio da se pripremam da ikada primim na sebe arhijerejsko dostojanstvo. Međutim sada sam se i protiv volje primio arhijerejstva i upravljanja narodom Božjim, jer sam silom primoran na to (mada ponekad biva da i to donese radost pastiru, samo ako mu stado crkveno dobro napreduje u pravoj veri i vrlini). A primio sam se toga evo kako. Čim se moj prethodnik povukao sa tog i takvog dostojanstva i dužnosti, odjednom, ne znam kako, navalili su silno na mene svi klirici sa skupom episkopa i mitropolita, a još pre njih, i sa njima zajedno, i blagočestivi car naš, koji je inače prema drugima veoma čovekoljubiv i krotak, dok se meni ovde učinio nečovekoljubiv i nagao. Na to navaljivanje svega sveštenstva ja nimalo nisam popuštao. Ali svi moji izgovori i umoljavanja da me ostave na miru, nisu bili uslišeni. Jer oni su samo jedno govorili i tražili: da hteo ja ili ne, primim na sebe breme starešinstva nad njima. Ništa mi nisu pomogle ni suze, koje su mi se lile iz očiju dok sam ih za to umoljavao. Tako se eto i zbilo, protiv moje volje, ono što su oni sami hteli i želeli“[18].
Posle ovakvog dugog i upornog umoljavanja Sv. Fotija od strane svega naroda i klira i episkopa da se primi patrijaršestva, jer presto patrijarški u prestonici carevine bejaše više od godinu dana upražnjen, on najzad i protiv svoje volje pristade. Tada ga, na sasvim zakonit i kanonski način, sabor arhijereja izabra i postavi za patrijarha Carigradskog 858 godine. Za svega nedelju dana on bi postrižen u monaštvo i rukopoložen za patrijarha, prolazeći brzo po redu sve stepene sveštenstva, svakog dana po jedan. Prvoga dana on postade monah, drugoga čtec, trećega ipođakon, četvrtoga ćakon, petoga prezviter, i šestoga episkop. Rukopoloženje za episkopa bi izvršeno na sam dan Božića 858 godine, od strane mitropolita sirakuskog Grigorija Azvesta[19], Evlampija apamijskog i Vasilija gortinskog.
Ovaj izbor Fotijev za patrijarha bi prihvaćen od svega naroda i monaštva i klira, bez obzira na njihove međusobne nesuglasice i razdore. Jer i jedna i druga strana videle su u njemu garanciju prave vere, jer on beše sin roditelja postradalih mučenički za Pravoslavnu veru od ikonoboraca. S druge strane oni su videli u njemu pastira koji se nije ranije mešao u međusobne svađe i razdore, te može sada izmiriti zavađene strane i učiniti dobro Crkvi sjedinjujući ujedno do tada razdeljeno stado Hristovo. Ali, podstaknuti zavišću đavoljom, ovim izborom Sv. Fotija ne behu zadovoljni nekih pet episkopa iz kruga pristalica bivšeg patrijarha Ignjatija. Ostale pak pristalice Ignjatijeve behu za Fotija, mada se kasnije neki od njih okrenuše protiv njega.
Po izboru svome za patrijarha Sveti Fotije bi priznat na saboru koji se sastade u hramu Svetih Apostola 859 g. Tada on, po drevnom i ustaljenom crkvenom običaju, izvesti o svome izboru pismom rimskog episkopa i sva četiri istočna patrijarha. U pismu papi rimskom Nikoli on, kao što već gore navedosmo, pisaše o svom iznuđenom pristanku na izbor za patrijarha. Zatim radi pokazivanja zajednice u veri i ljubavi – „jer od svih zajednica najbolja je zajednica vere i istinite ljubavi“[20] – on njemu izlaže svoje ispovedanje Pravoslavne vere u Svetu Trojicu, u ovaploćenje Sina Božjeg, u svetih Sedam Vaseljenskih Sabora, tj. da i on prima i ispoveda sve ono što ti Sabori primaju i ispovedaju, a odbacuje i anatemiše sve ono što su i oni odbacili i anatemisali. To svoje pismo svetitelj završava molitvom Bogu da podari mir Crkvi Svojoj i da sve verne vodi spasenju i prisajedini ih Glavi svih – Hristu[21].
Pismo ovo, praćeno i pismom samoga cara Mihaila III, stiže u Rim početkom 860 godine. Ali pre ovog pisma u Rim behu stigli neki neposlušni monasi iz Carigrada, među kojima beše i neki arhimandrit Teognost. Ovaj Teognost i monasi s njim smatrahu sebe za pristalice bivšeg patrijarha Ignjatija, i oni, zajedno sa onih pet spomenutih episkopa, ne priznavahu Svetog Fotija za patrijarha, iako je sam patrijarh Ignjatije već bio podneo ostavku i priznao zakonitim novoizabranog patrijarha Fotija. Arhimandrit Teognost i oni koji s njim behu došli u Rim iziđoše pred papu, i stadoše pred njim klevetati Svetog Fotija i obasipati ga svakovrsnim porugama sve zbog njegovog, tobož, nekanonskog izbora. Zbog ovakvog postupanja ovih Ignjatijevih monaha ćesar Varda smatraše krivim i samog Ignjatija. Zato ga on progna na ostrva Tiverint i Mitilenu u Jegejskom moru, a neke od njegovih pristalica, klirike i monahe, poče progoniti i mučiti. Sa ovakvim postupcima Vardinim Sveti Fotije beše veoma nezadovoljan. On zato napisa pismo Vardi u kome ga umoljavaše i preklinjaše da prestane sa takvim progonima, jer će u protivnom sam on napustiti patrijarški presto[22].
U Rimu pak, kada papa Nikola ču od spomenutog arhimandrita Teognosta kako je Fotije kao laik izabran za patrijarha, bi mu veoma milo. Ali ne po dobru, nego po zlu. Jer papa Nikola odavno čekaše zgodan momenat da se umeša u poslove Carigradske Crkve, da bi je tako potčinio sebi. A beše papa Nikola čovek vrlo vlastoljubiv i gord; on žuđaše da ako može, ceo svet potčini vlasti svojoj. Da bi to postigao, on upotrebljavaše pred zapadnim vladarima neka lažna dokumenta, sačinjena u papskoj kancelariji, po kojima, tobože, beše predano u ruke papi od strane cara Konstantina Velikog grad Rim i svecela zapadna carevina[23]. Iz istog vlastoljublja papa Nikola tražaše još i od istočnog cara vizantijskog da stavi pod njegovu vlast celu Južnu Italiju, i Siciliju, i svo Balkansko Poluostrvo sa tamošnjnm slovenskim zemljama, koje baš u to vreme primahu hrišćansku veru iz Carigrada. Koliko je bilo vlastoljublje ovog gordog čoveka vidi se i iz toga što je on počeo upotrebljavati i još nekakve lažne dekrete, takozvane „Isidorove dekretalije“[24], po kojima bi, tobože, rimskim papama pripadala sva vlast na zemlji i nad celom Crkvom. Bez rimskog pape se, tobože, ništa u Crkvi ne može rešavati, pa čak, tvrdio je papa Nikola, bez Rima nema ni samog Hrišćanstva.
Tako demonski vlastoljubiv i gord, papa Nikola jedva dočeka ovakvu priliku da bi pružio ruku i sebi potčinio svetu patrijaršiju Carigradsku. Zbog toga on uze sada na sebe da brani bivšeg patrijarha Ignjatija. Međutim, njemu beše glavni cilj: zbaciti sa prestola Svetog Fotija i Carigradsku Crkvu potčiniti papskoj vlasti. U tom cilju on napisa pismo Svetom Fotiju, a i caru Mihailu, u kome ga osiono napade što se primio za patrijarha, i naročito što je od laika tako brzo postao episkop. Pošto car Mihailo beše u svom pismu pozvao papu da dođe na sabor u Carigrad radi potpune osude ikonoboračke jeresi, papa posla svoja dva klirika u Carigrad, da ispitaju celu ovu stvar i podnesu mu izveštaj, pa će onda on sam presuditi o toj stvari. Ovi klirici behu: episkopi Rodoald i Zaharija. Oni stigoše u Carigrad krajem 860 god. Držeći se svagda svoje krotosti i ljubavi prema crkvenom poretku i pravilima, Sveti Fotije tada sazva po drugi put sabor u crkvi Svetih Apostola, u proleće 861 godine[25]. A to beše želja i samoga cara Mihaila. Na ovaj sabor dođoše mnogi episkopi, a i ovi prestavnici pape Nikole, i svi oni potvrdiše sveti Sedmi Vaseljenski Sabor i ponovo osudiše jeres ikonoboračku a Svetog Fotija primiše za zakonitog i kanonskog patrijarha. Na ovom saboru bi doneto i sedamnaest svetih kanona, kojima se neposlušni monasi i episkopi dovode u poslušnost crkvenom poretku i predanju. Naročito se zabranjuje neposlušnim monasima da se odmeću od svojih zakonitih episkopa i, pod izgovorom tobožnje jeresi njihove, stvaraju u Crkvi nerede i raskole. Još dodade sveti Sabor i to da, ako kod nekog episkopa postoji neki greh i prestup, treba o tome sačekati saborsku odluku i presudu, a ne odvajati se od njega i stvarati raskol u Crkvi. Ovo pravilo doneše saborski oci upravo protiv onih monaha koji behu nerazumno strogi i odvajahu se od svog novog patrijarha i njegovih episkopa. Na kraju sveti Sabor propisa još i ovo: jedino ako bi neki episkop javno propovedao neku već od svetih Otaca i Sabora osuđenu jeres, onda u tom slučaju ko obustavi i prekine spominjati takvog episkopa na svetim Liturgijama, ne samo da nije za osudu, nego njega treba čak pohvaliti, pa makar to činio i pre saborske osude toga episkopa (kanon 15).
Međutim, predosećajući da vlastoljublje pape Nikole ni ovim neće biti zadovoljno, iako su i sami njegovi izaslanici i sav sabor episkopa priziali zakoniti izbor Fotijev za patrijarha, Sveti Fotije ipak napisa opširno i puno ljubavi i smernosti pismo papi, bratski mu i podrobno objašnjavajući sve. U tom svom pismu on je pisao:
Ništa nije časnije i cenjenije od ljubavi, kako to i opšte mišljenje priznaje i Božanska Pisma svedoče. Jer se ljubavlju sjedunjuje razdeljeno i izmiruje zavađeno, a ono pak što je svoje njome se još više priljubljuje i sjedinjuje. Jer ljubav ne misli zlo, nego sve obuhvata, sve podnosi, i, po blaženom Pavlu, nikada ne prestaje (1 Kor. 13, 7-8). Ona i one koji imaju istu veru u Boga, makar i živeli daleko jedni od drugih i makar se nikada ne videli, dovodi u jedinstvo i jednomislije, čineći ih pravim prijateljima… Ništa ne sprečava da braća braći i deca očevima mogu i smelije govoriti, ako samo istinu govore, te ću i ja nešto slobodno reći u svoju odbranu. Trebalo je najpre da vaše savršenstvo u vrlini saoseća samnom u tome što sam i protiv svoje volje nateran da uzmem ovo breme, a ne da me zbog toga napadate. Jer zaista smo doživeli nasilje, a kakvo i koliko – to samo Bog zna kome su i najtajnije stvari poznate. Opkolili su nas nasilno sa svih strana, i čuvali nas kao da se radilo o zločincu; izabrali su nas iako smo odbijali; rukopoložili su nas mada smo plakali. I sve to su svi videli i znaju, jer se nije desilo negde u nekom uglu, nego javno. Pa zar je sada pravo napadati stradalnike? Izgubismo svoj miran život i voljeno molitveno tihovanje, i ono čisto i prisno prijateljstvo sa drugovima. Omiljeni bejasmo među prijateljima, i sa poznanicima voljeni i druževni. A sada? Kako da o tome govorim bez suza! Kako da ne oplakujem onaj mirni raniji, a sada izgubljeni život. Znao sam još od pre da je presto patrijaršijski vrlo buran i opkoljen velikim brigama. Znao sam i za tegobe upravljanja narodnim masama, za međusobne svađe njihove, za zavisti, pobune, i gunđanja ako im se ne čini po volji; a ako im se popusti na volju onda dolazi njihov prezir i nadmenost. A šta da radim sada budući doveden na silu? Nekada moram da budem strog i prema prijteljima, na srodnike da i ne gledam, oštar i težak onima koji greše. A sve to izaziva zavist i mržnju kod njih. Šta sam mogao da učinim? Ma koliko da sam izbegavao ovaj izbor, i odbijao da primim rukopoloženje, i plakao ne prihvatajući starešinstvo, – ipak svim tim nije se moglo izbeći ono što je bilo predodređeno. Ti pišeš da nisam trebao dopustiti tu nepravdu i nasilje nad sobom. Ali to treba da kažeš onima koji mi to učiniše. Što pak veliš da su kanoni time prekršeni što sam od laika brzo došao do stepena episkopa, mi se pitamo koji su to kanoni koje smo prestupili? Jer Crkva Carigradska nije do danas primila ni jedan takav kanon, te prema tome pravila koja ne postoje ne mogu ni biti narušena. Ako bi pak zbog toga trebalo mene zbaciti s prestola, onda su u opasnosti da budu zbačeni i sveti i blaženi oci naši, patrijarsi Nikifor i Tarasije, jer su i oni kao laici izabrani za arhijereje. Međutim oni su najsvetliji svetilnici našem pokolenju i sjajni propovednici prave vere i blagočešća, koji rečju i životom održaše Istinu. Zar i za njih, zvezde sjajne još u svetovnom životu, da kažemo da su nekanonski i protivno crkvenom poretku izabrani? Ne dao Bog da tako nešto za njih rečem, jer oni behu strogi čuvari kanona i pravila, pobornici prave vere i sudije bezbožne jeresi. A i među Latinima beše takvih arhijereja, koji od laika biše uzvedeni na stepen episkopa, kao, na primer Sveti Amvrosije[26], ukras svih Latina. A takav beše i Sveti Nektarije, kome ceo Vaseljenski Sabor potvrdi izbor u čin episkopa, iako on beše još laik[27]. Zar ne bi u tom slučaju trebalo, po tebi, osuditi i ceo taj Sabor zbog toga? Šta više, oba ova svetitelja ne samo što pred izbor još behu laici, nego ne behu do tada još ni kršteni, te se sa krštenjem zajedno udostojiše i arhijerejske blagodati.
Uostalom treba reći da kod nekih postoje izvesna pravila koja se kod drugih ne nalaze, zato ih ne treba tražiti od onih kojima nisu ni predana. Čvrsto i bez ikakvog novačenja treba držati zajednicu u onome što je najvažnije u veri, a razlike u sitnijim stvarima ne treba suviše istraživati. Ono što je zaista zajedničko svima, to treba u celini neophodno čuvati; a pre svega ono što se tiče vere u kojoj i najmanje otstupanje predstavlja smrtni greh. Sve ono što je propisano zajedničkim vaseljenskim odlukama, to treba svi mi da držimo; a ako je neki od Otaca sam nešto propisao, ili je neki pomesni sabor odredio, to treba da drže oni koji su to primili, a nije opasno ako to ne drže oni koji to od Otaca nisu primili. Tako, na primer, jedni imaju običaj da skraćuju kosu i briju bradu, dok drugima to zabranjuju izvesne saborske odluke. Ili pak, nama je zabranjeno postiti se u subote, osim Velike Subote, dok vi postite i subotom. Tako isto, u Rimu ne možeš naći da se prezviteri žene zakonitim brakom, dok mi smo primili da i one koji žive u jednobračiju uzvodimo na stepen sveštenstva; a podjednako odlučujemo od svetog Pričešća i one koji bludno žive i one koji odriču zakoniti brak. Ili pak, kod nas nikako nije dozvoljeno da se neko rukopolaže za episkopa ako prethodno ne primi rukopoloženje za sveštenika, a kod vas biva taj stepen preskočen, pa đakona odjednom rukopolažete u čin episkopa, što je kod nas neoprostivo. Kod nas takođe monasi uopšte ne jedu meso, iako ne zbog gađenja nego zbog podvižništva, dok kod vas je zapaženo da vaši monasi jedu meso. Tako dakle, nedržanje onoga čime se ne povređuje vera, ne znači otstupanje od zajedničke i saborne saglasnosti. Imajući u vidu, da u raznim mestima postoje razni običaji i pravila, mi, ako pravilno rasuđujemo, nećemo osuđivati ni one koji ih kod sebe drže, ni one koji takva pravila nisu primili. Međutim, pored svega toga treba ipak reći, da neki od ovih običaja koje spomenusmo kod vas nisu baš bez ikakve krivice i odgovornosti, jer neki od njih spadaju u nepravilne običaje koje treba odbaciti[28]. Tako na primer, kako neki mogu držati subotne običaje iako su Hrišćani a ne Jevreji? Ili, ko se sme drznuti da se gadi zakonitog braka, koji dobrota Tvorčeva stvori i ustanovi, osim onoga koji ide za naukom nečestivih i bezbožnih ljudi? Ili, ko može i sme Gospodnje i Otačke i Saborske dogmate, – da ih sve ovde ne nabrajamo pojedinačno, – prezirati i nipodaštavati?
Što se pak tiče uzvođenja nekoga od mirjanina na stepen arhijereja neka se zna da je to sasvim saglasno sa božanskim Ocima, jer je potvrđeno ne njihovim rečima, nego samim delima i postupcima, i jer je to poslužilo u raznim vremenima na veliku korist Neveste Hristove – Crkve. Sve ovo mi pak rekosmo i navedosmo, ne radi prepiranja, nego da pokažemo pravo stanje stvari. Ako li pak i to nekoga sablažnjava, onda se iz ljubavi prema braći može učiniti i promena u onome što, kad se ispravi, ne nanosi veliku štetu. Tako će se od sada i kod nas saborskom odlukom zavesti običaj da se niko od laika ne uzvodi odmah na stepen episkopa[29].
Opo svoje pismo papi Nikoli Sveti Fotije zapršava ovako: Potrebno je da se i vi u svemu držite pravih i istinitih kanona crkvenih i crkvenog poretka, i da ne primate one koji iz Carigrada dolaze u Rim bez pisama i preporuka od Carigradskog patrijarha. Jer se na taj način dešava da se pod izgovorom gostoprimstva, ustvari, počinje sejati seme bratomržnje. Ja nisam protiv toga da, ko hoće i kada hoće, dolazi k vama iz počasti, ali niko ne treba da luta bez potrebe i bez našeg znanja i preporuke. Takve stvari su protivne kanonima, a takođe i meni i vama. Jer obično biva: kada neki ovde strastima uprljaju svoj život, pa treba da odgovaraju zbog toga, oni se onda naprave pošteni begunci, i pod izgovorom da idu na molitvu i pokloništvo, beže odavde, hoteći da slatkorečivim izgovorom pokriju svoje sramno delo. Ovakva lica putujući u Rim, tobož radi molitve, izbegavaju sud koji bi ih ovde snašao. To vaša bogoblagodatna glava treba da prekrati, i da takve vraća otuda natrag nama. Na taj način će se i njihovom spasenju pomagati i voditi zajednička briga o svima[30].
Ovo bogomudro i puno bratske ljubavi i istine pismo ne podejstvova uopšte na gordog i osionog papu Nikolu, jer njemu vlastoljublje beše već pomračilo dušu i um. Umesto bratskog odgovora na bratsku ljubav Fotijevu, čiju pravednu stvar potvrđivahu i papski izaslanici kada se vratiše iz Carigrada, papa se još većma razgnevi i razjari. Sazvavši neki svoj sabor u Rimu (avgusta 863 g.) on nepravedno osudi Svetog Fotija, a priznade za patrijarha Ignjatija. Iza ovakvog postupka njegovog nije se skrivala ljubav njegova za crkveni red i poredak, nego njegova ogromna gramzivost za vlašću, što će se odmah zatim jasno videti po pitanju pokrštavanja Slovenskih naroda, i posebno po pitanju pokrštavanja Bugara. Jer dok je papa Nikola u Rimu gledao kako da zadovolji svoje vlastoljublje i kako da potčini sebi Carigradsku Crkvu, za što mu izgledaše pogodniji Ignjatije nego Fotije, dotle je sveti i ravnoapostolni otac naš Fotije radio na Istoku veliko evanđelsko i apostolsko delo Božje. Jer on je ne samo ukrašavao hramove Božje i sređivao crkvene prilike i bogosluženja, i borio se protiv ostataka starih i novih jeresi u Crkvi, nego se još svim srcem i dušom dao na širenje Evanđelja Hristovog među onima koji ga još nisu upoznali. U tu svrhu on sa carem Mihailom beše poslao među Hazare, na jugu Rusije, dvojicu poznate solunske braće, Konstantina, kasnijeg Kirila, učenika i prijatelja svog, i njegovog po telu brata Metodija, monaha sa gore Olimpa u Vitiniji. Ova sveta braća uspešno propovedahu tamo sveto Evanđelje i zasadiše veru Hrišćansku (860 g.). Od svetog patrijarha Fotija poče i pokrštavanje velikog Slovenskog Ruskog naroda, i njima Sveti Fotije posla prvog pastira i episkopa[31]. A malo kasnije, kada u Carigrad dođoše poslanici Moravskog kneza Rastislava da traže od cara i patrijarha propovednike Evanđelja i klirike koji znaju slovenski jezik, da bi među Slovenima u Moravskoj utvrdili evanđelsku veru i običaje, sveti patrijarh i car poslaše i njima opet ovu istu svetu braću (863 g.)[32], čime postadoše jednom za svagda bogodani kumovi svih Slovenskih naroda[33]. Jer od ove svete braće i njihovih svetih učenika raširi se Evanđelje Hristovo ne samo među Slovene u Moravskoj, nego i na celom Balkanu i okolini. Samo godinu dana kasnije, to jest 864 godine, Bugarski knez Boris i njegov narod primiše Hrišćansku veru od svetog patrijarha Fotija, a kum Borisu na krštenju bejaše sam car grčki Mihailo, zbog čega Boris i bi prozvan Mihailo. Svome novokrštenom duhovnom sinu, knezu Borisu-Mihailu, sveti patrijarh uputi bogomudru pisanu pouku u kojoj mu kazivaše šta znači biti hrišćanski vladar i kakvo treba da je njegovo delo[34].
Međutim sva ova velika i evanđelska i ravnoapostolna dela svetog patrijarha Fotija kod vlastoljubivog pape Nikole izazivahu sve veću zavist i zlobu. Pošto u Carigradu niko ne pridavaše nikakav značaj papinoj osudi Svetog Fotija, papa ce još većma razjari i ponovo napisa pismo caru protiv svetog patrijarha. Svojim lukavim spletkama i politikom, papa nagovori i Bugarskog cara Borisa da se odvoji od Carigradske Crkve i da zatraži od pape i Franaka da mu pošalju svoje klirike u Bugarsku. Ovo zlobno i protivcrkveno delo on učini na sledeći način. Da bi pridobio pod svoju vlast Bugarsku novoosnovanu Crkvu, a zatim i ceo Balkan, papa posla tamo mnoštvo svojix episkopa I klirika (866 g.), koji došavši u Bugarsku olmah počeše proganjati sveštenike postavljene od Fotija, i iskornjivati svete pravoslavne obrede i dogmate. Oni ne priznavahu pravoslavne sveštenike, i nagovarahu narod da se odvraća od njih zbog toga što sveštenici behu zakonito oženjeni. Ne priznavahu oni ni miropomazanje izvršeno od pravoslavnih sveštenika, nego njihovi lažni episkopi počeše sami ponovo da miropomazuju. Oni još zavođahu i postove u subotu, i mnoge druge običaje tuđe Crkvi. Ali najveće zlo koje oni činjahu beše to što u Bugarskoj počeše propovedati i zavoditi novonastalu zapadnu jeres koja je pogrešno učila o Duhu Svetom i na taj način kvarila sveti i vaseljenski Simvol vere.
Ovakva nedela i bezakonja papskih klirika i episkopa, koja oni činjahu uz saglasnost pape Nikole, ne mogaše više podnositi veliki revnitelj za pravu veru i otačke dogmate – duhovni otac Bugara – Sv. Fotije. On bi gotov preduzeti sve što se može učiniti za spasenje duhovne dece, ali ne htede upotrebiti ništa što bi se protivilo crkvenim pravilima i običajima svetog Predanja svetih Otaca. Zato odluči da saborno reši ovo pitanje. On prvo uze pa napisa Okružnu Poslanicu svim svetim istočnim patrijarsima, pozivajući ih da dođu ili pošalju svoje zamenike na veliki sabor u Carigradu, da bi tako zajednički razmotrili i osudili ova izmišljena novačenja i jeresi pape Nikole. U toj svojoj poslanici sveti Fotije pisaše ovako istočnim patrijarsima:
Lukavom đavolu nisu bila dovoljna bezbrojna zla koja je pronalazio i izmišljao protiv roda ljudskog od početka do dolaska Gospodnjeg, nego i posle toga on nije prestao da zabludama i jeresima vara i obmanjuje one koji ga slušaju. Otuda je i proizašlo tako raznovrsno bogoborstvo jeresi: Arije, Makedonije, Nestorije, Evtihije i Dioskor, i ostali nečestivi zbor, protiv kojih su sazvani sveti Vaseljenski Sabori i protiv kojih su se borili sveti i bogonosni Oci mačem Duha Svetog. Kada međutim ove jeresi biše pobeđene i zavlada mir, i kada se iz ovog carskog prestonog grada izlivahu izvori Pravoslavlja po vaseljeni, i neki narodi, kao Jermeni, koji behu zaraženi jakovitskom jeresi (tj. monofizitstvom), vašim svetim molitvama obratiše se u pravoverje, a drugi varvarski narodi, kao Bugarski narod, obrati se od idolopoklonstva u istinito bogopoznanje vere hrišćanske, tada lukavi đavo ne mogaše iz zavisti da to podnese. Jer ne prođe ni dve godine otkako se Bugarski narod obrati preko nas u hrišćansku veru, dođoše ljudi nečestivi, koji proiziđoše iz tame (tj. sa Zapada), i sručiše se kao grad, ili bolje peći nagrnuše kao divlje svinje u novonasađeni vinograd Gospodnji i nogama i zubima, to jest sramnim životom i iskvarenim dogmatima, oštetiše ga i upropastiše. Jer ti ljudi, tj. zapadni papski misionari i klirici, htedoše da taj narod odvrate od pravih i čistih dogmata naše besprekorne hrišćanske vere.
Kao prva od zabluda ovih ljudi beše ta što oni nagonjahu narod da posti u subotu. Ovo pak spominjem, jer i najmanje otstupanje od onoga što nam je predano može da odvede do prezrenja svih dogmata vere naše. Zatim oni nagovarahu narod da treba mrzeti oženjene sveštenike, čime ustvari sejahu po dušama seme Manihejske jeresi. Isto tako oni nagonjahu da se svi, pomazani od prezvitera svetim mirom, moraju ponova pomazati od episkopa. Time su hteli pokazati da svešteničko miropomazanje nema nikakve vrednosti, i na taj način ismejati božanske i natprirodne tajne hrišćanske. Otkuda njima takav zakon da sveštenici ne mogu pomazivati svetim mirom? Od kog zakonodavca, ili apostola, ili oca, ili sabora? Jer ako sveštenik ne može pomazivati mirom krštenoga, onda ga sigurno ne može ni krstiti. Kako to da jerej sveštenodejstvuje vladičansko telo i krv Hristovu u svetoj Liturgiji, a da ne može pomazivati svetim mirom? Ako se pak sve ovo oduzima sveštenicima, onda se time umanjuje i episkopski čin, jer episkop stoji na čelu sveštenog hora. Ali se svi ovi nečestivci ne zaustaviše na tome u svome bezakonju. Oni i sveti i svešteni Simvol vere, koji po svim saborskim i vaseljenskim odlukama poseduje nepobedivu moć, pokušaše da iskvare svojim lažnim mišljenjima i izvrnutim rečima, novačeći u Simvolu da Duh Sveti ne proishodi samo od Oca (kako stoji u Simvolu), nego i od Sina[35]. Ali ko je ikada čuo da je bilo ko od jeretika izrekao nekada takvu nauku? Ko uopšte od Hrišćana može da podnese da se u Svetoj Trojici uvode dva uzroka, to jest: Otac kao jedan uzrok Sina i Duha, i Sin kao drugi uzrok za Duha Svetoga, i time da pretvori monarhiju (jedinonačalije) u Svetoj Trojici u dvobožje? A i zašto bi Duh Sveti ishodio i od Sina? Jer ako je Njegovo icxođenje iz Oca savršeno, – a savršeno je jer je On Bog savršeni od Boga savršenoga, – čemu onda ishođenje i od Sina? Dalje, Sin ne može biti posrednik između Oca i Duha, pošto Duh nije sopstvenost Sina. Ako bi u Božanstvu nostojala dva načela, dva uzroka, onda se razorava jedinstvo Božanstva. Ako Duh ishodi i od Oca i od Sina, njegovo ishođenje samo od Oca mora biti ili potpuno ili nepotpuno. Ako je nepotpuno, ishođenje od dvaju Lica bilo mnogo mehaničkije i nepotpunije nego ishođenje od jednog Lica samo; ako nije nepotpuno, zašto bi za Njega bilo neophodno da ishodi i od Sina? Ako Sin učestvuje u ličnom svojstvu Oca, onda Sin i Duh gube svoje lične odlike, čime se pada u polusavelijanstvo. Postavka, da u Božanstvu postoje dva načela, od kojih je jedno samostalno a drugo prima svoje poreklo od njega, u korenu uništava hrišćanski pojam o Bogu. Bilo bi mnogo doslednije ova dva načela povećati na tri, jer bi to više odgovaralo ljudskom shvatanju Svete Trojice. Pošto je Otac načelo i uzrok ne zbog prirode Božanstva, nego zbog ipostasnog svojstva, i pošto Ipostas Očeva ne uključuje Sina, to Sin ne može biti načelo i uzrok. Filioque ustvari razdvaja Očevu Ipostas na dva dela, ili Ipostas Sina čini delom Očeve Ipostasi. Učenjem o Filioque Sveti Duh je dva puta odmaknut od Oca, i otuda ima mnogo niži rang nego Sin. Ako Duh Sveti ishodi i od Sina, onda od triju Božanskih Lica samo Duh Sveti ima više nego jedan početak (αρχη). Učenjem o ishođenju Duha i od Sina, Otac i Sin ispadaju bliži jedan drugome nego Otac i Duh, pošto Sinu pripada ne samo Očeva priroda nego i Očevo lično svojstvo. Ishođenje Duha od Sina je ili isto kao i ono od Oca, u kom se slučaju razlika među Licima gubi mešanjem svojstava, ili je različito, u kom slučaju postoji protivnost u Svetoj Trojici. Dvostruko ishođenje se ne može pomiriti sa principom, da ono što nije zajedničko svima trim Licima, isključivo pripada samo jednome od triju Lica. Ako Duh ishodi i od Sina, zašto ne bi nešto ishodilo i od Duha, da bi se na taj način očuvala ravnoteža među Božanskim Licima? Učenjem o ishođenju Duha i od Sina, Otac se pokazuje kao pristrasan prema Sinu.
Otac je ili više uzrok Duha nego Sin, ili manje; ako je više, onda je to uvreda prema dostojanstvu Sina, ako je manje, onda je to uvreda prema dostojanstvu Oca. Latini čine Sina većim od Duha, jer Ga smatraju uzrokom i nepobožno Ga stavljaju bliže Ocu. Uvodeći drugostepeni uzrok u Svetu Trojicu, latini vređaju Sina, jer Ga čine uzrokom Onoga koji je već prouzrokovan, te kao uzrok On nije potreban. Oni razdeljuju Duha Svetoga na dva dela: na onaj od Oca i na onaj od Sina. U Svetoj Trojici, sjedinjenoj nerazdeljivim jedinstvom, sve tri Ipostasi su neprikosnovene, ali ako se Sinovstvo doda ishođenju Duha. Sinovstvo je povređeno i ipostasna svojstva oštećena. Ako je rođenjem Sina bila data moć Sinu da od Njega ishodi Sveti Duh, kako onda ne bi razoreno samo Sinovstvo njegovo kada On, koji je sam bio prouzrokovan, postade uzrokom drugoga koji je ravan Njemu i iste prirode sa Njim? Prema učenju o Filioque nemoguće je videti zašto Sveti Duh ne bi mogao biti nazvan unukom. Ako je Otac uzrok Sina, koji je drugostepeni uzrok Duha, onda je Otac istovremeno i bliži i dalji uzrok Duha! Dvostruki uzrok (prvi i drugostepeni) u Božanstvu neizbežno sadrži i dvostruki rezultat; otuda ličnost Duha mora biti dvostruka. Prema tome, učenje o ishođenju Duha i od Sina (Filioque), uvodi u Božanstvo dva načela, diarhiju, i time narušava jedinstvo Božanstva, monarhiju Oca.
Izloživši ovde samo ukratko ovo latinsko shvatanje, veli dalje Sv. Fotije, njegovo opširno izlaganje i pobijanje ostavljam kada se budemo zajednički okupili na sabor. To dakle nečestivo učenje, sa ostalim nedozvoljenim novačinama uvedoše ovi samozvani episkopi u taj prosti i novokršteni Bugarski narod. Vest o tome do srca nas je pogodila i zabolela. Jer kako da ne tugujemo kada vidimo da plod utrobe naše, decu koju rodismo Evanđeljem u Hristu, zverovi rastržu na naše oči? Onaj ko ih je sa mukom i znojem preporodio i usavršio u veri, on najviše i strada od bola i žalosti zbog duhovne propasti dece svoje. Zbog toga mi i oplakujemo ovu duhovnu decu našu, i nećemo prestati oplakivati. Jer nećemo dati očima svojim sna dok ih po moćima svojim ne povratimo u naselja Gospodnja.
Što se pak tiče ovih preteča otstupništva i opštih štetočina i slugu neprijateljevih, mi ih kao varalice i bogoborce osuđujemo saborskom i božanskom odlukom. Ne kao da tek sada mi izričemo sud nad njima, nego određenu im osudu od drevnih Sabora i Apostolskih ustanova sada javno objavljujemo. Zbog toga ih mi, ako i dalje uporno ostaju u svojoj zabludi, odlučujemo iz zajednice svih hrišćana. Oni uvode post u subotu, a TO zabranjuje kanon 64. Svetih Apostola, koji kaže: „Ako se nađe neki klirik da posti u dan nedeljni, ili u subotu osim jedne (tj. osim Velike Subote), takav neka bude raščinjen, a ako je laik neka bude odlučen“. Isto to veli i 55. kanon Svetog Četvrtog Vaseljenskog Sabora, koji kaže: „Pošto doznadosmo da u Rimskom gradu neki u vreme svetog Velikog Posta, protivno predanom nam crkvenom poretku, drže post i u subotu, Sveti Vaseljenski Sabor određuje da se u Rimskoj Crkvi ima držati tačno apostolski kanon koji zabranjuje post u subotu i nedelju“[36].
Tako isto i pomesni Gangrski Sabor u svom 4. kanonu podvrgava anatemi one koji ne priznaju oženjene sveštenike. Ovo isto ponavlja i sveti Šesti Vaseljenski Sabor i ocuđuje one koji traže od sveštenika i đakona da posle rukopoloželja ne žive više u braku sa svojim zakonitim ženama, kakav je običaj počela bila još tada da uvodi Rimska Crkva. Sveti Vaseljenski Sabor potseća i naređuje Rimskoj Crkvi da se drži evanđelskog učenja i apostolskog pravila i poretka, a da ne vređa svetinju hrišćanskog braka ustanovljenog samim Bogom. Ali ako baš i ne bi spominjali sva ova i još druga novačenja zapadne Crkve, dovoljna bi bila sama ona navedena njihova hula protiv Duha Svetoga tj. (Filioque), ili bolje reći protiv vascele Svete Trojice, da ih podvrgnemo hiljadama anatema.
Iznoseći ovo shodno drevnom crkvenom običaju pred vaše u Gospodu bratstvo, mi vas pozivamo i molimo da i vi dođete na sabor i učestvujete zajedno sa nama u osudi ovih nečestivih i bezbožnih učenja. Nemojte propuštati poredak Svetik Otaca koji su nam oni svojim postupcima i delima predali na čuvanje. Nego pošaljite odmah vaše predstavnike i zamenike, ukrašene pobožnošću i svešteničkim činom, a i dobrom rečju i životom, da bi ovu novonastalu gangrenu zloverja iskorenili iz Crkve našom zajedničkom saborskom odlukom. Iskorenivši bezbožje imaćemo nade za povratak novokrštenog Bugarskog naroda u onu veru koju je od početka primio. Ali ne samo Bugarski narod, nego i do sada svima strašni narod takozvanih Rusa, i on sada napušta svoju neznabožačku veru i prelazi u Hrišćanstvo, primajući od nas episkopa i pastira svog i sve hrišćanske običaje. Ako dakle i vi sada pomognete da ovo novonastalo zlo presečemo, onda će stado Hristovo porasti još više, i apostolska će nauka dospeti do krajeva vaseljene. Zato pošaljite predstavnike i zamenike vaše, snabdevši ih svom vlašću apostolskih prestola vaših, koju ste u Duhu Svetom nasledili, da bi sve ove i druge stvari zakonitom vlašću presudili. A i iz Italijanskih krajeva mi dobismo jedno saborno pismo, u kojem se navode mnoge i teške stvari protiv Rimskog episkopa. Oni otuda mole da ih oslobodimo njegove velike tiranije. Jer se tamo preziru svešteni zakoni i gazi crkveni poredak. Ovo su nam još ranije pričali monasi koji dođoše otuda, a sada do nas dođoše mnoga pisma otuda, u kojima se iznose strašne tamošnje stvari. U tim pismima oni još mole da se ova njihova pisma pošalju svim arhijerejima i apostolskim prestolima, koja vam evo ja i šaljem uz ovu poslanicu. Zbog svega toga potrebno je, kada se sakupi sveti i vaseljenski u Hristu sabor, da sve ovo zajednički rešimo po Bogu i po saborskim pravilima, eda bi tako duboki mir zavladao Crkvom Hristovom.
Uza sve ovo dodajemo još i to da zajednički treba da potvrdimo i sveti Sedmi Vaseljenski Sabor, te da se i on svuda kod svega crkvenog naroda pribraja i pričisljuje uz onih svetih Šest Vaseljenskih Sabora. Jer čusmo da negde on još nije pribrojan, iako se njegove odluke priznaju i poštuju. Jer i ovaj sabor uništi i pobedi veliko jeretičko bezbožje, imajući uza se na svojim sednicama i predstavnike od ostala četiri apostolska prestola. Jer pošto se svi oni sakupiše, zajedno sa našim stricem najblaženijim Tarasijem, arhiepiskopom Carigradskim, otvoren bi ovaj veliki i vaseljenski Sedmi Sabor, koji sruši ikonoboračku i hristoboračku jeres. Zato, kao što rekoh, treba i taj Sabor objavljivati i svrstavati ga zajedno sa prethodnih šest Sabora, da bi se tako pokazalo jedinstvo Crkve Hristove, i da ne bi jeretici ikonoborci govorili da je njihova jeres osuđena samo od jednog prestola. Ovo pak tražimo i predlažemo kao braća braći, a po dužnosti pak molimo se za vaše otačko prepodobije. Molimo i vas da se sećate i vi u molitvama vašim naše smernosti[37].
Na ovu okružnu poslanicu svetog patrijarha vaseljenskog Fotija odgovoriše istočni patrijarsi time što poslaše na sabor svoje opunomoćene predstavnike. Kada ovi poslani zamenici istočnih patrijaraha stigoše, tada bi sazvan veliki i vaseljenski Sabor, u leto 867 godine. Na Saboru je bilo oko hiljadu episkopa, klirika i monaha; predsedavao je Sveti Fotije, a prisustvovao je i sam car Mihailo. Sveti Sabor prvo razmotri jeretičko učenje i delanje franačkih misionara u Bugarskoj, koje tamo beše poslao papa Nikola; zatim latinsko jeretičko učenje o Duhu Svetom (Filioque); onda svečano izreče osudu svim ranijim jeresima, pa i ovoj latinskoj novouvedenoj jeresi. Rimski papa Nikola bi saborski osuđen, raščinjen i anatemisan, kao vođa nereda u Crkvi i bogohulne jeresi. A beše osuđeno i svo njegovo vlastoljublje i gorda strast i želja da ovlada celom Crkvom Božjom i potčini je sebi. Na kraju Sabora sveti patrijarh u svečanoj besedi odade hvalu pobedi Pravoslavne vere nad svim jeresima i uzveliča Utešitelja Duha Svetog, čijom se blagodaću sakupljaju i pokreću sveti Vaseljenski Sabori radi istrebljenja đavoljeg kukolja jeresi iz Crkve. Ovim saborom sveti otac naš Fotije i svi saborski oci pokazaše da crkvenoj saborskoj vlasti podležu svi episkopi bez izuzetka, pa prema tome i rimski episkop. Pogotovu to biva ako je u pitanju pojava nekog novog jeretičkog učenja, pa ma ko ga zastupao. Jer i ranije, pre tog pape Nikole, bi saborski osuđen episkoi rimski Honorije[38], pristalica monotelitske jeresi. Njega osudi sveti Šesti Vaseljenski Sabor, i tu osudu potvrdi i Sedmi Vaseljeiski Sabor. Reči svetog patrijarha Fotija: „Svako treba da zna svoju meru“, koje on izreče na onom ranijem Saboru 861 godine, zvanom „Prvo-Drugi“, a koje reči taj Sabor usvoji i unese u svete kanone, važe ovde i za rimskog papu. Jer u Crkvi Božjoj nema druge glave i starešine osim Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji Duhom Svetim rukovodi Crkvu Svoju preko Otaca i Sabora. No treba preći i na ostalo mnogostradalno žitije ovog svetog i ravnoapostolnog patrijarha i oca Crkve.
U ovo vreme car Mihailo beše uzeo sebi za savladara nekog Vasilija, poreklom iz Makedonije. On najpre beše carev konjušar. Zatim postepeno on steče carevo prijateljstvo, i bi postavljen za njegovog savladara. No Vasilije imađaše veliku želju da i sam postane car. Vođen tom vlastoljubivom željom on ubi i carevog ujaka Vardu. Nakon ne mnogo vremena on iskoristi priliku i jedne noći, u septembru 867 godine, ubi i samog cara Mihaila, pa stupi na carski presto[39]. Čim Vasilije zauze carski presto, on zaboravi na sve, i sa strahom gledaše da osigura svoju carsku krunu, tako nepravedno stečenu. Želeći da po svaku cenu osigura sebi presto, on namisli da se obrati Rimu i otuda nađe sebi podršku. Znao je on da rimski papa mrzi Svetoga Fotija, a više voli Ignjatija. Zato on odmah nasilno zbaci čoveka Božjeg Fotija sa patrijaršijskog prestola i protera ga u izgnanstvo u jedan napušteni i prazan manastir kraj Bosfora, zvani manastir „Skepis“ (Pokrov). Za patrijarha car Vasilije dovede Ignjatija i odmah uspostavi veze sa rimskim papom Adrijanom[40], koji beše izabran posle nedavne smrti bivšeg pape Nikole. Po nagovoru pape Adrijana car Vasilije i patrijarh Ignjatije sazvaše sabor u Carigrad 869 godine na koji odmah dođoše i papini izaslanici. Međutim na sabor dođe vrlo malo episkopa, pošto većina episkopa nije htela nipošto doći. Pozivan da dođe na ovaj sabor, Sveti Fotije je odbijao da to učini. Tek kada pretstavnik carske vlasti Vaan posla neke laike da ga dovedu, on dođe, ali je svo vreme smireno ćutao. Kada bi upitan zašto ćuti, on samo spokojno odgovori: „Bog čuje i glas onoga koji ćuti“. Na to mu rekoše papski izaslanici: „Ali tim ćutanjem ti nećeš izbeći osudu“. Sveti patrijarh im odgovori: „Ni Isus ćuteći nije izbegao osudu“. Opet posle dužeg ćutanja njegovog zapita ga pretstavnik carske vlasti Vaan: „Kaži, gospodine Fotije, šta imaš da kažeš kao svoje pravo“. Fotije mu na to opet sa istim smirenjem reče: „Moja prava nisu na ovome svetu“. Tada mu ostaviše rok od nekoliko dana da vide da li će se, kako oni rekoše, pokajati. Posle nekoliko dana dovedoše ga opet na sud, i sa njim njegovog prijatelja, episkopa sirakuskog Grigorija. Na putu ka ovom takozvanom „saboru“ svetitelj se oslanjaše na svoj pastirski žezal. Čim to vide, osioni papski izaslanik Marin zatraži da mu se oduzme žezal kao znak pastirskog dostojanstva. To bi odmah i učinjeno. Ali to ne razgnjevi, niti ožalosti Svetog Fotija. Na traženje papskih izaslanika da i on i Grigorije podnesu pismeno svoje pokajanje, oni im odgovoriše: „Neka se kaju oni koji imaju zašto da se kaju“. Carev izaslanik Vaan tražaše od Fotija da kaže ako ima nešto da kaže, našto on odgovori: „Oni su nas doveli ovde oklevetane, i šta se tu onda može reći?“ Tada se izaslanici carski obratiše ostalim episkopima, koji behu ostali verni Svetom Fotiju, i zato sada dovedeni na sud. Jednoga od njih, Jovana Iraklijskog, izaslanici papski nagonjahu da anatemiše pred njima Fotija. A on odgovori: „Ko anatemiše svog arhijereja, neka sam bude anatema!“ Ostali pak episkopi Svetoga Fotija odgovoriše: „Mi se ne možemo saglasiti sa onim što se nerazumno tvori“. Tada papski izaslanici baciše anatemu na Svetog Fotija i njegove episkope, i na njegove oči pred svima spališe sve knjige i dokumenta od njegovog bivšeg sabora držanog protiv pape Nikole (867 g.). Posle ovoga ovaj lažnonazvani sabor učini i druge nepravilne stvari. Osobito protivcrkveno beše to što papski izaslanici iznudiše od sabora svakojake privilegije papskom vlastoljublju, kakva prava nijedan od dosadašnjih svetih Sabora nije priznavao niti davao papi. Ali zato ovaj lažnonazvani sabor ne samo što ne bi priznat, nego uskoro bi odbačen od cele Crkve. Jer samo nekoliko godina kasnije (879-880 g.), ovaj nekanonski sabor bi na zakonitom Saboru javno poništen od strane i Rimske i Carigradske Crkve[41], kao što će se dalje videti.
Posle ovog suđenja oteran ponovo u izgnanstvo, Sveti Fotije provođaše gorke dane u usamljenosti pod strogom vojničkom stražom. Iako sa njim i zbog njega biše prognani i mnogi prijatelji njegovi, episkopi i klirici, car nikako ne dozvoljavaše da se ma sa kim od njih viđa, pa mu čak zabrani da i bilo kakvu knjigu ima kod sebe. Iz tog i takvog izgnanstva svetitelj napisa jedno pismo caru Vasiliju. U pismu on veli caru da njegove muke u izgnanstvu prevazilaze svaku običnu meru, jer nema ni ono što se i robovima dopušta; i smireno moli cara da mu makar dopusti da čita dušekorisne knjige[42]. Za svo vreme svog izgnanstva ovaj svetitelj Božji ni malo ne klonu duhom, niti dopusti sebi da zloća uđe u dušu njegovu. On stalno bejaše smeran i spokojan i uveren u veliku Pravdu Božju. Šta više, iz progonstva on je tešio prijatelje i sastradalnike svoje, kao nekada njegov sveti prethodnik na prestolu Carigradskom, Sveti Jovan Zlatoust, kada se nalazio u progonstvu. Tako Sv. Fotije pisaše iz izgnanstva ostalim prognanim episkopima: „Teško je, braćo, gonjenje, ali je blaženstvo Gospodnje slatko. Mučno je i teško ovo izgnanstvo, ali je radosno Carstvo Nebesko. „Blaženi su prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo Nebesko“ (Mt. 5, 10). Mnogobrojne su ove nevolje i prevazilaze svaku muku, ali tamošnja radost i veselje znaju ne samo olakšati tegobu muka, nego kod onih koji žive radi gornjih nada, pretvaraju te muke u povode za radost. Zbog toga, braćo držimo se ovih stradanja, da bi zadobili i nagrade. Eda bismo i mi mogli sa Pavlom klicati: „Dobrim podvigom se podvizavah, trku svrših, veru održah; dakle mi još preostaje venac pravde“ (2 Tim. 4, 7). A šta je milije i radosnije od ovog pobedničkog glasa? Šta jače može postideti opšteg neprijatelja našeg roda? „Trku svrših, veru održah; dakle mi još preostaje venac pravde“. O, glasa koji uspokojava svaku buru žalosti, i koji daje blagodat svake duhovne radosti. O, glasa koji gonitelje dovodi u zaprepašćenje, a progonjene uvenčava; koji bolesne isceljuje i pale i posrnule uspravlja! Neka bih se udostojio i ja zajedno sa vama, mojim dobrim sastradalnicima, da, posedujući i odgovarajuća tim rečima dela, uzviknem u Gospodu te reči, na molitve Presvete Vladičice naše Bogorodice, i svih Svetih. Amin“[43].
Kako je ogromno bilo smirenje ovog svetog patrijarha izgnanika, vidi se i iz sledećeg događaja. Godine 870 desi se strašan razorni zemljotres u Carigradu i okolini. Mnogi blagočestivi hrišćani smatrahu tu nesreću kao kaznu Božju za nepravedno progonstvo svetog patrijarha Fotija, jer i iz istorije i iz Žitija Svetih znađahu da se tako nešto isto desilo u vreme nepravednog progonstva svetog patrijarha Jovana Zlatousta. Čuvši za takvo govorenje u narodu, Sveti Fotije je govorio narodu da u to ne veruje. „Ta ko smo mi? govorio je on narodu. Iako smo tolike neiskazane muke podneli, ipak mi nismo tako nešto, da bi se izazvao toliki gnev Božji“. Osim toga Sveti Fotnje je još u nečemu ličio na svetog patrijarha Zlatousta, tog svog velikog i slavnog prethodnika na prestolu Carigradske Crkve. Jer Sv. Fotije ne samo što kao Sv. Zlatoust beše veliki pastir i bogoobdareni propovednik, veliki bogoslov i otac Crkve, nego i u životu i u vrlini ne zaostajaše iza njega. I Sv. Fotije je kao i Sv. Zlatoust za sve i sva blagodario Boga. Jer dok Zlatousti Svetitelj govoraše: „Slava Bogu za sve“ (Δοξα τω Θεω παντωνενεκεν), ovaj sveti otac slično njemu ponavljaše: „Hvala Spasu našem Bogu za sve“ (Χαρις ουν παντων ενεκα τω Σωτηρι ημων Θεω)[44].
U izgnanstvu provede Sveti Fotije nekoliko teških godina. A onda se poče prema njemu menjati ponašanje cara Vasilija. Na cara mnogo uticahu i česti saveti blaženog patrijarha Ignjatija. On po savesti svojoj kao da smatraše da je i on kriv za toliko proganjanje Svetog Fotija. Zato on ubedi cara da vrati Sv. Fotija iz progonstva, i car Vasilije dozva Fotija iz progonstva 873 godine. Car ga dovede sebi na dvor i dozvoli mu da opet predaje nauke na Visokoj školi u Magnavri. I svoju decu car poveri njemu na vaspitanje, svoje sinove Konstantina i Lava i Stefana. Tada se po Bogu izmiriše i dva sveta patrijarha. Tražeći oproštaj jedan od drugoga oni se bratski oprostiše, a blaženi patrijarh Ignjatije, videći sebe već blizu smrti, posavetova cara Vasilija da za patrijarha po smrti njegovoj postavi Svetog Fotija. Zatim se u miru upokoji blaženi patrijarh, Ignjatije, 23. oktobra 877 godine, a Sveti Fotije tri dana kasnije bi vraćen na svoj patrijaršijski presto. Došavši na presto Sveti Fotije odmah upisa ime Ignjatijevo u crkvene diptihe, i od tada se blaženi Ignjatije patrijarh počitovaše u Crkvi kao svetitelj.
O svom povratku na patrijaršijski presto Sv. Fotije izvesti odmah istočne patrijarhe i papu Jovana[45], čoveka blagočestivog i pravoslavnog. Sveti Fotije beše sa sigurne strane doznao da ovaj novi rimski episkop ne ispoveda latinsku filiokvističku jeres i nikako ne dopušta bilo kakvu promenu u Simvolu vere[46]. I to njemu beše veoma milo. Zato zajedno sa carem pozva papu na sabor u Carigrad, a isto tako i sve svete istočne patrijarhe. I bi sazvan u Carigradu veliki sabor, koji otpoče rad novembra meseca 879 godine. Na saboru beše okupljeno oko četiri stotine episkopa, među kojima i izaslanici istočnih patrijaraha i papski izaslanici. To behu episkopi Pavle Ankonski i Evgenije Ostijski, i Petap, prezviter i kardinal rimski. Na saboru predsedavaše sam Sveti Fotije. Sav sveti sabor odmah priznade i potvrdi Svetog Fotija, jer svi episkopi izjaviše: „Mi smo našem najsvetijem vladici i vaseljenskom patrijarhu od samog početka bili prisajedinjeni i nikada se nismo odvajali od njega. Mi smo bili gotovi da i svoju krv za njega prolijemo, ako bi to neko od nas tražio. Oni pak između nas koji smo se bili poveli za onom pobunom protiv njega, sada osuđujemo to svoje ranije držanje i raspoloženje, i svim srcem i nepokolebljivom namerom priznajemo ga za svog arhijereja i vladiku i pastira. One pak koji se u tome kolebaju mi smatramo za neprijatelje Crkve, te ih zbog toga treba otseći od nje“. Na to im sveti patrijarh odgovori: „Ono što je ranije bilo neka Bog preda dubokom zaboravu, a i nas same neka osnaži, da bismo imali praštanje i nezlopamtljivost. Zato je najbolje o svemu tome ćutati, ili vrlo kratko i odmereno porazgovarati. Jer mi smo ljudi grešni i ništavni. I pošto se radi o neprijateljstvu nama učinjenom, najbolje je o tome ćutati; samo u slučaju velike nužde treba o tome govoriti“[47]. Posle ovoga bi pročitano i pismo pape Jovana, koje sa njim behu potpisali još mnogi episkopi zapadni. U tom pismu papa priznaje Svetog Fotija i poništava sve ono što je do sada bilo protiv njega učinjeno, rečeno ili napisano. Na to sav sveti sabor donese ovakvu odluku: „Odlučujemo da onaj sabor koji je držan u Rimu za vreme blaženog pape Adrijana protiv nasvetijeg patrijarha Fotija, i onaj sabor u Carigradu koji bi držan protiv tog istog najsvetijeg Fotija, – budu potpuno odbačeni i ništavni i da se ne ubrajaju i ne smatraju u svete sabore, niti da se uopšte nazivaju saborom“. Kada ova odluka bi pročitana svi saborski oci povikaše: „Svi tako mislimo; svi tako propovedamo; svi se sa tim slažemo. Ovde u ovoj stvari najsvetiji papa Jovan više nas je obradovao nego u onim drugim. Još i pre tih reči svetog pape Jovana, mi smo sve ono što je napisano, ili rečeno, ili učinjeno protiv najsvetijeg našeg patrijarha kao nezakonito poništili, i odbacili, i anatemisali, i to upravo samim tim što smo se prisajedinili s njim istoj zajednici i postali mu saslužitelji“.
Tada biše povraćeni i priznani od sabora i svi episkopi koji ranije behu proganjani i suđeni zato što su bili rukopoloženi Svetim Fotijem. I sav se sabor divljaše mudrosti i svetosti blaženog patrijarha. A mitropolit Kesarije Kapadokijske Prokopije reče za njega: „Zaista tako i treba da onaj koji je primio brigu i staranje (επιστασιαν) nad celim svetom bude nalik na arhipastira Hrista Boga našeg“. Na to i papski izaslanici rekoše: „I mi koji živimo na drugom kraju sveta, i mi čusmo to isto“. A sveti sabor povika: „Da Bog obitava u njemu – nema nikoga koji to ne zna“. Tada opet rekoše rimski izaslanici: „Milost Božja i Njegovo nadahnuće uliše takvu svetlost u čistu dušu najsvetijeg patrijarha, te ona prosvećuje i ozarava celokupnu tvar. Jer kao što sunce, mada se nalazi samo na nebu, ipak osvetljava sav zemaljski svet, tako i vladika naš, gospodin Fotije, sedi u Carigradu ali osvetljava svu tvar i daje joj sjaj“[48].
Na ovom saboru biše rešena i još druga važna pitanja. No najvažnije je to što bi doneta saborska odluka da se nipošto i ni od koga ne sme menjati sveti i vaseljenski Simvol vere, nego da on treba i na ovom saboru da bude potvrđen i zapečaćen. Jer svi prisutni arhijereji Božji rekoše: „Na svaki način treba da Simvol vere Nikejskog Sabora, koji i ostali sveti Vaseljenski Sabori potvrdiše i utemeljiše, bude pročitan i na ovom velikom i vaseljenskom saboru“. – Sveti izaslanici staroga Rima rekoše: „Kao što zapovedi po Bogu nam divni veliki car naš i kao što je ugodno braći i sasveštenicima našim, dolično je da se ne sastavlja drugi novi Simvol, nego da se pročita i ponovo potvrdi onaj drevni, koji drži i veruje cela vaseljena“. – Najsvetiji patrijarh Fotije reče: „Po odluci sve naše braće i sasveštenika neka se pročita Simvol“. I tada Petar, bogoljubivi đakon i protonotarije (prvi sekretar), pročita:
„Imajući nesumnjivom mišlju i čistotom vere utemeljenu u dubini uma česnu i božansku nauku Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista, i primajući i čuvajući neobmanljivim rasuđivanjem sveštene naredbe i kanonske odredbe Njegovih svetih Učenika i Apostola, a takođe najiskrenijim i nepokolebljivim verovanjem poštujući i držeći nepromenjenu i nepovređenu propoved i kanonske odredbe svetih Sedam Vaseljenskih Sabora, koji su svi nadahnućem jednog i istog Duha Svetog bili rukovođeni i pokretani, mi odbacujemo sve one koje su i oni izgnali iz Crkve, a prihvatamo i kao dostojne primanja smatramo one kojima oni, kao jednovernima i učiteljima pobožnosti, odavahu dužnu čast i pravedno poštovanje. Verujući tako tome i to propovedajući, mi i umom i rečima primamo i svima glasno i jasno objavljujemo Simvol najsigurnije Hrišćanske vere koji je počev od početka do nas došao od Otaca; ništa ne oduzimajući, ništa ne dodajući, ništa ne ulepšavajući, ništa ne izvrćući. Jer i oduzimanje i dodavanje, pri nepojavljivanju nikakve jeresi od lukavstva đavoljeg, dovodi do preziranja onoga što nije za preziranje i predstavlja neopravdanu uvredu Ocima. Pritom, rečima popravljati odluke Otaca mnogo je gore od prethodnoga. Zato ovaj sveti i vaseljenski sabor, s ljubavlju božanskom i ispravnim umom prihvatajući i bogodolično poštujući drevni Simvol vere, i na njemu utemeljujući i izgrađujući tvrđavu spasenja, tako svima kazuje da veruju i propovedaju kao što govori i ispoveda sveti i vaseljenski Simvol vere“. I tada bi pročitan Nikejsko-carigradski Simvol vere bez ikakvog dodavanja ili oduzimanja reči. A po pročitanju Simvola, sveti Oci opet rekoše:
„Tako verujemo; u tom ispovedanju vere se krstismo; i njime reč Istine pobedi i uništi svaku jeres. One koji tako veruju mi smatramo za braću i oce i sunaslednike nebeskog građanstva. A ako neko, osim ovog sveštenog Simvola koji ispočetka dođe do nas od blaženih i svetih Otaca naših, drzne se da sastavlja neko drugo izloženje vere i nazove ga Simvolom vere, ukravši dostojanstvo ispovedanja onih bogonadahnutih muževa i davši ga svojim sopstvenim izmišljotinama, pa to istakne vernima ili onima koji se obraćaju od neke jeresi kao opštu nauku, te se na taj način drzne da lažnim rečima, ili dodavanjima, ili oduzimanjima, unakazi starinu ovog sveštenog i česnog Simvola, takvoga i mi podvrgavamo potpunom raščinjenju, ako je neko od sveštenih lica, a ako je laik – predajemo ga anatemi, shodno već pre nas izrečenom sudu od svetih Vaseljenskih Sabora“.
I tada opet svi Oci povikaše: „Svi tako mislimo; tako verujemo; u takvom se ispovedanju krstismo i sveštenog čina udostojismo. One koji drukčije nego tako misle, ili koji se usude da umesto ovog istaknu drugi neki Simvol, anatemi podvrgavamo“.[49]
Ova odluka svetog sabora bi doneta protiv one novonastale latinske jeresi koja kvaraše sveti Simvol vere i izvrtaše apostolsko i svetootačko učenje o Duhu Svetom. Jer sveti patrijarh Fotije nikada ne prestajaše da se bori protiv bogomrskih jeresi: manihejske, monofizitske i latinske filiokvističke. On zato napisa i čitavu knjigu o tajni Duha Svetog u kojoj izobličavaše latinske jeretičke izmišljotine i hule na Duha Svetog, a branjaše pravoslavno ispovedanje svetih Otaca, po kome Duh Sveti ishodi jedino od Oca, po rečima samoga Gospoda (Jn. 15, 26). O ovoj istoj stvari on pisaše i arhiepiskopu Akvilejskom u Italiji, a i drugim episkopima. Još na ovom saboru Sveti Fotije reši i sledeću stvar. Kada rimski izaslanici tražahu na saboru da Bugarska Crkva pripadne Rimu, on im odgovori da o tome sada ne može biti govora, jer staranje o tome prepušta se blagočestivom caru. Međutim, da ne bi neki drugi vlastoljubivi papa rimski, poput onog pape Nikole, tražio vlast nad Crkvom Božjom, na Fotijev predlog svešteni sabor donese sveto pravilo (kanon), po kome rimski episkop može uživati samo one počasti koje je do sada imao od svetih kanona (a to je prvenstvo časti). Sabor u ovom pravilu zabrani da se te počasti niučem ne smeju novačiti ni proširivati, ni u sadašnjosti, ni u budućnosti[50]. Jer Crkva Božja nije isto što i svetska vlast i gospodarenje, jer u njoj vlada zakon i pravilo svetog Evanđelja: „Koji hoće da bude veći među vama, neka vam bude sluga. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga“ (Mt. 20, 26-27; Lk. 22, 26). Tako se završi ovaj sveti i veliki sabor Svetog Fotija, a njegove svete odluke i pravila biše priznati od cele Crkve Hristove i na Istoku i na Zapadu.
Posle toga sveti otac naš Fotije upravljaše mirno i spokojno Crkvom Božjom još nekoliko godina. Ali njemu predstojaše još da zadobije i slavni venac ispovedništva i mučeništva. Kada se po smrti cara Vasilija zacari njegov sin Lav[51], on po osionosti svojoj zbaci svetog patrijarha sa prestola i zatvori ga u pusti manastir zvani Jermenski kraj Carigrada, gde svetitelj provede poslednjih pet (ili šest) godina staračkog života svog. Izmučen progonstvom i stradanjima on do kraja ispi čašu Hristovog ispovednika, i mirno predade svetu dušu svoju u ruke Gospoda svog, 6. februara 891 godine[52]. Njegove svete mošti biše kasnije prenete i sahranjene u hramu Svetog Jovana Preteče u Carigradu, u blizini manastira zvanog Erimija ili proroka Jeremije. Ne prođe mnogo vremena po njegovom blaženom usnuću, a sveta Crkva Pravoslavna uvrsti ga u svetitelje Božje i otpoče slaviti njegov sveti spomen. Zatim bi uneto njegovo sveto ime i u Sinodikon Pravoslavlja, iz kojeg se svake godine u Nedelju Pravoslavlja čita ovako: „Ignjatiju i Fotiju, najsvetijim i pravoslavnim patrijarsima, večan spomen!“ I još se u Sinodikonu kaže: „Sve što je pisano ili govoreno protiv svetih patrijaraha: Germana, Tarasija, Nikifora, Metodija, Ignjatija i Fotija – anatema“. U svetoj pak službi njegovoj najsvetiji patrijarh Fotije naziva se ovako: „Pobornik Pravoslavlja, zaštitnik pravoslavnih, stub i tvrđava Crkve, organ blagodati, sasud izbrani, bogorečita lira Duha Svetog, bogonadahnuti propovednik, najmudriji jerarh, vaseljenski učitelj Crkve, svetilnik u reči i u dogmatima, truba koja jasno i glasno propovedaše ishođenje Duha Svetog od Oca, kao što i Apostol Jovan bogoslovstvovaše o tome; najjači protivnik i razoritelj jeresi, koji sveti Simvol vere zaštiti od jeretičkog dodavanja i kvarenja; najsvetiji Svetloslovesni i Svetloimeni Fotije (Φωτιος = Svetlosni)“. Njegovim svetim molitvama neka Gospod i nas sve pravoslavne pomiluje i spase. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
VUKOLE
episkopa Smirnskog
 
Vukola sveti, očistivši sebe još u mladosti, postade obitalište Svetoga Duha. Pošto sveslavni i ljubljeni učenik Hristov, sveti Jovan Bogoslov, nađe da je Vukola oproban i dostojan, posveti ga za episkopa i pastira Crkve u Smirni. I onda ovaj božanstveni jerarh, prosvetljen Duhom Svetim, prosveti neznabošce koji su se nalazili u tami neznanja, i pomoću svetog krštenja načini ih sinovima svetlosti i dana, oslobodivši ih od neukrotivih zverova, tojest od divljih i mračnih demona. A kada dođe vreme da sveti Vukola otide ka Gospodu, on posveti svetog Polikarpa[53] za episkopa i svog naslednika u Smirni, i učini ga pastirem i učiteljem svojih duhovnih ovaca. I tako otide ka Gospodu. A kada sahraniše svete mošti njegove, učini Bog te na grobu njegovom izraste mirta, koja je isceljivala, i do danas isceljuje, od raznih bolesti one što sa verom dolaze.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
FAUSTE
i sa njom
EVILASIJA I MAKSIMA
 
U vreme cara Maksimijana beše u gradu Kiziku[54] mlada devojka, po imenu Fausta. Kći pobožnih i bogatih roditelja, ona bi odgajena od njih u dogmatima hrišćanske vere. No u trinaestoj svojoj godini ona ostade siroče, pošto joj roditelji otidoše ka Gospodu. I življaše Fausta u postu i molitvama, i u čitanju Božanskih Knjiga. I čuvaše svoju devičansku čistotu, prezirući svu zavodljivost ovoga sveta, bogatstvo, slasti i ugađanje telu, a hodeći tesnim i mučnim putem surovog života. Zbog toga se proču i postade slavna. Ali se tolika vrlina njena ne mogaše sakriti. Po reči Gospodnjoj: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14).
Glas o Fausti dođe i do samog cara Maksimijana. I on odmah posla u grad Kizik vrhovnog žreca, po imenu Evilasija, da potraži i pronađe nevestu Hristovu Faustu, ovako mu naređujući: Ako pristane da prinese žrtvu bogovima, biće joj dobro, ne pristane li, onda je baci u more.
Evilasije doputova u Kizik, pronađe Faustu, mladu po godinama ali vrlo staru po veri i razumu, i izvede je na sud preda se. I primoravaše je da prinese žrtvu ništavnim bogovima. A svetiteljka mu odgovori: Ja neću prineti žrtvu tim bogovima, koji su i gluvi i slepi i bez ikakvog čuvstva, jer su dela ruku ljudskih. A ja imam oca i ženika Isusa Hrista na nebu, i ne mogu da ostavim Njega, niti hoću da izgubim nasledstvo koje imam u Gospoda mog. Evilasije joj reče: Fausto, prinesi žrtvu bogovima, da ne bi umrla ljutom i gorkom smrću. Svetiteljka odgovori: Nemoj me smatrati za neko bezumno žensko stvorenje, jer, iako sam mala po godinama, srce mi je veliko i savršeno pred Gospodom.
Na TO ce Evilasije silno razjari, i naredi da je ošišaju na sramotu i porugu, pa da je obese o drvo i žestoko biju. Strašno mučena, sveta Fausta podiže oči k nebu, i moljaše se Gospodu. Pošto se dosta molila, s neba sinu tako strašna munja, da mnoge pobi. Videći to, Evilasije se prepade, dozva k sebi svetu Faustu, i reče joj: Ženo, reci mi, ko si ti? Jer vidim da činiš magijska dela. Svetiteljka mu odgovori: Poslušaj me, Evilasije: naredi živopiscu da izradi moju sliku sa izobraženjem sviju muka. – I kada to ubrzo bi urađeno, svetiteljka reče Evilasiju: Znaj, kao što ova slika ne oseća nikakve muke ni bolove, tako ni moje telo ne oceća muke od tvojih kazni, jer je sva duša moja utvrđena u Gospodu mom. I što god hoćeš, čini brže!
Tada Evilasije naredi da je metnu u drveni sanduk, i da drvenim klincima sanduk čvrsto zatvore, pa da testerom prestružu sanduk zajedno s njom. Dok ovu naredbu sluge marljivo izvršivahu, svetiteljka pevaše u sanduku slaveći Boga. Dugo se sluge mučahu stružući, ali ništa ne mogoše učiniti, jer testera ne beše u stanju da svetiteljku, koja beše tvrda kao neki dijamant, struže, niti da je povredi. I sluge toliko iznemogoše, da popadaše kao mrtvi. A kad dođoše k sebi, oni ustadoše, i otidoše kod Evilasija, i rekoše mu: Molimo te, gospodine, ženu koju si nam dao da prestružemo zaključanu u sanduku, pet sati strugasmo, ali ništa ne mogosmo učiniti; pritom smo šest testera izmenili, ali nju ne mogosmo ni dodirnuti; pa još i vatru naložismo ispod sanduka, da bi je spalili u njemu, ali je ni vatra ne dodirnu, niti sanduk opali. A ona pevaše, govoreći: Ako prođem kroz oganj, neće me sažeći, i plamen me neće opaliti (Is. 43, 2).
To veoma ožalosti Evilasija, i kad svetiteljku izvedoše pred njega, reče joj: O ženo, zadivljuješ me silno svojim čudesima. Već mi je osamdeset godina, i nikada tako nešto video nisam. Stoga te zaklinjem Bogom tvojim, u koga veruješ, reci mi svu istinu. Svetiteljka mu odgovori: Molim te, gospodine, slušaj pažljivo što ću ti reći: Sila Božja je ono što me čuva čitavu u mukama, kao što si sam video. I ako pažljivo saslušaš reči moje, uskoro ćeš pristati da postaneš prijatelj vere moje. A on reče: Kaži mi brzo istinu, a ja ću pažljivo slušati. Svetiteljka stade govoriti: Bog je besmrtan i večan, i dela su Njegova istinita, i sud je Njegov svet i pravedan. On čuva na svakom mestu sluge Svoje koji žive pravedno i sveto i prohode divan podvig. Oni posramiše đavola, odbacivši i popljuvavši idole, koje vi kao bogove poštujete, i pobediše zla dela ovoga sveta. Oni prezrevši zemaljsko, zaželeše nebesko, i živeći čisto, drže zapovesti Božje besprekorno. Njih višnji Bog čuva od svakoga zla, jer oni znaju da je On jedini istiniti Bog, i da nema drugog osim Njega. On siđe na zemlju i, uselivši se u svetu i prečistu Djevu kako On to jedini zna, rodi se od nje na neizraziv način. I, kratko, rečeno: On odraste i, učinivši mnoga preslavna dela i propovedavši čudesno Evanđelje, dobrovoljno dođe na krst, i postrada telom da nas spase; zatim, bivši pogreben, vaskrse u treći dan, i u slavi se uznese na nebo, otkuda će opet doći na kraju sveta, da sudi živima i mrtvima, i da svakome da po delima njegovim. Zbog toga i mi, sledujući Njemu, predajemo sebe na rane i muke radi carstva nebeskog, da bismo večito živeli. Jer ovde umiremo, a tamo živimo beskonačnim životom.
Čuvši to, Evilasije poče upoznavati veliku silu Boga živoga. Srcem mu se razli umilenje, i on krenu ka boljem. I skinuvši okove sa svete mučenice Fauste, pusti je na slobodu. Tada neko od njegovih slugu hitno ode kod cara Maksimijana, i izvesti ga, govoreći: Gospodaru care, Evilasije pogazi ljubav tvoju, i hoće da postane hrišćanin. Zato pohitaj da ga otmeš od sablazni hrišćanske pre no što je postao hrišćanin. – Car se veoma ožalosti zbog toga, brzo dozva svoga eparha Maksima, koji beše vrlo surov i nečovečan. I zaklevši ga u svoje bogove, posla ga u Kizik kod Evilasija. I Maksim, stigavši u Kizik sa velikom jarošću, upita blaženog Evilasija: Reci mi, svepokvarena glavo, kako si smeo da napustiš velike bogove i prezreš ih, a poveruješ bezumnim hrišćanima i pristupiš njima? Evilasije odgovori: Kunem se glavom svojom da ćeš i ti, ako saslušaš devicu Faustu, ubrzo poznati Boga živog, i biti blažen.
Na TO ce eparh Maksim silno razgnevi, i naredi da Evilasija obese o drvo i nemilosrdno biju. I dugo bijen, Evilasije govoraše ka Hristu Bogu: Gospode Bože svemogući, Ti si sluškinji Tvojoj Fausti pomogao u svima mukama koje su je snašle, i mojim očima pokazao čudesa Tvoja, – izbavi i mene ništavnog od svirepog i surovog eparha, pošto čeznem za Tobom Gospodom zbog mnogih i velikih čudesa Tvojih. – Zatim naredi eparh da upaljenim svećama pale telo mučenikovo. I paljen svećama, stradalnik moli svetu Faustu, koja je tu stajala i posmatrala njegovo stradanje, da se pomoli za njega Gospodu. Svetiteljka se sažali na njega, i stade se moliti govoreći: Gospode Bože moj, javi blagodat svoju, i poslušaj mene sluškinju Tvoju: Primi Evilasija u tor slovenskog stada Svog, i uvrsti ga među pravednike Svoje, jer si blagosloven vavek, amin.
Tada eparh naredi te i svetu Faustu izvedoše pred njega na nepravedni sud, zato što usavetova Evilasija da postane hrišćanin. I upita je Maksim: Nečestiva glavo, kako si se drznula da česnog sveštenika Evilasija otrgneš od velikih bogova i privedeš tvome bogu? Odgovori sveta Fausta: Nadam se u blagog i svemilostivog Boga mog, koji je prizvao Evilasija da postane sin Istine, da i tebe prizove k svome poznanju i božanskom poklonjenju. Eparh reče: Fausto, ne misli da ću ja biti lud kao Evilasije koji te poslušao. – I odmah naredi da je vežu, i da joj gvozdene klince nabiju u obe noge. I kad sluge ovo brižljivo rađahu, svetiteljka ne osećaše nikakve bolove. A eparh Maksim, videći da mučenica ne haje za ovakve muke, dozva četu vojnika, i naredi im da izmisle najljuće i najstrašnije mučenje za nju. I reče jedan vojnik, po imenu Klavlije: Gospodine moj, ako svetlost tvoja želi da je brzo umori, onda je treba baciti zverovima da je pojedu. – I odmah naredi sparh da tako bude. I bi svetiteljka odvedena naga na ono mesto gde su je zverovi imali pojesti. I pustiše lavicu na nju, ali lavica pritrča i pokloni se svetiteljki; zatim pustiše mnoge druge zverove, i svi oni, pripadajući k nogama njenim, klanjahu joj se.
Videvši takvo čudo, eparh se veoma udivi. I naredi da je vežu, i za noge vuku po zemlji. I tako naga vučena po zemlji, svetiteljka zavapi ka Gospodu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, pokrij Tvoje stvorenje, da bestidne i nečestive oči ne gledaju na nagotu tela Tvoje neveste! – I tog časa spusti se odozgo oblak, i pokri svetiteljku kao izvanredna haljina.
Posle toga jedan drugi vojnik, po imenu Jevsevije, reče sparhu Maksimu: Ako hoće svetlost tvoja neka je da meni pod vlast. Eparh odgovori: Uzmi je, i muči je kako hoćeš i možeš. – On uze svetu mučenicu, odvede je kod kovača, načini mnogo vrlo dugačkih gvozdenih klinaca, i ukuca ih u njenu glavu, i u čelo, i u oči, i u grudi, i u kolena, i u celo telo njeno. A svetiteljka se moljaše u sebi govoreći: Gospode Isuse Hriste, blagodarim Ti, jer si Ti svedok srca, slava i venac pravednika! udostoji i mene, ništavnu i nedostojnu sluškinju Tvoju, da se obretem na stazi koja vodi u Tvoje tiho pristanište! i eparha Maksima privedi svetoj veri i ljubavi Tvojoj, i utvrdi ga u strahu Tvom, i uvrsti ga među ispovednike Tvoje, istiniti Bože, da svi poznadu da si Ti jedini Bog, i da Tebi priliči božanska čast i slava kroza sve vekove, amin.
Jevsevije pak, videći da mlada devojka, sva načičkana klincima i oblivena krvlju, ne obraća nimalo pažnje na takve muke, kao da uopšte ne oseća nikakve bolove, naredi da se donese veliki kotao, napuni smolom i sumporom, stavi na vatru, i jako proključa. I on baci u kotao svetu Faustu zajedno sa svetim Evilasijem. A vatru neprestano ložahu. Sveti pak mučenici, stojeći u tom kotlu kao u mestu cvetnom i prohladnom, pevahu i slavljahu Boga. I odmah se ugasi vatra, i kotao ohladi.
Tada eparh Maksim, videvši veru i trpljenje svetih, reče: Bože večni, koji si učinio da Evilasije postane učesnik u stradanjima sluškinje Tvoje Fauste za Tebe, primi i mene bednog i grešnog, i uvrsti me sa njima kao trećeg, da i ja zli i najmanji dopunim broj tri, u znak Presvete Trojice. Gospode Bože sila, pokaži nesumnjivo Tvoju dobrotu i na meni nedostojnom sluzi Tvom, da se i zbog mene proslaviš.
Kada on to izgovori, otvoriše se nebesa, i on vide Sina Božjeg sa horovima svetih Anđela i Arhanđela i sa saborima svih Svetih. Videvši tako strašno i užasno tajanstvo, Maksim gromko povika k Bogu, govoreći: Gospode, primi me kao slugu Tvoga Evilasija, i ne pomeni moja bezakonja i nepravde, nego prosti meni grešnom i nedostojnom sluzi Tvom, i primi me kao što si nekada primio razbojnika.
Rekavši to, on odmah pritrča kotlu, u kome behu sveta Fausta i sveti Evilasije i, podigavši oči k nebu, prekrsti se, govoreći: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i ja sam sa vama! – I skinuvši haljine sa sebe, on opet celo telo prekrsti krsnim znakom, i uskoči u kotao. Tada se sveta i blažena Fausta ispuni velikom radošću i veseljem što je usliši Bog te Maksima privede svetoj veri. I reče mučenica: Hvala Ti, Hriste Bože, što ne želiš da iko pogine, nego da se svi spasu i doću u poznanje istine. Jer evo i ja sam između dvojice slugu Tvojih, kao vinova loza koja grozdove rađa, i ispleta trostruku vrvcu koja se ne kida (Knj. Prop. 4, 12). Jer si Ti, Gospode, rekao: Gde su dva ili tri sabrani u ime moje, tu sam i ja među njima (Mt. 18, 20).
Dok je svetiteljka tako s radošću govorila, dođe glas s neba govoreći: Hodite k meni svi koji se trudite u podvizima, i koji ste natovareni stradanjima imena moga radi, i ja ću vas odmoriti u carstvu mom nebeskom. – Kada ovaj glas s neba čuše, sveti se ispuniše neiskazane radosti i, zablagodarivši Bogu, mirno predadoše duše svoje u ruke njegove šestog februara. Na njihove molitve, Gospode, oprostivši nam grehe naše, udostoji sve nas milosti Tvoje, i učini nas učesnicima večnoga života, jer si blagosloven sa Ocem i Svetim Duhom, i slavljen vavek, amin.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
DOROTEJE DEVICE
i onih sa njom
 
Življaše u gradu Kesariji Kapadokijskoj krajem trećeg veka sveta devojka po imenu Doroteja. Ona u sve dane služaše Bogu u čistoti, trežnjenju i celomudrenosti posteći se i moleći se neprestano. A beše veoma mudra, da su se jedva mogli uporediti s njom ljudi izvanredne mudrosti. I koji god su je poznavali, slavili su ime Gospoda našeg Isusa Hrista, koji ima takvu sluškinju, kojoj je i pogled čedan, i život svet, i mudrost nesravnjiva, i devstvenost besprekorna. U ljubavi pak Hristovoj ona beše toliko savršena, da je bila dostojna da bude u njegovim nebeskim dvorima. I Njega radi ona udvostruči svoj podvig, pobeđujući telo i đavola. I pošto isplete sebi dvostruki venac: venac devstvenosti i venac mučeništva, ona radujući se ode ka Hristu ženiku svom. A kako ona postrada na zemlji za Njega, kazaće ova povest.
Slava o njenom svetom životu, šireći se međ ljudima, dođe i do ušiju oblasnog upravitelja Saprikija, gonitelja hrišćana. On bez oklevanja doputova u Kesariju, odmah uhvati svetu Doroteju, i izvede preda se na svoj nepravedni sud. Sveta devica pretstade nečestivom sudiji, moleći se u sebi Gospodu i prizivajući u pomoć Boga Spasitelja svog. Upita je upravitelj: Reci mi, kako se zoveš? Svetiteljka odgovori: Zovem se Doroteja. Saprikije reče: Pozvao sam te radi toga da, po naređenju naših velikih careva, prineseš žrtvu besmrtnim bogovima. A sveta Doroteja odgovori: Bog, koji je car na nebu, On mi zapoveda da Njemu jedinome služim. Jer je tako napisano: Gospodu Bogu svome poklanjaj se i Njemu jedinome služi (Mt. 4, 10). I opet: Bogovi, koji nisu stvorili nebu i zemlju, neka nestanu sa zemlje! (Jerem. 10, 11). Treba dakle ispitati, čijem se naređenju valja povinjavati: da li naređenju cara zemaljskog ili naređenju Cara Nebeskog? i koga poslušati: Boga ili čoveka? Jer šta su carevi zemaljski? Samo smrtni ljudi, kakvi behu i ti vaši bogovi, čijim se idolima vi klanjate. Saprikije reče: Ako hoćeš da budeš čitava i zdrava i neoskvrnjena, napusti hrišćanstvo i prinesi žrtvu bogovima. Ne učiniš li to, bićeš po zakonu ljuto mučena, da ćeš postati primer straha za druge. Svetiteljka odgovori: Biću primer straha Božjeg za sve verne, da se Boga boje, a da se razjarenih ljudi ne boje. Jer ovi čine što i besni psi: nemajući ni uma ni razuma, oni besne, srde se, laju, i zubima svojim hvataju i ujedaju nevine ljude i prolaznike. Saprikije reče: Kako vidim, ti si odlučila da čvrsto ostaneš u toj najglupljoj veroispovesti, i hoćeš da sa tvojim jednomišljenicima ljuto pogineš. Poslušaj me, i prinesi žrtvu bogovima da bi izbegla ljute muke. Svetiteljka odgovori: Mučenja su tvoja privremena, a muke paklene su večne. Stoga, da bih izbegla večne muke, ja se ne bojim privremenih muka. Sećam se reči Gospoda mog: Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti; nego se bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu (Mt. 10, 28). Saprikije reče: Zato treba da se bojiš bogova, da se oni, ako im ne prineseš žrtvu, ne razgneve, pa pogube i dušu tvoju, i telo tvoje. Sveta Doroteja odgovori: Već ti rekoh, Saprikije, da me nikako ne možeš nagovoriti da prinesem žrtvu demonima, koji su obitavali u tim ništavnim ljudima, koji su tako pogano živeli, da je stidno i govoriti. Pa su tako i pomrli, kao nerazumne životinje. Jer dok su bili U životu, oni ne poznaše Onoga koji je stvorio nebo i zemlju, i sve što je na njima. Zato njihove duše gope u neugasivom ognju. A vi se klanjate njihovim idolima, koji su načinjeni od raznih stvari. I treba da se sa njima pošlju u večni oganj oni koji ostaviše Tvorca svoga i postadoše poklonici njihovi.
Čuvši to, Saprikije se razjari i, obraćajući se slugama koji su bili gotovi da je muče, reče: Postavite je na mesto mučenja, eda bi se uplašila muka i pristala da bude služiteljka bogovima našim. A sluškinja Božja, stojeći na mestu mučenja, junački i neustrašivo reče sudiji: Što oklevaš, te me ne mučiš? Čini što ćeš činiti, da bih što pre mogla videti Onoga, radi čije ljubavi se ne bojim stradati, niti se užasavam umreti. Saprikije upita: A ko je to, za kojim toliko čezneš? Sveta Doroteja odgovori: Hristos, Sin Božji. Saprikije upita: A gde je Hristos? Svetiteljka odgovori: Svojim svemoćnim Božanstvom On je svuda, a svojim čovečanstvom na nebu sedi s desne strane svoga Oca, sa kojim je i sa Svetim Duhom jednoga Božanstva. I on nas poziva u raj večnih slasti, gde vrtovi u svako doba donose rodove; i krinovi, ruže i svakovrsno divno cveće uvek cveta; i polja, gore, humovi su svagda zeleni izvori – slatki, i duše Svetih se vesele u Hristu. Kada bi ti, o Saprikije, poverovao u ovo o čemu ti govorim, ti bi se spasao pogibije, i ušao u raj neiskazanih sladosti Božjih. Saprikije joj reče: Ti treba da napustiš taštinu, i prineseš žrtvu bogovima, i udaš se, i uživaš život, da ne bi poginula, kao što i preci tvoji izgiboše zbog bezumlja svog. Svetiteljka odgovori: Neću prineti žrtvu demonima, jer sam hrišćanka; niti ću se udati, jer sam Hristova nevesta. I to je vera moja, koja će me uvesti u raj, i u dvore Ženika mog. – I bi svetiteljka mučena bezdušno.
Posle toga upravitelj Saprikije naredi da svetiteljku skinu sa mučilišta, i odvedu dvema rođenim sestrama, neznaboškinjama: Hristini i Kalisti. One najpre behu hrišćanke, ali se pobojaše muka i odrekoše se Hrista. I odadoše se nečestivom životu u slastima i taštini svetskoj, bogato nagrađene od idolopoklonika za svoje otpadništvo od Hrista. Njima Saprikije predade svetu devicu Doroteju, govoreći: Tako i ovu od bezumlja hrišćanskog odvojite, i bogovima je našim obratite. Mi ćemo vas velikim i raznovrsnim darovima obdariti, ako je možete na našu stranu prevesti.
One je odvedoše svojoj kući, i govorahu joj: Poslušaj sudiju i učini mu po volji. Spasi sebe od muka, kao što mi uradismo. Bolje ti je da se postaraš da ovaj vidljivi svet i slatki život ne upropastiš u mukama, i da ne pogineš pre vremena. Sveta Doroteja im odgovori: O, kada biste se vi, poslušavši moj savet, pokajale što ste prinele žrtvu idolima, i opet Hrictu obratile! Tako bi spasile sebe od paklenih muka. Jer je Gospod naš blag, i bogat dobrotom, i milosrdan prema onima koji Mu se obraćaju svim srcem. Rekoše joj Hristina i Kalista: Jednom već propadosmo, otpavši od Hrista, kako je onda moguće da se ponovo obratimo Njemu? Odgovori im svetiteljka: Veći je greh ne verovati u milosrđe Božje, nego se pokloniti idolima. Ne očajavajte dakle, niti sumnjajte da dobri i iskusni Lekar može isceliti vaše rane. Nema rane koju On ne bi hteo isceliti. Jer se On naziva Spasitelj zbog toga što spasava, Iskupitelj – zbog toga što iskupljuje, Osloboditelj – zbog toga što oslobađa. Vi se samo od sveg srca pokajte, i nema sumnje udostojićete se oproštaja.
Tada se obe sestre baciše pred njene noge, plačući i moleći je da se pomoli za njih milosrdnom Bogu, da primi njihovo pokajanje i podari im oproštaj. I sveta devica zavapi k Bogu sa suzama, govoreći: Bože, Ti si rekao: Neću smrti grešnika, nego da se obrati i živ bude. Gospode Isuse Hriste, Ti si objavio da veća radost biva pred anđelima Božjim za jednog grešnika koji se kaje, nego li za devedeset i devet pravednika koji nisu sagrešili (Lk. 15, 10). Pokaži dobrotu Svoju prema ovim ovcama Tvojim koje đavo uspe da ugrabi i otme od Tebe! Vrati ovce Tvoje u tor Tvoj k stadu Tvome, o dobri Pastiru, da bi se po ugledu na njih obratili Tebi svi koji cu otpali od Tebe!
Pošto prođe izvesno vreme, upravnik Saprikije pozva k sebi obe te žene sa svetom Dorotejom. I uzevši nasamo obe sestre, pitaše ih, da li su mogle da pridobiju Doroteju za njihove bogove. A Hristina i Kalista odgovoriše: Uplašivši se od privremenih muka, mi se prevarismo i zlo učinismo što prinesosmo žrtve idolima. Stoga je molismo te nam dade pokajanje, kojim bi mogle dobiti u Hrista Gospoda našeg oproštaj grehova naših.
Tada Saprikije razdra haljine svoje na sebi, i sav besan naredi da se obe sestre vežu ujedno, leđima jednu drugoj okrenute, da ih tako bace u kazan pun smole, pa da nalože vatru i spale ih. A one, prizivajući Boga, govorahu: Gospode Isuse Hriste, primi naše pokajanje, i podari nam oproštaj! – I dok njih spaljivahu, sveta Doroteja, posmatrajući ih, veselo im dovikivaše: Idite ispred mene, o sestre! I budite sigurne da su vam gresi oprošteni. I znajte da venac mučeništva, koji ranije izgubiste, sad nesumnjivo nađoste. I vama će u susret izaći milosrdni Otac, veseo što nađe bludnog sina, i zagrliće vas, i kao svoje mile kćeri proslaviti i uzveličati pred Anđelima Svojim, i uvrstiti vas u lik svetih Mučenica. – I tako svete žene te, Hristina i Kalista, rođene sestre, u pokajanju mučenički skončaše, i s oproštajem dobiše od Hrista i venac pobede.
Onda Saprikije naredi da svetu Doroteju opet stave na muke: da je obese i muče kao ranije. A svetiteljka u mukama bi obuzeta tolikom radošću kao da je već ulazila u dvore ljubljenog ženika svog Hrista. I upita je Saprikije: Šta je to te ti lice sija tolikom radošću; i u mukama sva si radosna? Odgovori svetiteljka: Nikada se u celom životu svom nisam tako radovala kao sada. A naročito se radujem zbog onih duša, koje đavo preko tebe otrgnu od Boga, a preko mene ih primi Hristos. Sada je na nebu veliko veselje, jer se zbog tih duša raduju Anđeli, vesele Arhanđeli, i likuju zajedno svi sveti Apostoli, i Mučenici, i Proroci. Zato požuri, Saprikije, i što imaš da činiš čini brzo, da bih se mogla i ja odmah pridružiti veselju Svetih, i radovati se sa onima na nebu, sa kojima plakah na zemlji. – Tada Saprikije naredi da buktinjama pale svetu mučenicu. A ona se sve većma i većma radovaše; i lica svetla i radosna ona doviknu sudiji: Bedniče, ništa si i ti i tvoji idoli! – Mučitelj naredi da je skinu s drveta, i da je pesnicama biju po licu. I reče: Bijte lice koje mi se ruga! – Bijena, svetiteljka ne prestajaše da se raduje. I malaksaše oni što je biju.
Tada sudija Saprikije izreče nad njom ovakvu smrtnu presudu: Naređujemo da mačem bude posečena Doroteja, gorda devojka, koja ne htede prineti žrtvu besmrtnim bogovima i ostati u životu, nego volije dobrovoljno umreti radi nekog nepoznatog čoveka, zvanog Hristos. – Saslušavši presudu, sveta mučenica Doroteja uzviknu: Blagodarim Ti, dušeljubče Hriste, što me prizivaš u Tvoj raj, i uvodiš me u presvete dvore Tvoje! – Neki prisutni velmoža Teofil, učen čovek i savetnik upravnikov, nasmeja se na ove reči, pa doviknu Doroteji: Čuj, nevesto Hristova, pošalji mi jabuka i ruža iz raja Tvoga Ženika! – Zaista ću to učiniti! odgovori mu sveta Doroteja.
Kad Doroteju dovedoše na gubilište, ona zamoli dželata da joj dopusti da se malo pomoli Bogu svome. I kad završi molitvu, stade pred nju Anđeo Gospodnji u obliku jednog divnog dečka, nosećiu čistom platnu tri divne jabuke i tri crvene ruže. Svetiteljka mu reče: Molim te, odnesi to Teofilu, i reci mu: evo ti što si želeo! – Rekavši to, ona prekloni pod mač svetu glavu svoju i, pošto joj bi glava otsečena, ona likujući ode ka Hristu Gospodu, ženiku svom, koga od mladosti zavole. I dobi venac pobede iz ruku Gospodnjih u dvorima Njegovim besmrtnim.
Teofil pak, potsmevajući se obećanju svete device Doroteje, pričaše svojim prijateljima i vršnjacima govoreći: Kada su vodili na smrt Doroteju, koja je izjavljivala da je nevesta Hristova i hvalila se da će ući u Njegov raj, ja joj doviknuh: Čuj ti, nevesto Hristova, kada uđeš u raj ženika svog, pošalji mi otuda ruža i jabuka! A ona mi odgovori: Zaista ću ti poslati. – Pričajući to prijateljima svojim, Teofil se veoma mnogo smejao. I gle, iznenada stade pred njega onaj Anđeo ca tri divne jabuke i sa tri prekrasne ruže, i reče mu: Kao što obeća, sveta devica Doroteja šalje ti ovo iz raja svoga Ženika. Ugledavši jabuke i ruže, Teofil ih uze u ruke, i gromko uzviknu: Hristos je istiniti Bog, i u Njemu nema nikakve nepravde! – A prijatelji i vršnjaci ga upitaše: Jesi li poludeo, Teofile, ili zbijaš šalu? Odgovori im Teofil: Niti sam poludeo, niti zbijam šalu, nego mi zdrav razum naređuje da verujem da je Isus Hristos istiniti Bog. – A oni ga pitahu: Otkuda ta iznenadna izjava od tebe? Teofil im odgovori: Recite mi, koji je sada mesec? Rekoše mu: februar. Na to im Teofil odvrati: U ovo zimsko vreme svu Kapadokiju pokriva mraz i led, i nema nijednog drveta ni biljke da lista. A šta mislite, otkuda su ove ruže i jabuke sa svojim grančicama i lišćem? Govoreći to, on im pokazivaše jabuke i ruže. A oni, razgledajući ih i pipajući ih i mirišući njihov divan miris, čuđahu se i govorahu: Ovakve jabuke i ovakve ruže nismo videli ni kad im je vreme. Teofil im reče: Devojku Doroteju, koju su vodili na smrt, ja sam smatrao za ludu, jer je Hrista nazivala svojim ženikom i spominjala Njegov raj. Tada sam joj kao ludoj doviknuo, ismejavajući je: Kada dođeš u ženikov raj, pošalji mi otuda jabuka i ruža! A ona mi odgovori: Zaista ću ti poslati. – Ja sam se smejao na ove njene reči. I gle, pošto joj glava bi otsečena, iznenada dođe preda me jedan mali, otprilike četvorogodišnji dečko, neiskazano lep. Izgledalo mi je da neće umeti što govoriti. A on mi se kao zreo čovek obrati, govoreći: Sveta devojka Doroteja, kao što obeća, šalje ti poklon iz raja svoga Ženika. – Rekavši to, on mi spusti u ruke ove jabuke i ruže, i postade nevidljiv. – I opet uzvikivaše Teofil, govoreći: Blago onima koji u Hrista veruju i stradaju imena Njegova radi, jer je On istiniti Bog, i svaki koji veruje u Njega, zaista je mudar.
Dok je Teofil govorio to, i slično tome, neki otidoše upravniku oblasti i rekoše mu: Tvoj savetnik Teofil, koji je dosada mrzeo hrišćane i tražio smrt za njih, sada glasno hvali i blagosilja ime nekog Isusa Hrista. I mnogi, pod uticajem Teofilovih reči, poverovaše u Njega.
Upravnik naredi da mu smesta dovedu Teofila. Pošto bi Teofil doveden, upravnik ga upita: Šta si javno govorio? Teofil odgovori: Hvalio sam Hrista, koga sam ranije hulio sve do današnjeg dana. Upravnik mu reče: Čudim se tebi, mudrom čoveku, što hvališ ime onoga ti koji si do sada gonio one koji su ga hvalili. Teofil odgovori: Poznao sam da je Hristos istiniti Bog, jer me je iznenada izveo iz zablude na pravi put, i učinio da saznam da je On istiniti Bog. Upravnik reče na to: Svi mudri ljudi, koji vole filosofiju, napreduju i rastu u mudrosti, a ti si se odjednom iz mudrog čoveka pretvorio u ludog, nazivajući Bogom onoga koga Jevreji raspeše, kao što si i od samih hrišćana slušao. Teofil odgovori: Slušao sam da je Hristos bio raspet, i bio sam u zabludi, jer Ga nisam smatrao za Boga i svakodnevno sam hulio ime Njegovo. A sada se kajem za svoje pređašnje grehe i bogohulstva, i ispovedam da je On istiniti Bog. Upravnik upita: Gde i kada postade hrišćanin ti koji si sve do ovoga dana prinosio žrtve bogovima? Teofil odgovori: Onog časa kad poverovah u Hrista i ispovedih Ga, poznadoh da sam postao hrišćanin. I stoga, verujući svim srcem u besmrtnost Hrista Sina Božjeg, propovedam ime Njegovo istinito, ime sveto, ime besprekorno, ime u kome nema nikakvog licemerstva, nikakve obmane, koji caruju u idolima. Upita ga upravnik: Zar caruje obmana u našim bogovima? Odgovori Teofil: Ne caruje li obmana u onim idolima, koje ruka ljudska od drveta istesa, od bakra i gvožđa iskova, od olova izvaja; koje čuvaju buljine, po kojima pauci pletu svoje mreže, u kojima je unutra puno miševa? Ako nije tako kao što kažem, neka budem lažov. A ti razmisli sam, zar ne govorim istinu? I pošto ne lažem, pravo je da i ti pristupiš istini i odvratiš se od laži. Jer dolikuje tebi, sudiji, koji druge sudiš zbog laži, da se sam obratiš od laži ka istini, koja je u Hristu Bogu. Upita ga upravnik: Zar bogovi naši nisu živi? Odgovori Teofil: Vidimo da idoli imaju lik čovečiji, ali nemaju nijedno čuvstvo. A Bog je nevidljiv, živ, i davalac života. Idole, napravljene od skupocene građe, čuvaju, da ih lopovi ne bi ukrali. A Boga nebeskog niko ne čuva, nego On čuva sve, održava i očuvava svoju tvorevinu. Upravnik reče: O kukavni Teofile! vidim da želiš zlom smrću poginuti. Blaženi Teofil odgovori: Ja želim da nađem dobar život. Upravnik reče: Znaj, ako ostaneš u tom bezumlju svom, najpre ću te staviti na mnoge muke, pa onda ljuto pogubiti. Na to blaženi Teofil odgovori: Ja počeh to želeti, da budem ubijen za Hrista Boga. Reče mu upravnik: Seti se kuće svoje, i žene, i dece, i srodnika, i nemoj ludo srljati u gorku smrt. Jer je veliko bezumlje, dobrovoljno predavati sebe na muke i kazne, kojima se podvrgavaju zločinci. Svetitelj odgovori: Nije bezumlje, nego je to velika mudrost, radi velikih i večnih blaga – prenebregnuti male i privremene muke, i radi beskonačnog života – primiti kratku smrt. Upravitelj ga upita: Zar radije izabiraš muke nego odmor, i radije želiš smrt nego život? Sveti Teofil odgovori: Ja se i muka bojim, i smrti plašim; ali onih muka koje nemaju kraja, i one smrti koja donosi večnu kaznu. Mukama, na koje ti stavljaš, brzo će biti kraj; a muke, koje su spremljene za idolopoklonike, nikada se neće okončati,
Tada naredi upravnik da svetog Teofila obese naga o drvo, i nemilosrdno biju. Bijen, svetitelj govoraše: Eto sada postadoh pravi hrišćanin, pošto na krstu visim. Jer ovo drvo je slično krstu. Blagodarim Ti, Hriste Bože, što si mi podario da visim na znamenju Tvom! – Upravnik mu reče: Nesrećniče, poštedi telo svoje! Sveti Teofil mu odgovorp: Nesrećniče, poštedi dušu svoju! Ja privremeno ne štedim telo svoje, da duša moja bude pošteđena večno.
Razljuti se mučitelj još više, i naredi da mučenika gvozdenim grebenima stružu i buktinjama pale. A svetitelj se radovaše u mukama, kao da ne oseća bolove, i ništa drugo ne govoraše osim: Hriste, Sine Božji, Tebe ispovedam, pridruži me liku Svetih Tvojih! – I lice njegovo beše svetlo.
Pošto sluge koje su ga mučile, malaksaše od silnog napora, upravnik Saprikije izreče ovakvu smrtnu presudu svetom Teofilu: Naređujemo da se otseče glava Teofilu, koji je sve do sada prinosio žrtve besmrtnim bogovima, a sada se pokvario, i od bogova prišao hrišćanskom zborištu.
Kada sveti Teofil ču ovu presudu, on uzviknu: Blagodarim Ti, Hriste Bože moj! – i radujući se prikloni pod mač svetu glavu svoju. Posečen, on se ovenča mučeništvom. I on, koji je došao u jedanaesti čas, primi nagradu kao i oni prvi, u darstvu Hrista Boga našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek, amin.
Postradaše ovi sveti mučenici u vreme Dioklecijanovo, između 288 i 300 godine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
JULIJANA
 
Ovaj sveti mučenik beše iz sirijskog grada Emese. Pobožan, on kao mlad izuči lekarske nauke, i postade lekar, ne samo tela nego i duša. Jer lečeći od bolesti, on je poučavao veri u Hrista, i mnoge je neznabošce priveo Hristu Bogu. A kada biše uhvaćeni 284 godine, za vreme cara Numerijana, episkop Emese Siluan, đakon Luka i čtec Mokije, čiji je spomen 29 januara, i biše osuđeni da ih zverovi pojedu, tada ovaj sveti Julijan, gledajući gde ih vode zverovima, rastuži se, pritrča im i stade ih grliti. Zato bi uhvaćen i on. Onda mu ukucaše veliki ekser u glavu, i druge eksere u ruke i noge, pa ga tako baciše u jednu pećinu. I tamo ovaj blaženi mučenik predade svetu dušu svoju u ruke Božje.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA – DEVICA
MARTE I MARIJE
i brata im, svetog mučenika LIKARIONA
 
Rođene sestre po duhu i telu svete device Marta i Marija gorahu pobožnošću i ljubavlju ka Hristu kao evanđelske sestre Marta i Marija. A brat im Likarion beše dete. Življahu u Aziji u ona vremena kada je Crkva Hristova bila gonjena od nečestivih idolopokloničkih careva i knezova. Marta i Marija življahu u devstvenosti, služeći Hristu, i veoma željahu da za Njega umru.
Jednom prilikom prolažaše pored njihove kuće nečestivi vojvoda. I otvorivši vrata od kuće, Marta i Marija doviknuše vojvodi: Hrišćanke smo! A vojvoda, koji je bio sa slugama, ne obrati pažnju na to, i produži put. One pak opet povikaše put njega: Hrišćanke smo! – Vojvoda im odgovori: Praštam vam zbog mladosti vaše, jer nije lepo da vas umorim. A sveta Marta mu reče: Vojvodo, smrt mučenika nije smrt već život.
Kada to ču, vojvoda se silno razgnevi, i naredi da je uhvate. U tom pristupi i sveta Marija, i reče vojvodi: Ono što izjavi moja sestra, i ja isto izjavljujem. Zatim za sestrama dotrča i mališan Likarion, i povika: Ono što su izjavile Marta i Marija, i ja izjavljujem: Hrišćanin sam!
I naredi vojvoda da ih raspnu na tri krsta. A majka njihova stajaše i govoraše: Spasite se, deco moja mila, i primite venac od Hrista! – I Marija, viseći na krstu, odgovori: Majko naša, budi spasena i ti sa plodom utrobe svoje, jer si nas prinela Hristu.
I dželat probode mačem na krstovima Martu i Mariju i Likariona.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
VARSANUFIJA I JOVANA
 
Vaistinu bogonosni, hristonosni i duhonosni oci Varsanufije i Jovan behu uzorni obrasci podvižništva, bogate riznice vrlina, divna obitališta Svetoga Duha, nedremljive oči blagodatne vidovitosti, čudesni svedoci evanđelske bogomudrosti. Kao takvi, oni nam ostaviše znamenitu knjigu ODGOVORA na mnoga pitanja o duhovnom životu. Živeli su i delali u šestom stoleću[55].
Božanstveni otac Varsanufije rodio se u Egiptu, gde je odrastao i izučio egipatski i grčki jezik. Još od rane mladosti želeo je da se oda podvižničkom životu. Jednom prolazeći pored konjskog trkališta, gde se ljudi na konjima utrkivahu ko će koga da pretekne i prestigne, reče sebi: „Vidiš li kako se đavolove sluge usrdno podvizavaju? Ne treba li utoliko više da se podvizavamo mi, naslednici carstva nebeskog“.
Potstaknut tim prizorom na još veće usrđe, Varsanufije odluči da se povuče na duhovni podvig. Sa tom namerom on doputova u okolinu Gaze Palestinske i, našavši tamo starca Mapkela, postade mu učenik. Zatim stupi u opštežićni manastir ave Serida[56], gde načini sebi malu keliju spočetka van manastira. Tu se zatvori, i naslađivaše se preslatkim medom bezmolvija, molitvenog tihovanja i samovanja. U početku njegovog bezmolvija njemu su iz manastira donosili samo tri hleba na nedelju, kojima se on hranio. No u to isto vreme on se predavao i plaču, i takvu je slast crpao od suza da se, osećajući tu neiskazanu sladost, zadovoljavao samo jednim malim hlebom; a često puta je zaboravljao da i njega jede, po reči cara Davida: Zaboravih jesti hleb svoj. Od uzdisanja moga prionu kost moja za meso moje (Ps. 101, 6). Tako, on je uzimao hranu ponekad dvaput nedeljno, ponekad jedanput, a ponekad, dolazeći u trapezu, prilazio je hrani kao već sit i, uzimajući je, osuđivao sebe, govoreći: „Zašto ja nisam svagda u takvom stanju?“ Jer od sladosti duhovne hrane on je zaboravljao na telesnu hranu. I što je još neobičnije, on je mogao provesti čak i ceo život, ne uzimajući hranu i piće i ne oblačeći se u haljine, jer mu Duh Sveti beše hrana, piće i odeća (Odgovor 78).
U toku vremena, omivajući sebe svagdašnjim suzama, blaženi tako očisti srce svoje ne samo od telesnih, nego i od duševnih strasti: uobraženosti, sujetnosti, čovekougađanja, lukavstva i drugih sličnih, još dublje skrivenih u srcu, da se diže iznad strela vražjih, i steče mir pomisli, koji je smestište Svetoga Duha. Steče on i to, da u njemu zaspa ili, bolje reći, umre svaki strasni pokret i umovanje. Zbog toga i nazva on svoj zatvor grobnicom, – kako to objasni starac Jovan, kada na pitanje, zašto je Veliki Starac (to jest sveti Varsanufije) tako nazvao svoju keliju, odgovori: „Zato što on počinu od svih strasti, jer potpuno umre grehu; i kelija njegova, u kojoj se on, još živ, zaključao radi imena Isusova kao u grobu, jeste mesto odmora, kuda ne ulazi ni demon, ni njegov knez – đavo; ona postade svetilište, smestivši u sebi obitalište Božije“ (Odgovor 73).
Od vremena, kada prepodobni Varsanufije očisti srce svoje od strasti i udostoji se biti hram i obitalište Svetoga Duha, on se zbog takve čistote obogati uzvišenim, istinskim i savršenim smirenjem, ne onim spoljašnjim smirenjem, koje sačinjavaju skromna odeća i skromne reči, nego onim koje Duh Sveti izgrađuje u srcu čovečjem (sr. Ps. 50, 12). Zbog toga Oci, naročito božanstveni Grigorije Sinait, i nazivaju ovo smirenje Bogodarovanim. Smirenje je, po rečima samog svetog Varsanufija, stvarno smatrati sebe zemljom i pepelom, a ne samo na rečima (Odgovor 191). Pomoću takvog smirenja Veliki Starac se udostoji i najveće od svih vrlina – rasuđivanja, koje je, po reči njega samog, dano od Boga inoku kao upravitelj. A od rasuđivanja se Veliki Varsanufije udostoji dobiti prozrenje, kojim se postižu mislene i sakrivene suštine čuvstvenih i mislenih tvari.
Kroz prozrenje sveti Varsanufije se udostoji polučiti dar prozorljivosti i proroštva, te je mogao videti ono što se dešava u daljini kao da se dešava pored njega, i budućnost kao sadašnjost. Ovaj dar beše u takvom izobilju dat ovom preblaženom ocu, da je on na dve godine unapred saznao i objavio dolazak u njihovo opštežiće prepodobnog Jovana, inoka obitelji svetoga Save (Odgovor 1). On unapred saznade i pretskaza i to, da će u njihov manastir doći neki bogati ljudi i ostati u njemu da žive (Odgovor 31). Isto tako, on je po danoj mu blagodati znao raspoloženja srca ljudskih i odgovarao onima koji su ga pitali, ne obazirući se na njihove reči već gledajući u njihove nekazane misli i raspoloženja (Odgovor 54 i 161). I njegova pretskazanja potvrđivana su samim zbivanjima. Tako on pretskaza da nedostojni episkop, koga je car preko svog izaslanika hteo da postavi na episkopski presto u Gazi, „iako će doći do gradske kapije, ipak neće ući u grad, jer Bog to neće dopustiti“. I stvarno tako i bi: iznenada stiže vest da je car umro, te se sve nade i planovi episkopovi srušiše (Odgovor 812).
U ovom blaženom ugodniku Božjem „goraše ljubav Hristova kao najsilniji oganj“, po njegovom vlastitom svedočanstvu. I želeći bratiji tu istu ljubav od Boga, on veli: „Neka Bog i vama da plamen ove ljubavi. I onda će vas Bog uveriti, da ta ljubav uzvodi do sedmoga neba one koji je imaju, kao što neki već smelo uzlaze: da li u telu, ne znam, ili osim tela, ne znam, Bog zna (2 Kor. 12, 2). A da biste poznali početak puta ka toj radosti, počujte: pre svega k čoveku dolazi Duh Sveti, uči ga svemu, i tome kako treba smireno umovati; zatim, vođen ovom prvom usplamtelošću, on uzlazi na prvo nebo, potom na drugo, i tako dalje po meri uspeha, sve do sedmoga. I tamo se udostojava videti neiskazane i strašne stvari, koje niko ne može čuti osim onih koji su dostigli tu meru, čega Gospod neka udostoji i vas. Tu meru dostižu oni koji pomoću trpljenja i mnogih nevolja potpuno umiru svetu“ (Odgovor 109).
Savršena ljubav nikada ne pada, i ko nju stekne sav je u usplamtelosti, razgorevajući se ujedno ljubavlju k Bogu i bližnjemu. I ko će iskazati ljubav k bližnjemu koja plamtijaše u ovom svetom podvižniku Božjem? Žalostivan, on ne prestajaše moliti Boga dan i noć, da On svu bratiju učini Bogonosnima. I on se ne samo moljaše o tome Bogu, nego i na delu to činjaše, te bratija postajahu zaista Bogonosnima i Duhonosnima. Tako i Serida, igumana obitelji, Veliki Starac prosveti svojom molitvom i otvori mu um da pojima ono što je teško pojmljivo (Odgovor 10). I na prepodobnog Andreja molitvama svojim on nizvede Duha Svetoga, da bi ga učvrstio u trpljenju i blagodarnosti (Odgovor 211), jer njegove molitve uzlažahu k Bogu kao svetla munja i kao sunčani zraci, te im se veseljaše Otac, radovaše Sin, uživaše u njima Duh Sveti (Odgovor 110). Plamteći božanskom ljubavlju prema bližnjemu, ovaj nebeski čovek, ugledajući se na Hrista, polagaše dušu svoju za braću svoju i davaše za njih odgovor Bogu, jer je video i pokrivao grehe ljudske kao što ih i Bog vidi i pokriva (Odgovor 57, 58, 236).
Zbog takog obilja ljubavi k bližnjemu, svetom Varsanufiju bi neposredno od Boga data sila da zadržava i otpušta grehe (Odgovor 207), što sačinjava savršenstvo darova, kao što on sam veli: „Savršenstvo darova je otpuštati grehe, oslobađati duše od tame i izvoditi ih na svetlost“ (Odgovor 211). Stoga i Gospod darova apostolima različne darove pre Svoga vaskrsenja, a ovo savršenstvo darova dade im posle Svoga vaskrsenja, po rečima svetog Varsanufija: „Razgledaj u Evanđelju kako je i kada je Hristos davao učenicima Svojim različne darove: prvo, darove isceljivanja, izgonjenja đavola, a najposle, kao savršenstvo darova – vlast otpuštati grehe, rekavši: kojima otpustite grehe, otpustiće im se (Jn. 20, 23). (Odgovor 10).
I pošto se Veliki Varsanufije udostoji dobiti ovaj dar – otpuštati grehe, to i reče jedanput jednom bolesnom bratu u manastiru koji je tražio od njega da mu oprosti grehe: „Tebi govori Bog, Veliki Car naš: opraštaju ti se svi gresi tvoji“ (Odgovor 144). A drugom prilikom, jednome bratu koji je bolovao od sušice i molio Velikoga Starca da mu izmoli od Boga otpuštenje grehova, on reče: „Brate, po molbi tvojoj Bog ti oprosti sve grehe tvoje od detinjstva pa sve do današnjega dana. Neka je blagosloven Bog kome bi ugodno da ti oprosti sve“ (Odgovor 146). Ponekad je Starac, iz žalostivog i svetog čovekoljublja, uzimao na sebe polovinu grehova nekih svojih bližnjih, a ponekad i svu tegobu svih grehova njihovih (Odgovor 163, 164, 236). Za neke se samomučenički molio da se Gospod smiluje na njih. I jednome bratu, koji ga je molio da se moli za njega Bogu da mu oprosti neke grehe, sveti Starac odgovara: „Pošto sam dužan davati ono što imam, po reči Gospodnjoj: Svakome koji ište u tebe, podaj (Lk. 6, 30), to ti evo govorim: stekni smirenje, poslušanje, ljubav, nadu, i onda ću ja odgovarati čovekoljubivom Bogu za sve grehe tvoje. Znaj dakle, ako se ne smiriš, nećeš ni poslušati; ako ne slušaš, onda ne ljubiš; ako ne ljubši, onda ne veruješ; a ako ne veruješ, onda se i ne nadaš. Dakle, ako se potrudiš da ovo stekneš, onda ja primam na sebe sve grehe tvoje. Tada, ako priznaš da si gubav, verujem da ćeš i ti čuti od Spasitelja: Hoću, očisti se (Lk. 5, 13); ako priznaš da si grešan, onda ćeš čuti: otpuštaju ti se gresi mnogi (Lk. 7, 47); ako pak priznaš da si slep, onda ćeš po veri svojoj progledati. Sačuvaj usta svoja od huljenja, da ponova ne padneš u preljuto huljenje, pa makar bilo potrebno da i samu dušu svoju položiš. Mnogo sam znoja prolio ja, moleći za to Boga“ (Odgovor 228). Duše nekih umirućih Veliki Starac je predavao Svetoj i Životvornoj Trojici i, pri njihovom uzlaženju na nebo, oslobađao ih od demonskih napada (Odgovor 145).
Jednom rečju, Veliki Varsanufije dostiže do one mere ljubavi prema bližnjemu, koju je imao sveti apostol Pavle, a pre njega sveti bogovidac Mojsije. Stoga je i sam sveti Varsanufije upotrebljavao vlastite reči Mojsijeve kao svoje, i ovako pisao: „Veruj mi, brate, duh moj revnosno me pobuđuje da reknem mome Gospodu koji se raduje spasenju slugu svojih: Gospode! ili zajedno sa mnom uvedi i decu moju u carstvo Tvoje, ili izbriši i mene iz knjige Tvoje“.
Zbog svih ovih duhovnih postignuća svetom Varsanufiju bi dat od Boga obilan dar čudotvorstva, te je imenom Gospoda Hrista mogao mrtve vaskrsavati, đavole izgoniti, neizlečive bolesnike isceljivati, druge znake i čudesa činiti i, kao prorok Ilija, nebo zatvarati i otvarati. O tome govori sam sveti Varsanufije na jedan veoma smiren, ali baš zato potpuno ubedljiv način (Odgovor 181). Tim darom čudotvorstva on i bolesnog starca, koji je živeo u manastiru, isceli od duge i teške bolesti; a isceli i drugog bolesnog brata (Odgovor 172, 173, 512, 513).
Posle svega toga Veliki Varsanufije se udostoji biti ne samo sin Božji po blagodati, nego i nazivati se i biti bratom Isusovim. Evo šta on sam o tome govori: „Prostite mi i pomolite se za mene kukavnog, da bih i ja do kraja ostao u toj meri. Ko je dostigao tu meru, već je postao brat Isusov“ (Odgovor 181). I kada rođeni brat po telu ovog Svetog Starca, i sam već star, izjavi želju preko nekog poslanika da se vidi s njim, svetitelj mu odgovori: „Ja imam brata Isusa; a ako ti, prezrevši svet, postaneš monah, onda ćeš mi i ti biti brat“ (Odgovor 345).
Kada božanstveni Varsanufije dostiže takvo savršenstvo, onda dobi tako veliku slobodu k Bogu, da je on jedan mogao umoliti Boga za bezbrojno mnoštvo ljudi, i molba mu nije bila odbijana (Odgovor 110). Kada za vreme njegova života veliki gnev Božji postiže sav svet, oci njegovog manastira moliše ga da satvori molitve k Bogu, da bi Gospod prekratio gnev Svoj. Sveti Starac odgovori da tri savršena muža mole Boga za sav svet, i jedan od ove trojice beše sam Veliki Varsanufije. Evo njegovih vlastitih reči: „Braćo, ja se nalazim u plaču i ridanju, videći gde ide na nas gnev, jer mi činimo sve što je mrsko Bogu. On je kazao: Ako pravda vaša ne bude veća nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko (Mt. 5, 20). A naše bezakonje je daleko veće nego u neznabožaca. Mnogi mole čovekoljubivog Boga da prekrati Svoj gnev na svet, i nema nikog čovekoljubivijeg od Boga. Ali ipak On neće da se smiluje na nas, jer se tome protivi mnoštvo grehova koji se čine u svetu. No ima tri muža savršena pred Bogom, koji su prevazišli meru čovečanstva i dobili vlast drešiti i svezivati, otpuštati grehe i zadržavati ih. Oni i stoje između pomora i sveta, da ne bi Gospod odjednom istrebio sav svet, i radi njihovih molitava On razblažuje kaznu milošću; njima je rečeno da će ovaj gnev potrajati kratko vreme. Stoga, molite se s njima. Molitve ova tri muža susreću se na ulazu nebeskog žrtvenika Oca svetlosti, i oni se raduju i vesele jedan s drugim na nebesima. A kada gledaju na zemlju, onda zajedno plaču i liju suze, i ridaju zbog zala koja se čine na njoj i koja izazivaju gnev Božji. Ti su muževi: Jovan u Rimu, Ilija u Korintu i još neko u eparhiji Jerusalimskoj; i ja verujem da oni ukazuju veliku milost svetu, zaista ukazuju. Amin“ (Odgovor 566). Pošto blagodat, koju svetitelji dobijaju od Boga, osvećuje ne samo njihov um i dušu, nego i sveštena tela njihova dobijaju preko duše blagodat i osvećenje, to su i u svetoga Varsanufija bili prožeti blagodaću i osvetili se ne samo duša i um, nego se i svešteno telo njegovo udostojilo božanske blagodati i svetosti, te su i stvari, koje su bile bliske svetitelju, dobijale neku božansku silu i blagodat. Kao što, po kazivanju Dela Apostolskih, čalme i ubruščići apostola Pavla isceljivahu od bolesti bolesnike na koje ih stavljahu (D.A. 19, 12), tako i kukuljača Velikog Varsanufija, koju on posla Jovanu u obitelj svetoga Save, sačuva Jovana od mnogih iskušenja i zala (Odgovor 1). Isto tako i drugi prepodobni otac posla svetome Varsanufiju svoju kukuljaču i analav, moleći ga da ih malo ponosi, i time osveti, pa da mu ih onda vrati, da bi mu oni bili zaklon i pomoć (Odgovor 123). Mnogi su dobijali od svetog Varsanufija na blagoslov česticu hleba koji je on jeo, i pomalo vode koju je on pio i, uzimajući ih, osećali olakšanje od strasti koje su ih napadale (Odgovor 43, 44, 169). Pa čak i samo ime ave Varsanufija, prizvano u mislima, delovalo je i pružalo pomoć onima koji su ga prizivali; kao što je i drugi starac, božanstveni Jovan, rekao igumanu manastira Elijanu, na njegovo pitanje, kakav treba odgovor davati svakome: Pitaj misleno svetoga Starca: Avo, šta da kažem? I po zapovesti Gospodnjoj (Mt. 10, 19), ne brinuti se o tome šta ćeš govoriti (vidi: Odgovor 592).
Sveti Varsanufije je postigao ovako veliko savršenstvo vrlina i udostojio se ovako čudesnih darova, prolazeći pri tome kroz tako velika iskušenja, kakva obični ljudi ni zamisliti ne mogu. Evo šta on sam piše o tome Jovanu iz obitelji Savske: „Ako ti budem pisao o onim iskušenjima koja sam pretrpeo, mislim da tvoj sluh to još ne može podneti, a možda i ničiji, u sadašnje vreme“ (Odgovor 13). Isto tako blaženog oca su napadale teške bolesti koje je on veoma junački podnosio: bolestan, on nikada nije ne samo prilegao na odar radi odmora nego čak ni rukodelje svoje nije ostavljao (Odgovor 165). I ovo napadanje bolesti na njega bilo je potpuno opravdano; jer se zbog velikih darova svetitelji podvrgavaju i velikim iskušenjima, i dok neko ne prolije krvi svoje, ne može primiti u sebe Svetoga Duha, kao što to kaže sveti Petar Damaskin: „daj krv i primi Duha“.
Sveti Varsanufije življaše u šestom veku, u vreme cara Justinijana[57]. I u toku čitavih pedeset i više godina njega ne vide niko od ljudi, osim igumana Serida preko koga je on davao svoje odgovore, i još nekolicine kojima se on pokaza samo jedanput. Jer on beše zaključao sebe u jednoj veoma maloj keliji, kao u nekom grobu, i za sve to vreme hranio se isključivo hlebom i vodom. Kada glas o tome dođe do ondašnjeg patrijarha jerusalimskog Evstohija (552-564), on ne poverova tome i zažele lično da vidi svetog Varsanufija. U tom smeru on uze sa sobom nekoliko ljudi i dođe s njima na mesto zatvora prepodobnoga. I kada pokušaše da potkopaju stenu i uđu u keliju, iznenada suknu otuda oganj i umalo ne spali samog Evstohija i sve njegove pratioce, o čemu piše istoričar Evagrije u 34 glavi 4 knjige svoje Crkvene istorije.
Drugi starac, prepodobni Jovan, prohođaše takav isti bezmolvni život kao i sveti Varsanufije, i udostoji se kao i on takvih istih darova Svetoga Duha, osobito pak dara prozorljivosti i proroštva, zbog čega i bi nazvan prorokom. Stoga Veliki Varsanufije jednome čoveku, koji je po jednoj stvari već bio dobio odgovor od božanstvenog Jovana, i upitao o tome i samog Varsanufija, reče: „Bog Varsanufijev i Jovanov jedan je“ (Odgovor 220). Isto tako, kada neki zamoliše svetog Varsanufija da im kaže o životu prepodobnog Jovana, on im odgovori: „Šta da vam kažem odnosno života jednodušnog sina mog, blagoslovenog i smirenog poslušnika, koji se u svemu odrekao svih svojih želja sve do smrti? Gospod je rekao: Koji vide mene, vide Oca (Jn. 14, 9). I o učeniku je rekao: da bude kao učitelj njegov (Mt. 10, 25). Ko ima uši da čuje neka čuje (Mt. 13, 9). (Odgovor 129).
Ovim rečima sveti bogougodnik je hteo da pokaže, da je božanstveni Jovan bio u svemu sličan svome duhovnom ocu i učitelju – Varsanufiju. To ce vidi i iz sledećeg slučaja: kada su neki pitali božanstvenog Jovana za izvesne stvari, on je imao običaj da ih šalje svetom Varsanufiju da im da odgovore na ta njihova pitanja; to je prepodobni Jovan činio iz smirenosti, zbog čega mu jednom prilikom jedan hristoljubivi čovek i reče: „Što nam se ti, oče Jovane, podsmevaš, šaljući nas da pitamo svetog i velikog Starca, oca Varsanufija, kada ti imaš podjednaku sa njim silu Duha?“ (Odgovor 792).
Odakle je bio rodom, i otkuda je došao prepodobni Jovan, ne zna se. A živeo je u prvoj keliji svetog Varsanufija, koju ovaj beše podigao izvan Gazske obitelji. Tu je blaženi Jovan bezmolstvovao, molitveno tihovao i podvizavao se 18 godina, sve do smrti svoje (Odgovor 221). Niko nije video da se on ikada smešio ili bio uznemiren, ili da se bez suza pričešćivao Božanskim Tajnama, kao što to svedoči o njemu iguman te obitelji (Odgovor 568).
Prepodobni Jovan je mnogo proviđao i pretskazivao odnosno života i smrti (Odgovor 785, 786). On je zajedno sa starcem Varsanufijem iscelio jednog hristoljubivog čoveka (Odgovor 793). Imajući blagodatni dar predznanja, on je izabrao za rukopoloženje upravo one koji su bili dostojni toga (Odgovor 811). Prepodobni Jovan je unapred saznao i za svoju smrt, što je i objavio. No ava Elijan, tada još mlad po godinama a postavljen za igumana obitelji, moljaše božanstvenog Jovana da ga uputi i nauči kako da upravlja bratijom, i radi toga odloži dan svoje smrti: „makar dve nedelje pokloni mi, govoraše ava Elijan svetom Jovanu, da bih dobio od tebe odgovore na pitanja odnosno manastira i upravljanja njime“. A blagi starac sažali se na njega i, pokrenut živećim u njemu Duhom Svetim, reče: „Dobro, ostaću s tobom još dve nedelje“ (Odgovar 221). Posle toga prestavi se ka Gospodu bogonosni otac naš Jovan.
Takvo beše žitije bogonosnih otaca Varsanufija i Jovana; takvi nebeski darovi kojih se oni udostojiše; takva blažena končina kojom iz ovog sveta izađoše i u carstvo nebesko uđoše. I sada se oni naslađuju najčudesnijim blaženstvom, živeći na nebesima u neposrednoj blizini sladčajšeg Gospoda, koga svom dušom zavoleše na zemlji. Jer, preselivši se na nebesa, oni postadoše – rečeno rečima svetog Varsanufija – „potpuno umom, potpuno okom, potpuno svetli, potpuno savršeni, potpuno bogovi. Uzveličani su, proslavljeni su, prosvetljeni su, oživeli su, jer ranije behu umrli za sve. Vesele se i vesele; vesele zbog nerazdeljive Trojice, i vesele Višnje Sile“. Stoga, zaželimo i mi to; pođimo putem njihovim; ugledajmo se na veru njihovu; steknimo smirenje i trpljenje njihovo, da bismo dobili dostojanje njihovo. Držimo se neprolazne ljubavi njihove, da bismo nasledili neiskazana blaga: koja oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođoše (1 Kor. 2, 9). (Odgovor 120).
Vaistinu je bogonadahnuta knjiga Odgovora koju ova dva bogoprosvetljena i bogomudra podvižnika ostaviše. U njoj se nalaze rešenja mnogih najtananijih pitanja evanđelskog života hrišćanskog. Odgovori u njoj dati su kroz svete ljude od Svetoga Duha. Oni su bili samo sveto dobrovoljno oruđe Svetoga Duha. Zato sveti Varsanufije i veli: „Sve ovo pišem ja ne po svojoj volji nego po naređenju Svetoga Duha – na ispravljenje i korist duše i savesti unutrašnjeg čoveka“ (Odgovor 13). Kada je bogoozareni Varsanufije naredio svome pisaru Seridu da napiše njegov odgovor prepodobnom Jovanu, inoku obitelji svetoga Save, Serid nije mogao da upamti sve što mu je sveti starac govorio, i u nedoumici je očekivao da mu Starac naredi da donese mastilo i hartiju i on mu diktira u pero reč po reč. Sveti Varsanufije, po danoj mu od Svetoga Duha blagodati prozrenja, saznade tajnu misao Seridovu, lice mu iznenada zasija kao oganj, i on reče Seridu: „Idi, napiši i ne boj se; jer ako ti ja i bezbrojno mnoštvo reči kažem s tim da ih ti zapišeš, znaj da Duh Sveti neće dopustiti tebi da zapišeš ni reč više ni reč manje od onoga što sam ti rekao, pa makar ti i sam poželeo to, nego će On uputiti ruku tvoju kako da zapiše to pravilno i dosledno“ (Odgovor 1).
Ova bogonadahnuta knjiga sadrži oko 850 odgovora pa pitanja iz duhovnog života[58]. Mi ćemo navesti samo nekoliko od tih bogomudrih odgovora na teška pitanja ljudske svesti i savesti. Evo njih: Niko nikada neće učiniti dobro pomoću zla, jer sam biva pobeđen zlom; naprotiv, dobrom se ispravlja zlo (Odgovor 15). Znaj, brate, svaki pomisao kome ne prethodi tišina smirenja, ne dolazi od Boga nego očigledno s leve strane. Gospod naš pristupa s tihošću; sve đavolsko biva sa uznemirenošću i metežom. Mada se demoni i pokazuju obučeni u ovčiju odeću, no pošto su iznutra vuci grabljivi, oni se obelodanjuju pomoću uznemirenosti koju izazivaju; jer je rečeno: po rodovima njihovim poznaćete ih (Mt. 7, 15-16). (Odgovor 21). Smirenje je skraćeno spasenje (Odgovor 62). Bestrašće je dar Božji, i Bog ga daruje onome koji želi (Odgovor 72). Osuđuj sebe, pa ćeš prestati osuđivati druge (Odgovor 104). Svagda okrivljujmo sebe: u tome se i sastoji pobeda (Odg. 160). U svemu i svačemu osuđuj sebe kao grešećeg, i Bog te neće osuditi; smiri se u svemu i dobićeš blagodat od Boga (Odg. 141). Ko ne ume upravljati sobom, kako može taj upravljati drugima? (Odg. 154). U svima prilikama pribegavajmo k smirenju, jer smireni leži na zemlji; a koji leži na zemlji kuda može pasti? (Odg. 161). Ne pomišljaj ni o kome zlo, time sam postaješ zao; jer zli pomišlja zlo, a dobri – dobro. Dobri pomišlja o dobru, a zli o zlu. Ne dajte se prevariti od đavola, jer zlo ne istrebljuje zlo. Od zla se ne rađa dobro (Odg. 188, 232, 548, 663). Pokajanje je lek za svaku strast i za svaki greh. (Odg. 223). Ako srce tvoje nije ispunjeno verom, onda ti nisi čovek nego đavo, jer đavo stalno boravi u neverju i nepokornosti, i nepokorni postaju slični njemu đavoli (Odg. 233).
Brate, čovek se ne može spasti bez napora. Odseci od sebe tri stvari: volju, samoopravdanje, čovekougađanje, i k tebi će nesumnjivo doći umilenje, i Bog će te zakloniti od svakoga zla (Odg. 234). Niko se ne može spasti bez truda i držanja zapovesti Božjih. Nemoj misliti da je spasenje laka stvar; ono zahteva mnogo znoja, truda i samoprimoravanja. Zaželi spasenje, i Bog će te spasti (Odg. 236). Brate, ko želi da se spase i postane sin Božji, on treba da stekne veliko smirenje, poslušanje, pokornost i krotost. Stekneš li to, ja ti jamčim da ni đavo, ni strast neće ovladati tobom, jer oni sagorevaju od smirenja kao od ognja, i srce se uspokojava prosvećivano u Hristu (Odg. 244). Otkuda čovek ima strasti? – Bog je stvorio dušu i telo bestrasnima, ali su oni neposlušnošću prema Bogu upali u strasti. Budi pokoran Bogu, pa ćeš tako doći u smirenje, i sve će strasti iščeznuti iz tebe (Odgovor 243, 236). Smirenje čuva oči od bluđenja i celoga čoveka od svakoga zla (Odg. 261). Sve strasti savlađuje smirenje, koje svaki stiče trudom (Odg. 281). Imajmo uvek na umu da se nikakvo dobro ne izvršuje bez muke, jer mu protivdejstvuje zavist đavolska (Odg. 383).
Kada bivaju grešniku izvesna javljanja, da li su ona od Boga? – Očigledno je da ona bivaju po opseni lukavih demona, da bi zaveli bednu dušu i odvukli je u propast. Stoga, nikada ne treba verovati takvim javljanjima, nego biti svestan svojih grehova i svoje nemoći i svagda boraviti u strahu i trepetu. – Zar se i onda valja odvraćati od njih, kada bivaju u obliku Gospoda Hrista? – Onda se baš i treba najviše odvraćati od njihova lukavetva i obmane i proklinjati ih. Ne daj se, brate, nikada zavesti takim demonskim prividom, jer božanstvena javljanja bivaju samo svetiteljima; i njima svagda prethodi u srcima svetitelja tišina, mir i dobrodušnost. No svetitelji, i kada se uvere u stvarnost tih javljanja, izjavljuju da su nedostojni toga; utoliko pre grešnici ne treba nikada da veruju takim javljanjima, znajući svoju nedostojnost. – Reci mi, avo, kako sme đavo da u viđenju ili sanom prividu pokazuje Gospoda Hrista ili Sveto Pričešće? Ni Gospoda Hrista, ni Sveto Pričešće đavo ne može pokazati, nego laže i pokazuje lik nekog čoveka i običnog hleba. Ali sveti krst đavo ne može pokazati, jer ne nalazi sredstva da ga izobrazi na neki drugi način. Pošto mi znamo istinski znak i oblik krsta, đavo ne sme da ga upotrebi da bi nas obmanuo, jer je na krstu razrušena sila njegova, i krstom mu nanesena smrtonosna rana. Gospoda Hrista mi ne možemo raspoznati po telu, stoga đavo i pokušava da nas na lažni način uveri da je to On, da bismo mi, poverovavši obmani kao istini, propali. Stoga, kada u snu vidiš oblik krsta, znaj da je taj san istinit i od Boga; no postaraj se da od Svetih dobiješ objašnjenje značaja njegova i ne veruj svome umu (Odgovor 411, 412, 413).
Treba znati da neprestano prizivanje imena Božjeg jeste lečenje, koje ubija ne samo strasti nego i samo delovanje njihovo. Kao što lekar stavlja lek ili flaster na ranu bolesnikovu, i oni deluju, iako bolesnik ne zna na koji način to biva, tako i ime Božje, kada ga prizivamo, ubija sve strasti, iako mi i ne znamo na koji se način to zbiva (Odg. 421).
Kada u vreme psalmopjenija ili molitve, ili čitanja, naiđe rđava pomisao, da li treba obratiti pažnju na nju i prekinuti na neko vreme psalmopjenije, molitvu ili čitanje, da bismo joj protivstali čistim pomislima? – Nemoj obraćati pažnju na nju, već se još pažljivije udubi u psalmopjenije, molitvu ili čitanje, da bi pozajmio silu od reči koje izgovaraš. Ako pak stanemo baviti se vražijim pomislima i obraćati pažnju na ono što nam vrag vnušava, onda nikada nećemo biti u stanju učiniti išta dobro. I čak kada vidiš da vrag spletkama svojim smeta tvome psalmopjeniju, molitvi i čitanju, ti ni onda ne stupaj sa njima u prepirku, nego stani prizivati ime Božje, i Bog će ti pomoći i uništiti lukavstvo vragova, jer je Njegova sila i slava vavek (Odg. 424).
Sedeo ti, hodio, zauzet čime bio, jeo, ili što drugo radi potrebe telesne činio, pa bio pri tome okrenut istoku ili zapadu, ti ne prestaj moliti se, jer smo dobili zapovest da se neprestano i na svakom mestu molimo. Samo pazi da to ne činiš s nehatom (Odg. 438). Za vreme razgovora sa nekim je li dobro prizivati ime Božje? – I za vreme razgovora, i pre razgovora, i posle razgovora, u svako vreme i na svakom mestu treba prizivati ime Božje. Sveto Pismo nalaže: Neprestano se molite (1 Sol. 5, 17), jer se time uništava svako iskušenje (Odg. 716). Kako se čovek može neprestano moliti? – Kada je neko sam, onda treba da se upražnjava u psalmopjeniju i da se moli ustima i srcem; a ako je čovek na ulici ili u društvu sa drugima, onda ne treba da se moli ustima nego samo umom. Pri tome valja da mu pogled ne luta, kako bi izbegao rasejavanje pomisli i zamke vražije (Odg. 717). Kada se molim i upražnjavam psalmopjenije, a ne osećam silu izgovaranih reči zbog neosetljivosti srca, kakva mi je onda korist od toga? – Iako ti ne osećaš silu onoga što izgovaraš, demoni je osećaju, čuju i dršću. Stoga, ne prestaj upražnjavati psalmopjenije i molitvu, i malo po malo, Božjom pomoću, neosetljivost tvoja pretvoriće se u osetljivost (Odg. 718).
Kada mi pri psalmopjeniju misao zaluta i nisam usredsređen, šta treba da radim? – Ako ti misao zaluta, onda se povrati i počni od onih reči psalma kojih se sećaš i posle kojih ti je misao odlutala. Ako se pak povraćaš jedanput, dvaput i triput, i nisi u stanju da se setiš reči pri kojima ti je misao odlutala, ili ih se setiš pa ti je teško da pronađeš to mesto od koga treba da produžiš čitanje, ti onda počni taj psalam od samog početka. Cilj vraga je da ti zaboravom omete slavoslovlje. Čitati propisane psalme u doslednom poretku jeste slovoslovlje, a ne rasejavati se mislima pri tome mogu samo oni koji imaju čista osećanja (Odg. 440).
Ako mi za vreme molitve zaluta um, šta treba da radim? – Kada se moliš Bogu, pa umom zalutaš, onda se bori dok se ne staneš moliti bez rasejanosti, i budno bdi svojim umom da se ne bi rasejavao. A ako se to produži, onda makar na kraju molitve prekori sebe u duši i reci sa umilenjem: „Gospode, pomiluj me i oprosti mi sva sagrešenja moja“ – i dobićeš oproštaj za sva sagrešenja i u rasejanosti koja ti se dogodila u vreme molitve (Odg. 441).
Sagrešenje brata treba da smatramo za svoje sopstveno i da mrzimo ne brata nego đavola koji ga je zaveo. Kada neko gurne nekoga u jamu, onda mi okrivljujemo ne gurnutoga nego onoga koji ga je gurnuo; tako isto i ovde. Pored toga mi ne znamo, sagrešivši brat može pomoću pokajanja ugoditi Bogu svojim smirenoumljem i raskajanjem (Odg. 450).
Stekni veru, nadu i ljubav, i one će te privesti u svetu smirenost, koja je mati svih vrlina, i spašćeš se zanavek (Odg. 494).
Ako neko huli Gospoda Hrista i živi bez Njega, onda se od takog čoveka treba kloniti i ne približavati se k njemu. Koji god ne drži zapovesti Hristove od srca, već je jeretik. I ako čovek u srcu svom ne veruje, onda mu reči neće doneti nikakvu korist (Odg. 533).
Ako se pokaže da je nečiji ava zaražen jeresju, je li onda brat dužan da ga ostavi? – Kada se stvarno pokaže da je on zaražen jeresju, onda je dužan ostaviti ga (Odg. 534).
Kakav je znak da su gresi oprošteni čoveku od Boga? – Znak je ovaj: omrznuti grehe i ne činiti ih više. A kada čovek razmišlja o njima, i srce se njegovo naslađuje njima, ili ih on i čini delom, onda je to znak da mu gresi još nisu oprošteni, i da je on još kriv za njih (Odg. 540).
Dva dara dao je Bog ljudima, pomoću kojih se oni mogu spasti i izbaviti od svih strasti starog čoveka: smirenje i poslušnost. Ako budeš sa smirenjem i poslušnošću ispunjavao što čuješ od svetih otaca, onda će ti Gospod dati blagu pomoć Svoju, te će ti sva dela biti uspešna, jer On čuva put onih koji Ga se boje i zaklanja hođenje njihovo. Milost Božja pomoći će ti, ako stalno boraviš u trpljenju Božjem. Umri, jadniče, za svakog čoveka. Reci umu svom: „ko sam ja? – zemlja i pepeo, i pas“ (1 Mojs. 18, 27; Mt. 15, 27). (Odg. 550).
Sa zadovoljstvom slušati ogovaranje jeste isto što i ogovaranje, i zaslužuje podjednaku sa njim osudu (Odg. 558).
Šta znači: radovati se s radosnima i plakati s plačnima (Rm. 12, 15)? – Radovati se s radosnima znači radovati se zajedno sa onima koji uspevaju u vrlini po Bogu i vesele se nadom na buduća blaga; a plakati s plačnima znači sastradavati grešnicima u njihovom pokajanju za grehe (Odg. 683).
Nemoj misliti da đavo ima vlasti nad ma kim: uzrok greha nalazi se u našoj slobodnoj volji, a ne u primoravanju od nekoga koji je tobož dobio vlast nad nama. Čoveka niti ko primorava na spasenje niti na greh. Da li Evu prevari đavo vlašću ili savetom? Nigde se ne vidi da je on to učinio vlašću, inače niko ne bi mogao izbeći kada bi on imao vlasti. No mi smo slični slobodnom čoveku koji je predao sebe u ropstvo drugome, i s vremena na vreme dolazi k sebi i kaje se. I ako on ne pribegne jačem od sebe, onda ne može izbaviti sebe; a kada pribegne, onda tobožnji gospodar njegov, znajući da on nije njegov vlastiti rob, ne sme da mu učini ništa zbog Svemoćnoga. Očigledno je dakle da đavo nema vlasti nad čovekom (Odg. 691).
Kaži mi, oče, kako da se spasem? – Sine moj, ako hoćeš da živiš među ljudima, onda treba da ispunjuješ sledeće: nipošto nikoga ne kuditi, ne osuđivati, ne gneviti se, nikoga ne nipodaštavati, isto tako ne pomišljati o sebi da si učinio ikakvo dobro delo, jer sve to znači: „ne sudite“ (Mt. 7, 1); na sve gledaj istim očima, sa podjednakim raspoloženjem srca, sa podjednakim pomislom, u prostoti srca, i primaj sve kao samoga Hrista; ne priklanjaj uvo svoje k čoveku koji kleveta bližnjega, i ne uživaj u njegovim rečima, nego drži usta svoja u velikom ćutanju, budući spor na razgovor i brz na molitvu; i nikada ne ukoravaj klevetnika ili koga drugog koji čini bezakonje, nego svagda gledaj na svoje nedostatke, ukoravaj i nipodaštavaj sebe svakodnevno.
Brat na to reče: Oče moj, to je moguće samo savršenim podvižnicima. – Blaženi starac odgovori: Sine moj! mladost ako ima smirenja, to joj je dosta, jer Bog ništa više ne zahteva od mladoga sem čistote i smirenja. I ti, sine moj, budi krotak i smiren, žalostiv i milostiv; smatraj sebe gorim od svih ljudi, pa ćeš uistini živeti s Bogom. Trudi se i o tome da ne uobražavaš o sebi: dostigao sam tog i tog svetitelja; naprotiv, svagda govori sebi ovako: znaš li, dušo moja, da smo gresima i đavole prevazišli, a dobro delo nikada nismo Boga radi učinili, i teško nama, šta ćemo raditi u dan Suda? U toku celog života svog, sine moj, moli se kao grešnik, govoreći u svako vreme: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! I: Bože, očisti me grešnoga! – Ponavljaj svagda i ove reči: Od tajnih mojih očisti me, i od tuđih poštedi slugu tvoga (Ps. 18, 13.14). A znaj i to, da ne treba biti zadovoljan dobrim delima svojim, i ne uzdaj se u njih, jer ne znamo da li su Bogu po volji ili nisu. Stoga se uzdaj više u Boga i u silu Njegovu, a sebe smatraj za nekorisnu prašinu. Otuda će i proizići tvoje ispravljenje (Odgovor 1.2).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
FAVSTA, VASILIJA i SILUANA
i drugih svetih mučenika postradalih u Dariu.
 
CIIOMEN SVETIH MUČENICA
HRISTINE i KALISTE
 
Obraćene u veru Hristovu svetom mučenicom Dorotejom, one i same biše ubijene za Hrista[59].
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEOFILA
 
Molitvom svete mučenice Doroteje obraćen u veru Hristovu, sveti Teofil mučenički postrada za Hrista[60].
 
SPOMEN PREPODOBNOG
JOVANA
 
Podvizavao se u Likopolju kod Tivaide, i prestavio se u miru. Spominje se i u Lavsaiku.[61]
 


 
NAPOMENE:

  1. Pisma Sv. Fotija, I, 2 (PG, 102, 596). Najpotpunije izdanje Pisama Sv. Fotija priredio je J. Valetas, u Londonu 1864. g.
  2. Takvi neprijatelji Sv. Fotija bili su: Nikita Paflagonski, Mitrofan Smirnski, Stilijan Neokesarijski, rimski papa Nikola I i Anastasije, bibliotekar rimski; zatim polatinjeni patrijarh Jovan Vek, i kasniji pristrasni zapadni učenjaci: Baronije (Boronius), Hergenroter (Hergenrother), i drugi. Istini za volju u novije vreme nekoliko nepristrasnih zapadnih učenih istoričara (F. Dvornik, V. Grimel, P. Lemerle) mnogo tačnije i pravednije pišu i govore o Sv. Fotiju. Pravoslavni pak pisci i istoričari oduvek su pravilno cenili ovog Svetog Oca Crkve.
  3. Po nekima, Sv. Fotije je rođen nešto ranije, oko 810 godine.
  4. Sv. Tarasije bio je patrijarh Carigradski od 784-806 g. Na njegovo traženje bi sazvan Sedmi Vaseljenski Sabor u Nikeji 787 g., na kome je on lično predsedavao. Ovaj sveti Sabor osudi jeres koja je odbacivala poštovanje svetih ikona. Sv. Tarasije se praznuje 25. februara, pod kojim se datumom i nalazi njegovo opširno žitije.
  5. Sv. carica Teodora beše supruga ikonoborskog cara Teofila (829-842). Po smrti Teofilovoj ona sa svojim maloletnim sinom, carem Mihailom III (842-867), i sv. patrijarhom Metodijem (843-847) održa Sabor na kome bi potvrđen Sedmi Vaseljenski Sabor i obnovljeno poštovanje svetih ikona. Spomen sv. carice Teodore praznuje se 11. februara. Pod tim danom je i njeno opširnije žitije.
  6. Pisma III, 63 (PG 102, 972-3). Spomen Sv. Sergija, oca Sv. Fotija, praznuje se 13. maja.
  7. Pisma II, 64 (PG 102, 877).
  8. Pisma I, l (PG 102, 585).
  9. PG. 105, 504.
  10. Pisma I, 2 (PG 102, 597).
  11. Varda beše brat carice Teodore i ujak cara Mihaila III. Titulu kesara, tj. prvog savetnika i ministra carevog, dobio je 856 godine, kada je mladi car Mihailo preuzeo potpunu vlast u svoje ruke. Varda je obnovio Visoku školu (Univerzitet), koja u Carigradu postojaše još od vremena cara Konstantina Velikog. U to vreme u Carigradu postojahu još dve visoke škole: Monaška škola u Studitskom manastiru, i Patrijaršijska škola u hramu Svetih Apostola. Ove škole manje se bavljahu svetovnim obrazovanjem.
  12. Osim Konstantina Filosofa – Sv. Kirila, znameniti učenici Sv. Fotija behu još: Sv. Nikola Mistik, potonji patrijarh Carigradski (901-925), zatim učeni filosof i tumač Sv. Pisma Areta Kesarijski (850-932), i mnogi drugi.
  13. Sv. Nikifor Ispovednik bio patrijarh Carigradski u vreme ikonoboračke jeresi, od 806-815 g. Njegov spomen priznaje se 2 juna. Gornje reči sv. Patrijarha Nikifora nalaze se u njegovim Kanonskim odgovorima, odg. 1.
  14. Grupu preterano strogih, koji su se zvali „ziloti“ (revnitelji) sačinjavali su monasi, koji su optuživali grupu popustljivih što su ovi lako primali natrag u crkvenu zajednicu one koji su bili pošli za jereticima ikonoborcima. Razume se, i jedna i druga strana bile su pravoslavne u veri, ali su neki od preterano strogih monaha, i to najčešće oni neposlušni i nesmireni, otkazivali poslušnost svojim episkopima, jer su smatrali ove tobož za jeretike. Zbog toga je Sabor, sazvan od Sv. Fotija 861 godine, doneo 17 svetih kanona koji pozivaju sve i svakoga u Crkvi da se umeri i potčini drevnom i kanonskom crkvenom poretku. Ovaj sabor nazvan je „Prvo-drugi“ i njegova sveta pravila (kanoni) priznati su od cele Pravoslavne Crkve.
  15. J. Valeta, Pisma Sv. Fotija, London 1864, str. 412.
  16. Pisma 1, 6 (PG 102, 624).
  17. Nikola I, bio episkop rimski od 858-867 godine; jedan od najvećih papa apsolutista.
  18. Pisma 1, 1 (PG 102, 585-593).
  19. Grigorije Azvesta beše mitropolit grada Sirakuze na Siciliji. Zbog najezde Arapa na Siciliju prebegao u Carigrad; beše veliki prijatelj blaženog patrijarha Metodija (843-847) i stajaše na čelu one popustljivije a obrazovanije partije. Bio prijatelj Sv. Fotija.
  20. Pisma I, l (PG 102, 589).
  21. Pisma I, l (PG 102, 585-593).
  22. Pisma I, 6 (PG 102, 622-6).
  23. To je ono poznato lažno-sastavljeno „Pismo Konstantinovo“ (Donatio Constantini) koje su rimske pape isticale u srednjem veku da bi njime poduprle svoju veliku žeđ za svetskom vlašću. Ovaj tobožnji „Dar cara Konstantina“ papi Silvestru ustvari beše isfalsifikovan u kancelariji pape Stefana II, oko 754 g., da bi njime papa uverio franačkog vladara Pipina Malog da njemu pripadaju teritorije u Srednjoj Italiji koje Pipin beše oslobodio od najezde Longobarda.
  24. Ovi poznati na Zapadu lažni dokumenti, zvani „Psevdoisidorovi dekreti“, sačinjeni su na Zapadu upravo u vreme pred izbor pape Nikole na rimski presto, tj. oko 850 godine. Oni sadrže u sebi izmišljena pisma drevnih papa (Klimenta I, Silvestera I i dr.), u kojima se ističu tobožnja neograničena prava i vlast rimskih episkopa u Crkvi i celom svetu. Zatim su ovi krivotvoreni dokumenti bili pripisani Isidoru, episkopu seviljskom u Španiji, zbog čega su i nazvani njegovim dekretima. Odavno je dokazano da su te dekretalije izmišljene i lažne, ali su one mnogo uticale da se naglo uzdigne papska vlast na Zapadu počev od vremena pape Nikole I.
  25. Ovaj sabor, zajedno sa onim iz 859 g., naziva se „Prvo-Drugi“ Sabor, i njegova sveta pravila nalaze se među svetim kanonima Pravoslavne Crkve.
  26. Sv. Amvrosije, episkop Milanski u IV veku, bi izabran za episkopa, i to pre no što beše kršten.
  27. Sv. Nektarije, patrijarh Carigradski (381-397), bi izabran od Otaca Drugog Vaseljenskog Sabora u Carigradu 381 g. za episkopa mada još ne beše tada primio ni sveto krštenje.
  28. Iz ovih reči Sv. Fotija, i iz njegovog daljeg prikrivenog ali jasnog kritikovanja nekih latinskih novouvedenih običaja crkvenih, vidi se da je on i kroz sve ovo dosadanje nabrajanje rimskih razlika i novina ustvari već blago prebacivao papi Nikoli. A prebacivao mu je s takvom blagošću nadajući se da u ljubavi i s krotošću može da ispravi ono što se da ispraviti. Kada međutim na gordog papu nisu podejstvovale reči ljubavi, onda je Sv. Fotije u svojoj Okružnoj poslanici i na Saboru 867 g. javno izneo i osudio rimske zablude i novačenja.
  29. Ova odluka je zaista i doneta na ovom saboru 861 g. u 17. kanonu.
  30. Pisma I, 2 (PG 102, 593-617). Ovo Sv. Fotije govori za one monahe Carigradske koji iđahu u Rim da bi njega klevetali kod pape.
  31. O tome govori Sv. Fotije u svojoj Okružnoj poslanici (PG 102, 737).
  32. O tamošnjem radu Svete Braće videti u njihovom opširnom Žitiju pod 11. majem.
  33. Pod ovim istim svetim patrijarhom Fotijem, nekoliko godina kasnije pokršten je konačno i Srpski narod, za vreme srpskog kneza Mutimira, oko 879 godine.
  34. Ova bogomudra pouka Sv. Fotija, upućena glavaru Bugarske Mihailu, sadrži u sebi izloženje prave vere, tj. Simvola vere, i istorije svetih Sedam Vaseljenskih Sabora. Zatim ce u njoj govori o ličnom hrišćanskom vrlinskom životu, a onda o vrlinama hrišćanskog vladara i načinu na koji on treba da vlada svojim potčinjenima. Karakteristične su pouke vladaru: „Vladaj potčinjenima ne uzdajući ce u tiraniju, nego u ljubav potčinjenih… Kada neko vlada sobom neka smatra da istinski vlada i potčinjenima“.
  35. Simvol vere Jedine, Svete, Saborne i Apostolske Crkve sastavljen je i potvrđen na I i II Vaseljenskom Saboru, u Nikeji (325) i Carigradu (381). Ovaj Simvol ispoveda veru u Duha Svetoga ovako: „Verujem i u Duha Svetoga, Gospoda Životvornoga, Koji od Oca ishodi“, saglasno rečima samoga Gospoda, Koji reče: „A kad dođe Utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh istine koji od Oca ishodi“ (Jn. 15, 26). Ovaj i ovakav Simvol vere potvrdili su i svi potonji Vaseljenski Sabori, od Trećeg do Sedmog, i svi su oni zabranili da se u njemu bilo koja reč ili najmanje slovce izmeni. Tako je i bilo i na Istoku i na Zapadu sve dok u 6. veku u Španiji (na Toledskom saboru 589 g.), a zatim i u Franačkoj državi Karla Velikog (768-814) i u Germaniji, ne počeše dodavati u 8. članu Simvola vere na latinskom ove reči: da Duh Sveti ishodi od Oca i Sina (ex Patre Filioque). Po ovim rečima: i od Sina – Filioque, naziva se ova zapadna latinska jeres filiokvistička, koje se i do danas drže rimokatolici i protestanti (koji proiziđoše iz njih). Na Istoku međutim, u Pravoslavnoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi Vaseljenskoj drži se svuda od početka do danas drevni i nepovređeni Simvol vere kako je Crkvi od Gospoda, Apostola, Otaca i Sabora predan. Na onu zapadnu jeretičku novotariju ukazivali su pre Svetog Fotija i Sv. Maksim Ispovednik, Sv. Jovan Damaskin i jerusalimski monasi iz manastira Sv Save Osvećenog (809 g.).
  36. Ovde se misli na strogi post bez zejtina ili bilo kakve masti i ulja, onako kako se posti od početka sv. Četrdesetnice svaki dan od ponedeljnika do petka. U subotu pak i u nedelju za vreme Vel. Posta, zbog radosti i važnosti tih dana, Crkva razrešava post dozvoljavanjem upotrebe zejtina. Ovo apostolsko predanje i pravilo počela je da narušava Rimska Crkva već u vreme VI Vaselj. Sabora (680 g.), te je zato VI Vaseljenski Sabor doneo ovaj kanon kojim to zabranjuje. Međutim, Latini su i u vreme Sv. Fotija narušavali ovo sveto apostolsko predanje, i idući tim putem oni su došli do danas da svetog posta uopšte nemaju.
  37. Okružna poslanica Istočnim patrijarsima (PG 102, 721-741).
  38. Honorije bio rimski episkop od 625-638 g. Osuđen od Šestog Vaseljenskog Sabora 680 g. zajedno sa drugim jereticima monotelitima.
  39. Car Vasilije I Makedonac, osnivač Makedonske dinastije, vladao od 867-886 g. Poginuo je u lovu 29 avgusta 886 g.
  40. Adrijan II bio rimski papa od 867-872 g.
  41. Ovaj lažni sabor poništen je na velikom saboru Svetog Fotija i pape Jovana VIII, u Carigradu, 879-880 godine. Njega niko nije priznavao na Zapadu sve do 12. veka, kada je, po otcepljenju Zapadne Crkve od Istočne, on kod Latina naknadno priznat, jer je tada bio dobrodošao kao oružje protiv Pravoslavnih. Latini su ga od 12. veka čak počeli ubrajati u svoje Vaseljenske Sabore, i to je kod njih do danas njihov „Osmi Vaseljenski Sabor“! Pravoslavna pak Crkva ovaj sabor nikada nije priznavala i ubraja ga u lažne i protivcrkvene sabore.
  42. Pismo caru Vasiliju, Pisma I, 16 (PG 102, 765-772).
  43. Pisma I, 15 (PG 102, 764-5).
  44. Pismo 7. Vardi Kesaru (PG 102, 625).
  45. Jovan VIII, bio episkop rimski od 872-882 g. Pomirio se sa Sv. Fotijem, priznao ga za zakonitog patrijarha Carigradskog, i sve papske sabore održane dotle protiv njega poništio.
  46. Ovo se vidi iz Pisma Sv. Fotija arhiepiskopu Akvilejskom (PG 102, 820).
  47. Ovo se nalazi u aktima ovog svetog Sabora (Mansi 17a-18a, 450-520).
  48. I ove reči se nalaze u saborskim aktima (Mansi, 173-18a, 501).
  49. Sve ovo takođe se nalazi v saborskim aktima (Mapsi, 17a-18a, 515-517).
  50. To je doneto u 1. kanonu ovog Sabora, i takav je smisao grčkih reči u njemu: μηδεν … καινοτομουμενων, a ne kao što Latini tvrde da je sv. Fotije tobož priznavao apsolutni primat vlasti rimskog pape nad celom Crkvom. Ovaj sveti kanon je upravo zato i donet od sabora, da bi se stalo na put nezajažljivoj težnji nekih papa za prevlašću u celoj Crkvi.
  51. Car Lav I, zvani Mudri, vladao od 886-902.
  52. Po drugima Sv. Fotjie se upokojio 893. godine, ili još nešto kasnije.
  53. Sveti Polikarp praznuje se 23. februara.
  54. Kizik – Maloazijski grad na jednom poluostrvu Mramornog Mora.
  55. U vreme cara Justinijana (527-565). Prep. Varsanufije upokojio se 563 godine, ili po drugima oko 540 g.
  56. Sv. ava Serid praznuje se 13. avgusta.
  57. Vizantijski car Justinijan Veliki vladao od 527 do 565 god.
  58. Od toga avi Varsanufiju pripada 396 odgovora, a avi Jovanu 446. Sve ove odgovore sabrao je u jednu knjigu prepodobni Dorotej iz manastira ave Serida.
  59. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svete mučenice Doroteje.
  60. Videti o njemu tamo.
  61. Njegovo opširno žitije videti pod 27. martom.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *