NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

26. JAHUAP

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KSENOFONTA i njegove supruge MARIJE i JOVANA i ARKADIJA
sinova njihovih

Sveti Ksenofont beše jedan od najuglednijih velikodostojnika u Carigradu, bogat spoljašnjim bogatstvom, no još bogatiji unutrašnjim: verom i pobožnošću, i usrdnim držanjem svih zapovesti Božjih. Slavan zbog velikog položaja i visokog porekla, on beše još slavniji zbog plemenite naravi i dobrih dela. Jer koliko beše visok čašću, toliko umom smirenoumovaše, ne gordeći se srcem i ne prevaznoseći se zbog privremene slave ovoga sveta. A gomilaše sebi blago na nebu, šaljući tamo svoja bogatstva preko ruku ubogih. Supruga mu se zvaše Marija. Ona beše podražateljka sviju dobrih dela njegovih, i u svemu beše slična njemu. Živeći s njom česno, Ksenofont činjaše što je ugodno Bogu, hodeći besprekorno u svima zapovestima i naredbama Gospodnjim. A rodiše im se dva sina, Jovan i Arkadije. I vaspitavahu ih u svakom dobru, učeći ih ne samo knjižnom znanju, nego i strahu Božjem, koji je početak mudrosti, i upućujući ih na svaku vrlinu. Jer je želeo da mu sinovi budu ne samo naslednici imanja, nego više svega podražavaoci bogougodnog života njegovog. A kada sinovi porastoše, poslaše ih na nauke u Virit (Bejrut)[1], jer u to vreme u Viritu beše čuvena škola.
Dok se oni školovahu tamo, posle nekog vremena Ksenofont se teško razbole, i očekivaše da će umreti. Supruga mu Marija, ne nadajući se više da će on ostati u životu, napisa sinovima pismo u Virit o teškoj bolesti očevoj i naredi im da odmah dođu doma dok im otac nije otišao iz ovog sveta, kako bi se udostojili poslednjeg očeva blagoslova, i našli se oko njegove sahrane. I oni hitno doputovaše. Videvši ih, otac se obradova, i od radosti mu bi lakše. Naredivši im da sednu kraj njegove postelje, on ih stade savetovati, govoreći: Deco moja, smatram da sam pri kraju života. A vi, ako me volite, živite po mome zaveštanju. A mog zaveštanja evo: Pre svega, bojte se Boga, i živite po svetim zapovestima Njegovim. A ostalo šta vam budem rekao, reći ću vam ne iz sujete, već da bih vas pobudio na vrlinu. Jer ako život moj budete imali sebi za primer, neće vam biti potrebni drugi učitelji. Jer je domaće vaspitanje i obrazovanje, vršeno rečima i delima, daleko korisnije od svake spoljne nauke. Poznato vam je: da sam dosada živeo u svakoj pobožnosti i prostoti srca; da sam bio poštovan i voljen od sviju, ne zbog velikog zvanja, već zbog krotosti i dobre naravi. Nikada nikog nisam uvredio, ni naružio, ni oklevetao; niti sam kome pozavideo, niti se nizašta razgnevio, niti protiv koga neprijateljstvovao; sve sam voleo, sa svima u miru živeo. Nisam propustio u crkvi ni večernje ni jutarnje bogosluženje; nisam prezreo ni ubogog, ni stranca, ni ožalošćenog, nego sam svakog rečju i delom tešio; po tamnicama sam sužnje posećivao; mnoge sam iz ropstva otkupio i na slobodu pustio. I kao što sam čuvao usta svoja da ne govore ništa što je zlo i rđavo, tako sam zavetovao i oči svoje da ne nogledaju na tuđu lepotu, niti da je požele. I hvala Bogu koji me je čuvao, ja ne poznah druge žene osim matere vaše. Ali sam i s njom imao telesne veze samo dok se vi ne rodiste. Posle vašeg rođenja mi se dogovorismo da prestanemo imati telesne veze, i dosada se sačuvasmo u čistoti telesnoj radi Gospoda. Ugledajte se, deco, na život roditelja svojih; podražavajte veru, trpljenje i krotost našu; i tako živite, da biste ugodili Bogu. I Bog će vas blagosloviti, i dati vam dug život. Ubogima milostinju delite, udovice i siročad štitite, bolesnike i sužnje obilazite, ponižene i nepravedno osuđene spasavajte, sa svima mir imajte; prijateljima svojim verni budite, a neprijateljima dobro činite, ne vraćajući zlo za zlo. Prema svima budite dobri, krotki, ljubavni, smireni. Svoju duševnu i telesnu čistotu čuvajte besprekornom i sada; a ako Bog da da stupite u brak, neka bračna postelja vaša bude čista. Crkvama Božjim i manastirima dobro činite, sveštenike i monahe poštujte, jer zbog njih Bog izliva svoju milost na ceo svet. Naročito pak ne zaboravljajte one koji se Boga radi potucaju po pustinjama, po gorama, po pećinama i po gudurama zemaljskim, dajte im ono što im je potrebno; nište darežljivo hranite, i nećete oskudevati. Jer poznato vam je, da moj dom nikad nije oskudevao što je tolike trpeze ubogima postavljao. Često se molite, pouka se Svetih držite! Majci svojoj ukazujte dužno poštovanje i slušajte je sa strahom Gospodnjim, svagda tvoreći volju njenu i ne oglušujući se nikako o zapovesti njene. Prema robovima budite milostivi, ljubeći ih kao udove svoje i decu svoju; stare puštajte na slobodu, dajući im doživotno izdržavanje. Kratko rečeno: Što videste mene da činim, to i vi činite, i udostojiće te se počasti i slave Svetih. Sećajte se stalno i toga, da će ovaj svet ubrzo proći, i slava njegova neće vredeti ništa. Deco, zapovesti Gospodnje i moje držite, i neka Bog mira bude s vama!
Čuvši ovo, Jovan i Arkadije plakahu, i govorahu: He ostavljaj nas, oče, već umoli Boga da ti da da još malo ostaneš s nama. Znamo da ćeš ga umoliti ako hoćeš, jer će te Bog poslušati. Mi smo još vrlo mladi, i ti treba još da poživiš na zemlji, da bi nas potpuno uputio na dobra dela, i sam uredio život naš kako treba. – A otac, uzdahnuvši i zaplakavši, reče: Otkako me Bog poseti ovom bolešću, i legoh u postelju, mnogo sam molio, i molim Boga, da mi zbog toga što ste još mladi da da još malo poživim na zemlji, dok vas ne vidim u svemu savršene.
Iduće noći bi Ksenofont u snu izvešten, da Bog naređuje da on još ostane u ovom životu. I on obavesti o tome suprugu i decu. I svi se radovahu i slavljahu Boga. I stade se bolesnik polako oporavljati, i reče sinovima: Deco, idite i dovršite svoje školovanje, pa kad završite, vratite se, da vas po zakonu oženim. I ukrcavši ih na lađu sa svim onim što je potrebno, on ih opet isprati u Virit.
U početku puta plovidba im je bila vrlo prijatna, jer je vetrić ćarlijao. Zatim iznenada dunu suprotan vetar, i neočekivano se podiže silna bura na moru. Mornari odmah spustiše jedra, i bura se stade titrati lađom, bacajući je tamo amo, i valovi je zapljuskivahu. I svi na lađi plakahu i ridahu od očajanja, straha i smrtne opasnosti. Plakahu i obadva brata, Jovan i Arkadije, moleći se Bogu i govoreći: Gospode preblagi, Sazdatelju svake tvari, ne prezri stvorenja Svoja! Seti se dobrih dela roditelja naših, i radi njih nemoj nas ostaviti! i ne dopusti da umremo pre vremena, u cvetu mladosti naše! Neka nas ne podavi ova bura! neka nas ne proguta morska dubina! Opomeni se milosti Svoje i dobrote Svoje! pogledaj s visina svete slave Svoje, i vidi muku našu! Čuj jecanje i vapaj naš! Srca skrušena i duha smirena mi se molimo: pruži nam svemoćnu desnicu i izvuci nas iz ponora smrti! ne daj nas smrti imena Tvoga radi, nego učini s nama po milosti Svojoj i po neizmernom milosrđu Svom! Izbavi nas od davljenja, da bismo Te slavili! Jer Te mrtvi neće slaviti, ni oni što silaze u ad, već ćemo mi živi proslaviti strašno ime Tvoje!
Kada mornari videše da bura biva sve jača i jača, i da se lađa ne može spasti od potopljenja, uđoše u spremljeni, odozgo pokriveni i time od potopljenja osigurani, mali čamac, kao da hoće tobož da na lađi poprave nešto spolja, otisnuše se od lađe, i talasi ih poneše, a oni očekivahu da će ih izbaciti negde na obalu. Na lađi ostadoše dva mlada brata, Jovan i Arkadije, sa svojom poslugom. Videći bekstvo mornara i opasnost u kojoj se nalazi lađa, jer su je talasi već preletali i punili vodom, i ona je već počela da tone, oni se obretoše u smrtnoj opasnosti. Poskidaše sa sebe odelo radi lakšeg plivanja, i da se ne bi odmah podavili na pučini. Očekujući poslednji rastanak i smrt, braća dirljivim glasom i ridanjem dozivahu roditelje svoje, i govorahu: Zdravo da si, premili oče! zdravo bila i ti, premila majko! Nećete nas više videti, ni mi vas! Nećemo više uživati zemaljska dobra u domu zajedno sa vama! – Zatim govorahu jedan drugome: Avaj, mili brate! avaj, svetlosti očiju mojih! O, kako je gorko rastati se! Gde su sada molitve naših roditelja? gde su njihova dobročinstva ništima? gde su njihovi pokloni monasima i poštovanje? Zar nijedna molitva njihova za nas ne uziđe k Bogu? ili ako je i uzišla, ne može nam pomoći zbog mnoštva grehova naših, zbog čega smo i nedostojni da ostanemo u životu. Avaj nama! nedavno smo plakali za ocem koji beše na samrti, a sada ćemo biti razlog da naši roditelji neutešno plaču i neućutio nariču za nama! O oče, koji si se tako svesrdno starao o našem vaspitanju i našem življenju, ni mrtve nas videti nećeš! O majko, nadala si se da vidiš svadbe sinova svojih i izrana si pripremala bračne odaje, a ti ni grob dece svoje, videti nećeš! Zaista je bol za roditelje gledati decu svoju gde umiru, i sahranjivati ih! A koliko je veći vaš bol, o slatki roditelji naši, jer se ne samo lišavate dece svoje, nego ni smrt njihovu ne vidite, niti će vam ikada stići vest o iznenadnoj i gorkoj končini našoj! Vi ste se nadali da ćemo vas u dubokoj starosti mi sahraniti, a sada mi se nećemo ni toga udostojiti da nas vi sahranite.
Zatim zagrliše jedan drugoga i poslednji celiv dadoše jedan drugome, govoreći: Spasavaj se, brate, i oprosti mi! – A k Bogu opet zavapiše, i rekoše: O, Care i Gospodaru svih, kakvu si smrt popustio na nas! Ako je, po neiskazanom promislu Tvom, nemoguće da se izbavimo od nje, onda nas nemoj razdvojiti na samrtnom času, već neka nas jedan talas obojicu pokrije, i neka nam jedna utroba morske životinje neke obojici bude grob! – A slugama svojim govorahu: Spasavajte se, dobra braćo i prijatelji! spasavajte se i oprostite nam!
Pošto se lađa potpuno razbi, svaki od njih dohvati se najbliže daske, i talasi ih razneše na razne strane. No blagodaću Božjom svi biše sačuvani od davljenja i smrti, samo u razne krajeve odneseni i izbačeni na obalu: sluge behu izbačene u Tir[2] na obalu; Jovan u neko mesto, zvano Malmefetan[3], a Arkadije u Tetragafgiju[4]. I svaki od njih, ne znajući o spasenju brata svog od davljenja, ne radovaše se toliko svome životu, koliko tugovaše nad pogibijom svoga brata.
Izišavši iz mora, Jovan razmišljaše u sebi: Kuda sada da idem? Stid me da nag izađem ljudima pred oči. Idem u manastir, gde pobožni inoci žive, i tamo ću Bogu, koji me je spasao od smrti, služiti u siromaštvu i smirenju više nego li u bogatstvu ovoga sveta. Smatram da nas zbog toga Bog i nije uslišio kada smo My ce na lađi molili, pošto su roditelji naši želeli da nas ožene, i da nam ostave svoja ogromna imanja i bogatstva, te bismo tako izginuli u sujeti ovoga sveta strašnije nego na moru. No Svevidac nam je pripremio nešto bolje, zato je i popustio na nas buru; i kako je On hteo, tako i bi. Jer On, dobar, zna sve šta je na našu korist. Mi ništa ne znamo od onoga što će nam se u budućnosti desiti, a On sve zna, i radi po Svojoj volji, pripremajući svakoj duši spasenje. – Zatim, podigavši ruke k Bogu, moljaše se govoreći: Gospode moj, Gospode, Ti si mene spasao od morskih valova i smrtne opasnosti, spasi i slugu tvoga, brata moga Arkadija! izbavi ga od gorke smrti, kao što si milošću Svojom i mene izbavio. I ako si ga sačuvao u životu, i izveo na kopno, onda mu otvori um da i on misli i želi monaški život, i udostoji ga da tvori ono što je ugodno Tebi! Spasi i sluge naše što su bili s nama, da nijedan od njih ne pogine u moru, nego da se povodom spasenja sviju njih proslavi presveto ime Tvoje!
I produži put, moleći se: Gospode Isuse Hriste, jedinorodna Reči Očeva, pogledaj na molitvu sluge Tvoga, i upravi stope moje k tvorenju zapovesti Tvojih! nauči me svetoj volji Tvojoj! Jer Ti znaš, Gospode, da u ovom trenutku ja nemam drugog pomoćnika osim Tebe. – Pošto je dugo putovao, on naiđe na jedan manastir, i zakuca na vrata. Vratar mu otvori. I kad ga vide naga, on skide svoju odeću, i dade mu je te se obuče. I uvede ga u svoju keliju, i predloži mu hleb i sočivo. I kada ustade sa trpeze, upita ga crnorizac vratar: Odakle si, brate? On odgovori: Stranac sam, gospodine, i ubog. Spasen sam od potopljenja, jer se na moru razbi lađa, i ja se dočepah jedne daske, i talasi me nošahu, ali molitvama vašim Bog me sačuva živa, i voda me izbaci u ove krajeve. – Čuvši to, crnorizac vratar bi dirnut time, i proslavi Boga koji spasava one što se u Njega nadaju. I upita Jovana: Kuda želiš ići, brate? Odgovori mu Jovan: Kuda Bog hoće. Hteo bih da budem monah, ako bi me milosrdni Gospod, previdevši grehe moje, udostojio da na sebe uzmem njegov blagi jaram. – Reče mu crnorizac: Zaista, čedo, dobru stvar želiš, i bićeš blažen, ako svim srcem poslužiš Bogu. Upita ga Jovan: Molim te, oče, reci mi, mogu li ovde kod vas ostati? Odgovori inok: Počekaj malo, dok izvestim o tebi našeg oca igumana. I kako mu bude otkriveno od Boga za tebe, i što ti on naredi, to učini, i spašćeš se. – I ode vratar kod igumana, i ispriča mu podrobno sve o mladiću. Iguman naredi da mu ga dovede. I pogledavši mladića, poznade u njemu Božje prizvanje, i provide njegovo dobro življenje, i reče: Blagosloven Bog oca tvog i majke, koji te je spasao od mora, i doveo te ovamo. – I pošto ga dovoljno pouči o monaškom životu, oseni ga krsnim znakom, i naredi mu da ostane u manastiru. I uskoro ga postriže u monaški anđelski lik. I blaženi Jovan podvizavaše se molitvom i postom, i svima trudovima manastirskim u poslušanjima. Ali neprestano tugovaše za bratom svojim Arkadijem, jer držaše da se u moru udavio.
A Arkadije, takođe bi Božjim promislom sačuvan u životu, i u Tetrapirgiji, stupi na zemlju iz mora, i pavši ničice moljaše se Bogu, govoreći: Gospode Bože Avramov, Bože Isakov, Bože Jakovljev, Bože oca moga, blagodarim ti što si me izbavio od bure, i izveo iz smrti u neočekivani život, i na suvu zemlju stavio moje noge. No kao što si mene spasao od davljenja, Svemilostivi, tako spasi i slugu tvog, brata mog Jovana. Molim Ti se, Gospode moj, Gospode, sačuvaj ga milosrđem Svojim, da ga ne odnesu talasi i bura, i ne proguta bezdan morski! Usliši me, Gospode, jer je blaga milost Tvoja, i udostoji me da vidim lice brata svoga. Opomeni se dela oca našeg, i ne svedi Jovana u dubine morske, niti njega mladog predaj privremenoj i neočekivanoj smrti. Daj mi da ga vidim i umrem!
Govoreći tako, on je toliko plakao, da je malaksao od plača: Zatim ustade i ode u obližnje selo. Tamo ga srete neki hristoljubiv čovek, koji mu dade staro odelo, te se on obuče. Zamoli i malo hleba, te potkrepi iznureno telo. Onda ode u tamošnju crkvu, i pomolivši se opet sa suzama za brata, prileže na jedan stub pored crkve, i zaspa. I odmah u snu vide svoga brata Jovana gde mu govori: Brate Arkadije, zašto me tako gorko oplakuješ, i kidaš srce svoje? Evo, blagodaću Hristovom, ja sam živ, stoga nemoj plakati za mnom. – Arkadije se trže iz sna i poverova u istinitost sna, i veoma se obradova, i zablagodari Bogu. I razmišljaše u sebi šta da radi. Da idem roditeljima bez brata, govoraše sebi, moj bi ih dolazak ožalostio. Da opet idem u školu, da dovršim svoje filosofske studije, pa da onda otidem roditeljima, ipak ih neću obradovati, jer čim me budu videli samog udariće u gorko ridanje. Prosto ne znam šta da radim. Sećam se da je moj otac svagda veličao monaški život, kao život koji približava Bogu. Najbolje će biti da idem u manastir, i da budem monah.
Posle takvog razmišljanja, Arkadije satvori molitvu i otputova u Jerusalim. Tamo se pokloni svetim mestima, na kojima Gospod izvrši spasenje sveta, pa krenu putem da svrati u prvi manastir na koji usput naiđe, i da u njemu ostane. I idući tako, srete jednog česnog monaha, ukrašenog sedim vlasima, svetog po životu, i prozorljivog. Priđe mu, i pripade k nogama njegovim, i celivavši ih, reče mu: moli Gospoda za mene, sveti oče, jer sam u velikoj nevolji i tuzi. A svetac mu odgovori: Čedo, ne tuguj, jer je brat tvoj, zbog koga ti tuguješ živ, kao i ti, i svi što su s vama bili na lađi. Bog ih je sačuvao, te se svi spasoše od udavljenja. I stupiše u manastir radi monašenja. I brat tvoj Jovan već se nalazi u manastiru, i počeo je sa monaškim podvizima. I ide vreme kada ćeš ti svojim očima videti brata, jer je uslišena molitva tvoja.
Čuvši to od velikog starca, Arkadije stajaše zaprepašćen, diveći se prozorljivosti svetoga. Onda opet pripade k nogama njegovim, moleći ga: Kao što Bog ništa ne sakri od tebe što se odnosi na mene, tako me i ti ne odbaci od lica tvog, molim te. No kako znaš, spasi ubogu dušu moju, i zamonaši me. Starac mu odgovori: Blagosloven Bog! hajde za mnom, čedo! – I odvede ga u lavru svetog Haritona, koja se po sirijski zove Sukijska[5], i postriže ga u njoj, i dade mu keliju, u kojoj se pre njega pedeset godina podvizavao jedan od velikih otaca. A ca Arkadijem ostade godinu dana i sam taj prozorljivi starac, upućujući ga u monaški život, i učeći ga vojevanju i ratovanju sa nevidljivim neprijateljima. Posle godinu dana starac se udalji u pustinju, i ostavi Arkadija sama u keliji, obećavši mu da će se posle tri godine videti sa njim. A Arkadije, primivši pravilo od starca, bez lenosti ga izvršavaše, služeći Bogu danju i noću.
Pošto prođoše dve godine od brodoloma, Ksenofont, ne znajući šta se na moru desilo sa njegovom decom, posla jednog službenika svog u Virit da vidi kako su Jovan i Arkadije, jesu li zdravi, i hoće li skoro završiti svoje nauke. Jer se čuđahu i otac i majka što im se deca toliko vremena ni jedanput pismom ne javiše. Došavši u Virit, službenik se raspita i doznade da deca gospodara njegovog Ksenofonta nisu ni došla u ovaj grad. Razmišljajući o tome, on dođe na misao, da su se možda dogovorili i otišli u Atinu. Zato i otputova u Atinu da ih potraži. Ali ih ni tamo ne nađe, niti igde ču što o njima. I vraćaše se zabrinut u Vizantiju. I kad se jednom odmaraše u jednoj drumskoj gostionici, jedan monah putnik navrati u gostionicu da se odmori. I onima što ga pitahu kazivaše kako putuje u Jerusalim da se pokloni svetim mestima. A službenik Ksenofontov pažljivo posmatraše tog monaha, i učini mu se da je to njegov drug, jedan od onih što su sa sinovima gospodara njegovog bili otputovali za Virit. I upita monaha: Nisi li ti onaj (i kaza mu ime), sluga gospodara Ksenofonta, koji je sa gospodom Jovanom i Arkadijem otputovao za Virit? Crnorizac odgovori: Ja sam zacelo, i ti si mi drug, pošto smo sluge jednoga gospodara. Službenik ga upita: Šta te pobudi da se zamonašiš? I gde su gospoda naša, Jovan i Arkadije, molim te, pričaj mi. Jer sam mnogo truda uložio tražeći ih, ali ih ne nađoh. – Inok teško uzdahnu, oči mu se napuniše suzama, i on stade pričati: Znaj, druže, da su se gospoda naša udavila u moru, i svi oni što behu sa njima. I pošto se ja jedini spasoh, nisam želeo da se vratim doma i donesem našem gospodaru i gospodarici crnu vest, već se reših i odoh u manastir, i postadoh monah. Sada sam na putu za Jerusalim, da se poklonim tamošnjim svetinjama.
Kada ovo ču službenik podiže glas svoj i stade gorko plakati i tužno naricati, bijući se u grudi i govoreći: Jao meni, mladi gospodari moji, šta se to dogodilo s vama? šta čujem o vama? kako postradaste? kako vas tako ljuta smrt postiže? ko da saopšti ocu i majci vest o gorkoj smrti vašoj! koje oči mogu gledati očeve suze, materino jecanje, i slušati plač i kukanje i naricanje strašno! Avaj meni, gospodari moji dobri, pogiboste, nado naša! A mi se nadasmo da ćete, idući stopama roditelja svojih, obradovati braću našu, dobročinstvima svojim zbrinuti nezbrinute, odmoriti strance, nahraniti uboge, ukrasiti hramove Božje, i manastirima dati što im je potrebno. A sada, o teško meni! nema ništa od te nade. He znam šta da radim. Ako se vratim doma, gospodaru mom, neću mu smeti saopštiti tako strašnu vest. Jer kako bih mogao saopštiti ocu i majci vest da su im se sinovi udavili u moru? Neće li oni, kad to čuju, tog časa pasti mrtvi od silnog srčanog potresa? Bolje je da se ne vraćam, da ne bi zbog crne vesti, koju im budem doneo, umrli pre vremena, i tako ja bio kriv za smrt gospodara mog i gospođe.
Dok je službenik Ksenofontov tako plakao, i izjavljivao da se neće vratiti gospodaru svom, prisutni ljudi moljahu ga da više ne plače. I savetovahu mu da ide i izvesti gospodare svoje, da ga oni na neki način ne bi prokleli. I govorahu mu: He izvestiš li ih, i iznenada umreš, nema ti spasenja. Službenik posluša savet njihov, i vrati se u Vizantiju. I ušavši u dom gospodara svog, seđaše utučen i tužan, i ćutaše ojađen.
A gospođa Marija, čuvši da se vratio službenik njihov, koga su bili poslali kod dece svoje, odmah ga dozva k sebi, i upita: Kako su deca naša? On odgovori: Zdrava su. Gospođa upita: Gde su pisma od njih? On odgovori: Na putu ih izgubih. A cpce njeno se uznemiri, i ona reče službeniku: Tako ti straha Božjeg, reci mi istinu, jer se silno pomete duša u meni, i snaga me izdade. I on, podigavši glas svoj, zaplaka gorko, i stade joj kazivati istinu: Avaj meni, gospođo moja! obadva se svetilnika vaša u moru ugasiše, jer se lađa razbi, i oni se svi podaviše.
Čuvši to, gospođa se, preko očekivanja, pokaza veoma jaka, čvrsto se uzdajući u Boga. Jer umesto da se od tuge odmah sruši na zemlju, i zakuka gorko, ona poćuta malo, pa prozbori: Neka je blagosloven Bog koji je uredio da tako bude! Kako je Gospodu bilo ugodno, tako je i uradio: Neka je blagosloveno ime Gospodnje od sada i doveka! – A službeniku reče: ćuti, i nikome to ne pričaj. Jer Gospod dade, Gospod i uze. On zna šta je nama na korist.
Posle tri sata, kad se dan već klonio k večeru, dođe iz carskog dvorca gospodin Ksenofont sa slavom velikom: mnogi su išli pred njim i za njim. Pošto otpusti ljude što ga dopratiše, on uđe u kuću, i sede da jede hleb. Jer je samo jedanput na dan jeo, i to uveče. A kad sede za trpezu reče mu supruga njegova, gospođa Marija: Znaš li, gospodaru, da je sluga tvoj došao iz Virita. A gospodin Ksenofont reče: Blagosloven Bog! – Onda upita: A gde je on? Ona odgovori: Bolestan je i odmara se. Ksenofont upita: Je li nam doneo pismo od dece? Ona odgovori: Ostavi to sada, gospodaru. Hajde da jedemo, pa ćeš sutra čitati pismo. A ima on mnogo šta i usmeno od njih da nam kaže. Ksenofont joj reče: Neka mi se pismo odmah donese, da ga pročitam i vidim da li su nam deca zdrava. A što ima usmeno da nam kaže, to će učiniti sutra.
Tada gospođa Marija, ne mogući da zadrži bol srca svog, briznu u plač, i ne mogaše od jecanja da progovori. A Ksenofont, videvši takav njen plač i jecanje, začudi se, i pitaše je: Šta je to, gospođo moja Marijo? Zašto tako plačeš? Da nam nisu deca bolesna? – A ona jedva promuca: kamo lepe sreće da su bolesna, nego se u moru podaviše mila deca naša. – Ksenofont silno jauknu, i zaplakavši reče: Neka je blagosloveno ime Oca i Sina i Svetoga Duha vavek, amin. He tuguj, gospođo moja, jer verujem da Bog neće dopustiti da deca naša potpuno nestanu, i nadam se da Njegov milosrdni promisao neće hteti ožalostiti sedinu moju, pošto se ni ja nikada nisam usudio da ožalostim dobrotu Njegovu. Nego hajde da se cele ove noći molimo milosrđu Njegovom, i nadam se da će nam Bog otkriti za decu našu jesu li živa ili nisu.
I odmah ustadoše, i zatvorivši se u molitvenoj odaji, svu noć provedoše moleći se Bogu sa mnogim suzama i verom nesumnjivom. A kad stade svitati, legoše odvojeno da se odmore svaki na svojoj vlasenici. I oboje u snu imađahu isto viđenje: Obadva sina njihova stajahu pred Gospodom Hristom u velikoj slavi: Jovan imađaše spremljen za njega presto, i skiptar, i carsku krunu, ukrašenu skupocenim biserjem i dragim kamenjem; a Arkadije imađaše venac od zvezda, i krst u desnoj ruci, i svetla postelja beše mu nameštena za odmor.
Prenuvši se od sna, oni ispričaše jedan drugome to što videše u snu, i razumeše da su im sinovi živi, i da ih čuva milost Božja. I veoma se utešiše. I gospodin Ksenofont reče svojoj supruzi: Gospođo Marijo, držim da su deca naša u Jerusalimu. Stoga hajdemo tamo da se poklonimo svetim mestima. Možda ćemo tamo i decu našu naći.
Pošto se gospodin Ksenofont i gospođa Marija dogovoriše, spremiše se za put. I izdadoše potrebna naređenja upraviteljima doma i imanja. I satvoriše mnoge milostinje, i poneše sa sobom mnogo zlata, da bi mogli deliti milostinju i darivati sveta mesta. I krenuše za Jerusalim. I kada tamo stigoše, obiđoše sveta mesta moleći se i tvoreći milostinju. Zatim stadoše obilaziti sve manastire u okolini Jerusalima, tražeći decu, i nigde ih ne nađoše. A dogodi se da negde usput naiđoše na jednog od onih svojih slugu koji su sa decom njihovom bili na lađi. I ovaj već beše monah. I grljahu ga, i padajući pred noge njegove, klanjahu mu se. A monah opet pade pred noge njihove, klanjajući im se i govoreći: Molim vas Gospoda radi, nemojte mi se klanjati, jer ne dolikuje vama, mojim gospodarima, da se klanjate meni, robu svome. A Ksenofont mu reče: Sveti lik monaški poštujemo i klanjamo mu se. No neka te to ne smućuje, nego nam ispričaj, molimo te, gde su sinovi naši. Kaži nam, kaži Gospoda radi! – A inok zaplaka, i odgovori: Kada nam se lađa razbi, svaki se od nas dohvati poneke daske, i valovi nas odneše na razne strane. I ne znam da li se ko spasao od davljenja ili ne. Mene voda izbaci na obalu u okolini Tira.
Čuvši to, Ksenofont i Marija obdariše inoka, i oprostiše se sa njim, zamolivši ga da se moli Bogu za njih i za decu njihovu. I zatim krenuše u okolinu Jordana, želeći da se tamo pomole i razdadu ostatak zlata. I idući putem, oni, po Božjem promislu, sretoše onog svetog prozorljivog starca koji sina njihovog Arkadija zamonaši. I pripadoše k nogama svetoga oca, moleći ga da se moli Bogu za njih. A svetome starcu bi od Boga otkriveno sve što se odnosi na njih i, satvorivši molitvu, reče im: Ko dovede u Jerusalim gospodina Ksenofonta i gospođu Mariju? Niko, osim ljubav prema deci. Ali, ne tugujte, jer su deca vaša živa, i Bog vam otkri u snu slavu koja im je spremljena na nebu. Idite dakle, delatelji vinograda Gospodnjeg, idite kuda ste sada pošli, i kada tamo obavite svoju molitvu, vi se vratite u Sveti Grad, i videćete decu svoju…
Rekavši to, oni se rastadoše: Ksenofont i Marija odoše na Jordan, a prozorljivi starac ode u Sveti Grad, i pošto poseti crkvu Vaskrsenja Hristova, zadrža se blizu svete Golgote da se odmori. I dok sveti starac seđaše tamo, gle, mladi monah Jovan, sin Ksenofontov, doputova iz Malmefetanskog manastira u Jerusalim radi poklonjenja, i videvši svetoga starca pokloni se do zemlje. Starac ga s ljubavlju otpozdravi i, blagoslovivši ga, reče: Gde Si do sada bio, gospodine Jovane? Jer otac tvoj i mati tvoja traže te, i ti si došao tražeći brata svog. – Jovan se čuđaše kako ovaj veliki starac zna sve; i shvativši da je prozorljiv, pripade k nogama njegovim i reče: Molim te, avo, kaži mi Gospoda radi gde je brat moj. Jer duša moja silno malaksava od čežnje da ga vidi. Ja sam se veoma trudio moleći se Bogu da mi otkrije da li je brat moj živ ili ne. I ne htede Gospod da mi otrije sve do sada. Sada mi to otkriva preko tebe, sveti oče. – Reče mu starac: Sedi pored mene, i uskoro ćeš videti brata svog. – Pošto malo posedeše, gle, naiđe drugi mladi monah, Arkadije, umoran telom, suv u licu, i sa očima koje jedva mogahu da gledaju od neizmernog posta i uzdržanja. Klanjajući se svetim mestima, on ugleda svoga starca gde sedi i, prišavši brzo, pade pred noge njegove govoreći: O oče, ostavio si njivu svoju, i već je treća godina kako je ne obilaziš, te je mnogo trnja i korova niklo po njoj bez tebe. I dosta ćeš se namučiti dok je očistiš. A starac mu odgovori: Znaj, čedo, da sam je svaki dan obilazio, i verujem Gospodu da na njoj nema ni trnja ni korova već zrela pšenica, dostojna trpeze Cara nad carevima. Sedi do mene. – I Arkadije sede.
Pošto poćuta malo, starac upita Jovana: Iz kog si mesta, gospodine brate? Jovan odgovori: Ja sam ubog čovek, oče, i stranac. Samo za jednu želju srca svog molim milost Gospodnju i tvoje svete molitve. A starac mu reče: Da, tako je. No kaži mi poreklo svoje, i grad, i otadžbinu svoju, i žitije, da se proslavi ims Gospodnje. I stade Jovan pričati sve po redu, kako je rodom iz Carigrada, kako je sin jednoga velikodostojnika, kako je imao brata Arkadija, s kojim je bio poslat u Virit na školovanje, i kako je na moru nastala bura, te se razbila lađa, i svi se podavili osim njega. A Arkadije, koji je slušao njegovo kazivanje i pažljivo ga posmatrao, poznade brata svoga, i sav uzbuđen uzviknu: Oče, zaista je ovo moj brat Jovan. Starac odgovori: Znam i ja, ali sam ćutao, da biste sami poznali jedan drugog. – I skočiše braća, i zagrliše se, plačući od radosti. Zatim zahvališe Bogu što ih je udostojio da se vide živi, i u svetom monaškom činu, i u tako dobrom životu po Bogu.
Posle dva dana dođoše Ksenofont i Marija sa Jordana. I pošto se pomoliše na Golgoti, i pokloniše živonosnom grobu Gospoda našeg, oni mnogo zlata pokloniše tom svetom mestu u slavu Božju. A ugledavši tamo i onog svetog prozorljivog starca, poznaše ga, i pripadoše k nogama njegovim proseći molitve. I po molitvi rekoše starcu: Gospoda radi, oče, ispuni svoje obećanje, i pokaži nam decu našu. – A pored starca stajahu obadva njihova sina, Jovan i Arkadije, ali im starac beše naredio da ne govore ništa, i da gledaju u zemlju, da ih roditelji ne bi poznali. No deca poznadoše svoje roditelje, i radovahu se srcem. Roditelji pak ne poznadoše decu svoju, jedno što behu u monaškom činu, a drugo što lepota lica njihovih beše svenula od velikog uzdržanja. I sveti starac reče svetom Ksenofontu i Mariji: Idite u svoju gostionicu, i spremite nam trpezu, jer ću doći sa svojim učenicima da zajedno s vama jedemo, pa ću vam posle toga kazati gde su deca vaša.
Roditelji se veoma obradovaše što im sveti otac obeća da im pokaže decu njihovu, pa odoše u gostionicu i brzo spremiše dobru trpezu. A starac reče učenicima: Hajdemo kod vaših roditelja, samo se uzdržite da išta govorite dok vam ne naredim. – I obadva brata odgovoriše: Neka bude, oče, kako ti kažeš. Opet reče starac: Ješćemo s njima i razgovaraćemo, jer neće biti od štete po vaše spasenje već na korist. Verujte mi, ma kakav trud uzeli na sebe vrline radi, nećete dostići vašeg oca i majku.
I došavši u gostionicu kod Ksenofonta sedoše, i zajedno jeđahu za spremljenom trpezom, razgovarajući korisne stvari. I upitaše blaženi Ksenofont i Marija starca: Oče sveti, kako žive naša deca? Starac odgovori: Dobro se trude na svome spasenju. I rekoše roditelji: Bog koji ustrojava spasenje svih, neka im da da budu istinski delatelji vinograda Hristova. I opet gospodin Kseonfont reče starcu: O, kako su dobri ovi tvoji učenici, oče! O, kada bi i deca naša bila takva, jer duša naša veoma zavole ove mlade monahe. I kada ih ugledasmo, obradova se srce naše, kao da smo svoju rođenu decu videli. – Tada se starac obrati Arkadiju: Sine, ispričaj nam gde si se rodio, kako si odgajen, i odakle si došao u ove krajeve. I Arkadije stade pričati, govoreći: Oče, ja i ovaj moj brat rodom smo iz Vizantije; sinovi smo jednog od prvih velikodostojnika na carskom dvoru; roditelji nas poslaše u Virit da izučimo jelinsku mudrost, no ploveći morem naša se lađa razbi od bure, i svaki od nas dohvati se po jedne daske od razbijenog broda, i valovi nas nošahu kuda su hteli, ali Božje milosrđe nas sačuva žive, i more nas izbaci na obalu.
Dok on to još govoraše, poznaše roditelji da su to njihovi sinovi, i odmah povikaše: Ovo su čeda naša! ovo je plod utrobe naše! ovo je svetlost očiju naših! – I pritrčavši zagrliše ih, i ljubljahu ih i plakahu od radosti. Rasplaka se i starac. I svi ustadoše, te uznesoše hvalu i blagodarnost Bogu. I veseljahu se, veličajući veliko i čudesno promišljanje Božje o njima. Onda gospodin Ksenofont sa suprugom svojom moliše svetog starca, da i njih postriže u monaški čin. I biše Ksenofont i Marija postriženi rukom prozorljivog oca, i poučeni monaškom pravilu. A naredi im starac da ne ostanu zajedno, nego da žive odvojeno. I posle kratkog vremena svi se rastadoše: gospođa Marija ode u manastir monahujućih žena; Jovan i Arkadije se oprostiše sa roditeljima, i otidoše sa starcem u pustinju; a gospodin Ksenofont posla u Vizantiju, prodade dom svoj i sva imanja, i razdade sirotinji, i robove otpusti. Zatim se udalji u pustinju, nađe keliju, i tu življaše u bezmolviju, u usamljeničkom molitvenom tihovanju.
I svi na kraju ugodiše Bogu: Jovan i Arkadije zasijaše među pustinjožiteljima kao svetila; i pošto poživeše mnogo godina, predvideše končinu svoju, i ka Gospodu pređoše. Prepodobna Marija čudesa mnoga satvori: slepima vid davaše, đavole izgonjaše; i blaženom končinom pređe sa zemlje na nebo. Prepodobni Ksenofont takođe dobi od Boga dar čudotvorstva i prozorljivosti; i proviđaše u budućnost, i pretskazivaše buduće događaje; i beše vidilac velikih tajni; i pređe u onaj svet da gleda što oko ne vide, i da se naslađuje gledanjem lica Božjeg. – Živeli i upokojili se u petom veku.
Tako prepodobni Ksenofont i blažena Marija i sveta deca njihova, Jovan i Arkadije, zavolevši Boga svim srcem, dobro poslužiše Gospodu žitijem pravednim i bogougodnim, i uvršćeni su u lik Svetih od svesvetog Gospoda Hrista, Spasitelja našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava, čast i poklonjenje, vavek, amin.
Za ovoga svetog Jovana, sina Ksenofontovog i Marijinog a brata Arkadijevog, neki misle da je Jovan Lestvičnik, kao što se to u početku Lestvičnikove knjige vidi. Jer onaj koji žitije svetog Jovana Lestvičnika, napisano od raitskog inoka Danila, tumači, kaže o njemu ovo: Ovde pisac skriva poreklo i grad svetoga; a neki vele da je on sin Ksenofontov, a brat Georgija Arselata, koji se od rođenja zvao Arkadije. Ovaj pak nije promenio ime, nego se zvao Jovan. Ksenofont je bio u Carigradu, itd.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SIMEONA STAROG[6]

Ovaj prepodobni još u detinjstvu zavole pustinjački život. I izrana se nastani u jednoj pećini na gori Amanonu[7]. Nije upotrebljavao nikakvu ljudsku hranu, tojest ni hleba niti išta drugo. Hranio se isključivo travom. Pošto zažele da ide na Sinajsku Goru, on otputova tamo, i ušavši u pećinu, u kojoj je bio Mojsije, kada se udostojio bio da vidi Boga, ukoliko je to moguće za ljudsku prirodu, pade ničice na zemlju, i tako provede sedam dana posteći i moleći se Bogu sa suzama. I ne mače se odatle dok ne ču božanski glas, koji mu naređivaše da ustane i pojede tri jabuke koje se obretoše pred njim. A kad se vrati sa Sinaja, osnova dva manastira. Mnoga čudesa činio u slavu Božju. I najzad se od mnogotrudnog života ovog upokojio u Gospodu 390. god. Naziva se Starim za razliku od Simeona Stolpnika, koji se nešto docnije podvizavao.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GAVRILA

Ovaj sveti iguman Jerusalimski heruvimski se podvizavao, i u miru se upokojio u petom veku.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ANANIJE PREZVITERA I PETRA TAMNIČARA
i sedam vojnika s njima

Ovi sveti postradaše u Fenikiji 295. godine za vreme cara Dioklecijana i namesnika carskog u Fenikiji Maksima. Uhvaćen, sveti Ananija bi izveden pred namesnika. I pošto ispovedi Hrista, i naruži idole, biše ga motkama, i žegoše mu rebra plamenim buktinjama, pa mu opaljene delove tela poliše sirćetom i solju. Posle toga svetitelj molitvom razruši idolski hram i poobara idole na zemlju. Zbog toga bi bačen u tamnicu, i tamo dobijaše hranu od Boga. Ovo čudo privuče veri Hristovoj tamničara Petra. Onda, po naredbi namesnikovoj, njih obojica, zajedno sa sedam drugih vojnika koje sveti Ananija beše priveo veri u Hrista time što čudesno ostade nepovređen u tolikim mukama, biše bačeni u more. I tako ovi blaženi svi zajedno dobiše vence od Hrista za svoje podvige.

SPOMEN SVETIH
DVA MUČENIKA

Ovi sveti mučenici u Frigiji nemilosrdno bijeni postradaše za Gospoda Hrista.

SPOMEN PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
KLIMENTA STOLPNIKA

Ovaj prepodobni bi rodom iz Atine (rođen polovinom 11. veka). Najpre se podvizavao blizu manastira sv. Meletija kod Kiterona, a zatim kod gore Sarmation (ili Sircion) blizu grada Tive (Tebe) u Grčkoj. Prosijavši u podvizima na stolpu skončao u miru 1111. godine. Danas na tom mestu postoji manastir posvećen njemu.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AMONA

Podvizavajući se hristočežnjivo, prepodobni se u miru prestavio.

SPOMEN SVETOG
DAVIDA
cara Gruzijskog

Ovaj sveti car Gruzije (1089-1130) obnovio i osnažio Gruziju kao državu. Kao veliki revnitelj vere hrišćanske sazidao je mnoge nove hramove po Gruziji, i stare opravio. Smatra se preporoditeljem vere pravoslavne u Gruziji.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOSIFA ISPOVEDNIKA arhiepiskopa Solunskog

Sveti Josif, brat svetog Teodora Studita[8], iz mladosti se zajedno sa svojim bratom Teodorom podvizavao pod rukovodstvom svog ujaka prepodobnog Platona, osnivača manastira u Sakudionu[9]. Zbog slavnog podvižničkog života svog prepodobni Josif bi jednoglasno izabran za arhiepiskopa velikog grada Soluna. Zajedno sa bratom svojim sveti Josif je izobličavao nezakoniti brak cara Konstantina[10]. Doveden u Carigrad po naređenju carevom, on bi mučen glađu i, najzad, poslat u zatočenje na pusto ostrvo, i tamo bačen u tamnicu. Car Mihail Rangava[11] dopusti svetom Josifu da se vrati iz zatočenja. Pod Lavom Jermeninom[12] sveti Josif pretrpe gonjenje za poštovanje svetih ikona. Lav ga, zajedno sa njegovim bratom Teodorom Studitom, podvrgnu mukama i zatvori u tamnicu. Kroz neko vreme car zatraži od njih da potpišu ikonoboračko ispovedanje vere. Sveta braća odbiše. Tada svetog Josifa baciše u smrdljivu tamnicu. Tu ga strahovito zlostavljahu i kinjahu. I stavljahu ga u sve strašnije i strašnije tamnice, ali sveti ispovednik ostade nepokolebljiv u svojoj veri. Tako mučen glađu i žeđu i svakom drugom mukom, sveti Josif skonča 830. godine i ode u večni život i odmor.


NAPOMENE:
[1]Virit = Berit – sadašnji Bejrut – drevni grad Finikije na obali Sredozemnog Mora; u petom veku naročito cvetao i slavio se visokom školom retorike, poetike i prava; sada – glavni administrativni grad Libana i najvažnije trgovačko mesto Sirijskog primorja.
[2]Tir – drevna prestonica Finikije – na istočnoj obali Sredozemnog Mora, na severu od Palestine.
[3]Malmefetan – kraj u blizini Tira.
[4]Tetrapirgija – grad u okolini Tira.
[5]Prepodobni Hariton praznuje se 28. septembra. Njime osnovana Sukijska lavra nalazila se u Palestini, na jugu od Vitlejema.
[6]Starim se naziva u poređenju sa prepodobnim Simeonom Stolpnikom, koji se posle njega podvizavao takođe u Siriji.
[7]Amanon vrh gore Antilivana, na severu Palestine, istočno od Sredozemnog Mora.
[8]Praznuje se 11. novembra.
[9]Sakudion – kasnije znameniti manastir, u Vitiniji, severozapadnoj oblasti Male Azije.
[10]Car Konstantin VI carovao od 780. do 797. god. Rasputan, on silom postriže u monaštvo svoju suprugu Mariju, pa mesto nje uze sebi drugu ženu, Teodotiju, rođaku svoga oca.
[11]Mihail I Kuropalat ili Rangava carovao od 811. do 813. god.
[12]Lav V Jermekin, ikonoborac, carovao od 813. do 820. god.

6 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

  4. Pingback: Uteha i ohrabrenje za seme koje donosi rod po trideset… – Tvrđava Istine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *