НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈАНУАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈАНУАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
8. JAHУAP
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ГЕОРГИЈА ХОЗЕВИТА
 
Овај славни отац наш Георгије беше пореклом из једног села на Кипру. Родитељи му беху благочестиви и богати. Старији брат његов, Ираклид, још за живота родитеља отиде у Свети Град да се поклони Светим Местима, и пошто се поклони и посети реку Јордан, отиде у Лавру звану Каламон и постаде монах. Благословени пак Георгије остаде уз родитеље, и растијаше васпитаван у свакој побожности и чистоти.
По смрти родитеља узе га к себи заједно са свим наслеђем његовим неки његов сродник, који имађаше јединицу кћер и зато реши да њоме ожени Георгија. Но пошто млади Георгије избегаваше светске ствари и не жељаше да се жени, одбеже неком другом свом сроднику који беше игуман у једном манастиру желећи да се посвети монашком животу, као што је то учинио и његов старији брат. Дознавши за то онај први сродник његов дође и поче да се препире са овим другим сродником, тражећи да му врати младића. На то му овај одговори: Нити сам га ја довео овамо, нити ћу га ја отерати. Он сам има узраст, нека изабере оно што му користи. Кад младић дознаде за свађу својих сродника око њега, напусти све и тајно побеже са острва. Дошавши у Свети Град Јерусалим и поклонивши се Светим Местима, сиђе на реку Јордан и помоливши се тамо отиде у Лавру Каламон код свога брата. Када га брат виде онако младог и голобрадог, не хтеде да га задржи у Лаври, по заповестима светих Отаца, него га одведе у манастир Пресвете Богородице, звани Хозева, и предавши га тамо игуману врати се натраг у своју келију.
Игуман, видећи непоколебивост и монашку побожност Георгијеву, убрзо га постриже и одену у монашку схиму, и предаде га једном напредном у подвижништву старцу монаху као помоћника у старчевом послушању. Старац је био родом из Месопотамије и беше врло строг. Једног дана посла старац овог светог младића на поток да донесе воде. Младић, отишавши и спустивши се у поток, врати се празан, јер пошто беше одевен не могаше да донесе воду због сплета трске и шипражја. Старац му тада нареди да скине са себе одећу и да се само препојаше спољном мантијом и тако да иде да донесе воде. Пошто младић задоцни са водом, старац сакри његово одело и отиде за трпезу. A младић, дошавши и не нашавши ни старца ни своје одело, отиде у манастир онако без одела. Када закуца на врата манастира вратар му отвори и видевши га нага запита га за узрок тога, па дознавши шта се десило отиде и донесе му одело, па га уведе у манастир. Враћајући се старац надзорник његов из трпезарије после јела, срете Георгија пред гробом светих пет Отаца који се ту налажаше, и видећи га, са пуно гњева и претње удари га руком, говорећи: Зашто си закаснио? На то се одмах осуши рука старцу, и он паде пред ноге младићу молећи га и говорећи: Чедо, немој ме обелоданити ни изобличити јавно; сагреших, опрости ми! Помоли се Господу за мене да ме исцели. Младић са смирењем и побожношћу одговори: Иди, оче, и направи метаније пред гробом светих Отаца и они ће те исцелити. Старац наваљиваше говорећи: Теби сагреших, ти се помоли за мене. Тада младић узе старца за руку, отиде заједно са њим до гроба Светих, направи метаније и помоливши се, старац би одмах исцељен. Од тада старац постаде кротак и снисходљив и врло смирен. Будући да се тај догађај разгласи међу братијом и сви се дивљаху и слављаху Бога због тог славног чуда које учини овај младић, и то још почетник, Георгије се побоја да не падне у замку гордости, зато напусти тајно манастир, сиђе у Лавру своме брату, и остаде са њим у такозваној старој Цркви. Овде они провођаху овакав начин живота: Никада не куваху за себе јело на ватри, осим када им долажаху посетиоци. Притом поручише чувару утврђења њихове Лавре да им од недеље до недеље чува покварена јела из тврђаве и оно што њему доносе манастирски оци. Тако су се они само тиме хранили, никада не перући нити испражњујући посуђе из кога су јели, због чега се у посуђу накотише многи црви, и смрђаше надалеко. Вина такође нису пили.
У Јерихону пак бејаше један земљорадник кога ова браћа много вољаху. Но догоди се да овоме земљораднику умре детенце – јединче. Ојађени отац стави мртво детенце у једну котарицу, метну преко њега као поклон њима нешто од плодова са своје земље коју обрађиваше, покри одозго лишћем од винограда, па тако отиде са котарицом у Лавру. Дошавши он закуца на врата њихове келије, из које изађе Георгије и уведе га унутра. Ожалошћени отац кога они љубљаху, направи пред њима метаније, и спустивши котарицу пред њих на земљу замоли их да благослове плодове његовог труда, па изађе напоље. Кад браћа извадише плодове из котарице нађоше у њој мртво детенце. Видевши то, старији брат Ираклид се узбуни и рече брату своме: Позови натраг тог човека; данас дође међу нас искушење, јер колико видим дођоше да кушају нас грешнике. Међутим Георгије, којему тада беше око четрдесет или нешто више година, направи пред њим метаније, па рече: Немој се љутити нити гњевити оче, него хајде да се са вером помолимо многомилостивом и многожалостивом Богу, па ако Бог не узме у обзир грехе наше и смилује се, и васкрсне ово дете, онда ће га отац његов по вери својој добити натраг жива, и отићи; ако пак Божја доброта то не учини, позваћемо оца и рећи му да ми грешници нисмо достигли до такве духовне висине да васкрсавамо мртве, нити имамо такву смелост пред Богом. Старац послуша и оба стадоше на молитву са сузама и срцем скрушеним. А свемилостиви и човекољубиви Бог, који чини вољу оних који Га се боје, услиши их и васкрсе детенце. Тада дозваше натраг оца његовог и рекоше му: Ево ти жива твог сина због великог милосрђа Божјег; гледај да то нипошто никоме не кажеш и не ставиш нас на муке и ожалостиш. Отац узе синчића и отиде славећи и благосиљајући милостивог Добротвора и Животодавца Бога.
Тако ова браћа провођаху свој живот са сваким миром и побожношћу; никада их нико не чу да се споречкају или да прогунђају нешто између себе, нити с неким другим, јер старац Ираклид имађаше велику смиреност и кротост, а Георгије велико послушање и смирење. У својој седамдесетој, отприлике години, ава Ираклид се престави из овог живота, а беше се прочуо у целој долини Јорданској као човек благ и пун вере, украшен сваком врлином, девственик, молчалник, сиромаштвољубљив, милостив, уздржљив више од свих других. Јер сво време живота свога он узимаше храну само онако како смо напред рекли, и то узимаше је једном у два или три дана, а понекад и једном недељно. Једино због великог наваљивања од стране отаца пристајао је понекад да једе за општом трпезом, која се каткад постављала љубави ради. Бивало је и да се разболи, јер је себе приморавао на велике подвиге. Притом он имађаше и мајку свих врлина смиреноумље, и зато никада није прихватао да стане у ред са светим оцима да пева, сматрајући себе недостојним да стоји с њима, него је увек стајао у дну Цркве, имајући на себи само једну стару расу и кукуљицу на глави. У храму је говорио псалме у себи до почетка богослужења, и то са много суза и усрђа, не разговарајући нити се расејавајући. Зато се говорило о многим чудима које Христос Спаситељ чињаше кроз њега. И тако овај ава Ираклид, просијавши чесним и богоугодним животом, оконча живот у доброј старости, и би погребен онде у гробу заједно са преподобним оцима; а на небу он се са хоровима Светих непрестано моли смело пред Богом за нас и за цео свет.
Ава пак Георгије, оставши сам у келији, туговаше и плакаше за братом својим, настављајући храбро свој начин живљења и подвига, и би вољен од свих. Често је служио другим оцима са миром и побожношћу, јер је био добио и част ђаконства, које је вршио са страхом и умиљењем, служећи увек и прислужујући свима.
Једнога дана указа се потреба да изађе ради некога посла. Отворивши врата келије он угледа лава где лежи пред вратима. Имајући срце без страха, он ћушну лава ногом говорећи му да се склони испред врата да би могао да изађе на свој хитни посао. Лав зарежа пријатељски и заврти репом, али не хтеде да устане. Ава Георгије га гурну два-три пута ногом тражећи да му направи пролаз, а када лав не послуша, свети рече: Добро; пошто ниси послушан, онда по Светом Писму: „Зубе лавове сакруши Господ“. Благословен је Бог, отвори уста да видимо! Лав отвори широм уста и допусти светоме да му опипа зубе како хоће; а свети стави руку у уста звери и опипавши потврди, говорећи: Као када неко опипава равно дрво, тако су и зуби лавови. Тада лав устаде и удаљи се, а светитељ отиде и обави свој посао.
Када у то време умре игуман Лавре, настаде неред и неслога у Лаври; братија се подели у две групе око избора новог игумана, и поче да крши правила и обичаје својих отаца. Због тога је много туговао и жалостио се овај старац; и мољаше се усрдно Богу да му да знак где је Његова воља да се удаљи одавде. Тада му се јавише у виђењу две велике светле гope, од којих једна беше виша и светлија од друге. Тада му рече онај који му показиваше то виђење: Где желиш да одеш и настаниш се? Старац замоли да му да ону вишу гору. Рече му овај исти који му се јавио: Иди онда у твој манастир где си пострижен за монаха и настани се у келијама. Свети, отишавши одмах, замоли игумана Хозевитског манастира да му да обиталиште у келијама. Игуман пак овога манастира зваше се Леонтије, и беше муж благ и врло милостив и сиромахољубац. Он беше силно узнапредовао у врлини милостивости; и пошто се упокоји, један га од стараца виде где стоји пред жртвеником сав као огањ. Када старац Леонтије угледа свог бившег ученика где се вратио, обрадова му се веома и одмах му даде келију. Свети се сместа попe на гору и настани у келијама Хозевитским, због чега и доби име Хозевит. Нико није успео да дозна његов начин живота за све време проведено у тој келији, осим што се знало да није имао ни вина, ни масла, ни хлеба, ни одеће, осим једне кратке мантије коју је носио кад је бивао у Цркви. Ишао је тамо где се бацају отпатци и сакупљао бачене крпе од којих је сашивао себи одећу, и од истих крпа правио себи постељу. А молио је и неке келиоте да од недеље до недеље чувају за њега отпатке са трпезе отаца и гостију, па било да су то отпаци од поврћа, или осприја, или морских шкољки. Добивајући од њих те отпатке, туцао их је све заједно у каменој ступи и правио лоптице, које је затим сушио на сунцу и онда, квасећи их водом узимао од њих једном у два или три дана, ако му је уопште било потребно да једе у својој келији. Јер беше обичај да суботом увече долазе келиоти у општежиће и да учествују у богослужењима и у Литургији Пречистих Тајни, а затим и за трпезом са манастирским оцима. И верујте ми, часни оци и браћо (вели писац овог житија и ученик Светога – преподобни монах Антоније), да сам ја лично, после наиласка Персијанаца[1], дошавши у манастир отишао са неком братијом у келије и нашао тамо остатке оних лоптица, дивећи се са братијом како их је овај свети могао јести. Када су Персијанци стигли до Дамаска настао је велики неред у овој земљи. Једнога дана сеђаше овај преподобни на једном камену и грејаше се на сунцу (јер беше мршав од превеликог уздржавања), и горећи сав жељом духовне љубави за творење воље Божје, мољаше се са непрекидним сузама човекољупцу Богу да се смилује на људе своје. И дође му глас: Сиђи у Јерихон и видећеш дела људи. Тада сиђе у манастир и нашавши братију из општежића који иђаху у Јерихон, сиђе и он с њима. Када стигоше до вртова испред града, изненада чу у ваздуху велику вреву од мноштва људи, који ратоваху међусобно и викаху као у борби. Подигавши очи своје увис виде ваздух испуњен Индусима који се сукобљаваху као у рату, а земља се сва тресијаше и дрхташе под њиховим ногама. Братија рекоше преподобноме: Ајде, оче, да уђемо у град. Зашто стојиш толико дуго и гледаш у ваздух? Преподобни им одговори са сузама и тугом: Бежимо, браћо, и вратимо се. Зар ви не видите и не осећате да се земља тресе? И док он то говораше, гле, одједном изиђоше из града неки наоружани коњаници и други млађи петаци и деца, који имађаху мачеве и копља у рукама и трчаху тамо-амо. Братија тада схватише да то беше потрес земље о коме говораше старац, и вратише се у манастир са великим страхом, јер им свети исприча и виђење које виде у ваздуху. Попевши се у своју келију старац плакаше и ридаше због непобожности и злоћудности народа, или боље рећи због незнања и безбожности. Следећег дана, изишавши опет из келије, сеђаше на сунцу грејући се (као што је то често чинио због слабог тела), и мољаше се са усрђем Богу, говорећи: Владико, Боже доброте и Господе милости, који хоћеш да се сви спасу и дођу у познање истине; подигни жезал Твој и накажи народ овај, јер ходи у незнању. И одмах затим виде велики штап од огња, који се протезаше од Светог Града до Бостре, те тако провиде свети да ће народ бити тешко наказан, и због тога плакаше стално и туговаше.
Када пак стиже најезда Персијанаца и опколи Свети Град, тада изађоше и братија из општежића и келиоти, па братија отиде са игуманом у Арабију, а ови се сакрише по пећинама и по шипражју. Међу њима беше и овај преподобни старац, јер га много молише братија да се и он сакрије са њима. Сарацени пажљиво претресоше сву долину и испитиваху брђане о њиховој имовини, па пошто пронађоше старца и многе друге оце, похваташе их и преведоше у други поток. Међу њима беше и ава Стефан Сирац, старац преко сто година, свети и чувен отац, кога Сарацени убише онде, а друге оце одведоше у ропство. Светога пак Георгија, пошто га видеше сиромашног и врло слабог и побожног, поштоваху његов начин живота; боље рећи, будући покренути на то од Бога, дадоше му котарицу пуну хлебова и суд са водом, па га отпустише рекавши му: Иди, спасавај себе где хоћеш. Он сиђе ноћу до Јордана и бијаше тамо док Персијанци не прођоше кроз Јерихон, одлазећи за Дамаск и водећи са собом и заробљенике из Светог Града. Отуда старац отиде у Свети Град, где и остаде док не сиђе понова у Хозевитски манастир, где се поново настани, иако не оде поново горе у келије. У манастиру он свакодневно поучаваше и утврђиваше братију, која се била вратила, а такође учини и многа чуда, која су описана у опширнијем житију његовом.
Но пошто и он беше човек и требаше да се пресели ка жељеноме Господару, разболе се болешћу од које и умре. Оне вечери кад је преподобни скончао, вели ученик и писац житија његовог Антоније монах, да би се показало са каквим чврстим уверењем одлази овај свети ка Господу, дође по промислу Божјем у манастир мноштво гостију, те ја бејах много заузет у мом послу. Нека братија од оних који живљаху близу старца дођоше неколико пута и рекоше ми: Тражи те старац говорећи: где је Антоније? Позовите ми га, јер ја ћу сада скончати. Ја бејах у жалости, јер сам хтео и мој посао да свршим, и опет да дођем к старцу. Дознаде за то у духу старац па ми јави: Немој се жалостити нити узнемиравати, чедо, него заврши своје послушање, a ja ћу те чекати док не дођеш. Пошто једни гости устајаху иза трпеза а други долажаху, време мог служења се протеже скоро до поноћи, но старац ме чекаше. Завршивши на крају своје послушање и отпустивши госте, сиђох к старцу. Пошто ме виде, он ме загрли и целива и благослови, па се окрете ка истоку и рече: Изађи сада, душо моја, изађи у Господу! Пошто то рече три пута, предаде дух свој Господу, Који се у њему и с њим подвизавао тим добрим и честним подвигом. Тако се пресели ка Господу као кад неко кораком прелази са места на место, веома мирно и спокојно, предајући, очигледно, дух у руке Божје, као што је и написано: „Душе праведних у руци су Божјој, и неће их се дотаћи мука“. И опет: „Честна је пред Господом смрт преподобних Његових“. Ја пак, дознавши да преподобни предаде свој дух, падох на груди његове и плаках што се лишавам преподобног оца мог. И пошто га погребосмо са псалмима и појањима и песмама духовним, положисмо га у гробове Преподобних Отаца. А он сада налази се са хоровима Светих на небу и моли се с њима за нас и за цео свет. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАЈКЕ НАШЕ
ДОМНИКЕ
 
У време Теодосија Великог[2] она дође као некрштена из Картагене у Цариград са још четири девојке. Тадашњем пресветом патријарху Нектарију[3] би од Бога откривење за њу. Он је прими и удостоји светог крштења. Потом света Домника се замонаши. И провођаше живот у суровом посту и тешким подвизима, те се тако удостоји дара чудотворства. И чињаше многа чудеса. Она спасе путнике за време буре на мору на тај начин што изли у море јелеј који она благослови. Имађаше и дар пророштва. Прозре цареву смрт и претсказа. Виде светог Анђела како сиђе и освети воду. И многе друге дивне тајне бише јој откривене. Унапред претсказа време свог одласка к Богу. Она се у дубокој старости мирно престави Господу. Престави се око 474 године.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЈУЛИЈАНА И ВАСИЛИСЕ и оних са њима
 
Јулијан беше из египатског града Антиноја[4], од родитеља врло виђених и богатих. Од младости своје заволе девствену чистоту, и зажеле да је до краја свога живота очува. Поставивши њу као темељ другим врлинама, он живљаше у страху Божјем, марљиво се учаше и читаше књиге; изучаваше обе мудрости: јелинску и хришћанску; и тако упознаде и световну философију и цело Свето Писмо. А кад му би осамнасет година, родитељи га почеше приморавати да се жени, јер им беше јединац, а хтели су да имају потомство. Али он одлучно одбијаше. И када му поводом тога родитељи и рођаци веома досадише, овај целомудрени младић измоли од њих недељу дана на размишљање. И целу ту седмицу проведе у посту, у молитвама и сузама, и дању и ноћу молећи Бога, да му Он на који било начин сачува девственост беспрекорном. А када седмога дана наступи ноћ, и он, изнемогао телом од поста и молитве, леже и заспа, јави му се Господ у виђењу, и тешећи га и крепећи га рече му: He бој се, послушај савет својих родитеља, јер ћеш узети жену која девственост твоју неће повредити, нити ће те од мене одвојити, него ће и она тебе ради сачувати своју девственост; и тако ћу и тебе и њу, девственике, примити на небо. Осим тога, ви ћете раширити чистоту, јер ће вашим учењем многи младићи и девојке постати житељи неба. А ја ћу свагда бити с тобом, обитавајући у теби и побеђујући све телесне пожуде и искушења. И учинићу да девојка, којом се будеш оженио, пристане на твој добри предлог. И у ложници својој ви ћете угледати мене са хоровима Анђела и безбројним девственицима оба пола, које природа раздели, а вера у мене уједини. И ти ћеш бити следбеник њихов. – Говорећи то, Господ га додирну и рече: Буди храбар! и нека се не плаши срце твоје!
Утешен и охрабрен овим божанским виђењем, дивни младић се прену и рече: Благодарим Ти, Господе Боже, који испитујеш срца и душе, што ћеш удаљити од мене сласти и утехе овога света, и што ми обећаваш да ћеш бити чувар и заштитник моје чистоте, јер се чврсто срцем надам у Тебе и уздам, да ћеш ми дати оно што око не виде, ухо не чу, и у срцу човеку не дође, а што си уготовио онима који Те љубе. А пошто ме удостојаваш да ходим путем твојим, молим Те: Ти сам буди добар пут и мени и свима љубитељима чистоте. Господе, Ти знаш да од свога рођења па све до овога часа, у који си благоволео да ме позовеш, ја ништа друго не волим и не желим осим Тебе. Стога завете што излазе из мојих уста, Ти утврди и Ти у дело спроведи.
Онда изађе из своје собе, и саопшти родитељима да пристаје на њихову жељу и не одбија брак. Родитељи се веома обрадоваше, и одмах се дадоше на ревносно тражење девојке која би му одговарала пореклом и богатством. И нађоше такву девојку, по имену Василису, јединицу кћер у својих родитеља, лепу, и благородну. Њу заручише своме сину. А када после уобичајеног свадбеног весеља уведоше женика и невесту у ложницу, и оставише их, осети невеста врло јак пријатан мирис, као у башти где је много кринова, ружа и другог мирисног цвећа. И она рече женику: Господару мој, шта је ово? Сад је зима, а диван мирис цвећа осећа се као у пролеће. И овај дивни мирис толико ме усхићује и наслађује, да је у мени потпуно угасла жеља за телесном везом. – Тада јој блажени Јулијан, женик, рече: Овај дивни мирис који осећаш, не долази од годишњег доба, него по дејству самога Христа, љубитеља чистоте, који вечни живот дарује онима који девственост своју чувају неповређеном. Ако дакле хоћеш да заједно држимо заповести Христове, и да My угодимо, онда заволимо Њега свом душом и сачувајмо My нашу девственост неповређеном. Начинимо од себе Његове изабране сасуде у овом свету, да бисмо с Њим царовали у оном. И тако се ја и ти никада нећемо растати.
На ове његове речи блажена невеста Василиса одговори: Зар је ишта потребније од спасења, сачувати девственост и добити живот вечни? Верујем твојим речима, и желим да заједно с тобом живим у девствености до краја живота, како бих могла добити вечно уздарје од Христа Господа мог.
Када она то рече, блажени Јулијан врже себе на земљу, клањајући се Богу, и распрострт ничице вапијаше к Богу: Утврди, Господе, ово што се у нама збива по Твоме дејству! – А девственица Василиса, видећи женика свог на земљи где се моли, одмах и сама припаде на молитву. И гле, изненада се затресоше темељи ложнице у којој беху, и неисказана светлост засија тако, да од небеског сјаја потамнеше свеће што гораху у ложници. И би велико божанствено виђење: с једне стране виђаше се цар славе Христос са безбројним мноштвом девственика у белим хаљинама, а с друге стране – царица Владарка, Пречиста Дјева Богородица са хоровима девственица. И са обе стране појаху се неисказано миле небеске песме, какве ухо земаљско не чу. И приступише два пресветла човека, опасани златним појасима, подигоше Јулијана и Василису са земље, и показаше им на постељи једну прекрасну и врло велику књигу. А око постеље стајаху нека милолика чесна четири старца, који држаху златне чаше пуне мириса, из којих се силно изливаше неизразиво диван миомир и испуњаваше ложницу. И рече им један од тих стараца: Ево, ове чаше приказују савршенство ваше, јер благо вама што победисте привремену насладу овога света и похитасте вечној, каква у срце човеку не дође. Прочитај, Јулијане, што је написано у овој књизи живота. – И Јулијан погледа и прочита њихова имена написана. А беше златом написано ово: Јулијан који се одрекао света из љубави према мени, биће међу онима који се не оскврнавише са женама; а Василиса, права срца и непорочне девствености, уврстиће се у лик девственица, које следују истинитој Дјеви Марији, Мајци мојој пречистој. – Када ово Јулијан прочита, затвори се књига, и са обе стране сви светлоносни девственици и девственице радујући се рекоше једногласно: Амин. – И опет рече старац Јулијану и Василиси: У овој књизи коју видите, записани су људи чисти, трезвени, истинољубиви, милосрдни, смирени, кротки, који имају љубав нелицемерну, који су све непријатности и суровости поднели, и који су невоље и муке претрпели, и најзад који су толико Христа волели, да ништа нису претпоставили тој љубави: ни оца, ни мајку, ни жену, ни децу, ни имање, ни богатство, нити ишта од овога света, па још и душе своје не поштедеше него их за Христа дадоше; међу њих се и ви сада уврстисте. – А блажени Јулијан и блажена Василиса, испуњени неисказане радости, остало време ноћи проведоше у псалмима и појању.
Када дан освану, весељаху се родитељи, рођаци и све званице свадбене, сматрајући да је телесно сједињење између женика и невесте обављено, не знајући ништа о њиховом духовном супружништву. И живљаху Јулијан и Василиса међу собом у чистоти и целомудрију, чувајући цвет своје беспрекорне девствености чистим. А скриваху ову тајну од људи, да о њиховом девственом животу не би дознали ни родитељи, ни рођаци, нити ико од људи, док касније сам Господ не објави то на корист многих.
После не много времена преставише се из краткотрајног живота овог родитељи и Јулијанови и Василисини, и оставише им веома велика имања. А када добише слободу за свој духовни живот, њих обузе жеља не само да се старају о своме спасењу, него и о спасењу других. Стога подигоше два манастира, мушки и женски, па се раздвојише и постригоше, он у мушком а она у женском манастиру. И сабра он много монаха, а она много монахиња, и старешиноваху над њима. У светог Јулијана беху до десет хиљада братије који свесрдно служаху Богу. Јер му Бог даде толику благодат, да су се са свих страна стицали к њему они што желе спасења: остављали су своје домове, заручнице, родитеље, сроднике, имања, и све лепоте света, и предавали се у руке њему, да их води у царство небеско. Тако и света Василиса у своме манастиру сабра и уневести Христу чисте девојке до хиљаду, па још и мноштво жена. И цветаше анђелска чистота у оба манастира као у две рајске баште. И девственост слављаше победу над сластољубивим демоном нечистоте. Али, већ је време да испричамо кончину ових светих, како са својом у Богу сабраном децом пређоше у небеске обитељи, говорећи Христу Богу: Ево нас и деце коју си нам дао.
У то време цароваху два незнабожна цара, Диоклецијан и Максимијан. И устројише љуто гоњење хришћана на све стране. И смутња потресаше Цркву Христову. И приближаваше се гоњење границама оне покрајине, где свети Јулијан и Василиса живљаху. И многи хришћани беху у великој пометњи и страху. Тада блажени Јулијан и Василиса у посту и молитвама са сузама молише Бога да учврсти верне своје и њихове монахе и монахиње, и да их сачува, да не би ниједан од њих отпао и пропао, него да се сви удостоје небеског блаженства. И јави се Господ Христос у виђењу светој Василиси, и обавести је да ће ускоро отићи у вечни покој. Али ће најпре послати испред себе све свете девственице; и ниједна неће остати после ње, да не би, која од њих, видевши страшно гоњење Цркве, пала духом, и отпала, и лишила се свога друштва. Стога ће Василиса проживети овде још пола године, док девственице њене све до једне не пређу к Богу. А њен духовни брат Јулијан, после ње поћи ће са многима на мученички подвиг. И храбро ће истрајати; и победиће непријатеља; и у победничком слављу отићи ће из овог света да прими двоструки венац: венац девствености и венац мучеништва у радости Господа свога.
И би тако. Јер у току пола године сав лик девственица, сабран светом Василисом, пређе кроз привремену смрт у небеске дворе свог бесмртног Женика. Само остаде света Василиса сама. И њој се у сну јавише у виђењу све те деве свете, обучене царски у светлост, говорећи: Ми тебе чекамо, мајко наша, да се заједно с тобом поклонимо Господу и Цару нашем. Хајде, дођи нам, и предај нас Христу, коме си нас уневестила.
Пробудивши се преподобна Василиса се веома обрадова што је сав лик њених девица ушао у радост Господа свог, и што је и њој припремљен тамо живот вечни. И обавести о свему томе свога духовног брата, светога Јулијана. А после неколико дана, молећи се усрдно Господу, предаде дух свој у руке бесмртног Женика и Бога. Свето пак тело њено преподобни Јулијан сахрани на достојан начин.
Затим дође у те крајеве обласни намесник Маркијан, са својом женом и сином. Безумно разјарен на хришћане, он их је на страшне муке бацао, убијао и крв њихову проливао. А кад сазнаде за Јулијана да је високог порекла, а верује у Христа, и да са њим има много једноверне братије, он посла к њему угледне грађане да га усаветују да се покори царској наредби и принесе жртве идолима. У то време у обитељи тгреподобног Јулијана беше се сабрало из околних градова и крајева много свештеника, ђакона и других клирика са својим епископима, који љубљаху Господа свог и радо чекаху мученичку смрт за Њега. Сви они одговорише преко блаженог Јулијана посланицима обласног намесника да они имају једнога Цара који живи на небу, Господа Исуса Христа, и његове наредбе слушају, и клањају се Њему – јединоме истинитоме Богу, и готови су одмах да за Њега умру, али се неће поклонити идолима, и ђаволима што су у њима. – Посланици се вратише, и испричаше обласном намеснику што им би речено. И расрди се намесник, А посла војнике да доведу само Јулијана, желећи да га сам испита, а да се манастир са свима који су у њему огњем спали. Војници ухватише блаженог Јулијана, свезаше и у тамницу градску одведоше. А његова братија, њих до десет хиљада, са епископима и клирицима што се беху тамо скупили, оног часа постадоше миомирисне жртве Богу, јер са манастиром бише спаљени. И на том месту за дуго време чуле су се дивне песме, певане од мноштва певача, у оне часове када су вршене уобичајене црквене службе: у шест сати, у девет, у дванаест, у три пo подне, и увече, и у поноћи. И многи се болесници тамо исцељиваху. Јер који год би дошао, и чуо то небеско појање, исцељивао се, ма каква болест да је била на њему.
Сутрадан преподобни Јулијан би изведен пред намесника на суд. Намесник употреби много красноречивости, и ласкања, и претњи, и застрашивања, али све без успеха. Тада гвозденим штаповима душмански тукоше преподобног. При томе један се штап од силног ударања сломи, и парче удари једног службеника, који беше рођак намесников, и изби му око. To још више разјари и разбесни намесника. А свети мученик рече намеснику: Чуј ме, Маркијане: Скупи све ваше најчувеније жречеве, и нареди им да над овим ослепљеним оком призову имена својих богова и богиња, и умоле их да поврате вид поклонику њиховоме. Ако пак они то не буду могли учинити, ја ћу онда призвати име Гoспoда мог Исуса Христа, и не само повратићу му ово испало телесно око, него ћу му и очи срца просветити за познање истине.
Намесник пристаде. Сазва све жречеве и нареди им да у оближњем идолском храму умоле помоћу жртава богове и богиње и исцеле око ослепљеноме. Они отидоше и поступише по наређењу. И пошто принесоше многе жртве, чуше од својих богова ово: Идите од нас, јер смо ми предани вечном огњу, и држани у тами. Како можемо слепоме вид дати, када га и сами немамо? А Јулијанова молитва вишњем Богу толико је моћна, да од дана у који је узет на мучење, наше се муке у паклу устостручише. – Чим ово демони изрекоше у том идолском храму, одмах попадаше сви идоли, којих беше до педесет, и у прах се претворише.
А намесник повика на светог Јулијана: О мађионичару, твоје враџбине су тако силне, да су и богове наше срушиле! Али да видимо, да ли ћеш исцелити око ослепљеноме, као што си обећао.
– И нареди да мученика нага обливају мокраћом, да би, рече, отступила од њега мађијска и враџбинска сила. Али се смрад те мокраће изненада претвори у диван мирис, и замириса ваздух да су се сви чудили. Онда свети Јулијан, осенивши крсним знаком око ослепљенога, призва име Господње, и одмах се болесник исцели, и око његово прогледа, и виђаше јасно. А намесник, ослепљен злобом, приписиваше то мађијама а не сили Христовој, док исцељени громко викаше, говорећи: Ваистину је Исус Христос истинити Бог, и Њега једино треба почитовати, и Њему се клањати!
– А намесник нареди да му одсеку главу. И тако исцељени, прогледавши и телесно и духовно, крсти се у својој властитој крви, н оде да види невидљивог Бога.
Нечестиви Маркијан нареди да светог Јулијана вежу веригама по целом телу, и да га тако, исмевања ради, воде по целом граду, мучећи га по свима улицама на разне начине. Док тако вођаху светога, и исмеваху, и мучаху, око њега се разлегаше граја: Ово заслужују они који се не клањају боговима и презиру царске наредбе. А када са светим дођоше до школе у којој се намесников син Келсије учио, – он беше јединац у својих родитеља, – Келсије дечак погледа на светога, и рече својим вршњацима: Дивну ствар видим! – А кад га питаху шта види, он рече: Ено, оног осуђеног хришћанина, кога војници везаног веригама воде, видим окружена мноштвом светлих младића, од којих му једни служе, а други му мећу на главу венац тако светао, да сјај његов превазилази сунчеву светлост. И сматрам да треба веровати у таквог Бога и служити My, који своје служитеље тако чува и толиком славом обасипа. Верујте ми, браћо, и ја хоћу да будем такав, ако Бог његов буде хтео да буде Богом мојим. – Рекавши то, он баци књиге и дивно одело, светско остављајући свету, и потрча за светитељем. Када га стиже, он паде мученику пред ноге, вапијући и говорећи: Желим тебе да имам за оца свог другог рођења, а свог телесног безбожног родитеља Маркијана, мрзитеља и мучитеља праведних, одричем се, и презирем. Теби се приљубљујем, и желим да данас као и ти страдам за Христа Господа и Спаситеља мог, кога досада не знађах.
Када то видеше војници мучитељи, беху као избезумљени од страшног изненађења. И стече се сав град на такав призор, и чуђаху се гледајући како се намесников син прилепио уз мученика, и целива му ране. И рече дечко народу: Знајте, ја сам намесников син. Досада сам са својим незнабожним оцем гонио невине свете људе. To сам чинио у незнању. Сада пак, када сам познао Бога, и Бог мене познао, ја се одричем лажних богова, a одричем се и оца и мајке, и на огромна богатства пљујем! Исповедам Христа, и верујем у Њега, и објављујем да сам следбеник блаженог Јулијана. Зашто оклевате, ви слуге и војници? Идите и известите моје родитеље, да сам познао истинитог Бога и приљубих се његовом верном служитељу.
О томе брзо известише оца и мајку. Као восак од огња, тако се њихово срце растапаше од бола. И одмах послаше да дечка узму од Јулијана и да га доведу дома. Али Бог који чува децу, учини то да га се нико није могао коснути. Јер сваки који га се коснуо, осећао је силан бол у руци и у рамену свом, и због тога се ниједан не усуди да га ухвати и одвоји од мученика. Обавештен о томе, намесник нареди да обојицу доведу к њему. И погледавши на блаженог Јулијана рече: Плод наде моје хоћеш да ми мађијском вештином својом на силу отмеш, и недоличним речима обмањујеш младо срце да се одрекне родитељске љубави. – Док ово намесник говораше, дотрча мајка Келсијева са многим рођацима, косе чупајући, груди раздирући, дојке обнажујући и до неба кукајући. Када то намесник виде, раздра хаљине своје, и лице своје изгреба, и рече мученику: Свирепи Јулијане, погледај бол оца и мајке, и осврни се на кукњаву толиких рођака, и ослободи невиног дечка твојих мађија. Врати нам сина јединца; врати нам наследника и господара дома, да се и ја за тебе заузмем код цара, да ти опрости кривицу и отпусти здрава.
Свети Јулијан одговори: Помоћ ми твоја не треба, нити тражим да ме цар пусти. Једно молим Господа мог Исуса Христа: да ме заједно са овим јагњетом, које је рођено из вучје утробе[5], и са свима који буду хтели веровати, после претрпљеног мучеништва уврсти међу спаљене од њих. А ето, пред тобом стоји онај који је од тебе телесно рођен, а сада са мном верујући у Христа, духовно је одрођен од тебе. Он је одрастао, нека ти сам одговори, нека се сам обазре на мајчине сузе, и нека се сам сажали на груди које су га одојиле.
На то чесни и благоразумни дечко рече: Од трња се ружа рађа, али не губи мирис свој зато што је рођена од трња, нити трње које је родило ружу губи оштре бодље своје. Ви дакле, родитељи моји, као што навикосте, насилништвом својим као трњем бодите невине, а мене оставите да као ружа лијем из себе мирис верујућима. Вама нека се повињавају они који су готови да пропадну, а мени нека следују они који се труде да пређу из таме у светлост. Ја се ради Господа мог Исуса Христа одричем вас, својих родитеља; а ви, ради поштовања богова својих, ставите на муке сина свог, јер привременом смрћу тражим вечни живот. He могу да будем вама добар, а себи рђав; нити ћу љубав вашу претпоставити вечним радостима. Што оклеваш, оче, као неверујући и каменог срца родитељ, а не као прави Авраам? Узми мач и принеси на жртву Христу мене, сина твог? А ако те природна родитељска љубав савлађује, па не можеш да то урадиш, онда ме пошаљи најсвирепијим кнежевима и мучитељима, да и ја за Господа мог Исуса Христа пострадам. Узалуд су ваше сузе и ваше кукање, јер ме од вере моје не могу одвојити.
Када намесник то чу, нареди да обојицу одведу у смрдљиву и врло мрачну тамницу. А кад они ступише у њу, тама се претвори у светлост, и смрад у мирис. To видеше двадесет војника, и у Христа повероваше. Али пошто блажени Јулијан не беше презвитер, и немаше ко да крсти ове што повероваше, беше због тога жалостан. Али Бог који чини по вољи онима који Га се боје, посла им презвитера на овај начин:
У граду том беше један човек, најчеститији и најугледнији у грађанству, кога цареви Диоклецијан и Максимијан много уважаваху и вољаху, јер беше од рода ранијег цара римског Карина. Тај човек беше хришћанин са женом својом и децом. А кад он и жена његова преминуше у хришћанској вери, остадоше иза њих седам синова, млади по годинама али стари по разуму. Због родитеља њихових цареви их веома вољаху, и наредише им да остану у својој вери и да без бојазни јавно славе Христа свога. A ова деца имађаху код себе презвитера, по имену Антонија, који им вршаше свете тајне. И би им откривење од Бога, да са презвитером својим иду и посете у тамници Јулијана и Келсија. А кад пођоше ноћу, пред њима иђаше анђео, који додирну тамничка врата, и она се одмах отворише. И уђоше, и целиваше свете сужње, и молише се заједно Богу. И крсти презвитер блаженог дечака Келсија, сина намесникова, и двадесет војника. А седморица браће, разговарајући са блаженим Јулијаном и Келсијем, распалише се ревношћу да за Христа заједно с њима страдају, и не хтедоше изићи из тамнице и вратити се дома.
Обавештен о томе, намесник се силно зачуди што они, којима су цареви допустили да слободно исповедају хришћанску веру, добровољно желе окове и муке. И дозва их к себи, и много их саветоваше да се врате своме дому, и да Христа свог поштују како хоће, јер ту милост имају од царева. Али они жељаху окове и тамницу више него слободу. И рекоше: Злато није достојно царске круне, ако најпре не буде у топионици прекаљено и очишћено. Тако и ми: нисмо достојни Христа нашег, ако наша вера у Њега не буде као злато прекаљена. Некорисно је дрво које се лишћем кити, а не доноси рода. Тако и ми: нећемо бити по вољи Христу нашем, ако My не поднесемо дивне плодове вере наше. – И намесник им остави на вољу док о томе извести цара. И вратише се од намесника ови блажени дечаци не дому свом него у тамницу светоме Јулијану и Келсију и двадесеторици војника. Са њима беше и презвитер њихов Антоније.
И намесник посла царевима подробан извештај о Јулијану, о сину свом Келсију, о војницима, и о овој седморици браће. И убрзо доби одговор: да сви, ако остану непокорни, буду спаљени огњем; а ако им због њихових враџбина огањ не нашкоди, онда да их намесник умори каквим хоће мукама.
Пошто намесник од царева доби такву заповест, он нареди да се усред града спреми судиште. И севши пред народом, изведоше преда њ светог Јулијана са свом дружином његовом: са Келсијем и седморицом браће, са њиховим презвитером, и са двадесеторицом војника. И стаде их убеђивати речима да се поклоне идолима, казујући им да је царска наредба да их све погуби, ако се не покају. А они смело противречаху, и говораху да је Цар Небески припремио вечну погибао идолопоклоницима, ако се не покају. У току те дуге препирке наиђе крај судишта пратња; ношаху мртваца да сахране. Угледавши пратњу намесник нареди да мртваца донесу преда њ и ставе на средину. Посматрајући то, народ беше у недоумици шта то намесник намерава са мртвацем. И рече намесник светом Јулијану: Кажу за вашег учитеља Христа, да је пре свога распећа васкрсавао мртве. Ево дакле прилике да јавно покажете да ли је Он заиста Бог: васкрсните овог мртваца, као и учитељ ваш. – Одговори свети Јулијан: Шта користи говорити слепоме да се сунце рађа? – Намесник одврати: Остави сада своје скаске, него ако си моћан ти, или Бог твој, васкрсни овог мртваца, као што предложих.
Ha то свети Јулијан рече: Иако неверје ваше не заслужује такво чудо, ипак, пошто је време да се покаже божанска сила Његова, и да не мислите да је то немогуће Богу, одмах ћете видети. Јер се надам у Господа мог, да ће ми дати све што са вером молим од Њега, и да ме неће осрамотити пред вама. – Рекавши то, свети Јулијан подиже к небу очи и срце, и мољаше се гласно да сви чују, и лице његово засија у молитви. А молећи се говораше: Господе Исусе Христе, истинити Сине Божји, који си пре векова рођен од Оца а при крају света примио без семена тело од Пречисте Дјеве, погледај сада са небеских висина, да се постиде непријатељи Твоји а охрабре они што верују у Тебе: услиши ме у овај час са светог неба Твог, и васкрсни овог мртваца да, видећи превелику и свемоћну силу Твоју, не би умрли душом оништо живе у телу, и да би оживели они што имају мртву душу.
Тако се мољаше око једног сата. Затим се обрати Мртвацу речима: Теби говорим, земљо сува, у име онога који васкрсе четверодневног Лазара, устани, и стани на ноге своје! – Како то светитељ рече, одмах се подиже мртвац и стаде, тако да се сав народ страшно запрепасти. А васкрсли повика громким гласом говорећи: О, благопријатних молитава слуге Божјег! О, непорочне девствености његове, шта све може! Јер куда бејах одведен, и откуда сам враћен?
Све то пажљиво посматраше намесник Маркијан, и дивљаше се веома, али силу Христову не познаде, јер га ђаво беше заслепио. И он говораше да је то сила мађионичарске вештине. Онда, као потсмевајући се, упита васкрслога: Откуда си се вратио? – А овај стаде причати подробно, говорећи: Вођаху ме неки црни ђаволи, огромни као дивови, страшног ичгледа, очи им као усијана пећ, зуби као у лава, нокти као у орла; у њих не беше нимало милости; с радошћу ме вуцијаху у пакао, и када бејах на самој ивици понора, ђаволи стадоше, не бацајући ме, и чекаху док се тело моје не преда земљи, од које је узето. И гле, одједном се пакао ускомеша, и чу се глас одозго са престола Божјег: Због Јулијана мог љубљеног нека се та душа врати у тело своје! – И одмах дођоше два белоризца, и узеше ме из руку нечастивих и у свет вратише, да помоћу овога који ме васкрсе, после смрти познам Бога оног кога сам раније као жив одбацивао.
Чувши то, намесник се помете, и не знађаше шта да ради. И да не би у народу било буне и распре, он нареди да и њега са светим Јулијаном и осталим светима одведу у тамницу: и да тамничка врата његовим печатом запечате. У тамници нареди свети Јулијан блаженом Антонију призвитеру да крсти васкрслога. И доби на светом крштењу име Анастасије, које значи Васкрсли.
Сутрадан нареди намесник Маркијан да се спреме тридесет и једно буре, према броју светих мученика, и да се до половине напуне смолом и сумпором, и да се наложи много дрва ради спаљења светих. И када све то би готово, доведоше свете из тамнице, сваког посебно везаног. А Јулијан и Келсије беху свезани једним веригама. И плакаху многи жалећи што тако млади дивни дечаци умиру невини. А свети Јулијан им говораше: не браните злату да прође кроз огањ, да би постало још блиставије. – Намесник пак не хтеде да гледа спаљивање свога сина, срце му се кидаше, већ одреди себи заменика који ће извршити царско наређење, а сам се удаљи тужан. И све свете, сваког посебно, ставише у спремљену бурад, оградише бурад дрвима, и потпалише. И дизаше се пламен у висину на дванаестак метара, а свети усред огња певаху и хваљаху Бога. Пошто изгореше дрва, и сав гориви материјал, угледаше све свете живе и читаве, и нимало неповређене, весела лица, што све страховито запрепасти. О томе известише намесника, и он одмах хитно дође да види да ли је истина. И кад виде, не знађаше шта да ради. Стога нареди да свете опет одведу у тамницу.
Жена намесникова, мајка Келсијева, када дознаде да јој се син сачувао од огња жив и читав, отиде у тамницу да га види. И видевши га, поверова у Христа; и би крштена у тамници од презвитера Антонија. Зваше се Марионила. А кад намесник убрзо сазнаде да је и његова жена примила хришћанско крштење, одмах и њу баци у тамницу. Затим изведе на суд, и донесе пресуду да се мачем посеку светих двадесет војника и седморо браће дечака. А Јулијана са Келсијем, презвитером Антонијем и Анастасијем, и жену своју Марионилу, остави да им касније суди, и држаше их у оковима.
После неког времена изведоше свете на суд. И они се направише као да желе да се покоре царској вољи и намесниковом савету: да се поклоне идолима. Због тога их са великом радошћу поведоше у идолски храм. И када се приближише храму, свети Јулијан се помоли Богу, и храм се сруши, и затрпа све који у њему беху: жречеве, и до хиљаду других људи. И раседе се земља на том месту, и букну пламен из понора који прогута незнабошце који му се приближише.
И опет одведоше свете у тамницу. И кад се идуће ноћи мољаху, јави им се мноштво светих мученика, који су раније пострадали, у великој светлости, обучени у беле хаљине, и певаху небеске песме. Међу њима беху и двадесет војника и седморо браће, недавно посечени. А дође и света Василиса са целим ликом својих светих девојака, и обавести Јулијана да ће ускоро са својим дружином завршити подвиг, окончати борбу, и са слављем прећи у небеска насеља. Она рече: Теби се отвори царство небеско, и Господ наш Исус Христос узеће к себи тебе и оне што су са тобом. A y сусрет ће вам са славом изаћи Патријарси, Пророци, Апостоли и Мученици, и бићете уврштени међу њих занавек. – Рекавши то, она постаде невидљива, и сви свети што се беху јавили отидоше, оставивши сужњима Христовим неисказану радост и весеље духовно.
Затим опет мучитељ изведе на суд свете. И мучаше их на разне начине. Најпре нареди да кудељу оквасе уљем, да им њоме омотају прсте на рукама и ногама, па да је потпале. И учинише тако. Али кудеља на рукама и ногама изгоре, а свети нимало не бише повређени. Онда светом Јулијану и светом Келсију одра кожу са главе; блаженом презвитеру и Анастасију очи кукицама извади, и ослепи их; а када свету Марионилу хтедоше да муче, руке се мучитељима укочише, и они се је не коснуше. Затим их све бацише зверовима да их поједу, али божанска сила затвори уста зверовима, и они остадоше читави. Најзад нареди намесник да се из свих тамница и затвора доведу сви који су осуђени на смрт, те да са њима заједно буду убијени и свети мученици. И када доведоше све осуђенике, он нареди да се посеку сви, и мученици с њима, не штедећи ни сина свог, ни супругу. И тако свети скончаше, мачем посечени међу безаконицима издахнуше[6]. А кад их посекоше, одмах се земља затресе, и из темеља се сруши трећина града, и не остаде у граду ниједно место читаво на коме у то време беше неки идол. А бише и муње и громови, и град, и погибе не мало незнабожног света. Намесник пак Маркијан једва остаде жив од страха; и разболе се, и после неколико дана, изеден од црва, издахну.
Идуће ноћи, по посечењу светих, дођоше свештеници са благочестивим људима да скупе тела мученика. Али пошто беху међу многобројним лешевима, не могаху их распознати. Стога, преклонивши колена, стадоше се молити. И гле, јавише им се душе светих у облику девојака, свака крај свога тела. И тако познавши њихова чесна тела, скупише их и сахранише у цркви под олтаром. А Бог који прославља своје светитеље учини те се појави извор воде живе и целебне на оном месту где тела светих мученика беху сахрањена. И исцељиваху се од свих болести том водом и молитвама светих, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ГРИГОРИЈА
чудотворца печерског
 
Григоријем чудотворцем хвали се не само Неокесарија, Него се због преподобног истога имена слави и света велика чудотворна Лавра Печерска. Када се Бог показа диван у светима својим: Антонију и Теодосију Печерском, у исто време и преподобног Григорија изабра за чудотворство, и призва га у своју свету Печерску Лавру. Пошто је преподобни Антоније самоћовао у пећини, овај блажени дође преподобном Теодосију који је управљао манастиром, и од њега прими монашки лик. Научи се сиромаштву, чистоти, смирењу са послушањем, и осталим врлинама. Нарочито пак ревноваше у молитви. И због многих подвига пре него ли због дуготрајног подвизивања он се удостоји дара чудотворства. Пре свију он доби од Бога победу над ђаволима. И кад би га издалека видели, они су викали: „О Григорије, ти нас изгониш молитвом својом!“ Јер Григорије имађаше обичај да после сваког појања твори запретне молитве. А побеђени враг, не подносећи прогоњење које му се дешава од светога, размишљаше како да му напакости у врлинском животу његовом. И пошто сам никако не могаше, он потстаче рђаве људе да покраду њега који није имао ништа осим књига за молитве и читање.
И једне ноћи привукоше се лопови Григоријевој ћелији, и кришом мотраху када ће старац отићи у цркву на јутрење, да би тада ушли и покрали га. А блажени осети када они дођоше, јер по сву ноћ не спаваше, него стојећи усред ћелије мољаше се Богу непрестано. Тада се помоли Богу и за њих, говорећи: Боже, дај сан слугама твојим, који се узалуд заморише испуњујући врагу вољу. – И услиша га Бог: лопови заспаше, и спаваху пет дана и пет ноћи, све док их блажени у присуству многе братије не пробуди, говорећи: Докле ћете кришом мотрити, да бисте ме покрали? Време је да идете кућама својим. – И они устадоше, али не могаху да иду, јер толико време не беху јели. А блажени им постави трпезу, и пошто их нахрани, отпусти их.
За то сазнаде управник града, и нареди да лопове подвргну мукама. Чу Григорије, и веома се ожалости што они због њега допадоше мука. И отиде управнику града, поклони му неке своје књиге, а лопове ослободи. Продаде и остале своје књиге, и новац раздаде сиромасима, говорећи себи: „Да не би још неко допао беде, желећи да ме покраде. Јер и Господ рече: Продајите што имате, и дајите милостињу; начините себи торбе које неће овештати, ризницу на небесима која се не празни, где се лупеж не прикучује, нити мољац једе (Лк. 12, 33)“. А лопови, доживевши таква чудеса, не вратише се више на пређашња дела своја, него с покајањем дођоше у исти Печерски манастир, радећи у њему за братију.
Али ђаво не напусти своју злу замисао, јер овај блажени Григорије имађаше још малу баштицу, у којој гајаше поврће и неговаше воћке. И једнога дана исти враг потстаче друге лопове, и они се увукоше у ту башту, напунише поврћем своје торбе, бацише их на раме, и кад хтедоше да пођу, гле, не могоше се помаћи с места, него тако натоварени стајаху непомични два дана и две ноћи. – Онда почеше запомагати: Свети оче Григорије, пусти нас, кајемо се за грех свој, и више нећемо чинити овако што.
– To запомагање чуше црнорисци, и дођоше, али не могаху лопове помаћи са тога места. Онда их упиташе: Кад сте дошли овде?
– Лопови одговорише: Ево два дана и две ноћи својимо овде.
– Рекоше им црнорисци: Па ми непрестано овде навраћамо, а вас не видесмо. – Лопови рекоше: И ми да смо вас видели, молили би вас са сузама да се заузмете код старца за нас, али пошто изнемогосмо, почесмо запомагати. Молимо вас, дакле, молите светог чудотворца да нас пусти. – А Григорије дође и рече им: Пошто сте цео свој живот провели као беспосличари, крадући туђ труд, a сами нисте хтели да радите, то ће те од сада ту стајати без посла све до краја свога живота. – А они са сузама мољаху старца да их пусти, обећавајући му да више неће чинити такве грехове.
– Старац се сажали на њих, и рече: Пустићу вас, ако ћете рукама својим радити, и од труда свог друге хранити. – А лопови заклињући се рекоше: Послушаћемо те на сваки начин. – И рече им Григорије: Благословен Бог који вас крепи! одсада ћете радити за свету братију, и од свога труда доносићете им што им треба.
– И тако их отпусти. А лопови, за зло дело што учинише у малој баштици, чињаху добро радећи до краја свога живота на имању Печерског манастира.
И по трећи пут покуша лукави кушач да преко лопова на овакав начин саблазни блаженога: Једном дођоше Григорију нека три човека не као потајни лопови, него као људи којима је потребна помоћ. Жеља им беше да га обману. И двојица од њих молише светога, лажући о трећем, говорећи: Оче, овај наш пријатељ осуђен је на смрт. Молимо те, потруди се да га спасеш; дај му нешто, да откупи себе од смрти. – А блажени, провидећи Духом да ће се ова њихова лаж уствари обистинити, заплака од жалости, и рече: Тешко овоме човеку, јер дође дан његове погибије. – Они пак рекоше: Ако ти, оче, даш нешто, онда он неће умрети. А ово рекоше, желећи да што добију од њега и разделе међу собом. Чудотворац пак, будуђи прозорљив, рече: Ако и дам, он ће умрети. Но реците ми, на какву је смрт осуђен? – Они одговорише: Биће на дрво обешен. – И рече им прозорљивац: Тачно рекосте; то ће се сутра збити. – Рекавши то, сиђе у пећину, где се обично склањао од земаљске сујете и творио молитве, и изнесе отуда и последње књиге, даде их њима, говорећи: Узмите их, и ако вам не буду од користи, вратите ми их. – Они узеше књиге и изађоше, и почеше се потсмевати, говорећи: Да их продамо и новац поделимо. – А када још у башти светитељевој опазише воћке са зрелим родом, рекоше између себе: Да ноћас дођемо, и оберемо ово воће.
Када наступи ноћ, ова три лопова дођоше. Григорије се у то време мољаше у пећини, а лопови затворише споља врата на пећини у којој беше старац. И онај од њих, за кога би речено да ће бити обешен, попе се на јабуку и поче брати јабуке И гле, грана за коју се држаше, одломи се, и он паде, а она друга двојица се уплашише и побегоше. Но онај први, у паду закачи се за другу грану, и остаде на њој висећи, и како не беше никога да му помогне, издахну. А Григорије, затворен, није могао бити с братијом на јутрењу у цркви. Кад братија изађоше из цркве, отидоше да виде шта је спречило старца, који никада није изостајао, да дође у цркву. И гле, видеше где на дрвету виси мртав човек, и запрепастише ce. A кад потражише Григорија, нађоше га затворена у пећини. Чим он изађе, нареди да скину мртваца с дрвета. Тада међу другима који беху дошли да уреде мртваца угледа и она два пријатеља покојникова, и рече им: Погледајте, како се ваша несрећна лаж обистини, јер се Бог неда ружити (Гл. 6, 7). Да ме нисте затворили, ја бих дошао и помогао му да се спасе. Али пошто вас је ђаво навео на сујету и лаж, вас је и милост напустила. – А кад исмевачи видеше да су се речи блаженог обистиниле, падоше пред ноге његове молећи опроштај. Григорије им одреди да раде Печереком манастиру, да одсада у зноју лица свог зарађују себи хлеб свој, и да од свога труда и друге хране и помажу. И тако и они окончаше живот свој, радећи са синовима својим у Печерском манастиру слугама Пресвете Богородице и ученицима преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија.
Треба већ да испричамо страдалачку смрт овог светитеља. Догоди се једном да у један манастирски суд упаде нечиста животиња, и оскврнави га. Да би га очистио, блажени сиђе на Дњепар да захвати воде. Утом наиђе књаз Ростислав Всеволодович[7], желећи у Печерски манастир ради молитве и благослова, јер са братом својим Владимиром Мономахом иђаше у рат противу Половаца[8]. А када Ростислављеви војници угледаше овога старца, нахушкани нечастивим, стадоше му се ругати и срамне речи говорити. А старац, предвидевши пророчким Духом да им блиска смрт грози, рече им: О децо! требало би да сте много скрушени и да од свију просите молитве, а ви напротив чините зла која нису Богу по вољи. Боље да плачете због своје погибије и да се кајете за своје грехе, како бисте бар на дан Страшнога суда добили олакшање. Јер, одлука је већ пала: сви ћете ce y води подавити са кнезом вашим.
А кад кнез Ростислав то чу, не придаде никакву важност речима преподобнога и, сматрајући то као старчеву грдњу а не као пророштво, наљути се страшно, и рече: Зар мени причаш о дављењу, мени који умем да пливам? Сам ћеш то искусити. – И немајући страха Божјег, одмах нареди да се старцу вежу и руке и ноге, и да му се веже о врат камен, па да га баце у воду. И тако би старац удављен. А братија га искаше два дана, и не нађоше га. Онда трећега дана дођоше у келију његову, желећи да покупе потребне ствари, ако их је остало, иза светога и гле: у келији лежаше преподобни мртав, везаних руку и ногу, са каменом око врата, ризе му беху још мокре, лице светло, а све тело као живо. И зачудише се веома, ко га је и на који начин унео, пошто је келија била закључана. Онда узнесоше хвалу Богу који чини дивна чудеса у светитељу свом, па чесно изнеше чудотворне мошти те, и положише их у пештери, где и сада почивају нетљене.
Ростислав пак, не сматрајући за грех то што учини са старцем, него и јарошћу дишући, у манастир и не уђе, као што се беше зарекао. He хтеде ни благослов, већ се удаљи од манастира. Само брат његов, Владимир Мономах, посети манастир, и испроси молитве и благослов. А када беху код Трипола, и пређоше реку Стугну, са војскама својим ступише у борбу са Половцима, и могоше их победити, него кнезови руски побегоше испред противника својих. Тада Владимир бежећи пређе реку Стугну ради молитава и благослова печерских светих, а Ростислав се са целокупном војском својом удави у њој. И тако се и пророштво светога зби; и злом убици одмери се истом мером којом је мерио. А незлобиви чудотворац Григорије обрете Извор живота, и наслађујући се потоком вечне сладости крај вода што су изнад небеса, хвали име Господње, коме приличи слава и хвала, сада и увек и у бесконачне векове, амин.
 
СПОМЕН СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
КАРТЕРИЈА
 
Овај светитељ живљаше у време цара Диоклецијана[9] и намесника Кесарије Кападокијске Урвана. Беше свештеник и учитељ хришћана. Он подиже малу цркву; у њој се скупљаху врло многи хришћани; и он их учаше да само Христа поштују као истинитог Бога, и да не признају никаквог другог бога осим Њега. Због тога би оптужен намеснику, а он се уклони. Но Господ му се јави, и рече му: „Иди, Картерије, и пријави се онима који те траже, a ja ћу бити с тобом, јер треба много да пострадаш за име моје. И многи ће преко требе поверовати у мене и спасти се“.
Светитељ, препун радости, захвали Богу, и оде те се пријави. И одмах га бацише у тамчицу. Затим га изведоше пред намесника. Овај му нареди да принесе жртву лажном богу Серапису[10]. A светитељ молитвом својом обори његов кип. Због тога га шеснаест војника тукоше моткама. Затим га обесише на дрво: ишчупаше му нокте и на рукама и на ногама; гвозденим гребенима остругаше му цело тело; али Анђео Божји учини те он беше изнад свих тих мука; и исцели га Анђео. Но опет, по намесниковом наређењу, гвожђем пробушише глежње мученику, и усијани раоник зарише му у груди; после тога метнуше га на једну усијану гвоздену столицу; па га затим понова бацише у тамницу. А кад паде ноћ, јави му се опет Господ, скиде окове с њега, исцели га, и изведе из тамнице. Многи незнабожци, кад га видеше здрава, прибегоше к њему, и он их крсти и ослободи од болести њихових. Због тога опет светитеља ставише на муке: везаше му и за руке и за ноге врло тешко камење, па га моткама тукоше по стомаку, и палише га буктињама, док га други заливаху сумпором и смолом; затим му растопљено олово сипаше у уста, и напослетку га бацише у усијану пећ. А он стајаше у огњу неповређен, узносећи Богу славу и хвалу. To силно наљути једног Јеврејина који је то посматрао, и узе грешник копље те њиме прободе ребра светитељу, из којих истече толика вода да потпуно угаси огањ у пећи, а затим потече и крв. И тако, јуначки борац предаде душу своју у руке Божје, и доби од Бога мученички венац, године 304.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТЕОФИЛА ЂАКОНА И ЕЛАДИЈА МИРЈАНИНА
 
Ови свети беху из Ливије[11]. Због исповедања Христа ухваћени и изведени пред намесника и кнеза Ливије. Пошто остадоше чврсти у вери Христовој, повалише их, па им везаше и руке и ноге; онда им наложише ватру на грудима, и тако их дуго пекоше, док светитељи не предадоше душе своје у руке Божје, и узиђоше на небо као победници.
Пострадаше ови свети мученици у почетку четвртог века.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ИЛИЈЕ ПУСТИЊАКА
 
Преподобни Илија од ране младости ступи у монаштво, и проведе седамдесет пет година у потпуној самоћи у удаљеној суровој пустињи близу Антиноје Тиваидске[12]. Немогуће је исказати речима велике подвиге, којима се он одавао на врху дивље пустињске горе, одакле ни једанпут не сиђе у насељена места. А ка том врху пробијала се кроз оштро стење уска стазица, по којој се једва могло ступати ногом.
Ревносни посетиоци затицали су старца где седи под каменом настрешицом пештере, у којој се због мрака једва могао назрети пустињак. Од старости он се сав тресао, јер му је било преко сто десет година. Други оци пустињаци говораху о препо добном Илији да нико не памти када се он настанио на гори.
Под старост он је јео само по три мала парчета хлеба изјутра, а толико и увече, и по три слане маслинке. У младости пак он је само једанпут недељно узимао храну. Оне који су му ради поуке долазили, он је овако поучавао: „He предајте себе под власт Сатани. Постоје три пројаве ђаволске силе, које се изазивају грехопадима инока: прва – заборавност, друга – леност, трећа – похота. Када на инока напада заборавност, рађа се леност, од лености долази похота, а од похоте човек пада. Ако је пак инок опрезан и има страх Божји, у њега нема ни лености, ни рђаве жеље. Зато је Сатана и немоћан против таквог монаха; нема силе да таквог човека ували у грех; и такав се човек спасава благодаћу Божјом“.
Показујући пример истинског монашког живота, преподобни Илија у дубокој старости отиде ка Господу.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ГРИГОРИЈА ОХРИДСКОГ
 
Благочестиви учитељ и пастир стада Христова. У натпису једном у цркви Свете Софије у Охриду назива се „Григоријем премудрим“, „који премудро поучава народ богописаним законима“. Упокојио се 1012 године.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
КЕЛСИЈА, АНТОНИЈА, АНАСТАСИЈА, МАРИОНИЛЕ,
седморо дечака и двадесет војника
 
Сви ови свети мученици пострадаше са светим Јулијаном[13].
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
КИРА,
патријарха Цариградског
 
Богомудро управљао Црквом свети отац наш Кир; патријарховао осам година (705-713 г.) у време цара Јустинијана II и Филипика; упокојио се 714 године.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
АТИКА,
патријарха Цариградског
 
Патријарховао око двадесет година (406-425). Родом је био из Савастије у Јерменији. Одбацивши Македонијево учење замонаши се, поставши затим и презвитер Велике Цркве. По избору за Царигр. Патријарха ревновао за Цркву и васпоставио празновање Св. Ј. Златоуста у Цариграду. Мирно се преставио у Господу 10. окт. 425 године.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АГАТОНА
 
Чувени египатски подвижник, свети Агатон се подвизавао у четвртом столећу. Слављен много због своје кротости, смирености и благости. Једнога дана к њему дођоше неки с намером да искушају те његове врлине, и да га разгњеве. И рекоше му: Јеси ли ти Агатон? Чули смо да си блудник и гордељивац. – Преподобни им одговори: Да, то је истина. – Опет му рекоше: Агатоне, ти си брбљивац и опадач. – Преподобни одговори: Да, то јесам. – Још му рекоше: Агатоне, ти си јеретик. – Преподобни одговори: Нисам јеретик. – Онда га кушачи замолише да им објасни, зашто је оне прве увреде примио а ову није могао поднети. Старац им одговори: Оне сам увреде примио, јер су корисне за моју душу, а ову нисам, јер бити јеретик значи бити одвојен од Бога. – Чувши то, питачи се удивише мудром расуђивању старчевом. Овај свети Агатон се спомиње у Отечнику (Героупкбу).
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
АБО
 
Родом из Арабије. Зато што се обратио Христу и исповедао своју веру у Њега, он би посечен и спаљен од мухамеданаца у Тифлису 8 јануара 790 године.
 
СПОМЕН СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ
ПАРТЕНЕ
 
Ова света мученица из Едесе (Северна Грчка) пострада за Христа 1373 године, када Турци заузеше град Едесу. У граду Едеси и данас показују брежуљак где је жива закопана. Спомен њен врши се у Едеси 8 јануара.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ИСИДОРА
и осталих 72 с њим
 
Пострадали у граду Јурјеву, у Русији, 1472 године. Свети Исидор беше свештеник при цркви светог Николаја у Јурјеву; ревностан наставник своје пастве и непостидни молитвеник, он међу хришћанима сијаше као звезда својим врлинама. Ревностан поборник Православља он често подстицаше тамошње Немце да оставе латинску веру и присаједине се Православљу. To би достављено бискупу и властодршцима Немцима. На Богојављење, у време освећења воде на реци Омовжи, Немци, послани од бискупа, узеше Исидора и присутне људе и жене и одведоше пред судије градске. На суду их много истјазаваху и примораваху да се одрекну православне вере и приступе к латинству. Али. они остадоше чврсти и непоколебљиви у својој вери, зато их вргоше у тамницу. У тамници свети Исидор причести себе Светим Тајнама које је имао при себи, а причести и све што беху с њим: људе жене и децу. To их све испуни великом духовном радошћу. При томе их свети Исидор богомудром поуком охрабри и облажени. Мучитељи изведоше страдалце из тамнице на суд пред бискупа и свих латина који се беху слегли. Латини их поново стадоше наговарати, и приморавати, да приме њихову латинску веру. Али храбри исповедници остадоше непоколебљиви. Тада сурови бискуп нареди да Исидора обуку у свештеничко одјејање, па њега и све остале онако како су обучени, баце у реку на оном месту где је он освећивао воду на Богојављење. Страдалаца са учитељем њиховим Исидором беше седамдесет два. И сви они предадоше чисте душе своје у руке Бога живога и бише овенчани бесмртним венцима. У пролеће појавише се телеса свих исповедника Христових, на три попришта далеко од Јурјева, на површини реке, потпуно читава и неповређена. Тада православни људи узеше чесне мошти светих страдалаца, и чесно их погребоше у Јурјеву крај цркве светог Николаја.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАКАРИЈА МАКРИСА
 
Овај преподобни Макарије беше пореклом из Солуна, и беше савршен муж у речи и врлини и разумности. Још у младом узрасту дође у Свету Гору и би пострижен у манастиру Ватопеду.
Касније отиде у Цариград и поста игуман манастира Пантократора и духовник цара Мануила Палеолога[14], који му даде достојанство великог протосингела. Упокоји се од заразне болести 7 јануара 1431 године на острву Халци кад Цариграда.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕОДОРА
 
Преподобни Теодор беше ктитор и игуман манастира Хоре у Цариграду.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Почетком VII века Персијанци су продрли у Палестину; 613. г. заузели су Дамаск, a 614. г. освојили и сам Јерусалим.
  2. Царовао од 379. до 395. године. За његове владавине хришћанска вера би коначно учвршћена у Римској царевини.
  3. Свети патријарх Нектарије управљао Цариградском црквом од 381. до 397. године. Празнује се у Сирну суботу.
  4. Антиној – повећи трад на мећи између Средњег и Горњег Египта.
  5. Подразумева се Келсије, син свирепог гонитеља хришћана – Маркијана.
  6. To би 313. године.
  7. Ростислав Всеволодович, син Всеволода Јарославича и унук Јарослава мудрога, кнезовао у граду Перејаславу, на југу од Кијева.
  8. Половци – номадски народ монголског порекла, боравио од друге половине IX века у јужноруским степама и до најезде Татара стално чинио пљачкашке нападе на Русију.
  9. Царовао од 284. до 305. год.
  10. Серапис – египатско божанство, поштовано и у Римској царевини. Сматран богом умрлих душа, призивали га као спасиоца од болести и смрти.
  11. Ливија – покрајина на северу Африке, западно од Египта.
  12. Тиваидска област – називала се тако по главном граду горњег Египта: Тиви. У близини града Антиноја находило се не мало отшелничких келија и киновија.
  13. Видети о њима опширније под данашњим даном: Спомен светих мученика Јулијана и Василисе.
  14. Мануил II Палеолог владао Византијом од 1391. до 1425. године.

5 коментар(а)

  1. Стефан Бошковић

    Већ годинама долазим на Ваш сајт и са уживањем читам нешто од великог броја књига и много Вам хвала на томе. Ако моја душа буде спашена, могу да кажем да је преко Вас Бог много дејствовао у мом случају.
    Да кажем утиске око новог сајта:
    – Увек сам уживао када сам видео слику Исуса Христа на позадини између речи које читам. Сада тога нема.
    – Када сам хтео да претражим наслове књига да видим који одговара мојим потребама, могао сам да дођем на страницу библиотеке, притиснем CTRL+F и да потражим све књиге у целој библиотеци које имају у свом називу одређену реч. Сада то не може.
    – Имао сам много издвојених страница у „Бележници“ прегледача интернета које сам прочитао и одвојио. Сада ће бити мучење док се пронађе одакле је то.
    – Сајт је био прегледан и није имао ништа сувишно на себи. Сада то није случај.

    • Библиотекар

      Драги брате, хвала ти за коментар. Сајт смо пребацили на нову платформу јер је постављање материјала постало скоро немогуће због техничких ограничења. Сајт је још у фази прераде и видећеш да неке рубрике (светиње, црквенословенски, појање) још стоје празне, али то ће врло ускоро да се промени. Циљ нам је да коришћењем модернијих алата омогућимо сарадницима да спремају и постављају нове садржаје много лакше него до сада. Дизајн јесте претрпео одређене измене и то је било неминовно, али у суштини ништа се није променило. Покушаћу да одговорим на твоја конкретна питања.
      – Спаситељеве иконе нема више у позадини. За сада.
      – И даље може да се претражи цела библиотека. Ако кликнеш на главни линк у банеру (Библиотека), а не на једну од две понуђене опције (списак рубрика или најновије) отвориће се идентичан индекс библиотеке какав смо раније имали. Ctrl + F ради без проблема.
      – Ако сам добро разумео питање, бринеш како ћеш да пронађеш књиге за које си имао директан линк. Као што сам поменуо, сајт је још у изради, а једна од ствари коју управо завршавамо након подизања сајта је комплетна редирекција старих линкова на нове. Дакле, када у браузеру покушаш да отвориш стари линк, аутоматски ће да те пребаци на одговарајућу страницу на новом сајту.
      – Сајт изгледа знатно другачије, то је тачно. Требаће времена за навикавање на нови дизајн, али прегледност не би требало да му је мана. Сада су на насловној страници заступљене све рубрике, док је раније то била само библиотека.
      Још једном, хвала за коментаре. Сајт чека лепа будућност са много богатијим садржајима и увек су нам потребни сарадници. Уколико би желео да се придружиш тиму, јави се.
      Срећан ти почетак Часног поста.

  2. Зоран Петровић

    Поштовани оци,да ли је могуће да се на насловну страну сајта,поред Пролога,постави линк за Житије Светих за тај дан,као што је то било на старој верзији сајта

    • Библиотекар

      Драги брате, биће само нисмо све још завршили. Ништа од садржаја са старог сајта неће бити уклоњено. Ако се нешто тренутно не појављује то је само привремено. Ако да Бог, биће још много новог материјала на сајту.

  3. Поштовани оци молим вас да ми појасните овај појам: „Исписивало се некада, прича Јероним, неисказано име Божје на златној дашчици коју је носио на глави Првосвештеник; сада се исписује божанско име Исусово самом крвљу његовом, изливеном при обрезању његовом. И то се исписује не више на материјалном злату, него на духовном, у срцу и у устима слугу Исусових.“ Јел могуће да се баш мисли на ту крв из тог дела тела или се мисли на крв Христову генерално. Опростите мени грешном али ме буни и на неки начин саблажњава

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *