31. JAHУAP
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ЧУДОТВОРАЦА И БЕСПЛАТНИХ ЛЕКАРА
КИРА И ЈОВАНА, И АТАНАСИЈЕ МУЧЕНИЦЕ СА ТЕОКТИСТОМ, ТЕОДОТИЈОМ И ЕВДОКСИЈОМ,
трима кћерима њеним
Свети Кир, угодник Божји, рођен је и васпитан у Александрији, у Египту. Беше то чувен лекар. И лечаше телесне болести не примајући награде, а богонадахнутим поукама својим и примером врлинског живота свог лечаше душевне недуге међу људима. Долазећи болесницима, он им говораше не о прописима Галена и Хипократа[1], већ о завештањима светих пророка и апостола, и о томе како се треба чувати од грехова који бивају узроци телесних болести. Јер је обољење душе теже од свих болести тела. И када душа много болује од грехова, често се дешава да и тело пада у тешку болест, пошто Бог допушта казну за грехе. Тако свети Кир, поучавајући болеснике и проповедајући им реч Божју, многе јелине приведе познању истинитог Бога и обрати у хришћанство, исцеливши им и душе и тела изврсним леком.
У то време цароваше нечестиви цар Диоклецијан. И он диже гоњење на хришћане. И свети Кир, славни лекар александријски, би оптужен царском намеснику александријском да је хришћанин и да многе поучава хришћанској вери. Намесник нареди да га ухвате. А свети Кир, сазнавши за то, побеже из Александрије и Египта, и оде у Арабију. Ово он учини, не што се бојао мука и смрти за Христа, већ што се повињавао речима Христовим: Кад вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), и што је хтео да још буде од помоћи ближњима, и што је желео да прими монашки чин како би себе боље припремио за страдање за Господа свог. И чим дође у Арабију, он одмах узе на себе монашки анђелски лик. Његов долазак у Арабију био је по нарочитом промислу Божјем, да би и тамо избавио многе од идолопоклоничке пропасти, упутио на пут спасења и привео Христу. Он напусти тамо и свој лекарски занат, јер доби од Бога дар чудотворства. И више није лечио болести лековима, већ је молитвом и речју исцељивао од свих болести. И због таквих чудеса његових слављаше се име Христово, и огромно мноштво идолопоклоника напуштаху своју заблуду и обраћаху се Христу, истинитом Богу.
Свети Јован пак беше родом из Едесе[2], побожан хришћанин, иначе римски официр. Кад настаде Диоклецијаново гоњење на хришћане, он остави свој официрски чин и славу овога света, и отаџбину, и дом, и родбину, и богатство, сматрајући све то за трице. И отпутова у Јерусалим. И бавећи се тамо неко време, он чу за светог Кира и чудеса која чини, јер се слава његова беше пронела свуда. И силно зажеле да види тако великог угодника Божјег и да живи поред њега. Стога отпутова најпре у Александрију да тражи светог Кира. Али кад га тамо не нађе, он се стаде брижљиво распитивати за њега где се налази. И сазнавши да је у Арабији, он журно отпутова тамо. И кад га пронађе, он се свом душом прилепи уз њега. И би очевидац чудеса његових. И постаде усрдни подражавалац врлинског живота његовог.
У то време би изведена на мучење за Христа једна богољубива жена, Атанасија, са три кћери своје, које се зваху: Теоктиста, Теодотија и Евдоксија. Оне беху одведене у град Каноп[3] у коме идолски жрец беше Касијан, а градоначелник Сиријан. Када за то чуше свети Кир и Јован, бојаху се да не отпадну од Христа мале девојчице. Јер су оне у тако младим годинама могле, не само претњама бити уплашене, него и самим ласкама лако преварене. Јер најстаријој међу њима, Теоктисти беше петнаест година, Теодотији тринаест, а Евдоксији једанаест. Усто јe свети Кир зебао и од њихове мајке Атанасије, да се она не би због деце преклонила јелинству, не желећи да гледа где јој љуто муче децу и немилосрдно проливају крв њихову. Јер је познато, колико мајка по самој природи пати срцем својим због деце своје. Зато свети Кир реши и отпутова у град Каноп, да утврди у вери Христовој девојчице и матер њихову, и да их ободри и охрабри за подношење мука. Са светим Киром пође и свети Јован. И када стигоше у Каноп, нађоше у оковима Атанасију и њене кћери. И многим богонадахнутим поукама утврђиваху их у љубави Христовој, да радо положе душе своје за Господа Христа.
О томе одмах би обавештен градоначелник Сиријан. Јер неко од не знабожаца дође к њему и рече му: Нека два нова и непозната човека појавише се у нашем граду, један је y монашкој одећи, а други у војничкој. И они сада наговараху оне оковане девојке да се не поклоне боговима нашим, него да остану чврсте у безбожној вери својој. И још их саветују: да се не покоравају наредбама царским; да поштују једино неког Исуса, и да само Њему одају божанску част, не марећи за смрт.
Чувши то, Сиријан се разјари, и нареди да их одмах обојицу доведу пред њега. И ухватише светог Кира и Јована, и изведоше их на суд пред безбожног судију Сиријана. Кад их угледа, он их упита: Ви ли се то, бедни непријатељи богова наших, трудите да обманете девојчице, и да сваковрсним смицалицама умножите хришћанску веру на срамоту цара? Но иако сте досада били безумни, ево сада се одреците ништавне вере своје, која је пуна свакојаких враџбина, па молбама и жртвама умилостивите богове наше. Тако ћете, не само избегнути муке које вас очекују, него ћете се удостојити и почасти од нас. Не поступите ли тако, онда ћете искусити на себи јарост и неумољиви гнев не само Сиријанов и Диоклецијанов, него и самих богова, мада су они врло милостиви. Али су немилосрдни када их бешчесте.
На то свети Кир и Јован одговорише: Наш је обичај да мало говоримо о многим стварима. Али ово знај: ми нити ваше ништавне почасти желимо, нити се Христа одричемо, па ма како страдали за Њега. – Тада Сиријан, сав бесан од јарости, шкргутну зубима и рече им: Када бисте иоле имали памети, ви безбожници, требало би да сте благодарни човекољубљу судије, и одрекавши се своје заблуде избегнете грозне муке. Али пошто у вас ништа друго не видим сем гордости, непокорности и охолоумља, то нису потребне многе речи, него треба одмах да приступимо делу. Јер ћете на тај начин, и жељену награду добити, и, против своје воље, царском се наређењу покорити.
Рекавши то, намесник нареди да се доведу девојчице с мајком. И пред њима стаде свете мученике Кира и Јована на разне начине мучити: бичевима их шибаше, моткама тукоше, свећама жегоше, па им ране оцтом и сољу полише и сувим крпама трљаше; онда им ноге у врелу смолу ставише; и још их на многе друге муке метнуше. А све то чинише, да би им се осветили за дрскост и сломили њихово јунаштво, и да би заплашили девојчице и матер њихову, које су ово посматрале. Али богомрски мучитељ не ycпe ни у једном ни у другом. Јер нити поколеба јунаштво Светих страдалника, нити могаде заплашити девојчице и њихову мајку. Тада мучитељ нареди да одреше свете, и стаде мучити свету Атанасију и кћери њене. И пошто их је дуго мучио, њега спопаде стид, јер виде да се слаби женски пол у јуначком страдању ничим не разликује од силних и несавладљивих мужева, светог Кира и Јована. Оне имађаху исту љубав ка Христу и веру, и подношаху исте муке за Њега, и, крепљене Богом, имађаху исто јунаштво, и страдаху као у туђем телу, нимало се не обазирући на муке, јер гледаху ка љубљеном Женику свом, Христу Богу, који са висине славе своје посматраше страдање невести Својих, и помоћ им Своју пружаше. Видевши то, мучитељ нареди да престану мучити свете мученице, и донесе одлуку да их мачем посече. А оне иђаху весело на смрт као на свадбу. И бише отсечене свете главе блаженој Атанасији и трима благословеним ћеркама њеним: Теоктисти, Теодотији и Евдоксији.
По посечењу светих мученица, опет бише изведени на суд свети Кир са светим Јованом. Мучитељ им се обрати дугим говором, нагласи како му је стало до њиховог живота и здравља, показа им поклоне, указа на муке, и најзад запрети смрћу. Но када виде да је све то узалуд, он изрече овакву пресуду: Галилејском учитељу Киру, и једноверном му Јовану, који су презрели царску наредбу и одбили да принесу жртву великим боговима, – наређујем да се по закону царском отсеку главе.
И војници их узеше и посекоше их тридесет и првог јануара 311. године, на оном истом месту, где и свете девице са мајком својом положише душе своје за Господа свог. А потајни хришћани узеше света тела њихова, и кришом их чесно сахранише у цркви светог апостола и еванђелиста Марка у засебним гробовима: у једном – свете мученике Кира и Јована, a y другом – свету Атанасију са кћерима. После пак много година, за време благочестивог цара Теодосија Млађег[4], свети Кирил, патријарх александријски[5], доби наређење преко Анђела Божјег, те пренесе мошти светих мученика Кира и Јована у насеље Манутин[6], да би истерали одатле мноштво демона, у славу Христа Бога нашег, слављеног вавек са Оцем и Светим Духом, амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ВИКТОРИНА, ВИКТОРА, НИКИФОРА, КЛАВДИЈА, ДИОДОРА СЕРАПИОНА И ПАПИЈА
Ови свети беху из Коринта. Пострадаше 251. године, за време цара Декија, а од антипата Терција. Изведени пред антипата, они исповедише веру у Христа. Због тога их сваког посебно ставише на страшне муке, те на разне начине пострадаше. Светог Викторина, Виктора и Никифора метнуше у једну велику камену ступу, па им сва тела стуцаше, и они предадоше душе у руке Божје. Светом Клавдију отсекоше и руке и ноге, и тако сконча. Светог Диодора бацише у ужарену пећ, и спалише. Светом Серапиону главу мачем отсекоше. Светог Папија у море бацише, те сконча. И тако сви добише од Господа венце мучеништва.
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ТРИФЕНЕ
Ова света беше родом из Кизика у Хелеспонту[7], кћи неког сенатора Анастасија и мајке Сократије хришћанке. Она пострада, не што је други изведоше пред јелине и идолопоклонике, већ сама добровољно оде јелинима: исмеја њихове идоле, и осуди њихова срамна дела, помоћу којих они безумници сматраху да одају поштовање својим лажним боговима. Па не само то, него их још учаше да напусте веру ништавних идола, и да се обрате у веру Христову. Стога намесник Кесарије нареди те је вргоше у пећ ужарену. Али благодаћу Христовом она би сачувана неповређена. Затим је обесише о једно високо дрво, па је спустише на ексере, који беху доле пободени, и би сва испробадана. Онда је бацише зверовима, да је растргну, али, силом Божјом, она и ту остаде читава и неповређена, јер јој се зверови не приближише. Најзад натуткаше на њу једног дивљег бика, и он је прободе роговима. И тако ова блажена прими неувенљиви венац мучеништва. А на ономе месту, где се проли света крв мученице, изби извор чисте воде, од које пију породиље, које немају млеко да доје своју децу, и одмах добијају млеко. Па не само жене, него и животиње које немају млеко, чим пију од ове воде, изобилно добијају млека молитвама свете мученице Трифене.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИКИТЕ
затворника Печерског, епископа Новгородског
Више од других заслужују поштовање они храбри војници који немају обичај водити борбу са непријатељем у општем строју, него засебно јуришају на њега. Мада Господ много пута и попушта да такви привремено падну, да се не би преузносили, ипак их, због њихове раније ревности и храбрости, не оставља до краја без благодатне помоћи, него их поново подиже и чини непобедивима. Један од таквих храбрих војника Христових, после преподобног Исакија затворника, беше и овај блажени Никита у светом манастиру Печерском. О њему славни Поликарп, обавештен од светог Симона, казује следеће:
За време игумановања преподобног Никона, један брат светог Печерског манастира, по имену Никита, стаде молити игумана да му да благослов да се подвизава насамо, у затворништву. Игуман му брањаше говорећи: Чедо моје, неће бити корисно по тебе да млад седиш без посла. Боље ће бити да останеш са братијом радећи с њима, и награда ти неће пропасти. Сам си видео како брат наш Исакије пештерник би у затворништву саблажњен од бесова, и пропао би да га велика благодат Божја не спасе ради молитава преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија. Никита на то одговори: Никада се, оче, ја нећу саблазнити у затворништву. Ја имам јаку жељу да чврсто стојим противу ђаволских искушења; и молићу човекољубивог Бога, да и мени подари дар чудотворства, као некада Исакију затворнику, који и до сада чини многа чудеса. Опет му игуман рече: Твоја жеља превазилази твоје моћи. Пази, чедо, да не паднеш због свог превазношења. Ја ти наређујем да пре служиш братији, и за послушање своје добићеш од Бога венац.
Но Никита не хте никако да послуша савете игуманове: он није могао да савлада у себи силну жудњу ка затворничком животу. Стога, за чим је жудео, он то и учини: затвори се у пештери, чврсто загради улаз, и борављаше у молитви насамо, не излазећи. Али, после не много дана он не избеже ђаволове замке: у време свог молитвеног певања он чу глас који се мољаше заједно с њим, и осети неисказани мирис. И саблазнивши се тиме, он размишљаше у себи: Када ово не би био анђео, онда се не би молио са мном, и не би овде било миомира Светога Духа. – И он се стаде приљежно молити, говорећи: Господе, јави ми се сам јасно да бих Те видео. На то би глас к њему: Нећу ти се јавити, јер си млад, да не би пао погордивши се. – А затворник са сузама рече: Никада, Господе, ја се нећу саблазнути. Мене је игуман научио да не слушам ђавоље саблазни; а све што ми ти наредиш, ја ћу извршити.
Тада душегубна змија, задобивши власт над њим, рече: Немогуће је човеку, док је у телу, видети мене. Стога, ево шаљем анђела свог да буде с тобом, а ти врши вољу његову. – И тог часа стаде пред њим ђаво у облику анђела. Никита паде на земљу и поклони му се као анђелу. Ђаво му онда рече: Од сада се ти немој више молити него читај књиге. На тај начин ти ћеш разговарати са Богом, и даваћеш корисне савете онима што долазе к теби, a ja ћу увек молити Творца свију за твоје спасење.
Затворник поверова овим речима и, саблажњен, он се већ више не мољаше, него ревносно читаше књиге. Притом, он виде ђавола где се непрестано моли за њега, и радоваше се држећи да се то анђео моли за њега. Са онима који му долажаху, затворник разговараше много на основу Светог Писма о корисним по душу стварима; а стаде и пророковати. И пронесе се слава његова на све стране, и сви се дивљаху како се речи његове испунише. Једном он посла кнезу Изјаславу[8] вест: Данас је убијен кнез Гљеб Свјатославич[9]; пошаљи одмах сина свог Свјатополка на кнежевски престо у Новгород.
И како рече, тако и би. Стварно, после неколико дана стиже вест о убиству кнеза Гљеба. Од тога времена стаде се још више говорити о затворнику да је пророк; и потпуно му вероваху и кнезови и бојари. – У самој ствари, ђаво не зна будућност, него објављује оно што ће сам учинити преко рђавих људи, подговоривши их или да убију, или да украду, или да учине које друго зло. Тако исто, када к затворнику долажаху људи да чују од њега реч утехе, онда му ђаво, тобожњи анђео, саопштаваше све што се с њима догодило. Никита је прорицао, и све се тако збивало.
Осим тога, нико се са Никитом није могао упоредити у познавању књига Старога Завета: све их је знао напамет: Књигу Постања, Изласка, Левита, Бројева, Судија, Царстава, и сва пророштва по реду. Уопште, све старозаветне књиге он је знао врло добро; а свете књиге Новога Завета: Еванђеља, Дела Апостолска, Посланице светих апостола, дате нам по благодати Божјој ради нашега спасења и утврђења у добру, он никада није хтео не само да чита, него ни да их види, нити да чује за њих; нити је другоме допуштао да разговара са њим о Новом Завету. По томе и постаде свима јасно, да је он прелашћен, саблажњен од ђавола.
Утучени због тога, к прелашћеноме дођоше преподобни оци: игуман Никон, Јован, који после њега би игуман, Пимен постник, Исаија, потоњи епископ ростовски, Матеј прозорљиви, Исакије затворник, Агапит лекар, Григорије чудотворац, Николај, касније епископ тмутаракански, Нестор Летописац, Григоје писац канона, Теоктист, доцније епископ черњиговски, Онисифор прозорљиви. Сви они, прослављени врлинама, дошавши узнесоше Богу молитве за Никиту и отераше ђавола од њега, тако да га Никита више не виде. Затим, извевши га из пештере, они га молише да им каже што из Старога Завета. А он се стаде клети да никада чак ни читао није те књиге, које је до малочас знао напамет. Поред тога, он ни једну реч није знао сада из њих, те га једва научише да чита и пише. Постепено дошавши к себи молитвама преподобних отаца, он исповеди свој грех, и горко се кајаше због њега.
После тога он наложи на себе велико уздржање и послушање, и провођаше строг и смирен живот, тако да све превазиђе врлинама. А човекољубиви Господ, видећи такве подвиге блаженог Никите, и не одбацујући ни раније врлине његове, које је још из младости упражњавао, прими његово истинско покајање, и као што је некада, примајући покајање светога Петра, који га се трипут одрекао, рекао Петру: Паси јагањце моје, паси овце моје (Јн. 21, 15.16.17), тако и овом блаженом Никити даде доказ да му је покајање примљено. Јер га због превелике љубави, коју показиваше држањем свих заповести, Господ учини пастирем Свога словесног стада, подигавши га на епископски престо Новгородски, 1096. године. Тако Господ, да би паству његову потпуно уверио и убедио да је светитељу опроштено његово раније поклизнуће, прослави његов врлински живот даром чудотворства. Тако једном у време суше он се помоли Богу и низведе кишу с неба, другом приликом он молитвама својим угаси пожар града; и многа друга чудеса он сатвори.
Пошто је тринаест година мудро управљао својом словесном паством, свети Никита пређе ка Господу у вечни живот 31. јануара 1108. године. И би чесно погребен у саборној цркви светих богородитеља Јоакима и Ане. Тело блаженог Никите лежало је у гробу сакривено четири стотине педесет година, а године 1558. у време цара Јована Васиљевича, митрополита Макарија и архиепископа Новгородског Теодосија, мошти светога Никите беху пронађене читаве и потпуно неповређене. До данашњега дана оне изливају многа исцељења онима који им са вером приступају. Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове, амин.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ИЛИЈЕ АРДУНИСА
Свети Илија беше из Каламате у Мореји. Он беше берберин по занимању. Бистар по природи, искусан по животном искуству и општењу са људима, он уживаше поштовање и пријатељство свих претставника свога места, који му се често обраћаху за савет. Једном се међу претставницима народа вођаше разговор о разним тешким обавезама и безбројним насиљима које Морејски хришћани подношаху од тадашњих завојевача, Турака. Жалостиви Илија, кога је срце болело због тешке судбине његових бедних сажитеља, пламено жељаше да претставнике народа убеди да на сваки начин предузму све потребне мере да се хришћанима олакшају тешке дажбине, јер постоји опасност да се многи сиромашнији, да би избегли злостављања, одрекну своје вере и приме мухамеданство. Претставници се не сложише са Илијиним мишљењем, изјављујући да они не виде никакву опасност по хришћане. Тада Илија, пун ревности за добро ближњих, желећи им показати да и други могу поступити тако исто, рече им: „Нека ми ко да фес, ја ћу и ради тога променити веру“. – Један од претставника, желећи да се нашали с њим, посла му фес. А Илија, заборавивши на ђаволово лукавство, и несвесно се подавши његовој вештој саблазни, одмах пође к месноме кадији и одрече се хришћанске вере.
Овај неочекивани поступак Илијин силно ожалости и растужи тамошње хришћане. Но после кратког времена Илија дође к себи, и стаде горко плакати и силно осуђивати себе због свога безумља. И желећи да свој злочин заглади и принесе плодове достојне покајања, он се удаљи у Свету Гору Атонску, као у спасоносно пристаниште свих витланих животним искушењима. Тамо он са великом скрушеношћу срца исповеди свој грех једноме духовнику, и с љубављу и усрђем издржа наложену му епитимију. По издржању епитимије он би помазан светим миром, и на тај начин причислен словесном стаду Христовом. Поставши поново овцом стада Христова, он не хте више да живот свој предаје таштем свету, него реши да га посвети искључиво Богу, па зато и прими на себе монашки образ.
Примивши анђелски образ, Илија проведе осам година у дивним аскетским подвизима. Али, сећајући се речи Господа и Спаситеља нашег: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 33), он никада немаше потпун мир у души и спокојство у савести. Зато откри свом духовнику да има намеру и жељу да свој злочин спере не само сузама него и крвљу својом. Духовник похвали његову намеру и саветова му да отпутује у Каламату и неустрашиво исповеди Христа тамо где Га се и одрекао.
И тако узевши благослов од свог духовног оца и праћен његовим молитвама, Илија напусти Свету Гору и брзо стиже у Каламату. Стигавши тамо, он обавести месне духовнике о својој намери. Али они, бојећи се за њега, задржаваху га од таквог потхвата. Не обазирући се на то Илија, тврдо решен на мученички подвиг, презре сваки страх, и стаде ходати по улицама и пијачном тргу са намером да га Турци примете. Спочетка га они не познаше; али кад он прође улицом два-три пута, они познадоше у њему свог ранијег сабрата и стадоше викати пут њега: Ниси ли то ти Мустафа, Ардунис? – Да, одговори им светитељ неустрашиво, ја сам, али само не Мустафа већ Илија и хришћанин православни.
И стаде без икакве бојазни ружити веру њихову и проповедати да је Христос истинити Бог. Чувши то, безбожници га дохватише, силно избише, па одведоше судији, говорећи и тврдећи: Овај човек је добровољно примио нашу веру, чак нас је и молио о томе, и сада је ружи. – Пошто мученик на судијино питање о његовој вери одговори исто што и они који га приведоше, судија нареди да га вргну у тамницу и окове, да би тамо могао боље размислити о себи. Провевши у том тешком затвору неколико дана, он би поново изведен пред судију ради ислеђења. A кад судија увиде да су сви његови напори узалудни, он донесе одлуку да се мученик спали.
Џелати га одмах одведоше на губилиште, где је све већ било готово. Извршиоци смртне казне га бацише у огањ, но – о, чуда! огањ се не косну ни мантије мученикове, па чак ни косе његове: дрва и сав гориви материјал изгореше и у пепео се претворише, а мучениково тело остаде цело целцато; међутим душа Илијина је већ ликовала у небеским насељима, стојећи пред престолом Свевишњега.
Тако ратоборац Христов Илија прими од Господа Христа неувенљиви венац мучеништва. Они што чуваху мучениково тело, увече јасно видеше светлост која сиђе с неба и окружи свето тело мучениково. Видећи то, агарјани говораху: Пошто га наш огањ не сажеже, то ево сам Бог посла огањ с неба да га сажеже.
Хришћани откупише од мучитеља свете мошти, које издаваху од себе неизрециво благоуханије, и погребоше их чесно и побожно у цркви; а свету главу одвојивши од њих, са побожношћу је положише у манастиру тога места, званом Вулканон, где од ње и до сада бивају дивна и преславна чудеса. Том приликом и благочестиви учитељ каламатски Дионисије доби за себе ради освећења ребро од светог тела мучениковог, од кога такође биваху многа чудеса, у славу светог мученика и Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и обожавање, са беспочетним Оцем Његовим и Пресветим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.
Свети преподобномученик Илија пострада 1686. године.
Крај и Богу нашем слава!
НАПОМЕНЕ:
[1]Гален – знаменити учени лекар грчки, рођен 131. године после Христа; био дворски лекар код ондашњих царева римских; Гален је имао огроман утицај на лекаре целога света, и његов углед био је непоколебљив у њиховим очима све до шеснаестог века. – Хипократ је други чувени лекар грчки; живео много раније од Галена, од 460. до 356. године пре Христа; од њега је остало неколико писаних дела, на којима се Гален учио.
[2]Град у Киликији, југоисточној области Мале Азије.
[3]Град у Доњем (северном) Египту.
[4]Цар Теодосије II, или Млађи, царовао од 408. до 450. године.
[5]Св. Кирил I био патријархом од 412. до 444. године.
[6]Манутин – недалеко од града Канопа. – Касније мошти светих Кира и Јована беху пренесене у Рим, а одатле у Минхен.
[7]Кизик – град Фригије, на западној обали Мале Азије, на једном од полуострва Мраморног Мора.
[8]Изјаслав Јарославич – велики кнез Кијевски од 1054-1068. г.
[9]Гљеб Свјатославич – кнез Новгородски, старији син великог кнеза Кијевског Свјатослава, био убијен од Финаца 1078. године.
објављивале саму реч Истине, од које и долази наше спасење.
Међутим свети Василије није остао само при богословском раду и труду на речи Истине, јер реч сама још није савршена ако нема и дела уза се, као ни дело што нема вредности без разумне речи и правилног учења и веровања. Зато је он уз реч додавао и делатност, то јест и труд на пастирско – црквеном делу укрепљења и уједињења свих православних, да би се тако правилно верујући сачували у тачности Истине, а они криво вepyjyћи били придобијени за Цркву кроз мудру пастирску економију, уколико је то, наравно, било могуће а да се не повреди правилна вера Цркве. Као митрополит целе Кападокије, са извесном влашћу и над областима Понта, Галатије и Мале Јерменије, Василије предузме једну далекосежну мисију уједињења свих православних, и на Истоку и на Западу, и повраћања у крило Цркве свих заблуделих епископа, клирика и лаика. У ту сврху он је лично многе епископе посећивао, иако је то за њега због слабог здравља било тешко; многима је писао и умољавао преко других; једне је преклињао, поучавао и саветовао, друге је изобличавао, претио и кажњавао. Као неки мудри и искусни архистратиг он је штитио народе и градове, а такође и саме појединце од јеретика и злих пастира, проналазећи за све одговарајући пут спасења и лечећи разним духовним леком све што се могло и дало излечити. Он се, по речима светог Григорија, као духовни Beселеил, то јест градитељ и архитекта божанске скиније Цркве (ср. 2. Мојс. 31, 2), служио за изградњу Цркве сваким погодним грађевинским материјалом и сваким мајсторским знањем и вештином, уграђујући и усклађујући све што се да и може, да би се добила једна богата и савршена лепота. Ова апостолска делатност Василијева продужавала се током свих година његовог епископства, но већ у самом почетку овога њему је предстојала велика борба и подвизи у сукобу са силним царским државним властима.
Одмах по доласку за епископа у Кесарију Свети Василије је имао да се бори отворено против мешања и насиља државне власти у црквене послове. То беше за владавине христоборног цара Валента[10], гонитеља православне вере и присталице аријанске јереси. Он беше кренуо против православних епископа, приморавајући их на примање јереси Аријеве, која је учила да је Син Божји обична твар, а не савршени Бог. Сам Валент беше крштен од аријанаца и зато на њега имаху велики утицај аријанске вође, које су га и потстицале на гоњење православних. Управо у то време Валент беше успео да скоро све православне епископе или подчини јереси, или да их прогна, а на њихова места он по Црквама довођаше аријанце. Путујући из Цариграда по разним областима, он је епископе прогонио и црквену имовину одузимао, чинећи то некад преваром и аријанском завером, а некад отвореним принуђивањем и насиљем над људима и њиховим савестима. Своју пагубну царску веру хтео је наметнути свима, а то значаше душевну погибао за све. Његове војне старешине улазиле су у храмове православних и претурали свете престоле мешајући крв невиних људи са бескрвном Жртвом, приношеном у Црквама, и злостављајући православни народ, особито монахе и девственице. Посебно пак у малоазијске области безбожни цар Валент беше послао свог епарха Модеста[11] да принуди православне епископе да се подчине царевој политици наметања аријанства или полуаријанства. Прошавши кроз многе градове у Малој Азији извршујући царско наређење, Модест је стигао у зиму 371. године и у Кесарију Кападокијску, „мајку Цркава“ у тим источним областима Мале Азије, како је назива св. Григорије Богослов. Он настојаваше да и ту Цркву потчини цару и његовој јереси и да тако и у њој угаси живу искру православне истине. Сам Модест беше крштен од аријанаца и зато као лав рикаше против православне вере, због чега много досади светом Василију.
Он нареди да му доведу Светитеља и настојаше да га склони на царску веру. Но пошто у томе не успе, он му поче разјарено претити. „Шта ти мислиш, Василије, – рече Модест избегавајући да светитеља назове епископом, – те се усуђујеш да се противиш тако моћном цару и да једини ти од свих других будеш толико дрзак? Василије одговори: О чему ти говориш, и какво је то моје безумље, јер ја још не могу да разумем о чему се ради. – Једини ти, рече епарх, не потчињаваш се царевој вери, док су се сви други подчинили и покорили. – На то му Василије одговори: Ја не прихватам ту цареву веру зато што мој Цар (Небески) то не одобрава. Нити ја пристајем да се клањам твари, будући да сам и сам створење, но коме је заповеђено да постане Бог (καί Θεός είναι κεκελευσμένος). – Па шта ти мислиш да смо ми који заповедамо? Јесмо ли нешто или ништа? Зар ти не чини велику част да си заједно са нама и да смо ти пријатељи?
– Ви сте епарси (намесници), рече Василије, и то врло славни, ја то не поричем; али нисте виши од Бога. Да ми будете пријатељи, то је велика ствар, зашто да не? Јер и ви сте створења Божја. Но ми желимо да вас имамо за пријатеље као што имамо и друге људе око нас, не више. Јер Хришћанство се мери не по лицима, него по правој вери. – На те речи епарх скочи са своје столице, плану још већма од гњева и поче да св. Василију говори оштрије и грубље речи: Шта дакле? не бојиш се моје власти? – Зашто да се бојим, одговори Василије. Шта ће ми се десити? – Шта велиш, шта? викну епарх. Десиће ти се једно од многога што ја имам у својој власти да ти учиним. – А шта је то? рече Василије. Реци ми да чујем. – Одузимање имања, рече епарх, изгнанство, мучења, смрт. – На то му рече Василије: Имаш ли ти чим другим да ме плашиш? Јер ништа од свега тога не плаши ме. – Тада Модест запита: Како то и на који начин?
– А Василије му рече: Зато што не можеш одузети имање ономе који ништа нема, осим ако ти је потребно да ми одузмеш моје вете хаљине и оно мало књига, што представља све моје имање. У прогонство ме пак не можеш прогнати, јер ја не припадам ни једном месту, и земља по којој овога момента газим није моја, и опет: моја је свака земља у коју ме протераш. Или да кажем још тачније: сва је земља Господња, на којој сам ја дошљак и пролазник. Мучења се такође не плашим, јер не постоји тело за мучење, пошто ће моје слабо тело пасти од твог првог ударца. Смрт пак за мене биће добротвор, јер ће ме брже послати Богу, ради Којега живим и Којему служим, и за Којега сам већ много пута умро стремећи к Њему још одавно. – На те речи епарх се запрепасти и рече: Нико до сада није тако одговарао мени Модесту и са толиком смелошћу. – А Василије му одговори: Није ти се, ваљда, још десило да се сретнеш са епископом, иначе би ти сигурно тако одговорио, борећи се за тако узвишене ствари. Знај, намесниче, ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, већма него други, јер нам то заповеда заповест Божја; и то не само према једном цару, него се ни пред обичним људима не понашамо са надменошћу. Али, када се ради о Богу, и када је у опасности вера у Бога, онда ми све друго презиремо, и само на Бога гледамо. А што се тиче огња и мача и зверова и мучења тела разним средствима, за нас то представља пре задовољство него претњу. Ти нас можеш вређати, претити нам и чинити све што хоћеш по својој власти. Реци то исто и цару нека и он чује да нас не можеш придобити за се, нити ћеш нас принудити да пристанемо на безбожно учење, макар нам још опасније претио. Најзад Модест рече: Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење. А свети Василије одговори: Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи.
Када је царски намесник чуо овакве смеле речи Василијеве и увидео његову непоколебљивосг и неустрашивост, наредио је да се Василије остави на слободи и да му се дозволи да се врати спокојно на своје епископско место. Цару пак рекао је Модест ово: Царе, побеђени смо од овог старешине овдашње Цркве. То је човек који се не боји претњи или било каквих речи и убеђивања. Ми можемо застрашити неке од оних који су страшљивци, овога пак или треба отвореном силом принудити, или не очекивати да због наших претњи он попусти у нечему. На те речи Модестове цар је одустао од своје намере, и чак се задивио храбрости овога мужа, као што бива понекад да врлина храброг човека изазове дивљење и самог непријатеља. Цар је тада заповедио да Василија више не приморавају.
Међутим није прошло дуго времена а Валент је поново покушао да на други начин искуша светог Василија. Следеће године на празник Богојављења, за време док Василије свршаваше службу Божју у храму препуном народа веома оданог своме архипастиру, уђе у храм цар Валент са својом царском пратњом и умеша се у народ хотећи да тако дође у општење са Василијем. Пред величанственим призором који виде у храму цар се веома изненади и запрепасти, јер никада тако нешто не виде у аријанским црквама. Он виде масу народа, чији гласови и певање одјекиваше као неки громови; виде таласе народа који беху као море, но ипак стајаху у реду и поретку и око олтара и свуда унаоколо. Василија пак виде цар где стоји усправан као стуб испред свег народа а пред Богом и светим жртвеником, као што некада пророк Самуило стајаше испред свог народа пред Богом (1. Цар. 19, 20). Василије стајаше непомичног тела и погледа очију, као да се ништа није десило, а око њега стајаше свештенство са великим уважењем и страхопоштовањем. Видећи све то, и не знајући с чим да упореди такав величанствени призор, цар се веома изненади и задиви тако великом уважењу које сви имађаху према Василију. Цар је са собом имао извесне дарове које је хтео да принесе пред олтар, но стајаше за моменат у неодлучности и неизвесности, пошто нико још не долажаше да те дарове узме, јер нико није знао да ли ће Василије да их прими или не.
Пошто се на тај начин цар нашао на истом скупу са Василијем, Василије му најзад прими дарове и ступи с њим у разговор о божанској науци и речима.
Беше пак ту присутан с царем и неки Демостен, снабдевач царевог дворца храном. Он се умеша у разговор и нападе на васељенског учитеља вере, говорећи којекакве глупости и показујући своје не знање. А божански Василије се насмеши на све то и рече овоме: Видесмо и Демостена неписменог[12]. На то се овај нађе увређен, па се још више раздражи, а велики Василије му одговори: Твоје је да се стараш о спремању јела, a o божанским догматима ти не можеш расправљати нити им приступити, јер си глув и ништа не осећаш (Теодоритова Историја IV, 19). Овај Демостен је и касније покретао гоњење на Православне епископе и прогнао је баш брата светог Василија – Григорија епископа Ниског. Но и овога пута цар Валент опет остави на миру архиепископа Кесаријског.
Непоколебиви став светог Василија одбио је и донекле укротио први налет царевог непријатељства. Но Василијеве невоље с властима нису још биле завршене. Непријатељи православне вере, и посебно Василијеви непријатељи, потпаљивали су гњев царев, указујући на то да се једини Василије одупрео потпуној царевој победи над православним епископима. И заиста, ово је било тачно, јер у то време беху већ прогнани и св. Мелетије Антиохијски и Евсевије Самосатски, и многи други носиоци Православља на Истоку. Зато цар Валент, после свог пораза пред Василијем, поново устаде против њега, и овога пута одлучи да га протера. За прогонство Василијево све је већ било готово, спремљена је била и наредба о прогонству и царева рука беше готова да је потпише. Но Бог, Који чува Цркву своју, спречи ту неправедну одлуку. Јер када цар хтеде да потпише наредбу о прогонству светог Василија, рука му задрхта и нешто га спречи да то учини. Истога момента јавише му да му се изненада тешко разболео син Галатије. – Но борба св. Василија са државним властима није се ни на томе завршила.
У то време десио се један нови сукоб који су искористиле и иеке црквене старешине и вође, умешавши се сада у борбу против Василија више него сама државна власт. Због тог новог сукоба, а особито због понашања тих епископа, противника Василијевих, многи се црквени народ саблажњавао и душевну штету трпео. Јер ти епископи искористише ту прилику, о којој ће даље бити речи, да њоме прикрију, с једне стране, своје неслагање у вери са Василијем, a c друге стране своју злопамтљивост и освету због пораза који су претрпели приликом Василијевог избора за епископа. Они су се до сада потчињавали Василију као митрополиту само за то што су морали то чинити под притиском њихових верника, јер је народ сав одреда веома поштовао Светог Василија. Но ови баш ту његову славу и углед нису могли подносити. Десио се дакле следећи сукоб. Да би понизила Василија и одузела му велики црквени углед и црквену моћ коју је имао као митрополит Кесаријски, царска власт је нашла следећи повод за то. По наредби цара Валента, дотадашња велика област Кападокије буде почетком 372. године подељена на две области, на Прву и Другу Кападокију. Као центар Прве Кападокије остала је и даље Кесарија, за центар пак Друге Кападокије проглашен је град Тијана. По овој новој политичкој подели многи делови Кесаријске митрополије остали су на територији Друге Кападокије. Желећи да искористи за себе ову политичку поделу и да се одвоји од Кесаријске митрополије, епископ града Тијане Антим отказује послушност своме митрополиту Василију и одваја се од њега подчињујући себи епископе и свештенике на територији Друге Кападокије, и притом тражећи такође да за политичком поделом територије следује обавезно и црквена подела. Као дотадашњи митрополит древне митрополије Кападокијске Василије стајаше за древне обичаје Светих Отаца и правила црквеног управљања, која потичу из давнина. Тако у овом сукобу новозвани митрополит Тијански Антим нанесе много пакости Василију као законитом канонском митрополиту целе области, јер овај Антим тајно сазиваше своје саборе и отимаше себи свештенике, било убеђивањем или насиљем; усто он приграбљиваше себи и црквене приходе који припадаху митрополији Кесаријској, и друга слична безакоња он чињаше. Да би своја безакоња прикрио, он је разне лажи и клевете измишљао против Василија, па чак, – о, безумља! – клеветао Василија Великог у питањима вере. Све ово наравно ишло је на општу штету Цркве, на слабљење православних пред јеретицима и на саблазан многих хришћанских душа, јер људи се често и по злурадости радују свакој новини која руши старо стање, и од тога гледају да извуку неку корист за себе. Свако рушење постојећега лакше је од подизања разоренога, вели Григорије Богослов. Ова борба са Антимом потраја скоро 2 године.
Уставши одлучно у одбрану древних црквених обичаја и канонских права своје митрополије, свети Василије се није борио за себе и за своју власт, него се борио за корист Православне Цркве и Православне вере, чији је последњи стуб и темељ у ово време био управо велики Кесаријски митрополит и његова митрополија. Зато га Григорије Богослов и назива митрополитом вишњега Јерусалима. У таквој ситуацији светитељ Божји тражаше једино канонско решење тог проблема и зато се није повео за грешкама својих противника и главних криваца у овој ствари, него је нашао достојно решење за то зло. Да би осујетио покушај понижења моћне у Православљу и правоверју митрополије Кесаријске, чије би свако слабљење означавало и слабљење Православне Цркве у тим тешким за њу временима, он смисли следећу мудру и правилну ствар: повећа моћ Кападокијске Цркве тиме што основа нове епископије по свој Кападокији, и на њих доведе и рукоположи за епископе људе веома достојне и себи привржене, које он изабра између најбољих тадашњих православних подвижника и богослова. Такви су били: његов најбољи друг Григорије Богослов и његов брат Григорије Ниски и нешто касније свети Амфилохије Иконијски. Светог Григорија Богослова он уз помоћ Григоријевог оца, епископа из Назијанза, рукоположи за епископа малог места Сасима у другој Кападокији, а свог млађег брата Григорија за епископа града Нисе. Овим канонским црквеним поступком законити митрополит и искусни црквени вођа и пастир Василије постигао је три корисне ствари, по сведочанству самог Григорија Богослова. Прво, избором нових и бројнијих епископа посвећена је већа пажња и брига о душама; друго, сваки град је добијао свог епископа који ће се старати о његовим потребама; и треће, на тај начин се решавао дотични црквени спор и међусобна борба.
Овде треба рећи неколико речи о једној ствари у овом поступку Светог Василија, која је многе навела да погрешно виде и оцене сам овај поступак Светог Василија. Наиме, овакав поступак великог Василија ражалостио је и његовог тихог и спокојног друга Григорија Богослова, и међу њима настаде извесна несугласица. Шта на то треба рећи? Пре свега треба рећи да се Григорије уопште слагао са Василијевим поступком, само што је нарав Григоријева била тиха, жељна мира и молитвеног тиховања, а на овај начин он је увучен у најжешћу црквену борбу. А баш ту борбу са Антимом непријатељи су злоупотребљавали у својим клеветама на Василија и његове пријатеље. Григорије је убеђивао Василија да он није за такве црквене борбе. И са тог разлога Григорије није ни отишао у иначе мало и пролазно место Сасима, него је већма желео усамљеничку тишину и молитвено созерцавање у подвизима и све већој љубави према Богу (в. Писма Григ. 48. и 49). Василије пак са своје стране, врло је добро знао праву вредност и достојност великог Григорија, и да он далеко превазилази ту почаст да буде постављен за епископа у овако малом месту и у оваквим приликама, и зато је o томе писао епископу Евсевију Самосатском овако: „И ја бих желео да брат Григорије управља таквом Црквом, која би одговарала његовој величини и достојности, а мислим да би за њега била достојна једино цела васељена кад би се сабрала сва у једно. Но пошто је то немогуће, онда нека га, нека он буде такав епископ коме неће место давати част, него ће он давати част том месту. Јер великоме је својствено не само да се задовољава великим, него и да мале ствари чини својом силом и моћи великима“ (Писмо 98, 2). Не треба дакле овде мислити да Василије није знао, или је преценио, или подценио праву вредност Григоријеву и његове не само богословске, него и црквене и пастирске способности, а као доказ тога нека послужи следећа чињеница свима позната. Када је Василије, крајем 378. године, већ био на самрти, он је управо саветовао светом Мелетију Антиохијском и другим православним епископима да никог другог него Григорија пошаљу у Цариград да тамо поврати од аријанаца скоро изгубљено Православље. Ова последња жеља и последња радост Василијева би заиста и испуњена, и Григорије би послан у Цариград, где он за кратко време показа своје ненадмашне пастирске способности. Јер он за непуне две године васкрсну тамо Православље и поврати Цариград из руку аријанаца у Православље. Но када је св. Василије рукоположио Григорија за малено место Сасима, Василије се бринуо пре свега за добро Цркве, и то не само своје Кесаријске митрополије, која је била стуб и тврђава Православља на Истоку, и сваки покушај слабљења Василијеве црквене позиције био би на штету свему Православљу a у корист аријанцима, – него се он тиме бринуо и за целу Цркву на Истоку. Пустинољубива пак душа Григоријева говорила је слободно другу Василију тужне прекоре због такве врсте пријатељства које га ето спречава да се смирено подвизава. Но то је Григорије чинио само у личним писмима и разговорима, док је пред другим људима, и особито пред Василијевим непријатељима, он ватрено бранио Василија (Писмо Гр. Бг. 48), сматрајући да је то Василије учинио не по некој вољи или слабости људској, него по вољи самог Духа Светог. Иако је Василије знао да цени пријатељство, вели Григорије, када је требало да се ради Бога учини нешто веће и важније, он тада није гледао само на оно што пријатељу иде у рачун, него оно што је Цркви Божјој корисније. А за доказ да Григорије и поред жалости није осуђивао Василија за тај поступак нека послужи још и следећи догађај. Када новоназвани митрополит Тијански Антим дође у град Назијанз, који беше на територији Друге Кападокије, да приволи Григорија и његовог старог оца епископа да се отцепе од Василија и приђу новој митрополији, па их је час молио час им претио, они су обадвојица најенергичније одбили то и остали верни својој Кесаријској митрополији и њеном великом митрополиту Василију, због чега им је огорчени поразом Антим приписивао „василијанизам“, то јест велику приврженост Василију (Писмо Гр. Бг. 50). На крају треба још и ово рећи да та жалост Григоријева није дуго потрајала, јер се ускоро он свим силама дао на то да помогне великом Василију и са њим читавом Православљу, како на богословском тако и на црквеном пољу, што ће се одмах видети из излагања даљих догађаја из живота овог светог Василија.
Једна од највећих брига Светог Василија беше старање око уједињења помесних Цркава Истока и Запада. Но то не беше нимало лак посао. И у том, као и уопште у свом богословском и пастирском раду у Цркви Божјој свети Василије је имао да издржи тешку борбу и доживи многе горчине и од непријатеља и од пријатеља. Стање црквено на Истоку беше врло тешко, а и однос између Источних и Западних помесних Цркава не беше бољи. Јер после светог Првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године, који је православно исповедио веру Цркве у једносушност Сина Божјег и Оца, јеретици аријанци су покушавали на све начине да изврну ту свету Никејску веру, или макар да наведу православне да у одбрани те вере оду у неку другу неразумну крајност. Лукавост аријанска и ревност не по разуму епископа Маркела из града Анкире, довела је до тога да се чак и многи православни међусобно поделе по питању светог Никејског Сабора. Јер овај неразумни Маркел, у својој, тобоже, ревности, под видом заштите Никејске вере обнови Савелијево учење, које беше већ давно осуђено. Његови ученици то учење раширише још више, тако да су аријанци лукаво говорили да и Никејска вера личи на Савелијево учење. На Истоку су зато православни врло рано осудили Маркела и његове ученике. Ови православни покушаваху да објасне Западним епископима, и особито Римском епископу, да престану подржавати Маркела и његове присталице, пошто је то ишло на рачун угледа Никејске вере православних. Међу таквима први беху Свети Василије Велики и Св. Мелетије Антиохијски. Они настојаваху да објасне Римском епископу Дамасу и другима да не подржавају Маркелове ученике на Истоку, јер тиме потпомажу разједињењу православних, на радост злурадих аријанаца. Група таквих ученика Маркелових беше у Антиохији и не хоћаше се потчињавати светом Мелетију, подржавана у томе баш од Римског епископа. Овај раскол у Антиохији веома отежаваше не само уједињење православних на Истоку, него и сједињење Источних и Западних Цркава. По надахнућу Духа Светога Свети Василије узе на себе тај подвиг да сједини и Источне епископе међусобно и Западне са Источнима, ослањајући се у томе на светог и великог Атанасија Александријског, који још беше у животу.
Свети Атанасије Велики имађаше велики углед и уважење код свих православних на Истоку, а такође и на Западу. Зато Св. Василије, желећи да дође до општења са епископима и Црквама на Западу, обрати се прво Св. Атанасију одмах следеће године пошто је постао епископ (371. г.). И Св. Василије мољаше Св. Атанасија да буде у овом случају за Цркву оно што пророк Самуил беше за Јеврејски народ, и да посредује да Западни епископи дођу на Исток и подрже православне у борби против аријанаца. „Ја сам увидео, по овој малој способности коју имам за схватање ствари, вели Св. Василије, да је једини начин да се помогне нашим Црквама сагласност и једнодушност с нама Западних епископа. Јер ако би они ону ревност, са којом устају на Западу против једног или два тамошња јеретика, показали и према Цркви у нашим крајевима, онда би од тога настала општа велика корист“ (Писмо 66). Особито Св. Василије мољаше Св. Атанасија да Западни епископи признају Св. Мелетија у Антиохији, а не да подржавају групицу верних око епископа Павлина, која још није ни правилно веровала у Свету Тројицу. Зато је потребно, моли Св. Атанасија Св. Василије, да он посредује код Западних да они одбаце своју подршку Маркеловим следбеницима на Истоку. Није довољно да у Риму знају само да анатемишу злогласног Арија, a y исто време подржавају Маркела, који иако је противан Арију, није међутим ништа мањи јеретик од Арија, јер он одриче постојање Сина Божјег као посебног Лица у Светој Тројици (Писмо 69). Светог Атанасија Василије називаше духовним оцем својим и целе Цркве Православне (Писмо 82), јер знађаше да је он учинио више од свих за јединство вере и Цркве, и да ће опет учинити нешто такво. Но и Св. Атанасије уважаваше младог епископа из Кесарије и говораше да треба славити Бога што је дао таквог епископа Кападокији, каквог би желела да има свака област у васељени (Писмо Св. Атан. Паладију). Но Свети Атанасије се ускоро упокоји и отпочину у Господу од многих трудова својих и страдања за Православну веру. У то исто време Св. Василије упути и писмо папи Дамасу у Рим, износећи му тешко стање Цркава на Истоку и молећи га да дође неко са Запада и помогне им, a ocoбито да помогне помирењу Павлиновом са Црквом у Антиохији (Писмо 70). На ово писмо никаквог одговора из Рима Св. Василије не доби.
Следеће 372. године обрете се на Истоку један ђакон Миланске Цркве по имену Савин, и Св. Василије искористи да са групом Источних епископа пошаље по њему писма разним епископима у Илирији, Италији и Галији. Тако и би. Он окупи са св. Мелетијем око 30 епископа православних и написа опширно писмо епископима у Италији и Галији, које ови Источни епископи потписаше и послаше по ђакону Савину. У писму Св. Василије описиваше тешко стање на Истоку и позиваше Западне да дођу у помоћ против аријанаца. Указиваше светитељ Божји на потребу мира, љубави и узајамне помоћи у Цркви, која је једно тело Христово, и завршаваше писмо овако: Ви са Запада дугујете Истоку неоцењива добра која сте са Истока добили, то јест веру и проповед Еванђеља, зато сада немојте презрети тај део васељене преплављен јересима, нити дозволите да се угаси вера на Истоку одакле је прво и засијала (Писмо 91 и 92). У овим тако дивним и потресним речима светитељевим осећа се пре свега велико смирење његово, пошто је смирење уопште прва врлина и одлика светитеља Божјих. Гле, зар то није велико смирење говорити о гашењу вере на Истоку, кад тај Исток има живог једног Василија Великог! Но и овога пута на преклињања светитеља Божјег Рим и Запад остадоше глуви и неми. Ипак Св. Василије ни сада не посустаде и не одустаде од старања о јединству Цркве Христове. Друге године (373. г.) он опет покрену Источне епископе, а особито Евсевија Самосатског и Св. Мелетија Антиохијског, да поново пишу на Запад и траже њихово братско општење и помоћ. Ова три света епископа нарочито су хтели да објасне Западу да пошаље своје представнике да они упознају право стање црквених ствари на Истоку те да на Западу не примају било коју јеретичку групу у своју заједницу, па макар им та група и потписивала Никејско исповедање вере. Јер се, наиме, дешавало да са Истока оду на Запад и преставници неких јеретичких група и пapтиja, који у Риму лицемерно признају православну веру, а онда се са писмима од Западних епископа врате на Исток, и то користе против православних ради утврђења и ширења своје јереси (Писмо 129). Тако су били урадили јеретици духоборци на челу са Евстатијем Севастијским, који отиде у Рим папи Либерију, лицемерно потпишу Никејску веру, добију од папе канонско писмо, са којим су онда пркосили православнима ка Истоку и утврђивали своју јерес (Писмо 263). Док се Св. Василије спремао да са осталим епископима напише такво писмо на Запад, дође са Запада презвитер Евагрије, који беше родом из Антиохије, али је пре неколико година био отишао на Запад у пратњи једног западног епископа који беше дотле прогнаник на Истоку. По овоме презвитеру Евагрију из Рима су вратили натраг она писма Василијева и Источних епископа, јер им се тобож нису допала, а уз та писма пошаљу и један образац писма како треба писати на Запад. Уз то су из Рима тражили да прво дође са Истока на Запад једно посланство изабраних људи, па тек онда можда би неко са Запада могао доћи на Исток (Писмо 138). Ово бејаше јавно понижавање и Светог Василија и Источних епископа, и за Василија то означаваше у ствари рушење Никејске вере под изговором, тобож, њене подршке. То, y ствари означаваше још и ово: да Св. Василије треба да се одрекне Св. Мелетија, јер Рим држаше у Антиохији сво време страну одељеној групи Павлиновој. У одговору презвитеру Евагрију Св. Василије тражаше да све што буде учињено у Цркви треба да буде по вољи Господњој и по црквеном реду и поретку, а не по вољи и жељи људи (Писмо 156).
Није било мало огорчење Светог Василија на Запад, a ocoбито на горди Рим, када је ускоро, то јест 375. године, уместо свих његових настојања, римски епископ Дамас одговорио осудом светог Мелетија и писменом подршком Павлинове групе. Јер те године Дамас посла писма којима признаје Павлина за епископа у Антиохији, што војвода царев Терентије покуша да на силу спроведе у дело. Чувши за то, велики јерарх Кападокијски и целе васељене пише војводи Терентију и вели му да се он не меша у ствари које нису његова надлежност, него надлежност црквених старешина, зато нека он ту ствар препусти епископима. Што се пак тиче таквог поступања Рима, то нека се војвода томе не чуди, јер у Риму потпуно не знају овдашње прилике, а и не настоје да их упознају како треба. Ја желим да имам мир и љубав са свима, вели Св. Василије, но ја нипошто и никада не могу заборавити и напустити Мелетија, тог правог човека Божјег и најдивнијег епископа истините Цркве Божје у Антохији. И не Мелетије него Павлин нема правилну веру о Светој Тројици, и зато „ја не само што никада нећу уступити пред људима који се хвале да су добили неко писмо од неких људи, него да су га добили и са самог неба, ја их не могу сматрати да припадају заједници Светих, ако они не следују за правом и здравом вером Православном“ (Писмо 214).
Но и поред таквог понашања епископа Римског и осталих са Запада, велика брига и љубав Св. Василија за православну веру и јединство Цркве учини да он још једном покуша дело уједињења Источних и Западних епископа. У светог Мелетија у то време беше један веома способан ђакон по имену Доротеј. Он беше вичан путовањима и разговорима о црквеним пословима. Њега Св. Василије изабра да га пошаље у Рим са новим писмима од Источних епископа. Други Источни епископи предлагаху да би добро било да пође у Рим брат Василијев Св. Григорије, епископ Ниски. Међутим њима Св. Василије одговори да његов брат Григорије, због своје смерности и безазлености, није погодан за разговоре са гордим и надменим папом римским, човеком који сматра себе да седи негде горе високо, те зато не може да чује оне који му из низине одоздо говоре истину (Писмо 215). О тадашњој гордости римског епископа писаше у то време Св. Василије и епископу Евсевију Самосатском, поводом папиног непризнавања Св. Мелетија а признавања полујеретика Павлина: „Када се покушава исправити горда нарав неког, онда она постаје још гордија и надменија. Зато нам је боље да очекујемо помоћ једино од Господа, јер ако нам се Он смилује, каква нам онда друга помоћ треба? А ако се гњев Божји продужи над нама, каква ће нам онда корист бити од западне горде обрве? Јер они на Западу нити знају праву истину о стварима код нас, нити допуштају да их неко обавести, јер су унапред обузети лажним предрасудама. Они и сада (у Антиохији) чине оно што су чинили раније са Маркелом: противе се онима који им говоре праву истину, а подржавају јерес. Зато хтедох и сам, без вас других епископа, да напишем старешини Римском и да му кажем да они нити знају право стање ствари код нас, нити пак пристају да им неко укаже пут којим би га могли дознати. И такође да му још кажем да не напада оне који се и онако налазе у невољи због многих искушења, нити пак да сматра да је гордост неко достојанство, јер сама гордост је већ довољан грех да човека начини непријатељем Божјим“ (Писмо 239, 2). Изабравши дакле презвитера Доротеја, (јер он у међувремену беше рукоположен за презвитера од Св. Мелетија), Свети Василије са осталим епископима посла по њему и по презвитеру Санктисиму два писма на Запад почетком 376. године. Једно писмо беше упућено од свих Источних свима Западним епископима, а друго сам Св. Василије упути епископима Италије и Галије. У оба писма би изнето тешко стање Цркве на Истоку због борбе са јеретицима, и би тражена братска помоћ од Западних епископа. Јер говораше њима свети Василије: „Господ наш Исус Христос примио је да читаву Цркву Божју назове телом Својим, а све нас учинио је међусобним удовима, и свима нама је дао да будемо блиски једни другима сходно повезаности удова. Стога, иако смо местом боравка далеко једни од других, ипак смо кроз то јединство близу једни другима“ (Писмо 243). Указујући западнима на то саборно јединство Цркве као тела Христовог, Св. Василије им смирено напомиње и ово: „Свуда се распрострло зло јереси, и зато се треба бојати да оно не прогута наше помесне Цркве, па се онда окрене ка здравим деловима – вашим Црквама. Можда смо ми први предани оштрим зубима непријатеља Христових да нас самељу због умножења грехова код нас. Али вероватније је закључити да је општи непријатељ душа наших прво напао на нас зато што је одавде из наших крајева (са Истока) почело да се шири и проповеда Еванђеље Царства Божјег које се затим проширило по свој васељени. Зато је он почео прво овде да шири своју отступничку науку, а затим ће настојати да је рашири по свој васељени“ (Писмо 243, 3). Дошавши са тим писмима Василијевим у Рим, озбиљни и чврсти презвитер Доротеј предаде их Римском епископу, који у то време држаше сабор у Риму, на ком беше присутан и архиепископ Александријски Петар. У расправљању са Доротејем пaпa Дамас и Петар назову пред њим светог Мелетија Антиохијског и Евсевија Самосатског аријанцима, што веома увреди Доротеја и он тако оштро и одлучно одговори да су се и они увредили, јер је и он њима пребацио општење са Маркелом, који заиста беше јеретик, док св. Мелетије и Евсевије то нису. Иако беше задовољан због оваквог држања Доротејевог кад је у питању истина, велики миротворац Василије ипак писаше касније Петру Александријском извињавајући се за такво понашање Доротејево према Петру, кога Василије уважаваше. Но што се тиче епископа Мелетија и Евсевија, додаје Св. Василије у истом писму Петру, они ни најмање нису јеретици, јер да су они заиста такви, ја ни за моменат не бих пристао да имам општење са њима (Писмо 266).
Нажалост, сва ова преклињања и молбе миротворца Василија нису наишле на праву братску љубав и помоћ на Западу. Једино што су следеће 377. године одговорили писмом неки од Западних епископа, но не и Римски епископ. Али од тих њихових обичних писама није било стварне помоћи. Велика душа Василијева туговаше због тога, но не очајаваше. Јер, говорећи о тешком стању Цркве на Истоку, он ни мало није очајавао него је тиме показивао своје велико смирење. У њега није било страха да ће Црква Божја на Истоку пропасти, јер је он добро знао Ко је Глава Цркве и једини Спаситељ њен, Који ће учинити да ће те исте помесне Цркве на Истоку кроз неколико година триумфовати на Другом Васељенском Сабору 381. г. у Цариграду, изишавши и без Западне и римске помоћи као победник против Аријеве и Аполинаријеве и духоборачке јереси. Тако ће ce обистинити и испунити и овде она истинита реч Спаситељева да се сила Божја у немоћи нашој показује (2. Кор. 12, 9). Те се речи Господње испунише управо на Светом Василију онда када је он туговао над тешким стањем у Цркви на Истоку и из смирења тражио одасвуд помоћ. „Нека вам није непознато, – смело исповедаше он баш тада, – да смо ми јавно изложени свима опасностима, као у мору напред истурене стене, и да ми дочекујемо гњев јеретичких валова, који наваљују и разбијају ce o нас, те тако не запљускују оне што су иза нас. Када пак кажемо „нас“ ми не мислимо на нашу људску моћ, него на благодат Бога нашег, Који у нашој људској слабости показује своју силу“ (Писмо 203, 1).
У својој бризи и старању на делу миротворца и спасиоца Цркве Христове велики Василије је неуморно радио на измирењу и сједињењу не само Истока и Запада, него и појединих епископа и помесних Цркава међусобно. Такође је он настојао и да многе слабе у вери или отпале од вере отме из канџи аријанских и придобије за Цркву Православну. О томе је сам он писао овако: „Наше време веома тежи разарању Цркава свуда, и то смо већ поодавно увидели. Уз то још нема никога да се брине о изграђивању Цркве, и о исправљању грешака браће, и о снисходљивости према слабима, и о заштити оних који су здрави. Зато је велика потреба у ово време старати се и бринути се да се учини неко добро за Цркву. Добро пак учинити за Цркву значи сјединити оно што је сада раздвојено. А сједињење може бити ако усхтеднемо бити према слабима снисходљиви у ономе што ничим не штети душама… Зато је, мислим, потребно да праве и истините слуге Господње покажу велико старање о враћању у јединство Цркве оних који су на разне начине раздељени међусобно. Јер „ништа тако није својствено хришћанину као стварати мир“ (Писмо 113 и 114).
Ова пастирска љубав и миротворство светог Василија начинили су од њега другог Апостола Павла. Јер као и свети Апостол, тако и овај светитељ Божји беше свима све да како год спасе кога (1. Кор. 9, 22). Таквим својим радом и снисходљивошћу Св. Василије је успео да многе вернике, па чак и епископе, обрати из аријанске и духоборачке јереси у Православље. Јер он најпре од њих тражаше само најнужније исповедање Никејске вере и одбацивање аријанског и духоборачког учења да је Син или Дух Свети твар, а не истинити Бог. Када је затим такве слабиће у вери приводио у крило Православне Цркве, онда је код њих допуњавао све оно друго што им је недостајало (Писмо 113). Није светитељ Божји попуштао у вери или дозвољавао отступање од ње, – Боже сачувај!, – него је само пастирски мудро и постепено приводио од јеретика заражене у вери ка потпуном познању Истине. Такав његов пастирски рад брзо је уродио великим плодом, јер је многе епископе, клирике и мирјане, па чак и читаве помесне Цркве обратио од јереси у Православље. Неки неразумни и не по разуму ревнитељи саблажњавали су се таквим његовим поступањем према слабима у вери, и неки cv због тога чак отступили од њега, међу којима беху и извесни монаси из града Кесарије. Дознавши за такву неразумну и неумесну ревност, сам свети и превелики Атанасије Александријски писао је у заштиту светог Василија ово: „Реците тим дрским монасима из Кесарије да не устају против возљубљенога нам Василија епископа, истинског слуге Божјег, него нека га слушају као деца оца и нека не противурече ономе што он чини и говори. Јер када би он био сумњив у истини вере, онда би њихово противљење било похвално; но и они сами, а и ми сви, знамо сигурно да је Василије похвала Цркве и праве вере. Нe треба се противу таквога борити, јер се он силно подвизава и бори за истину, поучавајући оне којима је то потребно. Зато треба имати поверења у његову добру савест. Јер знам добро да он бива са слабима слаб, еда би и слабе придобио (1. Кор. 9, 22). Нека ти монаси гледају на ту пастирску мудрост његову, и нека прослављају Бога што је Кападокији дао таквога епископа, каквога би желела да има свака земља у васељени“ (Писма Паладију и Јовану).
Блажени Григорије Богослов прича како се једном приликом док је Св. Василије беседио у Цркви о Светој Тројици, један присутни монах саблазнио као да Св. Василије не говори добро о Духу Светом. Када тај монах сутрадан критиковаше Василија пред другима и пред Св. Григоријем, Григорије га пред свима изобличи због његове дрскости и објасни му да је Василије једина светиљка Истине и животворна сила њена. Доказ: он је још једини остао непротеран од аријанаца, и по богоданој му мудрости проповеда јасну истину о Божанству Светога Духа, но тако да би придобио и оне који се још колебају у вери у Духа Светог (Писмо Григ. Бр. 58). Свети Григорије и на другом месту изобличава такве дрске и неповерљиве људе, говорећи: Имају неки злобни људи, који се саблажњавају, и саблажњавају друге, тиме додају себи зло на зло, јер се усуђују говорити против Василијевог богословља о Духу Светом. Василије пак сматра да речју Божјом треба мудро управљати и са знањем и расуђивањем њоме располагати (ср. Пс. 111, 5). Особито то треба чинити сада у време ове ноћне борбе са јеретицима, док не наступи време разведравања. Василије је знао да дрске јеретичке вође, које имађаху велики утицај на цара јеретика, погрешно схватају и намерно изврћу и најтачније православне речи о вери, и тако га често опадају и клеветају код цара. Није много требало па да цар прогна Василија, и јеретицима преда његову Цркву на општу пропаст православних душа. Зато је богопросвећени светитељ Божји и пастир Цркве мудро излагао праву и истиниту веру о Духу Светоме као Трећем Лицу Свете и Божанске Тројице, но при томе бирао такве речи из Светога Писма и из поузданих сведочанстава Светих Отаца, какве јеретици не би могли лако извртати и на зло употребљавати. То ce најбоље види из књиге коју Свети Василије написа у одбрану православне вере о Духу Светом против јеретика духобораца. Ту књигу свети Василије написа на тражење светог Амфилохија Иконијског. А ево како.
У Кесарији Кападокијској сваке године петога септембра беше велики црквени празник и сабор у част светог мученика Евпсихија. Са свих страна су се скупљали епископи и народ на свеноћно бденије и празновање светог мученика Христовог. Тако би и године 374. За време док Свети Василије као митрополит целе Каподокије началствоваше на свеноћној служби светом Евпсихију, окружен масом хороепископа и народа, он у једном моменту, после читања Псалама, произнесе стари свима познати возглас у славу Свете Тројице: „Слава Оцу кроз Сина у Духу Светом!“ Затим чтец продужи читање а народ певање Псалама, и на крају се опет чу глас архиепископа Василија, али сада са једним новим тројичним возгласом: „Слава Оцу са Сином и са Светим Духом!“ О томе и сам Св. Василије овако пише светом Амфилохију: „Када сам се недавно молио са народом и изговарао обадва возгласа Богу и Оцу, и то једном: „Са Сином и са Духом Светим“, а други пут: „кроз Сина у Духу Светом“, неки од присутних пребацише ми да употребљавам неке речи које их зачуђују“ (О Св. Духу, 1, 3). Да би показао да је онај први возглас правилно заменио овим другим, због тога што га је јеретик Аеције злоупотребљавао унижујући Духа Светога, а затим да би оправдао употребу овог новог и тачнијег возгласа Светој Тројици, којим се јасно изједначује Дух Свети са Оцем и Сином, Свети Василије је и написао читаву књигу о Духу Светом, коју је крајем 375. г. упутио Светом Амфилохију. У њој он наводи древна предања и изреке Светих Отаца који посведочавају правилност његовог учења о Духу Светом. Но пре свега он указује на саму тајну светог Крштења, коју је сам Господ прописао да вршимо: „у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 19), а не „кроз Светога Духа“. Како је онда после таквог слављења Светог Духа могао неко да посумња да свети и велики духоносац Василије не учи тачно о Светоме Духу? А што је он понекад употребљавао не увек исте речи и називе за Духа Светог, то је било зато што је светитељ добро знао да сила наше вере није у голим речима, него у правилном веровању и истинитом поимању онога што нам је Бог открио. Угледајући се и овде на светог и великог Атанасија, Св. Василије се није слагао са неразумним и неблаговременим ревнитељима око простих и голих речи. То оправдава и Св. Григорије Богослов говорећи таквима: „Неће бити никакве штете ако се уместо једних употребљавају друге речи, које излажу и уче ту исту истину. Јер наше спасење није већма у речима, него ли у самим стварима“, то јест у стварном исповедању истините вере. Кад су у једној прилици Св. Григорију говорили нешто против Св. Василија, он им одговори: Василије је мој руководитељ у животу и учитељ у догматима… Василијево богословље јесте и моје богословље, и свакога онога ко ми је пријатељ. Василијево веровање о Духу Светом јесте и моје веровање. То је вера свих православних. Јер Василије, вели даље Св. Григорије, и јавно проповеда најправославније учење да је Дух Свети Бог; па се чак и заклињао пред другима, када је то било потребно, да ако не поштује заједно са Оцем и Сином и Духа Светог као једносушног и равночасног, нека сам буде одвојен и лишен Духа Светог заувек. Онима пак који су се неразумно и без разлога саблажњавали о Василијеву пастирску мудрост и снисходљивост, којој га је ради спасења слабих сам Дух Свети учио, Св. Григорије је говорио да по слабој вери својој не држе обичне речи као правило вере, јер истина није у обичном гласу и звуку речи, него у самој мисли и истини (Писмо Гр. Бг. 58). Василијева теологија о Духу Светом произилази и долази њему од самог Духа Светог, а што понекад он не говори о њој истим речима, треба се сетити да ни сами свети Еванђелисти нису сви истим речима говорили о Господу, јер је тако било потребније и корисније. Па ипак сви свети Еванђелисти говорили су једну исту проповед Еванђеља, али сваки онако како га је учио Дух Свети који беше у њима.
Да би показали велико пастирско старање и жељу Светог Василија за спасење свих и свакога, и за сједињење свих у истиниту веру и Цркву Православну, па макар неки пре тога били и јеретици, испричаћемо још и његово дуготрпељиво старање које он показа према епископу Евстатију Севастијском, као некада Гoeпод према Јуди. Споменуто је већ да овај Евстатије беше човек веома превртљив и непостојан у вери. У млађим годинама он беше ученик самога Арија, а касније учитељ злогласног јеретика Аеција (Писма 223 и 244). Но покајавши се касније, он би примљен од Епископа Ермогена у Василијевој Кападокији, где он после покајања постаде чак и свештеник (Писма 244 и 263). Међутим касније Евстатије опет приђе аријанцима, али се убрзо поново покаја и врати у Кападокију где после исповедања православне вере успе да се додвори да га изаберу и за епископа у граду Севастији. Ни после тога његова чврстина у православној вери није била постојана, јер је опет једном потписао аријанску веру, а онда се пред папом Либеријем покајао и потписао Никејску православну веру (Писма 244 и 263). Најзад, он ни ту не остаде, него приђе новонасталој јереси духобораца и постаде један од њених главних вођа. Међутим, овај препредени и превртљиви човек, још док бејаше православан, успе да задобије поверење и љубав Светог Василија највише због свог наизглед строгог аскетског живота. Тако у време када Василије би изабран за епископа, Евстатије већ беше епископ Севастијски и имађаше црквено општење са православнима, те га и Василије прими у црквену заједницу и чак му Евстатије постаде и пријатељ. Међутим не прође много времена а неки епископи почеше попреко гледати на Св. Василија због тога што пре Василија беху увидели да Евстатије лицемери у вери и животу, а Василије се још дружи с њим. Јер у исто то време Евстатије пред другима квараше веру православну и дружаше се са отвореним јеретицима. Због тога једнога дана у месецу јуну 372. године сам Св. Василије оде код Евстатија, и стаде разговарати са њим о вери, да би се лично уверио да ли је он стварно јеретик или није. Два дана они тако разговараху о вери, и лукави Евстатије успе да сакрије своје праве мисли, те се Св. Василије врати од њега успокојен и умирен, хвалећи Бога што овај човек није јеретик. Али не дуго после тога епископ Никопољски Теодот нападе отворено светог Василија говорећи му за Евстатија да куд год иде хвали се како није попустио пред Василијем ниучему нити се сложио са њим у вери (Писма 98-99). Уз то још Евстатије беше отпочео пред другима да ружи и клевета Светога Василија приписујући му свакојаке измишљотине, да би себе тиме лукаво сакрио и оправдао пред својим ученицима и присталицама. Дознавши за то Св. Василије отиде поново Евстатију и затражи од њега изричито да му потпише писмено изложену православну веру, иначе ће га одмах искључити из заједнице православних епископа. Ово би 373. године. Но Евстатије, чим то потписа, оде од Василија и одрече пред другима све што је учинио. Да би своју кривицу и јерес сакрио, Евстатије отпоче да говори и да свуда шири нека писма, тврдећи да је Василије, тобоже, присталица Аполинаријеве јереси (Писма 125 и 129 и 131). Пришавши отворено јеретицима духоборцима Евстатије се нарочито окоми на Светог Василија због његовог православног учења о Духу Светом, којим је Св. Василије у прах развејао духоборачку јерес и заблуду. Тада Свети Василије, после толико труда и трпљења и настојања да обрати и спасе овога Јуду, јавно и писмено изобличи Евстатија за сво његово досадашње лицемерје и храмање у вери на обе ноге, као и за улизивање свима и свакоме, и за непостојаност карактера, те га на крају сасвим одлучи од Православне Цркве (Писмо 223-4, и 263). Но иако бедни Евстатије беше нанео толико зла и пакости Св. Василију, овоме ипак беше жао тог човека, кога ради Истине Божје мораде одлучити од Цркве. „Знајте, пише Св. Василије тим поводом, да и мене боли то одсецање, и да са много бола реших да то учиним. Но знајте и то да љубитељима Истине није ништа милије од Бога и Божје Истине“ (Писмо 151). Ово искључење из Православне Цркве и одвајање од највећег јерарха њеног – Св. Василија беше коначна погибао за Евстатија. То је добро знао Св. Василије, зато је тако често показивао велико и дуго трпљење и милостивост према Евстатију, еда би како спасао грешника. Св. Василије благодаћу Божјом беше свестан својег значаја у Цркви, и зато је једном другом приликом са смерном смелошћу писао неким епископима: „Онај ко напушта заједницу са нама, нека зна да такав самога себе отцепљује од целе Цркве“ (Писмо 204, 7). Ово правило остаде да важи за све православне до данас, и до краја века.
Тако свети и велики Василије беше велики миротворац и организатор Цркве Православне. Таквим његовим радом и трудом, и таквом пастирском и богословском мудрошћу, убрзо бише окупљени у једно сви православни на Истоку, а такође придобијени и повраћени Цркви и многи јеретици. Особито је Св. Василије знао и умео да подиже и даје Цркви млађе клирике, епископе и богослове, који су после продужили њиме започето дело. Такви су били: свети Амфилохије Иконијски, свети Григорије Ниски брат Св. Василија, и најмлађи им брат Петар, кога Св. Василије рукоположи за презвитера, а касније би изабран и за епископа Севастијског. Ови млади епископи и богослови наставише борбу за Православље заједно са старим, већ прекаљеним борцима: Светим Мелетијем, светим Григоријем Богословом, и другима. Кроза све ове Оце, саборце и ученике Василијеве, тријумфоваше свето Православље на Другом Васељенском Сабору у Цариграду 381. године. Посебно пак бораше се за Православље а против јереси аријанске Св. Григорије Богослов, кога Св. Василије посла у Цариград да ослободи поробљену аријанством престоницу, што он и учини. За њим следи Св. Амфилохије Иконијски, који пошто доби књигу о Духу Светом од Св. Василија, одржа сабор у Иконији 378. г на коме осуди духоборачку јерес. Свети пак Григорије Ниски, брат Св. Василија, изазван Евномијем који после смрти Св. Василија написа књигу против Св. Василија, – за живота то није смео учинити, – написа 12 књига против Евномија и његове јереси, a y заштиту Св. Василија и Православне вере.
Упокоји се пак свети и богоносни Василије после многих и честих својих болести у 49-ој години свога живота, 31. децембра 378. године, и би погребен 1. јануара 379. године. О његовом упокојењу и погребу говори Св. Григорије Богослов. Пошто свети Василије свој земни пут заврши и веру очува, жељаше силно да отиде из овога света. Но y последњем моменту свога живота он, иако веома слаб и болестан, учини и то добро Цркви што устаде и рукоположи Духом Светим најверније од својих ученика и клирика, тако да свети олтар не оскудева у свештенству. У последњим часовима његовог земног живота сабра се око њега хор Анђела и Светитеља с неба, a са земље сав град Кесаријски са околином. Сви они жељаху да Св. Василије још остане на земљи ради веће користи Цркви и свој васељени. Али је требало, вели Св. Григорије, да се покаже да је и Василије човек. Зато, поучивши све присутне божанским речима и тајнама, Светитељ с радошћу предаде душу анђелима да је носе Богу, изговарајући последње речи: „У руке твоје предајем дух мој“. При погребу његово тело ношаху руке светих људи, а сви верни хрљаху са свих страна да се дотакну макар и крајичка одежде његове, или ма чега његовог, јер то сматраху за велики благослов. И не само верни, него и не знабошци, па чак Јевреји из града Кесарије и околине тискаху се сви одреда, да би одали пошту и благодарност овом великом добротвору свом. Јер Св. Василије је својом милостињом и доброчинством обасипао не само хришћане него и Јевреје и Јелине. У том изливу свенародне туге и поштовања према Св. Василију толики се народ слеже око његовог светог тела, да је неколико њих умрло од тискања, што свети Григорије и сав народ сматраше не несрећом него благословом и блаженством за њих, јер се такви удостојише да заједно отпутују са Светитељем у онај свет. Тако би погребен и прибројан Оцима својим овај међу јерејима Архијереј, и међу проповедницима велики Глас Речи Божје, и међу мученицима Мученик.
Недостало би нам времена када би хтели да испричамо још и остале подвиге и дела овог богоносног оца и васељенског јерарха Цркве Христове Православне. Јер ми још ништа нисмо рекли о његовим бесмртним врлинама милостиње и љубави према беднима[13]; ни о његовом подвижничком животу у пустињи и на епископској катедри; ни о његовим молитвеним узлетима у горње светове, о чему сведочи његов рођени брат Григорије који га је виђао свег обасутог божанском несазданом светлошћу[14]; ни о његовим подвизима и трудовима на уређењу благољепија и поретка у храмовима Божјим и црквеним богослужењима; ни о његовим устројствима манастира и монашких и канонских правила, која и до данас Православна Црква чува као своје драгоцено благо и бесмртно наслеђе; ни о његовом узвишеном богословљу и тумачењу Светог Писма, које обоје заувек остадоше у Цркви Православној као свагдашње правило вере и образац богодоличног богословствовања; ни још о многим другим његовим делима и подвизима и врлинама надчовечанским, или боље рећи богочовечанским. Притом да и не говоримо о томе каква он дела божанска чини и сада на небу за Цркву Божју у свету и за нас грешне на земљи, приносећи тамо, по нелажној речи његовог нераздвојног и на небу и на земљи друга Св. Григорија Богослова, жртве и молитве за нас људе и за сав народ Божји на вечној Литургији у оном благословеном и незалазном Царству Пресвете и Живоначалне Тројице. Јер Он је, по речи истога Григорија (Беседа 18 и 43), човек и угодник Божји, верни служитељ и економ тајни Божјих и жељено биће Духа Светога; он је стуб и тврђава Цркве Православне, воља Господња за њу и за нас, спасоносно правило и програм за све Цркве и све душе; он је светилник света који зрачи речју Живота, основа вере и храм Духа Светог, обиталиште сваке благодати и сваке врлине Христове; он је васељенски тројични Јерарх Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне кроза све векове векова.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ИПОЛИТА РИМСКОГ
И КЕНСОРИНА, САВИНА И ХРИСИЈЕ ДЕВИЦЕ
и осталих 20 мученика пострадалих с њим
Ови свети пострадаше 269. године, за царовања Клавдијева[15] а намесниковања Викаријева и Улпијева. Свети Кенсорин беше први члан Сената, магистер по звању[16]. Оптужен као хришћанин, и упитан, он смело исповеди Христа. Зато би бачен у тамницу. Пошто силом Христовом учини многа чудеса, па и мртвога васкрсе, сви присутни војници повероваше у Христа. Зато им свима главе отсекоше; а беше их двадесеторо.
Блажена Хрисија, хришћанка, блисташе и пореклом и побожношћу. И она би изведена на суд. Најпре је обесише, па је воловским жилама тукоше; затим је изнемоглу повалише на земљу, и бише је дебелим моткама, и ребра јој буктињама палише, и онда у тамницу вргоше. Доцније је опет изведоше из тамнице, камењем јој вилице поломише, корбачима оловним по леђима бише, затим јој камен о врат везаше и у дубину морску бацише. И тако блажена девица доби венац мучеништва.
Зато што исповеди веру у Христа, светог Савина тукоше тешким чекићима; затим га о дрво обесише, жилама бише, и бакљама му груди палише. А он усред тих мука, благодарећи Господа, предаде душу своју у руке Његове.
Сазнавши за ова мучеништва свети Иполит свештеник римски, побуђен божанском ревношћу, оде и укори намесника за свирепост и нечовечност, и назва га крвопијом. Намесник се наљути и нареди те га по лицу тукоше, и на друге многе и страшне муке ставише, a са њим и свештенике и ђаконе који су га пратили. Најзад им везаше и руке и ноге, па у море бацише. И тако ови блажени добише неувенљиве венце мучеништва.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ТЕОФИЛА НОВОГ
Рођен и одгајен у Цариграду у време цара Константина и Ирине[17]. Као војвода отишао у рат против Сарацена, то јест Агарјана[18]. А имао је поред себе и друге две војводе као помоћнике, који су му завидели. Када се Агарјани приближише, Теофил изиђе са флотом и удари на њих, показа велику храброст улетевши усред агарјанске флоте и оштетивши је силно. Али оне друге две војводе, завидљивци, оставише га и побегоше.
Но пошто агарјанских лађа беше много више него његових, опколише га и ухватише живог. И као заробљеника одведоше га са собом, бацише у тамницу, и држаше у њој четири године. Затим га, једног богомрског празника свог, изведоше из тамнице, и наваљиваху на њега и милом и силом да се одрекне Христа и прими њихову веру. Пошто он то одби, они му отсекоше главу. И тако овај свети мученик доби неувенљиви венац.[19]
СПОМЕН СВЕТОГ
ПЕТРА
цара бугарског
Син бугарског цара Симеона (+ 927); велики поштоватељ светог Јована Рилског (+ 946). Учинио бугарску Цркву независном од Цариграда и сачувао Православље у Бугарској од богумила. После једног неуспешног рата са Маџарима и Русима умро 967. године у 56. години живота.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ТЕОДОРА
Блажени Теодор беше родом из Митилине, и имађаше жену и децу. Једном, разљутивши се због нечега, он се одрече Христа и прими мухамеданство. Но потом, када помрачење мину и он дође к себи, покаја се због безумног поступка свог и, оставивши свој завичај, дође у Свету Гору. Ту он једноме духовнику исповеди свој грех и издржа одређену му епитимију. Затим би помазан светим миром; и на тај начин, причисливши се разумном стаду Христовом, стаде се подвизавати у духовним подвизима. И подвизаваше се дуго време. Али душа његова, немајући потпуно спокојство, не беше задовољна тим подвизима: она је стално чезнула за другим, вишим подвигом, као захтевајући да злочиначко одречење његово од Христа буде опрано крвљу.
И тако, укрепљен молитвом духовног оца свог, он се врати у свој завичај, изађе пред кадију тога места и упита га, да ли онај који је увређен или исмејан може имати право да тражи задовољење. Разуме се да може, одговори судија. Мученик онда рече: „Ја имађах веру хришћанску, али, помрачен ђаволом, ја је напустих и примих вашу. Сада дођох к себи и видим да је моја вера чисто и право злато, а ваша – ништавни метал“. При овим речима он скиде са своје главе чалму, баци је пред судију, а на главу метну црну скуфју[20] коју је имао под мишком.
„Шта то радиш глупане? ти си с ума сишао?“ љутито повика нечестиви судија. – „Не, одговори мученик, ја се налазим при свести и здравом уму“. Судија још неколико пута понови своје прве речи, на што му мученик одговараше да је потпуно при свести и здравој памети. Тада судија нареди да га закључају у тамници.
Двапут је мученик извођен из тамнице на испитивање, али узалуд. Пошто судија на тај начин увиде да је страдалник чврст и непоколебљив у исповедању вере Христове, он га осуди на смрт. Но да би његова одлука постала извршна, судија га одасла к назиру Омер Аги. Овај, са своје стране, такође употреби сва средства да светитеља придобије за своје безбожје, али све беше узалуд. Стога блажени страдалник би предат џелатима, да се над њим изврши смртна казна.
Џелати, љуте звери, бездушно тукоше страдалца, ударише га ножем у слабину, па кроз прозор бацише, и најзад поведоше на губилиште. Испред свију ишао је биров и викао да ће на исти начин пострадати сваки који се одрекне праве вере. Стигавши на губилиште, мученик сатвори молитву и, измоливши опроштај од свих присутних хришћана, попe ce сам на високи камен, с љубављу пољуби конопац о који је имао бити обешен; и кроз неколико минута његова блажена душа претстаде престолу Вечне Правде.
Чесне мошти мученикове бише бачене у море; али их кроз неколико дана море избаци на обалу. Стога хришћани, узевши од судије дозволу, чесно их погребоше при храму светог Јована Претече. После неког времена, међутим, њих нестаде. Тражили су их, тражили, али узалуд; све до данашњег дана оне нису пронађене, и нико не зна шта се с њима догодило. А Богу, дивноме у Светима Својим, слава и моћ вавек, амин.[21]
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ФИЛИКА, МАКСИМА, ХЕРКУЛИНА, ВЕНЕРИЈА, СТИРАКИНА,
МИНЕ, КОМОДА, ЈЕРМЕ, МАВРА, ЈЕВСЕВИЈА, РУСТИНА,
МОНОГРЕЈА, АМАНДИНА, ОЛИМПИЈА, КИПРА, ТЕОДОРА,
ТРИВУНА, МАКСИМА презвитера, АРХЕЛАЈА ђакона И
КИРИНА епископа
Ови свети мученици пострадаше са светим Иполитом Римским и светом Хрисијом.[22]
СПОМЕН ПРОНАЛАСКА ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ „ВЕЛИКОБЛАГОДАТНЕ“
Ова чудотворна Икона Мајке Божје би пронађена на данашњи дан 1823. године на острву Тиносу у Грчкој, и до данас она чини велика и непрекидна чуда.[23]
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ
ЗИНОНА
Родом из Понта; син богатих родитеља; у младости службовао у војсци; био и на царском двору разносач царских грамата. Дошавши у Антиохију он се настани на једној гори у пећини где су сахрањивали мртваце. У тој гробници он проведе четрдесет година, водећи врло суров живот, очишћујући душу божанским созерцањем и узлажењем к Богу помоћу врлина. Једанпут недељно свети Зинон је одлазио у цркву и причешћивао се Светим Тајнама. У пећини својој, овај богоугодник није имао ни постеље, ни огњишта, ни светиљке; једине ствари које је он имао и сва драгоценост биле су му књиге које је добијао од својих познаника. На себи је имао бедну одећу; хранио се хлебом који му је доносио познаник богољубац, и то у малој количини; пиће му је била само вода. Био неизмерно смирен и ниушта није сматрао себе, иако је изобиловао благодатним даровима. Преставио ce y почетку петога века.
НАПОМЕНЕ:
[1]Византијски цар Алексије I Комнен царовао од 1081. до 1118. године.
[2]Никифор III Вотаниат царовао од 1078. до 1081. године.
[3]Јован, митрополит евхаитски, – један од истакнутих црквених писаца и песмописаца једанаестог века; скончао крајем једанаестог столећа. Поред осталога написао: службу Трима Јерарсима, канон Исусу сладчајшему, канон Ангелу Хранитељу, два канона светом Теодору Тирону који су и данас у црквеној употреби на богослужењима.
[4]Празник у част трију васељенских учитеља и светитеља: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста, установљен је 1064. г.
[5]Ово житије састављено је углавном по похвалном надгробном слову св. Григорија Богослова светом Василију (XLIII. PG 36, 493-605), по делима, и особито писмима, самог светог Василија, и затим по делима осталих светих и великих Кападокијских отаца и по делима историчара Цркве из тог времена. – Ово житије је допуна Житију св. Василија Великог под 1. јануаром.
[6]Понт – област у Малој Азији, јужно од Црног Мора а северно од суседне области Кападокије.
[7]Максимијан, сувладар Диоклецијана, владао од 286. до 305. године.
[8]Веселеил је био богообдарени и од Мојсија изабрани градитељ старозаветне скиније (в. 2. Мојс. 35, 30-36, 2).
[9]Велики светитељ Божији Григорије Богослов, мада у богословљу раван Василију, ако не и већи од њега, увек се смиравао пред ваистину великим Василијем, називајући га својим „руководитељем у животу и учитељем у догматима“ (Писмо Григоријево 58, 1). Исто тако, говорио је у односу на Св. Василија и његов млађи брат по телу, такође велики богослов, св. Григорије Ниски, који свог старијег брата назива: „наш учитељ и отац“, „учитељ наш у догматима“, „учитељ и пастир после Апостола“, „истинити тумач (пророк) Духа Светога“, „многогласни проповедник спасоносне проповеди Апостола“, итд.
[10]Цар Валент владао од 364. до 378. г.
[11]Овај епарх беше управитељ целог Истока, a y исто време старешина цареве гарде – преторијанаца.
[12]Демостен је био најчувенији беседник старе Грчке. Живео је у 4. веку пре Христа.
[13]Довољно је само споменути оно његово монашко и добротворно насеље, то јест домове и болнице и гостионице које је он подигао за бедне, старе и сироте на улазу у град Кесарију, које по њему и доби име „Василијада“ и чије зидине још и данас постоје у Турској. Свечано отварање и освећење Василијаде било је на св. муч. Евпсихија 5. септембра 374. г., када је св. Григорије Богослов изговорио на том месту своју знамениту беседу „О љубави према беднима“ (Беседа 14, О „Василијади“ в. и Бес. 43, 60-63, и Писмо Вас. Вел. 176, и св. Григорија Ниског, Против Евномија, књ. I).
[14]Свети Григорије Ниски у Надгробном Слову светом Василију тврди за њега: „Ми смо видели на Василију ово: беше једном у ноћи, док се он мољаше у кући, да га свег обасја светлост; а беше та светлост нематеријална; божанском силом потпуно осветљаваше одају а не происхођаше ни од какве материјалне ствари“ (PG 46, 809).
[15]Клавдије II цар римски, царовао од 268. до 270. године.
[16]Магистер у ствари значи учитељ; али овај назив означавао је на царском двору у Византији једну од највиших дворских дужности.
[17]Царовали заједно од 780. до 797. године.
[18]Односно Арабљана; Арабљани су у то време сачињавали силну државу, у чији су састав улазиле цела Арабија, Сирија, Египат и Северна Африка.
[19]На острву Кипру 784. године.
[20]Скуфја је грчка реч, значи меку монашку капу.
[21]Свети мученик Теодор пострада 1784. године.
[22]Видети о њима под данашњим даном: Спомен светог свештеномученика Иполита, (папе) римског, и оних с њим: Кенсорина, и Савина, и Хрисије девице, и осталих двадесет мученика.
[23]Повест о њој и њеним чудесима видети под 25. мартом.
Ima li koga da se pomoli za mene. Propadoh. -Boško
Поштовани оци молим вас да ми појасните овај појам: „Исписивало се некада, прича Јероним, неисказано име Божје на златној дашчици коју је носио на глави Првосвештеник; сада се исписује божанско име Исусово самом крвљу његовом, изливеном при обрезању његовом. И то се исписује не више на материјалном злату, него на духовном, у срцу и у устима слугу Исусових.“ Јел могуће да се баш мисли на ту крв из тог дела тела или се мисли на крв Христову генерално. Опростите мени грешном али ме буни и на неки начин саблажњава
nisam u mogućnosti da kupim sve knjige koje bi hteo ako mogu da ih ovako imam Bogu hvala!
Поштовани оци,да ли је могуће да се на насловну страну сајта,поред Пролога,постави линк за Житије Светих за тај дан,као што је то било на старој верзији сајта
Драги брате, биће само нисмо све још завршили. Ништа од садржаја са старог сајта неће бити уклоњено. Ако се нешто тренутно не појављује то је само привремено. Ако да Бог, биће још много новог материјала на сајту.
Већ годинама долазим на Ваш сајт и са уживањем читам нешто од великог броја књига и много Вам хвала на томе. Ако моја душа буде спашена, могу да кажем да је преко Вас Бог много дејствовао у мом случају.
Да кажем утиске око новог сајта:
– Увек сам уживао када сам видео слику Исуса Христа на позадини између речи које читам. Сада тога нема.
– Када сам хтео да претражим наслове књига да видим који одговара мојим потребама, могао сам да дођем на страницу библиотеке, притиснем CTRL+F и да потражим све књиге у целој библиотеци које имају у свом називу одређену реч. Сада то не може.
– Имао сам много издвојених страница у „Бележници“ прегледача интернета које сам прочитао и одвојио. Сада ће бити мучење док се пронађе одакле је то.
– Сајт је био прегледан и није имао ништа сувишно на себи. Сада то није случај.
Драги брате, хвала ти за коментар. Сајт смо пребацили на нову платформу јер је постављање материјала постало скоро немогуће због техничких ограничења. Сајт је још у фази прераде и видећеш да неке рубрике (светиње, црквенословенски, појање) још стоје празне, али то ће врло ускоро да се промени. Циљ нам је да коришћењем модернијих алата омогућимо сарадницима да спремају и постављају нове садржаје много лакше него до сада. Дизајн јесте претрпео одређене измене и то је било неминовно, али у суштини ништа се није променило. Покушаћу да одговорим на твоја конкретна питања.
– Спаситељеве иконе нема више у позадини. За сада.
– И даље може да се претражи цела библиотека. Ако кликнеш на главни линк у банеру (Библиотека), а не на једну од две понуђене опције (списак рубрика или најновије) отвориће се идентичан индекс библиотеке какав смо раније имали. Ctrl + F ради без проблема.
– Ако сам добро разумео питање, бринеш како ћеш да пронађеш књиге за које си имао директан линк. Као што сам поменуо, сајт је још у изради, а једна од ствари коју управо завршавамо након подизања сајта је комплетна редирекција старих линкова на нове. Дакле, када у браузеру покушаш да отвориш стари линк, аутоматски ће да те пребаци на одговарајућу страницу на новом сајту.
– Сајт изгледа знатно другачије, то је тачно. Требаће времена за навикавање на нови дизајн, али прегледност не би требало да му је мана. Сада су на насловној страници заступљене све рубрике, док је раније то била само библиотека.
Још једном, хвала за коментаре. Сајт чека лепа будућност са много богатијим садржајима и увек су нам потребни сарадници. Уколико би желео да се придружиш тиму, јави се.
Срећан ти почетак Часног поста.