НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈАНУАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈАНУАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
31. JAHУAP
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ЧУДОТВОРАЦА И БЕСПЛАТНИХ ЛЕКАРА
КИРА и ЈОВАНА, и АТАНАСШЕ МУЧЕНИЦЕ СА ТЕОКТИСТОМ, ТЕОДОТИЈОМ и ЕВДОКСИЈОМ,
трима кћерима њеним
 
Свети Кир, угодник Божји, рођен је и васпитан у Александрији, у Египту. Беше то чувен лекар. И лечаше телесне болести не примајући награде, а богонадахнутим поукама својим и примером врлинског живота свог лечаше душевне недуге међу људима. Долазећи болесницима, он им говораше не о прописима Галена и Хипократа[1], већ о завештањима светих пророка и апостола, и о томе како се треба чувати од грехова који бивају узроци телесних болести. Јер је обољење душе теже од свих болести тела. И када душа много болује од грехова, често се дешава да и тело пада у тешку болест, пошто Бог допушта казну за грехе. Тако свети Кир, поучавајући болеснике и проповедајући им реч Божју, многе јелине приведе познању истинитог Бога и обрати у хришћанство, исцеливши им и душе и тела изврсним леком.
У то време цароваше нечестиви цар Диоклецијан. И он диже гоњење на хришћане. И свети Кир, славни лекар александријски, би оптужен царском намеснику александријском да је хришћанин и да многе поучава хришћанској вери. Намесник нареди да га ухвате. А свети Кир, сазнавши за то, побеже из Александрије и Египта, и оде у Арабију. Ово он учини, не што се бојао мука и смрти за Христа, већ што се повињавао речима Христовим: Кад вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), и што је хтео да још буде од помоћи ближњима, и што је желео да прими монашки чин како би себе боље припремио за страдање за Господа свог. И чим дође у Арабију, он одмах узе на себе монашки анђелски лик. Његов долазак у Арабију био је по нарочитом промислу Божјем, да би и тамо избавио многе од идолопоклоничке пропасти, упутио на пут спасења и привео Христу. Он напусти тамо и свој лекарски занат, јер доби од Бога дар чудотворства. И више није лечио болести лековима, већ је молитвом и речју исцељивао од свих болести. И због таквих чудеса његових слављаше се име Христово, и огромно мноштво идолопоклоника напуштаху своју заблуду и обраћаху се Христу, истинитом Богу.
Свети Јован пак беше родом из Едесе[2], побожан хришћанин, иначе римски официр. Кад настаде Диоклецијаново гоњење на хришћане, он остави свој официрски чин и славу овога света, и отаџбину, и дом, и родбину, и богатство, сматрајући све то за трице. И отпутова у Јерусалим. И бавећи се тамо неко време, он чу за светог Кира и чудеса која чини, јер се слава његова беше пронела свуда. И силно зажеле да види тако великог угодника Божјег и да живи поред њега. Стога отпутова најпре у Александрију да тражи светог Кира. Али кад га тамо не нађе, он се стаде брижљиво распитивати за њега где се налази. И сазнавши да је у Арабији, он журно отпутова тамо. И кад га пронађе, он се свом душом прилепи уз њега. И би очевидац чудеса његових. И постаде усрдни подражавалац врлинског живота његовог.
У то време би изведена на мучење за Христа једна богољубива жена, Атанасија, са три кћери своје, које се зваху: Теоктиста, Теодотија и Евдоксија. Оне беху одведене у град Каноп[3] у коме идолски жрец беше Касијан, а градоначелник Сиријан. Када за то чуше свети Кир и Јован, бојаху се да не отпадну од Христа мале девојчице. Јер су оне у тако младим годинама могле, не само претњама бити уплашене, него и самим ласкама лако преварене. Јер најстаријој међу њима, Теоктисти беше петнаест година, Теодотији тринаест, а Евдоксији једанаест. Усто јe свети Кир зебао и од њихове мајке Атанасије, да се она не би због деце преклонила јелинству, не желећи да гледа где јој љуто муче децу и немилосрдно проливају крв њихову. Јер је познато, колико мајка по самој природи пати срцем својим због деце своје Зато свети Кир реши и отпутова у град Каноп, да утврди у вери Христовој девојчице и матер њихову, и да их ободри и охрабри за подношење мука. Са светим Киром пође и свети Јован. И када стигоше у Каноп, нађоше у оковима Атанасију и њене кћери. И многим богонадахнутим поукама утврђиваху их у љубави Христовој, да радо положе душе своје за Господа Христа.
О томе одмах би обавештен градоначелник Сиријан. Јер неко од незнабожаца дође к њему и рече му: Нека два нова и непозната човека појавише се у нашем граду, један je y монашкој одећи, а други у војничкој. И они сада наговараху оне оковане девојке да се не поклоне боговима нашим, него да остану чврсте у безбожној вери својој. И још их саветују: да се не покоравају наредбама царским; да поштују једино неког Исуса, и да само Њему одају божанску част, не марећи за смрт.
Чувши то, Сиријан се разјари, и нареди да их одмах обојицу доведу пред њега. И ухватише светог Кира и Јована, и изведоше их на суд пред безбожног судију Сиријана. Кад их угледа, он их упита: Ви ли се то, бедни непријатељи богова наших, трудите да обманете девојчице, и да сваковрсним смицалицама умножите хришћанску веру на срамоту цара? Но иако сте досада били безумни, ево сада се одреците ништавне вере своје, која је пуна свакојаких враџбина, па молбама и жртвама умилостивите богове наше. Тако ћете, не само избегнути муке које вас очекују, него ћете се удостојити и почасти од нас. He поступите ли тако, онда ћете искусити на себи јарост и неумољиви гнев не само Сиријанов и Диоклецијанов, него и самих богова, мада су они врло милостиви. Али су немилосрдни када их бешчесте.
На то свети Кир и Јован одговорише: Наш је обичај да мало говоримо о многим стварима. Али ово знај: ми нити ваше ништавне почасти желимо, нити се Христа одричемо, па ма како страдали за Њега. – Тада Сиријан, сав бесан од јарости, шкргутну зубима и рече им: Када бисте иоле имали памети, ви безбожници, требало би да сте благодарни човекољубљу судије, и одрекавши се своје заблуде избегнете грозне муке. Али пошто у вас ништа друго не видим сем гордости, непокорности и охолоумља, то нису потребне многе речи, него треба одмах да приступимо делу. Јер ћете на тај начин, и жељену награду добити, и, против своје воље, царском се наређењу покорити.
Рекавши то, намесник нареди да се доведу девојчице с мајком. И пред њима стаде свете мученике Кира и Јована на разне начине мучити: бичевима их шибаше, моткама тукоше, свећама жегоше, па им ране оцтом и сољу полише и сувим крпама трљаше; онда им ноге у врелу смолу ставише; и још их на многе друге муке метнуше. А све то чинише, да би им се осветили за дрскост и сломили њихово јунаштво, и да би заплашили девојчице и матер њихову, које су ово посматрале. Али богомрски мучитељ не ycпe ни у једном ни у другом. Јер нити поколеба јунаштво Светих страдалника, нити могаде заплашити девојчице и њихову мајку. Тада мучитељ нареди да одреше свете, и стаде мучити свету Атанасију и кћери њене. И пошто их је дуго мучио, њега спопаде стид, јер виде да се слаби женски пол у јуначком страдању ничим не разликује од силних и несавладљивих мужева, светог Кира и Јована. Оне имађаху исту љубав ка Христу и веру, и подношаху исте муке за Њега, и, крепљене Богом, имађаху исто јунаштво, и страдаху као у туђем телу, нимало се не обазирући на муке, јер гледаху ка љубљеном Женику свом, Христу Богу, који са висине славе своје посматраше страдање невести Својих, и помоћ им Своју пружаше. Видевши то, мучитељ нареди да престану мучити свете мученице, и донесе одлуку да их мачем посече. А оне иђаху весело на смрт као на свадбу. И бише отсечене свете главе блаженој Атанасији и трима благословеним ћеркама њеним: Теоктисти, Теодотији и Евдоксији.
По посечењу светих мученица, опет бише изведени на суд свети Кир са светим Јованом. Мучитељ им се обрати дугим говором, нагласи како му је стало до њиховог живота и здравља, показа им поклоне, указа на муке, и најзад запрети смрћу. Но када виде да је све то узалуд, он изрече овакву пресуду: Галилејском учитељу Киру, и једноверном му Јовану, који су презрели царску наредбу и одбили да принесу жртву великим боговима, – наређујем да се по закону царском отсеку главе.
И војници их узеше и посекоше их тридесет и првог јануара 311 године, на оном истом месту, где и свете девице са мајком својом положише душе своје за Господа свог. А потајни хришћани узеше света тела њихова, и кришом их чесно сахранише у цркви светог апостола и еванђелиста Марка у засебним гробовима: у једном – свете мученике Кира и Јована, a y другом – свету Атанасију са кћерима. После пак много година, за време благочестивог цара Теодосија Млађег[4], свети Кирил, патријарх александријски[5], доби наређење преко Анђела Божјег, те пренесе мошти светих мученика Кира и Јована у насеље Манутин[6], да би истерали одатле мноштво демона, у славу Христа Бога нашег, слављеног вавек са Оцем и Светим Духом, амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ВИКТОРИНА, ВИКТОРА, НИКИФОРА, КЛАВДИЈА, ДИОДОРА СЕРАПИОНА И ПАПИЈА
 
Ови свети беху из Коринта. Пострадаше 251 године, за време цара Декија, а од антипата Терција. Изведени пред антипата, они исповедише веру у Христа. Због тога их сваког посебно ставише на страшне муке, те на разне начине пострадаше. Светог Викторина, Виктора и Никифора метнуше у једну велику камену ступу, па им сва тела стуцаше, и они предадоше душе у руке Божје. Светом Клавдију отсекоше и руке и ноге, и тако сконча. Светог Диодора бацише у ужарену пећ, и спалише. Светом Серапиону главу мачем отсекоше. Светог Папија у море бацише, те сконча. И тако сви добише од Господа венце мучеништва.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ТРИФЕНЕ
 
Ова света беше родом из Кизика у Хелеспонту[7], кћи неког сенатора Анастасија и мајке Сократије хришћанке. Она пострада, не што је други изведоше пред јелине и идолопоклонике, већ сама добровољно оде јелинима: исмеја њихове идоле, и осуди њихова срамна дела, помоћу којих они безумници сматраху да одају поштовање својим лажним боговима. Па не само то, него их још учаше да напусте веру ништавних идола, и да се обрате у веру Христову. Стога намесник Кесарије нареди те је вргоше у пећ ужарену. Али благодаћу Христовом она би сачувана неповређена. Затим је обесише о једно високо дрво, па је спустише на ексере, који беху доле пободени, и би сва испробадана. Онда је бацише зверовима, да је растргну, али, силом Божјом, она и ту остаде читава и неповређена, јер јој се зверови не приближише. Најзад натуткаше на њу једног дивљег бика, и он је прободе роговима. И тако ова блажена прими неувенљиви венац мучеништва. А на ономе месту, где се проли света крв мученице, изби извор чисте воде, од које пију породиље, које немају млеко да доје своју децу, и одмах добијају млеко. Па не само жене, него и животиње које немају млеко, чим пију од ове воде, изобилно добијају млека молитвама свете мученице Трифене.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИКИТЕ
затворника Печерског, епископа Новгородског
 
Више од других заслужују поштовање они храбри војници који немају обичај водити борбу са непријатељем у општем строју, него засебно јуришају на њега. Мада Господ много пута и попушта да такви привремено падну, да се не би преузносили, ипак их, због њихове раније ревности и храбрости, не оставља до краја без благодатне помоћи, него их понова подиже и чини непобедивима. Један од таквих храбрих војника Христових, после преподобног Исакија затворника, беше и овај блажени Никита у светом манастиру Печерском. О њему славни Поликарп, обавештен од светог Симона, казује следеће:
За време игумановања преподобног Никона, један брат светог Печерског манастира, по имену Никита, стаде молити игумана да му да благослов да се подвизава насамо, у затворништву. Игуман му брањаше говорећи: Чедо моје, неће бити корисно по тебе да млад седиш без посла. Боље ће бити да останеш са братијом радећи с њима, и награда ти неће пропасти. Сам си видео како брат наш Исакије пештерник би у затворништву саблажњен од бесова, и пропао би да га велика благодат Божја не спасе ради молитава преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија. Никита на то одговори: Никада се, оче, ја нећу саблазнити у затворништву. Ја имам јаку жељу да чврсто стојим противу ђаволских искушења; и молићу човекољубивог Бога, да и мени подари дар чудотворства, као некада Исакију затворнику, који и до сада чини многа чудеса. Опет му игуман рече: Твоја жеља превазилази твоје моћи. Пази, чедо, да не паднеш због свог превазношења. Ја ти наређујем да пре служиш братији, и за послушање своје добићеш од Бога венац.
Но Никита не хте никако да послуша савете игуманове: он није могао да савлада у себи силну жудњу ка затворничком животу. Стога, за чим је жудео, он то и учини: затвори се у пештери, чврсто загради улаз, и борављаше у молитви насамо, не излазећи. Али, после не много дана он не избеже ђаволове замке: у време свог молитвеног певања он чу глас који се мољаше заједно с њим, и осети неисказани мирис. И саблазнивши се тиме, он размишљаше у себи: Када ово не би био анђео, онда се не би молио са мном, и не би овде било миомира Светога Духа. – И он се стаде приљежно молити, говорећи: Господе, јави ми се сам јасно да бих Те видео. На то би глас к њему: Нећу ти се јавити, јер си млад, да не би пао погордивши се. – А затворник са сузама рече: Никада, Господе, ја се нећу саблазнути. Мене је игуман научио да не слушам ђавоље саблазни; а све што ми ти наредиш, ја ћу извршити.
Тада душегубна змија, задобивши власт над њим, рече: Немогуће је човеку, док је у телу, видети мене. Стога, ево шаљем анђела свог да буде с тобом, а ти врши вољу његову. – И тог часа стаде пред њим ђаво у облику анђела. Никита паде на земљу и поклони му се као анђелу. Ђаво му онда рече: Од сада се ти немој више молити него читај књиге. На тај начин ти ћеш разговарати са Богом, и даваћеш корисне савете онима што долазе к теби, a ja ћу увек молити Творца свију за твоје спасење.
Затворник поверова овим речима и, саблажњен, он се већ више не мољаше, него ревносно читаше књиге. Притом, он виде ђавола где се непрестано моли за њега, и радоваше се држећи да се то анђео моли за њега. Са онима који му долажаху, затворник разговараше много на основу Светог Писма о корисним по душу стварима; а стаде и пророковати. И пронесе се слава његова на све стране, и сви се дивљаху како се речи његове испунише. Једном он посла кнезу Изјаславу[8] вест: Данас је убијен кнез Гљеб Свјатославич[9]; пошаљи одмах сина свог Свјатополка на кнежевски престо у Новгород.
И како рече, тако и би. Стварно, после неколико дана стиже вест о убиству кнеза Гљеба. Од тога времена стаде се још више говорити о затворнику да је пророк; и потпуно му вероваху и кнезови и бојари. – У самој ствари, ђаво не зна будућност, него објављује оно што ће сам учинити преко рђавих људи, подговоривши их или да убију, или да украду, или да учине које друго зло. Тако исто, када к затворнику долажаху људи да чују од њега реч утехе, онда му ђаво, тобожњи анђео, саопштаваше све што се с њима догодило. Никита је прорицао, и све се тако збивало.
Осим тога, нико се са Никитом није могао упоредити у познавању књига Старога Завета: све их је знао напамет: Књигу Постања, Изласка, Левита, Бројева, Судија, Царстава, и сва пророштва по реду. Уопште, све старозаветне књиге он је знао врло добро; а свете књиге Новога Завета: Еванђеља, Дела Апостолска, Посланице светих апостола, дате нам по благодати Божјој ради нашега спасења и утврђења у добру, он никада није хтео не само да чита, него ни да их види, нити да чује за њих; нити је другоме допуштао да разговара са њим о Новом Завету. По томе и постаде свима јасно, да је он прелашћен, саблажњен од ђавола.
Утучени због тога, к прелашћеноме дођоше преподобни оци: игуман Никон, Јован, који после њега би игуман, Пимен постник, Исаија, потоњи епископ ростовски, Матеј прозорљиви, Исакије затворник, Агапит лекар, Григорије чудотворац, Николај, касније епископ тмутаракански, Нестор Летописац, Григоје писац канона, Теоктист, доцније епископ черњиговски, Онисифор прозорљиви. Сви они, прослављени врлинама, дошавши узнесоше Богу молитве за Никиту и отераше ђавола од њега, тако да га Никита више не виде. Затим, извевши га из пештере, они га молише да им каже што из Старога Завета. А он се стаде клети да никада чак ни читао није те књиге, које је до малочас знао напамет. Поред тога, он ни једну реч није знао сада из њих, те га једва научише да чита и пише. Постепено дошавши к себи молитвама преподобних отаца, он исповеди свој грех, и горко се кајаше због њега.
После тога он наложи на себе велико уздржање и послушање, и провођаше строг и смирен живот, тако да све превазиђе врлинама. А човекољубиви Господ, видећи такве подвиге блаженог Никите, и не одбацујући ни раније врлине његове, које је још из младости упражњавао, прими његово истинско покајање, и као што је некада, примајући покајање светога Петра, који га се трипут одрекао, рекао Петру: Паси јагањце моје, паси овце моје (Јн. 21, 15.16.17), тако и овом блаженом Никити даде доказ да му је покајање примљено. Јер га због превелике љубави, коју показиваше држањем свих заповести, Господ учини пастирем Свога словесног стада, подигавши га на епископски престо Новгородски, 1096 године. Тако Господ, да би паству његову потпуно уверио и убедио да је светитељу опроштено његово раније поклизнуће, прослави његов врлински живот даром чудотворства. Тако једном у време суше он се помоли Богу и низведе кишу с неба, другом приликом он молитвама својим угаси пожар града; и многа друга чудеса он сатвори.
Пошто је тринаест година мудро управљао својом словесном паством, свети Никита пређе ка Господу у вечни живот 31. јануара 1108 године. И би чесно погребен у саборној цркви светих богородитеља Јоакима и Ане. Тело блаженог Никите лежало је у гробу сакривено четири стотине педесет година, а године 1558 у време цара Јована Васиљевича, митрополита Макарија и архиепископа Новгородског Теодосија, мошти светога Никите беху пронађене читаве и потпуно неповређене. До данашњега дана оне изливају многа исцељења онима који им са вером приступају. Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове, амин.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ИЛИЈЕ АРДУНИСА
 
Свети Илија беше из Каламате у Мореји. Он беше берберин по занимању. Бистар по природи, искусан по животном искуству и општењу са људима, он уживаше поштовање и пријатељство свих претставника свога места, који му се често обраћаху за савет. Једном се међу претставницима народа вођаше разговор о разним тешким обавезама и безбројним насиљима које Морејски хришћани подношаху од тадашњих завојевача, Турака. Жалостиви Илија, кога је срце болело због тешке судбине његових бедних сажитеља, пламено жељаше да претставнике народа убеди да на сваки начин предузму све потребне мере да се хришћанима олакшају тешке дажбине, јер постоји опасност да се многи сиромашнији, да би избегли злостављања, одрекну своје вере и приме мухамеданство. Претставници се не сложише са Илијиним мишљењем, изјављујући да они не виде никакву опасност по хришћане. Тада Илија, пун ревности за добро ближњих, желећи им показати да и други могу поступити тако исто, рече им: „Нека ми ко да фес, ја ћу и ради тога променити веру“. – Један од претставника, желећи да се нашали с њим, посла му фес. А Илија, заборавивши на ђаволово лукавство, и несвесно се подавши његовој вештој саблазни, одмах пође к месноме кадији и одрече се хришћанске вере.
Овај неочекивани поступак Илијин силно ожалости и растужи тамошње хришћане. Но после кратког времена Илија дође к себи, и стаде горко плакати и силно осуђивати себе због свога безумља. И желећи да свој злочин заглади и принесе плодове достојне покајања, он се удаљи у Свету Гору Атонску, као у спасоносно пристаниште свих витланих животним искушењима. Тамо он са великом скрушеношћу срца исповеди свој грех једноме духовнику, и с љубављу и усрђем издржа наложену му епитимију. По издржању епитимије он би помазан светим миром, и на тај начин причислен словесном стаду Христовом. Поставши понова овцом стада Христова, он не хте више да живот свој предаје таштем свету, него реши да га посвети искључиво Богу, па зато и прими на себе монашки образ.
Примивши анђелски образ, Илија проведе осам година у дивним аскетским подвизима. Али, сећајући се речи Господа и Спаситеља нашег: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 33), он никада немаше потпун мир у души и спокојство у савести. Зато откри свом духовнику да има намеру и жељу да свој злочин спере не само сузама него и крвљу својом. Духовник похвали његову намеру и саветова му да отпутује у Каламату и неустрашиво исноведи Христа тамо где Га се и одрекао.
И тако узевши благослов од свог духовног оца и праћен његовим молитвама, Илија напусти Свету Гору и брзо стиже у Каламату. Стигавши тамо, он обавести месне духовнике о својој намери. Али они, бојећи се за њега, задржаваху га од таквог потхвата. He обазирући се на то Илија, тврдо решен на мученички подвиг, презре сваки страх, и стаде ходати по улицама и пијачном тргу са намером да га Турци примете. Спочетка га они не познаше; али кад он прође улицом два-три пута, они познадоше у њему свог ранијег сабрата и стадоше викати пут њега: Ниси ли то ти Мустафа, Ардунис? – Да, одговори им светитељ неустрашиво, ја сам, али само не Мустафа већ Илија и хришћанин православни.
И стаде без икакве бојазни ружити веру њихову и проповедати да је Христос истинити Бог. Чувши то, безбожници га дохватише, силно избише, па одведоше судији, говорећи и тврдећи: Овај човек је добровољно примио нашу веру, чак нас је и молио о томе, и сада је ружи. – Пошто мученик на судијино питање о његовој вери одговори исто што и они који га приведоше, судија нареди да га вргну у тамницу и окове, да би тамо могао боље размислити о себи. Провевши у том тешком затвору неколико дана, он би понова изведен пред судију ради ислеђења. A кад судија увиде да су сви његови напори узалудни, он донесе одлуку да се мученик спали.
Џелати га одмах одведоше на губилиште, где је све већ било готово. Извршиоци смртне казне га бацише у огањ, но – о, чуда! огањ се не косну ни мантије мученикове, па чак ни косе његове: дрва и сав гориви материјал изгореше и у пепео се претворише, а мучениково тело остаде цело целцато; међутим душа Илијина је већ ликовала у небеским насељима, стојећи пред престолом Свевишњега.
Тако ратоборац Христов Илија прими од Господа Христа неувенљиви венац мучеништва. Они што чуваху мучениково тело, увече јасно видеше светлост која сиђе с неба и окружи свето тело мучениково. Видећи то, агарјани говораху: Пошто га наш огањ не сажеже, то ево сам Бог посла огањ с неба да га сажеже.
Хришћани откупише од мучитеља свете мошти, које издаваху од себе неизрециво благоуханије, и погребоше их чесно и побожно у цркви; а свету главу одвојивши од њих, са побожношћу је положише у манастиру тога места, званом Вулканон, где од ње и до сада бивају дивна и преславна чудеса. Том приликом и благочестиви учитељ каламатски Дионисије доби за себе ради освећења ребро од светог тела мучениковог, од кога такође биваху многа чудеса, у славу светог мученика и Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и обожавање, са беспочетним Оцем Његовим и Пресветим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.
Свети преподобномученик Илија пострада 1686. године.
 
Крај и Богу нашем слава!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Гален – знаменити учени лекар грчки, рођен 131 године после Христа; био дворски лекар код ондашњих царева римских; Гален је имао огроман утицај на лекаре целога света, и његов углед био је непоколебљив у њиховим очима све до шеснаестог века. – Хипократ је други чувени лекар грчки; живео много раније од Галена, од 460 до 356 године пре Христа; од њега је остало неколико писаних дела, на којима се Гален учио.
  2. Град у Киликији, југоисточмој области Мале Азије.
  3. Град у Доњем (северном) Египту.
  4. Цар Теодосије II, или Млађи, царовао од 408 до 450 године.
  5. Св. Кирил I био патријархом од 412 до 444 године.
  6. Манутин – недалеко од града Канопа. – Касније мошти светих Кира и Јована беху пренесене у Рим, а одатле у Минхен.
  7. Кизик – град Фригије, на западној обали Мале Азије, на једном од полуострва Мраморног Мора.
  8. Изјаслав Јарославич – велики кнез Кијевски од 1054-1068 г.
  9. Гљеб Свјатославич – кнез Новгородски, старији син великог кнеза Кијевског Свјатослава, био убијен од Финаца 1078 године.

5 коментар(а)

  1. Стефан Бошковић

    Већ годинама долазим на Ваш сајт и са уживањем читам нешто од великог броја књига и много Вам хвала на томе. Ако моја душа буде спашена, могу да кажем да је преко Вас Бог много дејствовао у мом случају.
    Да кажем утиске око новог сајта:
    – Увек сам уживао када сам видео слику Исуса Христа на позадини између речи које читам. Сада тога нема.
    – Када сам хтео да претражим наслове књига да видим који одговара мојим потребама, могао сам да дођем на страницу библиотеке, притиснем CTRL+F и да потражим све књиге у целој библиотеци које имају у свом називу одређену реч. Сада то не може.
    – Имао сам много издвојених страница у „Бележници“ прегледача интернета које сам прочитао и одвојио. Сада ће бити мучење док се пронађе одакле је то.
    – Сајт је био прегледан и није имао ништа сувишно на себи. Сада то није случај.

    • Библиотекар

      Драги брате, хвала ти за коментар. Сајт смо пребацили на нову платформу јер је постављање материјала постало скоро немогуће због техничких ограничења. Сајт је још у фази прераде и видећеш да неке рубрике (светиње, црквенословенски, појање) још стоје празне, али то ће врло ускоро да се промени. Циљ нам је да коришћењем модернијих алата омогућимо сарадницима да спремају и постављају нове садржаје много лакше него до сада. Дизајн јесте претрпео одређене измене и то је било неминовно, али у суштини ништа се није променило. Покушаћу да одговорим на твоја конкретна питања.
      – Спаситељеве иконе нема више у позадини. За сада.
      – И даље може да се претражи цела библиотека. Ако кликнеш на главни линк у банеру (Библиотека), а не на једну од две понуђене опције (списак рубрика или најновије) отвориће се идентичан индекс библиотеке какав смо раније имали. Ctrl + F ради без проблема.
      – Ако сам добро разумео питање, бринеш како ћеш да пронађеш књиге за које си имао директан линк. Као што сам поменуо, сајт је још у изради, а једна од ствари коју управо завршавамо након подизања сајта је комплетна редирекција старих линкова на нове. Дакле, када у браузеру покушаш да отвориш стари линк, аутоматски ће да те пребаци на одговарајућу страницу на новом сајту.
      – Сајт изгледа знатно другачије, то је тачно. Требаће времена за навикавање на нови дизајн, али прегледност не би требало да му је мана. Сада су на насловној страници заступљене све рубрике, док је раније то била само библиотека.
      Још једном, хвала за коментаре. Сајт чека лепа будућност са много богатијим садржајима и увек су нам потребни сарадници. Уколико би желео да се придружиш тиму, јави се.
      Срећан ти почетак Часног поста.

  2. Зоран Петровић

    Поштовани оци,да ли је могуће да се на насловну страну сајта,поред Пролога,постави линк за Житије Светих за тај дан,као што је то било на старој верзији сајта

    • Библиотекар

      Драги брате, биће само нисмо све још завршили. Ништа од садржаја са старог сајта неће бити уклоњено. Ако се нешто тренутно не појављује то је само привремено. Ако да Бог, биће још много новог материјала на сајту.

  3. Поштовани оци молим вас да ми појасните овај појам: „Исписивало се некада, прича Јероним, неисказано име Божје на златној дашчици коју је носио на глави Првосвештеник; сада се исписује божанско име Исусово самом крвљу његовом, изливеном при обрезању његовом. И то се исписује не више на материјалном злату, него на духовном, у срцу и у устима слугу Исусових.“ Јел могуће да се баш мисли на ту крв из тог дела тела или се мисли на крв Христову генерално. Опростите мени грешном али ме буни и на неки начин саблажњава

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *