NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
25. JAHUAP
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA BOGOSLOVA
Arhiepiskopa Carigradskog
 
Sveti Grigorije Bogoslov je rođen u Kapadokiji, u gradu Nazianzu[1], zbog čega se i naziva Nazianzin. Roditelji mu behu blagorodni i ugledni: otac Grigorije, majka Nona. Otac munajpre beše neznabožac, jer bi rođen od nehrišćanskih roditelja: od oca Jelina i majke Jevrejke, pa se držao i jelinske zablude i jevrejskog neverja. A majka svetog Grigorija, blažena Nona, beše hrišćanka, rođena od hrišćanskih roditelja, i od malena vaspitana u veri i strahu Božjem. Po promislu Božjem ona bi udata za neznabožnog muža, da bi i njega privela u svetu veru, po reči apostola: Muž nekršten osveti se ženom krštenom (1 Kor. 7, 14), – što i bi. Jer Nona, govoreći svagda svome mužu reči bogomudre, i usto moleći se usrdno Bogu za njega pomoću Božjom prevede ga u hrišćanstvo. I muž njen imađaše od Boga ovako viđenje u snu: Pevao je on iz Davidovog psalma stihove, koje nikada u ustima imao nije, sem ako ih nije bio čuo od supruge svoje koja se često molila. Sam pak on nije se molio, niti je umeo, niti hteo da se moli. Te reči iz psalma, koje je pevao u snu, bile su ove: Obradovah se kad mi rekoše: hajdemo u dom Gospodnji! (Ps. 121, 1). I pevajući to, on je u srcu osećao neku milinu. I prenuvši se od sna, radovaše se. I ispriča svojoj ženi. A ona razumede da to sam Bog priziva njenog muža svetoj Crkvi svojoj. I stade ga otada marljivije poučavati hrišćanskoj veri. I uputi ga na put spasenja.
Dogodi se da se u to vreme nalazio u Nazianzu sveti Leontije, episkop Kesarije Kapadokijske, koji je išao u Nikeju na Prvi Sveti Vaseljenski Sabor. Blažena Nona dovede ovoms svetitelju svoga muža Grigorija, te ga ovaj svojim rukama krsti. Posle svetog krštenja Grigorije stade voditi pravedan i bogougodni život, kao što i dolikuje istinskom i pravom hrišćaninu. I Grigorije pokaza toliki napredak u pobožnosti i dobrim delima, da je kasnije bio izabran za episkopa u istom gradu Nazianzu. Ali o tome će biti reči docnije.
Živeći sa takvim mužem u česnom braku, blažena Nona željaše da dobije muško čedo. I prinošaše tople molitve Davaocu svih dobara, da joj podari sina. I obećavaše još pre začeća, kao nekada Ana za Samuila, da će, ako dobije sina, dati ga na službu Bogu. I Gospod, koji tvori volju bogobojažljivih, i sluša molitve njihove, usliša molitvu srca žene pobožne, i u snu joj preko božanskog otkrivenja pokaza dete koje je imala roditi. I vide Nona sina pre roćenja, kakav izgleda u licu, i saznade mu ime. I kad dođe vreme, ona rodi muško dete, i nadenu mu očevo ime Grigorije, kao što joj bi u snu rečeno. To beše oko 330. godine. Veliku blagodarnost uznošaše ona Bogu i dete potpuno prepusti Božjem promislu. I odmah My sasvim pokloni ono što od Njega izmoli molitvom. Ali ga odmah ne krstiše. Jer u to vreme beše običaj u mnogih hrišćana da krštenje odlažu do onog uzrasta i godina, u kojima se Gospod naš Hristos krsti od Jovana na Jordanu, tojest do tridesete godine. Ali kasnije, sa opravdanih razloga, ovaj običaj bi ukinut od ovog svetog Grigorija Bogoslova, i od Vasilija Velikog, i od Grigorija Niskog, i od drugih velikih Otaca. I po tom drevnom običaju hrišćanskom, dete sveti Grigorije ne bi odmah kršteno, nego krštenje njegovo bi odloženo do njegove tridesete godine,
A kada dete Grigorije malo poodraste, dadoše ga, po običaju, da uči školu. I rastući po godinama, on rastijaše i razumom. I shodno imenu svom[2], Grigorije beše oštrouman, budan i marljiv u učenju, i prevazilazaše svoje vršnjake. Njemu ne smetahu dečačke godine, da razume i shvati ono što samo ljudi zreli mogu razumeti i shvatiti. Još u detinjstvu beše vrlo ozbiljan: mrzeo je dečje ngre i šale i pretstave; vežbao se u vrlinama i učenju, i nije gubio vreme na besmislice. A kad prilično beše poodrastao, pobožna majka poučavaše ga u pobožnosti mnogim materinskim savetima. Pričala mu je kako je on plod njene molitve, kako ga je usrdnim molitvama izmolila od Boga, i kako ga je pre začeća obećala Bogu na službu. I dobri junoša slagaše u srcu svom reči majčine, i prosvećivaše dušu svoju verom, nadom i ljubavlju ka Hristu, istinitom Bogu. A veoma zavole celomudrenost duše i čednost gela, i zavetova se da će svoju čednost marljivo čuvati do kraja života. Na ovo bi upućen s jedne strane, čestim majčinim poukama punim ljubavi, a s druge, jednim snom koji je imao u dečačkim godinama. O tome snu pričao je kaonije sam ovo:
Spavajući jednom, on vide u snu gde dve device stoje blizu njega. Obučene u bele haljine, one behu divne, a po uzrastu i godinama ravne. Na njima ne beše nikakvih spoljašnjih nakita: ni zlata, ni srebra, ni bisera, ni dragog kamenja, ni svilenih mekih haljina, ni zlatnih pojasa. He behu gorde sa lepote svoje, niti ohola pogleda, niti im kose behu raspletene, čime obično svetovne devojke love mladiće, i o čemu se obično brinu. No ove dve devojke behu odevene u proste čiste bele haljine, pristojno opasane, imale su tanke velove ne samo preko glave nego i preko lica, očiju oborenih, obraza zarumenelih od devojačkog stida, pune celomudrenosti. Usne im behu kao crvena ruža; ćutljivost njihova beše vrlo rečita pristojnošću. Gledajući ih, on osećaše veliku radost u srcu svom, i mišljaše da nisu od zemnorodnih, nego da su nadčovečanska bića. A one, videći kako im se on mnogo raduje, zavoleše ga, i grljahu ga kao čedo svoje. A kad ih on upita, ko su, i odakle su došle, prva reče da je Čednost, a druga – Uzdržanje. I pričahu mu kako stoje pred prestolom Cara slave, Hrista, i kako se naslađuju lepotom Nebeskih devica. I govorahu mu: Čedo, budi jedne misli s nama! um svoj prisajedini umu našem, i lice svoje satvori kao lica naša, da bismo te, obasjana izvanrednom svetlošću, uznele na nebo, i postavile te blizu besmrtne Trojične svetlosti. – Rekavši to, one se uzeše na nebo, leteći kao krilate. A dečak Grigorije praćaše ih pogledom punim ljubavi, sve dok ne zađoše u nebesa. I prenuvši se od sna, oseti kako mu je srce prepuno neiskazane miline i radosti. I od toga doba njegov je duh plamteo revnosnim čuvanjem svoje čednosti. On se trudio da svoju čednost sačuva velikim uzdržanjem, izbegavajući svako naslađivanje hranom, pijanstvom i prejedanjem.
Posle ovog svetog Grigorija blažena Nona rodi i drugoga sina, Kesarija[3], i kćer Gorgoniju. Vaspitavala ih je u pobožnosti i knjižnoj mudrosti. A blaženi Grigorije, želeći da se potpuno usavrši u besedništvu, filosofiji, i celokupnoj mudrosti jelinskoj, otputova najpre u Kesariju Kapadokisku, gde se upozna sa Vasilijem Velikim, a zatim u Kesariju Palestinsku, gde u to vreme behu čuvene škole. Tamo mu glavni učitelj beše Tespezije ritor. Zatim otide u Aleksandriju. I tamo od mnogih ljudi nakupi mnogo mudrosti, i obogati se znanjem. Posle toga, zaželevši da ide u Atinu, on sede na lađu sa ljudima nehrišćanima. A kada su bili na pučini, nasta silna bura na moru, i svi behu u očajanju, i oplakivahu telesnu smrt. Grigorije pak plakaše, bojeći se duhovne smrti, pošto još ne beše kršten već samo oglašen. I sećaše se drevnih čudesa Božjih na vodi: prelaska Izrailjaca preko Crvenog Mora, spasenja Joninog iz kitovog trbuha; i s ridanjem se moljaše Bogu, da ih izbavi od pogibije. Za tu njegovu opasnost na moru njegovim roditeljima bi otkriveno u snu. I oni odmah stadoše na molitvu, i tople suze prolivahu, moleći Boga da bude u pomoći njihovom sinu na moru. I Bog, čuvajući slugu svog Grigorija na korist drugih, i spremajući ga da bude tvrđava Crkve, ukroti svirepu buru na moru i zapreti vetrovima. I nasta tišina velika na moru. I svi na lađi, videći da su preko očekivanja spaseni od davljenja, i kao da su se iz mrtvih vratili, proslaviše Hrista Boga. Jer znađahu da se more utiša što je Grigorije u molitvi prizivao svemoćno ime Hrista Boga. Osim toga, jedan mladić, saputnik i prijatelj svetog Grigorija, vide noću za vreme bure Grigorijevu majku, blaženu Nonu, gde ide po moru, hvata lađu koja tone i izvlači je na kopno. I odmah se utiša more. I mladić ispriča to viđenje svima. I svi ispovediše da je Grigorijev Bog veliki pomoćnik, i uznesoše My blagodarnost, i verovaše Ga. A otac pak Grigorijev, koji se u Nazianzu sa suzama molio za svoga sina Grigorija, i posle molitve zaspao, imade ovakvo viđenje u snu: Vide jednog preispodnjeg demona Erina, gde Grigoriju sprema pogibiju na moru. A Grigorije ga dohvati rukama, i pobedi. – Po ovom viđenju otac Grigorijev doznade da se Grigorije spasao od topljenja. I sa suprugom uznesoše blagodarnost Bogu. – A Grigorije nastavi bez opasnosti plovidbu, i stiže u Atinu.
U Atini sveti Grigorije izučavaše svetovne nauke. I svi se divljahu bistrini uma njegova i celomudrenosti života njegova. Uskoro dođe u Atinu i sveti Vasilije radi izučavanja filosofije. I postadoše Grigorije i Vasilije prisni prijatelji i drugovi. Dom im beše jedan, hrana jedna, duh jedan, umovanje jedno, i narav jedna, kao da su rođena braća. A obojica behu viđeni i ugledni u Atini. Jer za kratko vreme prevaziđoše svoje učitelje, te oni, učenici, postadoše učitelji svojim učiteljima. U to vreme nad Rimljanima i Grcima carovaše Konstancije, sin Konstantina Velikog, a y Atini izučavaše filosofiju Julijan, koji kasnije postade car i otstupnik od Boga. O njemu je Grigorije često govorio: O! kako veliko zlo rimska i grčka zemlja hrane! – Jer je proviđao šta će od njega biti.
Pošto su dosta godina proveli u Atini, i potpuno izučili svaku nauku, i prevazišli atinsku mudrost, Vasilije otputova u Egipat da se tamo u duhovnih ljudi uči duhovnoj mudrosti, kao što o tome piše u njegovom Žitiju[4], a Grigorija umoliše Atinjani, te ga zadržaše kao učitelja. Ali on malo ostade tamo, jer ču da mu je otac postavljen za episkopa u Nazianzu, te se odmah vrati k ocu svom u svoju otadžbicu. Bilo mu je tada nešto preko trideset godina. I on onda primi sveto krštenje iz ruku očevih. I htede da se odmah povuče iz sveta i udalji u pustinju, ali ga roditelji zadržaše kod kuće.
Živeći kod kuće, sveti Grigorije se zavetova da se nikada ne kune, niti uzalud priziva ime Božje. I taj zavet održa do kraja svoga života. On je neprestano čitao božanske knjige, provodeći i dan i noć u bogomisliju, u bogorazmišljanju. I mnogo puta je imao viđenje Hrista. Zatim se ukaza potreba, te ga otac rukopoloži za prezvitera. Pored toga otac je želeo da ga načini episkopom. Ali sveti Grigorije, izbegavajući takav čin i počast, a žudeći za monaškim molitvenim tihovanjem, tajom pobeže, i odbeže u Pont k svome prijatelju, svetome Vasiliju. Sveti Vasilije je tada takođe već bio prezviter, i već imao u Pontu manastir sa mnoštvom monaha. On je i pisao bio Grigoriju iz Ponta, svesrdno ga pozivajući kod sebe. I tako njih dvojica opet, kao nekada u Atini, stadoše živeti zajedno, imajući jedan drugog sebi za obrazac vrlina, i ugledajući se jedan na drugog. I zajednički pisahu podvižnička pravila za monahe. I provede tamo sveti Grigorije sa svetim Vasilijem dosta vremena. Zatim umre Grigorijev brat Kesarije. I plakahu za njim roditelji mnogo. A otac sa suzama pisaše Grigoriju, ubeđujući ga da se vrati k njemu i pomogne mu u starosti. I blaženi Grigorije s jedne strane bojeći se da se ne ogreši o oca, a c druge videći potrebe Crkve, – jer Arijeva jeres tada silno potresaše Crkvu, a i oca njegovog zbog naivnosti njegove beše obmanula malo, – ode iz Ponta u Nazianz. I pomagaše ocu u crkvenim poslovima, i u domaćinstvu. I kada izloži ocu Arijevu jeres, izleči mu onu malu ranu što mu ta bolest beše zadala.
Kada se posle smrti Konstantinova sina Konstancija zacari Julijan[5], ispuni ce Grigorijevo proroštvo o njemu, jer taj bezakonik satvori veliko zlo, odrekavši se Hrista javno i ustrojivši gonjenje na Hristovu Crkvu. Protiv njega je ustao sveti Grigorije preko mnogih bogomudrih spisa svojih, izobličavajući njegovu zabludu i pagubnu idolsku prelest i lažne jelinske basne. Zakonoprestupnik Julijan nije dugo carovao, jer je zlom smrću završio[6]. Posle njega zacari se Jovijan[7], blagočestivi hrišćanin. Za vreme njegovo cvetala je vera Hristova.
Posle Jovijana zacari se arijanac Valent[8]. I arijanska jeres se opet osili, i pritešnjavaše pravoslavne po celom svetu. Tada i u Kesariji Kapadokijskoj arijanstvo htede da zarazi mnoge svojim zloverjem i pomete Hristovu Crkvu, a arhiepiskop Jevsevije, nevičan, kolebaše se, jer ne imađaše uza se Svetog Vasilija. Doznavši za to, sveti Grigorije pisa ovome, savetujući mu da umoli avu Vasilija da se iz Ponta vrati u Kesariju i pomogne u borbi protiv zločestivih. Isto tako pisa i svetom Vasiliju, prijateljski ga savetujući i moleći, da preda zaboravu pređašnji Jevsevijev gnev protiv njega, i ode u Kesariju u pomoć bespomoćnima, i odbrani Crkvu od arijanaca. Tako sveti Grigorije pomoću svojih pisama pomiri arhiepiskopa Jevsevija i svetog Vasilija, i udesi te sveti Vasilije dođe u Kesariju Kapadokijsku. I čim on dođe, posrami arijance, te jedni od njih umukoše, a drugi se povukoše. A arhiepiskop Jevsevije radovaše se svetom Vasiliju, i požive s njim u ljubavi sve do smrti svoje.
Na upražnjeni arhiepiskopski presto u Kesariji pravoslavni oko 370. g. postaviše Vasilija Velikog, iako on to nije hteo. A zloverni arijanci roptahu protiv toga, i poneseni zavišću učiniše te se grad Tiana[9] odvoji od Kesarije. Jer u Tiani beše episkop Antim, koji se licemerno pravio pravoslavan. Odvojivši se od Vasilija sa svojim jednomišljenicima episkopima, on se proglasi mitropolitom tianskim. Na taj način se Kapadokijska oblast podeli na dvoje, i nastade veliki spor oko granica eparhija. Sveti Vasilije, videći da su od njegove eparhije uzeli neke gradove i sela, stvori ovakav plan: između Kesarije i Tiane nalazio se mali grad Sasim[10]; u njemu treba osnovati episkopiju; i za episkopa postaviti čoveka pobožna, koji bi raspre utišao, i mnoge duše u veri sačuvao. Nemajući za to mesto čoveka podesna, sveti Vasilije napisa pismo svome drugu, svetom Grigoriju, moleći ga da se primi za episkopa u gradu Sasimu, jer niko ne bi bio tako sposoban da tamo utvrdi veru kao on. Sveti Grigorije mu odgovori, odlučno odbijajući da se primi episkopstva. I još mnogo puta pisao mu je sveti Vasilije povodom iste stvari, ali sve je bilo uzalud. Onda se sveti Vasilije diže i lično ode u grad Nazianz. Tamo se dogovori sa starim Grigorijem, episkopom nazainskim, ocem svetog Grigorija, i oni obojica ubediše Grigorija da se primi episkopskog čina. I tako po sili neophodnosti sveti Grigorije postade episkop grada Sasima.
Kada za to saznade tianski mitropolit Antim, koji je Sasim prisvajao svojoj eparhiji, dovede tamo vojsku da ne dopusti Grigoriju da zauzme episkopski presto. A vojska je još i put čuvala. Na putu za Sasim, sveti Grigorije doznade za Antimovu zlobu i vojnu silu, i ode u jedan manastir, i služaše bolesnicima. Zatim se povuče u pustinju na žuđeno bezmolvije, usamljeničko monaško podvizavanje. Ali posle izvesnog vremena, na preklinjanje roditelja, on se opet vrati u Nazianz, jer mu roditelji behu veoma ostareli, i njegova im pomoć beše vrlo potrebna, pošto osim njega nisu imali druge dece. Jer Kesarije, drugi sin njihov, beše umro, kao što to ranije spomenusmo. A i kćer njihova Gorgonija beše promenila svetom. Obojima sveti Grigorije održa posmrtno slovo. I tako prestarelim roditeljima beše ostao samo sveti Grigorije, kao jedina zenica očiju njihovih. I bilo je nemoguće oglušiti se o roditelje. Sveti Grigorije bio je dužan da im u starosti posluži, i da ih sahrani kada se upokoje.
Tako se sveti Grigorije vrati opet iz pustinje u Nazianz. Otac njegov Grigorije, već iznemogli starac, željaše da sin njegov Grigorije još za života njegova zauzme episkopski presto u Nazianzu. I moljaše, i preklinjaše, pa čak i zaklinjaše sina da pristane na to. Ali on, povinjujući se zapovesti očevoj, vodio je sve crkveneposlove, no nipošto nije hteo da zauzme episkopski presto. I on reče ocu: Oče, nemoguće mi je da za tvoga života zauzmem tvoj episkopski presto. – Otac više ne navaljivaše za to, ali prepuštajući mu svu brigu o Crkvi, govoraše mu: Sine moj, dok sam ja u životu, budi mi žezal starosti moje; a po odlasku mom iz ovog sveta, učini kako ti bude najzgodnije.
Posle toga prestavi se stari Grigorije, episkop nazianski, otac svetoga Grigorija[11], pošto je na episkopskom prestolu sedeo četrdeset i pet godina. Kada se prestavio, bilo mu je sto godina. I bi slavno sahranjen, jer i sveti Vasilije Veliki dođe na njegovu sahranu. A gospođa Nona, majka svetog Grigorija, ostade u životu. Ali uskoro se i ona upokoji u Gospodu. I njoj beše takođe sto godina[12].
Pošto sahrani svoje svete roditelje, i oslobodi se brige o njima, sveti Grigorije željaše da se oslobodi i vreve svetske, jer ga narod saletaše da zauzme episkopski presto oca svog. I on krišom ode u Selevkiju, i boravljaše pri crkvi svete prvomučenice Tekle. Odatle bi drugarskim molbama pozvan od svetog Vasilija Velikog, da uzme na sebe brigu o sirotištima i bolnicama. Jer sveti Vasilije beše podigao velike domove za zbrinjavanje onih koji nemaju gde glave skloniti. I smesti u njima uboge i bolesne, udovice, i siromahe, i strance. I hranjaše ih. I tu brigu o njima poveri svome milom drugu. I beše sveti Grigorije hranitelj ubogih, služitelj bolesnih, i utešitelj stranaca.
U to vreme od jeresi arijanske, koja je već mnogo godina potresala Crkvu Božju, kao od neke hidre[13] nova glava, proizađe nova jeres, i nanošaše štete mnogima. Ta jeres beše Makedonijeva. Ona je hulila na Svetoga Duha. Dok su arijanci ispovedali da je Otac – Bog nestvoreni, predvečni, a Sin – stvoren, ne jednosuštan sa Ocem i ne savečan; dotle su makedonijevci ispovedali da je Sin ravan Ocu, ali su hulili na Duha Svetog: jedni su od njih govorili da je Duh Sveti tvar a ne Bog, a drugi – da nije ni tvar ni Bog. I njih sveti Grigorije nazivaše polu arijancima, jer su poštovali Sina a beščestili Svetoga Duha. Ova se jeres naročito širila u Vizantu[14]. I saborskom odlukom svetog Vasilija Velikog i mnogih drugih pravoslavnih episkopa, sveti Grigorije bi usavetovan da, kao čovek mudar i silan u reči, ide u Vizant i tamo suzbije tu jeres a zaštiti prave dogmats svete vere. Ali pre no što on krenu za Vizant sveti Vasilije Veliki se razbole i upokoji[15]. I tako se ugasi svemirski svetilnik. Sveti Grigorije je dugo plakao za njim. I nadgrobnim slovom se oprostio sa njim.
Potom krenu na put, i stiže u prestonicu Vizantije, Carigrad krajem 379 g. Tu ga s radošću dočekaše pravoslavni. Ali nađe Crkvu Hristovu umanjenom, i broj se vernih mogao lako izbrojati, pošto je veliki deo grada bio pošao za jeresima. U rukama su jeretičkim bili i svi ogromni i divni hramovi Božji. Samo jedan mali i stari hram svete Anastasije, na koji jeretici nisu obraćali pažnju, beše ostavljen pravoslavnima. I sveti Grigorije se odmah dade na posao. Kao nekad David naoružan praćkom protiv Filistimljana, tako sveti Grigorije, naoružan rečju Božjom protiv jeretika, pobeđivaše ih u prepirkama, i njihove dogmate kidaše kao paučinu. I svojim bogomudrim i bogonadahnutim rečima on svaki dan privođaše mnoge od zloverja pravoslavnom pravoverju. I za kratko vreme toliko se umnoži Crkva Hristova, da je bilo nemoguće izbrojati njene verne. A broj jeretika se iz dana u dan smanjivaše. I zbivaše se ono što u Svetom Pismu piše za dom Davidov i za dom Saulov: Dom Davidov sve većma jačaše, a dom Saulov postajaše sve slabiji (2 Car. 3, 2).
No još arijansko i makedonijevsko zlo ne beše prestalo, pojavi se novi jeretik od Sirije, Apolinarije. On je zlo učio o ovaploćenju Gospodnjem: Hristos tobož niji primio dušu čovečansku, nego je mesto duše imao Božanstvo. Na taj način, ovaploćenje Gospodnje nije istinito, nije stvarno. Pošto ovaj jeretik beše rečit i vičan jelinskoj mudrosti, mnoge zavede u svoju jeres. A učenici se njegovi razmileše po svima zemljama, kao udicom loveći neuke i vukući ih u pogibao. I dobri podvižnik sveti Grigorije opet imađaše veliku borbu, boreći se sa ovim jereticima. One što su otpadali od Pravoslavlja on je izobličavao, pretio, molio; druge je u veri održavao; a treće od pada podizao. A Apolinarijevi učenici, idući po narodu, klevetahu svetog Grigorija, kako on tobož deli Hrista na dva sina. Uporno i svuda proturajući tu klevetu, oni uspeše da u narodu izazovu gnev i zlobu protiv svetoga Grigorija. Jer i vodena kaplja, ako često pada, dubi kamen. Oni koji nisu umeli da se snađu u previsprenim rečima jeretičkim, i da shvate dubine tajne očovečenja Hristova, stadoše mesto pravoslavnih pastira i učitelja poštovati vukove i jeretike, i njima verovati. I pastira koji propoveda istinu, smatrahu za vuka i jeretika. I izazvavši pobunu, kamenjem zasuše svetog Grigorija, kao nekada Jevreji svetog prvomučenika Stefana, ali ga ne ubiše pošto je Bog štitio svoga ugodnika. Ali pošto ne behu zadovoljili svoju zlobu, oni ga zverski ščepaše, i gradskome eparhu na sud odvedoše, kao nekog buntovnika, i vinovnika nereda i pobuna. A svetitelj, potpuno nevin, ali krotak i smiren srcem, iako u tolikoj opasnosti od naroda, govoraše Hristu Bogu svom: Radi imena tvog, Hriste, ako i pođem usred senke smrti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom (Ps. 22, 4). A eparh, znajući da je nevin, a pritom videći i očiglednu zlobu ljudsku, pusti ga na slobodu. I iziđe bez rana i bijenja mučenik, bez mučenja – vencenosac, imajući samo jedno: dobru volju da strada za Hrista.
Zbog takvih podviga i silnih borbi sa jereticima, sveti Grigorije se proču, i postade poznat svima, i svuda slavljahu mudrost njegovu, i od cele svete pravoslavne Crkve bi mu dat naziv: Bogoslov. Kao drevnome Bogoslovu, svetom Jovanu, devstveniku i vozljubljenom učeniku Hristovom. Ovaj naziv, iako se daje svima velikim učiteljima i svetiteljima uopšte, jer su svi bogoslovili blagočesno o Svetoj Trojici, svetom Grigoriju je dat za izvanredne i izuzetne zasluge u ovom pogledu. Kao znak za njegove pobede i triumfe nad tako velikim i mnogobrojnim jereticima. I otada stadoše ga svi nazivati Bogoslovom. Veoma voljen od pravoslavnih, svi su oni želeli da im on bude patrijarh. Usto i Petar, patrijarh aleksandrijski[16], koji dođe posle Atanasija Velikog, pisao je svetom Grigoriju Bogoslovu hoteći da mu poveri presto Konstantinovog grada kao čoveku dostojnom i koji je tolike trudove podneo za Crkvu Hristovu. Ali zlobni ljudi sprečiše to odmah na ovaj način:
U Carigradu se nalažaše jedan jelinski filosof, pristalica ciničke filosofije, po imenu Maksim, po rođenju Egipćanin. Beše to čovek lukav, prepreden, vešt i pakostan. On dođe k svetome pastiru, Grigoriju Bogoslovu, odbaci jelinsko bezbožje, krsti se i postade član svete Crkve. I vođaše rđav život, licemerno se pokrivajući pobožnošću kao ovčijom kožom: ustvari pak iznutra beše vuk, što se docnije i obelodani. A svetitelj Božji Grigorije, ne znajući njegovu pokvarenost, smatrao je njegovo obraćenje u hrišćanstvo za veliku stvar, pa ga primi pod svoj krov i za svoju trpezu. I učini ga klirikom. On pak, ugledajući se na Judu, namisli da otstupi od svog oca i učitelja, i da povede borbu protiv njega. Za tu svoju nameru nađe pomoćnika u jednom prezviteru koji se nije Boga bojao, a bio je vičan spletkama. I stade Maksim potajno sa ovim lukavo smišljati, kako da se dokopa patrijaršijskog prestola u Carigradu. Ali pošto im je za takav poduhvat bilo potrebno dosta zlata, da bi mitom i poklonima pridobili mnoge za svoje jednomišljenike, oni se najpre dadoše na posao da dođu do zlata. I uz pomoć Satane dođoše do željenog zlata na ovaj način. U Vizantiju dođe sa ostrva Tasa jedan prezviter, i donese mnogo zlata radi kupovine mermernih ploča koje se donose iz Prikonisa. Maksim i njegov pomoćnik prevariše ovoga velikim obećanjima, te mu uzeše zlato. I ono im beše dosta da ostvare svoj zli plan. I tajno poslaše u Aleksandriju mnoge i velike poklone patrijarhu Petru, i episkopima i kliricima što su pored njega, moleći ga mnogo da pošlje u Vizantiju svoje episkope, koji bi Maksima doveli na patrijaršiski presto. Sablažnjen poklonima, Petar kao da zaboravi na svoje ranije pismo svetome Grigoriju, pristade na njihovu molbu, i odmah posla u Carigrad svoje egipatske episkope. Došavši u Carigrad, oni se nikome ne javiše, ni pastiru, ni kliru, niti kome od knezova, Nego za vreme jutrenja uđoše s Maksimom u crkvu, da ga posvete za arhiepiskopa. Sveti Grigorije beše u to vreme bolestan. Vest o tome raznese se odmah na sve strane, i za tili čas slegoše se prezviteri, klirici i mnogo naroda. I to ne samo pravoslavni, nego i jeretici. Jer svi behu iznenađeni tom potajnom zlobom i nezakonitim posvećenjem. I raspališe se gnevom, i vikahu na egipatske episkope, i sprečiše ih da svoju nepravednu nameru srovedu u delo. Postiđeni, episkopi iziđoše iz crkve, i uđoše u kuću nekog svirača, i tamo izvršiše nepravilno posvećenje, i objaviše Maksima za carigradskog patrijarha. Uz Maksima behu neki od duhovnih lica i od mirjana: jedni od njih bili su zbog prestupa odlučeni od Crkve, drugi – podmićeni, a treći – prelašćeni obećanjem poklona i počasti. Nažalost, Maksima podržavaše i rimski episkop Damas. A ogromna većina naroda, i to sve čestiti graćani, behu silno ljuti na Maksima, i grđahu ga strašno. Negodovahu, i na samog svetog Grigorija što je takvog čoveka primio pod svoj krov i udostojio ga svoga prijateljstva. A sveti im odgovaraše, govoreći:
Ljudi nemojte se ljutiti na mene što sam mu činio dobro, ne prozrevši njegovu pokvarenost. Jer mi nismo krivi, ako ne možemo da prozremo unapred nečiju pokvarenost. Jedino Bog zna unutrašnje tajne ljudske. Osim toga, zar nam Zakon Božji ne naređuje, da očinski s ljubavlju otvaramo srce svoje svakome dolaziocu? Spasitelj reče: Koji dolazi k meni, neću ga isterati napolje. Za mene je bila velika stvar što Maksim od jelinskog idolopoklonstva priđe krštenju, i što od Zevsovog služitelja postade služitelj Svete Trojice. Pritom se pokazivaše i vrlinast, iako licemerno, kao što se već obelodani njegovo licemerstvo i pokvarenost. Ali nije naše da takve stvari ispitujemo, jer nam nije dano da ulazimo u tajne pomisli ljudske, niti da znamo budućnost, sem kad nam Bog tako nešto otkrije. Mi gledamo na lice a Bog na srce. – Uspokojen takvim rečima, narod se još sa većom ljubavlju pripijaše uz svetog Grigorija Bogoslova.
Maksim pak povede sa sobom sve egipatske arhijereje koji ga postaviše za arhijereja, i otide kod blagočestivog cara Teodosija Velikog[17], koji se tada nalazio sa vojskom u Solunu. I pristupivši mu, moljaše ga da mu da patrijaršijski presto carigradski. Jer kukavac, pošto mu crkvena pravila ne davahu vlasti, namisli da od carskih naredaba dobije vlast upravljati Crkvom. Želeo je da čini nasilje, ne da episkopuje. Stoga blagočestivi car s velikim gnevom i pretnjom otera Maksima i episkope što behu s njim. I otploviše svi u Aleksandriju, gde se Maksim opet lati istoga posla. Jer napunivši zlatom ruke mnogih klirika Aleksandrijske crkve, on je drsko i bezočno govorio patrijarhu Petru: Ili mi izdejstvuj carigradsjsi presto, ili od tvoga otstupiti neću. – I veštim spletkama kopaše jamu patrijarhu, i sigurno bi ostvario svoju pakosnu nameru, da za to ubrzo ne doznade eparh aleksandrijski. Bojeći se da u narodu ne nastane neka pobuna, eparh protera Maksima silom i sa sramom iz Aleksandrije.
Sveti Grigorije Bogoslov, pošto mu u Vizantu telesno zdravlje beše sasvim oronulo, odreče se uprave nad Vizantijskom crkvom, i željaše da otputuje u svoju otadžbinu, u Nazianz. I izgovori narodu poslednju pouku, savetujući im da drže čistu veru i čine dobra dela. A kad narod razaznade da hoće da ide od njih, nastade plač, i svi kao da jednim ustima govorahu: O oče! odlazeći od nas, ti odvodiš sa sobom i Svetu Trojicu! Jer bez tebe neće u ovom gradu biti pravog ispovedanja Svete Trojice. Zajedno s tobom otići će iz ovog grada Pravoslavlje i pobožnost.
Kada sveti Grigorije ču ovakve reči od naroda, i vide narodni plač, odustade od namere, i obeća im da će ostati kod njih dok se episkopi ne skupe na sabor. Jer se očekivao sabor episkopa, da izabere dostojnog čoveka za patrijarha. Svetitelj je to čekao: da na prestolu vidi pastira pravoslavnog, pa da ide u svoje otačastvo. U to vreme blagočestivi car Teodosije beše u ratu sa varvarima. Pošto ih pobedi, on sa triumfom dođe u Carigrad. A patrijaršijsku sabornu crkvu držahu arijanci, i patrijarh im beše Demofil. Pravoslavni pak, kao što je već rečeno, imađahu mali i stari hram svete Anastasije. Car pozva Demofila, i savetovaše mu da primi pravoslavnu veru. Ako pak neće, onda da ustupi svoje mesto. Demofil, uporna srca, pretpostavi da bude lišen prestola, nego da napusti svoje zloverje. I predade car svetom Grigoriju Bogoslovu i pravoslavnima sabornu crkvu, koju su arijanci držali četrdeset godina. Predade im i sve ostale crkve.
I kad arhijerej Božji Grigorije s klirom i narodom htede da uđe u crkvu, mnoštvo arijanaca, naoružanih kao za rat, stajahu pred crkvom, sprečavajući pravoslavne da uđu. A svetom Grigoriju prećahu smrću. I najmiše jednog mladića, snažnog i bezočnog, da se kradom privuče Grigoriju, i zarije mu nož u stomak. Ali Bog štićaše svoga služitelja. I beše silna huka i buka i metež od strane arijanaca, i sigurno bi učinili neko zlo, da nije došao sam car i uveo svetog arhijereja u crkvu. A pravoslavni narod, veseli i radosni, uznesoše zahvalnost Bogu, prolivajući suze radosnice, što posle toliko godina dobiše natrag svoju svetinju. I jednodušno se obratiše caru, moleći ga da na patrijaršijski presto posadi Grigorija Bogoslova. A svetitelj, zbog stalnih telesnih bolesti svojih nemajući snage da govori gromko usred narodnog klicanja, reče preko jednog klirika ovo: O čeda moja! sada je vreme da blagodarimo i slavimo Boga jednoga u Trojici, što nam povrati crkvu našu. Zbog toga treba sada da veličamo dobrotu Božju, a pitanje patrijaršiskog prestola rešićemo kasnije! – Čuvši ove arhijerejeve reči, narod prestade sa klicanjem. I kad se završi sveta liturgija, svi se raziđoše. A arijanci umukoše posramljeni.
Blagoverni car Teodosije veoma poštovaše svetog Grigorija Bogoslova, kao oca svog. Ali on ne odlažaše često kod cara, dobro se sećajući Solomonovih reči: Retko neka ti noga stupa u kuću bližnjega tvog, da ne bi, nasitivši se tebe, omrzao na te (Prič. 25, 17). Glavna briga svetiteljeva beše: da stalno poučava narod, da posećuje bolesnike i isceljuje ih, da teši one kojima se čini nepravda, da štiti nemoćne, i da stado svoje čuva od jeretičkih sablazni. A ponekad je odlazio i na selo, jer je voleo bezmolvije, usamljeničko molitveno tihovanje. A tim odmorom je pomalo lečio česte bolesti svoje, da mu telo ne bi iznemoglo za ostale trudove. Iako je gospodario ogromnim crkvenim imanjem, on nikada ne uze za sebe nijednu drahmu, niti ispitivaše crkvene ekonome koliki su prihodi a koliki rashodi. Smatrao je da to nije posao episkopa već ekonoma. A preporučivaše svima, da imaju čistu savest pred Bogom.
Malaksavajući od svagdašnjih trudova i starosti, sveti Grigorije se jednom razbole, i ležaše na odru. Narod saznade i dođe da ga obiđe. A on, sedeći na odru, pitaše ih: Šta želite, čeda moja? Koji je razlog, te ste došli k meni? – A oni mu se pokloniše, i zahvaljivahu mu mnogo za njegove trudove: što grad očisti od jeresi, što mnoge crkve koje su arijanci držali dugo godina opet povrati pravoslavnima, što tolika dobra učini svima svojim poukama i svojim pastirskim staranjem oko sviju. I govorahu: Sada pak, o oče! ako odlaziš k Bogu, pomoli se za svoje stado, za blagovernog cara, i za svu Crkvu. – Svetitelj ih obavesti, da njegova bolest nije na smrt. I pošto ih po običaju svom pouči, otpusti ih. I pošto svi izađoše, ostade jedan mladić, i pripade k nogama svetiteljevim, sa suzama i ridanjem moleći ga da mu oprosti greh. A kada svetitelj upita kakav je to greh, mladić ništa ne odgovori, već samo ridaše i oproštaj moljaše. Tada neko od prisutnih reče: To je ubica tvoj, oče! koji po nagovoru jeretika htede da ti zarije nož u stomak, ali te Hristos zaštiti. I eto, sada se kaje, i moli oproštaj. – Svetitelj reče mladiću: Mili, neka ti Gospod naš Isus Hristos bude milostiv, i neka ti oprosti grehe tvoje! Samo otsada budi naš, ostavi jeres, i pristupi Hristu Bogu, i Njemu služi verno. – I tako s oproštajem otpusti toga mladića. O tome saznade sav grad, i diveći se njegovoj nezlobivosti, još više ga zavoleše.
Potom se stadoše sticati episkopi u Carigrad 381, godine, s jedne strane radi biranja prestoničkog patrijarha, a s druge – da se na drugom Vaseljenskom Saboru predadu anatemi jeresi i potvrdi Pravoslavlje. – I skupiše se sto pedeset pravoslavnih episkopa, među kojima najstariji beše sveti Meletije antiohijski[18]. Tada sveti Grigorije Bogoslov, bolestan i tužan, i preko svoje volje bi posađen na patrijaršijski presto, pošto su ga molili car i sav narod. Zatim se posle ne mnogo dana razbole presveti Meletije, patrijarh antiohijski, i otide ka Gospodu. Onda dođoše episkopi iz Egipta i Makedonije, i negodovahu zbog postavljenja Grigorijevog, pošto je bez njih bio izabran. I govorahu da je njegovo postavljenje nepravilno, jer je postavljen ne od aleksandrijskog već od antiohijskog patrijarha. Jer među patrijarsima aleksandrijski presto je prvi posle rimskog, pa je zato trebalo da on postavi carigradskog patrijarha. I bi među episkopima velika nesuglasica, i vreva, i raspra. Jedni govorahu da je Grigorijevo postavljenje pravilno, drugi – da nije.
I svađahu se episkopi među sobom. A kada sveti Grigorije Bogoslov vide kakva je zbog njega raspra i svađa među episkopima, ustade u saboru, održa govor svima, i reče:
Svešteni i česni pastiri, ja nisam želeo da uzimam upravu nad Carigradskom crkvom, iako je ova crkva uzrasla i učvrstila se mojim znojem i trudom. Meni je dosta bilo da to prepustim Bogu, i da od Njega očekujem nagradu. Ali ljubav slovesnoga stada i opšta odluka episkopa primora me da primim presto. Sada pak čujem da se mnogima to ne dopada. Znajte dakle, da ne ištem ni bogatstva, ni visoke položaje, ni počasti, niti želim da se nazivam patrijarh carigradski, i bez tuge odlazim iz episkopije. A vi se dogovarajte, i činite što vam je volja. Meni je odavno mila pustinja. Jer nas ne lišavaju Boga oni što nas lišavaju prestola.
Rekavši to, on izađe, i napusti patrijaršiju, i useli se u jednu malu kućicu, udaljenu od crkve, izbegavajući vrevu i raspravljanje onih što su dolazili k njemu. A mnogi od naroda dolažahu kod njega, i moljahu ga da se sažali na stado svoje, i da ga ne ostavlja, pošto je toliki znoj i trud uložko, te ga je umnožio. I govorahu: O oče! pokaži milost prema ljubljenoj deci svojoj, radi koje si se toliko vremena mučio! pokloni im i ostatak dana svojih, da bismo, po prestavljenju tvom, imali telo tvoje, mi koji smo prosvetljeni tvojim učiteljstvom. – A svetitelj, kao čadoljubiv otac, bi tronut, i beše u nedoumici šta da radi. I moljaše Boga da On učini kako je najbolje.
Na Saboru episkopa rasle su nesuglasice i raspre. Blaženi Grigorije dođe na Sabor, održa govor, i reče: Ljudi i sapastiri Hristova stada, sramota je što se toliko svađate vi, koji treba da druge poučavate miru. Jer kako možete druge učiti slozi i jednomisliju, kada je takva nesloga među vama? No ja vas molim pred samom Presvetom i Jednosušnom Trojicom da uspostavite mir i ljubav među sobom, te da složno rešite crkvena pitanja. A ako sam ja uzrok vašoj neslozi i podvojenosti, nisam vrednosniji od proroka Jone, bacite me u more, i utišaće se vaša bura. Volim da postradam, ako hoćete, iako sam nevin, samo da se vi pomirite, i budete jednomisleni. Rinite me s prestola, proterajte iz grada, samo ljubite istinu i mir, sa prorokom Zaharijem govorim (Zahar. 8, 19). Zdravo da ste, svešteni pastiri, i sećajte se mojih trudova!
Kada on to reče, postideše se svi protivnici, i behu dirnuti njegovim rečima. A sveti Grigorije napusti Sabor, sa namerom da se vrati u svoje otačastvo. Ali najpre ode caru, da se oprosti sa njim. I reče mu: Care, za mnoga dobročinstva tvoja koja si učinio Crkvi, neka te Hristos nagradi u dan nagrade! A dar koji sada ištem od tebe, moćni gospodaru, ne odreci mi. He ištem imanja, niti molim za svoje srodnike, niti hoću skupocene pokrivače za sveti presto, nego želim odmor sebi umornom od trudova, eda bi prestala i zavist mnogih, i ti svojim naporom smirio episkope! Učini kraj borbi među episkopima ti, koji si učinio kraj bezočnostp varvara! ukrasi svoju pobedonosnu državu time što će episkopi imati mir i slogu među sobom! A oni će to imati, ako mi dopustiš da ja otputujem u svoje otačastvo. Eto, taj poklon molim od tebe! tu mi poslednju milost ukaži!
Car se začudi rečima svetiteljevim, i zaplaka. Zaplakaše i prisutni velikaši. Jer svi gajahu prema njemu ogromnu ljubav, i nisu želeli da ga puste. A on, jedno zbog starosti i svagdašnje bolešljivosti svoje, a drugo – zbog razdora među episkopima, svesrdno moljaše cara da ga otpusti, kako bi ostale dane života svog proveo u miru i odahnuo malo od trudova mnogih. I otpusti ga car. I on se oprosti sa svima. A kad odlažaše iz prestonice, sav ga narod isprati sa plačem i ridanjem.
Po odlasku svetog Grigorija iz Carigrada, episkopi, iako su voleli svetog Grigorija i plakali za njim, na Saboru u Carigradu postaviše za patrijarha senatora Nektarija[19]. Ovaj sv. Drugi Vaseljenski Sabor utvrdi Simvol naše svete Pravoslavne vere.
Stigavši u Kapadokiju, sveti Grigorije Bogoslov nastani se u selu Arianzu. I tamo življaše, teško bolestan, ali ne prestajaše sa trudom Boga radi. Pošto se u njegovom rodnom mestu, gradu Nazianzu, beše pojavila Apolinarijeva jeres, on je suzbi svojim savetima i spisima. A građani ga moljahu da zauzme očev episkopski presto, ali on odbi. I postavi im za episkopa prezvitera Evlalija, čoveka pravoslavna i vrlinska. Sam pak ostade u Arianzu, gde prožive u bezmolviju neko vreme, i napisa mnoge korisne knjige i predivne pesme. I u dubokoj starosti pređe u neostarivi život dvadeset i petog januara 389. godine. I bi česno sahranjen u gradu Nazianzu. A posle mnogo godina blagočestivi car Konstantin Porfirogenit prenese česne mošti njegove u Carigrad, i položi ih u crkvi svetih Apostola, kao pomoć i zaštitu gradu, a y slavu Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PUBLIJA
 
Ovaj prepodobni beše iz grada Zevgmata na reci Eufratu. Najpre bio senator. Zatim sve imanje razdade siromasima, i povuče se na visoku goru u blizini svoga grada Zevgmata. I tamo načini malu keliju, i provođaše vreme u svakom podvigu i vrlini. Pošto se glas o njemu pronese na sve strane, stadoše se sticati k njemu mnogi, željni podviga i duhovnih borbi. Ovima je prepodobni naređivao te su gradili sebi kelije, i u njima se podvizavali. Prepodobni je često posećivao bratiju, i obraćao pažnju da li se u njihovim kelijama nalazi po koja suvišna i nepotrebna stvar. I hleb koji su bratija jeli, merio je na terazijama, pa ako bi u nečijoj keliji našao hleba preko određene mere, on je takvog brata nazivao proždrljivcem i teloljupcem. A posećivao je bratiju i noću. I kad bi zatekao brata gde bdi i moli se, udaljavao se ćutke; kad bi pak nekoga zatekao gde spava, budio ga je i korio. Takvim svojim staranjem o bratiji, prepodobni je učinio te su mnogi od njih prosijali svima vrlinama. Među ovima behu Teoteknije i Aftonije, koji posle smrti prepodobnoga primiše starešinstvo i igumanstvo nad bratijom. A kao treći bio je Teodot, koji posle Teoteknija postade iguman. On je toliko goreo božanskom ljubavlju, da su se danonoćno iz njegovih očiju lile suze umilenja. A Aftonije postade kasnije episkop. Ali i kao episkop on ne promeni svoju prostu i suru haljinu koju je nosio kao podvižnik i pustinjak, i ne skide svoj kostret od kozje dlake. Isto tako on ne promeni svoj podvižnički način ishrane, nego je jeo ono što i pre svoga episkopstva.
Pošto je osnovao dve obitelji, i dobro se podvizavao, blaženi Publije predade dušu u ruke Božije 380 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAPA
 
Prepodobni otac naš Map, još kao mlad i nalazeći se u svetu, beše lep i slatkopojan. Stoga je praznike Hristove i svetiteljske ukrašavao svojim preslatkim pesmama i divnim slavoslovljima. Njegova ljubav prema Bogu beše stalna, i on je revnosno ispunjavao zapovesti Božje. Ali je čuvao i čednost tela, i čistotu i neporočnost svoje duše, ma da se nalazio usred sablažnjivih slasti ovoga sveta i kretao među svetovnim ljudima. A kad se odreče sveta, povuče se u jedno mesto zvano Omir[20]; tu napravi malu kolibu, zatvori se u nju, i provede u njoj trideset i sedam godina. Iako je u kolibi bilo mnogo vlage od obližnje šume, koja silno potkopa njegovo zdravlje, on ipak ne htede da promeni tu kolibu, i ostade u njoj do kraja svoga života. Voleo je prostotu, a potpuno prezirao lukavost. Više je voleo sirotovanje nego ikakvo bogatstvo. Stoga je nosio odeću od kozje dlake, i zadovoljavao se sa vrlo malo hleba, soli i vode.
Pošto se prepodobni Map mnogo godina nalazio u pustinji, on dugo vremena nije prisustvovao svetoj liturgiji. Stoga zamoli da se sveta liturgija otsluži u njegovoj kolibi. Ovu želju prepodobnoga s radošću ispuni Teodorit Kirski, koji i napisa njegovo Žitije. On odmah posla u obližnje selo, te donesoše svete sasude. I upotrebivši ruke đakona mesto svetog prestola, on prinese Beskrvnu Žrtvu u prisustvu prepodobnoga. A prepodobni se ispuni takvom milinom, da je mislio da je na samom nebu. I potom je govorio, da nikada u životu nije doživeo takvu duhovnu radost.
Tako krasno provevši život na zemlji, on ode na nebo, gde sada likuje sa svima svetima u dvorima prvorodnih. Upokojio se u Gospodu 430 godine.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
FELICITE
i sedam sinova njenih
 
Kao hrišćanka, sveta Felicita bi u vreme cara Antonina, 164 godine, zajedno sa svojih sedam sinova osuđena na smrt. Moljaše se Bogu samo, da nju ne pogube pre njenih sinova, da bi ove mogla hrabriti pri mučenju i ubijanju, te da se ne odreknu Hrista. Tako i bi po Božjem ustrojenju. S radošću ova nenadmašna majka ispraćaše jednog po jednog sina, dok ih nije svih sedam ispratila i videla pogubljene. Tada i ona s blagodarnošću Bogu primi mučeničku smrt. Svi postradaše u Rimu, gde im se i mošti nalaze.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
AVKSENTIJA
 
Mučenik Hristov Avksentije beše iz Janjine, sin pobožnih roditelja. Još kao mlad on ode u Carigrad, i tamo izuči ćurčijski zanat. No neprijatelj svakog dobra đavo, ne mogući podnositi čistotu njegove duše, ubaci mu u srce misao: da bi za njega bilo divno, kada bi ovaj kratkotrajni život provodio u uživanjima, u pirovanju, i tome slično. Zaveden tom mišlju, i naslađujući se njome, Avksentije napusti zanat, pa ode na carske lađe među tuđince i zaposli se tamo. Ali posle kratkog vremena njegovi drugovi tuđinci oklevetaše ga kako se on, tobož, odrekao Hrista i ispovedio njihovu muslimansku veru. Bojeći se da ga ne predadu gospodaru lađe, Avksentije krišom pobeže i ode u Carigrad, obučen u vrlo prosto i skromno odelo. Tamo kupi jedan čamac, i radeći sa njim izdržavaše se. I pokaja se Avksentije svom dušom za sve grehe što počini u životu. Pored toga srce mu se zapali ljubavlju za mučeništvo, i on dan i noć moljaše Boga sa suzama da mu ukaže nekog iskusnog duhovnika, kome bi se ispovedio i otkrio mu čežnju svoju: da želi ispiti čašu mučeništva.
Bog se ne ogluši o njegove molitve, i posla mu iskusnog duhovnog lekara evo na koji način. Singel Velike crkve Grigori je, inače Svetogorac, jednoga dana želeći da se preveze na onu stranu u Fanar, po Božjem promislu uđe u čamac Avksentijev. Videvši smerno i blago držanje singelovo, Avksentije se reši da mu otkrije svoju nameru. I pošto ga preveze čamcem, Avksentije ga zamoli te mu nasamo otkri svoju plamenu ljubav prema mučeništvu za Hrista. Singel pohvali njegovu nameru, ali ga stade odvraćati od podviga mučeništva, bojeći se da se Avksentije ne uplaši za vreme mučenja. I ovako govoraše Avksentiju: Čuj me, čedo moje: zamke lukavog đavola su mnogobrojne, i bojim se da on ne učini, te se ti za vreme stradanja ustrašiš, i tako lišiš sebe preslatkog Gospoda našeg Isusa Hrista. Nego, bolje je, beži odavde, povuci se u samoću, u tišinu, i tamo postani monah, i provodi život svoj u vrlinama. I nadam se u dobrotu preslatkog nam Isusa, da pe te On posle smrti pribrojati liku svetih Mučenika, da se večito raduješ sa njima.
Čuvši ove reči, mladi Avksentije ne odgovori ništa svome blagom duhovnom ocu, ali mu srce sagorevaše od božanske ljubavi za mučeništvo. I produži Avksentije nadalje raditi sa svojim čamcem. Od zarade zadržavaše samo za najnužnije potrebe svoje, a ostalo je razdavao siromasima. Pritom stade Avksentije provoditi život u postu, molitvi i svenoćnim bdenjima. Često je odlazio u hram Presvete Bogorodice – Živonosni izvor, i po svu noć provodio na molitvi Prečistoj: da mu da sile da svoj život završi mučeništvom za Hrista.
Naoružan takvim oružjem od božanske blagodati Svetoga Duha, i okrepljen zastupništvom Presvete Bogorodice, Avksentije ponovo ode na pređašnju lađu gde je službovao. Njegovi drugovi sa lađe odmah ga prepoznaše, pa ga sa velikim gnjevom stadoše tući i vikati: Ti si bio u našoj veri; zašto si je promenio? – I tako bijući ga i vičući oni ga odvukoše na sud. A mučenik Hristov, bez i trunke straha, neustrašivo govoraše gromko i jasno: Bio sam hrišćanin; i sada sam hrišćanin; i za Hrista mog gotov sam ići na hiljade muka. – Jedan od njih, ne podnoseći takvu smelost mučenikovu, udari ga gvožđem po čelu i izbi mu desno oko. Mučenika to ni najmanje ne uplaši; naprotiv, on zahvali Gospodu što ga udostoji da strada za sveto ime Njegovo. A onaj bednik ponovo udari mučenika po ustima i izbi mu dva zuba. Međutim mučenik vesela glasa uzviknu da je Hristos istiniti Bog.
Posle toga mučenika odvedoše pred viši sud. Sudija ga upita, zašto poriče muslimansku veru, kao što prisutni svedoci tvrde, kada se bio odrekao Hrista i prišao njihovoj divnoj veri. Svetitelj se pomoli u sebi Bogu prizvavši ga u pomoć, pa neustrašivo reče sudiji gromkim glasom: Sudijo, ja se nikada nisam odrekao preslatkog Gospoda mog Isusa Hrista. Naprotiv, verujem i ispovedam da je On svemoćni Bog i Tvorac celoga sveta, i gotov sam proliti krv svoju za veru svoju. A poturčiti se neću nikada! – Čuvši to, sudija se zapali gnjevom i naredi slugama da mučeniku udare trista batina po nogama. Sluge odmah pristupiše izvršenju naređenja; i krv se potocima lijaše iz rana na nogama mučenikovim. A mučenik gromoglasno zahvaljivaše Gospodu, moleći Ga da mu da snage da do kraja izdrži na putu mučeništva.
Nakon toga sudija naredi da mučenika odvedu u tamnicu, da tamo čeka dok ne bude ponova izveden na sud. A mučenikov duhovni otac, spomenuti singel Grigorije, saznavši za Avksentijevo stradanje za Hrista, nađe načina i dođe k njemu u tamnicu. I dade mu mudre savete: da hrabro stoji za veru Hristovu, te tako posrami đavola i dobije sjajni venac pobede od pobedodavca Boga. Mučenik zamoli svog duhovnog oca da ga pričesti. Ovaj mu odmah ispuni molbu: donese Svete Tajne i pričesti ga. Narednog utorka izvedoše mučenika pred najviši sud, okovanog u teške lance kao zločinca. A mučenik beše sav radostan, kao da nije na sudu već na piru. Vezir ga mrko i divljački pogleda, i upita ga: Zašto ti ne ispovedaš našu divnu i istinitu veru, nego si je napustio i poričeš je? – Mučenik odgovori: Rodio sam se hrišćanin, i hoću da umrem hrišćanin; i vere se svoje neću odreći, makar me stavili na bezbroj muka, zato što je vera moja istinita i prekrasna. Kamo lepe sreće, da i ti, gocpodine, poveruješ u Hrista mog umesto što me mučiš! – Čuvši to, vezir se strahovito razjari i izreče presudu: da se mučenik pogubi mačem.
Sluge odmah dohvatiše mučenika, i odvedoše na gubilište. Sveti mučenik se pomoli Bogu za pravoslavne hrišćane i za sav svet. Zatim kleče, i reče dželatu da izvrši što mu je naređeno. I dželat mu otseče svetu glavu u utorak dvadeset petog januara u osam sati pre podne[21]. I tako blaženi Avksentije dobi venac mučeništva u svojoj tridesetoj godini. A sutradan u sredu u svitanje siđe nebeska svetlost na mučenikove mošti. To videše ne samo mnogi hrišćani već i mnogi Turci, i svima to pričahu i posvedočavahu. A hristoljubivi velikaš, carev terzipaša Mihailo, imajući slobodu pred sultanom, umoli sultana te on dozvoli da hrišćani uzmu mučenikovo telo i sahrane. Hrišćani onda, na čelu sa patrijarhom i mnogim drugim arhijerejima, uzeše sveto telo svetog mučenika i sa strahopoštovanjem česno sahraniše u hramu Presvete Bogorodice – Živonosni izvor. A kada nakon dve godine bi otkopan grob, iz svetih moštiju razli se divan miomir. I svi hrišćani proslaviše Boga što proslavlja onoga koji je Njega proslavio. I od svetih mučenikovih moštiju bivahu čudesa, i neprestano bivaju, i mnogi i mnogi se isceljuju od raznovrsnih bolesti i neduga, pristupajući im sa pobožnošću i toplom verom, u slavu Gospoda našeg Isusa Hrista, kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA
NAŠEG DIMITRIJA SKEVOFILAKSA
 
Ovaj sveti skevofilaks (sasudočuvar) živeo u osmom veku. Misli se da je on na Sedmom Vaseljenskom Saboru čitao iz dela svetih Otaca o ikonama.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
APOLOSA
 
Sav dušom u Gospodu Hristu, prepodobni Apolos prestavi se u miru.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MOJSEJA
arhiepiskopa Novgorodskog
 
Izvrstan monah, blaženi Mojsej se i kao arhiepiskop neprestano podvizavao teškim monaškim podvizima. Revnosno zidao i obnavljao crkve i manastire. Upokojio se 1686 godine. Kroz 24 godine pak, 19 aprila 1710, njegove svete mošti obretene netljene i čudotvorne.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
MEDULE
 
Sveta Medula postrada za Gospoda Hrista spaljena u ognju.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
KASTINA
 
Rođen u Rimu; najpre bio neznabožac po veri, član carskog senata, i veoma bogat. Čudesno isceljen od episkopa Kiriliana, on postane hrišćanin. Kasnije on bi hirotonisan za episkopa u Vizantu[22]. Pošto je sedam godina apostolski i bogougodno pasao stado Hristovo, on se u miru prestavi, u trećem stoleću.
 


 
NAPOMENE:

  1. Druga ili Velika Kapadokija – veoma prostrana oblast u sredini istočnog dela Male Azije, ka zapadu od izvora reke Eufrata. Nekada je Kapadokija bila jedna od najznatnijih država Azije, ali je zatim izgubila svoju samostalnost i ušla u sastav Rimske carevine kao njena provincija, u 17 ili 18 godini posle Hrista. – Nazianz je bio maleni grad u jugozapadnom delu Kapadokije; danas na tom mestu stoje samo razvaline.
  2. Grigorije na grčkom znači: budan, marljiv, bodar.
  3. Kesarije, brat svetog Grigorija Bogoslova, zbog svog svetog života pribrojan liku svetih; praznuje se 9 marta.
  4. Sv. Vasilije Veliki se praznuje 1. januara.
  5. To je bilo 361 godine.
  6. Godine 363.
  7. Carovao od 363 do 364 godine.
  8. Carovao od 364 do 378 godine.
  9. Tiana – drevni grad Kapadokije, podnožju Tavre, blizu kilikijskih klanaca.
  10. Sasim se nalazi na pedeset kilometara od Tiane i na trideset šest od Nazianza.
  11. Prestavio se 374 godine.
  12. Pravedna mati svetog Grigorija Bogoslova upokoji se iste godine, kad i njen suprug, 374. Ona je pribrojana liku svetih; praznuje se 9 avgusta.
  13. Hidra, po mitologiji starih Grka, – slično zmiji čudovište sa devet glava, koje su nanovo izrastale kada cu ih odsecali.
  14. Vizant je staro ime za Carigrad.
  15. Sveti Vasilije se upokojio početkom 379. godine.
  16. Petar II, patrijarh aleksandrijski, upravljao Crkvom od 373-380 g.
  17. Car Teodosije I Veliki vladao od 379 do 395. g.
  18. Meletije patrijarhovao od 360. do 381. g.
  19. Patrijarhovao od 381 do 397 godine.
  20. Nedaleko od grada Kira, u Sirijskoj provinciji Kirestika.
  21. Ovo beše 1720 godine.
  22. Tako se zvalo mesto gde je 330 g. osnovan Carigrad.

5 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *