NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

22. JAHUAP

ŽITIJE SVETOG APOSTOLA
TIMOTEJA
jednoga od Sedamdesetorice

Sveti apostol Timotej bi rođen i vaspitan u Likaonskom gradu Listri[1]. Ovaj se grad ne proslavi izobiljem plodova zemaljskih, kao ovom bogoposađenom mladicom, iako nije bila od sasvim dobrog korena. Jer kao što mirisna ruža proizađe od trnja, tako Timotej proizađe od oca Grka, koji beše veoma čuven u idolopoklonskom zloverju, i izuzetno nevaljao, kao što se opet kasnije sin njegov odlikovaše vrlinama i dobrom naravi. A majka i baba svetog apostola behu Jevrejke. Obadve svete i pravedne, i ukrašene dobrim delima, kao što o tome svedoči sveti apostol Pavle, govoreći: Želeći da te vidim, opominjući se suza tvojih, da se radosti ispunim; opominjući se nelicemerne u tebi vere koja se useli najpre u babu tvoju Loidu i u mater tvoju Evnikiju; a uveren sam da je i u tebi (2. Tm. 1, 4-5).
Još kao dete, blaženi Timotej se hranio od majke svoje ne toliko hranom koliko rečju Gospodnjom. I udalji se od neznabožačke i jevrejske zablude, i pribeže svetome Pavlu, bogoglasnoj trubi crkvenoj, kada sveti apostol Pavle sa učenikom i apostolom Hristovim Varnavom dođe u Listru, kao što o tome božanstveni Luka kazuje u Delima Apostolskim (D.A. 14, 6). I došavši tamo, učini veliko čudo: jednom rečju isceli hromog od utrobe matere svoje. Što, kad narod vide, silno se divljaše, govoreći: Bogovi se načiniše kao ljudi, i siđoše k nama (D.A. 14, 11). Ali narod doznade da oni nisu bogovi već apostoli i propovednici Boga živoga, a protivnici lažnih bogova. I za to su i poslani, da ljude od demonske obmane obrate Bogu istinitome, koji može ne samo hrome isceljivati nego i mrtve iz grobova vaskrsavati. Tada mnogi napustiše zabludu i pristupiše veri. Među njima beše i majka ovog blaženog apostola Timoteja, koja je bila udovica. Ona s radošću primi u dom svoj svetog apostola Pavla, i ugosti ga. I dade mu sina svog Timoteja kao dar za čudo koje je učinio u njihovom gradu i za dobijenu svetlost vere. Dečko beše još mali ali sposoban i pripremljen da primi seme reči Božje. Sveti Pavle ga uze, i videći da je pametan i krotak, i da je blagodat Božja u njemu, zavole ga više nego roditelji po telu. Ali pošto dečko beše još mali, te nije mogao putovati s njim, on ga ostavi kod kuće, i odredi mu iskusne učitelje da ga poučavaju Svetom Pismu. O toms sam spominje, pišući Timoteju: Ti iz malena znaš Sveto Pismo (2. Tm. 3, 15). Sam pak Pavle, zasut kamenjem od naroda, koji Jevreji podgovoriše, i izvučen van grada, ustade i otide u druge gradove.
Posle nekoliko godina sveti Pavle uze Silu i krenu iz Antiohije da poseti braću u svima gradovima, u kojima je prvo propovedao reč Božju. I dođe u Listru, gde beše sveti Timotej (D.A. 16, 1). Videći da je Timotej odrastao, i da je svakom vrlinom ukrašen, i da ga svi tamošnji hrišćani mnogo poštuju, on ga uze k sebi u apostolstvo. I tako ga načini svojim neotstupnim saputnikom i služiteljem u Gospodu u svima trudovima i putevima svojim. A kada htede da otputuje iz grada, on obreza Timoteja Jevreja radi, kojih beše tamo mnogo. Obreza ga po zakonu Mojsijevom, – ne što je obrezanje potrebno za spasenje, pošto nova blagodat mesto obrezanja ima sveto krštenje, – nego da se ne bi sablaznili Jevreji, jer su svi znali da je Timotej rođen od oca Grka.
I otputovavši odatle, sveti Pavle prohođaše gradove i sela, učeći i propovedajući Evanđelje carstva Božjeg, i prosvećujući sve svetlošću vere. A njemu, kao zvezda suncu koje je sinulo iz trećega neba, sledovaše božanstveni Timotej, usvajajući nezalaznu svetlost – učenje Evanđelja Hristova, i navikavajući se na dobre običaje i vrlinski život, kao što o njemu svedoči i sam apostol Pavle, govoreći: A ti si se ugledao na moje učenje, življenje, nameru, veru, dugotrpeljivost, ljubav, trpljenje, proterivanja, stradanja (2. Tm. 3, 10-11). Tako sveti Timotej sve vrline pocrpe iz izabranog sasuda. A uze na sebe apostolsko siromaštvo Hrista radi: da ništa sebi ne teče, ni zlato, ni srebro, niti išta zemaljsko. I naviknu da za zlo uzvraća dobrom: ružen, on je blagosiljao; gonjen, on je trpeo; huljen, on je molio; u svemu pokazujući sebe kao slugu Božjeg, i kao istinskog sledbenika svog učitelja, svetog Pavla.
Videći svog učenika kako izvanredno napreduje u vrlinama, sveti Pavle ga postavi najpre za đakona, potom za sveštenika, pa onda i za episkopa, iako je još bio mlad. Rukopoložen od svetog apostola za služitelja Hristovih Tajni, sveti Timotej postade svesrdni podražavalac apostolskih podviga i trudova. On beše saradnik i saputnik velikog apostola u propovedanju Evanđelja Hristova. U tom podvigu ne mogaše ga omesti ni mladost, ni bolest tela, već je u svemu pokazivao veliku srčanost. O tome svedoči njegov učitelj Pavle, pišući Korinćanima: Ako dođe Timotej, gledajte da bude kod vas bez straha; jer on radi delo Gospodnje kao i ja. Da ga niko dakle ne prezre (1. Kor. 16, 10-11). A i pre toga hvaleći ga piše: Poslah k vama Timoteja, koji mi je mili i verni sin u Gospodu. On će vam napomenuti puteve moje (1. Kor. 4, 17). Zatim ga i u drugim poslanicama svojim naziva bratom svojim, govoreći: Pavle, sužanj Isusa Hrista, i Timotej brat (Filim. 1). I opet: Pavle, apostol Isusa Hrista po volji Božjoj, i brat Timotej (2. Kor. 1, 1). I opet: Pavle apostol Isusa Hrista po volji Božjoj, i brat Timotej (Kol. 1, 1). I još: Poslasmo Timoteja, brata svoga i slugu Božjega, i saradnika svoga u Evanđelju Hristovom, da vas utvrdi i uteši u veri vašoj (1. Sol. 3, 2). Ove, i mnoge druge pohvale o svetom Timoteju nalaze se u Pavlovim poslanicama. Sveti Timotej se ne ponese zbog njih, nego u smirenoumlju i oprezi živeći, toliko umrtvljivaše sebe postom i molitvom, da ga je i sam učitelj, koji je posmatrao njegove podvige i postove, veoma sažaljevao. I savetovaše ga da ne pije vode, nego da pije po malo vina, želuca radi svoga i čestih bolesti svojih (1. Tm. 5, 23). No iako telo njegovo beše neprestano izloženo bolestima, blagorodstvo duše njegove bilo je zdravo i nikada povređeno. Prošao je on sve krajeve sveta sa učiteljem svojim, propovedajući reč Božju i u Efesu, i u Korintu, i u Makedoniji, i u Italiji, i u Španiji. S pravom se za njih može reći: Po svoj zemlji prođe propoved njihova, i na kraj veseljene reči njihove (Ps. 18, 5). A beše sveti Timotej vrlo oštrouman, brz na odgovore, vanredno slatkorečiv propovednik reči Božje, osobito sladak u tumačenju Svetoga Pisma, najdostojniji pastir u upravljanju Crkvom i u odbrani Crkve. Naročito je dobio preizobilnu blagodat što je učenje crpeo iz dvostrukog izvora: jer mu je učitelj bio ne samo Pavle, nego i ljubljeni učenik Hristov Jovan. Kada rimski car Domicijan[2] posla svetog Jovana u izgnanstvo na ostrvo Patmos[3], sveti Timotej postade mesto njega episkop grada Efesa, gde posle kratkog vremena i postrada za svedočanstvo Hristovo na ovaj način:
Jednom se u Efesu naročito praznovaše praznik, zvani Katagogijum. O tom prazniku maskirali su se ljudi i žene, i sa besramnim igrama obilazili gradske ulice, noseći u rukama motke i idole. Pevali su pesme, vikali, derali se, i kao razbojnici nasrtali na prolaznike, a neke čak i ubijali. I druga su gadna bezakonja činili, misleći bednici da time službu čine svojim poganim bogovima. Videvši to, božanstveni Timotej se raspali ognjem božanske revnosti, uđe u tu bogohulnu svetinju, i stade otvoreno i smelo propovedati jedinog istinitog Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista, a izobličavati zabludu idolopoklonstva i ništavnost njihovih bogova. A oni, zaslepljeni tamom idolodemonstva, jednodušno navališe na svetog Timoteja. I stadoše žestoko tući motkama svetitelja. Pa ga potom nemilosrdno vukoše po zemlji, i bezdušno nogama izgaziše namrtvo. Posle dođoše hrišćani, i nađoše svetog apostola na izdisaju; uzeše ga i izneše van grada. I kada se prestavi u Gospodu oni česno telo njegovo sahraniše na mestu, zvanom Pion[4].
Posle dugo vremena, po naređenju cara Konstancija, sina Konstantina Velikog, sveti mučenik Artemije[5] prenese njegove česne i svete mošti u Carigrad, i položiše ih u crkvi Svetih Apostola pored svetih moštiju svetih apostola: Luke i Andreja Prvozvanog. I tako, po Božjoj volji, onima kojima su u ovom životu bili zajednički učenje i propoved Evanđelja, bi i zajednički grob. Isto tako im je blaženstvo zajedničko na nebu u carstvu Gospoda našeg Isusa Hrista, koji sa Ocem i Svetim Duhom caruje vavek, amin.

ŽITIJE I STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
ANASTASIJA PERSIJANCA

Kada persijski car Hozroje[6] zauze sveti grad Jerusalim i sveta mesta u kojima je boravio naš Gospod Hristos, i u kojima se zbilo Njegovo dobrovoljno stradanje, raspeće, smrt, sahrana i vaskrsenje, bezbožni varvari mnogo plena odneše u Persiju, pa i sam časni Krst Gospodnji[7]. I u Persiji stade sijati slava Hristova kao sunce zbog čudesa koja su se događala od životvornog Krsta. Sam u ropstvu, časni Krst je duše ljudske porobljavao Bogu, prosvećujući ih poznanjem istine i raspaljujući im srca božanskom ljubavlju. Tada k poznanju Hrista priđe i sveti mučenik Anastasije.
Po rodu on beše Persijanac, iz sela Rasnuni, u pokrajini Razeh. Kao persijski neznabožac zvao se Magundat. Otac mu Vava bio čuveni čarobnjak i učitelj mađioničarske veštine. On i sina svoga nauči tome savršeno. A kada Magundat odraste, bi uzet u vojsku sa mnogim drugim mladićima, i u prestonici carskoj služaše caru persijskom Hozroju. Čuvši pak za slavu i silu časnoga Krsta, jer se o čudesima časnoga Krsta govorilo na sve strane po celoj Persiji, i svi su govorili: Bog hrišćanski dođe u Persiju – Magundat se stade brižljivo raspitivati o tome. Jer se iznenada duša njegova tajno zapadi onim ognjem, koji je Hristos došao da baci na zemlju (Lk. 12, 49). I ne dade sebi odmora taj divni mladić idući i mnoge raspitujući, da bi tačno saznao kakvo je to drvo što ima toliku čudotvornu silu. I kada mu bi rečeno da je to Krst, na kome je radi spasenja roda ljudskog bio raspet Hristos, Sin Božji, u koga hrišćani veruju i koga poštuju, tada se još jače raspali u njemu želja da potpuno pozna Sina Božjeg. I beše neumoran u stavljanju pitanja i pribiranju odgovora, da bi doznao, kako Bog siđe s neba, kako postade čovek, zbog čega bi osuđen na krst, i od koga, da li se opet povrati na nebo odakle je bio sišao. I kazivahu mu hrišćani o božanskoj tajni ovaploćenja Hristova. I duša njegova s ljubavlju primaše seme pobožnosti, i postepeno odgajivaše klas vere, i beše orna da se ugleda na Hrista.
Magundat imađaše jednog rođaka u vojsci. Obojica behu u puku nekog slavnog Saina. Ovoga vojvodu persijski car posla sa vojskom u rat protiv grčkog carstva. I stigoše do slavnog hrišćanskog grada Halkidona. Sa pukom svojim dođe tamo i Magundat i rođak njegov. A kad blagočestivi car grčki Iraklije udari na Persijance, vojvoda Sain se sa svojim pukom hitno vrati natrag. Tada se Magundat odvoji od svoga puka, ostavivši i svoga rođaka. Jer je više voleo da sa hrišćanima živi ubog i nepoznat, nego u otadžbini svojoj bogat i ugledan među neznabošcima.
U početku se nastani u Jerapolju[8]. Tamo nađe jednog čoveka, Persijanca po poreklu, hrišćanina po veri, zlatara po zanimanju. I pristavši uz njega, izučavaše zlatarski zanat. I dok je rukama radio posao, um mu je bio uzdignut ka Hristu Bogu, goreći ljubavlju za Njim. A moljaše svoga majstora da ga privede svetom krštenju. Ali ovaj odloži krštenje za neko vreme, bojeći se najezde Persijanaca. Sa svojim majstorom Magundat je često odlazio u svetu crkvu na molitvu. I videći tamo na zidovima crkve bojama izobražena stradanja i čudesa svetih mučenika, on je pitao majstora: Šta je to? A on mu je kazivao podvige i dela svetih, kako su junački do smrti stajali za Hrista, i duše svoje za Njega dragovoljno polagali, šta su sve radi Hrista pretrpeli od mučitelja, i kakvih su se nagrada udostojili na nebesima od Njega. Sve to Magundat pažljivo slušaše i srce se njegovo sve više i više božanskom revnošću raspaljivaše. I pošto provede neko vreme u Jerapolju, on namisli da ide u Jerusalim, da tamo primi sveto krštenje.
Došavši u sveti grad Jerusalim, Magundat se nastani kod jednog hristoljubivog čoveka, takođe zlatara po zanimanju. Njemu otkri svu želju srca svoga, kako želi da se pomoću svetog krštenja sjedini sa Hristom. Ovaj ga onda odvede k svetome Iliji, prezviteru velike crkve Vaskrsenja Hristova. Blaženi ga Ilija primi s ljubavlju, i obavesti o njemu presvetog patrijarha Modesta[9]. I sa blagoslovom patrijarhovim on krsti Magundata Persijanca, davši mu na svetom krštenju ime Anastasije. I zadrža ga kod sebe osam dana. I pitaše ga, kakav će život izabrati: svetovnjački ili monaški. A blaženi Anastasije ne samo rečima iskazivaše, nego i krotkom naravi svojom pokazivaše da želi monaški život. I posle osam dana biše mu skinute bele haljine, koje beše dobio pri krštenju, i prezviter ga odvede u jedan od jerusalimskih manastira. Tu bi poveren jednom mudrom i vrlinskom starcu, koji uskoro potom postade ava toga manastira. Od njega se nauči ne samo grčkom jeziku, psaltiru i ostalim svetim knjigama, nego ubrzo bi upućen i u podvige potrebne inočkom žitiju. Zbog toga beše voljen od sviju, naročito od svoga nastavnika. Ovaj videći od samog početka Anastasijevo usrdno monaško življenje, postriže ga u monaštvo, i učini svojim duhovnim sinom, obukavši ga u angelski obraz.
I bi blaženi Anastasije inok vrlinast, smirenouman, krotak, trudoljubiv. I svaku rabotu manastirsku, kako u kujni i pekari, tako i u gradini i na drugim poslušanjima usrdno obavljaše. Pritom bogosluženja u crkvi i pravilo nikada ne propuštaše. I stalno mu ruke behu zauzete poslom, a usta slavljenjem Boga. Usto on pročitavaše Sveto Pismo, žitija svetih Otaca, a naročito stradanja svetih mučenika. I kada ova čitaše, suzama je kvasio knjigu, goreći srcem i duboko saosećajući njihovo stradanje. I osećao je kao da s njima zajedno strada. I revnosno se trudio da se ugleda na njih, veličajući njihovu končinu i diveći se njihovom junaštvu. I usrdno moljaše Gospoda Hrista da ga udostoji da i on tako postrada za Njega i tako umre, i da ga uvrsti u red mučenika. No neprijatelj duše ljudske, mrzeći njegovo napredovanje u vrlinama, stade ga podsećati na pređašnji život u Persiji, na bogatstva, na slavu, na očevu mađioničarsku veštinu, na vojne počasti, i na druge sujetne stvari, želeći da mu time potkopa dom duše, i da ga odvoji od manastira i od zajedničkog života sa svetim ocima. Ali on, kome Bog beše tvrđava protiv neprijatelja, uz pomoć Božju, i molitvama i poukama svog učitelja i duhovnog oca, kome stalno ispovedaše svoje pomisli, ostade nepokolebljiv i nepobediv od iskušenja đavolskih.
Pošto prepodobni Anastasije provede u tom manastiru sedam godina, i steče veliku duhovnu riznicu vrlina, bi od Gospoda pozvan mučeničkom vencu ovakvim viđenjem. Na Veliku subotu, posle dnevnoga truda, prepodobni otpočinu malo, i zaspa. I učini mu se da stoji na visokoj gori, i pristupi mu jedan svetlonosni muž, koji držaše zlatnu čašu, ukrašenu skupocenim dragim kamenjem, punu vina, i pruži mu je govoreći: „Uzmi i pij!“ – I uzevši je, odmah je ispi. I duša mu se ispuni neiskazane slasti. I on još u snu razumede da je to znak kojim ga Gospod priziva željenom mučeništvu. I prenuvši se od sna, sav radostan i veseo, otrča u crkvu na saborno uskršnje bogosluženje. Tamo nađe svoga duhovnoga oca i nastavnika, koji tada već beše ava, odvede ga nasamo u đakonik, pade mu na noge, kvaseći ih suzama i moleći ga da se moli za njega Gospodu, jer je blizu dan njegovog odlaska iz ovog života. I govoraše: Znam, oče, koliko si se oko mene mučio, i kako sam često ljutio tvoje očinsko milosrđe prema meni. Oči moje tobom ugledaše istinitu svetlost, i tobom se oslobodih teške tame. Stoga nemoj prestati da se moliš preblagom Gospodu za mene, slugu tvoga. – Upita ga otac: Šta ti je čedo moje? Otkuda si doznao da ćeš nas ovih dana ostaviti i otići u onaj život? – Anastasije mu sa mnogo umiljenja ispriča svoj san, i tvrđaše da će sigurno ovih dana umreti ili prirodnom smrću ili kojom drugom. A bojaše se da mu kaže kako želi da za Hrista mučenički postrada, da mu starac ne bi to zabranio, te bi se ugasio plamen revnosti njegove za Hrista, i on se lišio venca mučeničkog. Otac pak tešaše ga sa mnogo ljubavi. A kad se razdani i služaše se sveta liturgija, prepodobni Anastasije se pričesti Božanskim Tajnama, i bi sa bratijom za opštom trpezom. Kad nastupi noć, on malo otpočinu, ali se brzo probudi, jer mu unutrašnja neiskazana želja za mučeništvom ne davaše mira. I onda tajno iziđe iz manastira, ne ponevši ništa sa sobom osim monaškog odela što je imao na sebi.
Po odlasku iz manastira sveti Anastasije najpre ode u Diospolj Palestinski. Odatle krenu na goru Harizin radi molitve. Posle toga proputova i druga sveta mesta, pa ode u Kesariju Palestinsku, i zadrža se tamo dva dana u crkvi prečiste Djeve Bogorodice. Zatim u istom gradu otide u crkvu svete velikomučenice Efimije svehvalne radi poklonjenja. U to vreme Palestinom vladahu Persijanci, i življahu u njoj. Desi se da kada je blaženi prolazio pored doma nekoga Persijanca, ugleda Persijance gde izvode čarobnjačke opsene. I ispunivši se božanske revnosti, on uđe k njima govoreći im ljutito: Zašto ste i sami u zabludi, i duše drugih zavodite u tu istu zabludu? – A oni, začuđeni njegovom smelošću, pitahu ga govoreći: Ko si ti što tako govoriš? On im odgovori? I ja sam nekada bio u toj istoj zabludi, kao i vi, jer sam znao tu poganu veštinu, i u čarobnjaštvu bio sam iskusan. – Govoreći to, svetitelj mnogim rečima izobliči njihovo bezbožje, pokazujući koliko je Bogu odvratna i po ljude dušegubna čarobnjačka veština i zavedenost. Upoznade ih i sa tim kako je sam došao do poznanja istine i obratio se Bogu. Pa ih savetovaše da se i oni ugledaju na njega: poznadu istinu, odbace vradžbine, i s pokajanjem se obrate Hristu Bogu. A oni, ne samo ne htedoše poslušati svetiteljeve reči, nego ga veoma moljahu da ne ruži slavnu veštinu persijsku i da je ne ismeva pred narodom.
On ih onda ostavi, i ode svojim putem, žureći u hram svete svehvalne mučenice. A kad malo odmače, videše ga vojnici persijski, koji behu pred vratima sudnice, dok je svetitelj tuda prolazio. Razgovarajući među sobom persijski, ti vojnici rekoše za njega: Ovo je uhoda. – A svetitelj, sam Persijanac, razumede njihove reči, i pogledavši ih ljutito, reče: Šta vi govorite? Nisam uhoda, već sam sluga Gospoda mog Isusa Hrista; bolji sam od vas, jer se udostojih da služim Onome koji radi nas grešnih blagovoli sići s neba. Razumem jezik vaš, jer sam i sam nekada bio u toj istoj vojnoj službi, u kojoj ste i vi sada. – Oni onda ustadoše, zadržaše ga, i izvestiše o njemu svoga starešinu, koji je bio u sudnici. Starešina iziđe i upita ga ko je i otkuda je. Zatim naredi da ga bace u tamnicu, i zatvore. U tamnici on tri dana ne okusi ni hrane ni vode, jer ništa nije hteo da primi iz nečestivih ruku, nego se jedino hranjaše očekivanjem željenih za Hrista stradanja.
U to vreme dođe u Kesariju Palestinsku neki persijski knez Marzavan. I kad saznade za prepodobnog sužnja, naredi da ga okovana dovedu pred njega u sudnicu na ispitivanje. Svetitelj bi doveden, a Marzavan beše zauzet nekim drugim poslovima, i prepodobni Anastasije stajaše okovan odvojeno. Tu se desi neki hrišćanin, koji poznade svetitelja, jer ga beše video u crkvi Prečiste Djeve Bogorodice. Priđe mu i upita ga krišom, zašto je uhvaćen, okovan i izveden na sud. Svetitelj mu kaza želju srca svoga, kako želi da za Hrista postrada i umre. A kada ovaj to ču, pohvali dobru nameru njegovu, i sokoljaše ga božanskim rečima i savetima, da se ne poboji muka, niti uplaši smrti za ime Gospoda našeg Isusa Hrista, nego da junački i smelo odgovara Marzavanu na pitanja, imajući na umu reči Gospodnje: Koji pretrpi do kraja, spašće se (Mt. 10, 22).
Izveden pred kneza Marzavana, prepodobni Anastasije mu se ne pokloni, niti ukaza uobičajeno poštovanje, jer je kod Persijanaca običaj da preklone kolena pred knezovima svojim ukazujući im poštovanje. Svetitelj ne uradi to, pokazujući time, i smelim pogledom svoje unutrašnje junaštvo i neustrašivost. Posmatrajući ga dugo Marzavan ga upita: Ko si ti, i otkuda si? i kako se zoveš? Svetitelj odgovori smelo: Hrišćanin sam. A ako želiš da znaš i moje poreklo, evo njega: Persijanac sam, iz pokrajine Razeh, sela Rasnuni; bejah čarobnjak i vojnik, pa napustih tamu i pristupih Istinitoj Svetlosti. Ranije mi beše ime Magundat, a sad mi je hrišćansko ime Anastasije. Marzavan mu reče: Napusti tu zabludu, i obrati se u prvu veru svoju, pa ću ti pokloniti konje, novce, i mnoga druga blaga. A svetitelj, pogledavši u nebo, reče: Samo da se ne odreknem Tebe, Hriste Care! Marzavan ga upita: Je li ti prijatno to odelo koje sada nosiš? Odgovori blaženi: Ono mi je milo, jer je anđelsko, i dragocenije mi je nego tebi tvoj čin. Marzavan se naljuti i reče: U tebi je demon, i ti govoriš samo ono o čemu te demon uči. Odgovori svetitelj: Kada bejah u zabludi i bezbožju persijskom, tada beše u meni silan demon, a sada u meni živi Hristos, Spasitelj moj, koji izgoni tvoje demone. Upita ga Marzavan: Šta dakle, zar se ne bojiš cara, koji će, kada dozna ovo o tebi, narediti da raspet budeš? Odgovori svetitelj: Zašto da se bojim čoveka koji je truležan kao i ti? Jer ako i ubijete telo moje, dušu mi nikakvim lukavstvom ne možete uzeti. – He podnoseći ovakve reči, Marzavan, naredi da mu stave dvoje železne verige, jedne na vrat, a druge na noge, i da ga odvedu kamenolomcima, da sa drugim sužnjima neprestano nosi kamenje.
Tamo blaženi stradalnik pretrpe velike i bezbrojne muke. Jer u Kesariji među Persijancima behu neki iz njegovog kraja, pa i iz samog sela Rasnuni, nekadašnji njegovi poznanici, prijatelji i susedi. Videći šta se zbiva s njim, oni se stiđahu zbog njega. I grđahu svetitelja, govoreći: Šta si to uradio? Zašto si drevno blagorodstvo osramotio, postavši hrišćanin, i toliku nam sramotu naneo? U verige si okovan, na zločinačku kaznu osućen, – to oči naše ne mogu da gledaju. Niko nikada iz našeg kraja ne postade hrišćanin; i eto, ti nas obruka.
I posle takvih uvredljivih reči, bezbožnici su nevinog svetitelja nemilosrdno tukli, za bradu ga vukli, i odelo mu cepali. Ali se nisu zadržavali samo na tome, nego su mu i vrlo teško kamenje, koje bi četvorica jedva nosila, tovarili njemu samome na leđa. I tako okovan verigama po vratu i nogama, i natovaren preteškim kamenjem, mučio se ugodnik Božji. I ovo su mu Persijanci poznanici svaki dan priređivali. Ali je sve to on s radošću podneo radi imena Hristova.
Potom knez Marzavan opet naredi da mu dovedu svetitelja, i reče mu: Ako si zaista sin čarobnjakov. i znaš mađijsku veštinu, reci nam onda što o mađijama, da i mi što o tome znanju saznamo. Svetitelj odgovori: He dao Bog da tako nešto izađe iz mojih usta. He želim da um svoj skrnavim sećanjem na mađije, ni usta govorenjem o tome. Reče mu knez: Zašto ostaješ u hrišćanstvu? Vrati se svojoj prvoj veri! Jer znaj, da ću o tebi izvestiti cara Hozroja. Odgovori svetitelj: Čini šta hoćeš. Ja držim da si ti već pisao njemu, i dobio odgovor od njega. Knez reče: Nisam još pisao, ali sada hoću da pišem, i što mi bude naredio za tebe, to ću učiniti. Sveti Anastasije odgovori: Piši kakve god hoćeš rđave stvari o meni: ja sam hrišćanin! i opet velim hrišćanin sam!
Marzavan naredi da svetitelja povale na zemlju, i da ga dotle tuku dok on ne naredi da prestanu. I kada sluge htedoše da mučeniku vežu i ruke i noge, i tako ga povale na zemlju, on im reče? Ostavite me ovako. He treba me vezivati i držati, jer ja hoću da za Hrista mog trpim ne pod moranjem već dobrovoljno. I toliko žudim da stradam za Njega, koliko žedan čovek žudi za studenom vodom u vreme žege. – Rekavši to, prekrsti se, i leže ničice na zemlju, gotov na rane. I stadoše ga žestoko tući motkama. A svetitelj reče onima što su ga tukli: Zastanite malo, te svucite s mene monašku odeću, da čin sveti ne trpi beščešće, pa onda udrite moje nago telo. Ali znajte da su rane koje mi zadajete igračke za mene. Jer se ja nikada odreći neću Gospoda mog, Hrista Isusa pa makar me izdrobili u komade. – I biše ga po nagom telu, a on junački trpljaše ležeći nepokretno, i ako ga niko nije držao. Jer on samo po dobroj volji svojoj trpljaše muke radi Boga, i tom dobrom voljom pobeđivaše i prirodu svoju. I divljaše se knez, i svi prisutni, takvom trpljenju njegovom, jer iako je dugo bio silno bijen, on se ne mrdnu, niti jauknu, niti uzdahnu: jer sav um njegov beše u Bogu, za koga je i te muke podnosio.
Knez naredi te prestadoše tući svetitelja. I opet ga stade plašiti carem, govoreći: Napisaću caru, i on će narediti da budeš kažnjen smrću. Svetitelj mu odgovori: Piši šta hoćeš. Knez upita: Zar se ne bojiš cara? Svetitelj odgovori: Zbog čega bi se bojao tvoga cara? Zar nije i on tako isto smrtan čovek, kao i ti? Zar neće i on onako isto istruleti, kao i ti? Zašto mi veliš da se bojim njega, koji je blato, kao i ti? Zar da se više ne bojim Gospoda mog Isusa Hrista, koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima, i koji je netruležan vavek? – Udivi se gordi Marzavan odgovoru mučenikovom, i naredi da ga opet odvedu u tamnicu.
Posle nekoliko dana Marzavan ponovo izvede svetitelja preda se, i govoraše mu krotko, nadajući se da ga laskavim rečima pridobije. I reče svetitg lju: Seti se svoje mađioničarske veštine, te prinesi žrtvu bogovima, da ne pogineš ludo, i budeš lišen ovo vidljivog sveta. Odgovori prepodobni: Kojim bogovima veliš da prinesem žrtvu? Da li suncu, i mesecu, i ognju i moru, i gorama, i lugovima, i ostalim svima stihijama? He dao Bog moj da se ikada poklonim vašim izvajanim bogovima! Jer sve stihije Hristos Sin Božji sazdade na službu i potrebu nama ljudima, razumnim bićima. A vi ste u zabludi služeći demonima i četvoronožnim životinjama, i drugim vidljivim tvarima, kao da smo mi bili sazdani radi njih, a ne one radi nas. Nepristojno je i ružno što ih nazivate bogovima. Stvoreni ste po liku Božjem, i ne znate Boga Tvorca svoga. Jer kad biste poznali Hrista koji vas je stvorio, onda bi se nekada obratili istinitoj svetlosti, i izbavili se od vlasti demona. – Govoreći to i mnoge druge stvari, svetitelj udivi Marzavana i sve koji slušahu. A Marzavan videći da ga ni laskama ni pretnjama ne može pridobiti, posla ga opet u tamnicu, dok od cara ne stigne naređenje šta da čini sa njim. Noću dakle mučenika držahu u tamnici, a danju ga vođahu okovana na rad, da sa ostalim sužnjima nosi kamenje.
Saznade se o svetom Anastasiju kako junački strada za Hrista i u manastiru u kome se beše postrigao, i svi se oci i bratija neiskazano obradovaše, naročito njegov duhovni ava, otac i učitelj, koji se tako osećaše, kao da je sam okovan zajedno sa ljubljenim učenikom svojim i strada sa njim u telu njegovom. Ali pošto, kao ava, ne mogaše sam otići kod njega, on posla dva brata sa utešnim pismom, da ga krišom posete i ukrepe u junačkom trpljenju. Sam pak, sa ostalim ocima moljaše se za njega Bogu dan i noć da do kraja izdrži u stradanju za ime Njegovo, i postane pobeditelj i vencenosac u liku svetih mučenika. A prepodobnomučenik Anastasije, nalazeći se u tamnici, ne prestajaše dan i noć slaviti svemoćnog Boga. Sa njim beše i drugi sužanj, mladić, jedan od Marzavanovih slugu, koji beše osuđen za neki zločdžn. Ovaj mladić beše zajedno okovan sa prepodobnim: jednim verigama za vrat, a drugim za noge. I to beše svetitelju veoma teško, jer kada u ponoći ustajaše na molitvu, morao je i preko volje svoje buditi svoga sasužnja. A smatrao je on za greh protiv bližnjeg svog, buditi slatko zaspalog mladića koji se umorio noseći celog dana teško kamenje. Stoga, mnogo puta, kada je hteo da tvori ponoćne molitve, nije smeo ustati na noge, da ne razbudi druga i poremeti njegov odmor. I tako, držeći nogu kraj njegove noge, i vrat kraj njegovog vrata, on obavljaše svoje uobičajene molitve Bogu. A behu tamo i drugi sužnji, koji su odvojeno sedeli. Među njima beše jedan Jevrejin, iz ugledne porodice, i veoma dobar. On videći svetog Anastasija kako se danju muči nošenjem kamenja, a noći provodi u slavljenju Boga divljaše se, govoreći sebi: Ko je ovaj čovek? i kakav će mu biti kraj?
Jedne noći kada se svetitelj po svome običaju moljaše Bogu, Jevrejin onaj, koji ležaše na zemlji ali ne spavaše, iznenada ugleda svetlost u tamnici, pa pogleda na svetitelja. I vide gde kroz tamnička vrata ulaze k njemu ljudi svetli, obučeni u bele haljine. Iz njih izlažaše velika svetlost, i svu tamnicu obasjavaše neiskazanom svetlošću. A to niko od sužanja ne vide, jer svi spavahu. Samo Jevrejin, koji ne spavaše, brižljivo posmatraše sve to, i govoraše u sebi mnogo se diveći: Bože sveti, to su Anđeli! – A kada se zatim bolje zagleda u te ljude, on vide na njima omofore, a y njihovim rukama krstove, i govoraše u sebi: To su episkopi. – A zagledajući se pažljivije u svetitelja, ugleda jednog veoma svetlog mladića gde stoji pred Anastasijem sa zlatnom kadionicom, punom žara, i metnuvši u nju tamjana, kadi mučenika. Videći to, on rukom probudi sužnja koji spavaše pored njega, koji beše hrišćanin i sudija skitopoljski, da bi i on video ovo predivno čudo. Ali ga dugo ne mogaše probuditi, pošto beše zaspao dubokim snom. A kad ga najzad jedva probudi, ovaj upita: Šta je? zašto me budiš? A Jevrejin, pokazujući mu na viđenje, govoraše mu: Pogledaj! pogledaj! I čim to reče, viđenja nestade. I sa velikom duševnom nasladom i umilenjem srca ispriča Jevrejin onome hrišćaninu sve što vide. I zajedno proslaviše Hrista Boga.
Potom knez Marzavan dobi pismo od svog cara Hozroja, pa prepodobnom Anastasiju posla u tamnicu ovu poruku: Evo, car ti naređuje da samo jednu reč rekneš: Nisam hrišćanin, I odmah ćeš biti pušten da ideš kuda hoćeš, ili ka hrišćanima i monasima, ili u otadžbinu po svoj prvašnji vojnički čin. Mučenik Hristov odgovori: He dao Bog da se umom ili rečju odreknem Hrista mog.
Zatim knez opet posla jednog poverenika svog k svetitelju, poručujući mu: Znam da se stidiš prisustva mnogih, naročito poznanika svojih, i ne želiš da se pred njima odrekneš Hrista svog. Ali, pošto carsko naređenje nastoji, – a o njega niko ne treba da se ogluši, – to, ako hoćeš, možeš se nasamo, samo preda mnom i dvojicom mojih savetnika, odreći Hrista, i ja ću te odmah pustiti. Jer kakvu ćeš štetu imati od toga, što ćeš se samo ustima odreći, a srce tvoje, ne slažući se sa ustima, i dalje će verovati Bogu svom? Mučenik odgovori: He bilo toga, da se ja pred tobom ili pred drugima odreknem Gospoda svog, ni na javi, ni u snu, ni tajno; niti me iko ikada može na to ičim primorati.
Poverenik ode i izvesti kneza o mučenikovom odgovoru. Knez naredi da mu prepodobnog dovedu, i reče mu: Evo, car je naredio, da te okovana u gvožđe pošljem k njemu u Persiju. A sveti mučenik Anastasije odgovori: Ako dopustiš, to ću ja sam i bez okova otići k caru vašem. Jer kakva je potreba da me stavljate u okove, kada ja dobrovoljno stradam, i hoću da stradam za ljubljenog Gospoda mog Xpicta. – I knez videći, da ni na koji način, ni laskama ni pretnjama, ne može mučenika obratiti u svoje persijsko bezbožje, odluči da ga sa drugom dvojicom sužnja, koji takođe behu hrišćani, no nevino osuđeni, kroz pet dana pošalje na sud caru u Persiji. I svetitelj bi opet odveden u tamnicu.
U to nastade praznik Krstovdan. A y gradu tom življaše jedan ugledan čovek, veliki činovnik, hrišćanin po veri i delima. On dođe kod kneza Marzavana, i zamoli ga da o prazniku pusti iz tamnice monaha Anastasija, da zajedno sa hrišćanima svečano proslavi praznik. Marzavan, poštujući ovog uglednog građanina, naredi da se njegovoj molbi izađe u susret. I tog dana bi pušten sveti Anastasije kod hrišćana, ali u železnim verigama. A onaj blagočestivi čovek uze ga i odvede u crkvu na svetu liturgiju. I nastade među vernima radost i dvostruki praznik, gledajući u teškim železnim okovima stradalca za postradalog na krstu Gospoda Hrista. I okupivši se oko njega, prolivahu tople suze radosti, i okove njegove s ljubavlju celivahu, veličajući takvo stradanje njegovo za Hrista. To činjahu i ljudi i žene. Po svršetku svete liturgije onaj blagočestivi muž ga odvede domu svom, i sa ona dva monaha iz manastira tajno tešahu mučenika, i nahraniše ga. Posle toga, kada dođe čas, blagočestivi čovek odvede opet svetog Anastasija u tamnicu.
Posle pet dana povedoše okovana svetitelja, sa ona dva druga određena sužnja, u Persiju. Mnogi hrišćani ispratiše ga sa suzama radosnicama. Praćahu svetitelja i ona dva monaha iz manastira. Jedan se od njih vrati u manastir, a drugi, po naređenju ave, ode sa blaženim Anastasijem da mu se nađe na usluzi, i da vidi končinu njegovu, pa da po povratku donese vesti o njegovom podvigu stradanja i mučeništva.
Doveden u Persiju, sveti prepodobnomučenik Anastasije bi metnut v tamnicu u gradu zvanom Vitsalija[10]. I to među mnoge sužnje. Od njih neki behu osuđeni za zločine, drugi behu zarobljenici, a većina behu hrišćani. Monah pak koji ga beše dopratio, otsede kod Kartakta, sina Esdinova. A Esdin beše glavni ekonom carev, potajni hrišćanin.
Posle nekoliko dana car Hozroje posla jednog sudiju sa tribunom da ispitaju svetog Anastasija. I došavši sudija ga upita, ko je, i otkuda je, i zbog kakvog je razloga napustio svoju persijsku veru i postao hrišćanin. Mučenik Hristov Anastasije odgovoraše mu preko tumača, jer više nije hteo da govori persijski. Zgadivši se na njihovu bezbožnu veru, on se zgadio i na njihov jezik. I govoraše svetitelj: Vi robujete zabludi, umesto Boga poštujete đavole. I ja nekada bejah u toj vašoj zabludi, a sada verujem, i klanjam se svemoćnom Gospodu Isusu Hristu, koji je stvorio nebo i zemlju, more, i sve što je u njima, i pouzdano znam da je vera vaša – đavolska obmana, koja vas u pogibao vodi. – Reče mu sudija: Bedniče, zar Jevreji ne raspeše tog Hrista koga vi poštujete? Kako si dakle pao u zabludu, te napustio veru svoju, i postao hrišćanin? Svetitelj odgovori: Istinu kažeš: Hristos moj bi raspet od Jevreja. Ali, zašto ne kažeš i to, da je On svojom božanskom voljom blagovoleo radi spasenja našeg da preda sebe na raspeće; On – Tvorac svega, koji je sišao s neba na zemlju, i dejstvom Svetoga Duha ovaplotio se od prečiste i preblagoslovene Djeve Marije, i dobrovoljno dao sebe da raspet bude, da bi spasao rod ljudski od obmane đavolske. A vi poštujete đavola, i klanjate se suncu, i mesecu, i ognju, i drugim tvarima, a ne samome Tvorcu. Reče mu sudija: Zašto govoriš mnoge i sujetne stvari? Evo, car će ti odmah odati velike počasti, pokloniti pojase zlatne, i konje dobre, i imanja velika, da budeš među slavnim dostojanstvenicima njegovim, samo se vrati na prvašnju veru svoju. Sveti Anastasije odgovori: Poklone cara vašega, i bogatstva, i počasti, i slavu, i sve što je vama milo i poželjno, davno sam ja prezreo i omrznuo, i odvratni su mi kao đubre i pogan. Ja sam izabrao i zavoleo monaški život; hranim se nadom na večna blaga, koja se nadam dobiti blagodaću Hrista Boga mog. Sigurni vesnik toga mi je ovaj česni monaški čin i ova odrpana mantija. Kako onda da sada prezrem i odreknem se onoga u šta se nadam, i zbog čega je sav moj trud i staranje, sablaznivši se poklonima cara privremenog koji uskoro ima poginuti?
Čuvši to, sudija ode te izvesti cara. Car se razjari silno, i naredi da sutradan stave svetitelja na muke. I kada svanu, dođe od cara isti sudija, i izvede svetitelja iz tamnice. I najpre ga bez milosti tukoše motkama; zatim mu provukoše kolena između dve teške klade, na čije krajeve naskakaše mnogi ljudi. I dugo ga mučiše tako. I kad sudija vide da je svetitelj nepokolebljiv, naredi te ga opet vrgoše u tamnicu. A sam otide da izvesti cara o tome.
Oficir pak tamničkih stražara beše potajni hrišćanin, i služaše sužnjima koji za Hrista stradahu, čineći im svaku uslugu. On i gorespomenuti monah uđoše u tamnicu kod svetitelja, i tešahu i sokoljahu stradalca. A dođoše i drugi hrišćani; među njima i sinovi pomenutog Esdina, ekonoma carevog, potajnog hrišćanina. Oni, padajući k nogama mučenikovim, celivahu verige i moljahu ga da se moli za njih Gospodu. A smireni svetitelj odbijaše te njihove molbe, govoreći im da je on sam grešan i nepotreban, i da su mu potrebne molitve drugih. Oni pak voskom uzimahu otiske sa veriga njegovih; i to smatrahu za blagoslov. I slahu taj vosak raznim bolesnicima radi isceljenja; i jedan drugome dostavljahu ga kao veliku dragocenost.
Posle kratkog vremena car ponovo posla istog sudiju u tamnicu kod Hristovog mučenika. I pošto ga ispita, opet vide da se nipošto neće pokoriti carevoj volji. I opet ga nepoštedno tukoše motkama.
Posle nekoliko dana to isto bi ponovljeno. Sudija dođe, i tukoše svetitelja. Tada sudija dodade novo svirepo mučenje: obesiše svetitelja za jednu ruku, a za drugu nogu mu vezaše ogroman kamen, i ostaviše svetog paćenika da tako visi dva sata. Zatim ga skidoše, i u tamnicu vrgoše. A sudija ode i obavesti cara o nepobedivom junaštvu mučenikovom. I predloži caru da ga što pre pogubi, da ne bi jedan hrišćanin sramotio i ružio toliku persijsku carevinu. I posle petnaest dana car osudi mučenika Anastasija na smrt, i mnoge druge sužnje koji behu s njim u tamnici.
Uoči dana svoga pogubljenja sveti Anastasije, sedeći u tamnici i provideći svoj bliski kraj, reče nekima od svojih sasužanja: Braćo, ja ću sutra sa mnogima što su ovde, skončati i otići iz ovog života. A vi koji ostanete u životu, bićete kroz nekoliko dana pušteni na slobodu, jer će ovaj bezbožni car biti ubijen.
Kada svanu, dođe onaj sudija sa vojnicima, i izvede iz tamnice svetog Anastasija i sedamdeset drugih sužanja, većina blagovernih hrišćana, da ih pogubi. Među njima behu i ona dva sužnja, takođe hrišćani, koji behu zajedno sa svetim Anastasijem dovedeni okovani iz Kesarije u Persiju. A neki sužnji biše ostavljeni u tamnici, među kojima se nalažahu i oni sužnji kojima svetitelj proreče skoro oslobođenje kao i carevu smrt. Osuđene pak na smrt izvedoše van grada na obalu reke. Tamo svakome staviše omču na vrat, i davljahu ih. I kad bi koga udavili, oni su se obraćali svetom Anastasiju sa pitanjem: Hoćeš li da te tako pogubimo kao i ove? Zar nije bolje da se pokoriš carevoj volji, i ostaneš u životu, i dobiješ od cara poklone, i počasti, i slavu? – A svetitelj, podižući oči k nebu zahvaljivaše Bogu, a njima govoraše: Ja sam želeo da me vi na komade izdrobite za Hrista mog. A ova smrt je laka za mene. I blagodarim Gospodu mom, što mi daje da pomoću ovako malog stradanja pređem u veliku i neiskazanu slavu svetih mučenika. – I tako sveti prepodobnomučenik Anastasije, posle svih sužanja, s radošću primi smrt: udavljen, on skonča dvadeset i drugog januara 628. godine u gradu Vitsaliji blizu Ninive.
Da bi cara uverili da je Anastasije zaista pogubljen, vojnici otsekoše svetu glavu njegovu, i caru odnesoše. A telo njegovo, zajedno sa telima ostalih pobijenih, baciše psima da ih pojedu. Ali psi, dok halapljivo pojedoše telesa udavljenih, svetiteljevog se tela ne samo ne kosnuše, nego ga i čuvahu da ga ne bi ko dirnuo. Oficir pak tamničkih stražara željaše da uzme česno telo svetog mučenika, ali mu ne dopustiše koji su stražarili, jer mnogi od njih behu Jevreji po veri. No kad pade noć, spomenuti monah iz manastira, koji beše poslat da vidi končinu svetog Anastasija, uze od Esdinih sinova sluge, i mnogo zlata, i čiste pokrivače, i ode na ono mesto, gde ležaše nepovređeno telo svetiteljevo među drugim telesima, od pasa pojedenim. Tamo on stražarima dade zlato, priđe svetome telu mučenika Hristova, koje i zvezde s neba silno osvetljivaše, uze ga, i odnese u obližnji mali manastir svetog mučenika Sergija, i česno sahrani u njemu mnogostradalno telo stradalnika Hristova Anastasija. I sam ostade u tom manastiru do pogibije cara Hozroja. A kada car ovaj pogibe, pušteni biše na slobodu sužnji oni, kao što im to u tamnici proreče sveti Anastasije pred končinu svoju. I ispuni se svetiteljevo proroštvo o dvema stvarima: o skoroj pogibiji cara Hozroja, i o oslobođenju sužanja. A kada vojska grčka dođe u Persiju, onome monahu postade put slobodan da se vrati u svoj manastir. I on se vrati, i sve podrobno ispriča avi i svoj bratiji o prepodobnom mučeniku Anastasiju. I svi proslaviše Boga, koji ukrepi slugu Svoga na takav stradalnički podvig. I ava odmah posla toga brata sa drugom bratijom u Persiju, te otuda česno preneše mošti mučenika Hristova, a njegova vozljubljena učenika, u manastir njegov. I od svetih moštiju mučenikovih bivahu mnoga čudesa i isceljenja bolesnika, u slavu Hrista Boga našeg, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MANUILA, GEORGIJA, PETRA, LEONTIJA, SIONIJA, GAVRILA, JOVANA, LEONTA, PARODA
i ostalih, njih 377. na broju

Ovi sveti mučenici po rođenju behu iz raznih pokrajina rimske carevine i življahu u Adrianopolju[11] za carovanja Lava Jermenina[12]. Uto bugarski car Krum opustoši Trakiju i Makedoniju i približi se samom Carigradu; zatim posle tromesečne opsade zauze Adrianopolj i odvede u ropstvo sve njegove žitelje, oko četrdeset hiljada njih, koliko ih beše ostalo živih posle pokolja. Među njima bejaše i mesni episkop; neznabožni car naredi te episkopa bezobzirce baciše o zemlju i izgaziše. Car Krum pogibe zlom smrću. Njegov naslednik Dukum umre ubrzo za njim, i nad Bugarima se zacari Diceng, vladar grozan i bezdušan. On naredi te adrianopoljski episkop Manuil bi prestrugan nadvoje i ruke mu osečene do ramena. Posle toga njegovi svešteni ostaci biše bačeni psima. Gnev Božji porazi nečoveka slepilom i uskoro Diceng bi ubijen od svojih podanika. Njega nasledi Murtagon, koji stade žestoko goniti hrišćane koji se nisu hteli pokoriti njegovoj naredbi – da se odreknu Hrista. Verne sluge Hristove on je mučio u tamnici, metao na muke i predavao smrti putem bezdušnih mučenja. Svete episkope: Georgija Develjitskog[13] i Petra, koji svoju pastvu utvrđivahu u Hristovoj veri, nečovečni mučitelj predade na najsvirepije batinanje, pa im zatim mačem otseče česne glave. Zajedno sa episkopima toj istoj kazni biše podvrgnuti sedam hrišćana. Mačem biše posečeni i hrišćanske vojvode: Jovan i Leont. Svetome Leontiju – uškopljeniku, episkopu nikejskom, neznabošci mačem utrobu proburaziše. Od mača primiše mučeničku končinu Gavrilo i Sionije; bogobojažljivi prezviter Parod bi kamenjem ubijen. U to vreme bi i mnogo drugih vernih slugu Hristovih pobijeno i u tamnicama kinjeno. I ne samo svirepi Murtagon, nego i njegovi naslednici na bugarskom prestolu žestoko gonjahu hrišćane, koji raznim mukama i mučeničkom smrću sticahu sebi večno carstvo.

SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENNKA
ANASTASIJA
đakona Pečerskog

Podvizavao se u svetoj obitelji Pečerskoj. Skončao krajem dvanaestog veka. Počiva u pešteri prepodobnog Antonija.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAKARIJA ŽABINSKOG

Čudotvorac; dobrovoljni mučenik, mnogo propatio od mraza, od žege, u gladi, u žeđi; manastire podigao, bratiju sabrao; u mnogom trpljenju doživeo duboku starost. Prestavio se 1623. godine, učenici ga sahranili u njegovom manastiru.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOSIFA OSVEĆENOG
Zvanog Samak

Bi rođen i življaše na Kritu; podvizavaše se kao monah u manastiru sv. Jovana Bogoslova blizu grada Irakliona, kod jednog iskusnog starca. Bi posvećen u sveštenstvo i činjaše mnoge milostinje sirotinji. Prosijavši u podvizima i osvetivši se blagodaću Božjom, upokoji se u miru 1511. godine. Njegove mošti kasnije biše prenesene na ostrvo Zakintos, gde i danas počivaju.


NAPOMENE:
[1]Likaonija – jugoistočna oblast Male Azije; hrišćanstvo u njoj zasadio sv. apostol Pavle; Listra – grad u Likaoniji, na njenoj granici sa Isavrijom. Sada na mestu Listre – naselje Latik ili Ladik.
[2]Rimski car Domicnjan, žestoki gonitelj hrišćanstva, carovao od 81-96. g.
[3]To ie bilo 96. godine. Patmos – golo, nerodno, krševito ostrvo Jegejskog Mora (Arhipelaga), na jugozapadu od Efesa, spada u takozvana ostrva Dodekaneza.
[4]Sv. apostol Timotej mučenički okončao oko 97. godine.
[5]Sv. velikomučenik Artemije praznuje se 20. oktobra. Prenos svetih moštiju svetih apostola: evangelista Luke, Andreja Prvozvanog i Timoteja izvršen je 24. juna 356. godine.
[6]Persijski car Hozroje II carovao od 590. do 628. godine.
[7]To je bilo 614. god. Časni Krst Gospodnji nalazio se u rukama Persijanaca 14 godina, do 628. god., kada Ga Vizantijski car Iraklije, posle srećnog rata sa Persijom, povrati u Jerusalim.
[8]Jerapolj – bogati grad Frigije, zapadne oblasti Male Azije.
[9]Sveti Modest najpre držao patrijaršijski presto kao zamenik patrijarha Zaharije, koji je bio u ropstvu kod Persijanaca, od 614. do 628. godine, pa potom kao patrijarh od 633. do 634. godine.
[10]Inače Barsedoje – Sergiopolis u Asiriji, na osam kilometara od Dastagera, gde se tada nalazio Hozroje.
[11]Adrianopolj – grad u Trakiji, na reci Marici; sada Jedrene.
[12]Lav Jermenin – vizantijski car, carovao od 813. do 820. godine.
[13]Develjt – sada Zagara, na obali Crnog Mora.

6 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

  4. Pingback: Uteha i ohrabrenje za seme koje donosi rod po trideset… – Tvrđava Istine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *