NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
17. JAHUAP
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANTONIJA VELIKOG
 
Prepodobni Antonije rodio se 251 godine u Egiptu, u nekome selu Komi[1], blizu Herakleje od roditelja visokorodnih i uglednih, i čuvenih hrišćanskom pobožnošću. Bi tako vaspitan, da ništa nije znao osim roditelja i njihovog roditeljskog doma. U detinjstvu svom nije se učio pismenosti, niti poklanjao pažnju dečjim bajkama, nego je, zagrejan željom za božanskim, živeo u nezlobivosti srca svog u domu svom. Često je s roditeljima odlazio u crkvu, a nije voleo dečje igre. Mnogo je voleo da mu roditelji čitaju poučne knjige. I živeo je onako kako su ga roditelji upućivali. Nije dosaćivao svojima odnosno slatkiša, kao što deca imaju običaj. Niti je iziskivao naročita jela; jeo je što su mu davali, i time bio zadovoljan, ne tražeći ništa više. Roditelji mu umreše kad njemu beše 20 godina. On ostade sa maloletnom sestrom; i staraše se oko imanja, i sestrinog dobrog vaspitanja.
Odlazeći po svom običaju često u crkvu, i slušajući pažljivo što se čita iz božanskih knjiga, on ču kako su apostoli ostavili sve i pošli za Spasiteljem. Isto tako ču iz Dela Apostolskih da su mnogi prodavali svoja imanja, i donosili novac i metali pred noge apostolima, da bi ga oni delili potrebitima (D. A. 4, 34-35). I razmišljaše u sebi, kakva je i kolika njihova nada bila, i to – na nebesima. Baveći se takvim mislima, on opet ču iz svetog Evanđelja Hristove reči, upućene bogatome mladiću: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom (Mt. 19, 21). Čuvši to, on primeni na sebe, kao da je Hristos njemu samome uputio te reči, i odmah iziđe iz crkve: prodade celokupno imanje svoje, dobi ogroman novac, i razdade ga siromasima. Samo nešto malo ostavi od novca za maloletnu sestru. A voćnjak sa trista vrlo rodnih i ukusnih palmi pokloni susedima, da on i sestra ne bi imali nikakve brige. A kad ponovo ode u crkvu, ču Gospoda gde govori u Evanđelju: He brinite se za sutra (Mt. 6, 34). I odmah razdade siromasima i ono malo novaca što beše ostavio za sestru. A sestru predade verujućim i poznatim devstvenicama[2], koje se behu Hristu unevestile, da je one u svome duhu vaspitavaju.
Pošto se tako oslobodi svih zamki ovoga sveta, Antonije donese odluku da više ni u domu svom ne ostane, nego izabra surov i tegoban život. U to vreme još ne bejaše u Egiptu mnogo manastira. Otuda niko ne znađaše pustinjački život, nego koji god je želeo da služi Hristu i da se spasava, usamljivao bi se u blizini svoga naselja, i tamo obučavao sebe vrlinama. Tako, nedaleko boravljaše jedan starac, koji je od mladosti provodio usamljenički monaški život. Antonije ga upoznade, i ugledajući se na njega stade živeti po usamljenim mestima u okolini svo ga sela. A kad god bi čuo da se neko podvizava takvim životom, on bi ga, kao blagorazumna pčela, tražio, i ne bi se vraćao dok ga ne pronađe i dobije od njega neku duhovnu korist, kao iz saća meda.
Takvi behu prvi podvizi blaženoga. Rukovodeći se time svaki dan, on utvrđivaše svoju misao u preduzetom dobru. A bavljaše se rukodeljem, znajući da u Svetom Pismu: piše: Ko neće da radi neka i ne jede (2 Sol. 3, 10). Novcem, koji bi dobio za svoje rukotvorine kupovao je hleb i hranio gladne. I neprestano se moljaše Bogu, pošto beše saznao iz Svetoga Pisma da se treba neprestano moliti (1 Sol. 5, 18). A y slušanju čitanja iz knjiga Svetoga Pisma toliko je bio revnostan, da ništa nije moglo umaći njegovoj pažnji, već držeći sve zapovesti Gospodnje, mesto knjiga imao je pamćenje. Vodeći takav život, on beše voljen od sve bratije, kojima je odlazio radi duhovne koristi. Odlazio im je, i bio im poslušan, učeći se u njih vrlinama: u jednoga se učio uzdržanju, u drugoga utesi, u trećega krotosti, u četvrtoga trežnjenju, u petoga pažljivom slušanju onoga što se čita, u šestoga postu, u sedmoga ležanju na zemlji, u osmoga trpljenju, u devetoga smirenju. Obogaćen ljubavlju i duhovnom korišću od sviju njih, on se vraćao u svoju ćeliju, i u njoj razmišljao o svemu. Mnogo se trudio da u sebi odgaji sve vrline i starao se da se u spomenutim vrlinama ne obrete poslednji. Tako radeći, iako je sve prevazilazio slavom, ipak su ga svi voleli. Jer i susedi i monasi, kojima je često odlazio, nazivahu ga bogoljupcem; i jedni ga voljahu kao sina, a drugi kao brata.
Tako Antonije napredovaše u dobru. Ali neprijatelj imena hrišćanskog, đavo, pošto nije mogao da podnosi tolike vrline u jednome mladiću, ustade na njega svojim drevnim zamkama, pokušavajući da pomoću sablazni sruši njegovu plemenitu nameru i skrene ga s pravoga puta. Zato mu ubacivaše u dušu sećanje na prodata i razdata imanja, na sestrinu tugu, na slavno poreklo, na sujetnu slavu sveta, na slast raznih jela, i na ostale sablazni svetovnoga života. Isto tako potsećaše ga na teškoće vrlinskog života, na preteški trud podvižništva, na nemoć tela, na mnoštvo godina; i navođaše mu na dušu mrak mnogih drugih pomisli, starajući se na sve moguće načine da ga razvrati. Ali đavo uvide da je ismejan od Antonija, njegovim molitvama Bogu, trpljenjem i verom.
Tada đavo upotrebi protiv Antonija uobičajena protiv mladića iskušenja. Dosađivaše mu maštanjima, zastrašivanjima, priviđenjima, hukom i neobičnom grajom i strašnom vikom, plašeći ga. Pa ga i danju javno napadaše. A Antonije se silno protivljaše đavolu. Bavo mu ubacivaše rđave pomisli, a Antonije ih proganjaše neprestanom molitvom; đavo mu prirodnim uzbuđivanjem i raspaljivanjem tela naslađivaše čula, a Antonije verom, bdenjem i postom branjaše svoje telo; đavo se po noćima pretvaraše u lepe žene, pomoću svakovrsnih lukavstava izazivajući pohotu, a Antonije im protivstavljaše: osvetnički plamen pakla i patnje od neuspavljivog crva; đavo mu preporučivaše klizavi put mladosti, na kome se lako pada i brzo u provaliju upada, a Antonije izvođaše protiv toga beskonačne muke Strašnoga suda, i tako očuvavaše čistotu duše nepovređenom od iskušenja.
Svim tim bi ismejan i osramoćen đavo. Jer on koji uobražava da je ravan Bogu, bi jadnik ismejan od mladića. I ratujući protiv tela i krvi, bi pobeđen od telesnog čoveka. Jer slugu svoga krepljaše Gospod, koji nas radi uze telo na sebe, i podari telu pobedu nad neprijateljem, da bi svi, posebno tako kušani, ponavljali apostolsku reč: He ja nego blagodat Božja koja je samnom (1 Kor. 15, 10).
Pošto opaka zmija ne mogade takvim svojim lukavstvima da obori Antonija, a vide kako je on stalno progoni, jarost je zbuze i škrgutaše zubima. Zatim mu se đavo javi na vidljiv način y obliku crnog i strašnog dečaka, koji plakaše i govoraie čovečjim glasom: Mnoge sam iskušao, mnoge sablaznio, a cada sam pobeđen od tvojih trudova, kao i od ostalih svetitelja. – Ovo pak lukavac govoraše, želeći da visokoumljem saplete smirenoumnog mladića. Upita ga blaženi Antonije: Ko si ti što gako govoriš? – Odgovori đavo: Ja sam navoditelj na blud; ja zavodim svakovrsne nečistote na sve mladiće, zato se i nazivam demon bluda. Koliko njih, koji su se zarekli da žive u čistoti, vrgoh u nečistotu! Koliko njih, koji su počeli da vode život uzdržanja, nagovorih da se vrate na pređašnje skaradnosti! Ja sam, radi koga prorok Osija ukorava pale, govoreći: duh bluda zavede ih (Os. 4, 12). I zaista ja ih zavedoh. Ja sam koji i tebe često kušah, ali sam uvek bio prognan. – Kada ovo ču Hristov vojnik, uznese blagodarnost Bogu, i naoružavši se ogromnom smelošću protiv vraga, reče: U mnogome si dakle ismejan, i u mnogome si zgažen, jer i crnoća tvoja, i dečački oblik, znaci su tvoje nemoći. Uostalom, šta mi ti možeš? Gospod mi je pomoćnik, i ja ću slobodno gledati u neprijatelje moje. – I odmah na ovu reč priviđenje, koje beše vidljivo, iščeze.
Ovo bi prva Antonijeva silom Hristovom pobeda nad đavolom. Ali niti se Antonije zbog ove jedne pobede predade nehatu, niti đavo zbog ovog jednog poraza iznemože. Jer đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1 Ptr. 5, 8). Ali i Antonije, sećajući se reči Svetog Pisma, da su lukavstva đavolova mnoobrojna (Ef. 6, 11), produži da i dalje živi u surovim podvizima. Jer mišljaše da Satana, pobeđen u telesnim iskušenjima, može preduzeti druga strašnija lukavstva. Stoga sve više i više pritešnjivaše telo svoje, da ne bi u čemu god bio pobeđen. I navikavaše sebe na najsuroviji život. U dobrovoljnom služenju Bogu on mnoge podvige pretvori u navike, a navike pretvori u prirodu. Svaki dan postio je do sunčevog zalaska, a svaku noć provodio je u molitvi. Nekada po dva dana hranu ne uzimaše, i tek četvrtoga dana pomalo spavaše. Hrana mu beše hleb i so, i malo vode; a postelja – rogoža i vlasenica, ponekad gola zemlja. Jelej nije jeo, a o mesu i vinu ne treba ni govoriti, jer se o ne susreće ni kod najlenjih monaha. Blaženi je govorio da mladićskom telu nije lako nadjačati i savladati vraga, ako se razneži slašću jeleja; stoga treba nalagati na telo najsurovije podvige, da bi duh nadjačao iznemoglo telo, po reči apostola: Kada sam slab, onda sam silan (2 Kor. 12, 10). A svakoga dana predavajući se novim podvizima, blaženi Antonije se sećao proroka Ilije koji govori: Živ je Gospod sila, pred kojim danas stojim (3 Car. 18, 15). I razmišljaše u sebi, govoreći: He nalazi se uzalud u Svetom Pismu ova reč „danas“, jer Ilija ne računaše prošlo vreme, u koje se podvizavao, nego kao da svaki dan iznova počinjaše podvige. On revnovaše da bude čist srcem pred Bogom, eda bi bio dostojan viđenja Božjih, i gotov ispuniti volju Njegovu. I još smatraše da sluga Božji treba da se ugleda na velikoga Iliju, njega da ima za uzor, i da u njemu kao u ogledalu ogleda svoj život.
Sa tom mišlju on se povuče na groblje, koje se nalazilo nedaleko od sela. A zamoli jednoga poznanika da mu u određene dane donosi hrane. I poznanik ga taj zatvori u jednoj grobnici, i usamljen molitveno tihovaše tamo blaženi. A kada to vide đavo, uplaši se da se vremenom on ne naoruža protiv njega pustinjačkim boravkom. I dopusti Bog, te đavo sabra svoje drugove, i tako istukoše blaženog Antonija, da se od velikih bolova nije mogao mrdnuti niti govoriti. Rane behu tako strašne, da su bolovi prevazilazili sva ljudska stradanja. O tome je sam blaženi kasnije mnogo puta pričao. Ali, milosrđem Boga, koji nikada ne ostavlja one koji se u Njega uzdaju, Antonije bi sačuvan od smrti. Jednoga dana dođe onaj poznanik noseći Antoniju uobičajenu hranu, i otvorivši vrata nađe ga gde leži na zemlji kao mrtav. Uze ga na leđa i odnese u selo. Kada to čuše susedi i bližnji, sa velikom tugom prirediše mu službu kao pokojniku. A po ponoći svi oni, umorni od bdenja, čvrsto pospaše. Tada Antonije, pošto mu se snaga pomalo povrati, uzdahnu, podiže glavu i vide da ne spava njegov poznanik koji ga beše doneo. Dozva ga k sebi i zamoli, da ga polako, ne razbudivši nikoga, odnese odakle ga je doneo.
Odnesen tamo, Antonije produži da po svom običaju i dalje živi usamljenički. Pošto zbog rana nije mogao da stoji, on ležaše ničice moleći se. I po molitvi gromko viknu: O demoni, evo ovde sam ja Antonije! He bežim od borbe s vama, makar mi još strašnije stvari priredili. Niko me ne može rastaviti od ljubavi Hristove. – I pevaše govoreći: Ako vojska navali na mene, neće se uplašiti srce moje (Ps. 26, 3).
Kada on ovo govoraše, nenavidnik dobra, đavo, začudi se kako se Antonije usudio da se vrati posle tolikih rana. I sazvavši svoje pse, s jarošću im govoraše: Vidite, da ga ni duh bluda ni rane ne mogoše pobediti. Štaviše, drsko nam se ruga. Uzmite sva oružja, jer će se on ljuto boriti s nama. Neka uvidi, koga poziva u borbu protivu sebe.
Kada đavo ovo objavi, sve mnoštvo demona polete, jer đavo ima bezbrojna oružja za borbu. I iznenada nastade takva huka, da se sve iz temelja treslo, i zidovi popadaše. I raznoliko mnoštvo demona odmah upade, i vascelo obitalište Antonijevo ispuniše prividima: pojaviše se u obliku lavova, vukbva, guja, zmija, škorpija, risova i medveda, i svaki je na svoj način besneo: lav je rikao hoteći da proždere Antonija, bivo je svojom rikom i rogovima hteo da ga uplaši, zmija je šišteći pretila, vukovi su silno skačući navaljivali, ris po svojoj naravi činio je razna lukavstva; svakovrsna strašila nosila su se pred očima, i razlegali se užasni i jezivi glasovi. Bijen i izranavljen, Antonije, dobijajući najsvirepije bolove u telu, ipak ostade nepoplašen u trezvenom umu. Iako mu telesne rane pričinjavahu bolove, on ipak beše nepokolebljiv dušom, i, rugajući se demonima, govoraše: Kada biste imali moći, dosta bi bio i jedan za borbu. Ali pošto vas je Gospod raslabio, vi ste nemoćni, pa zato i pokušavate da svojom množinom izazovete strah. I to baš, što ste uzeli na sebe oblike nerazumnih zverova, i jeste očigledan znak nemoći vaše.
I junak, opet govoraše: Gospod vam je dopustio da ustanete na mene; ako što možete, evo mene, požderite me! Ako pak ne možete, zašto se onda uzalud trudite? Jer je krsni znak, i vera u Boga, neosvojiva tvrđava. – A demoni, izvodeći protiv blaženog Antonija mnoga lukavstva i strašila, škrgutahu zubima, jer nijedan od njih ne mogaše ništa učiniti pomoću iskušenja. Naprotiv, svaki bivaše pobeđen i ismejan od Antonija. A blagi Gospod Isus ne napusti u takvoj borbi slugu svoga, već mu beše i pokrovitelj. Jer kada Atonije podiže oči svoje, vide gore krov otvoren, tama beše iščezla, a na njega sijaše svetlost. Čim ga svetlost obasja, nijedan demon ne ostade, i bolovi telesni najednom nestadoše, a razrušena grobnica opet se sagradi. Saznavši po tome dolazak Gospodnji, uzdišući iz dubine srca, blaženi ovako zboraše Svetlosti koja ga obasjavaše: Gde si bio, blagi Isuse, gde si bio? Zašto nisi u početku došao da isceliš rane moje? – I bi glas k njemu, govoreći: Antonije, ovde bejah, ali sam čekao da vidim tvoje junaštvo. Sada pak, pošto si se junački borio, uvek ću te pomagati, i učiniću te čuvenim u celome svetu. – Čuvši to, Antonije ustade, i beše toliko okrepljen, da se osećao daleko snažniji nego što je bio ranije. A tada blaženom Antoniju beše trideset i pet godina.
Posle toga Antonije otide gorespomenutom starcu, od koga beše dobio prve duhovne koristi, i zamoli ga da ide s njim u pustinju, da tamo zajedno žive u neprohodnim mestima. Ali starac ne pristade zbog starosti i novine predloga. Antonije onda odbaci strah i krenu sam na dug i težak put: i otide u jednu pustu goru, koja još ne beše poznata monasima. A protivnik ga ne prestade kušati, želeći da mu osujeti nameru. Da bi ga ulovio srebroljubljem, on baci na put srebrni tanjir. Kada ga Antonije opazi, on vide u tome lukavstvo vraga; a bi malo i u nedoumici. Posmatrajući srebro, on prekoravaše kušača za ovu opsenu, i ovako razmišljaše: Otkuda u pustinji ovaj tanjir? Ovo je samo put za zverinje i ptice; nema nikakvog traga od putnika. Ako je ispao iz bisaga, pošto je veliki, ne bi mogao ostati neprimećen, i onaj koji ga je izgubio, vrativši se, našao bi ga lako. Ovo je tvoja zamka, đavole, ali mi nećeš osujetiti nameru; srebro tvoje neka ide s tobom u pogibao!
I čim to reče, tanjir kao dim pred licem ognja iščeze. Zatim on opet na putu ugleda veliku količinu zlata. On ga preskoči i, bežeći kao od ognja, on zađe duboko u pustinju. I tamo, prešavši reku, nađe u gori jedan pust kućerak, koji, zato što je bio dugo zapušten, beše pun gmizavaca i zmija. Antonije se nastani u njemu kao novi žitelj[3], i namah pobegoše iz njega sve škorpije. On kamenjem zagradi ulaz, a ca sobom je imao hleba i malo vode za šest meseci. Običaj je kod Tivejaca da tako čuvaju hleb u rezervi, i on se ne kvari u toku cele godine. Tu se Antonije zatvori, nikuda ne izlazeći odatle, niti koga primajući. Samo dvaput u godini kroz krov mu je spuštao hleb prijatelj, sa kojim se bio dogovorio o tome, ali ni reči nije progovarao s njim. Mnogi pak, koji su želeli da ga vide radi duhovne koristi i dolazili pred njegova vratašca, čuli bi često razne glasove nečistih duhova protiv Antonija, i viku, i proteste: „Što si došao u naša obitališta? Šta je tebi do ove pustinje? Idi iz tuđih krajeva; ne možeš ovde stanovati, niti podneti naše napade!“ – U takoj neprestanoj borbi sa demonima, u takom usamljeništvu i udaljenosti od očiju ljudskih, provede prepodobni Antonije dvadeset godina.
A kada dođe vreme da Antonije živi ne samo radi svoga spasenja nego i drugima na korist, sabraše se mnogi koji su želeli da podražavaju njegovo žitije, i nasilno otvoriše vrata njegovog zatvora. I ugledaše ga licem svetla i telom zdrava. I čuđahu se, kako se od tolikih postova i podviga, i od tolike borbe sa demonima, ne izmeni u licu i telu. Otada prepodobni Antonije postade drugima nastavnik i pastir, i učitelj podvižničkog života, i vođ ka nebu. A Bog mu toliko pomagaše, da se vremenom silno umnožiše njegovi učenici, koje on privođaše odricanju od sveta i prezrenju sebe samih. I za kratko vreme biše osnovani vrlo mnogi manastiri, u kojima on roditeljskom ljubavlju rukovođaše i nove i stare inoke.
Jednoga dana skupi se bratija kod njega, i zamoliše ga da im propiše monaška pravila. A on im povišenim glasom reče: Sveto Pismo je dovoljno da nas nauči ispunjenju svih zapovesti Božjih. Ali i ova je vrlina prekrasna: da se bratija uzajamno teše rečima. Stoga mi vi, kao deca ocu otkrivajte što znate, a ja ću vam kao sinovima kazivati ono što dugim iskustvom stekoh. Ovo pak neka svima bude prvo opšte pravilo: neka nijedan ne popušta u podvigu koji je uzeo na sebe, nego treba neprestano da se sve jače trudi u njemu kao da ga je tek počeo. – I produži reč, i govoraše im o mnogim korisnim stvarima, što je sve opširno izloženo u njegovom Žitiju koji je napisao sveti Atanasije Veliki. Ovde ćemo pomenuti samo neke od tih stvari.
O večnom životu blaženi Antonije govoraše ovako: U ovom životu prodajna cena odgovara robi, jer prodaješ li nešto, od kupca ćeš dobiti onoliko koliko ta stvar vredi. A obećanje večnoga života daje se za malu cenu, jer nam se prodaje za kratkovremeni život. Kao što stoji napisano: Dana godina naših svega ima do sedamdeset godina, a više od toga – muka je i patnja (Ps. 89, 10). Ako dakle poživimo osamdeset ili sto godina trudeći se u delu Božjem, u budućem životu carovaćemo ne samo toliko godina, nego ćemo carovati kroza sve vekove; nasledićemo ne zemlju nego nebo; ostavićemo truležno telo, a primićemo ga kao besmrtno nebo. Stoga, dečice, ne padajte duhom zbog nevolja: jer stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti (Rim. 8, 18).
O onima što se odriču sveta a preuveličavaju značaj tog svog podviga on govoraše: Neka niko ne misli o sebi da je nešto veliko ostavio, ako je prezreo svet. Jer sva zemlja, uporećena sa nasleđem nebeskim, kratka je i mala. I kada ceo svet ostavimo, ne činimo ništa dostojno nebeskih obitelji. Utoliko pre, neka svaki razmisli, i odmah će shvatiti, da ni reći ne može da je ostavio nešto veliko kada se odrekao svojih malih vinograda, i njiva, i ništavnog zlata; niti treba da tuguje, kao da će za to dobiti nešto malo. Kao kad neko za jednu bakarnu drahmu dobije sto zlatnika, tako vam je i ovo: ko se odrekao carovanja nad čitavim svetom, dobiće sto puta bolje nagrade u nebeskom carstvu.
O taštini bogatstva i dragocenosti vrlina govoraše: Treba naročito da razmišljamo o ovome: ako neko i želi da svoja bogatstva zadrži za sebe, smrt će mu ih nasilno oteti. Zašto onda ne upražnjavamo vrlinu kad nam je neophodna? Zašto carstva radi nebeskog ne ostavljamo dobrovoljno svoja imanja, koja ćemo na kraju ovoga života izgubiti? Neka se hrišćani ne brinu o onome što ne mogu poneti sa sobom. Ištimo svom dušom ono što nas vodi k nebu, to jest: mudrost, čistotu, pravdu, vrlinu, um trezven, staranje o sirotinji, jaku veru u Hrista, srce koje jarost savlađuje, gostoljublje. Ištući to, mi ćemo sebi ustrojiti na zemlji život bez tuge.
O revnosnom i neprekidnom služenju Hristu Bogu sveti Antonije govoraše ovako: Rasudimo: mi smo sluge Hristove, i treba da služimo Njemu koji nas je stvorio. Jer sluga zbog prošloga posla ne odbacuje sadašnje i buduće zapovesti, niti sme reći da je umoran od prošloga posla i da treba da ga oslobode od sadašnjeg posla. On neprestanim staranjem svagda obavlja istu rabotu, da bi i volju gospodara svog ispunio, i izbegao batine i kazne za lenjost. Tako i mi treba da se povinjavamo zapovestima božanskim, znajući da je Bog pravedni nagraditelj: koga u čemu zateče, po tome će mu i suditi. Jer nam Bog preko proroka Jezekilja govori o tome: Pravednoga neće izbaviti pravda njegova kad zgreši, i bezbožnik neće propasti sa bezbožnosti svoje kad se vrati od bezbožnosti svoje, kao što pravednik ne može s nje živeti kad zgreši. Kad rečem pravedniku da će doista živeti, a on se pouzda u pravdu svoju pa učini nepravdu, od sve pravde njegove ništa se neće spomenuti. Nego će poginuti s nepravde svoje koju učini (Jez. 33, 12-13). Jer i bedni Juda, zbog bezakonja koje učini u jednu noć, upropasti sav svoj raniji trud. Toga radi dužni smo da se neprestano budno staramo oko zapovesti Gospodnjih, imajući Boga za pomoćnika. Kao što stoji napisano: Onima koji ljube Boga sve ide na dobro (Rm. 8, 28). A učaše da se lenjost savlađuje sećanjem na smrt, potsećajući na apostola koji umire svaki dan. Jer apostol kaže: Nevolje podnosimo svaki čas, jer svaki dan umiremo (1 Kor, 15, 30-31). Pošto smo i mi ljudi, to ispravljajmo svoj život, sećajući se stalno smrti, da ne bismo grešili. Jer ustavši od spavanja, ne nadajmo se da ćemo doživeti veče. I odlazeći na spavanje, ne očekujmo sutrašnji dan. Nećemo sagrešiti, niti ćemo se zagrejati nekim pagubnim željama, ako smo svuda i svagda svesni da ne znamo šta nas čeka i da je Bog nad svima nama. Tada se ni gneviti nećemo jedan na drugoga, ni uzželeti da sabiramo zemaljska blaga, jer ćemo neprekidnim sećanjem na smrt uništavati sve što je truležno. Prestaće ljubav prema ženama, i ugasiće se plamen pohote, i oprostićemo jedan drugome grehe, ako stalno budemo imali pred očima Strašni sud. Strah od Suda, i plašnja od muka, i trepet od večnih kazni lako uništava žudnju za telesnim slastima, i dušu, koja pada kao sa neke litice, povraća.
I još o carstvu Božjem prepodobni Antonije govoraše: Jelini mudrosti traže, i po tuđim zemljama raspituju učitelje o taštim učenjima, a mi nemamo potrebe da tumaramo po tuđim zemljama ili da more prehodimo radi carstva nebeskog, jer Gospod naš Isus Hristos reče u Evanđelju: Carstvo je Božje unutra u vama (Lk. 17, 51). Nama je potrebno samo ovo: dobra volja srca našeg.
O borbi sa demonima blaženi Antonije govoraše: Zapovest je usta Božjih da neprestano budno motrimo šta se zbiva u našoj duši, jer imamo vične borbi neprijatelje, demone. Po svedočanstvu apostola, naše vojevanje s njima je neprekidno (Ef. 6, 11-12). Ogromno mnoštvo demona proleću kroz naš vazduh; vojske njihove ne prolaze daleko od nas: raznovrsnost njihovu ubogost moja ni iskazati ne može, ali ću ukratko navesti one sablazni koje oni protiv nas izmišljaju. Pre svega dužni smo stalno imati na umu ovo. Bog ne stvori nikakvo zlo, niti početak svome zlu demoni uzeše od Njegove volje; taj preokret nastade u njima ne od njihove prirode već od njihove volje. Jer oni behu dobri, pošto behu sazdani od dobrog Boga, ali svojim gordoumljem biše zbačeni s neba na zemlju. I boraveći na zemlji u smrdljivom mulju, oni zavedoše narode sanjarijama i naučiše ih idolopoklonstvu. A nama hrišćanima zavideći, besne protiv nas, i ne prestaju tutkati na nas sva zla, da ne bismo mi zauzeli nekadanje prestole njihove na nebu. Raznovrsno je i mnogostruko njihovo zlo: neki od njih dostigoše vrhunac nevaljalstva, a drugi izgledaju manje zli, ali svi oni, prema svojim moćima, vode razne borbe protiv svake vrline. Zbog toga potrebno nam je mnogo molitve i uzdržanja, da bismo dobili od Boga dar rasuđivanja, kako bismo mogli uočavati razlike među duhovima zla i znati njihova lukavstva i sablazni, i u svakoj borbi sa njima istavljati jednu zastavu: krst Gospodnji. Dobivši ovaj dar rasuđivanja, sveti apostol Pavle učaše, govoreći: Da nas ne prevari Satana, jer znamo šta on misli (2 Kor. 2, 11). Potrebno je da i mi postanemo slični apostolu, i da kazujemo drugima ono što smo sami iskusili, i da poučavamo jedan drugoga. Što se mene tiče, ja sam kušan od mnogih demonskih lukavstava, i kao deci vam kazujem, da biste se umeli oprezno čuvati od njih. Opaka je mržnja njihova na sve hrišćane, naročito na monahe i devstvenice Hristove. Oni na putevima njihovim postavljaju zamke, i upinju se da im srca upropaste bogomrskim i smrdljivim pomislima. Ali neka vas to ništa ne plaši, jer sve to odmah obaraju tople molitve k Bogu i post pobožnih. Ali ako i prestanu demoni sa iskušenjima, nemojte misliti da ste odneli konačnu pobedu nad njima, jer su oni navikli da i ranjeni žestoko napadaju. Kada sa pomislima ne mogu ništa da učine, oni onda obično menjaju način borbe: iskušavaju pomoću sanjarija, i zastrašuju preobražavajući se nekad u žensko, nekad u škorpiju, nekad u neku ogromnu priliku čija glava dopire do krova hrama, nekad u bezbrojna obličja, nekad u ogromnu vojsku. No sve to odmah nestaje čim se prekrstimo. A pošto se obelodane sva ta njihova lukavstva, oni počinju da pretskazuju događaje budućnosti, uzimajući na sebe ulogu proroka. A kada i u tome dožive sramotu, oni onda dozivaju u pomoć vrhovnu silu svih zala – samog Poglavara zla.
Prepodobni otac naš Antonije Veliki mnogo puta je kazivao da mu je Gospod otkrio, i on je, kao nekada pravedni Jov, očima svojim video samog Satanu: Iz usta mu izlaze plameni lučevi, i iskre ognjene skaču. Iz nozdrva mu izlazi dim kao iz usijane peći; dah mu je kao žeravica, i plamen mu suklja iz usta (JOB. 41, 9-12). Tako strašilan izgleda Poglavar demona, koji bi hteo da sav svet za tren oka uništi, ali ne može ništa, jer je vezan Božjom silom, kao konj uzdom, i kao rob okovan u verige. A boji se krsnog znaka i čistog života pravednih, kao što nam kazuje isti sveti Antonije, govoreći: Ljubljeni, moćno oružje protiv đavola jeste čist život i besprekorna vera u Boga. Verujte meni koji sam to iskusio: Satana drhće od bdenja, molitava i postova onih koji pravedno žive; i od njihove krotosti, dobrovoljnog siromaštva, nehvalisavosti, smirenja, ljubavi, negnevljivosti, a naročito od ljubavi prema Hristu čistog srca njihovog. Jer zna naduveni drakon, da je osuđen da bude gažen nogama pravednika, po zapovesti Boga koji reče: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svaku silu vražju (Lk. 10, 19).
Prepodobni Antonije ispriča i ovo radi koristi onima što slušaju: Koliko puta su mi pretili demoni, pretvarajući se u naoružane vojnike, u skorpije, u konje, u zverinje i različne zmije; i opkoljavahu me, i ispunjavahu obitalište u kome bejah. A čim bih ja zapevao: Jedni se hvale kolima, drugi konjma, a mi imenom Gospoda Boga svoga (Ps. 20, 7), oni bi se pomoću Božjom odmah razbežali. Jedanput pak dođoše sa velikom svetlošću, govoreći: Doćosmo, Antonije, da ti podarimo našu svetlost. – A ja zatvorih oči, ne hoteći da gledam đavolju svetlost, i moljah se Bogu, i svetlost bogomrzaca odjednom se ugasi. Posle nekog vremena oni opet dođoše pevajući preda mnom, i navodeći reči Svetog Pisma; i prepirahu se među sobom, a ja kao gluv ne slušah. Jednom zatresoše moj manastir, a ja se nepokolebljivim srcem moljah Gospodu. Često priređivahu igre i pojanje, često i sviranje; ali ja tada pevah, i njihovi se glasovi pretvarahu u kuknjavu, a ja slavljah Gospoda koji satire njihovu silu i bes. Verujte mi, deco, što ću vam reći: Jednom videh đavola visoka tela, koji se usudi reći: ja sam Božja sila i premudrost. – I obrati se meni rečima: Šta želiš da ti dam, Antonije? – A ja mu snažno pljunuh u usta, i naoružavši se imenom Hristovim poleteh na njega, i on, veliki po izgledu, odmah iščeze iz mojih ruku.
Jednom, kada sam postio, on mi dođe kao crnorizac, donese mi hleba i predloži da jedem. I ti si čovek, reče mi, ljudskom slabošću sputan, okrepi svoje telo da se ne razboliš. – A ja primetih veštu zamku lukave zmije, i čim pribegoh običnom oružju Hristovom, on postade kao dim i iščeze kroz prozorče. – Često mi demoni u pustinji pokazivahu privid zlata, da bi me ulovili ili gledanjem u zlato ili dodirom. He tajim i to da su me demoni mnogo puta tukli, a ja vikah: Niko me ne može rastaviti od ljubavi Hristove. – A oni, čujući to, besnijahu jedan na drugoga; i bivahu progonjeni, ne mojim, već naređenjem Boga, koji reče: Videh Satanu gde spade s neba kao munja (Lk. 10, 18).
Jednom zalupa demon na manastirsku kapiju; ja izađoh, i videh čoveka preko mere visokog, glava mu dopiraše do neba; i kad ga upitah: Ko si? on odgovori: Ja sam Satana. – A ja mu rekoh: Šta tražiš ovde? On odgovori: Svi me monasi nizašta okrivljuju. Zašto me svi hrišćanski naraštaji proklinju?
– Ja odgovorih: Pravo čine, jer ih ti svojim sablaznima često saplićeš. – A on će na to: Ja im ništa ne činim, već oni sami smućuju jedan drugoga. A ja sam postao bednik. Nisi li čuo šta kaže Sveto Pismo: Vragu nestade oružja sasvim; gradove ti si razvalio (Ps. 9, 7). Eto, nemam nijedno mesto, ne držim nijedan grad, već mi i oružja nestade, u svima naraštajima i zemljama slavi se ime Hristovo, a pustinje se napuniše monasima. Sami dakle neka se paze, i neka me bez razloga ne proklinju.
– Tada se ja veoma udivih blagodati Božjoj, i rekoh mu: He tvojoj istini, koje u tebe nema nimalo, nego Božjoj sili pripisujem tako novu i nečuvenu izjavu, jer ti, glava laži, primoran si da to kažeš, i eto, sada si i ne hoteći, izrekao istinu. Jer je Hristos, došavši, potpuno iznurio tvoje sile; i ti, lišen anđelske slave, valjaš se u smrdljivom mulju. – Tek što izrekoh ove reči, demon iščeze.
Kazujući takve stvari, prepodobni učaše bratiju da se ne boje demonske sile, jer je nemoćna, i Hristom pobeđena, nego treba da se naoružaju junaštvom u Gospodu, utvrđujući u Hristu svoja srca. A bratija, slušajući to, radovahu se ovakvim poukama oca svoga, i mnogo se korišćahu. Jer u jednih rastijaše želja za vrlinama, u drugih se slaba vera učvršćivaše, od ostalih begahu rđave pomisli, a y nekih iz srca im nestajahu užasna strašila. I tako oslobođeni demonskih sablazni, svi se divljahu tolikoj Antonijevoj blagodati za razlikovanje duhova, koju mu dade Gospod.
Na toj gori, na kojoj prepodobni Antonije življaše, behu manastiri kao šatori načičkani, puni božanstvenih monaha, koji su pojali, čitali, molili se, gladovali, veselili se nadom na buduća blaga, i radili rukama svojim da bi delili milostinju. Ljubav i sloga behu među njima: i njihova naselja behu kao grad, udaljen od svetske vreve, ispunjen pobožnosti i pravde. Među njima ne beše nijednog zavidljivca, ni rugača, ni neprijatelja, ni klevetnika, ni roptača, već mnoštvo onih koji se uzdržavaju i jednodušno služe Bogu. I koji god je video te manastire, i ovakav poredak njihov, mogao je uzviknuti rečima Svetoga Pisma: Kako su lepi šatori tvoji, Jakove, i kolibe tvoje, Izrailju! Pružili su. se kao potoci, kao vrtovi kraj reke, kao mirisava drveta koja je posadio Gospod (4 Mojs. 24, 5-6).
Dok je vreme tako prolazilo, i prepodobni Antonije se predavao mnogobrojnim podvizima, nastade ljuto gonjenje na Crkvu Hristovu od bezbožnog cara Maksimina[4]. I dovođahu svete mučenike u Aleksandriju na mučenje. Tada i prepodobni Antonije ostavi svoj manastir i pođe k ovim Hristovim žrtvama, govoreći: „Hajdemo na slavno veselje braće naše, da se ili s njima udostojimo tog istog slavlja ili vidimo druge kako vojuju“ – I beše prepodobni ljubavlju i voljom zaista mučenik, ali kad htede da postrada za ime Gospodnje, mučeništvo mu ne bi dano. Jer Gospod, promišljajući o onome što je korisno za njegovo stado, sačuva učitelja i nastavnika Antonija. Usrdno i revnosno se držaše svetih mučenika; vezan ljubavlju za njih on im okovanima služaše, i na sudište s njima dolažaše, i pred mučitelje istupaše, i jasno objavljivaše da je hrišćanin, ustremljen sav mukama za Hrista. Ali ne bi ruke koja se usudi da ga darne. Tako je Bog hteo, čuvajući ga na veliku korist drugima. A kada se presveti Petar, arhiepiskop aleksandriski, ovenča mučeništvom, i gonjenje prestade, blaženi Antonije se vrati u svoj manastir. I svakog dana čeznuđi za verom i nadom svetih mučenika, on izmoždavaše sebe najsurovijim postovima i bdenjima. Nosio je vlasenicu, i preko nje kožu. Nikada nije svoje telo prao, osim kad je morao da gazi vodu. I do kraja života njegovog niko nikada nije video njegovo telo obnaženo.
U jedno vreme, kada se od svih očiju sakri, i zaključa svoju obitelj, i nikoga ne primaše, dođe vojskovođa Martinijan sa svojom besomučnom ćerkom. I kucajući na vrata, moljaše ga da izađe i pomogne njegovoj kćeri, pomolivši se za nju Gospodu Bogu. Ali on nipošto ne htede da otvori. Samo pomolivši se odozgo kroz prozorče, reče: „Čoveče, zašto tražiš moju pomoć? I ja sam smrtan, i nemoćan kao i ti. A ako veruješ u Hrisga, kome ja služim, idi, i po veri moli se Bogu, i ozdraviće kći tvoja“. – I on odmah otide verujući, i prizivajućn ime Hristovo, i ozdravi kći njegova.
A mnoga i druga čudesa činjaše Gospod preko sluge svog Antonija. Zaista, kao što je i obećao u Evanđelju: Ištite, i daće vam se (Mt. 7, 7). Jer nađe li dostojnoga blagodati Svoje, On mu ne uskraćuje ni čudotvornu silu Svoju. Tako, mnogi koji su patili od nečistih duhova, dolažahu pred obitelj blaženog Antonija. Ali pošto je ulaz bio zatvoren, oni su ležali pred vratima, i on ih je isceljivao svojim blagoprijatnim Hristu molitvama.
Pošto je silan svet dolazio i narušavao mu žuđeno bezmolvije, podvižničko molitveno tihovanje, prepodobni se uplaši da se ne pogordi zbog velikog dara čudotvorstva i donese odluku da otputuje u Gornju Tivaidu, gde ga niko ne poznaje. I uzevši hleb ode na obalu reke, i stade čekati lađu da naiđe rekom. Ali utom bi mu glas s neba: Antonije, kuda i zašto ideš?
– A on, kao da običan glas ču, odgovori bez straha: Pošto mi svet ne da mira, reših se da idem u Gornju Tivaidu, da se više ne bih bavio onim što je iznad mojih sila. A oni mi narušavaju ćutanje. – I opet mu prozbori glas odozgo: Ako pođeš u Tivaidu, to je vrlo veliki i naporan put. Ako pak zaista želiš da ćutiš, onda idi sada u unutrašnju pustinju. – Onda Antonije upita: A ko će mi put pokazati? Jer ne znam u koje mesto da idem. – I odmah mu višnji glas ukaza na Saracene, koji su se vraćali iz Egipta, gde su bili radi trgovine. Antonije ih srete, i zamoli ih da ga povedu sa sobom i odvedu u pustinju. Oni ga primiše kao Bogom poslanog saputnika, i nastaviše put. Pošto je blaženi Antonije sa Saracenima putovao tri dana i tri noći, stigoše do jedne gore vrlo visoke, u čijem podnožju izbijaše vrelo vode slatke, i neveliko polje pružaše se kraj gore sa nešto pustinjskih palmi. To mesto dopade se Antoniju kao od Boga ukazano. Jer na obali reke Bog mu nevidljivo govoraše odozgo, i pokaza mu to mesto za njegov boravak. I uzevši od saputnika hleb, nastani se u toj gori sam samcit.
A Saraceni, njegovi saputnici, videći kakav život vodi Antonije, donošahu mu hleba; a ponekad jeđaše i po koju urmu. Zatim bratija saznade za boravište blaženog Antonija, i kao deca ocu s ljubavlju mu slahu hranu. Videći da se bratija trude oko njega, i želeći da ih oslobodi takvog truda, Antonije zamoli jednoga od njih, kad mu beše došao, da mu donese lopatu, motiku i seme. A kada mu to donese, prepodobni pođe gorom i nađe jedno mestašce zgodno za obrađivanje, koje se moglo i natapati vodom koja je u blizini proticala.To mestašce on okopa i zaseja. I otada je svake godine imao hleba koji je sam privređivao. I radovaše se što se u pustinji i hranio od truda ruku svojih, i što drugima nije bio na teretu. Ali pošto su ga i tu neki često pohađali, on poseja malo zelja, boba, pasulja i drugog povrća, da bi imao čime gostiti svoje posetioce. No isprva dolažaše zverinje radi vode, i gažaše mu povrće i jeđaše. Tako, kada jednoga dana po svom običaju dođoše, prepodobni udari po grudima štapićem jednu zver, i obrati se svima ovim rečima: Zašto mi štetu nanosite, kada vam ništa nažao nisam učinio? Udaljite se radi imena Gospodnjeg, i više ne dolazite ovamo.
– I otada, uplašivši se pretnje, zverovi više ne dolažahu na to mesto.
Tako prepodobni sam življaše na tom mestu, upražnjavajući se u molitvama i uzdržanju. A bratija ga ljubljaše; dolažaše mu, i služaše mu. I svaki mu donošaše masline i ulje, leću i ostalo povrće. I moljahu ga da time potkrepi svoje prestarelo telo. A koliko je blaženi Antonije, živeći tamo, iskušenja podneo! Zaista se na njemu zbilo ono što je u Svetom Pismu rečeno: Naš rat nije s krvlju i telom, nego s duhovima zla ispod neba (Ef. 6, 12). A ovo se doznade preko onih što su ga posećivali. I kakve su se tamo strahote čule, i graje, i zveka oružja! Sva je gora bila preplavljena demonima. A prepodobni Antonije beše tvrd kao grad, i sam ih sve savlađivaše, jer klečanjem i oružjem molitava odgonjaše svu vojsku Sataninu. Zaista je dostojno divljenja, kako se u neprohodnoj pustinji jedan čovek, sam samcit, ne uplaši od svagdašnjih demonskih najezda, od tolikih zverova, od tolikih otrovnih gmizavaca. S pravom je David pevao: Ko se uzda u Gospoda, on je kao gora Sion; ne pomešta se doveka (Ps. 124, 1).
Jedne noći, služeći Gospodu u molitvi i bdenju, Antonije vide sav manastir ispunjen čoporima zverova, kao i cela pustinja. Svi behu razjapili čeljusti i škrgutahu zubima, eda bi uplašili blaženog Antonija. A on odmah poznade vražje lukavstvo, i reče: Ako vam je Gospod dao vlast nada mnom, prožderite me; a ako vas je Satana natutkao na mene, odmah se udaljite, jer sam sluga Hristov. – I na ovu zapovest svi zverovi pobegoše od sile Božje, kao da ih motkama tuku i jure.
No posle nekoliko dana opet sveti imađaše borbu sa istim vragom. U svetog Antonija je bio običaj da posetiocima, koji su mu donosili poklone, da na blagoslov poneki dar. Radi toga pletući korpu povuče vrvcu i ustade, i utom ugleda zvera neobičnog izgleda: do pola imao je oblik čovečji, a donji deo tela bio je magareći. Prepodobni prekrsti svoje čelo, i reče ovo: Ja sam sluga Hristov, ako si poslan k meni, ne begam. – I tog časa priviđenje ono, sa mnoštvom drugih demona, urličući pobeže, i nestade ga.
Posle izvesnog vremena bratija zamoliše prepodobnoga da ih poseti. I on, pobeđen očinskom ljubavlju, pristade. Onda zajednički natovariše na kamilu vode i hleba, jer vode usput nema nigde. I krenuše na put. Ali na polovini puta nestade im vode, i behu u opasnosti da svi od žege pomru. Obiđoše svu okolinu tražeći po jarugama koju kap vode, ali ne nađoše. A i kamila već beše na izdisaju od žege. Starac kada vide ovu muku, pribeže uobičajenoj molitvenoj pomoći: udalji se malo od njih, kleče, i podigavši ruke ka Gospodu pomoli se, i odmah na tom istom mestu izbi izvor. I svi se napiše vode; i napuniše sud, pa krenuše na put, i stigoše k željenoj bratiji. A sva bratija iziđe u susret starcu, i česno ga celivajući radovahu se njegovom blagoslovu. On pak, kao zakon ili željeni dar donoseći s gore, pruži im duhovnu hranu. Pohvali podvige ostarelih, i pouči mlade. Onda, kao da se dugo zadržao, on pohita natrag u svoje mesto.
Imajući vlast nad nečistim dusima, prepodobni je mnoge izbavio od tih muka, izgoneći demonsku silu iz ljudi, kao štoo tome opširno piše u njegovom Žitiju sveti Atanasije Veliki. I druge razne bolesti isceljivao je molitvom.
Prepodobni je imao u izobilju i proročki dar, prozirući u budućnost, i daleke događaje gledajući kao da se tu, oko njega zbivaju. Jednom dva brata behu pošli k njemu iz daleka. Pošto na putu ne beše vode, jedan od njih umre od žeđi, – takva je bila volja Gospodnja, – a drugi ležaše na zemlji očekujući smrt. Antonije pak seđaše na gori, i brzo dozva dva inoka koji behu kod njega, i naredi im da uzmu krčag vode i trče putem ka Egaptu, rekavši im: Jedan brat, idući ovamo, pretstavi se Gospodu; a i drugi će isto tako umreti, ako mu ne pohitate u pomoć.
– I po naređenju njegovom monasi pohitaše, i nađoše kao što im reče starac: iznemoglog od žeđi brata napojiše, i sa sobom uzeše, a preminulog sahraniše. – Opet, jednom drugom prilikom on seđaše na gori i, gledajući u nebo, vide jednu dušu gde uzlazi gope, a Anđeli je veseli prate na nebo. Čudeći se ovome, on se pomoli da mu se objasni ovo vićenje, i odmah mu dođe glas: Ovo je duša monaha Amona, koji u Nitriji življaše. – A Amon beše star čovek, koji je od mladosti do svoje končine poživeo pravedno i sveto, kao što u njegovom žitiju pod četvrtim oktobrom piše. Mesto pak, gde Antonije seđaše, bilo je udaljeno od Nitrije trideset dana hoda. Kada učenici Antonijevi videše svoga starca vesela, čuđahu se, i pristupiše mu moleći ga da im kaže razlog svoje veselosti i ushićenosti. I on im reče: Sada se Amon upokoji. – A oni znađahu Amona, jer je često dolazio k njima. I oni zabeležiše taj dan. A posle trideset dana dođoše bratija iz Nitrije, i saznadoše od njih da se Amon upokojio onog dana i časa, u koji starac vide dušu njegovu gde je Anđeli nose. I divljahu se veoma čistoti Antonijeve duše, koja tako brzo vide ono što se desilo na tolikoj daljini.
Jednoga dana u tri sata po podne prepodobni Antonije htede da jede, i ustavši da se pomoli, pade u ekstazu (bi van sebe) i vide sebe gde se nosi po vazduhu. I vazdušni demoni isprečavahu mu se na putu, i ne davahu mu da prođe mimo; a anđeli im se protivljahu i tražahu razlog zašto ga zadržavaju. Oni pak paštahu se da pronađu sve Antonijeve grehe od njegovog rođenja. I anđeli im zapušiše usta, govoreći: Gospod ih uništi. A ako znate neke njegove grehe otkako postade monah i zavetova se Bogu, te treba ovde da iznesete. – Tada demoni u besu svom stadoše klevetati Antonija, iznoseći lažne optužbe, ali pošto to behu očigledne laži, morahu osloboditi put Antoniju.
– I odmah Antonije dođe sebi, i vide sebe na svom mestu. Ali zaboravi da jede, i svu noć provede u umilnoj molitvi i svesrdnim uzdasima, razmišljajući u sebi o mnoštvu neprijatelja ljudskih i o tome kako je vrlo težak put kroz vazduh ka nebu.
Jedne noći dođe Antoniju glas odozgo, govoreći: Antonije, ustani, izići, i vidi. – I ustavši izađe, i podigavši oči k nebu vide nekog ogromnog i strašnog, glava mu je dosezala do oblaka; a vide i druga neka bića, kao krilata, gde hoće da uzlete k nebu, ali onaj strašni šireći ruke svoje, sprečavaše im uzlaz, i jedni, obarani njime, padahu na zemlju, a neki ne obraćajući pažnju na njega proletahu smelo. Na ove on beše kivan, i škrgutaše zubima. – I opet bi glas Antoniju: Potrudi se da shvatiš što vidiš. – I stade prosvećenim srcem razumevati da je to uzlaženje duša: one što đavo sprečava i obara, to su grešnici koje on zadržava za sebe; a svete – ne može da uhvati niti da zadrži.
O takvim otkrivenjima kazivaše prepodobni bratiji, ne iz slavoljublja, nego radi koristi njihove. Štaviše, čim bi primetili da se on za vreme molitve čudi nečemu, odmah bi ga molbama saletali i primoravali da im kaže šta je video. A i lice njegovo, imajući blagodat veliku i preslavnu, sijaše, te ga je i u velikoj gomili mogao raspoznati onaj koji ga nikad video nije. Duševna čistota njegova odražavaše se u veselosti lica njegova, te je on, iznutra ozaravan bogoviđenjem, svagda bio radostan, po Svetom Pismu: od veselog srca lice cveta (Prič. Sol. 15, 13).
Kao što je po spoljašnjosti bio mio, tako je i u veri bio čist i divan. Nikada se nije mešao sa otstupnicama od vere, znajući njihovu dobrovoljnu pokvarenost i propast. Ni sa manihejcima ni sa drugim jereticima nije ljubazno razgovarao, osim kad bi bilo izgleda da se neki može osloboditi od zablude. Govorio je, da prijateljstvo i razgovori sa njima škode duši. Naročito pak odbacivao je arijance, i naređivao pravovernima da im se i ne približuju. Jer kad jednom dođoše k njemu neki arijanci, i iz njihovog razgovora uvide njihovo zloverje, on odmah pobeže od njih s gore, govoreći: Reči su im daleko otrovnije od zmija. – A kada arijanci počeše proturati lažne glasove kao da sveti Antonije održava opštenje s njima, on se začudi njihovoj drskosti. I razjaren pravednom jarošću, otide u Aleksandriju, i tamo pred arhiepiskopom i celim narodom prokle arijance, nazivajući ih pretečama antihrista, a propovedajući da je Sin Božji ne stvorenje već Tvorac, jednosuštan sa Ocem. I radovahu se pravoverni, što stub Crkve proklinje arijansku jeres kao protivnu i neprijateljsku Hristu. Tada ni veliko ni malo, ni muško ni žensko, ne ostade kod svojih kuća. He samo hrišćani, nego i jeretici, pa čak i idolopoklonici, slegahu se k prepodobnome, govoreći: „Volimo da vidimo Božjeg čoveka“. Jer Antonijevo ime beše čuveno i proslavljeno. I željahu da se makar kraja od haljine njegove dotaknu, verujući da će im biti od velike pomoći. Koliko se tada isceli besomučnih i drugih raznovrsnih bolesnika! Koliko se idolskih hramova isprazni od idola! I koliko ljudi, zbog Antonijevog dolaska u grad, napusti neznabožačku zabludu i pridruži se stadu Hristovom! Zaista se njegove reči i čudesa ne mogu ispričati[5]. Dok se silan svet tiskao oko svetitelja i pritešnjavao ga, neki počeše odbijati narod, smatrajući da je to svetitelju teško i dosadno. A on im krotka srca reče: Zar je ovo stado mnogobrojnije od demonskih vojski sa kojima stalno ratujemo na gori?
A kada se iz Aleksandrije vraćaše u svoju obitelj, mi ga ispraćasmo, – veli pisac njegovog Žitija, sveti Atanasije Veliki, – a pozadi vapijaše neka žena govoreći: Stani, molim te, čoveče Božji, stani, moju kćer silno muči đavo! Stani, molim te, da ne bih, trčeći, nastradala! – To ču divni starac, i mi ga zamolismo, te on zastade iako nije želeo. I kad stiže žena sa ćerkom, padoše pred njim na zemlju, svetitelj se pomoli tajno Gospodu našem Isusu Hristu, i tog časa iziđe duh nečisti iz bolesnice. Majka zahvaljivaše Bogu, i narod beše razdragan; a svetitelj se radovaše što se vraća voljenoj pustinji.
Još je i ovo bilo čudno kod prepodobnog: on nije učio knjige, ali je bio veoma mudar i pametan. Jednom dođoše k njemu dva filosofa Grka, želeći da iskušaju i pobede Antonija. On se tada nalazio na visokoj gori. A kad ih ugleda, odmah vide šta je posredi, i izišavši pred njih reče preko tumača: Što vi mudraci toliki put prevaliste i dođoste glupome čoveku, i hoćete da se prepirete sa neznalicom? – A oni odgovoriše: Nisi glup, nego si veoma mudar. – Svetitelj im opet slobodno reče: Ako sam ja, kao što kažete, mudar, i posedujem mudrost, onda je dobro za vas da sledujete onome za koga velite da je mudar, jer mudrima treba sledovati i na dobro se ugledati. Da sam ja k vama došao, ja bih se ugledao na vas. Ali pošto ste vi došli k meni kao mudracu, onda budite hrišćani kao i ja što sam. – I udaljiše se filosofi, čudeći se i oštrini njegovog razuma i izgnanju đavola, što sami videše.
Drugom jednom prilikom dođoše prepodobnome neki učenjaci, sa namerom da ga ismeju kao neknjiževna i nepismena. A on ih zapetlja ovakvim pitanjem: Odgovorite mi šta je prvobitnije: razum ili slova? I šta je od njih početak drugome? Da li razum bi sastavljen od slova, ili slova proizađoše od razuma? – Oni odgovoriše: Razum je pronalazač i davač slova. – Antonije reče: Zato kome je razum zdrav, njemu nisu potrebna slova.
Tako i treći put dođoše prepodobnom Antoniju neki ljudi, zaslepljeni mrakom svakojakih mudrosti svetskih. Svojim znanjem oni prevazilažahu sve mudrace. I svojim pitanjima veštim oni istraživahu od prepodobnoga razloge za veru koju u Hrista imamo, želeći da ismeju krst Hristov. Starac poćuta malo, srce ga je bolelo zbog njihove zablude, i stade im preko tumača, koji je dobro znao grčki, govoriti: Šta je bolje i čestitije: poštovati krst Hristov, ili veličati preljube, deceubistva i rodoskrnavljenje bogova vaših? da li slaviti u krstu preziranje smrti, čuvenu vrlinu nad vrlinama, ili hvaliti vaše poročno zloverje, koje uči svemu rđavom? Šta je bolje nego verovati i propovedati ovo: Bog Logos radi spasenja našeg uze na sebe telo ljudsko, da bi, sjedinivši se sa smrtnima, uzveo nas na nebo, i načinio nas zajedničarima nebeske prirode? Kako se usuđujete smejati se hrišćanima što veruju i ispovedaju, da Hristos Sin Božji ne umanjujući sebe postade što ne beše i ostade što beše? Zar i vi sami ne učite da duša silazi s neba, i oblači se ne samo u ljudska nego i u životinjska tela, i tvrdite da se ona useljuje ponekad u čoveka, ponekad u životinju, u pticu i u druge životinje? Hrišćanska vera, kao što počituje svemogućstvo i milosrđe Božje, tako isto kaže da je moguće i ovaploćenje Boga. A vi bulaznite kako duša ističe iz svetlog izvora Božjeg pa pada dole, smanjuje se, menja i pretvara. No ovde je reč o krstu Hrista Boga našeg. Zar nije bolje pretrpeti krst ili ma kakvu smrt, nego verovati vašim besmislenim bulažnjenjima i klanjati se egipatskoj boginji Izidi, koja plače za Ozirisom[6] bratom i mužem svojim? Zastidite se, molim vas, zbog zamki Tifona, brata vašeg boga Ozirisa, koji oskvrni Izidu. Neka vas je stid zbog Saturnovih pohoda i zločinačkog proždiranja dece[7]. Zasramite se zbog Zevsovog rodoubistva, i preljube njegove, i pohotljivosti prema ženama i mališanima! On se, kako kazuju vaši proroci, sav istrošio u poganoj pohotljivosti: na krilu danajske devojke on se od pohote pretvorio u prljavu kišu; on se u pticu prevratio, da bi svoju prljavu strast zadovoljio na tuđoj ženi Lidiji; on se i na svoj muški pol raspalio, i oskvrnio carskog slugu. Eto, u takve stvari vi verujete, takvi su vaši bogovi, takvi su ukrasi vaših hramova. A rugate se Krstu i stradanju Gospodnjem. No zašto prećutkujete vaskrsenje Njegovo? Zašto previđate čudesa Njegova, kao što su: davanje vida slepima, sluha gluvima, hoda hromima, očišćenje gubavcima, idenje po moru, izgonjenje demona, vaskrsavanje mrtvih, i druga mnogobrojna čudesa, koja pokazuju Njegovu božansku slavu i silu? I kada biste napustili zavist kojom ste ispunjeni, odmah biste poznali da je Isus Hristos – istiniti Bog, koji je radi spasenja ljudi uzeo na sebe nemoćnu prirodu našu. – Ovo, i mnoge druge stvari izgovori prepodobni, i tako posrami ove ljubitelje prepirki filosofe, da mu nijednu reč ne mogahu odgovoriti.
U prepodobnom Antoniju dostojno je divljenja i ovo. Iako je živeo daleko u usamljenosti, car Konstantin i njegovi sinovi Konstans i Konstancije imađahu veliku ljubav prema njemu, i moljahu ga preko pisama svojih kao oca da dođe k njima, da ga vide. A on upita svoje učenike, govoreći: Da li da idem carevima, ili da ne idem? – Oni mu odgovoriše: Ako ideš, bićeš Antonije; ako pak ne ideš, bićeš avva Antonije. – I reče prepodobni: Dakle, ne idem, i neću biti ava. – I ne otide. A carevi ga moliše da ih bar preko pisama blagoslovi i uteši. I otpisa im prepodobni, savetujući im ono što je korisno po njihovo spasenje. Pohvali najpre kod njih veru njihovu u Hrista. Onda ih poučavaše: da se ne gorde ovdašnjom vlašću i ne ponose carskom slavom; da ne zaboravljaju da su ljudi, nego da se sećaju Strašnog suda, na kome će imati dati odgovor za svoju vlast; da budu milostivi prema ljudima, i da se staraju da budu pravedne sudije; da ubogima i jadnoj sirotinji budu kao roditelji. – Primivši ovakav Antonijev odgovor, carevi se mnogo radovahu.
Jednom sedeći među bratijom i radeći, prepodobni Antonije dođe van sebe, i pažljivo gledajući u nebo uzdisaše, i sa umilenjem preklanjaše kolena na zemlju i plakaše dugo. Svi oko njega behu uplašeni, i svesrdno ga moljahu da im kaže šta to vidi. A on, uzdahnuvši duboko, reče: Bolje je, deco, umreti pre no što nastane ovo zlo. – Pošto ga opet moljahu, on zaplaka i reče: Neiskazano stradanje postići će Crkvu Hristovu. Vera vaseljenska daće se ljudima koji će biti kao nerazumne životinje. Jer videh oltar hrama Gospodnja prepun mazgi, koje opkoliše sveti presto i sve što beše na njemu svirepo poobaraše, razbacaše i zgaziše. I čuh glas koji govori: Opusteće oltar moj! – Eto, to je razlog moga uzdisanja i plača.
Ovo viđenje prepodobnog Antonija zbi se nakon dve godine: nastade ljuto gonjenje od strane arijanaca, crkve biše opljačkane, božanski sasudi popljuvani, pogane ruke neznabožačke oskrnaviše Svete Tajne. Tada se rulje nepobožnih okomiše na Hrista; primoravahu pravoslavne da sa palmovim granama idu u crkve, jer su u Aleksandriji idolopoklonici imali običaj da sa palmovim granama ulaze u svoja idolištva. A arijanci behu pozvali idolopoklonike u pomoć protivu pravoslavnih. Ugledajući se na njih, arijanci su odlazili u svoje crkve sa granama. Pošto se složiše da unište pravoslavne hrišćane, arijanci upražnjavahu običaje idolopoklonika, a idolopoklonici – običaje arijanaca. Stoga primoravahu i pravoslavne na takav običaj neznabožački, da bi ih smatrali za arijance. O užasa neiskazanog! O dela svebezakonog! devojke i žene biše osramoćene, krv pravoslavnih po crkvama prolivana poprska prestole, krstionice biše oskrnavljene pohotljivošću neznabožačkom. Tada svi videše da se zbi Antonijevo viđenje, u kome on vide kako mazge pregaziše oltar Božji. I mnogi slabići tada iz straha od arijanaca pristupahu jeresi.
Ali odnosno predstojeće opasnosti sveti Antonije uteši bratiju, rekavši: He tugujte, deco, jer kao što se Gospod razgnevio, tako će se i na milost skloniti, i Crkva će opet dobiti krasotu svoju, i po običaju svom procvetati i ojačati. I one koji su za vreme gonjenja sačuvali veru Gospodnju, videćete gde sijaju svetlošću blagodati. A zmije će se vratiti u svoje jazbine, dok će se pobožnost mnogo povećati. Samo pazite da se ne oskvrnite sa arijancima. Jer arijansko učenje nije apostolsko, već đavolsko, i oca njihovog Satane.
U to vreme u Egiptu beše vojvoda, po imenu Valakije, koji zbog arijanaca ljuto gonjaše hrišćane. I on beše toliko besan, da je devstvenice i monahe tukao gole na pozornici. Njemu prepodobni Antonije posla pismo ovako napisano: Vidim gde gnev Božji ide na tebe; prestani sa gonjenjem hrišćana, da bi te mimoišla pogibao koja ti se približava. – Nesrećni Valakije pročita pismo, i nasmejavši se, pljunu na njega i baci na zemlju. A one što mu behu doneli pismo silno izruži, i jarosno grdeći prepodobnog razmetaše se. Ali, kao što beše prorekao prepodobni, ovog bezbožnika brzo postiže kazna Božja. I to na ovaj način. U peti dan, otkako beše dobio pismo, on zajedno sa egipatskim knezom Nestorom izjaha na vrlo krotkim i pitomim konjima, sa namerom da otidu do mesta zvanog Hereum, u Aleksandriji. Konji pod njima stadoše podigravati. I konj, na kome jahaše Nestor, iznenada dohvati zubima Valakija, obori ga na zemlju, i zubima mu iskida bedra i utrobu. I odnesoše ga skoro mrtva u grad, gde trećega dana ispusti svoju nesrećnu dušu. I svi uvideše da se na gonitelju zasluženo zbi proroštvo Antonijevo.
No već je vreme da ispričamo končinu prepodobnog Antonija.
Blaženi otac Antonije imađaše običaj da sa vrha gore, gde on življaše, silazi i posećuje bratiju koji življahu u podnožju gore. A kad im jednom, po običaju, dođe u posetu, kaza im o svojoj smrti što mu Bog beše otkrio, govoreći: Eto, deco, učinio sam vam poslednju roditeljsku posetu. He očekujem da vas opet vidim u ovom životu. Već je vreme da idem iz ovog života i otpočinem, jer proživeh sto i pet godina. – Čuvši to, bratija od tuge srca zajecaše, i sa suzama ljubljahu starca kao onoga koji već odlazi iz sveta. A on ih savetovaše da ne popuptaju u podvizima, i da im ne dotuži uzdržanje, nego da žive kao oni koji svaki dan umiru; da čuvaju dušu od nečistih polisli, da se ugledaju na svetitelje; da se ne druže sa raskolnicima meletijancima niti opšte sa bezbožnim arijancima; da čuvaju otačka predanja i pobožno drže čistu veru u Gospoda našeg Isusa Hrista.
Posle ove pouke bratija ga veoma moliše da ostane kod ćih, jer željahu da se udostoje videti česnu končinu oca svog. Ali on ne pristade, jer je znao da oni hoće telo njegovo posle njegove smrti, svečano da sahrane. I bojeći se ljudskog poštovanja i slave posle smrti, žurio je da sakrije sebe u samoći. I pšto se oprosti sa bratijom, krenu na vrh gope y svoje obitalište, mesto svojih omiljenih podviga. A posle nekoliko meseci razbole se. I pozva dva inoka koji se već pedeset poslednjih godena podvizavahu sa njim, trpeći u uzdržanju i služeći starosti starčevoj. I reče im: Deco, kao što stoji u Svetom Pismu, a idem kuda ide sve na zemlji (3 Car 2, 2), jer me već zove Gospod i želim da vidim nebesa. A vas, srce moje, savetujem da ne upropastite svoje mnogogodišnje uzdržanje. Napredujte u podvizima kao da ste tek sad počeli monaški život. Poznate su vam razne zamke koje demoni postavljaju, ali se vi ne plašite nemoćne sile njihove. Nadu polažite u Isusa Hrista; u dušama svojim tvrdite veru u ime Njegovo, jer od istinske vere svi demoni beže. Sećajte se zapovesti mojih, i svakog dana ispravljajte život svoj, da bi vam nagrada bila data bez zakašnjenja. Sa raskolnicima, jereticima i arijancima nemojte imati nikakve veze, jer vam je poznato da nijedan razgovor moj s njima nije prošao u miru zbog rđave naravi njihove i zbog hristobornog stava njihovog. Naročito se starajte da zapovesti Gospodnje držite, da bi vas, posle smrti vaše, svi svetitelji primili u svoja večna naselja kao prijatelje i poznanike. O tome mislite, o tome mudrujte, o tome razmišljajte. I ako se istinski brinete o meni, ako imate ljubavi za oca svog, ako hoćete da mi učinite po volji, postarajte se svim srcem da niko moje mošti ne prenese u Egipat, kako ne bi telo moje sahranili uz sujetne počasti, jer sam se zbog toga i povukao na ovu goru. Vi deco, sami sahranite telo oca svog, i držite ovu zapovest starca svog; da niko sem ljubavi vaše ne zna grob moj, u kome ćete sakriti telo moje. A ja verujem u Gospoda, da će pri vaskrsenju mrtvih ovo telo vaskrsnuti netljeno. Moju pak odeću podelite: mantiju i poderanu rizu na kooj ležim podajte episkopu Atanasiju[8], drugu mantiju dajte piskopu Serapionu[9], a vi uzmite moju vlasenicu. I – ostajte mi zdravo, srce moje, jer Antonije odlazi i neće više biti s vama u ovom životu.
Rekavši to, učenici ga celivaše, a on ispruži noge, a lice mu preli tiha radost, jer on kao na prijatelje svoje gledaše na Anđele koji behu došli da mu dušu prenesu. I odmah usnu, i pridruži se svetim ocima[10]. A učenici, kao što im on beše zapovedio, pogreboše u zemlju telo njegovo, i osim njih niko do danas ne saznade gde se nalazi grob prepodobnog Antonija. Atanasije pak dobi od učenika njegovih vetu rizu sa mantijom, i primi ih kao da je samog Antonija dobio. I sa radošću gledaše na njih, svagda se sećajući svetog lika oca svetog.
Takav beše život i takva končina prepodobnog Antonija, čija ljubav i slava prođe sve zemlje. No on se proslavi ne književnim delima, ni svetskom mudrošću i dijalektikom, ni znamenitošću porekla, ni velikim bogatstvom, već bogougodnim životom. I zbi se na njemu Spasiteljeva reč: Proslaviću onoga koji mene slavi. – On nije proveo život na nekom istaknutom mestu, već u neprohodnoj pustinji; i odatle se pročuo u Španiji, u Africi, u Italiji, u Iliriku, i u Starom Rimu. No to nije ni želeo ni tražio sam Antonije, koji se trudio da se od sviju sakrije u pustoj gori, nego je Gospod pokazao svima ovaj svetilnik, da bi se drugi učili od njega vrlini, i diveći se takvom životu prepodobnoga oca proslavljali Oca nebeskog, kome sa jednorodnim Sinom Njegovim i svesvetim Duhom, čast, slava, blagodarnost i poklonjenje vavek, amin.
* * *
Osim ovog Žitija svetog Antonija, koje je napisao njegov sveti učenik, sveti Atanasije Veliki, postoje i u drugim svetootačkim knjigama podaci o drugim čudesima i doživljajima svetog Antonija. Ovde ćemo navesti još jedan od tih čudesnih doživljaja vaistinu Velikog Antonija:
Prepodobni Antonije, veliki među savršenim ocima, beše prozorljiv. Pošto je iskusio demonska kušanja, on ni u šta ne računaše više njihova lukavstva. I mnogo puta je svojim telesnim očima viđao i anđele i đavole kako se trude oko ljudi, da ih privuku svaki na svoju stranu. On beše toliko veliki i moćan u vrlinama, da se rugaše nečistim dusima i ismevaše ih. Ponekad ih i ogorčavaše, potsećajući ih na to kako su zbačeni s neba, i kako se imaju večito mučiti u ognju.
A jednom se desi ovo: Dva demona se dogovarahu kako da otidu slavnom starcu Antoniju. I razgovarahu među sobom kako niko od njih ne sme da mu se približi, bojeći se da mu starac ne zada teške rane. Jer starac beše dostigao veliko bestrašće i savršeno žitije, i beše se obožio Presvetim Duhom. I jedan od te dvojice demona govoraše drugu svom: Brate Serefere, (jer tako beše ime ovome demonu), ako bi se koji od nas pokajao, da li bi Bog primio njegovo pokajanje? Može li to biti ili ne? – Odgovori drugi: Ko to može znati? – A Serefer reče: Hoćeš li da otidemo starcu Antoniju, koji se nas ne boji, te da se od njega obavestimo o tome i saznamo? – Odgovori mu drugi: Otidi, otidi, ali se dobro pazi, jer je starac prozorljiv, i videće da ga kušaš, pa neće hteti da pita Boga o tome. Ipak, idi, eda bi na neki način saznao što želiš.
I Serefer se pretvori u čoveka, i otide k starcu Antoniju, i stade plakati pred njim i ridati. A Bog, želeći da pokaže da ni od koga koji se kaje ne okreće glavu nego prima sve koji My pribegavaju, i dajući primer čoveku grešniku kako ne bi okrenuo glavu i od đavola, poglavara zla, kada bi se ovaj istinski pokajao, privremeno sakri od starca nameru ovoga demona. I prepodobni, videći pred sobom čoveka a ne nekog demona, upita ga: Zašto, čoveče, tako od srca ridaš i plačeš, te i moju dušu potresaš svojim suzama? – A prepredeni demon odgovori: Oče sveti, ja nisam čovek već demon, i to zbog mnoštva bezakonja mojih. – Upita ga starac: šta hoćeš da ti učinim, brate? (Jer prepodobni smatraše da on iz velike smirenosti naziva sebe demonom. A Bog mu još ne beše ništa otkrio o ovome). – Demon odgovori: Oče sveti, molim te samo za jedno: pomoli se usrdno Bogu da ti kaže, da li bi primio đavola ako se pokaje, ili ne? Jer ako bi primio đavola, primio bi i mene, pošto sam učnnio dela koja i on. – Starac na to reče: Ispuniću ti volju. Ali, idi danas domu svom, pa sutra dođi ovamo, i ja ću ti reći šta o tome Gospod kaže.
I demon ode. A kad pade noć, starac podiže k nebu svoje svete ruke, i pomoli se čovekoljubivom Bogu, da mu kaže da li bi primio đavola ako se pokaje. I odmah Anđeo Gospodnji stade pred starca i reče: Ovako kaže Gospod Bog naš: Zašto me moliš za demona? On je došao da te lukavo iskuša. – A starac reče Anđelu: Zašto mi onda Gospod Bog ne otkri to, nego sakri od mene, da ne prozrem demonovo lukavstvo? Anđeo odgovori: Neka te to ne buni, jer je ovo neko divno promišljanje Božje u korist grešnika, da grešnici, koji su počinili mnoga bezakonja, ne bi očajavali nego se kajali, znajući, da sveblagi Bog ne okreće glavu ni od koga koji mu pribegava, pa makar to bio i sam lukavi đavo, ako to istinski učini. Osim toga, Bog ti nije to otkrio, da bi se na ovaj način obelodanila okorelost i očajanje demona. Stoga, kada ti dođe kušač, i upita te, ti ga nemoj odmah preseći, nego mu reci ovako: Bog je toliko čovekoljubiv, da ne okreće glavu ni od koga koji My pribegava, pa makar to bio i sam đavo. Eto, obećava da će i tebe primiti, samo ako budeš ispunio ono što ti bude naredio. A ako te upita: Šta mi on naređuje? reci mu: Ovako kaže Gospod Bog: Znam te ko si, i odakle si došao sa kušanjem. Ti si stara zloća i ne možeš biti nova vrlina; ti si izdavna poglavar zla, i nećeš sada stati dobro tvoriti. Naviknut na gordost, kako se možeš smiriti do u pokajanje, i naći milost? Ali, da ne bi na dan Suda imao ovaj izgovor, kako si hteo da se pokaješ no Bog te nije primio, evo, blagi i milostivi Gospod i tebi određuje (samo ako sam pristaješ) pokajanje, jer kaže: Stojeći na jednom mestu tri godine, i to okrenut Istoku, viči i govori i danju i noću ovo: Bože, smiluj se na mene, staru zloću! – Ovo da govoriš sto puta. I opet drugu molitvu: Bože, spasi mene, pomračenu prelest! – I ovo isto tako da govoriš sto puta. I opet: Bože, smiluj se na mene, mrzost opustošenja! – Govori i to sto puta. Tako viči ka Gospodu neprestano, jer nemaš tela, da bi se zamorio ili malaksao. A kada to izvršiš sa smirenoumljem, onda ćeš biti primljen u svoje prvobitno dostojanstvo i uvršćen među Anđele Božje. – I ako ti obeća da će ovo učiniti, ti ga primi na pokajanje. No znam, da staro zlo ne može postati novo dobro. A ovo neka se napiše za poslednje naraštaje, da ne bi očajavali grešnici koji hoće da se kaju. Jer će se iz ovoga ljudi vrlo lako uveriti da ne treba da očajavaju za svoje spasenje.
Pošto Anđeo to reče prepodobnom Antoniju, uziđe na nebo. A kada svanu dođe đavo, koji još izdaleka stade plakati i ridati kao čovek. I pristupivši starcu, pokloni se. Starac ga u početku ne izobliči, ali u umu svom govoraše: U zao čas si došao lažove, đavole, skorpijo, tvorče zala, starodrevno zlo, gujo svelukava! – Onda mu sveti reče: Kao što ti obeđah, molio sam se Gospodu Bogu mome. On će te primiti na pokajanje, ako usvojiš ono što ti preko mene zapoveda silni i svemoćni Gospod moj. – Demon upita: A šta je to što mi Bog naredi da uradim? – Starac odgovori: Bog ti zapoveda ovako: Da, okrenut Istoku, tri godine nepokretno stojiš na jednom mestu, vičući dan i noć: Bože: smiluj se na mene, staro zlo! – Ovo imaš govoriti sto puta. Zatim stotinu puta govori ovako: Bože, smiluj se na mene, mrzost opustošenja! – A posle toga opet sto puta ovo: Bože smiluj se na mene, pomračenu prelest! – I kada budeš izvršio sve to što ti naređuje Bog, bićeš uvršćen među Anđele Božje, i bićeš u onom činu u kome si i ranije bio.
Serefer odmah zbaci sa sebe ono lažno pokajničko obličje, grohotom se nasmeja, i reče starcu: O kaluđere! da sam hteo da nazovem sebe starom zloćom, i mrzošću opustošenja, i pomračenom prelešću, ja bih to učinio ranije, u početku, da bih se spasao. Sada li da nazovem sebe starim zlom? Nipošto! I ko to govori? O, ta ja sam sve do ovoga časa divan u slavi svojoj, i svi mi se plašljivci pokoravaju! I zašto bih ja sam sebe nazvao mrzošću opustošenja ili pomračenom prelešću? Nipošto, kaluđere, nipošto! Jer ja još vladam grešnicima, i oni me vole, i ja sam im u srcu, i oni žive po mojoj volji. Zar pokajanja radi ja da budem nepotreban i rđav sluga? Nikada, zla starče, nikada, nikada to biti neće da ja sebe od tako velike časti gurnem u takvo beščašće!
Rekavši to, i kliknuvši, đavo postade nevidljiv. A starac stade na molitvu, i blagodaraše Boga govoreći: Istinu si rekao, Gospode, da drevna zloća ne može postati nova vrlina; tvorac zala ne može biti tvoritelj novih dobara.
Potrudismo se, braćo, da vam ovo ispričamo ne uzalud, nego da biste poznali blagost i milosrđe Gospodnje. Jer, kada je gotov da i đavola primi zbog pokajanja, onda ukoliko pre čoveka, za koga je krv Svoju prolio! Jesi li grešan, – pokaj se! Ako se ne pokaješ, onda ćeš se strašnije od demona večito mučiti u paklu, ne što si zgrešio – (jer svi grešismo, i niko nije bez greha osim jednoga Boga) – već što se nisi hteo pre svoje smrti pokajati i moliti Sudiju. Jer kakve nas zateče smrt, takve će nas i odaslati tamo. Ako umreš bez pokajanja, služeći đavolu pomoću raznovrsnih i različitih grehova, zacelo ćeš sa njim i osuđen biti na oganj večni, pripravljen đavolu i anđelima njegovim. A ako pre smrti pobegneš od greha, i ugodiš Gospodu pokajanjem i verom, o! kolika ćeš blaga posle smrti uživati! Jer ćeš naći milostivog Sudiju, i udostojićeš se blaženstva, i nastanićeš se sa svetlim Anđelima, gde je za sve koji su ugodili Bogu neiskazana krasota i večna radost i veselje. Neka bismo svi mi dobili to u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
* * *
Sveti pisac, prepodobni Paladije, u svome čuvenom delu „Lavsaik“ piše o svetom Antoniju Velikom sledeće:
„Prezviter nitrijski Kronije pričao mi je ovo: U ranoj mladosti svojoj ja, zbog uninija, pobegoh iz obitelji svoga arhimandrita i, lutajući, dođoh do gore svetoga Antonija. A ovaj blaženi čovek življaše između Vavilona i Iraklije u velikoj pustinji koja se prostire do Crvenog Mora, na trideset milja od reke. Kada dođoh u njegov manastir koji se nalazi pored reke, u mestu zvanom Pispir, gde življahu dva njegova učenika, Makarije i Amatas (koji kasnije i sahraniše blaženog Antonije kada se upokojio), ja sam pet dana čekao da vidim svetoga Antonija. Govorili su mi da on posećuje manastir u razmacima ponekad od deset dana, ponekad od dvadeset, ponekad od pet, kako mu kad Bog stavi u srce da pomogne onima što dolaze u manastir. Ovoga puta beše se sabralo mnogo bratije sa raznim nuždama. Među njima bejaše i Evlogije, jedan aleksandrijski monah, i sa njim neki bogalj čovek. Oni behu došli zbog sledeće stvari:
Ovaj Evlogije beše učen čovek, sa širokim obrazovanjem; ranjen božanskom ljubavlju i željom za besmrtnošću, on se odreče svetske buke i, pošto razdade sve svoje imanje ostavi za sebe nešto malo novca, jer beše nesposoban za rad. Ophrvan uninijem zbog toga, on ne htede niti da stupi u opštežiće niti da se oda usamljeničkom životu, nego nađe na trgu bogalja koji ne imađaše ni ruke ni noge, i u koga samo jezik beše nepovređen, da bi mogao moliti prolaznike za milostinju. Evlogije se zaustavi, zagleda se u njega, pomoli se Bogu, i dade ovakav obet Bogu: „Gospode, u ime Tvoje uzeću ovog bogalja i staraću se o njemu do smrti njegove, da bi se pomoću njega i ja spasao. Daruj mi, Hriste, trpljenje, da bi mu poslužio“. I prišavši bogalju, reče mu: „Hoćeš li, prijatelju, da te uzmem u svoj dom i da se staram o tebi?“ On mu reče: „O, kada bi me udostojio toga! ali ja ne zaslužujem to“. „Ja ću dakle otići, reče Evlogije, dovešću magarca i uzeću te odavde“. Bogalj pristade na ovo sa velikom radošću. Evlogije dovede magarca, posadi bogalja na njega, odvede ga svome domu, i stade se starati o njemu u svakom pogledu.
Tako bogalj provede petnaest godina. Evlogije se starao o njemu kao o ocu, s ljubavlju ga umivao, mazao uljem, ugađao mu u svemu, nosao ga na svojim rukama, čuvao ga više no što je ovaj zasluživao, i starao se o njemu kako je to zahtevala njegova bolest. Ali po isteku petnaest godina, demon uđe u bogalja sa željom: i da Evlogija odvrati od njegovog obeta i namere, i da bogalja liši zbrinutosti i zahvalnosti Bogu. Bogalj ustade protiv Evlogija, poče ga ružiti i mnogim pogrdama obasipati, dodajući: „Krvniče, begunče; ti si tuđe novce pokrao. Ti si možda, budući robom, poharao svoga gospodara, i hoćeš da se iza mene sakriješ, primivši me u svoj dom pod vidom dobročinstva, i hoćeš da se pomoću mene spaseš.“ A Evlogije ga moljaše i umirivaše mu srce, govoreći: „He prijatelju moj, nemoj govoriti tako, nego bolje reci, čime sam te uvredio, i ja ću se popraviti“. A bogalj govoraše drsko: , Ja neću ovu tvoju negu; odnesi me i baci na trg, gde mi je pre bilo tako ugodno“. „Molim te, prijatelju moj, govoraše Evlogije, umiri se, iako sam te što uvredio“. A bogalj, sav besan od gneva, govoraše mu: „He mogu da podnosim tvoju podlu i licemernu negu. Meni je odvratan ovaj bedni i cicijaški život; ja hoću da jedem mesa!“ I velikodušni Evlogije donese mu i mesa. Kada to ugleda, zlovoljni bogalj povika: „Dosadno mi je da živim samo sa tobom; hoću da gledam gomile ljudi“. Reče mu Evlogije: „Ja ću ti odmah dovesti mnogo bratije“. A ovaj opet s negodovanjem reče: „Teško meni kukavnome! ja ne mogu da gledam tvoje lice, a ti još hoćeš da mi dovedeš slične sebi lenjivce“. I kidajući sebe, povika pomamno: „Ja neću, ja neću! ja hoću na trg! O, nasilja! Baci me tamo odakle si me uzeo“. I da je imao ruke, bogalj ne bi propustio da sebe zadavi ili da mačem liši sebe života. Toliko ga demon beše razbesneo.
Posle toga Evlogije otide susednim podvižnicima i upita ih: „Šta da radim; ovaj bogalj doveo me do očajanja?“ Oni mu rekoše: Zbog čega? on im odgovori: „Strašno me je bacio u brigu, i prosto ne znam šta da radim. Da ga izbacim? bojim se, jer sam dao obet Bogu. Da ga ne izbacim? ali on mi neće dati mira ni danju ni noću. He znam šta da činim sa njim. Oni mu rekoše: „Pošto je još u životu Veliki (tako su nazivali svetog Antonija), otidi k njemu: metni bogalja u čamac, odnesi ga u manastir, počekaj tamo dok Veliki izađe iz peštere, i neka on da svoje mišljenje. Kako ti on kaže, ti tako postupi, jer će ti Bog govoriti kroz njega“.
Evlogije rado posluša savet podvižnika: sažali se na bogalja, metnu ga u čobanski čamac i, otplovivši noću iz grada, stiže sa njim u manastir velikoga Antonija. Dogodi se da Veliki dođe u svoj manastir, kako kazivaše Kronije, drugog dana kasno uveče, obučen u kožni ogrtač. Čim dođe u manastir on, po svome običaju, dozva Makarija i upita ga: „Brate Makarije, nisu li ovde došli neka bratija?“ Makarije odgovori: „Došli su“. „Jesu li Egipćani ili Jerusalimljani?“ upita Veliki. A veliki Antonije ranije beše dao na znanje Makariju: „Kada vidiš da su u manastir došli neki nemarni ljudi, onda reci sebi: to su Egipćani; a kada vidiš da su blagočestivi i razboriti, ti govori sebi: To cy Jerusalimljani“. Tako veliki, po svom običaju, upita svog učenika Makarija. „Jesu li ova braća Egipćani ili Jerusalimljani?“ Makarije mu odgovori: „I jedni i drugi“. Kada bi Makarije rekao: „Egipćani su“, sveti Antonije bi mu naređivao: „Spremi im leće, i daj im da jedu“, pa bi ih otpustio, pomolivši se za njih. A kada bi Makarije rekao: .Jerusalimljani su“, svetitelj bi proveo sa njima po svu noć, govoreći im o spasenju.
Tako one večeri, priča Kronije, Veliki sede i dozva k sebi sve. Već je bilo vrlo kasno uveče kada on tri puta viknu: „Evlogije, Evlogije, Evlogije“, iako mu niko ne beše kazao ime onog učenog čoveka. Ali Evlogije ne odgovori, misleći da tako zovu još nekog drugog. Antonije mu opet reče: „Tebi govorim, Evlogije, što si došao iz Aleksandrije“. Tada mu reče Evlogije: „Šta zapovedaš, molim te?“ Reče mu Veliki: „Zašto si došao ovamo?“ Odgovori mu Evlogije: „Onaj koji ti je otkrio moje ime, otkriće ti i stvar radi koje sam došao“. Reče mu sveti Antonije: „Znam radi čega si došao, ali ispričaj pred bratijom da i oni čuju“.
Povinujući se naredbi Velikoga, sluga Hristov Evlogije reče pred svima: „Ovog bogalja ja nađoh na trgu, gde leži bačen i nezbrinut. Sažalivši se na njega, ja se pomolih Bogu da mi daruje blagodat trpljenja u služenju bogalju; i uzevši ga k sebi, ja dadoh obet Hristu da ću ga negovati, da bih se i ja spasao pomoću njega i on zbrinuo pomoću mene. I eto, petnaest je godina kako mi živimo zajedno, što je tvojoj svetosti, razume se, sve otkriveno. Ali sada, posle toliko godina, on me strašno vređa, ne znam zbog kakve moje krivice. I ja sam rešio da ga napustim, jer me on sam primorava na to. Eto, zbog toga sam došao tvojoj svetosti, da me posavetuješ šta da radim, i da se pomoliš za mene, jer me on užasno vređa“.
Veliki Antonije reče mu vrlo strogim i surovim glasom: „Evlogije, ti ćeš ga odbaciti? Ali onaj koji ga je stvorio neće ga odbaciti. Ti ćeš ga odbaciti, ali će Bog naći boljega no što si ti, i on će ga pomoći“. Kada ovo ču, Evlogije ućuta i uplaši se. A veliki Antonije poče rečima šibati bogalja i vikati na njega: „Sakaturo, gade, nedostojni i zemlje i neba, hoćeš li prestati da ratuješ sa Bogom i da ljutiš brata? Zar ne znaš da tebi služi Hristos? Kako se usuđuješ da tako protiv Hrista govoriš? Nije li on Hrista radi posvetio sebe služenju tebi?“ – Pošto takvim prekornim rečima izobliči bogalja, Antonije ih ostavi, i poče razgovarati sa svom bratijom o nuždama svakoga od njih. Zatim se opet obrati Evlogiju i bogalju, i reče im: „He tumarajte više, deco, nego idite s mirom; ne rastajte se jedan od drugoga; odbacite svaku uvredu koju demon ubacuje u vas, i s čistom ljubavlju vratite se u keliju, u kojoj ste toliko vremena proživeli. Bog već šalje po vas. Ovo je iskušenje naveo na vas Satana, jer on zna da ste obojica već pri kraju života i da ćete se udostojiti Hristovih venaca: on pomoću tebe, ti pomoću njega. Tako dakle, ne mislite ni o čemu drugom. Ako Anđeo, kada po vas dođe, ne nađe vas na jednom i istom mestu, vi ćete biti lišeni venaca“. – Tako oni otputovaše hitno, i dođoše u svoju keliju ispunjeni savršenom ljubavlju. He prođe ni četrdeset dana a blaženi se Evlogije prestavi i otide ka Gospodu; tri dana posle njega upokoji se i sakati telom, ali krepak dušom, i predade duh svoj u ruke Božje.
Kronije, pošto neko vreme beše proveo u Tivaidi, siđe u manastire aleksandriske. Dogodi se da bratija već beše otslužila četrdesetodnevni pomen za blaženog Evlogija i trodnevni za bogalja. Kada Kronije saznade to, bi poražen, i uzevši Evanđelje metnu ga usred bratije radi udostoverenja onih što ga slušahu, i ispriča im kako je veliki Antonije unapred znao za njih i za sve što se desilo, i dodade sa zakletvom: „Pri ovom njihovom razgovoru ja sam bio tumač, jer blaženi Antonije ne zna grčki; a ja znam oba jezika, te sam reči Velikoga prevodio na grčki blaženom Evlogiju i bogalju, a reči Evlogija i bogalja na egipatski – svetom, blaženom i velikom Antoniju.
I još Kronije ispriča i ovo: „One noći kada veliki Antonije otpusti blaženog Evlogija, pošto ga pomiri sa bogaljem, ispriča mi ovo: „celu godinu dana ja sam se molio da mi se otkrije mesto pravednih i grešnih. I ja videh ogromnog crnog ispolina gde doseže do oblaka i rukama dodiruje nebo; ispod njega beše jezero, veliko kao more. Zatim videh duše ljudske gde lete kao ptice, i one koje preleteše ruke i glavu ispolina, behu sačuvane on Anđela; a one koje udaraše svojim rukama, padahu u jezero. I dođe mi glas govoreći: ove duše koje vidiš da preleću ruke i glavu ispolina, jesu duše pravednika, njih Anđeli čuvaju u raju; a one duše koje crni ispolin udara rukama, potapaju se u ad, jer su ih telesne želje vukle dole, i one su se predavale zlopamćenju“.
 
PREPODOBNI I BOGONOSNI OTAC NAŠ
ANTONIJE NOVI, ČUDOTVORAC
 
Ovaj prepodobni otac naš Antonije Novi poreklom je iz Verije u Makedoniji. Roditelji mu behu dobrodeteljni i imućni. Vaspitaše ga plemenito u vrlinama. Još kao dečak bi ranjen božanskom ljubavlju. Stoga napusti sjaj i sujetu ovoga sveta i otide u manastir, u mestu Pereja. U to vreme ovaj manastir se slavio mnoštvom monaha i vrlinskim životom. Tu se dakle zamonaši Antonije, i revnosno obavljaše svako poslušanje koje su mu nalagali. I postade svoj bratiji pravilo i obrazac vrlina. Ali pošto je prepodobni želeo da se posveti uzvišenijem životu, zamoli igumana, i ovaj mu dade blagoslov, da se povuče u obližnju šumu da tamo živi u bezmolviju i usamljeništvu.
Prokrstarivši celu planinu, pronađe blizu izvora reke jednu okomitu i nepristupačnu pećinu, i hrabri podvižnik vrlina nastani se u njoj. Niko od ljudi nije znao gde se on nastanio, osim jednog sveštenika, koji mu je u određeno vreme dolazio jednom nepoznatom i uskom stazicom, donosio mu Svete Tajne i pričešćivao ga. Tu provede svetitelj punih pedeset godina. I za to vreme ništa drugo nije jeo sem trave koja je rasla oko pećine, i ništa drugo nije pio sem vode sa reke. Mnoga i velika iskušenja podneo je blaženi od demona, kao što je kazivao sveštenik koji ga je pričešćivao. Jer nekad su demoni dolazili prepodobnome kao razbojnici, i tukli ga namrtvo; nekad su mu se javljali kao strašne i neobične zveri; a ponekad su stvarali takve prividnosti kao da iz reke navraćaju vodu i hoće da potope i pećinu i svetitelja. Ali pošto demoni nisu mogli da svetitelja pokrenu sa tog mesta, pobegli su posramljeni. A svetitelj, pošto je poživeo preko devedeset godina, upokoji se u svojoj pećini. I tada se desi nešto čudesno.
Posle svetiteljeve smrti naiđoše neki lovci prema spomenutoj pećini u kojoj su se nalazile njegove mošti, a njihovi psi stadoše silno lajati. Čuvši takvo lajanje pasa, lovci se zagledaše prema pećini, i videše jednu ruku koja im davaše znak i pozivaše ih. Misleći da je to neki njihov drug koji je pronašao neki dobar lov, žurno pređoše reku, i po lavežu pasa stigoše do pećine. Ali unutra ne nađoše nikakvog živog čoveka, no ugledaše gde na zemlji opremljeno leži sveto telo prepodobnoga, i iznad njega jedna zapaljena svetiljka. I po tome poznadoše da su to mošti svetog čoveka, pa im se pokloniše i pobožno ih celivaše. Zatim se vratiše u grad, i obavestiše o tome arhijereja.
Arhijerej sa sveštenstvom i mnoštvom vernih otide u pećinu, i uze svete mošti sa svećama, sa izmirnom, sa slavoslovljima i pesmama. Ali nastade prepirka između žitelja Pereje i žitelja Verije, kojima će pripasti svete mošti. Najzad se složiše da prepuste samom svetitelju da on sam to reši. Stoga staviše mošti na jedna kola, upregoše u njih dva neprezana vola, i pustiše ih da idu kuda hoće svetitelj. Onda volovi brzo pređoše reku, i uputiše se pravo u Veriju, ne skrećući ni na koju drugu stranu, uđoše u grad, i odvezoše mošti u roditeljski dom samoga svetitelja. Tu se zaustaviše, pošto je svetitelj hteo da se tu polože njegove mošti. Tu bi podignuta crkva u ime svetitelja, i njegove se mošti i sada nalaze u njoj. Od njih bivaju razna i mnogobrojna čudesa. A ona planina, u kojoj beše svetiteljeva pećina, ubrzo postade obitalšpte monaha. I podigoše se tolika podvizališta, asketišta (άσκητήρια) tamo, da ga nazvaše: Skit svetog Antonija Novog[11].
 
SPOMEN SVETOG
CARA TEODOSIJA VELIKOG
 
Ovaj vrlo pobožni i slavni car vladao je od 370-395 godine. Rodio se u Španiji. Čuven po rodu, i znamenit po junaštvu. Najpre je bio vojskovođa cara Gracijana, a zatim od njega postavljen za cara 379 g. Konstantin Veliki je zabranio gonjenje hrišćana, Teodosije Veliki pak otišao je još jedan korak dalje: on je zabranio u svojoj državi idolska žrtvoprinošenja. On se starao i za pravoslavnu veru protiv jeretika. Iz Carigrada je proterao arijanskog episkopa Dimofila i sam je uveo u hram Sv. Apostola u Carigradu Sv. Grigorija Bogoslova. On je toliko bio pobožan, da se udostojio da za života čini čudesa. Tako, želeći da se pokloni svetim mestima u Jerusalimu, on se obuče u prosto odelo, i otide u hram svetog Vaskrsenja i zakuca na vrata. Jedan mu crkvenjak otvori, i on uđe u hram, i – o čuda! kandila, koja su dotle bila sva pogašena, odjednom se sama sva upališe, kao o nekom velikom prazniku. Zaprepašćen ovim čudom, crkvenjak izvesti o tome patrijarha. Patrijarh pak preko molitve Bogu saznade ko je to bio. I proslavi Boga.
Za vreme njegovo sazvan je drugi Vaseljenski Sabor 381 godine, koji je utvrdio dogmatsko učenje o Duhu Svetom kao Bogu, jednosušnom sa Bogom Ocem i Bogom Sinom. Mnogo je uopšte učinio da se vera hrišćanska utvrdi i raširi u svetu.
On je svojim rukama prepisao sveto Evanđelje, i čitao ga je svaki dan.
Otišao Gospodu 17 januara 395 god. u Milanu. Mošti su mu prenete u Carigrad i tu sahranjene.
Blaženi Avgustin kazuje da je car Teodosije često govorio, da se više raduje tome što je član Crkve Božje nego da je car nad celom zemljom.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
GEORGIJA NOVOG, JANJINSKOG
 
Ovaj novi mučenik bi rođen 1810 god. u selu Čurkli, u pokrajini Grevenskoj u Severnoj Grčkoj. Roditelji mu, Konstantin i Vasiljka, behu siromašni zemljoradnici, i umreše kada Georgiju beše 8 godina. On uskoro stupi u službu kod nekih Turaka kao konjušar. Godine 1836, vršeći dužnost konjušara u Joanini kod jednog turskog starešine, koji ga nazivaše ne Georgije, nego Baur – Hasan, on upozna jednu sirotu devojku po imenu Jelenu i htede da se njome oženi. Turski hodža iz Joanine, čuvši da Georgije hoće da se ženi hrišćankom, okleveta ga kod kadije, da je musliman i da sada hoće da pređe u Hrišćanstvo da bi se oženio hrišćankom. Na sudu pred kadijom i vezirom Georgije, koji beše po prirodi vrlo ćutljiv i smiren, opravda se i dokaza da je od rođenja hrišćanin, što potvrdi i gazda kod koga on služaše kao konjušar. Tako ovaj sveti mladić bi oslobođen i uskoro se venča u crkvi sa svojom verenicom Jelenom. Sledeće godine on dobi sina koga odmah krsti u crkvi.
He prođe mnogo vremena a sveti mučenik bi ponovo lišen slobode 12. januara 1838. godine i ponovo izveden na sud pred kadiju, po tužbi onog istog hodže da je tobož Turčin, ali da je prešao u Hrišćanstvo. Na sudu on hrabro ispovedaše da je hrišćanin bio i ostaje, a Turci mu prećahu da će ga ubiti ako se ne poturči. I jedan starac, poturčeni hrišćanin, savetovaše Georgiju da primi muslimansku veru, no on to odlučno odbijaše. Turci htedoše da se uvere da li je zaista hrišćanin ili musliman, pa kad videše da nije obrezan uveriše se da je od rođenja hrišćanin. Ipak ne otpustiše svetog Georgija nego ga vrgoše u tamnicu. Pet dana uzastopce bi mučen ovaj sveti, ali se ne odreče Gospoda Hrista, i stalno govoraše: „Hrišćanin sam, Hrišćanin ću i umreti!“ Turci mu stavljahu noge u klade, pritiskahu ga kamenom pločom, prinuđavahu ga na sve moguće načine da postane musliman, no on ostade nepokolebljiv i ponavljaše: „Hrišćanin se rodih, Hrišćanin jesam, i kao Hrišćanin ću i da umrem!“ Doznavši za to hrišćani iz Joanine, a osobito klirici, uložiše sve napore da bi izmolili od Turaka oslobođenje Georgija, ili da bi bar ubedili Georgija da pobegne u Grčku. Turci ne htedoše da odustanu, ali ni Georgije ne odustajaše od namere da postrada za Hrista, nego svima govoraše: „He bojte se, braćo, ja ću najradosnije da postradam za Hrista moga“. U ponedeljak 17. januara, na dan sv. Antonija Velikog, bi odveden Georgije, kome beše tada oko 30 godina, i obešen, ne hoteći se odreći Hrista Boga. Posle tri dana hrišćani uzeše njegovo sveto telo i pogreboše ga iza oltara hrama sv. Atanasija u Joanini. Patrijarh Carigradski Grigorije VI odredi već 1839. da se praznuje dan mučeništva ovog novomučenika Hristovog, od čijih svetih moštiju bivahu i bivaju mnoga isceljenja do današnjeg dana.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANTONIJA
 
Prepodobni Antonije osnovao Bogorodičin manastir na obali Crnoga Mora. Prestavio se u šesnaestom veku. Svete mošti mu čudotvorne.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AHILE
 
Podvizavao se u Egipatskoj pustinji, u jednom skitu. Borio se protiv strasti i mučio sebe nemilosrdnom uzdržljivošću. Prestavio se u miru, u petom stoleću. O njemu se govori u Evergetinosu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANTONIJA DIMSKOG
 
Rođen u Novgorodu od blagočestivih roditelja; od mladosti zavoleo osamu i molitvu. Postrižen za monaha u Hutinskom manastiru. Sve vreme provodio u monaškim podvizima. Prepodobni Varlaam Hutinski odredio ga je za svog naslednika. No Antonije nije dugo upravljao manastirom: bežeći od ljudske slave on tajno napusti manastir i nastani se u pećini na obali Dimskog jezera. Tu on provođaše dane u trudovima, a noći u molitvi. Postepeno oko njega se sabra bratija, i na obali jezera bi osnovan manastir. Prepodobni se prestavi u svojih 67 godina, 24 juna 1224 godine. Čudotvorne mošti njegove počivaju u njegovoj obitelji.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANTONIJA KRASNOHOLMSKOG
 
Najpre bio pustinožitelj u Bjelojezerskoj oblasti. Kao jeromonah došao u Tversku oblast, i osnovao manastir blizu Krasnoga Holma. Bratiju mudro vodio putem spasenja svojim čestim poukama, a naročito primerom svog svetog života kao nastojatelj. Upokojio se 1481 godine. Svete mošti njegove počivaju u njegovom manastiru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Selo Koma nalazilo se na severnoj granici Tivaide (južne oblasti Egipta), u Herakleopoljskoj oblasti. Roditelji svetog Antonija bili su koptski hrišćani.
  2. U staroj Crkvi, do pojave ženskih manastira i u prvo vreme posle njihove pojaie, postojala je naročigta vrsta devojaka, koje su potpuno posvećivale sebe na službu Bogu i davale zavet devstvenosti. Takve devojke nazivale su se devstvenice (παρθένοι), i one su uživale u Crkvi veliki ugled i smatrane su kao ukras Crkve. One su se sabirale po privatnim kućama radi podviga bezmolvnja, bogorazmišljanja i molitve pod rukovodstvom opitnih u duhovnom životu starica – nastavnica. Vrlo često Crkva ih je poveravala rukovodstvu i nadzoru najuglednijih đakonisa.
  3. To je bilo godine 285.
  4. Maksimin Daka – istočni rimski car; vladao je Sirijom i Egiptom; carovao od 305 do 313 god. Žestoko gonjenje podigao na hrišćane 311 godine.
  5. Prema svedočanstvu svetog Atanasija Velikog, Aleksandriskog, boravkom svojim od nekoliko dana u Aleksandriji sveti Antonije je obratio u hrišćanstvo više neznabožaca nego što ih se obratilo za čitavu godinu dana.
  6. Oziris, egipatski bog, obožavan zajedno sa Izidom u celom Epštu, bio je, po verovanju starih Egipćana, suprug i ujedno brat Izidin. Brat Ozirisov Tifon prevarom metnu Ozirisa u sanduk, zakova sanduk, zalemi ga kalajem i baci u Nil; Izoda pronađe sanduk i sakri ga, ali Tifon noću otvori sanduk, i iseče telo na 14 delova koje razveja na sve strane; no Izida pokupi te delove i pogrebe, a Tifon, posle duge borbe, bi potpuno pobeđen.
  7. Saturn ili Kronos, grčkorimski bog, smatran za sina Urana (Neba) i Gee (Zemlje); po svrgnuću s prestola oca njegova, on se, po verovanju starih neznabožaca, dokopao vlasti nad svetom; on je stupio u brak sa svojom sestrom Reom; ali, pošto mu beše pretskazano da će ga njegova deca svrgnuti s prestola, on je odmah gutao decu svoju čim bi se rodila; kasnije on bi svrgnut sinom svojim Zevsom.
  8. To jest svetom Atanasiju Velikom, patrijarhu Aleksandriskom.
  9. Ovde se podrazumeva sveti Serapion, episkop Tmuitski (u Egiptu), Praznuje se 24. maja.
  10. Prepodobni Antonije Veliki skončao 17. januara 356 god., u sto petoj godini života. Svete mošti prepodobnog Aigonija otkrivene su i prenesene u Aleksandriju 561 god., pri vizantijskom caru Justinijanu (527-565 god.); zatim, kada Saraceni zauzeše Egipat, biše prenete u Carigrad oko 635 god.; odatle ih oko 980 god. prenesoše u dijacezu Bienaku (u Galiji, današnja Francuska), a godine 1491. u Arč (glavni grad Provanse, u jugoistoč. Franc.), u crkvu sv. Julijana, gde i sada počivaju.
  11. Prepodobni Antonije živeo i proslavio se u 14; veku.

5 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *