NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

13. JAHUAP

STRADANJE SVETIH MUČEHIKA
ERMILA I STRATONIKA

Nečestivi car Likinije[1] veoma se staraše da pomoću žrtava ugodi poganim bogovima svojim, i podiže veliko gonjenje na sve hrišćane. Radi njih pretraživahu gradove; zbog njih pretresahu pokrajine i sela. I svaki koji bi pronašao hrišćanina, i o tome izvestio cara, udostojavao se velike nagrade od cara. Zato se svi dadoše na traženje i gonjenje hrišćana, da bi ugodili caru. Kada jednom prilikom Likinije seđaše na visokom mestu i izricaše presude, pristupi mu jedan vojnik govoreći: Ovde postoji jedan hrišćanin, po imenu Ermil, koji po hrišćanskom običaju ima đakonski čin; on odavna služi Hristu, a potsmeva se bogovima našim i tebi care, i nizašta te ne smatra. – Kada to ču, Likinije naredi da ga odmah pronađu i uhvate. I pronađoše svetoga negde gde se moli sa rukama podignutim ka Hristu Bogu svome. Saznavši da ga vode na sud i mučenje za Hrista, on se ispuni radosti i veselja, i iđaše s vojnicima, ne kao onaj koga silom vode, već kao onaj koji revnosno hita na odlikovanje. I pretstade caru sa blagom smelošću. I upita ga car: kaži tačno, jesi li hrišćanin, kao što čusmo za tebe? – A on odgovori: He samo slobodno i glasno ispovedam da sam hrišćanin, nego i ovo izjavljujem: posvećen sam Bogu nevidljivom, i služim My kao đakon. – Car reče: Budi onda i našim bogovima đakon, tojest služitelj. – A mučenik potsmevajući se njegovim rečima, reče: Izgleda mi, care, da si ili gluv ili bezuman. Ja ti rekoh da služim Bogu nevidljivom, a ne tim vašim idolima, koji su vidljivi, ali sami niti vide niti znaju šta je to đakon. Obmanjujući sebe, ti ih poštuješ kao bogove. A oni su kamenje i drveće, potpuno mrtvi i gluvi, dela ruku ljudskih. Njih treba ismevati, a ne klanjati im se.
Car ne otrpe tako slobodno govorenje Ermilovo, i naredi da ga odmah tuku po obrazima gvozdenim šipkama, koje su tu već stajale spremljene. A jedan vikaše: He budi drzak na jeziku, Ermile! Poštuj cara, prinesi žrtvu bogovima, pa ćeš se spasti muka! – Mučenik pak, stalno bijen, izgledaše kao da ne oseća nikakav bol, nego naprotiv omaložavaše mučiteljevu nemoć. Zatim gromko povika k caru: Ti ćeš bezbrojne rane zadobiti i strašnu. ruku Božju na sebi poznati, jer si napustio Sazdatelja svog i služiš gluvim i nemim bogovima. A što je još teže, ti i druge, zavideći njihovom spasenju, silom hoćeš da uvučeš u svoju pogibao.
Posle toga naredi car da mučenika odvedu u tamnicu na tri dana, nadajući se da će razmisliti, i predomisliti se. Mučenik pak idućk u tamnicu, pevaše putem: Gospod je pomoćnik moj, ne bojim se: šta će mi učiniti čovek? (Ps. 117, 6). A ulazeći u tamnicu, zapeva: Pastiru Izrailjev, čuj koji vodiš Josifa kao ovcu! koji sediš na Heruvimima, javi se, i dođi da nas spaseš (Ps. 79, 2.3). – I Gospod se ne ogluši o slugu svog, nego posla Anđela da ga teši i krepi. I javivši se, reče mu Anđeo: Ermilo, ne boj se! govori, i nemoj ćutati! Budi hrabar, jer ćeš pobediti sva mučiteljeva lukavstva, i gore ćeš dobiti presvetli venac za stradanje. – Tako Bog naoruža svog vojnika za podvig, opasa ga silom, nauči ruke njegove na borbu, i dade mišicama njegovim luk čeličan i štit spasenja.
Posle tri dana car Likinije izvede na sud Ermila, i upita ga: Jesi li se predomislio? i hoćeš li prineti žrtvu bogovima, da bi se izbavio muka koje su spremljene za tebe? ili te još drži ono ludilo, i dobrovoljno guraš sebe u propast? – A Hristov vojnik, u čast Gospoda koji ga naoruža, odgovori smelo na to: Rekoh ti već jednom, care, i treba da ti je dosta ono što sam ti prvi put rekao, i da me više ne pitaš. Moj Bog je na nebu; za Njega jedino živim; i trudim se da My sebe prinesem na žrtvu; i od Njega se nadam velikoj pomoći. – Car reče: Videću da li će ti pomoći taj što živi na nebu. – I odmah naredi car da ga šest jakih i svirepih vojnika dohvate, povale na zemlju i tuku nemilosrdno. Tučen, mučenik trpljaše kao bestelesan, i moljaše se Bogu govoreći: Gospode Bože moj, Ti si mene radi pri Pontijskom Pilatu podneo rane i bijenje; Ti sam opet ukrepi mene koji stradam Tebe radi, da bih sve ovo podneo, i zajedničar Tvojih muka postao, i tako se udostojio udela u večnoj slavi tvojoj. – Dok se mučenik tako moljaše, odjednom se ču glas s neba gde govori: Amin, amin, Ermilo! kroz tri dana izbavićeš se tih muka, i dobićeš veliku nagradu za svoja stradanja.
Ovaj glas uli mučeniku veliku smelost i krepost, a onima što ga mučahu zadade veliki strah i trepet, i oni bespomoćni popadaše na zemlju. A i car se uplaši, ali ne htede poznati silu Božju, i naredi da mučenika opet odvedu u tamnicu. U tamnici beše stražar Stratonik. Njemu bi naređeno da čuva mučenika. A Stratonik beše potajni hrišćanin, i prijatelj svetom Ermilu. I srce mu se kidaše za njega videći ga u mukama, duhom pak radovaše se njegovoj smelosti i kreposti, ali sam ne smejaše poći na takva stradanja. A sveti Ermil, ulazeći u tamnicu, pevaše govoreći: Gospod je videlo moje i spasitelj moj; koga ću se bojati? Gospod je zaštitnik života mog; koga ću se plašiti? (Ps. 26, 1). I obasja ga odozgo svetlost nebeska. I opet se ču glas koji ga je krepio, i obećavao mu da će kroz tri dana biti kraj njegovim patnjama.
Sutradan opet mučitelj izvede svetog Ermila na sud. A on se pojavi svetla lica, vesela pogleda i sa srcem punim radosti. Mučitelj pak Likinije, mašući glavom i potsmevajući se mučeniku, reče: Kaži nam, kakvu ti korist donese mračna tamnica? i da li te ove muke, što si podneo, urazumiše da se pokoriš carskoj zapovesti i odaš bogovima dužno poštovanje, ili će biti potrebno da potražimo još muka protiv tolike okoredosti srca tvog? – Mučenik odgovori: Meni mračna tamnica veliku svetlost izdejstvova, i sada je duša moja u miru i radosti i neiskazanoj svetlosti. To mi pruža sigurnu nadu da ću dobiti buduća blaga. No ja se veoma čudim, kako se tama što je u tebi ni najmanje ne menja, već neprestano pomračava oči duše tvoje da ne bi ugledale istinu. – Na takav ukor od strane svetitelja car viknu: Vidim, ti si navikao na jedno: da javno vređaš svojim neuzdržljivim jezikom, drskom dušom i bezumljem. Ta hajde, odgovori i reci jednom jasno: hoćeš li da prineseš žrtvu bogovima, i da se pokoriš našem naređenju? ili želiš da po delima svojim dobiješ zaslužene muke? – A Hristov mučenik Ermil odgovori: Care, ti već imaš moje odgovore, i ništa drugo nećeš čuti od mene. Čini dakle što hoćeš, i privedi u delo što si namislio. – Razjari se Likinije i naredi da svetitelja golog rasprostru po zemlji i biju motkama po stomaku. U ranama koje je dobijao, svetitelju jedina uteha beše Hristos; upirući k Njemu oči duše, on se moljaše: Bože pohitaj da me nzbaviš! Gospode, da mi pomožeš (Ps. 69, 2). – A mučitelj, besan od ljutine zbog svetiteljevog trpljenja, naredi da mu orlovskim noktima raščerupaju stomak. Neka vidi, reče, svojim očima utrobu svoju. – Mučenik pak govoraše: Srce moje i telo moje obradovaše se Bogu živome. Kao salom i uljem neka se nasiti duša moja, i radosnim glasom ushvale te usta moja! (Ps. 83, 3; 62, 6).
Kada Stratonik vide kako druga njegovog, svetog Ermila, nečovečno muče i utrobu mu čerupaju, stade plakati. Neki od prisutnih odmah to dostaviše caru, govoreći: Tamnički stražar Stratonik javno pokazuje da je učesnik zablude hrišćanske i prijatelj Ermilov, jer ga sažaljeva i plače za njim. – Car dozva Stratonika i upita ga: Jesi li prijatelj Ermilu? – Učenik istine, Stratonik ne hte lagati; i videći da je već nastupilo vreme njegovog podviga, on izjavi la je prijatelj Ermilov i hrišćanin. I naruži idole kao bezlušne, a one koji im se klanjaju kao bezumne. I proslavi Boga jedinoga koji je stvorio nebo i zemlju. Car se razbesne, n naredi da golog Stratonika po celom telu motkama biju. Bijen, sveti Stratonik upiraše oči svoje na prijatelja svog svetog Ermila, i govoraše: Moli za mene Hrista, Ermilo, da mi da da sačuvam čvrstu i nepokolebljivu veru, i da budem iznad mučitelja svojih. – A Likiniju se potsmevaše, i savetovaše ga da prestane klanjati se slepim i mrtvim kumirima, a da se uboji odmazde istinitog Boga, u čije je ruke strašno pasti. I svetitelj bi bijen dotle, dok ne ućuta, iznemogao od rana. Zatim naredi car da obojicu, Stratonika i Ermila, bace u tamnicu.
U tamnici sveti Stratonik se moljaše, govoreći: Gospode, ne pomeni moja ranija bezakonja! – A i obojica se moljahu Bogu: Pomozi nam, Bože, Spasitelju naš, radi slave imena svoga (Ps. 79, 9). – I čuše Božji glas gde govori: Trku svršiste, veru održaste; sada vam je pripravljen venac pravde, koji ćete sutra primiti.
Sutradan Ermil bi opet izveden na sud. I upita ga Likinije: Hoćeš li prineti žrtvu bogovima? – Odgovori sveti: Što ti ranije rekoh, to i sada govorim. Ti me zbog toga peci, seci, i kako hoćeš muči me, jer se naučih da se ne bojim onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti. – Mučitelj onda naredi da ga obese na drvo i noževima režu telo njegovo. A svetitelj se u tim strašnim mukama neprestano moljaše: Budi mi pomoćnik, Gospode Spasitelju moj! – I ču glas odozgo: He boj se, jer sam s tobom ja, Bog tvoj. – Posle toga presudi car da se sveti Ermil potopi u Dunav. – Onda dovedoše svetog Stratonika. Car ga savetovaše da prinese žrtvu bogovima. Da ne bi i ti nesrećniče, reče, postradao kao i tvoj prijatelj. – Blaženi Stratonik odgovori: Zaista bih bio nesrećan, kada bih se pokorio bezumnoj zapovesti tvojoj. Kako pak da želim živeti, kada će prijatelj moj umreti za Hrista? – Likinije reče: Šta dakle, želiš li da umreš sa Ermilom? – Veoma želim, odgovori sveti Stratonik. Jer pravi prijatelj;. treba da zajednički podnose nevolju i da se zajednički naslađuju u dobru. A šta će nam biti slađe nego da stradamo i umremo za Hrista? – Videći da neće nimalo uspeti, car Likinije izreče presudu, da i sveti Stratonik bude potopljen sa Ermilom.
Vođeni na potopljenje, oba sveta mučenika pojahu veselo: Slava na visinama Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja. – A kada ih vojnici dovedoše na reku Dunav, metnuše ih u mrežu, i baciše na dno reke. To bi 315. godine. I tako reka primi tela svetih mučenika, a nebo nastani duše njihove u svoje obitelji. U treći pak dan obretoše se sveta tela njihova na obali, i hrišćani ih česno sahraniše na 18. stadija daleko od Beograda. Sahraniše ih u jednom grobu, da im sve bude zajedničko i druželjubivo: zajedničko ispovedanje Hrista, zajednička tamnica, zajedničke muke, zajedničko potopljenje, zajednička sahrana tela njihovih, zajednička i slava na nebu, – blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JAKOVA NISIBIJSKOG
– Napisao Teodorit, episkop Kirski –

Zakonodavac Mojsije, koji je otkrio dno morsko, i bezvodnu zemlju u pustinji napojio vodom, i mnoga druga čuda učinio, opisa dela svetih što su pre njega živeli, ne onom mudrošću koju je od Egipćana dobio, nego nebodanom blagodaću. Jer otkuda bi mogao saznati Aveljevu vrlinu, Enohovo bogougodništvo, Nojevu pravednost, Melhisedekovo pobožno sveštenstvo, Avraamovo pozivanje, veru, junaštvo, gostoljublje i prinošenje sina na žrtvu, i, da kratko rečem, drugih božanstvenih muževa podvige, pobede, naveštavanja, kako bi saznao, da nije za ovo dobio prosvetljenje od božanskoga Duha? Takva pomoć potrebna je i meni (veli Teodorit), da bih pisao žitija svetih, koji su pre nas bili, i koji su u naše vreme zasijali, i na taj način predložio kao neki zakon za one koji žele da se ugledaju na njih. Treba stoga povesti pristupiti, prizvavši najpre u pomoć molitve tih svetitelja.
Nisibija[2] je grad na granici negdašnje rimske carevine i Persije. U to vreme Nisibija plaćaše danak Rimljanima. U tom gradu rodi se ovaj sveti Jakov. On izabra usamljenički život u pustinji, i življaše na visokim gorama. Proleće, leto i jesen provođaše po dubravama, imajući nebo za pokrivač; a zimu je provodio u jednoj pećini, gde se sklanjao od mraza. Hrana mu behu, ne pitomi i obradivi usevi i povrće, već ono što zemlja sama od sebe rađa; sabiraše dakle plodove od šumskog drveća, i neko zelje, slično gradinskom, i time se hranjaše tako, tek da bi se održao u životu. Vatra mu ne beše potrebna za kuvanje hrane, jer se hranio divljim zeljem. I vuna mu ne beše potrebna za odeću, jer se oblačio u kozje kože. Tako umrtvljujući telo, on duhovnom hranom neprestano nasićavaše dušu. Misao pak svoju čišćaše za bogoviđenje, čineći je ogledalom Svetoga Duha, i otkrivenim licem, kao što kaže sveti apostol, gledajući slavu Gospodnju, preobražavaše se u to isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha (2. Kor. 3, 18). Od toga se iz dana u dan uvećavaše sloboda njegova prema Bogu, i što god je od Boga tražio, odmah je dobijao. Proročki je predviđao buduće stvari, i bi mu dat od Duha Svetog dar čudotvorstva. Ispričaću (veli pisac ovog žitija Teodorit) nekoliko od njegovih čudesa, i obelodaniću onima koji ne znaju sijanje apostolske blagodati u njemu.
U to vreme bezumni ljudi klanjahu se idolima, i mrtvim kipovima ukazivahu božansko poštovanje, a istinsko bogopoštovanje beše zanemareno od mnogih. Ti ljudi nenaviđahu one koji nisu uzimali udela u njihovom bezumlju, jer ovi, savršeni u vrlini, znađahu istinu, klanjahu se Tvorcu svega, i ismevahu nemoć idola. Jednom sveti Jakov ostavi pustinju i pođe u Persiju, želeći da vidi novoposađeni vrt svete vere i da, koliko može, pomogne jačanju Pravoslavlja. A kada na tom putu prelažaše preko jednog potoka, devojke neke, koje su prale rublje i bile razgolićenih nogu, gledahu na njega kao na nekog tuđinca, i to neobično odevena; gledahu bezobrazno, ne stideći se njegove sveštene ozbiljnosti, niti svoje razgolićenosti, pa još stajahu ne pokrivši glave svoje. Svetitelj se razljuti na njihovu bestidnost i zažele da pokaže Božju silu, da bi ih čudom spasao od idolopokloničkog bezumlja: prokle izvor iz koga je tekao potok, i odmah presuši izvor i potok tako da se u njima ne nađe ni kap vode; a prokle i one devojke, i njihovu bestidnu mladost iznenada premetnu u starost. Jer se na svetiteljevu reč njihove crne kose odmah pretvoriše u sede, i izgledahu kao mlada drveta zimi kada na njih padne inje. A kada to videše devojke, jer i voda presuši i one ugledaše jedna drugu osedelima, prepadoše se, i otrčaše u grad i ispričaše šta se desilo. Videći čudo, građani otidoše velikome čudotvorcu svetome Jakovu, i usrdno ga moliše da ukroti gnev svoj i opet im povrati presahlu vodu. Svetitelj iziđe u susret njihovoj molbi, satvori molitvu Gospodu, i poteče izvor opet kao i ranije, i potok zažubori. I još moljahu ljudi svetitelja da osedelu kosu njihovih kćeri cretvori u crnu, i prevremenu starost – u mladost. Svetitelj htede n to da učini; i kada upita gde su, one ne behu tu, niti dođoše s pokajanjem. Zato i ostavi na njima tu kaznu kao na nepokajanima, da to bude nezaboravni spomen na čudesnu silu Božju, kako bi se i drugi poučili od toga celomudruju i pristojnosti.
Tako bi čudo ovog novog Mojsija, koje učini ne udarom štapa već znamenjem svetog krsta. A ja se, veli Teodorit, više divim njegovoj krotosti nego li čudu, jer ne učini ono što nekada učini veliki prorok Jelisej: ne posla medvedicu da rastrgne bestidne devojke, nego malom kaznom pouči pristojnosti i bogobojažljivosti devojke ružnog ponašanja. Ovo pak govorim, ne da ukorim proroka za jarost, – daleko sam od toga, – nego ističem to da je sveti Jakov, imajući čudotvornu silu, kao i prorok, postupio onako kako dolikuje blagosti Hristovoj i Novome Zavetu.
Ovaj sveti Jakov vide jednom nekog persijskog sudiju gde izreče nepravednu presudu protiv nevinog čoveka, i ožalosti se zbog nepravde. I naredi jednom velikom kamenu, koji beše u blizini, da se raspadne i u prah pretvori. Kada to videše prisutni, prepadoše se, a uplaši se i sudija nepravedni, uvide svoj greh, pokaja se, i izmenivši prvu presudu, izreče drugu, pravednu. I u ovom elučaju čudotvorac se ugledao na Gorpoda svog, jer je Gospod, idući na dobrovoljno stradanje, mogao, da je hteo, pobiti svoje ubice, ali to nije učinio, nego je rečju smokvu sasušio, i tako pokazao silu Svoju. Ugledajući se na tu blagost Gospodnju, sveti Jakov ne navede kaznu na nepravednog sudiju, nego kamen pretvori u prah, i time nauči sudiju pravosuđu.
Slavan i omiljen kod sviju zbog takvih čuda, sveti Jakov bi uzet za episkopa u svome rodnom gradu Nisibiji, iako nije hteo. Jer se otkazivao i izbegavao takav čin, ali je bio primoran. No iako promeni svoje pustinjačko usamljeničko življenje, i življaše u gradu, on ne promeni svoju hranu i odeću. Njemu samo mesto beše drugo, ali ustav života beše isti. I još više nego ranije prilagaše trud trudu. Jer postu, i spavanju na zemlji, i nošenju kostreti, on dodade staranje o ljudima, zbrinjavanje sirotinje i udovica, zauzimanje za one kojima je nepravda učinjena, pomaganje svima, i poučavanje svih u vrlini. Ali, zar je potrebno nabrajati podrobno trudove i brige o ljudima koji pripadaju episkopskom činu? Znaju to oni koji su uzeli na sebe taj jaram, a naročito oni koji ljube i boje se Gospoda koji im je poverio stado slovesnih ovaca. Trudećm se mnogo u episkopskom činu, i upražnjavajući vrline sveti Jakov steče mnoge darove Svetoga Duha.
Jednom kada sveti Jakov iđaše u neko selo, pristupiše mu na putu prosjaci i iskahu od njega milostinju, radi sahrane jednog mrtvaca. I pokazaše mu mrtvaca gde leži kraj puta. Ustvari pak to ne beše pravi mrtvac nego se pretvaraše. Jer ti prosjaci, kada ugledaše izdaleka episkopa gde ide, dogovoriše se da se jedan od njih napravi mrtav, kako bi tom prevarom izmolili od episkopa što veću milostinju. Svetitelj im dade potrebnu milostinju, pomoli se za mrtvaca da mu se oproste gresi i da mu se duša uvrsti među pravednike. I produži svoj put. Kada se svetitelj udalji, drugovi pozvaše tobožnjeg mrtvaca da ustane. Ali on ne ustade, jer beše istinski umro, i ležaše bez duše. A kada prosjaci videše da se njihova laž pretvorila u stvarnost, oni potrčaše za svetiteljem. I dostigavši ga, padoše pred noge njegove, i ispovediše greh svoj, izvinjavajući se da su to učinili zbog svog siromaštva. I moljahu ga da im oprosti, i dušu umrlog vrati u telo. Čudotvorac, sledbenik žalostivog Gospoda, posluša ih, i učini drugo čudo: svojom molitvom povrati dušu i ožive mrtvoga.
Ovo mi čudo liči na čudo apostola Petra koji predade iznenadnoj smrti Ananiju i Sapfiru što su se dogovorili da slažu Duhu Svetom i utaje od novaca. Jer i ovaj sveti Jakov uze dušu onome što beše pritajio duh svoj, i pokrao istinu, i lažno se načinio mrtav. No sveti Petar, doznavši za krađu jer mu Duh Sveti beše to otkrio, kazni kradljivce smrću. A Jakov, ne znajući za prevaru da se onaj prosjak lažno načini mrtav, molitvom mu oduze život. Petar ne izbavi od smrti umrle, Ananiju i Sapfiru, jer počeci spasonosne propovedi apostolske zahtevahu zastrašivanje, da bi i ostali imali straha. A Jakov, imajući apostolsku blagodat, kazni privremenom smrću, i opet uteši vraćanjem života.
Zatim, kada opaki hulitelj jednosušnog Sina Božjeg i Svetog Duha, Arije, naoštri jezik svoj protiv Tvorca svog i uzbuni sav Egipat, a veliki hrišćanski car Konstantin, kao drugi Zorovavelj, pošto je bio oslobodio svet od robovanja idolopoklonstvu i božanstvene hramove podigao i uzveličao, sabra u Nikeji Prvi Vaseljenski Sabor svetih otaca 325. godine. Tada i svetitelj Božji Jakov, episkop Nisibijski, beše među svetim ocima saborskim, štiteći veru a otsecajući Arija od Crkve.
U to vreme Nisibija beše pod vlašću rimskih careva. Posle smrti Konstantina Velikog[3] persiski car Sapor[4] navali sa celokupnom svojom vojskom, opsede grad, Nisibiju, i dugo mu nanošaše mnoga zla. Ali blagodareći molitvama svetog episkopa Jakova, grad beše tvrd i neosvojiv. Tada Sapor načini iznad grada branu na reci koja je proticala kroz grad; pa kad se nakupi silna voda, on je svu pusti na grad, i voda obori gradske bedeme i veliki deo grada poplavi. Građani se uplašiše, a Persijanci obradovaše, smatrajući da je grad već u njihovim rukama. Ali tog dana ne uđoše u grad, jer im smetaše voda. I rešiše da sutradan svom silom udare na grad. A kad pade noć na poziv svoga episkopa, sav se narod dade na posao, te opraviše bedeme gradske, uz sadejstvo molitve episkopove. Opraviše bedeme tako da konjica nije mogla ući u grad, niti pešaci bez lestvica. Ali, grad bi ipak mogao biti uzet, da se građani ne obratiše za pomoć Višnjemu. Svi oni moliše episkopa svog, svetog Jakova, da se popne na gradske bedeme i prokune neprijatelja. Sveti Jakov se pope i, utledavši bezbrojne tabore persijske vojske, moli Boga da pošlje na njih muve i komarce, da bi oni poznali silu Božju i otišli od grada. Usliša Bot molitve sluge svoga, i odmah posla na persijsku vojsku oblak komaraca i muva. I oni tako opako ujedahu, da konji i slonovi to ne podnošahu, već kidahu amove i uzde, i besno jurahu tamo i ovamo. Ali ne samo za stoku, nego i za same Persijance komarci i muve behu teži i nepodnošljiviji od hiljada i hiljada naoružanih vojnika. A nečestivi car, videći da su svi njegovi napori uzalud i da komarci i muve pobeđuju silnu vojsku njegovu, beše u strašnoj nedoumici i zabuni. Pored toga, ugleda gde po bedemima gradskim hoda onaj božanstveni čovek, episkop Jakov i mišljanje da je car, jer mu se činjaše da je u carskoj porfiri i da na glavi ima vrlo blistavu krunu carsku. I razljuti se na one svoje ljude koji ga behu obavestili da nema cara u gradu, i kazni ih smrću. I povukavši se od grada, pobeže u svoju zemlju, gonjen od muva i komaraca.
Takvo čudo satvori Gospod na molitve svoga ugodnika, koji ne zatraži da siđe oganj s neba na neprijatelje, kao što to nekada učini prorok Ilija i oganj proždra pedesetoricu (4. Car. 1, 10.12), niti zamoli da se otvori zemlja i proguta ih, već samo da pošlje na njih komarce i muve, i tako poznadu silu Božju. Zaista neobično čudo: tolika persijska vojska, pa se nije mogla odbraniti od vazdušnih insekata, nego je sramno pobegla! Takvu je sveti Jakov imao blagodat u Boga, i takvu slobodu prema Njemu.
Sveti Jakov je dugo živeo, i mirno se upokojio u Gospodu u dubokoj starosti, 350. godine. He mnogo vremena posle njegove končine grad Nisibija pređe pod vlast persijskog carstva. Tada hrišćani, napuštajući grad, ponesoše sa sobom mošti svoga zaštitnika i vođe, svetog Jakova, koji, da je bio u životu, ne bi dopustio da varvari zauzmu grad. Jer ga je veliki ugodnik Božji štitio nepobedivom silom Hrista Boga našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava vavek, amin.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PETRA

Ovaj sveti mučenik bi u Jerapolju spaljen za Hrista.

ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
MAKSIMA KAPSOKALIVE[5]

Prepodobni otac naš Maksim rodio se u Lampsaki[6] od roditelja blagorodnih i pobožnih. Pošto nisu imali dece, ovi su se roditelji molili Bogu sa suzama da im podari dete. I molitva im bi uslišena: Bog im darova ovog blaženog Maksima, na svetom krštenju nazvanog Manuil. I pošto ga dobiše od Boga kao dar, oni ga vaspitavahu sa naročitom brižljivošću. I kad dođe vreme. oni ga stadoše učiti sveštenim knjigama. A kad izraste u dečaka, oni ga nastaniše pri hramu Presvete Bogorodice, i posvetiše Bogu. Tako Manuil, stalno boraveći u Bogorodičinom hramu, slavoslavljaše Boga i, u prostoti bezazlenog srca, posredovaše kod Njegove svehvalne Matere za svoje spasenje. Kao drugi Samuilo, napredujući u rastu i blagodati, on beše hvaljen i voljen od sviju, jer, iako još po uzrastu dete, on pokazivaše starački razum. Ovome je doprinosilo i to, što je često odlazio k nekim starcima koji su blizu tog hrama provodili život u bezmolviju, u usamljeničkom molitvenom tihovanju. Opšteći sa njima i uslužujući ih, kada je mogao, on je slušao njihove savete. Na taj način, poučavajući se i primerom njihovog bogougodnog života i savetima, on je goreo od božanstvene želje da ostavi svet, postane monah i živi u strogom bezmolviju.
Pri tako divnim osobinama i željama neporočnog srca, on je često zimi skidao sa sebe odelo i davao ga ništima, da bi ih utoplio. Isto tako delio je sa njima i hleb. A da laskave pohvale od strane sveta ne bi upropastile početak njegovog vrlinskog života, on se napravi jurodiv, sulud. No i time nije uspeo da odvrati od sebe pažnju ljudi. Međutim roditelji, zaboravivši da su Manuila posvetili Bogu, pripremahu se da ga žene, da bi u njegovom braku imali utehu svome životu.
Doznavši za to, sedamnaestogodišnji Manuil, koji već beše okusio slast duhovnog života, ostavi roditelje, otačastvo i svet, i tajno se udalji na goru Gan. Tamo primi na sebe anđelsko obličje sa imenom Maksim, i predade se u bezuslovnu pokornost i poslušnost starcu Marku, prekaljenom u opitima monaškog života i poznatog pa celoj Makedoniji. Pod njegovim mudrim rukovodstvom mladi Maksim napredovaše brzo u svima podvizima monaškog života i, uzlazeći iz sile u silu, on beše voljen od svih staraca koji tamo življahu, izuzimajući samo njegovog nastavnika Marka. Želeći da svog skromnog i divnog poslušnika utvrdi u smirenju, Marko ga je neprekidno ponižavao, i grdio, ne obzirući se na njegove neobične i neprekidne trudove.
No božanstveni Maksim ne ostade dugo pored ovog starca, jer Bog pozva prepodobnog Marka iz vremenskog života u večne obitelji: Zbog toga Maksim napusti goru Gan, i stade stranstvovati po Makedoniji sa nadom da pronađe drugog starca, sličnog prvom. I Bog mu ispuni želju: Po pešterima pustih gora Papikiskih on pronađe nekoliko pustinjaka neobično strogog života; od njih on primi mnoge korisne savete i opite života potpuno anđelskog. Odatle se on uputi u Carigrad. Ushićavajući se u Carigradu veleljepijem i božanstvenom lepotom hramova i klanjajući se svetinjama, koje su čuvane u njima, on najzad dođe u Vlahernski hram Presvete Vladičice naše Bogorodice Odigitrije. Sozercavajući divna čudesa koja su se lila od ikone Presvete Odigitrije i klanjajući Joj se, on razmišljaše kakvu neobičnu slavu ima Ona na nebesima. Ushićujući se time i sličnim sozercanjima, i radujući se srcem neiskazano, on svu noć provede bez sna, gologlav, bos, samo sa jednom pohabanom vlasenicom na sebi. Takve spoljašnosti, on svima izgledaše kao jurodivi. Pa i sam se pravio jurodiv, slično velikom Andreju, Hrista radi jurodivom, i kao ovaj činio pred ljudima budalaštine. Pored svega toga ljudi su mu se divili i smatrali ga ne stvarno ludim, već Hrista radi ludim.
Saznavši na neki način o svetom Maksimu, car Andronik Paleolog[7] zažele da ga vidi. Zato ga pozva u dvorac i povede s njim razgovor u prisustvu velikaša. Božanstveni Maksim, po svome običaju, odgovaraše caru ili rečima Grigorija Bogoslova, ili rečima Svetoga Pisma, tako da se retori na carevom dvorcu divljahu kako on dobro zna Bogoslova i Sveto Pismo. Ali pošto Maksim, iako pun znanja ne znađaše gramatiku i govoraše nepravilno, veliki logotet[8] Kaniklije primeti: „Glas, – glas je Jakovljev; ali ruke, – ruke su Isavove“. Čuvši to, prepodobni se odmah udalji iz dvorca, ismejavši razum razumnih i nazvavši ih bezumnima. Potom se nikada više nije javljao k njima. Međutim, često je odlazio k ondašnjem patrijarhu svetom Atanasiju i razgovarao s njim. Radosno ga je slušao, i svima govorio o njemu kao o novom Zlagoustu. A patrijarh, saznavši za život svetog Maksima, staraše se na sve moguće načine da ga privoli da stupi u jedan od opštežićnih manastira, koje on beše ustrojio u Carigradu. No prepodobni nipošto nije hteo da napusti vlahernski hram Presvete Bogorodice, boraveći u pritvoru njegovom u gladi i žeđi, u bdenju i molitvi i svagdašnjim uzdasima i suzama. Danju pak on je jurodstvovao pred narodom, starajući se da na taj način sakrije svoje podvige, i tako izbegne tašte pohvale.
Najzad, posle dugo vremena, sveti Maksim se radi poklonjenja velikom Dimitriju Mirotočivom uputi u Solun, a odatle otputova u Svetu Goru Atonsku. Tamo, obišavši sveštene obitelji, on dođe najposle i u lavru svetog Atanasija. Život i podvizi ovog ugodnika Božjeg, kao i svetog Petra Atonskog, njega cy neobično zadivljavali, te se on reši da, ostajući u Svetoj Gori, podražava svetog Petra u bezmolviju, a svetog Atanasija – u opštenju sa bratijom i u strogom držanju zapovesti Gospodnjih. No ipak, nemajući poverenje u svoj vlastiti izbor i u naklonost svoje misli, on se pre početka svojih monaških podviga u Svetoj Gori obrati za savet tamošnjim svetim ocima: kojim bi putem prvenstveno on trebao da pođe? Oni mu posavetovaše da spočetka potčini sebe starcu, bezuslovno izvršujući ne svoju nego njegovu volju, i time, uz pomoć blagodati Božje, stekne božanstveno smirenje, koje je početak i koren svih vrlina, pa da se potom udalji u pustinju na bezmolvije, na usamljeničko molitveno tihovanje.
Prepodobni Maksim tako i postupi. Ostavši u lavri svetog Atanasija, on potčini sebe igumanu i, podjednako sa ostalom bratijom, prohođaše spočetka niža poslušanja. Potom, pošto je imao lep glas i znao crkveno pojanje, on bi određen za pevnicu. Na taj način, pevajući hvale svoje Gospodu, on se srcem i mišlju uznošaše; k Njemu, i mnogo plakaše od umilenja pri čitanju i pojanju, tronut beskonačnim čovekoljubljem Boga koji nam podari blagodat Duha Svetoga, da bismo Ga dostojno sozercavali čak i onda kada živimo još u telu. Posledica ovoga bi to da on, plamteći osećanjem božanstvene ljubavi, i usred mnoštva bratije, beše stalno mišlju u miru i bezmolviju, i upražnjavaše umnu molitvu, tojest neprestano tvoraše tajno u srcu svom molitveno prizivanje: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me!“ Ovo pak retko se kome daje, jer je neobično teško i zahteva nerasejanost uma i bezmolvije srca. A prepodobni Maksim, posredovanjem Presvete Bogorodice, još od mladosti dobi takvu blagodat molitve, za svoju naročitu pobožnost prema Njoj i za svoje podvige. I tako, boraveći u manastiru sa potrebnim potčinjavanjem i usrđem, on i tu vođaše onako isto strog život kao i pri vlahernskom hramu. On u Lavri ne imađaše čak ni keliju, niti išta drugo što bi označavalo telesnu ugodnost, već korišćaše jedino hranu iz trapeze, i to tek da održi životne sile. Mesto u keliji, on provoćaše noći u pritvoru crkvenom u bdenju, čemu se beše od mladosti naučio.
No kao što Mojsija prizva Sinajska Gora, Iliju – Karmil, a Jovana Krstitelja – pustinja, tako i prepodobnog Maksima prizva pustinjski Aton, – taj ukras i cvet gora, – da i na njemu procveta pravednik kao krin, i da monahujućoj bratiji, putem opita i neobičnih podviga duhovnog života svog, proizvede željene plodove Svetoga Duha. U nedelju svetih Otaca po Vaznesenju Gospodnjem njemu se javi Bogomati, sa mladencem Gospodom u naručju, i reče mu: „Hajde za mnom, izabraniče moj, na sam vrh Atona, da tamo, po želji svojoj, primiš blagodat Svetoga Duha“.
Pošto dva i tri puta vide ovo božanstveno javljanje, on ostavi veliku lavru i, po isteku nedelje, uziđe na vrh Gore Atonske, u subotu Pedesetnice, i tamo u društvu sa ostalom bratijom provede svu noć bez sna. Po završetku božanstvene liturgije bratija se spustiše sa Gore, a božanstveni Maksim ostade na njoj i provede u molitvenom podvigu tri dana i tri noći. Samo Bog zna kakva je iskušenja za to vreme podneo on od Satane i njegove vojske, koji su se upinjali da svetitelja proteraju odande. Da bi ga zastrašio, Satana je noću izazivao gromove i munje, te je izgledalo da se sva gora Aton trese: stene su pucale i raspadale se; a danju se čula divlja vika, kao da mnoštvo naoružanih ljudi bezočno jurišaju sa svih strana na vrh Gore, da bi odande rinuli prepodobnoga. No pošto je sve to bilo utvarna pojava demonskih zamki, sveti Maksim, pun duha vere i blagodati, nije obraćao pažnju na to, već se stalno molitvenim duhom i mišlju uznosio k Bogu i Prečistoj Materi Njegovoj, i molio Njihovu zaštitu i pomoć. I on bi uslišen. Njemu se javi, okružena mnoštvom Nebeskih Sila i obasjana nebeskom slavom, Carica celokupne tvari, držeći u naručju Sina Svog – mladenca Gospoda. Poražen viđenjem i pojavom božanske svetlosti, blaženi Maksim se ipak ne dade odjednom zaneti osećanjem poverenja, jer je znao da i Satana uzima na sebe izgled anđela svetla. Zato on najpre pribeže molitvi; pa onda, uverivši se da to nije demonska obmana već istinsko javljenje Bogomatere, on se u neiskazanoj radosti pokloni Njoj i Gospodu, i uskliknu: „Raduj se, Blagodatna, Gospod je s Tobom!“ – i ostalo slično tome. Kada ga Gospod blagoslovi, Svesveta reče: „Primi, izabraniče moj, vlast nad demonima, i nastani se u podgorju, jer je to volja Sina mog, da ti, uzvisivši se u podvizima, budeš i drugima putovođa na putu spasenja“. Posle toga bi mu dat i hleb nebeski radi potkrepljenja oslabelih sila njegovih. I čim on primi datu mu hranu, ču se anđelsko pojanje, okruži ga božanska svetlost, i Bogomati se na njegove oči uznese na nebo.
Ovo viđenje, božanska svetlost i miomir koji se razli nad vrhom Gore, ispuniše srce prepodobnoga takim miljem i ushićenjem, da on još tri dana i tri noći ostade tamo u molitvenom podvigu i slavoslovljenju Boga. Zatim se spusti s vrha i, saglasno želji Presvete Bogorodice, dođe u Njen hram, i tu provede nekoliko dana u bdenju i molitvi. Onda se opet pope na vrh Gore i poljubi ono mesto na kome mu se u neiskazanoj slavi javi Bogomati. Kako tada tako i kasnije on se, pri pomisli na ovo viđenje, ispunjavaše osećanjem neizrazive radosti i veselja, i svaki put se oko njega razlivaše rajski miomir i božanska svetlost.
Spustivši se sa Gore, sveti Maksim se, bez obzira na tako divne projave duhovnog sveta, ipak uputi na mesto zvano Karmil gde se, pri crkvi svetog proroka Ilije, usamljenički spasavao starac, i otkri mu o svojim viđenjima. Starac, koliko strog u podvižništvu toliko i nepoverljiv prema projavama duhovnog sveta, saslušavši ispovest njegovu, uvereno primeti, a kasnije i drugima govoraše, da je Maksim obmanut prividima demonskim. Zbog toga stadoše od tog vremena nazivati prepodobnog Maksima prelašćenim, bojeći se svakog dodira sa njim i veze u pogledu monaškog života. A prepodobni Maksim, umesto da bude ozlojeđen zbog takog nipodaštavanja i nepoverenja, naprotiv radovaše se, i pripisivanu mu zabludu okrenu u svoju korist: pod vidom prelesti i gordosti on skrivaše svoje divne podvige, prezrenjem od sviju ugušivaše u sebi zlo osećanje uobraženosti i duboko ukorenjivaše u svome umu i srcu smirenoumlje, – taj božanstveni dar Svetoga Duha, koji sačinjava osnovu i krasotu podvižništva. I da bi među svetogorcima što jače utvrdio opštu klevetu odnosno svog jurodstva, on izabra sebi čudnovat način života: ne obitavaše na jednom mestu nego, kao jurodiv ili lud, prelažaše sa mesta na mesto; gde bi se zadržao izvesno vreme, tamo je od granja pravio malu kolibu, tek koliko da smesti mnogonapaćeno telo svoje; zatim ju je spaljivao, odlazio na drugo mesto, i pravio novu kolibu. Zbog toga je i nazvat kapsokaliva, tojest palikoliba. Siromaštvu njegovom može se diviti, a ne govoriti o njemu: on nije imao čak ni ono što je neophodno, živeo je kao neveštastven i bestelesan, i sav život svoj proveo po pustim i nepristupačnim mestima. Međutim niko nije znao njegovu božansku blagodat, tajne radosti i nade srca njegovog, te plodove svagdašnje molitve njegove, sakrivenog pošćenja njegovog, nepodražljivih za običnog čoveka podviga i lišavanja njegovih, skitačkog trpljenja njegovog zimi i leti, i stalne usamljenosti. Retko je kada on, zadovoljavajući bitne potrebe prirode, dolazio kome bilo od bratije, jeo predloženi mu hleb i pio čašicu vina, kao čašu ljubavi i gostoprimstva. Zbog takvog siromaštva njegovog jedan svetogorac je spravom, govoreći o njemu, primenio na njega evanđelske reči: Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice, pa Otac vaš nebeski hrani ih (Mt. 6, 26). Tako i Maksim, kao ptičica ili, bolje reći, kao bestelesan verao se po planinskim krševima svetogorskih pustinja i, po rečima božanstvenog Pavla, raspinjao telo svoje sa strastima i željama (Gal. 5, 24).
I pored takog anđelskog načina života, i pored takvih poražavajućih podviga i trudova, sveti Maksim ipak beše dugo nipodaštavan od sviju. Čak i oni koji se divljahu njegovot življenju, znajući njegova neobična lišavanja i tegobe, gledahu na njega sa predubeđenjem, iako on, slično drevnim velikim ocima Antoniju i Pavlu Tivejskom, Petru i Atanasiju Atoiskom, beše dostigao visinu i savršenstvo sozercateljnog života, i sijaše blagodaću Svetoga Duha, i udostojavaše se otkrivenja tajana i božanskih viđenja. Ali takav odnos prema blaženom Maksimu ne ostade zauvek: malo po malo dolazeći u dodir i vodeći razgovor sa velikim starcima Svete Gore, oni ga najzad potpuno shvatiše i, umesto pređašnjeg predubeđenja, stadoše gledati na njega sa strahopoštovanjem i, diveći se blagodati Božjoj koja je dejstvovala u ustima njegovim, nazvaše ga svetilom svoga doba.
U to vreme doputova u Svetu Goru prepodobni Grigorije Sinait[9] i nastani se u Skitu Maguli. On beše veoma poželjan za sve oce svetogorske, naročito za one što življahu u bezmolviju, jer je on, provevši sav život u bezmolviju, usamljeničkom molitvenom tihovanju, i stalno upražnjavajući umnu molitvu, vrlo dobro poznavao zamke i tajne napadaje demona, što sačinjava naročitu vrednost i skupoceni dar istinski podvižničkog života. Zato bezmolvnici stadoše se od njega učiti tajni umne molitve, izučavajući iz njegovih razgovora i rasuđivanja priznake dejstava blagodati i prikrivenih lukavstava i tananih zamki demonske obmane. Neki od njih obavestiše ga o prepodobnom Maksimu, pričajući mu o njegovim neobičnim podvizima jurodstva i priznacima očigledne zablude. Sve što god je božanstveni Grigorije čuo o svetom Maksimu iznenađivalo ga je, te on zažele da neizostavno vidi tog podvižnika i da razgovara s njim. Zato i posla neke od svojih učenika da pozovu svetog Maksima k njemu na viđenje i razgovor. Dugo ovi poslanici ne mogoše pronaći prepodobnog Maksima, pošto beše zimsko doba kada se prepodobni ili skrivao po pešterima ili skitački provodio dane i noći po pustim šumama. Najzad, posle dva dana, umorni od napornog putovanja i zimskih nepogoda, oni dođoše u keliju svetog Mamanta da se odmore. I gle, tu se pojavi božanstveni Maksim, pozdravi svakoga zasebno i, između ostaloga, objasni poslanicima prepodobnog Grigorija kuda on želi ići sa Svete Gore, s kakvom namerom i ciljem. No kada mu poslanici rekoše da ga njihov starac Grigorije zove k sebi radi viđenja, on ustade i, pošavši sa njima, on zapeva: Podigoh oči svoje ka gorama, odakle će mi doći pomoć, – i ostalo (Ps. 120). Kada se približiše keliji prepodobnog Grigorija, blaženi Maksim reče svojim saputnicima: „Starac se sada, posle molitvenih podviga i trudova, odmara, – odmorimo se i mi“. I pri ovim rečima on ih ostavi, pa se izgubi u pustu šumu, zaplaka i zapeva: Upravi, Gospode, stope moje pred Tobom, da ne ovlada mnome nikakvo bezakonje, – i ostalo (Ps. 118, 133).
Najzad se prepodobni Grigorije i božanstveni Maksim sastadoše. No da prisustvo drugih ne bi narušilo njihov mir i iskrenost, prepodobni Grigorije naredi da se svi udalje, i ostade samo sa prepodobnim Maksimom. Kada ostadoše sami, božanstveni Grigorije, između ostalog, upita svetog Maksima da li se bavi umnom molitvom. Oprosti mi, odgovori ovaj s osmehom, ja sam čovek prelašćen. – Ostavi sada to, uzvrati Grigorije, nego radi Gospoda, radi moje sopstvene pouke, kaži mi o delima svojim; ja tražim ne praznoslovlje već slavu Božju. – Tada mu božanstveni Maksim, uveren imenom Božjim, stade pričati o svome životu, o božanskim viđenjima i o demonskim iskušenjima. Ja sam imao, govoraše on, veliku veru ka Gospođi mojoj Bogomateri, plakao sam pred Njom u svojim molitvama, izmoljavajući blagodat umne molitve. I jednom kada po običaju uđoh u Njen hram, ja Je sa suzama moljah o tome. Prišavši radi toga k božanstvenom liku Njenom da ga celivam, ja odjednom osetih toplinu koja, zagrevajući srce, privođaše u pokret sva čuvstva i uzbuđivaše ih slatkim umiljenjem. Od toga vremena um moj i srce stalno su zauzeti slatkim sećanjem na Isusa mog i Bogomater, i molitva srdačna ostaje stalno moje zanimanje. No, prosti mi.
Reci mi, nastavi božanstveni Grigorije, da li si ti pri stalnom delovanju Molitve Isusove u srcu tvom primećivao u sebi kakvu bilo božansku promenu, ili ushićenje, ili kakav bilo drugi plod molitve i blagodati Svetoga Duha? – Da bi se duh molitve osetnije i obilnije projavio u meni, odgovori božanstveni Maksim, ja se povukoh u pustinju, i stalno sam tražio beamolvije: tada taj plod molitve ja stvarno primećivah u čežnji za Božanskim i ushićenju uma ka Gospodu. – Da, to je sasvim tako, primeti na to Sinait. A božanstveni Maksim, oborivši oči, osmehnu se i reče: Daj mi da što pojedem i ne budi radoznao odnosno zablude. – O, kada bih ja došao do takve zablude! uskliknu sveti Grigorije. Nego molim te, kaži mi otvoreno: u vreme molitve, kada se misao tvoja uznosi k Bogu, šta sozercava duša? Može li tada delovati srdačna molitva? – Nikako, odgovori on; kada blagodat Svetoga Duha, u vreme moje molitve, ovlada umom, tada molitva ne dejstvuje; jer nemajući svoju vlastitu silu, um u tim trenucima ostaje pod uticajem Svetoga Duha, i Duh već dejstvuje, uvodeći ga i izvodeći u božanstvena viđenja, obasjavajući ga neizrazivom svetlošću i, po meri čovekove dostojnosti, dostavljajući mu Svoju utehu. U takvom su stanju bivali sveti proroci i apostoli, i uzlazili do takvog stepena u sozercanju otkrivenja, da su ljudima izgledali mahniti ili kao pijani. Kao što se sveti Isaija udostojio videti Gospoda na prestolu visokom i izdignutom, okruženog Serafimima (Is. 6, 1.2), ili kao što je Prvomučenik Stefan video nebesa otvorena i Sina Čovečijega gde stoji s desne stane Bogu (D. A. 7, 56), isto tako se i sada sluge Hristove udostojavaju raznih viđenja, ma da neki i ne veruju tome, smatrajući to nemogućim, pa stoga i misle da je to zabluda a ne istina. I vrlo je čudnovato što bedni ljudi ne priznaju blagodat Svetoga Duha, iako je ona još preko Joilja obećana: Izliću, rekao je Bog preko njega, od Duha Svetoga na svako telo, i proreći će (D. A. 2, 17). Ovu božanstvenu blagodat i sada Hristos daruje svakom verujućem i, kao što je sam obećao, ona se neće iscrpsti do svršetka veka. Pri dejstvovanju ove blagodati, duša se uzdiže iznad svega čuvstvenog i pogružava u tajanstva sozercanja, te se umu, kao što kaže božanstveni Pavle, jasno otkriva ono što on dotle ni zamisliti nije mogao. Da bi se shvatilo kako um sozercava „ono što oko ne vide“ (1. Kor. 2, 9), i što on sam sobom nije mogao postići, poslužićemo se poređenjem: vosak, ma kako ga rastirao rukama, neće se rastopiti bez sudelovanja ognja; a stavi ga na oganj, on se najpre rastopi, zatim ga obuzima plamen i, slivajući se s njim, puckara, obuhvata se svetlošću i sam pretvara u svetlost, te mu je nemoguće ostati u svom sopstvenom vidu nego se, naprotiv, razliva u plamenu kao voda. Tako biva i sa našom dušom: bez sudelovanja blagodati ona se prepušta sili svog vlastitog rasuđivanja; no kada je obuzme božanstveni oganj, ili blagodat Svetoga Duha, ona ostaje već pod uticajem i dejstvom Njegove svetlosti, postaje sama svetlošću, te tako, raspalivši se božanstvenim ognjem ona ne može dejstvovati svojim sopstvenim silama, ili misliti i rasuđivati po svojoj volji nego dejstvuje i rasuđuje u sili i duhu božanstvene blagodati.
Na to sveti Grigorije primeti: No nisu li to samo priznaci zablude, od kojih treba razlikovati još druge? – Priznaci zablude, odgovori veliki Maksim, i priznaci blagodatnih dejstava nisu jedno i isto. Zli duh zablude ne dejstvuje tako; on proizvodi u duši mešovita kretanja: um postaje mračan, srce se okamenjuje; posledica toga biva: bojazan i strah, visoko mišljenje o sebi, potcenjivanje drugih, uznemirenost misli rđavim osećanjima prema drugima, što i u samim razgovorima čovekovim obelodanjuje opasno stanje maštanjskog uma i neprijateljskog srca. Takav čovek, primećujući sam u sebi dejstva zla, smućuje se; i ma da u njemu ne može biti istinskog smirenja i molitvene suze, on se ipak, u nadmenosti svojoj, hvali svojim podvizima, tako da najzad dolazi do ludila, i potpuno propada. Neka nas od takve nesreće izbavi Gospod molitvama tvojim! Međutim, produži sveti Maksim, priznaci su blagodati sledeći: Duh Sveti, osenjujući um, potpuno čuva njega i sva čuvstva od razvejanosti i rasejanosti, pa zatim, privodeći na um čoveku smrtni čas, grehe njegove i večnu kaznu zbog njih, nehotice pogružava čoveka u smireno mišljenje o sebi, raznežuje ga i dovodi do suza i plača. I ukoliko više takvim načinom deluje na čoveka blagodat, utoliko ga savršenije smirava, i u takom smirenju teši ga ujedno bezmernim čovekoljubljem Gospoda koji postrada za njega. Sa tog razloga um, pogružavajući se u tajanstva sozercanja i božanstvenih viđenja, sve to pripisuje ne svojim sopstvenim silama i podvizima, nego svemoći i sili Božjoj, i srce u tišini proizvodi plodove Svetoga Duha: radost, mir, dugotrpeljivost, dobrotu, milosrđe i – branič svih ovih plodova – božanstveno smirenje. Od toga duša čovekova oseća neizrazivo veselje.
Iznenađen kazivanjem svetog Maksima, božanstveni Grigorije ga od toga vremena nazivaše ne drugče nego zemni anđeo. Posle ovog razgovora on ubedljivo moli prepodobnog Maksima da više ne spaljuje kolibe svoje. Nastani se, govoraše mu on, na jednom mestu i sedi, kao što kažu mudri Ieak Sirin, da bi, s jedne strane, u sebi utvrdio u opitima podvižništva, a s druge – i drugima dostavio korist i pouku. Ti si već ostareo, a smrt često dolazi prevremeno; stoga ne skrivaj talant; on ti zapravo nije dat od Boga radi tebe, nego radi toga da ga predaš i drugima. Napusti jurodstvo i obitavaj na jednom mestu. Inače, kakva je korist ako se tobom budu samo sablažnjavali? Je li dobro ako ti, – umesto da predaš svoje opite u strogom podvižništvu, i na taj način jedne utvrdiš u njima i podigneš, a y manje jakima izazoveš svetu revnost ka podražavanju, – nateraš i jedne i druge da podozrivo misle o tebi? Gospod ne daje blagodat Svetoga Duha radi toga da je, slično lenjom sluzi, skrivamo. Ugledajući se na apostole, mi treba da budemo svetlost svetu, i da se svetlost našeg života svetli pred ljudima a ne pred pustinjskim stenama. Tako dakle, neka vlastita svetlost tvoja zasija pred ovdašnjim otšelnicima, da vide dela tvoja i proslave Oca našega koji je na nebesima. Poslušaj me i postupi tako. Ja ti ovo kao iskreni prijatelj i brat savetujem; a ti znaš iz Svetog Pisma da je brat, pomagan od brata, kao tvrd grad.
Kada ostali starci saznadoše za ove savete božanstvenog Grigorija. prepodobnom Maksimu, i u njih se pojavi želja da upotrebe sve moguće razloge i ubede svetog Maksima da se nastani na jednom mestu. Zbog toga božanstveni Maksim, kao istinski smiren i poslušan volji staraca, izabra sebi za stalno obitalište pešteru, u susedstvu znamenitog starca Kir Isaije, ogradi je lakom ogradom od granja i pruća, po svome običaju. I od to doba on stvarno provede tu ostatak svoga života, u običnoj svojoj sirotinji, penjući se iz sile u silu i napredujući u podvižništvu iz dana u dan, i tako najzad dospe do visine anđelskog bestrašća. Kraj svoje peštere on iskopa sebi grob, na koji je svakodnevno odlazio za vreme jutrenja, plakao, i plačnim staračkim glasom pevao pogrebne pesme koje je sam bio sastavio. Na taj način život je njegov tekao tiho. Razume se, demoni nisu prestajali da ga uznemiravaju svojim žestokim napadima. Ali on, pošto se beše uzdigao iznad svih zamki njihovih, obarao ih je. Ljude što su dolazili k njemu on je isceljivao: svima i svakome davao je telesna i duhovna isceljenja; ubeđivao sve da ispravljaju svoj život i strogo ispunjavaju crkvene propise; i sve to zapečaćivao konačnim savetom da se izvesnih praznika, očistivši savest, pričešćuju Prečistim Tajnama Hristovim na isceljenje duše i tela. Od mnogobrojnih čudesa prepodobnog Maksima mi ćemo spomenuti nekoliko, da pokažemo kakvu silu i vlast nad demonima on dobi od Gospoda, i kakvim ga darom predznanja i prozorljivosti ukrasi Gospod. Prethodno treba primetiti, da je on ponekad dobijao od Boga nasušni hleb preko anđela.
Jednom dođoše k prepodobnome neki od lavrske bratije, da bi dobili od njega duhovnu pouku. S njima beše došao i jedan mirjanin. Čim ugleda ovoga, prepodobni strogo viknu na njega i otera ga daleko, prigovarajući: „To je prokleti Akindin![10] Međutim bratija koji behu došli s tim mirjaninom nisu znali da je on u srcu svom gajio zla osećanja i misli prema pustinjskom podvižništvu. Pošto mirjanin bi tako oteran, prepodobni stade objašnjavati bratiji zablude Akindinove, nazivajući Akindina jeretikom, slugom Antihrista i primalištem demonskih prljavština. Tako je prepodobni Maksim bio strog i prema drugim jereticima i protivnicima Pravoslavlja; on ih je proklinjao. Isto tako, drugom jednom prilikom on otera od sebe jednog drugog monaha, pristalicu jeresi mesalijanske.
Jednom atonskom monahu valjalo je putovati poslom u Carigrad, i on reši da se ukrca na solunsku lađu koja beše stigla u SvetuGoru. Kada on dođe k prepodobnom Maksimu po blagoslov za ovaj daleki put, prepodobni mu ne dopusti da putuje tom lađom, pretskazujući da će lađa potonuti putem. Tako i bi: po isteku tri dana, u vreme silne bure valovi razbiše lađu, i ona potonu u moru sa svima putnicima.
K prepodobnome dođoše neki mirjani i dovedoše jednog besomučnika, u kome beše demon nenasitivosti, jer je ovaj bolesnik jeo za petoricu, pa se ipak nije zasićivao. Pavši pred noge prepodobnome, mirjani ga moljahu da isceli bolnika. Dirnut molbama njihovim, svetitelj uze dvopek i, dajući ga stradalniku, reče: „U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, jedi ne više od ovog dvopeka, budi sit i miran“, I od toga vremena nesrećnik se ne samo isceli, hraneći se kako mu beše zapovedio prepodobni, iego se tako sakruši srcem, da se odreče sveta i postade monah. I pod rukovodstvom svoga lekara, prepodobnog Maksima, on dostiže savršenstvo monaškog života.
U jedno vreme blaženi Maksim pretskazivaše svojoj bližoj bratiji da će k njemu doći grčki carevi, ali ne radi duhovne pouke, već da bi doznali svoju buduću sudbu. Tako i bi. He prođe mnogo vremena, a k njemu stvarno dođoše grčki carevi: Jovan Kantakuzen i Jovai Paleolog. Prepodobni ih mnogo uteši svojim staračkim savetima, i otkri im tajnu sudbu njihovog života u budućnosti, preporučujući im velikodušnost i trpeljivost pri svima promenama u životu. A otpuštajući ih, on se obrati Kantakuzenu sa rečima: „oče igumane!“ a Paleologu: „Drži, nezadržljivi, i ne varaj se: carovanje tvoje biće dugo, ali mučno i nemirno. Uostalom, idite s mirom!“ Ubrzo zatim on posla Kantakuzenu u Carigrad dvopek, glavicu crnog i glavicu belog luka, sa porukom: „Ti ćeš biti monah, i evo tvoja hrana!“ Tako se i zbi. Kada planu neprijateljstvo i nemiri, Kantakuzen, pritešnjen Palelogom, ukloni se od njega, i najzad skonča dane svoje kao monah u Svetoj Gori. Kada mu se kasnije dešavalo da se hrani dvopekom i običnom monaškom hranom, on se sećao proročanstva svetoga Maksima i divio se njegovom predznanju. I Paleolog isto tako, sećajući se reči prepodobnoga, uzbuđeno se divio njegovoj čudesnoj prozorljivosti,
Jednom prilikom u Svetu Goru doputova iz Carigrada jedan učeni činovnik, ili takozvani gramatik, i želeći da vidi prepodobnog, čija se slava beše raširila na sve strane, dođe k njemu. Ali pre no što ovaj izgovori i jednu reč, prepodobni ga napade, proviđajući osećanja i misli srca njegovog. „Jesi li ti viđao, upita on gramatika strogo i gnevno, podvige i borbe svetih i blagodat koja im se zato daruje od Boga? I ti se usućuješ huliti na ljih, smatrajući da se svetitelji nisu podvizavali onako kako to piše o njima u njihovim žitijama, i da im tobož istoričari čine milost dodajući mnogo čega nije bilo. I u pogledu čudesa koja su oni činili ti se osmeljuješ umovati, da je to izmišljotina a ne sušta istina! Otstupi od takih satanskih mišljenja, inače ćeš razdražiti Boga, i munja će te poraziti za tvoju zabludu i nepravilna mišljenja. Naprotiv, znaj da se iz života svetih samo deo predaje opisu, zato što niko nije u stanju da podrobno opiše njihove tajne podvige koji su samo jedinome Bogu poznati. Ti dakle, ako sebi želiš dobra, smiri se ostavi glupe reči tvojih jelinskih mudraca, i obrati se Bogu svom silom duše svoje. I tada ne samo nećeš odbacivati divne podvige svetih, nego ćeš se istinski ubediti da kao što je blagodat Božja na neizreciv način dejstvovala u svima njihovim mislima, pothvatima i podvizima, tako su i sami podvizi svetih iznad istorijskog opisa“. – Poražen prozorljivošću prepodobnoga, gramatik uzdrhta, i ne samo se popravi on sam nego je, uz pomoć Božju, dejstvovao na srca i drugih slobodnih mislilaca.
Arhijerej trajanopoljski zažele da vidi prepodobnog Maksima i da razgovara sa njim. U pratnji svoga đakona on doputova u Svetu Goru. Da bi proverio glasove o prozorljivosti prepodobnog Maksima, arhijerej se napravi đakonom, a svoga đakona obuče u svoje arhijerejske odežde. I kada arhijerej, obučen kao đakon, uđe prethodno k njemu moleći ga da primi trajanopoljskog vladiku, prepodobni mu odgovori: „He kušaj moju ubogost, sveti vladiko, nego me blagoslovi. Oprosti mi“, nastavi on, „ja videh kako vi s đakonom izmenjaste odelo“. Arhijerej zamoli oproštaj od prepodobnog, i vrati se od njega sa velikom korišću po svoju dušu.
U to vreme stvari Srpske Crkve nalažahu se u takom stanju, da su zahtevale prisustvo vaseljenskog vladike u Srbiji. Stoga, po carevoj volji, tadašnji sveti patrijarh Kalist[11] i krenu tamo sa svojim klirom. Putujući tamo, on poseti i Svetu Goru Atonsku, kao bivši monah atonski. Posećujući na Atonu razne svete obitelji, on nađe za neophodno da poboravi i u ubogoj kolibi bogatog vrlinama i svima njima poznatog svetog Maksima. Prepodobni srete svetog vladiku kako treba, i uze od njega arhijerejski blagoslov. Pošto pozdravi svetog patrijarha kako dolikuje, on prisutnima reče ovu šaljivu reč: „Ovaj starac izgubi svoju staricu (tojest Carigrad)“. A ispraćajući iz svoje kolibe svetog patrijarha, on zapeva put njega sledeće pogrebne stihove: Blaženi neporočnij, v put hodjaščij, – i reče prisutnima da se patrijarh neće vratiti na svoj presto, pošto će njegove posmrtne ostatke primiti u svoja nedra Srpska zemlja. Tako i bi.
Jednom poseti svetog Maksima nadzornik lavrske bolnice svetog Atanasija, po imenu Grigorije, sa još jednim bratom ia Lavre. Beše to zimi. Ušavši u kolibu prepodobnoga, oni videše vruć hleb, neobične čistote, koji je tako čudesno i silno mirisao, da sva koliba svetiteljeva beše ispunjena tim mirisom. Međutim, ne našavši u kolibi čak ni traga od vatre i materijala kojim se loži vatra, – jer tek što beše pao prvi sneg, – oni se tome divljahu i čuđahu. Na taj način ubedivši se očigledno da je to nezemni hleb, oni padoše pred noge prepodobnome i moliše ga da i njih udostoji nebeske hrane. Svetitelj im s ljubavlju dade polovinu nebeskog hleba, pod uslovom da to nikome ne kazuju dok se on nalazi u ovom kratkovremenom životu. Lavrski bolničar Grigorije i drugi brat Lavre, koji se udostojiše videti ovakvo čudo, po svetiteljevom preseljenju u život neostariv pričahu o ovom čudu, prizivajući Boga za svedoka, i još kazivahu da im je on onda dao i vode neobično prijatne.
Mnogi kazivahu takođe da je sveti Maksim ne jedanput pretvarao morsku vodu u slatku i podesnu za piće.
Naposletku, po isteku četrnaest godina svog bezmolvnog života u dubokoj pustinji, prepodobni ostavi svoju strogu usamljenost i, za ostatak dana svojih, nastani se blizu lavre prepodobnog Atanasija, gde i okonča svoj podvižnički život u dubokoj starosti, u devedeset petoj godini života, 13. januara 1320. godine.
Kako za života, tako i posle smrti, prepodobni Maksim je činio i čini mnoga čudesa. Njegov životopisac, proiguman Vatopedske obitelji Teofan, nabrajajući ih i izlažući ih, kaže: „Prizivam Boga za svedoka, da sam i ja sam bio očevidac nekolikih čudesa njegovih. Tako, na primer, jednom ga videh gde prelete po vazduhu sa jednog mesta na drugo; on mi proročki pretskaza da ću najpre biti iguman, a potom mitropolit ohridski; čak mi otkri i o mojim stradalačkim podvizima za Crkvu“, – i sve se to, primećuje životopisac, ispuni. Pa ne samo to, nego mu se prepodobni Maksim javljao posle svoje smrti, i iscelio ga od smrtne bolesti.
Molitvama prepodobnog Maksima neka se i mi udostojimo dobiti od slavljenog u Trojici Boga milost i spasenje večno amin.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ATANASIJA

Ovaj sveti mučenik postrada za Hrista štapovima prebijen.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
IRINARHA ROSTOVSKOG

Seljačko dete, rođen u blizini Rostova. U tridesetoj godini života ostavio kuću, stupio u manastir Borisogljebski. Zatvorivši se u keliji, železnim konopcem privezao sebe za drvenu stolicu. Spavao dva do tri sata u toku noći i dana: tukao telo svoje gvozdenim štapom, neprestano obavljajući molitvu. Svoje nedremljive molitvene podvige ponekad smenjivao šijenjem vlasenih odeća, kamilavki i pravljenjem odela za prosjake. Mnogo propatio od zavidljivaca. Za svoj sveti bogougodni život udostojen od Boga dara prozorljivosti. Predskazao razorenje Moskve od Poljaka i njeno oslobođenje. Upokojio se 1616. godine u svojoj 69. godini, i sahranjen u Borisogljebskom manastiru.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
PAHOMIJA i PAPIRINA

Bačeni u reku za veru u Hrista, ovi sveti mučenici skončaše.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ELEAZARA ANZERSKOG

Sin trgovca; rođen u gradu Kozeljsku; odmalena zavoleo knjigu i veru; u ranoj mladosti zamonašio se u Soloveckom manastiru. Strogo se podvizavao. No žudan još strožijih podviga prešao na pusto Anzersko ostrvo. Tu trpeo krajnju oskudicu. Pročuo se kao veliki podvižnik. Car Mihail Fjodorovič pozvao ga u Moskvu; predskazao caru da će dobiti sina. Car ga za to bogato obdari, i prepodobni podiže na ostrvu Anzeru hram i manastir. Ustrojivši manastir, prepodobni napisa za bratiju strog opštežićni ustav. Upokoji se prepodobni otac naš Eleazar u dubokoj starosti, 13. januara 1656. godine. Godine pak 1757, kada se zidao hram nad njegovim grobom, biše pronađene njegove svete mošti čitave i netljene.


NAPOMENE:
[1]Likinije bio je spočetka saupravitelj istočnom caru Maksimijanu Galeriju sa titulom: Avgust. Posle Galerijeve smrti on ukloni svoje suparnike, i 312. god. postade car Istoka; u to vreme Konstantin Veliki postade car Zapada. No dok je Konstaitin Veliki štitio hrišćane, Likinije je ugnjetavao svoje hršićanske podanike. Kasnije planu rat između Likinija i Konstantina; Likinije bi razbijen, lišen vlasti i najzad 324. god. pogubljen.
[2]Nisibija – veliki i mnogoljulni grad u pokrajini Migdoniji, u Mesopotamiji.
[3]Ravnoapostolni car Konstantin Veliki skončao 337. god.
[4]Sapor poznat pod imenom Veliki, persijski car; carovao od 310. do 381. god.; bio surov gonitelj hrišćana.
[5]Kapsokaliva je grčka reč i znači palikoliba. Svetom Maksimu je obitalište bila koliba od granja. Jednu za drugom kolibu on je podizao i palio, zbog čega je i nazvat Kapsokaliva, tj. Palikoliba.
[6]Lampsaki se nalazi na maloazijskoj obali Helesponta.
[7]Andronik II Paleolog vladao Vizantijom od 1282-1328. god.
[8]Logotet – čuvar pečata, sekretar pri carigradokom dvoru i patrijapxy; veliki logotet – prvi ministar, kancelar.
[9]Sv. Grigorije Sinait je početkom 14. vaka došao sa Sinaja na Balkan, gde je mnoge podvižnike učio duhovnom životu i osobito umnosrdačnoj Isusovoj molitvi (isihazmu). Slavi se 6. aprila.
[10]Grigorije Akindin, protivnik isihazma i pravoslavnog učenja Sv. Grigorija Palame o nesazdanim božanskim energijama, a pristalica latinske jeresi Varlamove. Osuđen je 1351. g.
[11]Carigradski patrijarh od 1350-1364, mirio Srpsku i Carigradsku Patrijaršiju i upokojio se u Srbiji. Praznuje mu se spomen 20. juna.

6 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

  4. Pingback: Uteha i ohrabrenje za seme koje donosi rod po trideset… – Tvrđava Istine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *