NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE PRVE POSLANICE SOLUNJANIMA
 
2,1-20
 
1. Sol. 2,1-20: 1 Jer sami znate, braćo, da ulazak naš k vama ne bi uzalud; 2 nego postradavši najpre i osramoćeni bivši, kao što znate, u Filibi, oslobodismo se u Bogu svome kazivati vam evanđelje Božije sa velikom borbom. 3 Jer propoved naša nije od prevare, ni od nečistote, ni u lukavstvu; 4 nego kako nas Bog nađe za dostojne da nam poveri evanđelje, tako govorimo, ne kao ljudima ugađajući nego Bogu koji ispituje (τῷ Θεῷ τῷ δοκιμάζοντι = kuša, proba) srca naša. 5 Jer se nikada, kao što znate, ne poslužismo laskavim rečima, niti iz uzroka lakomstva: Bog je svedok; 6 niti tražismo od ljudi slave, ni od vas ni od drugih, 7 iako smo, kao Hristovi apostoli, mogli biti na teretu, ali bismo blagi među vama, kao što dojilica nežno neguje svoju decu. 8 Tako smo vas rado imali da smo gotovi bili dati vam ne samo evanđelje Božije, nego i duše svoje, jer ste nam omileli. 9 Jer pamtite, braćo, trud naš i muku: dan i noć radeći, da ne budemo na teret nikome od vas, propovedasmo vam evanđelje Božije. 10 Vi ste svedoci i Bog, kako sveti i pravedni i besprekorni bismo vama koji verujete. 11 A znate i to da svakoga od vas, kao otac decu svoju, 12 savetovasmo i ubeđivasmo i svedočismo vam da živite dostojno Boga (ἀξίως τοῦ Θεοῦ = kao što se pristoji Bogu), koji vas zove u svoje carstvo i slavu.
13 Toga radi i mi zahvaljujemo Bogu bez prestanka što vi reč Božiju, koju čuste od nas, primiste ne kao reč čovečiju, nego, što ona zaista i jeste, kao reč Božiju, koja i radi (ἐνεργεῖται = dёla, deluje) u vama koji verujete. 14 Jer vi, braćo, prođoste kao crkve Božije koje su u Judeji u Hristu Isusu; jer i vi postradaste od svojih sunarodnika kao i oni od Jevreja, 15 koji ubiše Gospoda Isusa i proroke, i koji nas progoniše, i Bogu ne ugađaju, i neprijatelji su svima ljudima, 16 i brane nam govoriti neznabošcima da se spasu, da tako svagda dopune meru grehova svojih. Ali ih naposletku postiže gnev.
17 A mi, braćo, osirotevši (ἀπορφανισθέντες = odvojeni od vas) za vama neko vreme licem, ne srcem, većma se truđasmo da vidimo lice vaše s velikom željom. 18 Zato htedosmo da dođemo k vama, naročito ja Pavle, jednom i drugom, ali nas omete Satana. 19 Jer ko je naša nada ili radost ili venac slave? Niste li vi pred Gospodom našim Isusom Hristom o njegovu dolasku? 20 Da, vi ste naša slava i radost.
 
2,1
 
Uzalud, bi bio naš ulazak u vaš svet, u svet vaših duša, vaših misli, vaših verovanja, vašeg života uopšte, da vam nismo doneli ono što vaš svet imao nije i znao nije. A to je? Spasenje od smrti, od greha, od đavola. To je večna novina koju mi donosimo, noseći u sebi i sobom Spasitelja sveta, i u Njemu spasenje. I vi sami znate, braćo, da ulazak naš k vama bi smrt za sve vaše smrti, za sve vaše grehe, za sve vaše đavole. Jer vi poverovaste u Spasitelja koga vam propovedasmo, i prihvatiste spasenje koje vam ponudismo. Vi dadoste veru, a mi vama spasenje; vi dadoste veru, a mi vama Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, Večni Život; vi dadoste veru, a mi vama Jedinog Istinitog Boga u svima svetovima.
 
2,2
 
Ali, na Večnu Istinu ustaje laž, na Večnu Pravdu – nepravda, na Večnu Ljubav – mržnja, na Večno Dobro – zlo, na Večni Život – smrt, na istinitog Boga – poklonici lažnih bogova; ustaje, i objavljuje rat, i ratuje. I u tom ratu neminovno se zadobijaju rane, i udarci, i stradanja. To nam se dogodi čim pređosmo u Evropu, u gradu Filipi: jer sve što je lažno i demonopokloničko ustade na nas, i mi postradasmo, i sramote doživesmo. A zašto to dopušta naš istiniti i svemoćni Gospod i Spasitelj, Bog koga mi propovedamo? Zato, da kroz nas pokaže kako smo mi hrišćani jači od svih patnji, od svih stradanja, od svih smrti. I kada na nas sa svih strana kidišu bogoborna zla i ljute smrti, mi i tada neustrašivo propovedamo Evanđelje Božije, propovedamo sa velikom borbom, boreći se i levo i desno sa svima lažima, sa svima demonima, sa svima smrtima. Jer nema laži koja se može održati pred našom božanskom istinom, ni nepravde koja se može održati pred našom božanskom pravdom, ni smrti koja se može održati pred našom božanskom pravdom, ni smrti koja se može održati pred našim božanskim, besmrtnim životom.
Ustvari, Evanđelje Božje se uvek „sa velikom borbom“ propoveda u ovom svetu. Zašto? Zato što ovaj svet leži u zlu, i neće božansko dobro, neće božansku istinu, neće božansku pravdu, neće božanski život. Zaluđen slastima greha i zla, ovaj svet neće istinitog Boga i Njegovo Evanđelje, koje leči od greha i zla, i koje nudi spasenje od đavola i daruje večne slasti Nebeskog Carstva. Koliko borbe treba voditi, da se jedna duša probudi iz grehovnog mrtvila na vaskrsenje iz mrtvih i novi život u vaskrslom Gospodu! O, kako je teško duše zaspale u smrti razbuditi na život večni, i omileti im život večni! Ali u tome nam sam Gospod pomaže: nevidljiva blagodat Božja nevidljivo budi iz smrti, grehom umrtvljene duše, i diže ih iz grobne tame, i uvodi u svetlost vaskrsenja i novog, večnog života. Jer mi apostoli, i mi smo ljudi, nemoćni pred smrću kao i vi. Ali, vaskrsli Gospod je taj koji iz nas i kroz nas dёla Svojom svepobednom vaskrsiteljskom silom, te i mi Njime postajemo jači od svake smrti i svakog greha i svakog đavola. Eto zbog čega mi svuda i svagda neustrašivo propovedamo Njegovo Evanđelje. Njegovo Evanđelje? Ta tu je sva istina svih svetova – Sveistina; jedina Sveistina koja važi i za Boga, i za anđele, i za ljude, i za sve tvari! Njegovo Evanđelje? Ta to je i sva pravda svih svetova, – jedina Svepravda; i sav život svih svetova, – jedini Sveživot! Njegovo Evanđelje? Sav istiniti, jedini istiniti Bog i Gospod svih svetova, i sva Njegova božanska savršenstva.
 
2,3
 
Zato propoved naša sva je od Istine, sva od Pravde, sva od Boga istinitog; u njoj nema ni trunke prevare; ni trunke nečistote, ni trunke lukavstva. Ako nije tako, onda pokažite makar senku od prevare, ili od nečistote, ili od lukavstva u onome što vam propovedamo kao Evanđelje Hristovo. Pa ne samo vi, nego i niko od najogorčenijih neprijatelja Evanđelja Hristova ne može pronaći u njemu ni trunke nepravde, ni trunke nečistote, ni trunke lukavstva. Zašto? Zato što je Evanđelje Hristovo – vascelo od Boga, od Sveistine, od Svepravde, od Sveljubavi, od Sveživota, i ono ne trpi u sebi ništa što je od laži, od nepravde, od mržnje, od greha, od smrti. Mi apostoli naučeni smo Duhom Svetim, da se pri propovedanju Evanđelja Hristova ne sme upotrebljavati nikakva prevara, nikakva nečistota, nikakvo lukavstvo, nikakvo nasilje. Božansko Evanđelje ima svoja božanska sredstva: sva su ona čista, sveta, besprekorna. I samo kroz ta sredstva Evanđelje Božje projavljuje svoju čudesnu i čudotvornu i spasonosnu silu, koja čudodejstvuje u dušama vernih, ispunjujući ih božanskom istinom, božanskom ljubavlju, božanskim životom, i time ih spasavajući od svake smrti, greha i zla. A čim ljudi Božansko Evanđelje Hristovo hoće da propovedaju i ostvaruju nebožanskim sredstvima, odmah se sila Evanđelja Božjeg povlači, i Evanđelje postaje samo knjiga, samo reči napisane, u kojima nema „sile i Duha“ koji i ostvaruju Evanđelje u dušama ljudskim. Jasno je iz večnog Evanđelja Božjeg: nikakvo se božansko dobro ne može ostvariti zlim sredstvima; zlo nikada ne vodi i ne privodi dobru, tako ni laž – istini, ni nepravda – pravdi, ni đavo – Bogu.
 
2,4
 
Znajući to, mi apostoli u najvećoj smernosti sve prepuštamo Bogu. Mi prejasno znamo: u Evanđelju Božjem i sadržina i sredstva, sve je od Boga. A od nas – bezuslovna poslušnost Bogu, kroz svesrdnu veru i ljubav i molitvu i post i krotost i nadu i trpljenje i svesmernost. Kao ljudi, i mi smo apostoli sušta slabost i nemoć i lelek – pred smrću, pred grehom, pred đavolom. Ali kao izabranici Božji, mi Gospodom i Bogom Isusom Hristom postajemo jaki i moćni i silni, i to svejaki, svemoćni, svesilni pred svakom smrću, pred svakim grehom, pred svakim đavolom. Od Njega nam je sva moć, sva sila, sva jačina, zato i propovedamo Evanđelje, ne kao ljudima ugađajući nego Bogu koji ispituje srca naša. Stalno pod svevidećim okom Božjim, naša srca ne smeju imati u sebi ni prevare, ni nečistote, ni lukavstva. Mi apostoli ne znamo ni za kakvo čovekougađanje; naš je sveti poziv: da svuda i svagda u svemu ugađamo samo Gospodu i Bogu i Spasu našem Isusu Hristu.
 
2,5
 
Zato se nikada, kao što znate, ne poslužismo laskavim rečima, niti vam Evanđelje propovedasmo iz uzroka lakomstva. Vi ste sami svedoci tome. A što je za nas najvažnije: Bog je svedok tome. Mi nikada ne laskamo grehovnim slabostima ljudskim, nego ih lečimo evanđelskim lekovima, koji su često veoma gorki. Nama je tuđe svako koristoljublje, jer se Evanđelje Hristovo ničim zemaljskim ne može isplatiti. Ta mi smo svebogati bogataši: imamo u sebi, oko sebe, i nad sobom – jedinog istinitog Boga i Gospoda, i sa tim sva neprolazna božanska blaga. Šta nam onda ljudi mogu dati što mi ne bismo imali; da li slavu, da li istinu, da li pravdu, da li večni život, da li večnu radost, da li večno blaženstvo? Sve to sa Hristom mi imamo u izobilju; a ljudi bez Hrista toga nemaju, niti mogu drugome dati.
 
2,6
 
Zato mi ne tražimo slave od ljudi, ni od vas ni od drugih. Slava ljudska? koja je to slava koju ljudi mogu imati i dati, a da sutra ne postane plen groba i smrti i crva i smrada i stida? Sve što je ljudsko, ako je bez Boga, neminovno se ranije ili kasnije pretvara u smrad: u smrad se pretvara i slava ljudska, i istina ljudska, i pravda ljudska, i savest ljudska, i duša ljudska, i vascelo biće ljudsko. Samo sa Bogom, sve što je ljudsko preobražava se, postaje sveto, uzvišeno, božansko, slavno: preobražava se i postaje svetom i savest ljudska, i duša, i telo, i volja, i pravda ljudska, i istina ljudska, i ljubav ljudska, i dobrota ljudska, i besmrtnost ljudska. I tako sve to postaje slavno Božjom slavom.
 
2,7
 
A mi apostoli mogli smo vam biti na teretu time što bismo, iako smo ljudi, zahtevali od vas da nam odate slavu kao hristonoscima, kao propovednicima Evanđelja Božjeg, kao poslanicima Hristovim koji vam blagoveste i daju spasenje, i sve čudesne i čudotvorne sile koje ono sadrži. Ali mi to ne učinismo, jer je naša večna slava – Gospod Hristos. Zato sve što mi od vas hoćemo i na zemlji i na nebu jeste: da slavite Gospoda Hrista kao Jedinog Boga i Jedinog Spasitelja. Čineći to, vi ćete i nas posredno proslaviti, nas koji vam donesmo Evanđelje Hristovo, i samog Gospoda Hrista. Ljudi postaju istinski slavni samo Gospodom Hristom, a svaka ljudska slava mimo Hrista pretvara se na kraju svih krajeva u bič stida kojim slavljenici ljudski moraju sami sebe nemilosrdno bičevati.
Zbog svega toga mi bismo blagi među vama, kao što dojilica nežno neguje svoju decu. I zar ona od odojčadi traži hvalu i slavu? A vi ste deca naša, duhovna odojčad naša, koju mi hranimo mlekom nebeskih istina evanđelskih, sve dok ne odrastete i ne porastete u Hristu. A tada? Tada ćete sami uvideti da vam nikakva slava od ljudi nije potrebna. Pri tome ćete svim bićem svojim osećati da je „jedino potrebno“ – ἑνὸς δέ ἐστι χρεία (Lk. 10,42) i vama, i nama, i svima ljudima u svima svetovima: nezamenljivi Bog i Gospod Isus Hristos, i Njegovo čudesno i svespasonosno Evanđelje. A sve što nije On, što ne dolazi od Njega, što ne vodi Njemu, što ne služi Njemu, sve je to i smrad i stid i smrt i pakao i muka i očaj. Kuda ćeš, čoveče, bez Hrista? O, znaj! znaj! znaj! bez Njega se moraš survati u bezbroj očajanja, u bezbroj smrti, u bezbroj užasa, u bezbroj paklova! Pa ako se i sve to desi s tobom, znaj i onda: da opet jedino On pruža k tebi ruku pomoći i u svima tvojim očajanjima, i smrtima, i paklovima, i mukama. Samo je potrebno da i ti svoju pružiš k Njemu, pružiš kroz jedno vapajno, kroz jedno pokajničko: Gospode, pomiluj! I On će se nesumnjivo smilovati na tebe, i izvući te iz svih očajanja, vaskrsnuti te iz svih tvojih smrti, izvesti te iz svih tvojih paklova. Jer je neizmerno milostiv i besprimerno žalostiv, a došao je među nas da spase one koji su izgubljeni u gresima, u smrtima, u mukama, u očajanjima. On uvek zabrinuto traži izgubljenu ovcu. A koja to duša ljudska nije izgubljena u prašumi grehova, i neznanja, i zabluda, i smrti, kako lično svojih tako i opštečovečanskih? I On, vaistinu Jedini Čovekoljubac, krotko i blago zove svakoga, zove sve: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako“ (Mt. 11,28-29).
Tako On zove, a ti se odazovi verom u Njega, i – bićeš spasen, spasen od svih smrti, od svih užasa, od svih muka, od svih paklova. To je sigurno, i sigurnije od svega najsigurnijeg u našem zemaljskom svetu. Jer niko ne voli tako ljude kao On. Ustvari, On je Jedini Čovekoljubac u rodu ljudskom. Zašto? Zato što On jedini spasava ljude iz smrti i pakla, i daje im život večni i raj; zato što On jedini ima i s ljubavlju daje ljudima Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večno Dobro, Večnu Radost. A ko to drugi može dati rodu ljudskom? Niko od ljudi, niko od svih lažnozvanih i samozvanih bogova. Zato je Bogočovek Hristos ustvari Jedini Čovekoljubac. To Mu i daje pravo, jedino Njemu u vascelom rodu ljudskom, da od nas ljudi zahteva da Ga svaki većma ljubi negoli oca ili mater ili braću ili sestre ili decu ili ma koga od ljudi i bića ili ma šta od stvari.
 
2,8
 
Tom bogočovečanskom čovekoljublju naučio nas je On sam – Jedini Čovekoljubac: On nam je toliko omileo dušu ljudsku, biće ljudsko, da je za nas u svima svetovima najveća vrednost, posle Gospoda Hrista, duša ljudska, biće ljudsko. U tom svetom čovekoljublju je svo Evanđelje Hristovo, i sve biće naše, biće nas apostola Njegovih. Njega radi mi predajemo sebe na sve muke, na sva stradanja, na sve smrti. Jer svu našu beskrajnu ljubav prema Gospodu Hristu, sam On čudesno i čudotvorno pretvara u sveto čovekoljublje, te mi Njime i kroz Njega i zbog Njega i volimo ljude bezmerno i neizmerno, božanski bezmerno i božanski neizmerno, volimo ih i u gresima njihovim, i u smrtima njihovim, i u paklovima njihovim. Samo da bismo ih spasli od svega toga, spasli Jedinim Spasiteljem i Jedinim Evanđeljem spasenja. Jer naš je sveti poziv: da grešnike spasavamo od greha, a ne da ih ubijamo zbog greha; da grešnike izbavljamo od smrti, a ne da ih osuđujemo na smrt; da grešnike vadimo iz pakla, a ne da ih guramo u pakao.
Takvo je Evanđelje našeg čudesnog Spasitelja. Ono nas je i k vama dovelo, i k vama ljubavlju božanskom i čovekoljubljem božanskim ispunilo. I mi smo vas tako rado imali, da smo gotovi bili dati vam ne samo Evanđelje Božje, nvgo i duše svoje, duše – u kojima je sve Hristovo, a ništa naše. Jer u nama – i nema nas samih, već sve i u svemu Hristos Gospod. I vi ste to osetili; i uvideli da mi vama želimo i nudimo najveće dobro i najveće blago, jedino večno dobro i jedino večno blago, i primili nas kao takve, kao donosioce Spasitelja i spasenja. Zato ste nam veoma i omileli. I kako da nam ne omilite, kada ste zavoleli čudesnog Gospoda i Spasitelja, i u Njemu spasenje svoje i duše svoje, a preko toga i nas apostole Njegove.
 
2,9
 
To vaše hristoljublje u nama je još većma rasplamtilo naše sveto čovekoljublje, i mi smo radi vašeg spasenja s najvećom radošću podnosili svaki trud i svaku muku: dan i noć radeći, da ne budemo na teret nikome od vas, propovedasmo vam Evanđelje Božje. Pri tome mi smo molitveno želeli jedno: da vi svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom zavolite Gospoda Hrista, i predate sebe Njemu; a da nas i ne primećujete, nego vascele sebe predate vascelom Gospodu i Spasitelju, da On čudotvornom blagodaću Svojom izvrši spasenje duša vaših, ispunjujući ih Sobom i Svojim božanskim životom. Jer, uselivši se verom u srca vaša, On kroz svete tajne i svete vrline postepeno razliva po vašim dušama blagodatne božanske sile koje ih preobražavaju, osvećuju, obožuju, ohristovljuju, otrojičuju, i tako spasavaju od svake smrti, od svakog greha, od svakog đavola. Spasenje, to je sveti život, novi život u Hristu, život u svemu božanskom, večnom, nebeskom.
 
2,10
 
Naša je hrišćanska dužnost, svedužnost: da budemo sveti u vascelom životu svom, pravedni i besprekorni. A da budemo takvi, mi moramo danonoćno raditi na sebi, raditi verom, raditi molitvom, raditi postom, raditi milostinjom i svakom drugom evanđelskom vrlinom. Da to pak mi ljudi, mi hrišćani, možemo stvarno postići, vi ste se sami osvedočili. Jer vi ste svedoci i Bog, kako sveti i pravedni i besprekorni bismo vama koji verujete. Zašto? Da biste se i vi ugledali na nas, i postali revnosni podražavaoci nas, i Gospoda Hrista preko nas, Gospoda koji dela i čudotvori u nama.
 
2,11-12
 
Gospod s neba je postao čovek na zemlji, i živeo u čoveku, čovekom i radi čoveka, da bi pokazao ljudima i dao im sile da i oni žive Bogom, u Bogu, radi Boga. Sišavši s neba, živi Gospod i Bog sneo je na zemlju i sav božanski život, sa svima njegovim silama, da bi ljudi, sjedinjujući se s Njim u Duhu Svetom blagodatno kroz svete tajne i svete vrline, usvojili taj božanski život i živeli njime na zemlji, pa i posle smrti nadalje kroz svu večnost. U naš ljudski život je kroz Adamov greh, i kroz ostale ljudske grehe, ušla smrt sa svima silama zla i pakla, te se naš bogoživot, na koji smo bili sazdani, postepeno pretvarao u đavoživot. Tu se vršio veoma složen i zamršen životni proces: misao čovekova, sazdana Bogom da se dobrovoljno razvije u neizmenljivu bogomisao, postupno se putem dragovoljnog greholjublja preobražavala u đavomisao; tako isto i osećanje – u đavoosećanje; i sva duševna i telesna delatnost – u đavodelatnost. I živeći tobož svoj čisto ljudski samostalni život, mi smo ustvari doživljavali greh u svima njegovim promenama i menama i razvojima. Ili bolje: kroz naš život živeo je greh u svoj raskošnosti svoje demonske prirode. Zar niste i vi, i ja, i svaki od nas, posle učinjenog nekog greha i zla, kao razbudivši se iz nekog sna govorili sebi: Da, dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim; a kad činim ono što neću, već ja to ne činim nego greh koji živi u meni (Rim. 7,19-20). Greh se toliko odomaćio u našoj duši, u našem srcu, u našoj volji, u našoj savesti, u našem vascelom biću, da sav život naš teče u otrovnoj magli greha, i roji iz sebe grehočežnjive misli, koje se postepeno razvijaju u đavomisli, roji grehočežnjiva osećanja koja se postepeno razvijaju u đavoosećanja, roji grehočežnjiva dela koja se postepeno razvijaju u đavodela. Jer greh, i najveći i najmanji, jeste živa đavolja sila. Osim toga, vascelom suštinom svojom greh je život đavola, jer đavo grehom živi, grehom misli, grehom oseća, grehom dёla, grehom besmrtuje, grehom večnuje. Rečju: đavo je đavo grehom. Otuda, greh je pre svega i iznad svega duhovna demonska sila, sila mentalna, racionalna, mislena, koja se na putu kroz svoj život preboražava u najraznovrsnije vidljive i nevidljive oblike. No pri svim tim preobražajima greh uvek ostaje i uvek jeste đavolja sila: đavosila, đavoživot, đavomisao, đavoosećanje.
Zbog toga je sam Gospod sa vascelim Božanstvom Svojim postao čovek, i javio se kao Bogočovek, i kao Bogočovek izvršio spasenje čoveka od greha, od smrti, od đavola: spasenje od đavoživota, od đavomisli, od đavoosećanja, od đavodelatnosti. Kako? Bogoživotom, bogomišlju, bogoosećanjem, bogodelatnošću. To je On izvršio, i mogao izvršiti samo kao Bogočovek, jer bi pri svakom drugom načinu spasenja čovek ostao nespasen. Samo sav čovek, sjedinjen sa vascelim Bogom, mogao se, i može se spasti đavola, i njegove strašne dvosile: greha i smrti. A čovek se jedino u Bogočoveku sjedinjuje sa vascelim Bogom, koji ga kao svemoćan i spasava od đavola i svih njegovih čovekoubilačkih sila. Zato je spasenje čoveka podvig ovaploćenja Boga u čoveku, podvig obogočovečenja Duhom Svetim: čovek dobrovoljno pomoću blagodatnih svetih tajni i svetih vrlina ovaploćuje u sebi Bogočoveka Hrista, Jedinog Spasitelja ljudi od greha i smrti i đavola. U tom beskrajno složenom podvigu obogočovečenja sebe, čovek živi Bogom, misli Bogom, oseća Bogom, dela Bogom: njegov se život blagodaću Duha Svetoga pretvara u bogoživot, njegova misao – u bogomisao, njegovo osećanje – u bogoosećanje, njegova delatnost – u bogodelatnost. Kao što čovek robujući grehu – živi grehom, tako i služeći Bogu – živi Bogom. I kao što je čovek, dok god je van Bogočoveka i bez Bogočoveka, uvek svoje vrste đavočovek; tako je Hristov čovek, verom i ljubavlju i svetim pričešćem i svetim pokajanjem, uvek svoje vrste blagodatni bogočovek. Sav svoj život hrišćanin vodi i rukovodi Bogočovekom, nikada čovekom. Jer on svim bićem oseća da je van Bogočoveka sve sam greh, sve sama smrt, sve sam užas, sve sam pakao.
Život van Bogočoveka nedostojan je čoveka, pravog čoveka – hrišćanina. Jer u njemu uvek delaju i vladaju nevidljive ili vidljive sile greha i zla, koje su svagda, posredno ili neposredno, od đavola. Samo život po Bogočoveku, i u Bogočoveku, i radi Bogočoveka – dostojan je čoveka: jer takav život jedino i daje čoveku Večnu Božansku Istinu, Večnu Božansku Pravdu, Večnu Božansku Ljubav, Večni Božanski Život, Večnu Božansku Radost, i čovek doživljuje sebe kao čudesnu božansku blagovest i neizrecivu radost. Stoga je za hrišćanina pravilo nad pravilima i zakon nad zakonima: živeti dostojno Boga – ἀξίως τοῦ Θεοῦ. A tako se živi? Kada se živi životom Bogočoveka Hrista: jer On je i postao čovek, sišavši sa nadnebesnih visina, da nama ljudima na zemlji pokaže šta je i kakav je život Božji, kako Bog živi u zemaljskim i čovečanskim uslovima. I to nam je pokazao na najsavršeniji i najočigledniji način. I mi od Njega i Njime znamo kako se može stvarno voditi božanski život u telu čovečijem i u zemaljskim uslovima. Živeti Njegovim Božanskim Evanđeljem, to je – živeti dostojno ovaploćenog Boga: „Vladati se dostojno Evanđelja Hristova“ (Flb. 1,27); ispunjavati božanske zapovesti evanđelske, to je – živeti dostojno Boga; hraniti vascelo biće svoje svetim božanskim tajnama i vrlinama evanđelskim, to je – živeti dostojno Boga. Jednom rečju: doživljavati Gospoda Hrista Bogočoveka kao dušu svoje duše, i srce svoga srca, i savest svoje savesti, i volju svoje volje, i biće svoga bića, to i jeste – živeti dostojno Boga. Zato, za svaku svoju misao, za svako svoje delo, za svaki svoj postupak, za svako svoje osećanje, uvek pitaj sebe: je li ono dostojno Hrista Boga? da li bi to moglo biti Njegovo? ne bi li se On postideo ove moje misli, ovog mog osećanja, ovog mog dela, kao nedostojnih Njega?
Živeti dostojno Boga, misliti dostojno Boga, osećati dostojno Boga, raditi dostojno Boga, – takav je život hrišćanina u ovom i u onom svetu. A takav se život neprekidno vodi u Bogočovečanskom Telu Hristovom, Crkvi: tu svi blagodatni sutelesnici toga svetog tela žive večnoživim Bogočovekom, i misle Njime, i osećaju Njime, i delaju Njime, uvek u svetoj bogočovečanskoj zajednici „sa svima svetima“ (Ef. 3,18), rastući zajedno sa njima svaki za sebe „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,12-13). Zato je taj blagodatni bogoživot i lak u Crkvi, lak blagodaću i molitvama svih svetih, koji svakoga od nas danonoćno pomažu u njegovom podvigu samoobogočovečenja. Takav život odvodi ljudsko biće iz carstva greha, zla, đavola i srama u carstvo Božje istine i ljubavi i pravde i slave. A to carstvo Božje počinje još ovde na zemlji, počinje u Crkvi Hristovoj. Jer gde je Bog, tu je i carstvo Božje. A Bog i Gospod Hristos je sav u Crkvi Svojoj, i sa Njime i svi sveti anđeli, i svi svetitelji: i u njima Večna Istina Božja, Večna Pravda Božja, Večna Ljubav Božja, Večni Život Božji. Živeti „sa svima svetima“ tom Večnom Istinom, tom Večnom Pravdom, tom Večnom Ljubavlju, tim Večnim Životom, i jeste – živeti dostojno Boga, dostojno Boga i na nebu i na zemlji: jednog i istog Boga i na nebu i na zemlji – čudesnog Bogočoveka Isusa Hrista.
 
2,13
 
Svaka reč ovaploćenog Boga jeste reč Božja. Takvo je Evanđelje Gospoda Hrista: u njemu je sve sama reč Božja. Mi je kao takvu primismo od Gospoda Hrista, kao takvu je i objavljujemo. A vi je kao takvu i primiste. Toga radi i mi zahvaljujemo Bogu bez prestanka što vi reč Božiju, koju čuste od nas, primiste ne kao reč čovečiju, nego, što ona zaista i jeste, kao reč Božiju. – U čemu je razlika između reči Božije i reči čovečije? U tome što reč Božija uvek ima u sebi životvornu, delotvornu silu: ona uvodi u postojanje i daje život. Setite se: „I reče Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost“ (1. Mojs. 1,3). Reč Božja ima tvoračke sile: stvara sunca, zvezde, zemlju, životinje, bilje, i sav vidljivi svet. Ali isto tako ona stvara i duhovni svet, i daje život i duhovnim bićima. Otkuda to? Otuda što sam Gospod Hristos i jeste Bog Logos = Bog Reč: i u Njoj sve stvaralačke, sve životvorne, sve čudotvorne sile Božanske. Eno, On rečju vaskrsava mrtvog Lazara, mrtvu Jairovu kćer, mrtvog sina Nainske udovice! Eno, On rečju izgoni đavole! Evo, On rečju isceljuje od gube i od svakovrsnih bolesti! Sva svemoć Njegova prisutna je u svakoj reči Njegovoj božanskoj. Gledajući čudesa koja Gospod Hristos čini rečju Svojom, očevidci se zapanjeni pitaju: „Kakva je to reč – τίς ὁ λόγος οὗτος -, da vlašću i silom zapoveda nečistim duhovima i izlaze?“ (Lk. 4,36). Reči Njegove imaju večnu silu, jer su reči večnoga Boga. Zato – nebo i zemlja proći će, a reči Njegove neće proći (Lk. 21,33; Mt. 24,35). On je „silan u delu i reči“ (Lk. 24,19). Ne samo to, nego pošto je Bog, u Njemu je život – Sveživot, u Njemu svetlost – Svesvetlost (Jn. 1,4). Zato su reči Njegove „duh i život“ (Jn. 6,63). Njegova reč uvek čudotvorno radi, dёla. Naročito u onima koji veruju. Posejana u srcima njihovim, ona raste i radi svojom urođenom bogočovečanskom stvaralačkom i životvornom silom. Tom svojom preobražajnom i plodotvornom silom ona prerađuje, preobražava i oplođuje duše, te one donose božanski rod, mnogi rod (sr. Lk. 8,15). Svojom božanskom silom reč Božja spaljuje sve trnje u duši, sve prljavštine i poganštine; osvećuje dušu, obožuje je, jer je ispunjuje onim što je božansko i večno i bogočovečno.
 
2,14
 
Živo i besmrtno telo Bogočoveka Hrista, Crkva je u našem zemaljskom svetu živi i besmrtni svedok prisustva živog i istinitog Boga na zemlji. U njoj živi sav Bog, sa vascelim Božanskim dobrom, zato i ustaje na nju svo zemaljsko zlo; živi sa vascelom Božanskom pravdom, zato i kidiše na nju svaka zemaljska nepravda; živi sa vascelim Božanskim životom, zato i jurišaju na nju sve zemaljske i paklene smrti. Nije nikakvo čudo što hrišćani stradaju u ovom svetu, i to najčešće od svojih sunarodnika. Prva Crkva u Jerusalimu stradala je najpre i najviše od Jevreja, iako su prvi članovi njeni bili sve sami Jevreji. Tako i vi, Solunski hrišćani, postradaste od svojih sunarodnika. Zašto? Zato što je kroz vas granulo u njihovu tamu sunce Hristove istine i pravde, a njihova laž i njihova nepravda morale su ustati na vas, jer im se ne umire. No pod suncem Hristove istine i pravde umire svaka laž, svaka nepravda, makar se skrivale duboko-duboko i daleko-daleko u svojim tminama i pomrčinama. A postradaste od svojih sunarodnika još i zato što se nama darova vera u Hrista, ne samo da verujemo u Njega nego i da stradamo za Njega (sr. Flb. 1,29). Vera u Njega – to je život u Njemu i radi Njega. A Njega – Jedinog istinitog Boga, zar mogu trpeti, zar mogu ne goniti lažni bogovi, lažne nauke, lažne filosofije, i njihovi zaslepljeni sledbenici? A postradaste još i zato, da biste u samom početku osetili kako su stradanja za Hrista laka i slatka; laka i slatka po sili koju Gospod razliva po dušama svih svojih vernih, te se raduju svakom stradanju za Njega.
 
2,15
 
Ko u ovaploćenom Bogu i Gospodu Isusu Hristu ne vidi Jedinog Spasitelja i Mesiju sveta, zar je uopšte okat, zar uopšte ima vida? O, ta to su najuporniji slepci, koji u slepilu svom imaju jedinog vođu kroz ovaj Božji svet. Takvi su, na prvom mestu, bogoborni Jevreji. Iako je Gospod Hristos najočiglednije ovaploćenje i najsavršenije oličenje svih mesijanskih proroštava svetih proroka Božjih, oni – i Gospoda ubiše, kao što su ranije ubijali Njegove blagovesnike, proroke i pravednike starozavetne. A kada čudesnog Gospoda raspeše, kako neće goniti nas i vas, sledbenike Njegove? Oni Bogu ne ugađaju, jer Boga ukloniše iz svoje sredine, ubivši Ga. A i kako mogu ugađati Bogu, kada su zli i uporni zloljupci i zlotvori? Neprijatelji Jedinog istinitog Boga u svima čovečanskim svetovima, oni su samim tim i „neprijatelji svima ljudima“. Jer nema većeg neprijatelja za čoveka od ljudi koji mu nedaju da veruje u Jedinog istinitog Boga, i da žive Njime i radi Njegove Božanske istine i pravde. Nedajući mu to, oni ga lišavaju i večnog života i večne istine. A ima li ubistvenijeg i zlikovačkijeg i krvoločnijeg i čovekomrskijeg neprijateljstva od tog?
 
2,16
 
Neprijatelji Jedinom Spasitelju sveta, i zbog toga neprijatelji svima ljudima, oni nam brane da neznabošcima propovedamo Spasitelja i spasenje. A to? To je najveći greh od svih ljudskih grehova. Lišiti čoveka Spasitelja, – to je ostaviti ga zanavek u smrti, u grehu, u đavolu, u paklu, u laži, u zabludi, u večnoj tami. Istinski prijatelj je čoveku samo onaj koji mu želi spasenje od greha i smrti i pakla. A istiniti je Bog čoveku samo onaj koji mu daje spasenje od greha, od smrti, od pakla. I time – najveći prijatelj čoveku. Da, Jedini istiniti Spasitelj i jeste jedini istiniti prijatelj čoveku, svakom čoveku, i vascelom rodu ljudskom. A hristoborni Jevreji, goneći Jedinog istinitog Mesiju i Spasitelja, dopunjuju do vrha meru grehova svojih, uspešno se takmiče sa hristobornim pretcima svojim koji su ubijali proroke Božje. Ali ih naposletku postiže gnev Božji: krv ubijenog Gospoda već je na njima, i to na njima po njihovoj sopstvenoj želji, jer su vikali tražeći Njegovu smrt: „krv njegova na nas i na decu našu“ (Mt. 27,25). I ta božanska krv već radi, peče im i sagoreva duše, da ih najzad potpuno razori, sve im popali i poruši, i raseje ih po celome svetu sa kainovskim žigom na vascelom biću njihovom. Bogoubice – sami su navukli na sebe gnev Božji. No u svom bogoubilačkom besu, bogoubice se na kraju krajeva pretvaraju u samoubice. Sudbina Jude je neizbežno njihova sudbina. Jer ubijajući Boga, oni istoga trenutka ubijaju dušu u sebi, postaju duhovne samoubice. Sasvim je prirodno da duhovni samoubica postane i fizički samoubica. Jer kad je ubio ono što je najvažnije u svetu – Boga, i dušu koja je najvažnija posle Boga, kako da ne ubije telo koje je daleko manje važno od duše? Bogoubice su ustvari najopasnije čovekoubice. Jer ubijajući, ili sprečavajući veru u Jedinog istinitog Boga, oni vrše pokolj ljudskih duša. A duša čovekova živi jedino verom u istinitoga Boga, i umire kada je ta vera napusti. Jer izvor, jedini izvor života za dušu ljudsku jeste Bog živi i istiniti.
 
2,17
 
Šta je bogatstvo za nas apostole, za nas hrišćane? Biti sa Hristom Bogom. A šta je siromaštvo? Biti lišen Hrista Boga (sr. Jn. 14,18). Mi se apostoli osećamo kao siročad kad se, makar i privremeno, obretemo daleko licem od hristonosaca, od hrišćana. Jer mi imamo jednu vrhovnu želju: da sve ljude privedemo Hristu Bogu, i time ih obogatimo nepropadljivim bogatstvom, koje ne može ni moljac nagristi, ni rđa pokvariti, ni smrt oteti, ni đavo ukrasti. Tako i kad smo daleko od vas, Solunskih hrišćana, mi se osećamo osiroteli. Jer u vašoj sredini, mi i sami postajemo bogatiji od vaše vere u Hrista, od vaše ljubavi prema Hristu, od vaše molitve ka Hristu, od vašeg posta, od vaše milostinje, od vašeg trpljenja za Hrista. Svaka verujuća duša naše je bogatstvo; a mnogo vaših verujućih duša, – o! koliko je to bogatstvo za nas! I tog bogatstva mi smo sada lišeni na neko vreme; ali smo srcem sa vama, kraj vas, u vama. No da bi radost naša bila potpuna, i bogatstvo naše preizobilno, mi čeznemo da se i licem obretemo među vama: da udružimo naše svete vere, naše svete ljubavi, naše svete molitve, naše svete postove, naše svete radosti, i tako zanavek osiguramo sebi spasenje od svakog greha, od svake smrti, od svakog pakla.
 
2,18
 
„Zato htedosmo da dođemo k vama, naročito ja Pavle, jednom i drugom, ali nas oba puta omete Satana“.Satana? Da, jer on ni protiv koga toliko ne ratuje koliko protiv nas, Hristovih apostola. Za njega – mi smo najveća opasnost, jer propovedamo i dajemo ljudima Jedinog Spasitelja i jedino spasenje, od koga? Od njega – Satane: i od mračnih sila njegovih, pomoću kojih on drži ljude u svojoj vlasti: od greha, od smrti, od svakoga zla. Iako mi imamo od Gospoda vlast nad svima đavolima, i nad samim vrhovnim knezom njihovim – Satanom, ipak nam on ponekad omete poneki naš posao ili nameru. Ne zato što je on jači od nas, od Gospoda Hrista u nama, nego da bi se pokazalo da smo i mi apostoli – ljudi, i da bismo i mi sami osećali i znali slabosti ljudske prirode. I da bismo uvek bili svesni: da je naša sila i vlast nad đavolima – od Gospoda Hrista, a ne od nas samih ili od ljudi uopšte. I da bismo se uvek svim srcem i svim umom pružali ka Gospodu – molitvom, nadom, postom, ljubavlju, smirenošću, trpljenjem, uzdasima, suzama.
 
2,19
 
Nama apostolima Gospod je dao preizobilnu blagodat za propoved Evanđelja. Mnogo nam je dano, zato će se mnogo i tražiti od nas na dan Suda. Pa i vas će Gospod tražiti od nas, vaše duše, vaše spasenje. I mi, propovedajući vam Gospoda i Spasitelja Hrista, spasavamo vas blagodaću svetih tajni i svetih vrlina, i tako pripremamo vaše duše za carstvo Gospoda Hrista i za večni život. I vas spasene mi ćemo pokazati Gospodu Hristu. I tako opravdati apostolstvo naše, i darove apostolstva, i pokazati da ti darovi nisu bili uzalud u nama. Zbog toga ste vi naša nada pred Gospodom, i naša radost, i naš venac slave. I ne samo vi, nego i svi koje mi apostoli budemo priveli Spasitelju i spasenju.
 
2,20
 
Da, vi ste naša slava i radost: vi – vašim svetim životom, vašim svetim dobrodeteljima, vašom evanđelskom verom i ljubavlju i nadom i molitvom i postom i trpljenjem i smirenošću i krotošću. I ukoliko se to u vama množi vašom revnošću i trudom, utoliko vi postajete sve veća i veća slava naša i radost naša.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Po mom skromnom mišljenju ovo je Avino najjasnije u najkraćim crtama objašnjenje Dobre Vesti Hrišćanstva (1Sol. 4-18). Velikim Svecima nisu potrebne mnoge reči. Čovek ima osećaj, da sam Apostol Pavle šapuće AVI Justinu u uvo, a Prepodobni Svetac to zapisuje. Sveti Avo, moli Gospoda za grešnog Damjana.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *