НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА [1]
 
У в о д [2]
 
Живот на земљи пореклом је с неба; живот човечји пореклом је од Бога. Пракорењем својим живот сваког људског бића, и свих бића уопште, сакривен је у неизмерним дубинама неба и у тросунчаним бескрајностима Трисветог Божанства. Тајна живота и најмањег и највећег, и најпростијег и најсложенијег бића на земљи у суштини својој света је, небеска је, логосна је, тројична је. Живот једне инфузорије[3] није мање тајанствен и загонетан од живота једног људског бића или од живота једне ласте, славуја, тигра, лава. Живећи, свако живо биће је самим тим стално у вези са праизвором живота, сваког живота – Богом Логосом. Само, свако по мери своје Богом му дане мере живота. Свако живо биће на свој сопствени начин доживљује и развија своју логосност самим својим постојањем. Сложенија бића доживљују логосност своју на сложенији и драматичнији начин, а најсложенија – на најсложенији начин. Нема сумње човек је најсложеније биће на земљи, зато он најсложеније и најдраматичније и доживљује свој живот. И када човек доследно трага за тајном свога живота, она га неминовно одвуче у горње, небеске светове, ка Богу и свему Божјем. И никако и никада човек није у стању да живот свој, и живот на земљи уопште, објасни без Бога, без неба. Сва је тајна, света тајна нашег људског живота, не у нама људима, већ у Богу и Господу на небесима. Зато је небески Бог и постао човек, и јавио се на земљи као Богочовек Исус Христос, да нам објасни тајну живота, и да нас научи главној, свеглавној истини: да је живот човечији, од почетка до краја, сав од Бога, у Богу, ка Богу, ради Бога. Најбољи, најсавршенији и најочигледнији пример тога јесте сам живот Богочовека Христа. Његов живот на земљи је – свеживот; јер у њему сваки човек може наћи сву пуноћу, сву савршеност, сву бесмртност, сву вечност свога живота; и кроз то и у томе – сву логосност и логичност и божанственост и оправданост свога живота. Без Богочовека Христа живот човечји остаје увек заувек мучна, болна, тужна, а каткад и језива и свирепа и неподношљива и људождерска тајна. Радост живота – немогућа је ван Њега и без Њега; бесмртност живота – немогућа је ван Њега и без Њега; блажена вечност живота – немогућа је ван Њега и без Њега. Само Њиме и у Њему живот човечји побеђује сваку смрт и све смртно, и тиме осигурава вечну радост себи и на земљи и на небу. Онда, само онда је његовој бесмртности име вечна радост, и његовој вечности – вечно блаженство.
Живети „достојно Бога – ἀξίως τοῦ Θεοῦ“ (1. Сол. 2,12), основно је правило еванђелског живота на земљи. Хришћанинов живот на земљи, и у појединостима и у целини, треба да је достојан оваплоћеног Бога, Господа Исуса Христа. Јер Господ и Бог Исус Христос постао је човек, да би сав божански живот постао човечијим. Он у обличју истинског човека показује пуноћу божанског живота на земљи. Пошто „у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно – πᾶν τὸ πλήρωμα τῆς θεότητος σωματικῶς“ (Кол. 2,9), то у Њему живи сав божански живот у границама људске природе. Он је и постао човек, да као Бог да човеку сву пуноћу божанског живота, дајући му божанску Истину и Правду и Љубав и Вечност. Он је стога и објавио да је дошао на земљу: „да свему да живот вечни“ (Јн. 17,2). Од Њега, и Њиме, ми људи сазнали смо јасно и одлучно: да је живот људски сав од Бога, сав у Богу, сав ка Богу, сав ради Бога. Његова је основна благовест: живот је богочовечански подвиг; долази од Бога, и остаје у човеку на сву вечност, кроз богочовечност. Зато је Богочовек Спаситељ објавио: Који верује мене – има живот вечни (Јн. 3,36; 5,24). То значи: нема смрти за њега и у њему, „прешао је из смрти у живот“ (Јн. 5,24), и то прешао још овде на земљи. Зато је сваки хришћанин уствари богочовек по благодати: сав у Христу Богочовеку, од Њега, Њиме, ка Њему, ради Њега. Који се год у Христа крсте, у Христа се облаче. И живот нас хришћана није друго до доживљавање Христовог богочовечанског живота по мери вере наше у Њега, и љубави наше према Њему, и молитве наше к Њему, и поста нашег и милостиње наше и смерности наше и трпљења нашег ради Њега. Отуда су хришћани – „подражаваоци Господа“ (1. Сол. 1,6). Они у васцелом животу свом подражавају никог мање до Господа и Богочовека Христа. Живот човеков је онда прави живот, када је живот у Богочовеку Христу и ради Богочовека Христа, када је – непрекидно угађање Богу (1. Сол. 4,1). Угађајући Богу, човек уствари угађа најпре себи, ономе што је у њему божанско, бесмртно, вечно, богочовечно. Непрекидни живот у Спаситељу и јесте наше спасење: спасење од смрти, од греха, од ђавола. Јер само непрекидним живљењем у Спаситељу ми добијамо од Њега свепобедне божанске силе, помоћу којих побеђујемо сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола. Чудесни Господ и Спаситељ наш, Богочовек Христос „умре за нас, да ми, или стражили или спавали, заједно с њим живимо“ (1. Сол. 5,10).
Новозаветна је благовест над благовестима: живот човечји је богочовечански подвиг. И стога је сваки хришћанин самим својим звањем богочовечански подвижник. Као такав, он је дужан да сваког тренутка доживљује свој живот као богочовечански дар, као богочовечанску истину, као богочовечанску правду, као богочовечанску љубав, као богочовечанску бесмртност, као богочовечанску вечност, као богочовечанску победу над свим оним што је греховно, смртно, ђавоље. И за све то он од чудесног Спаситеља непрекидно добија кроз свете тајне и свете врлине „све божанствене силе“, које су му потребне за богочовечански живот на земљи (ср. 2. Петр. 1,3), јер помоћу њих он постаје „заједничар Божје природе“ (2. Петр. 1,4), тојест обожује се, постаје „бог по благодати“. За остварење богочовечанских циљева Богочовек Христос даје сва богочовечанска средства, и нема еванђелског захтева који Господ Христос поставља човеку, а да му у исто време не даје и божанска средства помоћу којих може тај захтев и остварити у своме животу на земљи.
Доживљавање Спаситеља као живота свога живота, као савести своје савести, као душе своје душе, као ума свога ума, као воље своје воље, и јесте спасење. Другим речима: спасење и није друго него непрекидно освећивање себе светим божанским силама, које се из Спаситеља Духом Светим преливају у душу Његовог следбеника. Те свете божанске силе постепено проничу наше биће, потискујући из њега све што је несвето, греховно, смртно, ђавоље, и зацарујући оно што је божанско, свето, бесмртно, вечно, богочовечно. Шта Спаситељ хоће од нас? – Хоће наше спасење од наших најгорих непријатеља: греха, смрти и ђавола; спасење кроз сједињење Духом Светим са Спаситељем, који једини у роду људском и јесте увек јачи од сваке смрти и од свих смрти, од сваког греха и од свих грехова, од сваког ђавола и од свих ђавола. А сједињење са Спаситељем доноси нам освећење целе наше људске природе – светост. Зато сва воља Божја у односу према нама људима исцрпљује се у једној јединој жељи Божјој: светости нашој. Воља је Божјасветост наша (1. Сол. 4,3); кроз светост – спасење наше; а у спасењу нашем: Вечни живот наш, и Вечна Истина, и Вечна Правда, и Вечна Љубав наша. Отуда Еванђеље Спаситеља нашег Господа Христа није друго него Божји позив нама људима: да одбацимо сваку нечистоту тела и душе, и да осветимо себе помоћу светих тајни и светих врлина. „Јер Бог нас не дозва на нечистоту него у светост“ (1. Сол. 4,7). Као што је од Спаситеља спасење, тако је од Њега, Једино Светог, и освећење. Кроз освећење Он нам даје спасење, и кроз спасење освећење. У самој ствари, све је од Њега, од Његове богочовечанске благодати, а од нас је – наша смирена вера, наша смирена љубав, наша смирена молитва, наш смирени пост, наше смирено трпљење. И у свему томе непрекидно осећање: да је и то „наше“ уствари увек од Њега: нашег свемилостивог и свежалостивог Господа и Спаситеља Исуса Христа (ср. 1. Кор. 15,10).
Ми хришћани само отпочињемо, на земљи наш живот са Господом Христом, да се он у оном свету продужи на све векове векова. Зато је Спаситељ и васкрсао и узнео се на небо: да нама пропути пут за васкрсење из мртвих и за живот вечни на небу. Ми полазимо са земље као са почетног обиталишта и кроз телесну смрт одлазимо душом на небо. А при васкрсењу мртвих, и тела ће се наша сјединити са душама нашим, „и тако ћемо свагда с Господом бити“ (1. Сол. 4,17). „Свагда с Господом бити“, то је свих хришћана врховна чежња – свечежња, врховна жеља – свежеља, врховна молитва – свемолитва, врховна љубав – свељубав. Ми знамо тајну смрти, и немоћ смрти – пред Јединим Победитељем смрти, који њу побеђује и у свима нама, Својим верним следбеницима. Смрт за нас нити преставља страх нити изазива очајну жалост, јер васкрсли Господ нам даје неугасиве светлости која осветљује наш вечни живот на земљи и на небу, и усто нам даје и васкрсне божанске силе помоћу које побеђујемо сваку смрт. Нема смрти за хришћане, зато нема код њих ни неразумне туге ни претеране жалости за умрлима. Сви смо живи, вечито живи у Господу Исусу. Сви наши дани слиће се у онај велики дан Господњи, у који ће Он поново доћи на земљу, да све Своје узме к Себи у Царство љубави Своје, „и тако ћемо свагда с Господом бити“. Зато ми хришћани сваки дан свога живота на земљи ценимо и меримо тим последњим, завршним даном Господњим, у који ће Он судити васиономе свету. Је ли данашњи дан мој упрљан којим грехом, тешко мени! он ће се јавити као мој тужитељ „у онај дан“, у дан Господњи. И ако буде много таких дана мојих, са непокајаним гресима, тешко мени „у дан Господњи“! јер ће тај дан доћи да ми објави да нећу с Господом бити. Сваки дан твој нека је вером и молитвом и покајањем повезан са „даном Господњим“, иза кога настаје блажена вечност наша, коју нам више неће помутити никакав грех, никаква смрт. Зато ми хришћани кроз сваки дан на земљи живимо „даном Господњим“ и ради дана Господњег; зато на земљи живимо небом; зато у времену и простору живимо вечношћу, јер живимо ради Господа вечности. Шта ће нам наудити смрт? шта – људи? шта – ђаволи? – шта богоборци, христоборци, црквоборци? – Ништа, ништа, ништа!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. При корекцији овог авиног „Тумачења 1. посланице Солуњанима Св. апостола Павла“ користили смо издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1986; а за корекцију старо-грчког текста посланице користили смо: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ „Ο ΣΩΤΗΡ“ ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, и интернет издање Myriobiblos – Home of the Greek Bible – Library of the Church of Greece, на линку: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Зор. А. Ст.).

  2. Видети Поговор на крају књиге „Тумачење Посланице Прве и Друге Коришћанима Св. Апостола Павла“ (изд. Ман. Ћелије, Београд, 1983, стр. 481-492), који у свему важи и за ово издање. – Прим. уредника.

  3. инфузорије (латински: infusoria) – трепљаре, наливњаци (једноћелијне, микроскопски ситне животињице сложеног унутрашњег састава, живе у ваздуху, води и другим течностима). – (Зор. А. Ст.).

Један коментар

  1. По мом скромном мишљењу ово је Авино најјасније у најкраћим цртама објашњење Добре Вести Хришћанства (1Сол. 4-18). Великим Свецима нису потребне многе речи. Човек има осећај, да сам Апостол Павле шапуће АВИ Јустину у уво, а Преподобни Светац то записује. Свети Аво, моли Господа за грешног Дамјана.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *