ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА
 
2,1-20
 
1. Сол. 2,1-20: 1 Јер сами знате, браћо, да улазак наш к вама не би узалуд; 2 него пострадавши најпре и осрамоћени бивши, као што знате, у Филиби, ослободисмо се у Богу своме казивати вам еванђеље Божије са великом борбом. 3 Јер проповед наша није од преваре, ни од нечистоте, ни у лукавству; 4 него како нас Бог нађе за достојне да нам повери еванђеље, тако говоримо, не као људима угађајући него Богу који испитује (τῷ Θεῷ τῷ δοκιμάζοντι = куша, проба) срца наша. 5 Јер се никада, као што знате, не послужисмо ласкавим речима, нити из узрока лакомства: Бог је сведок; 6 нити тражисмо од људи славе, ни од вас ни од других, 7 иако смо, као Христови апостоли, могли бити на терету, али бисмо благи међу вама, као што дојилица нежно негује своју децу. 8 Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само еванђеље Божије, него и душе своје, јер сте нам омилели. 9 Јер памтите, браћо, труд наш и муку: дан и ноћ радећи, да не будемо на терет никоме од вас, проповедасмо вам еванђеље Божије. 10 Ви сте сведоци и Бог, како свети и праведни и беспрекорни бисмо вама који верујете. 11 А знате и то да свакога од вас, као отац децу своју, 12 саветовасмо и убеђивасмо и сведочисмо вам да живите достојно Бога (ἀξίως τοῦ Θεοῦ = као што се пристоји Богу), који вас зове у своје царство и славу.
13 Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви реч Божију, коју чусте од нас, примисте не као реч човечију, него, што она заиста и јесте, као реч Божију, која и ради (ἐνεργεῖται = дёла, делује) у вама који верујете. 14 Јер ви, браћо, прођосте као цркве Божије које су у Јудеји у Христу Исусу; јер и ви пострадасте од својих сународника као и они од Јевреја, 15 који убише Господа Исуса и пророке, и који нас прогонише, и Богу не угађају, и непријатељи су свима људима, 16 и бране нам говорити незнабошцима да се спасу, да тако свагда допуне меру грехова својих. Али их напослетку постиже гнев.
17 А ми, браћо, осиротевши (ἀπορφανισθέντες = одвојени од вас) за вама неко време лицем, не срцем, већма се труђасмо да видимо лице ваше с великом жељом. 18 Зато хтедосмо да дођемо к вама, нарочито ја Павле, једном и другом, али нас омете Сатана. 19 Јер ко је наша нада или радост или венац славе? Нисте ли ви пред Господом нашим Исусом Христом о његову доласку? 20 Да, ви сте наша слава и радост.
 
2,1
 
Узалуд, би био наш улазак у ваш свет, у свет ваших душа, ваших мисли, ваших веровања, вашег живота уопште, да вам нисмо донели оно што ваш свет имао није и знао није. А то је? Спасење од смрти, од греха, од ђавола. То је вечна новина коју ми доносимо, носећи у себи и собом Спаситеља света, и у Њему спасење. И ви сами знате, браћо, да улазак наш к вама би смрт за све ваше смрти, за све ваше грехе, за све ваше ђаволе. Јер ви поверовасте у Спаситеља кога вам проповедасмо, и прихватисте спасење које вам понудисмо. Ви дадосте веру, а ми вама спасење; ви дадосте веру, а ми вама Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот; ви дадосте веру, а ми вама Јединог Истинитог Бога у свима световима.
 
2,2
 
Али, на Вечну Истину устаје лаж, на Вечну Правду – неправда, на Вечну Љубав – мржња, на Вечно Добро – зло, на Вечни Живот – смрт, на истинитог Бога – поклоници лажних богова; устаје, и објављује рат, и ратује. И у том рату неминовно се задобијају ране, и ударци, и страдања. То нам се догоди чим пређосмо у Европу, у граду Филипи: јер све што је лажно и демонопоклоничко устаде на нас, и ми пострадасмо, и срамоте доживесмо. А зашто то допушта наш истинити и свемоћни Господ и Спаситељ, Бог кога ми проповедамо? Зато, да кроз нас покаже како смо ми хришћани јачи од свих патњи, од свих страдања, од свих смрти. И када на нас са свих страна кидишу богоборна зла и љуте смрти, ми и тада неустрашиво проповедамо Еванђеље Божије, проповедамо са великом борбом, борећи се и лево и десно са свима лажима, са свима демонима, са свима смртима. Јер нема лажи која се може одржати пред нашом божанском истином, ни неправде која се може одржати пред нашом божанском правдом, ни смрти која се може одржати пред нашом божанском правдом, ни смрти која се може одржати пред нашим божанским, бесмртним животом.
Уствари, Еванђеље Божје се увек “са великом борбом” проповеда у овом свету. Зашто? Зато што овај свет лежи у злу, и неће божанско добро, неће божанску истину, неће божанску правду, неће божански живот. Залуђен сластима греха и зла, овај свет неће истинитог Бога и Његово Еванђеље, које лечи од греха и зла, и које нуди спасење од ђавола и дарује вечне сласти Небеског Царства. Колико борбе треба водити, да се једна душа пробуди из греховног мртвила на васкрсење из мртвих и нови живот у васкрслом Господу! О, како је тешко душе заспале у смрти разбудити на живот вечни, и омилети им живот вечни! Али у томе нам сам Господ помаже: невидљива благодат Божја невидљиво буди из смрти, грехом умртвљене душе, и диже их из гробне таме, и уводи у светлост васкрсења и новог, вечног живота. Јер ми апостоли, и ми смо људи, немоћни пред смрћу као и ви. Али, васкрсли Господ је тај који из нас и кроз нас дёла Својом свепобедном васкрситељском силом, те и ми Њиме постајемо јачи од сваке смрти и сваког греха и сваког ђавола. Ето због чега ми свуда и свагда неустрашиво проповедамо Његово Еванђеље. Његово Еванђеље? Та ту је сва истина свих светова – Свеистина; једина Свеистина која важи и за Бога, и за анђеле, и за људе, и за све твари! Његово Еванђеље? Та то је и сва правда свих светова, – једина Свеправда; и сав живот свих светова, – једини Свеживот! Његово Еванђеље? Сав истинити, једини истинити Бог и Господ свих светова, и сва Његова божанска савршенства.
 
2,3
 
Зато проповед наша сва је од Истине, сва од Правде, сва од Бога истинитог; у њој нема ни трунке преваре; ни трунке нечистоте, ни трунке лукавства. Ако није тако, онда покажите макар сенку од преваре, или од нечистоте, или од лукавства у ономе што вам проповедамо као Еванђеље Христово. Па не само ви, него и нико од најогорченијих непријатеља Еванђеља Христова не може пронаћи у њему ни трунке неправде, ни трунке нечистоте, ни трунке лукавства. Зашто? Зато што је Еванђеље Христово – васцело од Бога, од Свеистине, од Свеправде, од Свељубави, од Свеживота, и оно не трпи у себи ништа што је од лажи, од неправде, од мржње, од греха, од смрти. Ми апостоли научени смо Духом Светим, да се при проповедању Еванђеља Христова не сме употребљавати никаква превара, никаква нечистота, никакво лукавство, никакво насиље. Божанско Еванђеље има своја божанска средства: сва су она чиста, света, беспрекорна. И само кроз та средства Еванђеље Божје пројављује своју чудесну и чудотворну и спасоносну силу, која чудодејствује у душама верних, испуњујући их божанском истином, божанском љубављу, божанским животом, и тиме их спасавајући од сваке смрти, греха и зла. А чим људи Божанско Еванђеље Христово хоће да проповедају и остварују небожанским средствима, одмах се сила Еванђеља Божјег повлачи, и Еванђеље постаје само књига, само речи написане, у којима нема “силе и Духа” који и остварују Еванђеље у душама људским. Јасно је из вечног Еванђеља Божјег: никакво се божанско добро не може остварити злим средствима; зло никада не води и не приводи добру, тако ни лаж – истини, ни неправда – правди, ни ђаво – Богу.
 
2,4
 
Знајући то, ми апостоли у највећој смерности све препуштамо Богу. Ми прејасно знамо: у Еванђељу Божјем и садржина и средства, све је од Бога. А од нас – безусловна послушност Богу, кроз свесрдну веру и љубав и молитву и пост и кротост и наду и трпљење и свесмерност. Као људи, и ми смо апостоли сушта слабост и немоћ и лелек – пред смрћу, пред грехом, пред ђаволом. Али као изабраници Божји, ми Господом и Богом Исусом Христом постајемо јаки и моћни и силни, и то свејаки, свемоћни, свесилни пред сваком смрћу, пред сваким грехом, пред сваким ђаволом. Од Њега нам је сва моћ, сва сила, сва јачина, зато и проповедамо Еванђеље, не као људима угађајући него Богу који испитује срца наша. Стално под свевидећим оком Божјим, наша срца не смеју имати у себи ни преваре, ни нечистоте, ни лукавства. Ми апостоли не знамо ни за какво човекоугађање; наш је свети позив: да свуда и свагда у свему угађамо само Господу и Богу и Спасу нашем Исусу Христу.
 
2,5
 
Зато се никада, као што знате, не послужисмо ласкавим речима, нити вам Еванђеље проповедасмо из узрока лакомства. Ви сте сами сведоци томе. А што је за нас најважније: Бог је сведок томе. Ми никада не ласкамо греховним слабостима људским, него их лечимо еванђелским лековима, који су често веома горки. Нама је туђе свако користољубље, јер се Еванђеље Христово ничим земаљским не може исплатити. Та ми смо свебогати богаташи: имамо у себи, око себе, и над собом – јединог истинитог Бога и Господа, и са тим сва непролазна божанска блага. Шта нам онда људи могу дати што ми не бисмо имали; да ли славу, да ли истину, да ли правду, да ли вечни живот, да ли вечну радост, да ли вечно блаженство? Све то са Христом ми имамо у изобиљу; а људи без Христа тога немају, нити могу другоме дати.
 
2,6
 
Зато ми не тражимо славе од људи, ни од вас ни од других. Слава људска? која је то слава коју људи могу имати и дати, а да сутра не постане плен гроба и смрти и црва и смрада и стида? Све што је људско, ако је без Бога, неминовно се раније или касније претвара у смрад: у смрад се претвара и слава људска, и истина људска, и правда људска, и савест људска, и душа људска, и васцело биће људско. Само са Богом, све што је људско преображава се, постаје свето, узвишено, божанско, славно: преображава се и постаје светом и савест људска, и душа, и тело, и воља, и правда људска, и истина људска, и љубав људска, и доброта људска, и бесмртност људска. И тако све то постаје славно Божјом славом.
 
2,7
 
А ми апостоли могли смо вам бити на терету тиме што бисмо, иако смо људи, захтевали од вас да нам одате славу као христоносцима, као проповедницима Еванђеља Божјег, као посланицима Христовим који вам благовесте и дају спасење, и све чудесне и чудотворне силе које оно садржи. Али ми то не учинисмо, јер је наша вечна слава – Господ Христос. Зато све што ми од вас хоћемо и на земљи и на небу јесте: да славите Господа Христа као Јединог Бога и Јединог Спаситеља. Чинећи то, ви ћете и нас посредно прославити, нас који вам донесмо Еванђеље Христово, и самог Господа Христа. Људи постају истински славни само Господом Христом, а свака људска слава мимо Христа претвара се на крају свих крајева у бич стида којим слављеници људски морају сами себе немилосрдно бичевати.
Због свега тога ми бисмо благи међу вама, као што дојилица нежно негује своју децу. И зар она од одојчади тражи хвалу и славу? А ви сте деца наша, духовна одојчад наша, коју ми хранимо млеком небеских истина еванђелских, све док не одрастете и не порастете у Христу. А тада? Тада ћете сами увидети да вам никаква слава од људи није потребна. При томе ћете свим бићем својим осећати да је “једино потребно” – ἑνὸς δέ ἐστι χρεία (Лк. 10,42) и вама, и нама, и свима људима у свима световима: незаменљиви Бог и Господ Исус Христос, и Његово чудесно и свеспасоносно Еванђеље. А све што није Он, што не долази од Њега, што не води Њему, што не служи Њему, све је то и смрад и стид и смрт и пакао и мука и очај. Куда ћеш, човече, без Христа? О, знај! знај! знај! без Њега се мораш сурвати у безброј очајања, у безброј смрти, у безброј ужаса, у безброј паклова! Па ако се и све то деси с тобом, знај и онда: да опет једино Он пружа к теби руку помоћи и у свима твојим очајањима, и смртима, и пакловима, и мукама. Само је потребно да и ти своју пружиш к Њему, пружиш кроз једно вапајно, кроз једно покајничко: Господе, помилуј! И Он ће се несумњиво смиловати на тебе, и извући те из свих очајања, васкрснути те из свих твојих смрти, извести те из свих твојих паклова. Јер је неизмерно милостив и беспримерно жалостив, а дошао је међу нас да спасе оне који су изгубљени у гресима, у смртима, у мукама, у очајањима. Он увек забринуто тражи изгубљену овцу. А која то душа људска није изгубљена у прашуми грехова, и незнања, и заблуда, и смрти, како лично својих тако и општечовечанских? И Он, ваистину Једини Човекољубац, кротко и благо зове свакога, зове све: “Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако” (Мт. 11,28-29).
Тако Он зове, а ти се одазови вером у Њега, и – бићеш спасен, спасен од свих смрти, од свих ужаса, од свих мука, од свих паклова. То је сигурно, и сигурније од свега најсигурнијег у нашем земаљском свету. Јер нико не воли тако људе као Он. Уствари, Он је Једини Човекољубац у роду људском. Зашто? Зато што Он једини спасава људе из смрти и пакла, и даје им живот вечни и рај; зато што Он једини има и с љубављу даје људима Вечну Истину, Вечну Правду, Вечно Добро, Вечну Радост. А ко то други може дати роду људском? Нико од људи, нико од свих лажнозваних и самозваних богова. Зато је Богочовек Христос уствари Једини Човекољубац. То Му и даје право, једино Њему у васцелом роду људском, да од нас људи захтева да Га сваки већма љуби неголи оца или матер или браћу или сестре или децу или ма кога од људи и бића или ма шта од ствари.
 
2,8
 
Том богочовечанском човекољубљу научио нас је Он сaм – Једини Човекољубац: Он нам је толико омилео душу људску, биће људско, да је за нас у свима световима највећа вредност, после Господа Христа, душа људска, биће људско. У том светом човекољубљу је сво Еванђеље Христово, и све биће наше, биће нас апостола Његових. Њега ради ми предајемо себе на све муке, на сва страдања, на све смрти. Јер сву нашу бескрајну љубав према Господу Христу, сам Он чудесно и чудотворно претвара у свето човекољубље, те ми Њиме и кроз Њега и због Њега и волимо људе безмерно и неизмерно, божански безмерно и божански неизмерно, волимо их и у гресима њиховим, и у смртима њиховим, и у пакловима њиховим. Само да бисмо их спасли од свега тога, спасли Јединим Спаситељем и Јединим Еванђељем спасења. Јер наш је свети позив: да грешнике спасавамо од греха, а не да их убијамо због греха; да грешнике избављамо од смрти, а не да их осуђујемо на смрт; да грешнике вадимо из пакла, а не да их гурамо у пакао.
Такво је Еванђеље нашег чудесног Спаситеља. Оно нас је и к вама довело, и к вама љубављу божанском и човекољубљем божанским испунило. И ми смо вас тако радо имали, да смо готови били дати вам не само Еванђеље Божје, нвго и душе своје, душе – у којима је све Христово, а ништа наше. Јер у нама – и нема нас самих, већ све и у свему Христос Господ. И ви сте то осетили; и увидели да ми вама желимо и нудимо највеће добро и највеће благо, једино вечно добро и једино вечно благо, и примили нас као такве, као доносиоце Спаситеља и спасења. Зато сте нам веома и омилели. И како да нам не омилите, када сте заволели чудесног Господа и Спаситеља, и у Њему спасење своје и душе своје, а преко тога и нас апостоле Његове.
 
2,9
 
То ваше христољубље у нама је још већма распламтило наше свето човекољубље, и ми смо ради вашег спасења с највећом радошћу подносили сваки труд и сваку муку: дан и ноћ радећи, да не будемо на терет никоме од вас, проповедасмо вам Еванђеље Божје. При томе ми смо молитвено желели једно: да ви свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом заволите Господа Христа, и предате себе Њему; а да нас и не примећујете, него васцеле себе предате васцелом Господу и Спаситељу, да Он чудотворном благодаћу Својом изврши спасење душа ваших, испуњујући их Собом и Својим божанским животом. Јер, уселивши се вером у срца ваша, Он кроз свете тајне и свете врлине постепено разлива по вашим душама благодатне божанске силе које их преображавају, освећују, обожују, охристовљују, отројичују, и тако спасавају од сваке смрти, од сваког греха, од сваког ђавола. Спасење, то је свети живот, нови живот у Христу, живот у свему божанском, вечном, небеском.
 
2,10
 
Наша је хришћанска дужност, сведужност: да будемо свети у васцелом животу свом, праведни и беспрекорни. А да будемо такви, ми морамо даноноћно радити на себи, радити вером, радити молитвом, радити постом, радити милостињом и сваком другом еванђелском врлином. Да то пак ми људи, ми хришћани, можемо стварно постићи, ви сте се сами осведочили. Јер ви сте сведоци и Бог, како свети и праведни и беспрекорни бисмо вама који верујете. Зашто? Да бисте се и ви угледали на нас, и постали ревносни подражаваоци нас, и Господа Христа преко нас, Господа који дела и чудотвори у нама.
 
2,11-12
 
Господ с неба је постао човек на земљи, и живео у човеку, човеком и ради човека, да би показао људима и дао им силе да и они живе Богом, у Богу, ради Бога. Сишавши с неба, живи Господ и Бог снео је на земљу и сав божански живот, са свима његовим силама, да би људи, сједињујући се с Њим у Духу Светом благодатно кроз свете тајне и свете врлине, усвојили тај божански живот и живели њиме на земљи, па и после смрти надаље кроз сву вечност. У наш људски живот је кроз Адамов грех, и кроз остале људске грехе, ушла смрт са свима силама зла и пакла, те се наш богоживот, на који смо били саздани, постепено претварао у ђавоживот. Ту се вршио веома сложен и замршен животни процес: мисао човекова, саздана Богом да се добровољно развије у неизменљиву богомисао, поступно се путем драговољног грехољубља преображавала у ђавомисао; тако исто и осећање – у ђавоосећање; и сва душевна и телесна делатност – у ђаводелатност. И живећи тобож свој чисто људски самостални живот, ми смо уствари доживљавали грех у свима његовим променама и менама и развојима. Или боље: кроз наш живот живео је грех у свој раскошности своје демонске природе. Зар нисте и ви, и ја, и сваки од нас, после учињеног неког греха и зла, као разбудивши се из неког сна говорили себи: Да, добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним; а кад чиним оно што нећу, већ ја то не чиним него грех који живи у мени (Рим. 7,19-20). Грех се толико одомаћио у нашој души, у нашем срцу, у нашој вољи, у нашој савести, у нашем васцелом бићу, да сав живот наш тече у отровној магли греха, и роји из себе грехочежњиве мисли, које се постепено развијају у ђавомисли, роји грехочежњива осећања која се постепено развијају у ђавоосећања, роји грехочежњива дела која се постепено развијају у ђаводела. Јер грех, и највећи и најмањи, јесте жива ђавоља сила. Осим тога, васцелом суштином својом грех је живот ђавола, јер ђаво грехом живи, грехом мисли, грехом осећа, грехом дёла, грехом бесмртује, грехом вечнује. Речју: ђаво је ђаво грехом. Отуда, грех је пре свега и изнад свега духовна демонска сила, сила ментална, рационална, мислена, која се на путу кроз свој живот преборажава у најразноврсније видљиве и невидљиве облике. Но при свим тим преображајима грех увек остаје и увек јесте ђавоља сила: ђавосила, ђавоживот, ђавомисао, ђавоосећање.
Због тога је сам Господ са васцелим Божанством Својим постао човек, и јавио се као Богочовек, и као Богочовек извршио спасење човека од греха, од смрти, од ђавола: спасење од ђавоживота, од ђавомисли, од ђавоосећања, од ђаводелатности. Како? Богоживотом, богомишљу, богоосећањем, богоделатношћу. То је Он извршио, и могао извршити само као Богочовек, јер би при сваком другом начину спасења човек остао неспасен. Само сав човек, сједињен са васцелим Богом, могао се, и може се спасти ђавола, и његове страшне двосиле: греха и смрти. А човек се једино у Богочовеку сједињује са васцелим Богом, који га као свемоћан и спасава од ђавола и свих његових човекоубилачких сила. Зато је спасење човека подвиг оваплоћења Бога у човеку, подвиг обогочовечења Духом Светим: човек добровољно помоћу благодатних светих тајни и светих врлина оваплоћује у себи Богочовека Христа, Јединог Спаситеља људи од греха и смрти и ђавола. У том бескрајно сложеном подвигу обогочовечења себе, човек живи Богом, мисли Богом, осећа Богом, дела Богом: његов се живот благодаћу Духа Светога претвара у богоживот, његова мисао – у богомисао, његово осећање – у богоосећање, његова делатност – у богоделатност. Као што човек робујући греху – живи грехом, тако и служећи Богу – живи Богом. И као што је човек, док год је ван Богочовека и без Богочовека, увек своје врсте ђавочовек; тако је Христов човек, вером и љубављу и светим причешћем и светим покајањем, увек своје врсте благодатни богочовек. Сав свој живот хришћанин води и руководи Богочовеком, никада човеком. Јер он свим бићем осећа да је ван Богочовека све сам грех, све сама смрт, све сам ужас, све сам пакао.
Живот ван Богочовека недостојан је човека, правог човека – хришћанина. Јер у њему увек делају и владају невидљиве или видљиве силе греха и зла, које су свагда, посредно или непосредно, од ђавола. Само живот по Богочовеку, и у Богочовеку, и ради Богочовека – достојан је човека: јер такав живот једино и даје човеку Вечну Божанску Истину, Вечну Божанску Правду, Вечну Божанску Љубав, Вечни Божански Живот, Вечну Божанску Радост, и човек доживљује себе као чудесну божанску благовест и неизрециву радост. Стога је за хришћанина правило над правилима и закон над законима: живети достојно Бога – ἀξίως τοῦ Θεοῦ. А тако се живи? Када се живи животом Богочовека Христа: јер Он је и постао човек, сишавши са наднебесних висина, да нама људима на земљи покаже шта је и какав је живот Божји, како Бог живи у земаљским и човечанским условима. И то нам је показао на најсавршенији и најочигледнији начин. И ми од Њега и Њиме знамо како се може стварно водити божански живот у телу човечијем и у земаљским условима. Живети Његовим Божанским Еванђељем, то је – живети достојно оваплоћеног Бога: “Владати се достојно Еванђеља Христова” (Флб. 1,27); испуњавати божанске заповести еванђелске, то је – живети достојно Бога; хранити васцело биће своје светим божанским тајнама и врлинама еванђелским, то је – живети достојно Бога. Једном речју: доживљавати Господа Христа Богочовека као душу своје душе, и срце свога срца, и савест своје савести, и вољу своје воље, и биће свога бића, то и јесте – живети достојно Бога. Зато, за сваку своју мисао, за свако своје дело, за сваки свој поступак, за свако своје осећање, увек питај себе: је ли оно достојно Христа Бога? да ли би то могло бити Његово? не би ли се Он постидео ове моје мисли, овог мог осећања, овог мог дела, као недостојних Њега?
Живети достојно Бога, мислити достојно Бога, осећати достојно Бога, радити достојно Бога, – такав је живот хришћанина у овом и у оном свету. А такав се живот непрекидно води у Богочовечанском Телу Христовом, Цркви: ту сви благодатни сутелесници тога светог тела живе вечноживим Богочовеком, и мисле Њиме, и осећају Њиме, и делају Њиме, увек у светој богочовечанској заједници “са свима светима” (Еф. 3,18), растући заједно са њима сваки за себе “у човека савршена, у меру раста висине Христове” (Еф. 4,12-13). Зато је тај благодатни богоживот и лак у Цркви, лак благодаћу и молитвама свих светих, који свакога од нас даноноћно помажу у његовом подвигу самообогочовечења. Такав живот одводи људско биће из царства греха, зла, ђавола и срама у царство Божје истине и љубави и правде и славе. А то царство Божје почиње још овде на земљи, почиње у Цркви Христовој. Јер где је Бог, ту је и царство Божје. А Бог и Господ Христос је сав у Цркви Својој, и са Њиме и сви свети анђели, и сви светитељи: и у њима Вечна Истина Божја, Вечна Правда Божја, Вечна Љубав Божја, Вечни Живот Божји. Живети “са свима светима” том Вечном Истином, том Вечном Правдом, том Вечном Љубављу, тим Вечним Животом, и јесте – живети достојно Бога, достојно Бога и на небу и на земљи: једног и истог Бога и на небу и на земљи – чудесног Богочовека Исуса Христа.
 
2,13
 
Свака реч оваплоћеног Бога јесте реч Божја. Такво је Еванђеље Господа Христа: у њему је све сама реч Божја. Ми је као такву примисмо од Господа Христа, као такву је и објављујемо. А ви је као такву и примисте. Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви реч Божију, коју чусте од нас, примисте не као реч човечију, него, што она заиста и јесте, као реч Божију. – У чему је разлика између речи Божије и речи човечије? У томе што реч Божија увек има у себи животворну, делотворну силу: она уводи у постојање и даје живот. Сетите се: “И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост” (1. Мојс. 1,3). Реч Божја има творачке силе: ствара сунца, звезде, земљу, животиње, биље, и сав видљиви свет. Али исто тако она ствара и духовни свет, и даје живот и духовним бићима. Откуда то? Отуда што сам Господ Христос и јесте Бог Логос = Бог Реч: и у Њој све стваралачке, све животворне, све чудотворне силе Божанске. Ено, Он речју васкрсава мртвог Лазара, мртву Јаирову кћер, мртвог сина Наинске удовице! Ено, Он речју изгони ђаволе! Ево, Он речју исцељује од губе и од сваковрсних болести! Сва свемоћ Његова присутна је у свакој речи Његовој божанској. Гледајући чудеса која Господ Христос чини речју Својом, очевидци се запањени питају: “Каква је то реч – τίς ὁ λόγος οὗτος -, да влашћу и силом заповеда нечистим духовима и излазе?” (Лк. 4,36). Речи Његове имају вечну силу, јер су речи вечнога Бога. Зато – небо и земља проћи ће, а речи Његове неће проћи (Лк. 21,33; Мт. 24,35). Он је “силан у делу и речи” (Лк. 24,19). Не само то, него пошто је Бог, у Њему је живот – Свеживот, у Њему светлост – Свесветлост (Јн. 1,4). Зато су речи Његове “дух и живот” (Јн. 6,63). Његова реч увек чудотворно ради, дёла. Нарочито у онима који верују. Посејана у срцима њиховим, она расте и ради својом урођеном богочовечанском стваралачком и животворном силом. Том својом преображајном и плодотворном силом она прерађује, преображава и оплођује душе, те оне доносе божански род, многи род (ср. Лк. 8,15). Својом божанском силом реч Божја спаљује све трње у души, све прљавштине и поганштине; освећује душу, обожује је, јер је испуњује оним што је божанско и вечно и богочовечно.
 
2,14
 
Живо и бесмртно тело Богочовека Христа, Црква је у нашем земаљском свету живи и бесмртни сведок присуства живог и истинитог Бога на земљи. У њој живи сав Бог, са васцелим Божанским добром, зато и устаје на њу сво земаљско зло; живи са васцелом Божанском правдом, зато и кидише на њу свака земаљска неправда; живи са васцелим Божанским животом, зато и јуришају на њу све земаљске и паклене смрти. Није никакво чудо што хришћани страдају у овом свету, и то најчешће од својих сународника. Прва Црква у Јерусалиму страдала је најпре и највише од Јевреја, иако су први чланови њени били све сами Јевреји. Тако и ви, Солунски хришћани, пострадасте од својих сународника. Зашто? Зато што је кроз вас грануло у њихову таму сунце Христове истине и правде, а њихова лаж и њихова неправда морале су устати на вас, јер им се не умире. Но под сунцем Христове истине и правде умире свака лаж, свака неправда, макар се скривале дубоко-дубоко и далеко-далеко у својим тминама и помрчинама. А пострадасте од својих сународника још и зато што се нама дарова вера у Христа, не само да верујемо у Њега него и да страдамо за Њега (ср. Флб. 1,29). Вера у Њега – то је живот у Њему и ради Њега. А Њега – Јединог истинитог Бога, зар могу трпети, зар могу не гонити лажни богови, лажне науке, лажне философије, и њихови заслепљени следбеници? А пострадасте још и зато, да бисте у самом почетку осетили како су страдања за Христа лака и слатка; лака и слатка по сили коју Господ разлива по душама свих својих верних, те се радују сваком страдању за Њега.
 
2,15
 
Ко у оваплоћеном Богу и Господу Исусу Христу не види Јединог Спаситеља и Месију света, зар је уопште окат, зар уопште има вида? О, та то су најупорнији слепци, који у слепилу свом имају јединог вођу кроз овај Божји свет. Такви су, на првом месту, богоборни Јевреји. Иако је Господ Христос најочигледније оваплоћење и најсавршеније оличење свих месијанских пророштава светих пророка Божјих, они – и Господа убише, као што су раније убијали Његове благовеснике, пророке и праведнике старозаветне. А када чудесног Господа распеше, како неће гонити нас и вас, следбенике Његове? Они Богу не угађају, јер Бога уклонише из своје средине, убивши Га. А и како могу угађати Богу, када су зли и упорни злољупци и злотвори? Непријатељи Јединог истинитог Бога у свима човечанским световима, они су самим тим и “непријатељи свима људима”. Јер нема већег непријатеља за човека од људи који му недају да верује у Јединог истинитог Бога, и да живе Њиме и ради Његове Божанске истине и правде. Недајући му то, они га лишавају и вечног живота и вечне истине. А има ли убиственијег и зликовачкијег и крволочнијег и човекомрскијег непријатељства од тог?
 
2,16
 
Непријатељи Једином Спаситељу света, и због тога непријатељи свима људима, они нам бране да незнабошцима проповедамо Спаситеља и спасење. А то? То је највећи грех од свих људских грехова. Лишити човека Спаситеља, – то је оставити га занавек у смрти, у греху, у ђаволу, у паклу, у лажи, у заблуди, у вечној тами. Истински пријатељ је човеку само онај који му жели спасење од греха и смрти и пакла. А истинити је Бог човеку само онај који му даје спасење од греха, од смрти, од пакла. И тиме – највећи пријатељ човеку. Да, Једини истинити Спаситељ и јесте једини истинити пријатељ човеку, сваком човеку, и васцелом роду људском. А христоборни Јевреји, гонећи Јединог истинитог Месију и Спаситеља, допуњују до врха меру грехова својих, успешно се такмиче са христоборним претцима својим који су убијали пророке Божје. Али их напослетку постиже гнев Божји: крв убијеног Господа већ је на њима, и то на њима по њиховој сопственој жељи, јер су викали тражећи Његову смрт: “крв његова на нас и на децу нашу” (Мт. 27,25). И та божанска крв већ ради, пече им и сагорева душе, да их најзад потпуно разори, све им попали и поруши, и расеје их по целоме свету са каиновским жигом на васцелом бићу њиховом. Богоубице – сами су навукли на себе гнев Божји. Но у свом богоубилачком бесу, богоубице се на крају крајева претварају у самоубице. Судбина Јуде је неизбежно њихова судбина. Јер убијајући Бога, они истога тренутка убијају душу у себи, постају духовне самоубице. Сасвим је природно да духовни самоубица постане и физички самоубица. Јер кад је убио оно што је најважније у свету – Бога, и душу која је најважнија после Бога, како да не убије тело које је далеко мање важно од душе? Богоубице су уствари најопасније човекоубице. Јер убијајући, или спречавајући веру у Јединог истинитог Бога, они врше покољ људских душа. А душа човекова живи једино вером у истинитога Бога, и умире када је та вера напусти. Јер извор, једини извор живота за душу људску јесте Бог живи и истинити.
 
2,17
 
Шта је богатство за нас апостоле, за нас хришћане? Бити са Христом Богом. А шта је сиромаштво? Бити лишен Христа Бога (ср. Јн. 14,18). Ми се апостоли осећамо као сирочад кад се, макар и привремено, обретемо далеко лицем од христоносаца, од хришћана. Јер ми имамо једну врховну жељу: да све људе приведемо Христу Богу, и тиме их обогатимо непропадљивим богатством, које не може ни мољац нагристи, ни рђа покварити, ни смрт отети, ни ђаво украсти. Тако и кад смо далеко од вас, Солунских хришћана, ми се осећамо осиротели. Јер у вашој средини, ми и сами постајемо богатији од ваше вере у Христа, од ваше љубави према Христу, од ваше молитве ка Христу, од вашег поста, од ваше милостиње, од вашег трпљења за Христа. Свака верујућа душа наше је богатство; а много ваших верујућих душа, – о! колико је то богатство за нас! И тог богатства ми смо сада лишени на неко време; али смо срцем са вама, крај вас, у вама. Но да би радост наша била потпуна, и богатство наше преизобилно, ми чезнемо да се и лицем обретемо међу вама: да удружимо наше свете вере, наше свете љубави, наше свете молитве, наше свете постове, наше свете радости, и тако занавек осигурамо себи спасење од сваког греха, од сваке смрти, од сваког пакла.
 
2,18
 
“Зато хтедосмо да дођемо к вама, нарочито ја Павле, једном и другом, али нас оба пута омете Сатана”.Сатана? Да, јер он ни против кога толико не ратује колико против нас, Христових апостола. За њега – ми смо највећа опасност, јер проповедамо и дајемо људима Јединог Спаситеља и једино спасење, од кога? Од њега – Сатане: и од мрачних сила његових, помоћу којих он држи људе у својој власти: од греха, од смрти, од свакога зла. Иако ми имамо од Господа власт над свима ђаволима, и над самим врховним кнезом њиховим – Сатаном, ипак нам он понекад омете понеки наш посао или намеру. Не зато што је он јачи од нас, од Господа Христа у нама, него да би се показало да смо и ми апостоли – људи, и да бисмо и ми сами осећали и знали слабости људске природе. И да бисмо увек били свесни: да је наша сила и власт над ђаволима – од Господа Христа, а не од нас самих или од људи уопште. И да бисмо се увек свим срцем и свим умом пружали ка Господу – молитвом, надом, постом, љубављу, смиреношћу, трпљењем, уздасима, сузама.
 
2,19
 
Нама апостолима Господ је дао преизобилну благодат за проповед Еванђеља. Много нам је дано, зато ће се много и тражити од нас на дан Суда. Па и вас ће Господ тражити од нас, ваше душе, ваше спасење. И ми, проповедајући вам Господа и Спаситеља Христа, спасавамо вас благодаћу светих тајни и светих врлина, и тако припремамо ваше душе за царство Господа Христа и за вечни живот. И вас спасене ми ћемо показати Господу Христу. И тако оправдати апостолство наше, и дарове апостолства, и показати да ти дарови нису били узалуд у нама. Због тога сте ви наша нада пред Господом, и наша радост, и наш венац славе. И не само ви, него и сви које ми апостоли будемо привели Спаситељу и спасењу.
 
2,20
 
Да, ви сте наша слава и радост: ви – вашим светим животом, вашим светим добродетељима, вашом еванђелском вером и љубављу и надом и молитвом и постом и трпљењем и смиреношћу и кротошћу. И уколико се то у вама множи вашом ревношћу и трудом, утолико ви постајете све већа и већа слава наша и радост наша.

One Comment

  1. По мом скромном мишљењу ово је Авино најјасније у најкраћим цртама објашњење Добре Вести Хришћанства (1Сол. 4-18). Великим Свецима нису потребне многе речи. Човек има осећај, да сам Апостол Павле шапуће АВИ Јустину у уво, а Преподобни Светац то записује. Свети Аво, моли Господа за грешног Дамјана.