НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА
 
1,1-10
 
1. Сол. 1,1-10: 1 Павле и Силуан и Тимотеј цркви Солунској у Богу Оцу и Господу Исусу Христу: благодат вам и мир од Бога Оца и Господа Исуса Христа.
2 Захваљујемо Богу свагда за све вас, помињући вас у молитвама својим, 3 и спомињући непрестано ваше дело вере, и труд љубави, и стрпљивост наде у Господа нашег Исуса Христа пред Богом и Оцем нашим, 4 знајући, браћо љубљена, од Бога избор ваш. 5 Јер еванђеље наше не би к вама само у речи, него и у сили и у Духу Светом, и у потпуном уверењу, као што знате какви бисмо међу вама вас ради. 6 И ви постадосте подражаваоци нас и Господа (μιμηταὶ ἡμῶν καὶ τοῦ Κυρίου), примивши реч у великој невољи с радошћу Духа Светога, 7 тако да постадосте углед свима вернима (= свима који верују; свима верницима) у Македонији и Ахаји. 8 Јер се од вас промче[1] реч Господња не само у Македонији и Ахаји, него и у свако место изиђе вера ваша у Бога, тако да нам није потребно што говорити. 9 Јер они обзнањују за нас какав улазак имасмо к вама, и како се од идола обратисте к Богу, да служите Богу живоме и истинитоме, 10 и да чекате Сина Његова с небеса, кога Он васкрсе из мртвих, Исуса, који нас избавља од гнева који ће доћи.
 
1,1
 
Од нас тројице, Павла и Силуана и Тимотеја, чусте благовест о Цркви, али Црква је свим бићем својим у Богу Оцу и Господу Исусу Христу. Јер сва сила спасења што је у њој, од Бога Оца је кроз Сина у Духу Светом. Од нас је проповед, од Пресвете Тројице сва сила, сва истина, сва правда, сва спасоносност наше проповеди. Проповеђу ми само приводимо к спасењу, а Пресвета Тројица извршује у вама спасење. Ми људи оснивамо од вас и међу вама Цркву, која је свим бићем својим од оваплоћеног Господа Христа, јер је она духовно тело Његово. Постајући чланови Цркве, ви постајете сутелесници Богочовечанског тела Христовог, и као живи, вечноживи сутелесници тог чудотворног тела добијате од Њега све богочовечанске силе које у вама изграђују спасење ваше. Солунска Црква је само органски део Васељенске Цркве Христове, која је тело Христово и у овом и у оном свету. И ви припадајући Цркви, самим тим већ припадате двама световима: земаљском и небеском, или боље: земаљско-небеском, јер у Цркви небо је на земљи, и земља на небу; анђели су измешани са људима, и људи са анђелима.
У васцелом бићу свом Црква живи божанским силама Пресвете Тројице, које су сишле на њу и у њу кроз оваплоћеног Бога Логоса силаском Духа Светога. Све те силе и сачињавају благодат, која и даје сав живот Цркви, божански живот, кроз свете тајне и свете врлине. Све у Цркви живи том благодаћу, која сав живот води од Оца кроз Сина у Духу Светом. Благодат у Цркви Христовој једно ради, и то непрестано ради: отројичује све чега се косне; отројичује сваку душу људску, свако биће људско које се светим тајнама и светим врлинама саоваплотило чудесном и чудотворном телу Христовом. Вером, том почетном светом врлином еванђелском, ти већ отројичујеш себе, јер она сва одводи Оцу и Сину и Светоме Духу. Светом пак тајном крштења, ти си сав ушао у Пресвету Тројицу, ушао си у Њу и Она у тебе; у теби више нема тебе, већ је све од Оца кроз Сина у Духу Светом. Тако, сваком светом тајном и сваком светом врлином ти благодаћу отројичујеш себе, и тиме налазиш и доживљујеш правог себе, вечног себе, тројицеликог себе, тројичног себе. А то и јесте циљ нашег људског бића, пошто смо ми људи саздани по лику Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа.
Мир, шта је уствари мир? Мир је царовање свесавршене воље Тројичног Божанства. Царује ли она у души вашој, онда ви имате савршен мир, прави мир; царује ли она међу вама, онда је међу вама истински мир; царује ли она у друштву, у породици, у народу, онда је ту савршени прави мир. Јер она царује Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском љубављу, божанским савршенствима. Истински мир је само онде где греха нема, где смрти нема, где ђавола нема. Јер у греху је извор сваког немира, и свих немира у свету човечанском. Зато је Господ Христос и постао „мир наш“ што је уништио грех, смрт и ђавола (Еф. 2,14-17), што је спасао род људски од греха и смрти и ђавола, и тиме уклонио главне и једине творце немира у души људској, и у свету земаљском. Такав мир се, као и благодат, увек добија од Оца кроз Сина у Духу Светом. Царство тог мира је у Цркви Христовој, у којој и царује Пресвета Тројица Својом благодаћу.
 
1,2
 
У роду људском хришћани су нови људи, нови тиме што стално живе у Богу, по Богу, ради Бога. Свака њихова мисао, свако осећање, свако расположење, свако дело – извире из Бога, носи и води ка Богу, остварује се Богом, и завршује се Богом. Хришћанинова мисао о свету, постепено се извија у молитву за свет; тако и његово осећање света постепено се преображава у молитву за свет, који у злу лежи, у смрти лежи, у греху лежи. А тек хришћанинова мисао о човеку, о ма ком човеку, не може се не извити у молитву за тог човека, јер је сваки човек увек у опасности од искушења, видљивих и невидљивих, и јер је сваки човек самом природом бића свог позван да стече живот вечни растући ка небу, ка Богу истином вечном, правдом вечном, љубављу вечном. Зато је за хришћанина увек неопходно, увек најнеопходније: бити молитвом везан са Богом, који је увек јачи од сваког зла које нас може снаћи, и од сваке смрти која нас може спопасти. Између себе и осталих људи хришћанин увек ставља Бога, и Богом решава све односе са људима; зато је он стално у молитвама к Богу за све ближње своје, и за све даљне и најудаљеније од њега вером, схватањима, идејама, поступцима, делима. Ништа сложеније од човекова живота на земљи, нарочито од хришћанинова живота, јер у њему учествује сва Божанска Тројица свима Својим безбројним силама, видљивим и невидљивим. Зато је хришћанин стално у молитвеном односу према Господу Тросунчаном: да га Он води кроз свештена тајанства живота и света; да га Он води и руководи у свима његовим односима са сваким човеком посебно, и са људима уопште. Ми тако мало знамо и себе и живот у себи и око себе, те нас стога само свезнајући и свевидећи Господ може непогрешиво водити кроз живот у овом свету и међу људима, па и кроз живот саме наше душе, самог нашег бића. Зато је Господ и најбољи редитељ наших односа са људима, јер их само Он може савршено уређивати на вечну корист свакога од нас. Ми апостоли свим бићем то осећамо, зато се свака помисао наша на вас неминовно претвара у нашу молитву за вас. Вера наша сва је од Бога, зато нас и води Богу; и ми не припадамо себи, већ Њему; и не живимо себи, већ Њему. А да бисмо непрестано напредовали у томе, потребно је непрестано се молити, молити, молити.
 
1,3
 
Са свега тога захваљујемо Богу свагда за све вас. Солуњани, помињући вас у молитвама својим, и спомињући непрестано ваше дело вере. Шта је ваше дело вере? Најпре – нова душа, нова савест, ново срце, нова воља, нови живот. То је дело вере ваше у Господа Христа. Јер Господ Христос, уселивши се вером у срца ваша, обнавља сву душу вашу и савест и срце и вољу и живот, и ви као нови људи, Богом нови, увек и дајете од себе нове мисли – свете мисли, нова осећања – света осећања, нова дела – света дела. Вера вам цело биће укорењује у Господу Христу, зато ви и рађате родове достојне Еванђеља Христова, родове божанске, богочовечанске, бесмртне, вечне. Вера увек дёла: дёла љубављу, дёла молитвом, дёла милостињом, дёла постом, дёла смиреношћу, дёла трпљењем, дёла милошћу, дёла сваком еванђелском врлином. Вера оспособљује вид душе наше, те она види и оно што је невидљиво, вечно (ср. 2. Кор. 4,18), види оне бескрајности божанске Истине и Правде и Љубави које ви треба да усвојите, да освојите, да задобијете, зато она увек стреми напред, лети напред – у све бескрајности божанских савршенстава. Отуда, никад краја делању вере наше: она стално напредује из врлине у врлину, из савршенства у савршенство, из силе у силу. Дело вере наше нема краја јер наше усавршавање нема краја, по свеобавезној заповести Спасовој: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48).
Делотворна вера еванђелска уводи у божанску љубав еванђелску. А љубав еванђелска, тек никад није сита. Зато је „труд љубави“ еванђелске неизмеран. Те љубави су гладна сва бића, видљива и невидљива. И за сва та бића љубав хришћанинова се непрестано труди и ради. И што се више труди, то се у њој све више распаљује ревност за труд који неће одмора; она и кад спава ради, јер је у природи њеној да је увек будна. Заспи ли – то је смрт њена. Зато што је сва од Бога који је љубав, она никад не престаје да се труди, да бди, да ради, да верује, да се моли, да пости, да трпи, да истину твори, да бесмртује, да вечнује. Љубав се нарочито храни молитвом; и света љубав, еванђелска љубав је уствари плод молитве, дело молитве. „Љубав је од молитве“ благовести свети Исак Сирин. Божанска, света, бесмртна љубав долази од Бога, коме се прилази једино молитвом, и служи – сталном молитвом. Отуда највећи молитвеници и имају највећу љубав; отуда су светитељи – саткани од љубави, од молитве и љубави. Да, љубав је од молитве, али се и молитва храни и развија и расте љубављу, расте у сва своја савршенства.
У том труду љубави коме нема краја, у том делању вере које не зна за крај – држи нас „стрпљивост наде у Господа нашег Исуса Христа“. И не само држи, него нас и води и руководи и крепи и одушевљава, и даје нам радости у свима подвизима, у свима невољама, у свима мукама. Стрпљива нада у Господа Христа лечи од сваке малаксалости у подвизима, од сваког замора, од сваке потиштености. Малаксава ли вера, нада јој притиче у помоћ; малаксава ли љубав, нада је бодри и снажи и храбри. Вера, љубав и нада – ето тројства које остварује савршенство у духовном делатном животу. Само удружене и уједињене, оне нас уводе у свако божанско савршенство, и изводе из сваке духовне смрти и мртвила и пакла. Дело вере, труд љубави, стрпљивост наде, ето главних неимара наших душа, нашег спасења, наше бесмртности, наше вечности, наше богочовечности. Делај вером, труди се љубављу, трпи надом, и ти ћеш васкрснути себе из свих гробова својих, и никаква ти смрт не може наудити. Твоје је да стално делаш вером, да стално радиш љубављу, да стално трпиш надом; и то твоје делање, и тај твој рад, и то твоје трпљење, иако су често невидљиви за људе, увек су видљиви за Бога, увек су јавни и видни „пред Богом и Оцем нашим“.
 
1,4
 
Ти подвизи непрекидни и увек христочежњиви, то је удео ваш хришћански у овом свету. Јер као хришћани, ви сте на то позвани, и изабрани; изабрани на највише достојанство. То је „од Бога избор ваш“. Гле, Господ неуморни и сведелатни изабрао вас је за Своје сараднике на земаљској њиви Својој: Он је на њој, као и свуда, главни радник, а ви сте изабрани да Му будете верни сарадници. Ко то ради у сунцу, те оно лије из себе толику светлост и топлоту, ако не Он – Сверадник? Ко то ради у зрну пшеничном, те оно клија и класа и плод доноси, ако не Он – Сверадник? Ко то ради у биљкама, у цвећу, у усевима, у воћкама, у виновој лози, те расту и род доносе, ако не Он – Сверадник? Ко то ради у води, те она производи рибе и разноврсне животиње, ако не Он – Сверадник? Ко то ради у ваздуху, у светлости, у звездама, у птицама, у животињама, у сваком створу, у сваком бићу, у свакој твари, те све то постоји и живи и расте и множи се и продужује се кроз векове и векове, ко ак оне Он – Сверадник? Бити сарадник таквом свемоћном и свемудром и свебогатом и сведарежљивом Свераднику – каква радост, и усхићење и занос! Који подвиг онда није мио и лак: подвиг вере, подвиг љубави, подвиг наде, када и њих Он – човекољубиви Сверадник извршује кроз нас и у нама ради нас?
 
1,5
 
Еванђеље Христово као књига не би могло извршити спасење света, те се стога не би ни могло ни смело називати Еванђељем = Благовешћу. Оно је Благовест само Богочовеком Христом, Спаситељем света, јер само Спаситељ спасава Својом Богочовечанском Личношћу и Својом божанском силом. И оно је Благовест само уколико свака реч његова садржи у себи од Спасове Богочовечанске спасилачке силе. Али никаква реч људска не може сместити и изразити Богочовека са Његовим безбројним божанским савршенствима и бескрајностима. За то је сву истину о томе казао први свети богослов – Еванђелист Јован, када је своје чудесно и по богонадахнутости ненадмашно Еванђеље о Господу Христу завршио речима: А има и много друго што учини Исус, што кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге (Јн. 21,25).
Шта је Еванђеље Христово? – Сам Богочовек Христос са васцелим богочовечанским подвигом спасења. Проповедано речима, оно спасава само када су те речи испуњене и праћене богочовечанском силом Христовом која и извршује спасење у онима који верују. А када су те речи лишене те богочовечанске силе онда оне не спасавају. Зато Еванђеље није у надговорљивим речима мудрости људске, него у јављању силе Божије (ср. 1. Кор. 2,4-5). Па и то није све, јер је за спасење духа људског од свега греховног, од свега смртног, од свега ђавољег, неопходан Дух Свети: да се сав сједини са духом човечијим. Јер само Свесвети Дух светошћу Својом освећује човека, потискујући из њега све што је несвето, нечисто, прљаво, рђаво, грешно, зло, демонско, и освећујући сву душу његову, сво срце, сву савест, сву вољу, све тело. Ништа човечије није туђе Духу Светом сем греха. Јер је човек и саздан духоликим, да би био обиталиште Духа Светог. И он то постаје вером у Господа Христа, због које му Спас и даје Духа Свог Светог, са свима Његовим свесветим и свеосвећујућим силама, које и спасавају од сваког греха и од свега греховног. Својим Еванђељем чудесни Господ то и жели: да нам због вере наше да и божанске силе Духа Светог, које и изграђују у нама нова бића, подобна Господу Христу и Духу Светом својом чистотом, светошћу и праведношћу. Као што смо грехом постали туђи Богу, тако спасењем постајемо своји Њему. Као што нам је због греховности наше све Божје постало туђе, а и ми Богу, тако нам је кроз очовечење Господа Христа све Божје постало наше: и Вечна Истина, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот, и Вечно Блаженство. Зато и Еванђеље, које је у свему и по свему Богочовеково, постаје наше кроз Његово човекољубље и кроз наше христољубље. Отуда свети христоносни апостол Павле и благовести Солуњанима: „Еванђеље наше не би к вама само у речи, него и у сили и у Духу Светом“.
Својом безрезервном вером и свесрдним христољубљем свети Павле је сав постао Христов, и све што је Христово постало је потпуно његово, толико његово – да он више не осећа себе у себи већ Господа Христа, и не живи више сам у себи него у њему живи сам и сав Господ Христос (ср. Гал. 2,20). Тако и Еванђеље Спасово, у свој чудесности и богочовечности и чудотворности својој, постало је његово, стопило се и слило са њим потпуно. Отуда све што је његово – пуно је и препуно самог Еванђеља: истине Еванђеља, правде Еванђеља, вечности Еванђеља, силе Еванђеља. Зато он ништа и не осећа сем њега, и ништа неће да зна сем њега. Пожар његове вере у Христа, и пожар његовог безграничног христољубља бије из његове проповеди о Христу, из сваке речи његове о Еванђељу Христовом, да би тим пожаром запалио душе наше и Еванђеље Богочовеково учинио нашим. И он га чини нашим, људским, и ми тек у Еванђељу видимо себе, праве себе, своју боголику и богочежњиву природу. И то га чини нашим својом херувимском ревношћу, сав у свакој речи својој, сав у сваком уздаху свом: сав христочежњив, сав небочежњив, сав човекољубив. Он је толико уверен у истину Еванђеља, у правду Еванђеља, у спасоносност Еванђеља, у вечност Еванђеља, да та потпуна увереност и савршена убеђеност сунчано зрачи из сваке речи његове. Просто, у свакој речи његовој – по сунце непоколебљиве вере, по сунце серафимске убеђености у свеспасоносност Еванђеља Христова. Потражите ли сву душу Павлову, сву савест, сво срце, сво биће – ено их у свакој речи Еванђеља његова. Да, Еванђеља његова! јер је Еванђеље Спасово он толико учинио својим, и то учинио вером својом, љубављу својом, молитвом, постом, ревношћу, да нема никакве разлике између њега и Христова Еванђеља. Та и како је може бити, када је он благодаћу потпуно сјединио себе са чудесним Господом и Творцем Еванђеља – Спаситељем нашим Исусом Христом. То су морали осећати и Солунски хришћани за време његова, иако кратка, боравка међу њима. Свети апостол их на то и потсећа, пишући им: „као што знате, какви бисмо међу вама“, – спасења вашег ради. Јер како бисте могли постићи спасење без Спаситеља? и поверовати у Спаситеља без наше проповеди Еванђеља Његова? и усвојити Еванђеље Његово без помоћне силе Божије? и разумети га, и заволети га, и живети њиме, и спасавати се њиме – без Духа Светога? Ми ништа друго не желимо вама сем спасења вашег. А желећи вам то, ми вам желимо оно што једино и сачињава вечну радост за људско биће у свима световима и у свима животима, у којима љубављу Својом царује и влада незаменљиви Господ и Бог наш – Исус Христос.
 
1,6
 
Ви сте осетили да је Еванђеље наше заиста једина Благовест, вечна и непролазна Благовест за људско биће у свима нашим човечанским световима. И осетивши то по чудотворној сили Богочовека Христа и по дејству Духа Светога, и по нашем силном уверењу, ви и постадосте подражаваоци нас и Господа – μιμηταὶ ἡμῶν καὶ τοῦ Κυρίου. Постадосте, како? Онако као и ми: Духом Светим, Његовом божанском светом силом кроз свете тајне и свете врлине. Ми смо као и ви, од истога блата, од исте природе људске, природе по блату – земаљске, прашинске, по боголикости душе – небеске, божанске. Наше људско биће самим својим постојањем простире се у два света: у земаљски и небески. Ми зато и можемо постати подражаваоци оваплоћеног Господа, што нас боголика природа душе вуче ка Господу, од кога она и води порекло. И још: што је Господ, поставши човек, дао нама све Своје Божанске силе, да се испунимо сваком пуноћом Божанства каква је у Њему (ср. Кол. 2,9-10). Природно је за нашу пореклом христолику душу да буде подражавалац оваплоћеног Господа Христа. А то значи? Да живи Његовом Вечном Божанском Правдом, Вечном Божанском Истином, Вечном Божанском Љубављу, Вечним Божанским Животом, да би на тај начин човек хришћанин постигао Богом му одређени циљ живота и постојања: богоподобност, богосавршенство, тојест постао „савршен у Христу“ човек (ср. Кол. 1,28); и тако достигао „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф. 4,13).
Цело Еванђеље Спасово и није друго до позив на подражавање оваплоћеног Бога и Господа: на доживљавање Њега и свих Његових истина, и васцелог богочовечанског живота Његовог (ср. Кол. 1,10; Флб. 1,27; 1. Сол. 2,12). Јер хришћанство и јесте подражавање Бога у телу помоћу благодатних светих тајни и светих врлина. Хришћанство? – Угледање на Христа у свему и свачему; улгедање на Богочовека, никада на човека. То није неко спољашње подражавање, него унутрашње доживљавање Господа Христа у васцелој пуноћи Његове Богочовечанске Личности, доживљавање помоћу благодатних светих тајни и светих врлина, и то свим срдем, свом душом, свом снагом, свом мишљу, свим бићем својим. Ту нема места ничем механичком, површном, лицемерном; ту сва суштина бића човекова ври у светости светих тајни и светих врлина; и човек, доживљавајући богочовечанске истине еванђелске, расте из силе у силу, преображава се из човека у благодатног богочовека. Остајући у границама људске природе, он се непрестано све више и више испуњује богочовечанским силама Христовим, Његовом Божанском Истином и Правдом и Љубављу и Животом и Бесмртношћу. И тако без краја и конца, увек имајући пред собом као вечити углед чудесног Бога и Господа: Спаситеља нашег Богочовека Христа. У Њему је дат вечни образац нама људима: Он је свом пуноћом Божанства присутан у телу Свом човечанском: „сва пуноћа Божанства живи у Њему телесно“ – σωματικῶς (Кол. 2,9). Он је по човечанској природи Својој прави, савршени, васцели човек, и по божанској природи Својој прави, савршени, васцели Бог. А ми хришћани? Ми смо по човечанској природи својој прави људи, а по божанској, коју у Духу Светом стичемо светим тајнама и светим врлинама еванђелским, ми нисмо богови по природи већ богови по благодати. У томе је сва разлика, и то безмерна и бескрајна разлика између нас и Господа Исуса Христа Богочовека.
Ништа неприродно и противприродно, па чак ни надприродно, не тражи од нас оваплоћени Бог и Господ, Исус Христос, када нам као свециљ живота и поставља заповест: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог (Мт. 5,48). Јер: природно је за нашу боголику човечанску душу да се усавршава ка Богу, своме Творцу и Оригиналу, живећи божанском Истином Христовом, божанском Правдом Његовом, божанским Животом Његовим, и свима божанским савршенствима Његовим. И да се тако, најзад, сва испуни Богом. Пут ка томе је: непрекидно угледање на Господа Христа, непрекидно подражавање Њега, оваплоћеног Бога, кроз живљење у Духу Светом светим тајнама и светим врлинама богочовечанским. По изричитој заповести светог вечног Еванђеља Богочовековог: „Будите подражаваоци Бога“ – угледајте се на Бога.
Живљење васцела бића човекова у васцелом Богу, ето то је новина, вечита новина Новога Завета, и Јединог Истинитог Бога у свима световима – Богочовека Господа Христа. И то је постало наша земаљска стварност оваплоћењем Бога Логоса, Његовим свецелим учовечењем и очовечењем. Поставши човек, Бог Логос је васцелу природу људску у Својој Личности прожео Божанством, испунио Богом, обожио, да би ми људи, живећи Њиме и у Њему, васцелу своју природу људску прожели божанском, и тако постигли обожење, и у обожењу спасење. Јер у обожењу се и састоји спасење. Обожење потискује из човека сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, и то потискује божанским силама које црпе из светих тајни и светих врлина Богочовекових. Нама је дато Христово очовечење, да бисмо ми постигли обожење, и у њему спасење. Бог је постао човек, да би човека обожио, – то је основна мисао која бруји кроз дела богоносних и богомудрих Отаца: Атанасија Великог, Григорија Богослова, Златоуста, Василија Великог, Макарија Великог, Дамаскина, Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе. То је дијамантски темељ Богочовекова Еванђеља, Његовог домостроја спасења; то темељ „философије по Христу“ (ср. Кол. 2,8). Само пође ли се од те истине, и зида ли се на тој истини, и живи ли се том истином, постиже се спасење. Без тога – немогуће је спасти се, немогуће је постићи циљ човекова постојања у свету, немогуће је бити прави човек, немогуће је знати себе, човека, и свет око себе, и знати ради чега је род људски засађен на овој звезди Божјој.
Када човек осети сладост Еванђеља Христова, онда му је свака невоља добродошла: јер све горчине овога света губе се из срца које окуси Еванђеље Спасово, Његову благовест. А кад човек прими васцело Еванђеље у срце своје, онда у његовој души гране сунце неугасиве радости, сунце запаљено Духом Светим. То су доживели Солунски хришћани; свети апостол им и објашњава откуда њихова радост „у великој невољи“, коју су имали од суграђана својих, непријатеља Еванђеља Христова. Радост – од Духа Светог, Утешитеља Благог. Утешитељ је зато и дат: да вас теши у невољама за Христа, у страдањима за Христа, у умирањима за Христа. Нема жалости коју ви подносите за Христа, а да је Дух Свети не претвори у радост о Христу.
 
1,7
 
И ви, Солуњани, поставши „подражаваоци Господа“, „постадосте углед свима вернима у Македонији и Ахаји“: углед за подражавање вас, и преко вас Господа, као што сте ви подражаваоци нас који подражавамо Господа оваплоћеног. Чега сте углед ви? Новог живота: по Богочовеку; нове истине: богочовечанске; нове правде: богочовечанске; нове љубави: богочовечанске; новог света: богочовечанског; нове вечности: богочовечанске; нове бесмртности: богочовечанске. Кроз све то гори и пламти једна и неугасива Светлост, Светлост Божанска, Богочовечанска, која је сва сишла у наш земаљски свет са оваплоћењем Бога Логоса. Ко ту Светлост запали у души својој вером у Господа Христа, постаје – купина која гори а не сагорева, гори и сија том Светлошћу, и она му обасјава све путеве између земље и неба, између рода људског и Бога, и он „ходи по светлости“, и „не ходи по тами“, не лута по мраку и маглама људских нагађања и гатања, људског разума, и науке по човеку, и философије по човеку. И ви, горећи на овој земљи том Неугасивом Светлошћу као несагориве купине – светлите свима људима који су у мраку безверја, неверја, полуверја, маловерја. Христов човек самим својим постојањем гори и светли; и сваки је као град који на гори стоји, и не може се сакрити, и постаје углед другама. И ви Солунски хришћани, светлошћу вере своје и живота свог по Христу, обасјавате многе премноге, –
 
1,8
 
„јер се од вас промче[2] реч Господња не само у Македонији и Ахаји, него и у свако место изиђе вера ваша у Бога“. А вера сама себе проповеда; и кад ћути, она самим својим постојањем проповеда и Христа Бога исповеда. Но вера врло речито и громовито говори – кроз љубав, кроз милостињу, кроз пост, кроз молитву, кроз смерност, кроз кротост, кроз трпљење, кроз самилост. Све су то херувимски речити благовесници који непрестано, тајно и јавно, видљиво и невидљиво, благовесте нови живот у Христу, разглашују Еванђеље, проповедају Спаситеља и онда када уста и језик умукне.
 
1,9
 
Све то доказује, шта? Да је наш улазак међу вас изазвао преврат код вас, и то невиђени и нечувени преврат: јер ви одбацисте лажне и мртве богове, и обратисте се к Богу живоме и истинитоме, и служите Њему. И то служење ваше Богу живоме и истинитоме, прослави вас свуда: ви постадосте чувени и славни, славни необичном славом – животом у једином живом и истинитом Богу и Господу, и ради јединог живог и истинитог Бога и Господа у свима световима. Својим новим животом ви показасте нову силу, чудотворну и преображајну, која преко вас прелази и на друге, и извлачи их из понора мрака и незнања, у коме људе држи вера у лажне и мртве богове. Својим светим животом ви сте показали свима око себе, и ближњима и даљнима, да је Бог коме служите – живи и истинити Бог, који даје силе да на земљи живите Вечном Истином, Вечном Љубављу, Вечном Правдом, Вечним Животом, те се тако свуда и свагда показујете јачи од сваке смрти, од сваког греха, од сваког зла. Вечна Истина, живећи у вама и ви у њој, сама од себе труби и проповеда себе; тако и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот. Иако су унутра у вама, они врло речито проповедају себе кроз сваки ваш поглед, кроз сваку вашу реч, кроз свако ваше дело, кроз сваки ваш покрет. Сам ваш еванђелски живот, хтели ви или не, благовести себе преко видљивих и невидљивих огњених језика, и тако се око вас, и наблизу и надалеко, запаљују тим светим огњем многе душе, и оне радосно руше своје лажне богове и хрле вашем живом и истинитом Богу, једином истинитом Богу у нашем земаљском свету.
 
1,10
 
Ваш еванђелски живот у Христу по свему је бескрајан и бесконачан, јер ви живите као да сте већ на Страшном суду. А то и јесте прави хришћански живот: живети на земљи осећајући увек себе као да си на Страшном суду. Сваку своју мисао, ви хришћани продужујете до на Страшни суд, преносите је и износите пред вечног, свевидећег и свезнајућег Судију, да је Он оцени и процени, да ли је за Његову Вечност и Царство – чиста, света, божанска. Тако и сваку своју реч, и дело, и осећање, ви проверавате Страшним судом, и питате себе увек: шта о овом мом делу, о овој мојој речи, о овом мом осећању мисли Господ Сладчајши – Судија страшни? да се неће с гађењем одвратити од њих, и од мене? Нема преграда, нема зидова између неба и земље за хришћане; нема ни непрелазних и непремостивих провалија; све је то чудесни Господ Христос уклонио Својим васкрсењем. И ми вером својом узлазимо на небо и силазимо; и молитвом својом и љубављу и милостињом и сваком еванђелском врлином узлазимо на небо ка Господу Васкрслом, и силазимо на земљу, и тако на земљи живимо небом, живимо Господом Христом Спаситељем нашим и кротким Судијом нашим, који нас избавља од гнева који ће на дан Страшнога суда доћи на све непокајане и на све поклонике лажних и мртвих и бесловесних и ништавних божанстава. Наша је хришћанска радост, и сверадост у томе, што ми свим срцем живимо и умиремо за „Јагње Божије“, које узима на себе грехе наше, те нас неће осудити када дође на дан Страшнога суда да гнев Јагњета суди свету. О, да ли ће шта бити страшније од – гнева Јагњетова? Ништа, ништа, ништа, јер ништа није било човекољубивије, кроткије и саможртвеније од тог истог Јагњета Божјег, као Спаситеља света.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ова реч [пром(а)кнутися, промчеся слово] коју је ава овде (о)ставио према црквено-словенском тексту ове посланице (а такође је и Вук има у свом преводу) значи: промакнути се, ра(з)ширити се, разгласити се, прочути се … У синодалном преводу СПЦ ово место гласи: „Јер је од вас одјекнула …“ (Зор. А. Ст.).

  2. види фусноту бр. 1 (Зор. А. Ст.).

Један коментар

  1. По мом скромном мишљењу ово је Авино најјасније у најкраћим цртама објашњење Добре Вести Хришћанства (1Сол. 4-18). Великим Свецима нису потребне многе речи. Човек има осећај, да сам Апостол Павле шапуће АВИ Јустину у уво, а Преподобни Светац то записује. Свети Аво, моли Господа за грешног Дамјана.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *