НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ СОЛУЊАНИМА
 
5,1-28
 
1. Сол. 5,1-28: 1 А за часе и времена, браћо, немате потребе да вам се пише, 2 јер сами тачно знате да ће дан Господњи доћи као лупеж по ноћи. 3 Јер кад рекну: мир и сигурност! – онда ће изненада напасти на њих погибао, као порођајне муке на трудну жену, и они неће утећи. 4 Али ви, браћо, нисте у тами, да вас дан као лупеж изненади; 5 јер сте ви сви синови светлости и синови дана: нисмо ноћи нити таме. 6 Стога дакле не спавајмо, као остали, него стражимо и будимо трезни. 7 Јер који спавају, ноћу спавају, и који се опијају, ноћу се опијају. 8 Али ми који смо синови дана, будимо трезни, обукавши се (ἐνδυσάμενοι = обучени) у оклоп вере и љубави, и у наду на спасење као шлем. 9 Јер нас Бог не одреди за гнев, него за стицање спасења кроз Господа (= Господом) нашега Исуса Христа, 10 који умре за нас, да ми, или стражили или спавали, заједно с њим живимо. 11 Зато се тешите међу собом и назидавајте (οἰκοδομεῖτε) један другога, као што и чините.
12 Молимо вас пак, браћо, припознајте[1] оне који се труде међу вама, и настојнике своје у Господу и учитеље своје, 13 и имајте их у изобилној љубави за дело њихово. Живите у миру међу собом. 14 Молимо вас још, браћо, поучавајте неуредне, тешите малодушне, подржавајте слабе, сносите свакога. 15 Гледајте да нико не враћа коме зло за зло, него свагда идите за добром и међу собом и према свима. 16 Свагда се радујте; 17 непрестано се молите; 18 на свачему захваљујте: јер је то воља Божија у Христу Исусу за вас. 19 Духа не гасите; 20 пророштва не презирите; 21 све испитујте (δοκιμάζετε); добра се држите, 22 уздржавајте се од свакога зла. 23 А сам Бог мира да вас посвети целе у свачему (ἁγιάσαι ὑμᾶς ὁλοτελεῖς); и да се цео ваш дух и душа и тело сачува беспрекорно за долазак Господа нашег Исуса Христа. 24 Веран је онај који вас зове; он ће то и учинити. 25 Браћо, молите се за нас. 26 Поздравите сву браћу целивом светим. 27 Заклињем вас Господом, да се ова посланица прочита пред свом браћом светом. 28 Благодат Господа нашег Исуса Христа с вама.
 
5,1-2
 
Хришћани воде свој краткотрајни живот на земљи као да су стално на завршетку света, на крају историје, на Страшноме суду. То преживљавање васцеле историје света од почетка до завршетка, од алфе до омеге, дар је Христове вере, и у тој вери знање о циљу и смислу и трајању овога света. Осећајући себе вечним још овде на земљи, и доживљујући вечни живот као дар Христов у овоме свету, хришћанин непрестано живи вечним и богочовечним у свима данима свога земаљског живота, у свима часовима, у свима тренуцима. Сваки тренутак његовог живота, то је капилар вечности, свим бићем својим повезан са Богочовечанском вечношћу Христовом.
Нема сумње, почетак и завршетак света су у власти Божјој, и све што је између почетка и завршетка – сав ток, сва збивања. И уколико човек ум свој подиже вером ка Господу и благодатним силама светих тајни и светих врлина преображава га у свети ум, у „ум Христов“ (1. Кор. 2,16), у свештени, саборни ум Цркве Христове, утолико је за њега и јаснија та истина, и сва тајанства Божја што су у њој и око ње. Зато хришћанин и живи у овом свету као на Страшном суду, мерећи себе и сваку своју мисао и свако осећање и сваку реч и свако дело – мером Страшнога суда. Све своје он оцењује оценом Страшнога суда.
Овај наш свет незадрживо путује ка своме завршетку, са безброј људских бића и људских судбина у њему, чије су неизбројне тајне познате једино свезнајућем и свевидећем Господу. Зато је људском уму немогуће ни предвидети а камоли одредити и утврдити и знати кад ће наступити завршетак света. Потребно је да овај свет, овај рукосад Божји, сав сазри онако како је то предвиђено у предвечном плану Божјем, па да тек онда наступи крај света. У овој ствари људске оцене су увек несигурне и нетачне и погрешне. Пре свега, нико од људи не зна, и не може знати, колико милијарди људских бића треба да прође овим светом, па да се испуни број предвиђен предвечним планом Божјим о свету. А свако људско биће – каква загонетка! каква тајна! Њу само једини Бог зна од почетка до краја, и од врха до дна. Ми смо људи капљице у огромном океану, чије обале не може сагледати никакво људско око. Зато је Бог Логос и постао човек, те увеличао и божанском бесконачношћу обесконачио човека, и том новом човеку дао кроз веру ново сазнање и ново знање о свету и његовој судбини. И ми хришћани вером у Богочовека знамо смисао, циљ, завршетак и света и човека. Богочовек нам је дао све што нам је потребно за нашу правилну и непогрешиву оријентацију у овом свету на путу ка његовом завршетку даном Господњим, Страшним судом. Ми насигурно знамо да ће дан Господњи доћи, и то изненада, као лупеж по ноћи. Зашто тако? Зато, да бисмо непрестано бдили и стражили: бдили и стражили над целокупним животом својим у овом свету неугасивом светлошћу вере, љубави, молитве и осталих светих врлина, и тако светли и лучезарни стигли у „дан Господњи“. И спремни за тај дан Господњи. Сваки дан свога живота у овом свету хришћанин треба да претвори у дан Господњи, испуњујући га еванђелском правдом, еванђелском истином, еванђелском љубављу, еванђелском делатношћу. Онда му завршни дан Господњи неће бити страшан, већ мио и благ и радостан.
Последњи, завршни дан света биће дан Господњи у најпотпунијем смислу речи, и он ће најочигледније показати какви треба да су били дани људског живота на земљи. А Господ је то већ показао Својим боравком у нашем земаљском свету: сваки дан проведен Њиме у нашем свету, и јесте дан Господњи; сваки дан проведен Њиме у Цркви Његовој, где је Он сав у светим тајнама и светим врлинама. Такви су ти дани и нама – дани Господњи, ако за живота свога на земљи васцелим бићем живимо у Господу, хранећи се светим тајнама и светим врлинама.
 
5,3
 
Шта човек без Богочовека зна о свету? Само кору света, кожу света, па и то само једног маленог дела света. А све остало је покривено, и сакривено од њега. Какве све силе и снаге, видљиве и невидљиве, делују у свету, – ко то од људи зна и може знати? Наше свеколико људско знање о свету је као мала свећица, са свих страна опкољена бескрајном ноћи незнања. Та наша свећица сасвим површински и површно обасјава и само наше људско биће, те ми људи трагично мало видимо себе и језиво мало знамо себе, а камоли свет око себе, у коме се крећу и живе и умиру милијарде и милијарде приметљивих и неприметљивих бића. Откако је грех ушао у свет кроз човека, сав се поредак у свету пореметио, па и испретурао: ништа није на свом месту, ништа на свом путу; изгубили се и почетци и завршетци свега. Лутање и пометња, то је уствари живот човечји у свету који лежи у злу и греху. Због тога шта све људи нису прогласили као циљ света и човека, као смисао света и човека, као вредност света и човека, као божанство света и човека. Све саме лажне вредности, лажни циљеви, лажна божанства. А у свима њима дави се човек без Христа. Залуђени грехом, – јер грех одваја душу од Бога Логоса -, људи често упорно неће Христа, јер Га грех њихов неће, пошто је Христос уништитељ греха. Људи који зло чине, већма воле таму него светлост, и свесно је мрзе и беже од ње (ср. Јн. 3,19-20). Одвојивши се грехом од Творца и Бога мисли, људи залуде у мислима својим (ср. Рим. 1,21) и неуморно стварају теорију за теоријом о свету без Бога, и о непотребности Бога. И то све тако, на путу без Бога, све до Страшнога суда. Не само без Бога, него и против Бога. Но кроз све њих путује праисконска лаж о Богу, лаж коју је о Богу измислио „отац лажи“ Сатана, и та лаж је уствари срце свих њихових безбожних и противбожних учења. Кроз њих и са њима та ће лаж дојездити чак до Страшнога суда, до „дана Господњега“. У последње дане они ће нарочито громко хулити Христа Бога, и одбацивати Његову божанску истину о свету, и о завршетку света. Изграђујући свет без Христа, и против Христа, они ће на сав глас говорити како су обезбедили свету мир и сигурност и благостање. И баш тада, када буду урлали: мир и сигурност!изненада ће напасти на њих погибао, као порођајне муке на трудну жену, и они неће утећи.
 
5,4
 
Али ви, браћо хришћани, нисте у тами, да вас дан Господњи као лупеж изненади: ви имате „светлост живота“, коју никаква тама зла обузети не може, нити угасити, ако је само ви стално распирујете вером и љубављу и молитвом и постом. За нас хришћане изненађење у свету може бити једно: грех; изненађење и опасност. Јер ми знамо да је грех уствари једина неприродност и противприродност у овом Божјем свету, и због тога изненађење за боголико биће Божје, човека; и још знамо да је грех сав од Сатане, и због тога једина истинска опасност за човека у овоме свету, а сигурно и у осталим световима. Ми Господом знамо, ми Светим Еванђељем Његовим знамо шта Бог хоће од нас и шта Сатана смера против нас: „јер знамо шта Сатана мисли“ (2. Кор. 2,11). Зато смо стално на опрези против свих његових замки и саблазни, кроз које нам он вешто и лукаво нуди своје грехе, своја зла, и у њима себе сама. Но ми против њега истављамо свеоружје Божје, којим нас чудесни Господ Христос наоружава у Цркви Својој: свете тајне и свете врлине. Ми кроз њих бдимо и стражимо, ратујемо и војујемо, и јуначки побеђујемо све духове зла испод неба (ср. Еф. 6,11-18). Христом, који кроз свете тајне и свете врлине борави у нама, ми побеђујемо Сатану који је против нас и који се кроз грехе и страсти настањује у нама. О нас се боре Христос Господ и Сатана грехотворац. Сатана би могао да нас изненади, и савлада, да Господ није с нама, Господ који зна сва његова лукавства и даје нам божанска оружја да их одбијамо од себе, и савладамо, и победимо.
 
5,5
 
Ми хришћани не само имамо истиниту светлост, него смо синови светлости, јер смо се духовно родили од Једине Истините Светлости, од Јединог Истинитог Бога и Господа Исуса Христа (ср. Јн. 1,9-13). Да, Истинити Бог и јесте у исто време Истинита Светлост. И откако је Истинити Бог посетио наш земаљски свет, од тада и борави у њему Истинита Светлост. Зато је и речено у Светом Еванђељу: Истинита Светлост већ светли (1. Јн. 2,8). Зашто је Господ Христос Истинита Светлост? Зато што Га ни тама смрти ни тама ада није могла помрачити и угасити. Једина Светлост коју тама смрти није могла угасити када је Господ лежао мртав у гробу, ни тама пакла утулити када је Господ са Својом човечанском душом сишао у ад и благовестио Своје Еванђеље оним у аду. А све остале назовисветлости у човечанском свету, лажне су: јер сваку од њих угаси, ако ништа а оно смрт. Зато је Господ Христос једини у роду људском могао с правом рећи за себе: „Ја сам светлост света: ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати светлост живота“ (Јн. 8,12). Све што није Христос, и што није од Христа, уствари и сачињава таму у човечанском свету. Само идући за Христом који је Светлост васцелог света, људи могу знати путеве у свету, и знати куда свет овај греде, каквом крају и каквом завршетку.
Како људи од синова таме, греха, смрти, постају синови светлости? Вером у Господа Христа, јер је то вера у Једину Истиниту Светлост. То нам је сам Господ Христос открио рекавши: Верујте у светлост – πιστεύετε εἰς τὸ φῶς, да будете синови светлости (Јн. 12,36). И још: Ја светлост дођох на свет, да ни један који верује у мене не остане у тами (Јн. 12,46). Хришћани, живећи вером у Господа Христа, ходе у светлости као што је Он сам у светлости (ср. 1. Јн. 1,7). Обукавши се светим тајнама и светим врлинама у Господа Христа, ми се уствари облачимо у оружје светлости (ср. Рим. 13,14.12), и тако разгонимо сваку таму греха, смрти и ђавола. Синови светлости, хришћани су у исто време и синови дана, „дана Господњега“, који их води кроз све дане живота њихова, и све их претвара у дане Господње незалазном светлошћу Своје Божанске Истине, Божанске Правде, Божанске Љубави = Свога Божанства.
Ко су синови таме, синови ноћи? Добровољне слуге греха и зла. Јер грех је тама, једина истинска тама. Уствари – тама је све ван Христа, без Христа. И људи, који су ван Христа и без Христа, не само да су у тами, него су и сами тама; али са вером у Господа Христа постају „светлост у Господу“, зато и живе „као деца светлости“ (ср. Еф. 5,8). Једини излаз из наше људске таме је вера у „Истиниту Светлост“ – Богочовека Христа, и у животу по тој вери. Отуда: вера у Христа једина истински просветљује и просвећује. У њој је истинска просвета, једина и јединствена, јер обасјава све путеве у Бесмртну Истину, у Бесмртну Правду, у Бесмртру Љубав, и води тим путевима у Царство Небеско, у Царство Божије. Ко је истински просвећен? Онај који живи вером Христовом. Јер живи истинитом, неугасивом, незалазном светлошћу, која сваку ноћ претвара у дан, и сваку таму у видело.
 
5,6
 
Стога дакле не спавајмо, као остали, него стражимо и будимо трезни. Од страсти и сласти овога света очи душе наше и савести наше отежају и заспе на смрт. Такве душе и такве савести не виде прави смисао ни света ни себе, и не знају ради чега су у овоме свету. Због добровољне заслепљености грехољубљем и сластољубљем оне не виде ни истинитог Бога, зато и клањају и служе лажним боговима. Лаж што је кроз грехе у њима неда им да виде истину, вечну истину која је разливена по свету, и сва без остатка оличена у Једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу. Успавани сластољубљем и самољубљем, незнабошци су плен свих људождерских сила зла и нечистих духова, и жртва свих заблудних теорија и идеја, које се роје из трулежи њихових умова, као црви из трулог леша.
Ми пак хришћани, будни смо и стражимо. Чиме стражимо? Најпре вером, јер вером видимо Јединог истинитог Бога, и вером Га имамо; вером видимо сав пут душе наше из времена у вечност, од земље до уврх небеса; вером живимо свим оним што је божанско, бесмртно, вечно; вером стичемо вечну истину, а она никад не спава, него стално бди у нама и ми кроз њу; вером постајемо праведни, јер низводи у нашу душу вечну правду, која живи кроз све наше мисли, кроз сва наша осећања, кроз сва наша дела. – Још ми хришћани стражимо вером на мртвој стражи душе наше: да нам душу не украду ни страсти, ни греси, ни искушења, ни смрти, ни духови зла, јер је молитва живи огањ који све то спаљује или далеко од нас одбацује. Молитва разбуди сву савест нашу, неда јој да заспи, нити да дрема, већ је вазда држи будном, везујући је с небом и Господом. – Поред тога ми стражимо над собом постом, да у тврђаву душе наше не провале лупежи сласти и сластољубља, и покраду нам вечне вредности душе. – Ми стражимо над собом и еванђелском љубављу, да нам мржња не увуче у душу неку духовну смрт и њоме ослепи очи душе наше и умртви очи савести наше.
Тако ми хришћани стражимо над собом сваком светом врлином, јер су свете врлине божанске силе, бесмртне и вечне, и држе нас стално у будном стању. Међутим, чим се олењимо у светим врлинама, одмах навали дремеж на нашу душу, те она све мање примећује зло и све га се мање боји. А продужимо ли ту лењост у нама, душа из дремежа неосетно пређе у тврд и дубок сан, за време кога је пустоше греси и разне духовне смрти, и у њој узавру црви порока и страсти, који је непоштедно гризу, разгризају и умртвљују.
 
5,7
 
Зато што је по природи својој тама, грех не воли светлост; и зло такође, јер је оно увек пород греха. И грех и зло беже од светлости, и најрадије се коте у мраку сласти и страсти. Уствари, тешка ноћ је легла на наш свет кроз људски грех; и у тој ноћи људи се бестидно опијају сластима и страстима до изнемоглости. А када је са Господом Христом Истинита Светлост сишла у нашу земаљску ноћ греха, зла и смрти, онда је и грануо у нашем земаљском свету дан божанске Истине, божанске Правде и божанског живота. Међутим, сластољубивим људима тама је увек милија него светлост, зато што су им дела зла, па воле да се покривају тамом да се дела њихова не би видела. Јер сваки који зло чини мрзи на светлост, и не иде к светлости да не покарају дела његова, јер су зла. А ко истину чини иде к светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена (ср. Јн. 3,19-21).
Светлошћу својих еванђелских врлина хришћани увек разгоне из себе и око себе таму греха, смрти и свакога зла. За њих ни тама смрти није опасна, јер у њу уносе неугасиву светлост васкрслог Господа, коју ни сва тама смрти, ни сва тама греха, ни сва тама пакла обузети не може. Сваки грех неизоставно лучи из себе таму; и што више грехова у човеку, то све већи мрак у савести његовој, у уму, у васцелој души. Ноћ у души, ноћ у свету, и грехољубив човек сакривен тамом ужива у својим сластима, опијен њима. Пијанство грехољубљем, најопасније је по човекову природу и најубитачније: јер у том пијанству човек убија све што је божанско и узвишено у њему, и у свету око њега. Упорно грехољубиви људи недају да им у душу закорачи покајање, које увек носи зубљу самокритике и самоосуде и самобичевања, те у тој светлости човек и сагледа сву гадост и сав пакао у души својој. Бива понекад да се такве душе пробуде из свога дубоког пијанства и сна, и излете из своје таме, када неко ураганско искушење удари на њих по промислу Божјем.
 
5,8
 
Али ми хришћани, ми смо синови дана, дана Христовог, који је грануо доласком Христовим у наш земаљски свет, и никада не залази: вечити дан Вечите Светлости – Сунца Правде, Богочовека Христа, те Незалазне Светлости у свима човечанским световима. Ова чудесна Светлост разгони далеко надалеко, до у сам пакао, сваку таму греха, смрти и зла. Рођени од те Светлости, хришћани су синови тог незалазног дана Христовог, и зато увек будни и трезни за свако божанско добро и истину и правду и љубав и молитву. Обучени у оклоп вере и љубави, они одбијају од себе све пламене стреле нечастивога, које он шаље на њих кроз разна искушења. Кад је вера први оклоп душе и савести наше, а љубав други оклоп њихов, онда нема греха који се може провући у њих и остати у њима, јер их светлост божанска што из њих бије сатаре и уништава. Кроз све ноћи које на нас натуткавају видљиви и невидљиви христоборци, ми се хришћани пробијамо са сигурном надом на спасење помоћу свемилосрдног и свечовекољубивог Спаса Христа. Та нада на спасење, нама је шлем на глави душе наше, који је чува од сваке потиштености, страха, бојазни, малаксалости, очајања, клонулости. Ма каква и ма колика страдања ударала на нас, наша је нада увек јача од њих, зато што нам је у срце даје и у срцу одржава свемоћни и сведивни Утешитељ Благи.
 
5,9
 
Борећи се дан и ноћ за своје спасење, и градећи спасење своје са страхом и трепетом, ми недамо у срцу нашем места гневу против грешника. И кад се гњевимо, ми се гњевимо на грехе њихове, а њих жалимо као рањенике и болеснике. Ми знамо, Господом смо научени, да гнев наш није лек од греха њиховог. И радећи неуморно на своме спасењу, ми посредно радимо и на спасењу ближњих, јер смо тајанствено повезани са ближњима, ако ничим другим а оно заједничком природом људском, земношћу тела наших и боголикошћу душа наших. Спасење је тако огроман, тако тежак и дуготрајан подвиг, да је неопходно да на њему непрекидно ради сва душа наша, и сва савест, и сва воља. И као људска бића ми смо одређени од Бога на стицање спасења Господом нашим Исусом Христом, зато што је Он једини Спаситељ рода људског, и сваког човека, и свију нас, – Спаситељ од греха, смрти и ђавола. А то се спасење може стећи једино ако се непрестано живи Господом Христом и ради Господа Христа помоћу светих тајни и светих врлина. Само кроз такав лични непрекидни подвиг ухристовљења и охристовљења ми стичемо спасење. А наше свето живљење по Еванђељу и јесте једини доказ да се налазимо на сигурном путу спасења. Уствари, живећи Спаситељем ми се спасавамо. То је једини пут, и нема другог. Само васцелим бићем живећи у Спаситељу помоћу светих благодатних подвига еванђелских: вере, љубави, наде, поста, молитве, кротости, смирености, трпљења, који се хране светим силама светих тајни, – ми савлађујемо и умртвљујемо сваки грех, сваку смрт, свако зло, сваког ђавола.
 
5,10
 
Све наше једино Спаситељем постаје истински наше, бесмртно наше, вечито наше. Јер Он собом освећује сву нашу природу и сву нашу делатност, освећује сав наш живот од врха до дна, у свој његовој бесконачности и бесмртности. Јер човекољубиви Господ и умре за нас, да ми, стражили или спавали, заједно с Њим живимо: Он нас оживе из свих смрти сишавши Својом смрћу у царство свих наших смрти, и Својим васкрсењем изведе нас из њих на светлост вечног дана Свог. У свету човечанском нема приснијег јединства од јединства хришћанинове душе са Господом Христом. Оно је такво: да Господ Христос постаје душом душе његове, и савешћу савести његове, и вољом воље Његове, и срцем срца Његова, те уствари он и не живи више у себи већ Господ Христос живи у њему кроз њега (ср. Гал. 2,20). Због тога је сав живот нас хришћана вечан и богочовечан: у њему ништа није „по човеку“ већ све по Богочовеку и од Богочовека. Благодаћу светих тајни и светих врлина органски сједињени са Господом Христом који је чокот, хришћани као лозе и доносе многи еванђелски род, живећи у Њему и Он у њима. И без Њега они не могу чинити ништа (ср. Јн. 15,5). Ми смо хришћани тиме хришћани што Христом живимо, као лоза чокотом. Зато нам никада ништа не недостаје; свега вечног и божанског имамо у изобиљу. Шта је то што нам недостаје када смо увек заједно са Христом Богом, који је неисказано богат свима божанским богатствима, која су вечита, неисцрпна, непотрошива? И кад нас најстрашније невоље и муке овога света растржу, ми смо и онда пуни радосне наде, јер је увек са нама Он – наша вечна радост, наше јединствено спасење, наш слатки мир, наше непролазно богатство.
 
5,11
 
Ако има утехе која никад неће изневерити, и ако има радости која се никад неће претворити у жалост, онда је то Господ Христос. Све божанско, бесмртно и вечно, што треба нашем животу у обадва света, Он нам изобилно даје за наш труд по вери нашој, за наше међусобно назидавање у богочовечанским врлинама, за наше узајамно подржавање на нашем заједничком путу божанског усавршавања. Иако је целим бићем својим у Господу Христу, хришћанин је исто тако сав и у ближњима својим. Таква је чудесна и дивна тајна богочовечанског живота у Цркви Христовој: хришћанин је истовремено сав у Господу Христу и у свима члановима Цркве, јер сви живе Њиме Једним, и Његовом једном божанском Истином, и Његовом једном божанском Правдом, и Његовим једним божанским Еванђељем. И уколико је хришћанин више Његов и њихов, утолико је више и свој. Све им је благодаћу заједничко, све саборно: и богочовечанска савест Цркве, и богочовечански ум, и богочовечански живот, и богочовечанско Еванђеље, и богочовечанска вера, и богочовечанска љубав, и богочовечанска молитва, и богочовечански пост, и богочовечанска кротост, смиреност, нада, трпљење. Зато се тешите међу собом и назидавајте – οἰκοδομεῖτε – један другога, као што и чините.
 
5,12
 
Божанска истина Христова је сила помоћу које ми растемо „растом Божјим“ и назидавамо један другог у сваком божанском добру. По тој истини се и распознајемо од осталих људи који живе светом који у злу лежи, у лажи лежи. Нарочито се по томе распознају ваши учитељи. Њихов је труд сав светао, сав херувимски, јер они горе и сагоревају јављајући вам Истину Христову, једину спасоносну и једину вечну међу свима осталим, званим и самозавним, истинама у земаљском свету. Огроман је труд потребан да се позна, стекне и држи у себи вечна Истина Христова. Јер против ње непрестано ратује сам отац и творац лажи Сатана, преко својих видљивих и невидљивих сарадника или робова. А кад учитељи ваши посеју семе вечне Истине Христове у душама вашим, пазите онда да то семе не остане крај пута душе ваше, те га одмах позобају црне птице зла; или на каменитим местима душе ваше, те га убрзо спржи жар ваших грехова и страсти; или у трњу душе ваше, те га у току извесног времена угуше сласти ваше. Држите га на доброј земљи срца свог: обрађујући душу своју покајањем, вером, молитвом, постом, светим причешћем, и осталим духовним алатом којим се душа обрађује, да би у њој успешно расла Истина Христова, и тако је сву осветила и спасла Христом Спаситељем. А тај алат? То су свете тајне и свете врлине, које из себе и кроз себе лију и изливају у душу нашу све божанске силе које су нам потребне за побожан живот и живот вечни у овом и оном свету. Кроз њих нам се даје све вечно, божанско, богочовечно; даје нам се сав Бог и Господ, сав Спаситељ, сво спасење, сва Истина, сва Правда, сва Љубав, сва Вечност.
Све то доносе вам ваши учитељи и настојници: ваше благодатне и богочовечанске старешине и вође на путу спасења из овог ка оном свету. По чему се они разликују од лажних учитеља? По томе што су свим бићем својим у Гооподу, и свим животом својим, и свим учењем својим. Тражите њихову савест? Ено је сва у Господу. Њихову душу? Ено је сва у Господу. Њихов ум, њихово срце, њихову вољу? Ено их васцеле у Господу. Све њихово је у Господу и од Господа. По томе се они распознају; по томе их и ви припознајте,[2] и то им признајте, ради спасења душа ваших. Зато их и имајте у изобилној љубави својој.
 
5,13
 
Дело њихово – то је спасење ваше. Они стално врше то дело: врше га непрекидним трудом, обрађујући душе ваше вечним еванђелским силама. Где бисте били, да није њиховог труда којим вас спасавају од сваке смрти, од сваког греха, од сваког злодуха, и од самог пакла? Та целим бићем својим били бисте робље лажи, робље свакога зла, робље лажних богова, лажних идеја, лажних учења, робље и – гробље, у коме мртвује све што је узвишено, божанско, бесмртно у људских бића. А сада? Сада сте у рају, јер сте у Христу Господу: једином истинитом Богу у свима световима. А где је Он – ту је и рај, сав рај са свима божанским красотама. А око Њега – Његови ученици, а ваши учитељи и трудбеници, који вас и изводе из сваког пакла и Еванђељем Христовим уводе у Његов чаробни рај. Зато, зато, зато ви и дугујете својим учитељима изобилну љубав. И више њима неголи родитељима и осталим сродницима по телу, па и васцелом роду људском, јер вам они дају оно што вам нико други не може дати никада, никада, никада!
Носиоци вечне истине Христове, живите у миру међу собом. Јер вечном истином Христовом ви сте изнад свих бура, олуја и земљотреса лажи. Нека никакве буре овога света не поремете братски мир ваш. Држите срца своја горе – у Христу, на небу! изнад свих олуја смрти! изнад свих урагана страсти! јер је живљење ваше на небесима (ср. Флб. 3,20), и никаква вам земаљска олуја неће моћи отерати мир Христов из душа ваших, и љубав Христову из срца ваших. Љубите ли се међу собом светом љубављу еванђелском, онда сте осигурали међу собом и мир, свети мир еванђелски. А знате ли шта њега најпре поремети и подрије? Самољубље. Зато се чувајте самољубља као живе ватре, јер када се запали у души, брзо се распали у неугасиви пожар. У самим зачецима гасите самољубље самопрегорним пожртвовањем за браћу, гасите са искреном молитвом за пријатеље и непријатеље, и светим постом за оне који вас мрзе и за оне који вас воле, и светим страдањем за ближње и даљне.
 
5,14
 
Човек се никада не спасава сам, већ увек у светој заједници „са свима светима“ (ср. Еф. 3,18). Дело спасења свакога од нас је саборно и свето. Ми се увек спасавамо преко ближњих, само преко ближњих. Гредући путем спасења, нас увек воде наша света браћа, видљива и невидљива; воде и носе – својом благодаћу, својим молитвама, својим жртвама за нас, својим сузама за нас, својом вером за нас, својом љубављу за нас. Када по слабости људској на тешком путу спасења поклизнемо у грех, они нас поучавају и исправљају; када малакшемо и малодушност удари у срце наше, они нас теше и храбре; када ослабимо и станемо посртати, они нас придржавају; када нас понесу страсти гњева и јарости, или ма ког греха, они нас сносе трпељиво, молитвено и свето. А што они Христа ради чине нама, дужни смо и ми чинити другима. И тако ћемо испунити божански закон Христов. Јер љубав Христова нас нагони да живимо за друге, спасавајући себе еванђелском бригом о другима. Зато поучавајте неуредне, тешите малодушне, подржавајте слабе, сносите свакога. Ви сте уредили душу своју благодатним силама божанским које вам се непрекидно дарују кроз свете тајне и свете врлине; зато поучавајте неурдне како да уреде душу своју, заводећи и зацарујући Христов поредак у њој. Ви сте се испунили утехом Утешитеља Благог, који вас теши у свима невољама овога света; зато и ви том истом утехом тешите малодушне, које антихристовске силе овога света устрашују. Ви сте постали јаки Господом Христом, толико јаки, да сте јачи од сваке смрти, од сваког греха, од сваког зла, од сваког ђавола, од сваког антихриста; зато подржавајте слабе који падају у искушења и клецају под њима. Сећајте се грехопада својих, и пређашњих и садашњих, и Господа кротког и благог који вас самилосно и трпељиво подноси, и сноси, и изводи из свих грехова и уводи у Царство љубави Своје; зато сносите свакога, трудећи се да га у гресима и страстима његовим свето волите, и тако од грехова и падова његових спасавате.
 
5,15
 
Гледајте да нико не враћа коме зло за зло, јер се тако овај свет најлакше претвара у пакао. Лечи ли се слепило глувоћом, и куга губом, и глад жеђу? Тако се и зло не лечи злом, него се зло злом само увећава. У нашем човечанском свету зло се храни и расте злом. И најмање зло твоје увек је суштином својом повезано са целокупним злом света. И човек, чинећи зло, потапа најпре себе у црно море зла. А кад враћа коме зло за зло, онда двоструко потапа себе, јер својим злом обично друге или потстиче на зло, или их храбри на зло, или их повлачи у зло. По природи својој свако зло је убица човеков, јер је зло тиме зло што убија у човеку макар мало божанског, небеског, узвишеног, или га упрља, или потисне, или истисне из човека. И тако, чинећи зло за злом човек постепено убија себе, врши духовно убиство, јер га зло одваја од Бога, извора живота и добра. Крајњи је циљ зла, и малог и већег и највећег, убити човека. Зато су Спасова уста и објавила ону свеистину о ђаволу који је Зло и Свезло, Зли и Свезли: да је он човекоубица од почетка – ἀνθρωποκτόνος ἀπ’ ἀρχῆς (Јн. 8,44)
Враћаш ли зло за зло, гле, у теби се већ зачиње човекоубица; а човекоубица је увек најпре самоубица. Ти не можеш другога убити својим злом док најпре себе не убијеш њиме; само преко леша душе своје ти можеш убити душу другога човека. Сваким грехом човек уствари врши у исто време два злочина: самоубиство и убиство: убија прво себе, па и ближње око себе, пошто сваки грех делује, видљиво или невидљиво, човекоубилачки.
Али, како ћемо се сачувати од злочиначког и човекоубилачког чињења греха и зла, од враћања зла за зло, како? Свагда идући за добром и међу собом и према свима. А то ћете постићи, знате ли на који начин? Ако стално идете за Господом Христом, који греха не учини нити се икакво зло нађе у Њему. Гле, Он је сав Свесавршено Божанско Добро, и то овде, на земљи, међу нама људима: и ми гледајући Њега, гледамо Вечно и Свесавршено Божанско Добро, оваплоћено у човеку, у природи људској. Зашто је то тако? Зато, да бисмо и ми људи могли ићи за Њим – Човеком, и живети Њиме и ради Њега. Вечно Божанско Добро није више за нас људе нека далека, наднебесна, невидљива стварност, или идеја, или апстракција, или сањарија, већ жива земаљска стварност, сва видљива, сва опипљива, сва у границама нашег људског простора, нашег људског времена, нашег људског постојања, нашег људског искуства. А то је све тако зато, да бисмо и ми као људска бића могли то Савршено Божанско Добро усвојити, учинити нашим, људским, земаљским, и живети Њиме и ради Њега, и испуњавати Њиме сву душу своју, све срце своје, сву вољу своју, све тело своје. Идући свим бићем својим за Господом Христом, ти на првом месту чиниш највеће добро себи самом, јер постајеш бесмртан и вечан и богочовечан Вечним и Савршеним Божанским Добром; али у исто време чиниш неизмерно добро и ближњима својим, па и свима људима: јер то Божанско Добро по сили природе своје зрачи из тебе и обасјава и просветљује и просвећује људе око тебе; а то ти можеш знати и не, можеш примећивати и не. Међутим, то свакако бива: јер Божанско Савршено Добро не може не дејствовати спасоносно самим својим присуством у теби. Идући за Господом Христом, ви уствари чините непролазно добро и ближњима и свима људима: и самим тим већ идете за добром и међу собом и према свима.
 
5,16
 
Идући за Свесавршеним Божанским Добром – Господом Исусом, и страдајући за Њега, радујте се свагда: јер је врховно зло побеђено, јер је смрт побеђена, јер је грех побеђен, јер је ђаво побеђен, јер је пакао побеђен. А кад је све то побеђено, има ли онда ишта у свету што радост вашу може помутити, или отети, или уништити? Ви сте апсолутни господари те вечне радости све док сами то хоћете, све док сами по својој вољи не скренете у грех, у страст, у смрт. Радост узаври у срцу нашем од свега што је Христово: и од истине Његове, и од самилости Његове, и од правде Његове, и од љубави Његове, и од васкрсења Његова, и од Цркве Његове, и од светитеља Његових. Но ево још већег чуда: радост узаври у срцу нашем – и од страдања за Њега, и од смрти за Њега, и од срамоте за Њега (ср. Д. А. 5,4). При страдањима за незаменљивог Господа у овоме свету радост неисказана залива срца наша, јер та страдања исписују имена наша на небесима (ср. Мт. 5,10-12; Лк. 10,20).
Роду људском нема истинске радости на земљи без победе над смрћу; а победе над смрћу нема без васкрсења; а васкрсења нема без свемоћног Богочовека Христа, – зато је Он: једина истинска радост за сва бића људска у свима световима, а најпре у нашем земаљском свету. Васкрсли Богочовек Христос, свепобедни Победитељ свих смрти, вечно животворан у Цркви Својој, непрекидно разлива ту једину истинску радост по душама Својих следбеника кроз свете тајне и свете врлине, и зато ту радост нико не може узети од њих (ср. Јн. 16,22). Свагда се радујте, јер сте јачи од сваке смрти, од сваког пакла, од сваког зла, од сваког греха, од сваког ђавола. Испуњујући еванђелске заповести васкрслог Господа, ми још на земљи улазимо у радост Господа свог, да је затим сву наследимо у ономе свету (ср. Мт. 25,21.23). Зато се ми радујемо и када нас гоне за Господа Христа, и када нас срамоте, и када нас клеветају, и када нас мрзе, и када нас убијају: јер нема смрти за нас, Господ их је васкрсном силом Својом умртвио и затро. Сваку жалост нашу чудесни Господ је васкрсењем Својим претворио у радост (ср. Јн. 16,20), у вечну радост, која занавек остаје са нама и у нама, остаје вером нашом у васкрслог Господа (ср. Јн. 15,11). Вера нас испуњује том вечном радошћу; зато је „радост вере“ Христове – једина истинска радост за биће људско у свима световима (ср. Јн. 17,13; Флб. 1,25).
Вером Христовом оснива се у души хришћаниновој царство Божје, царовање свега Божанског и Божјег: царовање Вечне Истине Божје у њему, царовање Вечне Љубави Божје у њему, царовање Вечне Правде Божје у њему, царовање Вечног Живота Божјег у њему; речју: царовање Вечне Божанске Тројице у њему наместо царовања греха, смрти и ђавола. Зато је царство Божје – радост у Духу Светом (ср. Рим. 14,17). Носећи у души својој ту вечну радост, хришћани се радују када падају у различне напасти које им приређују видљиви и невидљиви непријатељи Христови (ср. Јак. 1,2); веселе се у невољама, у страдањима, у смртима за Христа (ср. Рим. 12,12). Кроз све то и у свему томе они се „једнако веселе“, јер васкрслог Господа Христа имају у себи и у свима световима око себе (ср. 2. Кор. 6,10). „Радост вере“ се разгорева у души хришћаниновој ревношћу, молитвом, постом, милостињом, љубављу, бдењем, јер за те самопрегорне подвиге Дух Свети невидљиво разлива по души његовој неисказану радост – „радост Духа Светога“ (ср. 1. Сол. 1,6). Та радост и јесте род и плод на светом дрвету еванђелских врлина и подвига, које се свим својим корењем храни тајанственом и животворном благодаћу светих тајни.
 
5,17
 
Но знате ли чиме се „радост вере“ наше нарочито храни, и држи, и расте, и грана у све бескрајности божанске? – Молитвом, и то непрестаном молитвом. Зато: непрестано се молите. За молитву и кроз молитву нама се с неба даје од Господа васкрслог радост у страдањима за Њега, у борбама за Њега, у подвизима за Њега, у живљењу за Њега, у умирању за Њега. Зло овога света је непрестано будно против свега Христовог у овоме свету, и без предаха ратује против Њега. Како ћемо се онда ми хришћани одржати против христоборног зла, и победити га, ако не молитвом, и то непрестаном молитвом? Јер молитва је наш главни наоружач: она нас наоружава јаком вером, јаком надом, јаком љубављу, јаким трпљењем, јаком истином, јаким постом, те ми постајемо свејаки и свепобедни, и Христом односимо победу над свима поглаварима и властима и управитељима таме овога света, над свима духовима зла испод неба, па били они обучени у људска тела или у невидљива демонска обличја (ср. Еф. 6,12-18). Погледајте колико је греха у свету, колико зла, колико смрти! Зато се непрестано молите, да вам васкрсли Господ непрестано даје и додаје свепобедне силе, да бисте могли одолети свима гресима, свима залима, свима смртима овога света.
Нас хришћане безброј смрти вреба у овоме свету, и ми се можемо одржати у својој богочовечанској бесмртности само ако смо у непрекидној заједници са Јединим Бесмртним. А то смо најсигурније – непрестаном молитвом к Њему. Непрестана радост наша о Господу је од непрестане молитве наше ка Господу. А непрестана молитва и молитвеност, како се стиче? Истрајним, упорним и немилосрдним приморавањем себе на молитву, док нам Господ због нашег усрдног труда не буде дао благодати Своје, да нам молитва постане радосна неопходност, као дисање плућима. По мери труда Господ и даје благодат. Што више, и упорније, и истрајније примораваш себе на молитву, Господ ће ти све више и више давати благодати, па ће ти молитва постати пријатна и неопходна навика, а постепено и друга природа. А онда – срце се само моли, и кад спаваш, и кад ходаш, и кад седиш, и кад разговараш. Онда си у сталном молитвеном расположењу, и твој живот постаје непрекидна молитва. И ти заиста живиш молитвом, и она је за тебе врховна врлина, свеврлина. Да, свеврлина: јер она постепено засађује, расплођује и узраста у души твојој све еванђелске врлине. Нека вам је знано; без молитве се ниједна новозаветна врлина не може ни зачети, ни развити, ни сазрети, ни усавршити, ни обесмртити. Њоме оне и настају, и живе, и крећу се, и бесмртују. Зато: непрестано се молите.
 
5,18
 
„На свачему захваљујте“: јер је човекољубиви Господ сишао у свет, и овладао светом и свим што је у свету, и Њему се даде свака власт на небу и на земљи, а преко Њега, преко Цркве Његове и теби – власт над смрћу, над злом, над грехом, над ђаволом. Што се плашиш греха? Захваљуј, јер ево безгрешног Господа поред тебе, да Њиме савладаш, и истребиш, и уништиш сваки грех. Страшиш се смрти? Та ево васкрслог Господа који ти нуди Своје божанске силе да њоме умртвиш сваку смрт! И за то захваљуј. Нечисти дуси наваљују на тебе, и ти си се препао? Не бој их се, него захваљуј што си јачи од њих, јер Ти Господ даје „свеоружје Божје“ (Еф. 6,11.13), којим можеш поразити све демоне свих паклова. Страдања, невоље, недаће, несреће, зла, клевете, гоњења – јуришају на тебе? Захваљуј чудесном Господу који те чини јачим од њих, јер је с тобом Он који победи свет и све невоље у свету (ср. Јн. 16,33).
„На свачему захваљујте“: јер је Господ Христос Својом Истином јачи од сваке лажи, Својом Правдом јачи од сваке неправде, Својим Добром јачи од свакога зла, Својим Животом јачи од сваке смрти, Својим Божанством јачи од сваког ђавола. Зато: „свагда се радујте“, и у тој радости – „непрестано се молите“, и молитвом – „на свачему захваљујте“, „јер је то воља Божја у Христу Исусу за вас“. Воља Божја, објављена Господом Христом и Његовим Светим Еванђељем, јесте – да се свагда радујете: јер у Христу Исусу имате сва вечна блага, сва божанска савршенства, сву пуноћу Божанства, све што бићу људском треба за свети, божански, богоподобни живот у овоме свету и за вечни блажени живот у ономе свету. Воља је Божја у Христу Исусу: да будете јачи од сваке смрти, од свакога греха, од свакога зла, од свакога ђавола. Како, чиме? Испунивши себе сваком пуноћом Божјом што је у Христу Исусу, сваком божанском силом Његовом што је у Цркви Његовој (ср. Еф. 3,19; 1,22-23; Кол. 2,10). Не сумњајте: ви ћете се испунити сваком пуноћом Христовом, ако се испуните Његовом Божанском Правдом, Његовом Божанском Истином, Његовом Божанском Љубављу, Његовим Божанским Добром; јер кроз све то Он се васцелим бићем Својим благодатно усељује у вас, оваплоћује у вама. А све то постићи ћете, знате ли како? Непоколебљивом вером у оваплоћеног и васкрслог Господа Христа, свесрдном љубављу према Њему, непрестаном молитвом к Њему. Једном речју: оваплотићете у души својој чудесног Господа Христа, ако живите светим тајнама и светим врлинама еванђелским; ако сте стално у њима; ако светим тајнама непрестано појачавате у себи и загревате и узрастате и усавршавате свете врлине. И тако ће вас свете тајне и свете врлине испунити сваком пуноћом Богочовека Христа, и ви ћете достићи „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф. 4,13).
 
5,19
 
Хришћанин се постаје, и хришћанин се остаје, када се дух човеков испуни Духом Светим кроз свету тајну крштења, па потом и надаље допуњује себе Духом Светим кроз остале свете тајне и свете врлине. Ту све зависи од човекове ревнорти. Дух Свети се усељује у душу човекову кроз свете дарове; они су као огањ, који се запаљује вером, а распаљује и одржава неугасив кроз остале свете врлине и свете тајне. Када се света божанска љубав Духом Светим излије у срце човеку (ср. Рим. 5,5), она се разгорева и распламћује помоћу молитве, смирености, кротости, и осталих светих врлина; помоћу светог причешћа, свете исповести, и осталих светих тајана. Такође се и вера разгорева помоћу светих тајни и светих врлина, и смиреност, и кротост, и трпљење, и свака еванђелска врлина уопште. Све су оне као огањ: горе у души, загревају је, обасјавају је, просветљују је, просвећују је. Жижак душе непрестано гори, ако му се стално долива уље светих врлина еванђелских и светих тајни. Без тог уља – жижак се гаси, као у лудих девојака (ср. Мт. 25,3-12), и душа лyди у тами греха и непокајања.
Када се у души хришћаниновој погасе огњеви дарова Духа Светога, човек остане при своме обезбоженом духу, који луди у свом беспомоћном самољубљу и саможивости и самодовољности. Као што се тело човеково одржава у животу уносећи у себе храну из спољњег вештаственог света, тако се и дух човеков одржава у животу узимајући у себе храну из спољњег духовног света, најпре – храну Духа Светога. А та храна јесу дарови Светога Духа: Вечна Божанска Истина, Вечна Божанска Правда, Љубав Мудрост, Добро, Вечни Живот. Кроз све то дух човеков се разгорева у неугасиви огањ Вечне Истине и Правде и Мудрости и Вечнога Живота. А када дух човеков љубављу својом према лажи, неправди, греху, злу, потисне и протера из себе Вечну Истину Божју и Правду и Мудрост и Добро, онда лаж и неправда и грех и зло погасе у њему све светиљке, навуку безбројне духовне смрти, које испуне дух његов неизбројним тминама и помрчинама.
Све што је у човеку од Светога Духа, гаси се нечистим животом, гаси самољубљем, гаси себичношћу, гаси мржњом, пакошћу, злобом, похотом, среброљубљем, гордошћу, леношћу, и сваким другим грехом. Леношћу и грехољубивим животом гасећи у себи веру, и љубав, и правду, и истину, и доброту, и смиреност, и молитву, ми у ствари гасимо дарове Духа Светог, а тиме и самог Духа Светог. Зато: „Духа не гасите“, – јер гасећи Њега, ви гасите једину истиниту Светлост свога духа, једину истиниту Правду, и Истину, и Љубав, и Мудрост, и Вечни Живот. И онда? – Онда тело твоје постаје лудница за обезбожени и обездуховљени дух твој: и дух твој себе гризе и једе, и уподобљава се ђаволу, који у својој потпуној откинутости од Бога, и самозатворености, и самодовољности, проводи страшни живот свој, који није друго до пакао, вечити пакао. Јер, шта је пакао? Пакао је свесно и добровољно живљење без Бога и против Бога, без Истине Божје и против Истине Божје, без Правде Божје и против Правде Божје, без Мудрости Божје и против Мудрости Божје, без Љубави Божје и против Љубави Божје. А шта је рај за дух човеков? Рај је: испунити себе Духом Светим, испунити себе васцелим Богом и Господом Исусом Христом, и живети стално, бесмртно и вечито – васцелом Божанском Истином, васцелом Божанском Правдом, васцелом Божанском Љубављу, васцелом Божанском Мудрошћу, васцелом Божанском Пуноћом (ср. Кол. 2,9-10; 1,19; Еф. 1,23; 3,19). Само тако, и једино тако дух људски достиже своје божанско савршенство, које и није друго до непрекидно и бесконачно и вечито живљење у свима божанским савршенствима, живљење љубављу и благодаћу Јединог Човекољупца у свима световима – Господа нашег Исуса Христа, који свим блаженствима испуњује сваку христољубиву душу, живећи у њој свима Својим чудесним савршенствима кроза све бесконачне векове векова.
 
5,20
 
Дух Свети живи у Цркви, и у хришћанима, преко духовних дарова, од којих је један и пророковање, пророштво. Сваки дар има своју богоодређену вредност, а сви сачињавају једну спасоносну целину, којом се постиже спасење душа. Ниједан се дар не сме потцењивати, јер се тиме угрожава, а понекад и нарушава спасење неких и многих. Божанска сила која свемудро усклађује све дарове Светога Духа у једну органску и спасоносну целину јесте божанска љубав Христова. Она одређује место и пророштву (ср. 1. Кор. 13,1-2). Дух пророштва је не само провиђање у будућности и претсказивање, него и излагање под непосредним дејством благодати Светога Духа тајни Божјих и знања о тим тајнама, потребних за спасење верних. „Који пророкује говори људима за поправљање и утеху и утврђење“ (1. Кор. 14,3). Гласећи и преносећи небеске истине члановима Цркве, онај „који пророкује Цркву поправља“ (1. Кор. 14,4). Спасоносно пророковање је духовни дар којим се нарочито изражава љубав божанска према ближњима. Радећи пак на спасењу ближњих, ми радимо на свом спасењу: јер сваки од нас спасава себе преко ближњега. Стога – „пророштва не презирите“. Истините пророке уважавајте, лажне одбацујте. А како разликовати истинске пророке од лажних? По божанској љубави која зрачи из пророштава (ср. 1. Кор. 14,1-4; 13,1-2); истинито пророштво „цркву οἰκοδομεῖ“ назидава, поправља, изграђује (1. Кор. 14,4): тојест – спасава душе људске. Истинита пророштва су од Духа Светога, лажна – од ђавола. Да би их јасно разликовала, Цркви је дат нарочити дар: дар – разликовати духове (ср. 1. Кор. 12,10). Ко благодатним подвизима дух свој присаједини слободном духу Цркве, тај и добија дар да разликује духове, па делали они непосредно као чисто духовна бића или преко људи.
 
5,21
 
Зато – „све испитујте“ = πάντα [δὲ][3] δοκιμάζετε: све проверавајте Духом Цркве, њеним учењем. Што није од ње, против вас је, против душе ваше, против спасења вашег, против вечности ваше. Проверавајте пророштва, проверавајте учења, проверавајте духове: „не верујте свакоме духу, него кушајте духове јесу ли од Бога“ (1. Јн. 4,1). Проверавајте људе, проверавајте учитеље, каквога су духа. Но дух људски, сам по себи, није у стању да јасно разликује духове из каквог су света. Зато је Цркви дат Дух Божји, Дух свети, који „све испитује“, „и дубине Божје“ (1. Кор. 2,10), и дубине духа човечијег (1. Кор. 2,11). Само када се човек преко светих тајни и светих врлина потпуно учлани, урасте у духовно тело Цркве, потпуно саоваплоти Цркви и свему њеном: њеној саборној души, њеном саборном уму, њеном саборном виду, – може јасно разликовати Божје од небожјег, Христово од антихрстовога и знати „шта нам је даровано од Бога“ (1. Кор. 2,12). Само имајући „ум Христов“ (1. Кор. 2,16), који је сав у светом и саборном уму Цркве, ми можемо сигурно знати које је учење од Христа, и никада нас дух зла и уништења и лажи неће моћи преварити.
Људски дух, непрепорођен и непреображен Духом Божјим, не може јасно и сигурно знати ни шта је добро ни шта је зло. Тајанствено прожет претананом силом греха и зла, и неразмрсиво и неразлучиво измешан са њом, и у многоме изједначен са њом, дух људски није у стању да сагледа граничну линију између зла и добра, и готово се увек гуши у неразликовању добра од зла. Само људи који су светим подвизима светих врлина и светих тајни очистили срце од греха и страсти, стекли чисто срце, могу Бога видети, и Богом разликовати добро од зла, и Богом творити добро и избегавати зло. Другим речима: само свети људи истински знају и тајну добра и тајну зла; знају и шта Бог мисли, а и шта Сатана мисли (ср. 2. Кор. 2,11): знају и философију добра, и философију зла, које су бескрајно тајанствене, загонетне и примамљиве. Разликовати добро и зло, то је знање које припада само савршеним људима, људима који су васцело биће своје: и ум и срце и савест и вољу ухристовили и охристовили, и тако достигли „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф. 4,13); и то достигли дугим подвизима, дугим вежбањима у светим врлинама, и на тај начин стекли духовна „чула – τὰ αἰσθητήρια – дугим вежбањем, дугим учењем обучена за разликовање и добра и зла“ (Јевр. 5,14). Тако, само савршени хришћани – свеци Божји – знају шта је добро и шта зло, јер живе само добром а одбацују свако зло. Зато: „добра се држите“. А држаћете се добра, ако се држите светитеља Божјих, ако вас они воде и руководе кроз живот, водећи и руководећи и ваш ум и ваше срце и вашу савест и вашу вољу. Вођени њима, ви ћете увек моћи у своме земаљском животу остваривати свако божанско добро, и тако испуњавати себе оним што је божанско, свето, вечно, богочовечно. Руковођени светима ви ћете, живећи у благодатној заједници „са свима светима“, и сами постепено освећивати себе, и на тај начин увећавати у себи љубав према сваком добру и мржњу према сваком злу.
 
5,22
 
Но при свему томе будно мотрите на себе и на свако зло које вас може напасти кроз спољашња или унутрашња искушења. „Уздржавајте се од свакога зла“, па ма откуда долазило. Зло, макар и најмање, увек једним нервом својим везује човека са Свезлим – Сатаном. Зато, упорно и непрекидно приморавајте себе на свако добро, и одвраћајте себе од свакога зла. Са муком се постаје добар, јер се са муком престаје бити зао. Грехољубива природа људска на безброј видљивих и невидљивих начина вуче ка злу. Зато њу треба испунити вером, љубављу, молитвом, да је оне стално вуку ка небу, ка небеским световима, вуку кроз еванђелско добро и благодат. Грехољубива природа људска толико је навикла на грех, на зло, да је зло постало читав закон у њој, који се супроти сваком добру; али боголика душа човекова такође има свој закон, закон боголиког добра, који вуче ка свему божанском, те човек сав радостан хоће да чини, и чини божанско добро (ср. Рим. 7,22-23). Стога се у човеку на живот и смрт боре зло и добро о његову душу. Борба је то страшна и језива и судбоносна по сву човекову личност и по сву његову вечност. Колико је та борба важна, и како је човеку самоме по себи немогуће ослободити се зла и постати добар, показује најочигледније та чињеница – што је сам Бог постао човек, да би човека ослободио зла и учврстио у добру. Сав богочовечански подвиг Господа Христа је ради тога; ради тога је и Цркву основао, и дао јој себе цела, вечито делајући у њој свима својим божанским спасоносним силама. Све то Једини Човекољубац чини са једним божанским човекољубивим циљем: да нас ослободи зла испуњујући нас Својим божанским добром кроз свете тајне и свете врлине, и на тај начин посвети и освети васцело биће наше, и тиме нас оспособи за живот вечни у блаженству вечном.
 
5,23
 
Црква Христова и није друго до божанска радионица у којој се бића људска прерађују из злих у добре, из грешних у праведне, из несветих у свете. У томе подвигу освећења човекова бића непрекидно учествује сам Бог са свима Својим божанским силама. Јер нас једино Он може „посветити целе у свачему“ – ἁγιάσαι ὁλοτελεῖς: потиснувши из нас сваки грех, свако зло, и испунивши нас сваким божанским добром кроз свете тајне и свете врлине. Бог је једини извор светости и освећења, зато што је Он Једини Безгрешан. А безгрешност и јесте светост и извор сваке светости. Зато се и може постати свет једино кроз сједињење са Једино Светим. Оваплоћени Бог Логос, као једино безгрешно биће људско у роду људском, и јесте непосредни извор светости васцеле природе људске уопште и сваког бића људског посебно. Кроз благодатно сједињење с Њим и освећују се људи. И кроз то сједињење и освећење са Једино Безгрешним, и стога Једино Бесмртним, они умртвљују смрт и све што је смртно, грех и све што је греховно, ђавола и све што је ђавоље, престају бити робови греха, смрти и ђавола, и постају добровољни служитељи Бога живога и истинитога: јер и Господ Христос који освећује и они који се Њиме освећују, сви су од Једнога – Бога Оца (ср. Јевр. 2,11-15).
Само Бог савршено и потпуно зна шта је човек, шта улази у састав човекова бића, и шта је то што ми земнородни називамо човечијом личношћу. Бог је човекову личност саставио и од небеске, и од анђелске, и од божанске, и од земаљске грађе, те су у човеку заступљени сви светови кроз своје тајанствене силе и материјал. Душа човекова? Ко сем Бога зна од чега је она саздана и извајана! Тело човеково? Ко сем Бога зна од чега је оно састављено, и колико је разноврсне земаљске грађе у њега унесено! Савест човекова? Ко сем Бога зна њену чудесну и чудотворну тајну! Дух човеков? Збирно име за све што је у човеку невидљиво, небеско, анђелско, божанско, – за све што је у човеку из духовног света; иако је дух човеков сав духован по бићу, њиме човек дёла и живи у материјалном свету, њиме тело човеково сазнаје себе као материјално биће, и њиме изживљује сву материјност, сву вештаственост, сву земљаност своју. А границе душе, границе савести, границе духа – где су? Не у нашем земљском телу, не у материји и материјалном, јер они самим бићем својим и целокупном делатношћу својом непрестано надрастају сав материјални, видљиви свет, и зароњују у небеско, у онострано, у духовно, у божанско. Нема сумње, границе и наше душе и наше савести и нашег васцелог духа су у Богу. А границе тела човекова? Несумњиво су размакнуте на сав материјални свет, из кога је и сва грађа његова. Јер је тело човеково – скраћени материјални свет, сав материјални свет у маломе; али зато тајном својом отиснут у све дубине и висине и ширине материјалног, видљивог света. А људи – не виде и не знају границе материјалном свету. У том погледу за људе, за њихов вид и за њихово сазнање, и материјални свет је безграничан.
Уствари, у крајњој линији само Бог зна шта је у човеку, и шта је човек, докле се пружа његово биће, где су му границе и извори и увори (ср. Јн. 2,25). Зато Он једини и може осветити васцело биће људско: цео дух и душу и тело, и сачувати их за божанску бесмртност и вечност. Сачувати их кроз потпуно освећење помоћу светих тајни и светих врлина: јер то освећење светим силама својим и савлађује и побеђује и уништава у васцелом бићу човековом све што је смртно, греховно, ђавоље, и чини и дух и душу и тело његово чистим, беспрекорним, светим за долазак Гоопода нашег Исуса Христа, који ће на Страшном суду примити у вечно царство Тројичног Божанства све свете и беспрекорне слуге Своје.
Јединство бића човекова, пуноћу личности човекове разбија грех, јер сазревши у смрт он разорава то јединство, ту пуноћу: предаје тело трулежи, а душу оставља без тела. Само, то је последња, завршна на земљи пројава греха и његове делатности у бићу човековом. Но и пре те телесне смрти, грех изазива безбројне духовне смрти у души човековој. Грех, по природи својој разорна и смртоносна сила, ушавши у душу, разбија је, ситни, дроби, разорава њено јединство, разбољева је, и она није у стању да влада собом, да држи себе у јединству, у целости, да целу себе води ка Богу, чије је она боголико саздање. Од те греховне разбијености и разбољености душу лечи само Бог. Зато се православни хришћанин сваког дана на јутрењу вапајно моли: „Господе, исцели душу моју, јер Ти сагреших!“ јер грехом разбих, оболестих душу; Ти је једини можеш излечити од греха, и тиме исцелити, учинити целом, једном, једноставном, целостном. Благодат светих тајни исцељује душу од греха и грехољубља; само ту благодат ваља да разрађујемо и умножавамо кроз добровољне свете врлине: веру, љубав, молитву, пост, кротост, смерност, покајање. Нама се даје сав лек, а од нас се тражи да га употребимо свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом. Иначе: благодат може бити узалуд (ср. 2. Кор. 6,1). Благодат нас исцељује од греха, ако ми јачамо у благодати ревносном вером, ревносном молитвом, ревносном љубављу, и осталим светим врлинама (ср. 2. Тим. 2,1). Кроз добровољне подвиге у борби са гресима ми јачамо у Господу и у сили јачине Његове (ср. Еф. 6,10), и нема греха, нема смрти, нема ђавола, које ми не можемо савладати и победити наоружани свеоружјем Божјим: светим врлинама (ср. Еф. 6,11-18). На тај начин, једино на тај начин се исцељује и васцели дух наш и душа и тело, и васпоставља јединство нашег људског бића, наше људске личности, и враћа она догрехопадна целостност људског бића, боголиког и христоликог и тројицеликог. Ми смо прави хришћани када у нама непрекидно делају све божанствене силе, дароване нам Господом Христом у Богочовечанском телу Његовом, Цркви, јер оне очишћују, исцељују, освећују васцели дух наш и васцелу душу и васцело тело, да их чисте и свете и беспрекорне сачувају до другог доласка Господа Христа, да бисмо били свети и беспрекорни у свему (Еф. 5,27), очишћени од сваке нечистоте тела и духа (ср. 2. Кор. 7,1). Све то и није друго до један непрекидни подвиг благодатно-добровољног очишћења себе, преображења себе, освећења себе, охристовљења себе, отројичења себе, обожења себе. А да се истраје у том светом подвигу, да се постигне богоназначени и богоодређени циљ и једини смисао људског бића и живота у овоме свету, потребна је васцела Божанска Тројица са свима Својим божанским силама. А Она је сва у Цркви, благодарећи безмерном човекољубљу Јединог Човекољупца – Господа Христа. Зато: „Сам Бог мира да вас посвети целе целцате – ὁλοτελεῖς; и да се васцели дух ваш и душа и тело сачува беспрекорно – ἀμέμπτως – за долазак Господа нашег Исуса Христа“.
 
5,24
 
Ви у то сумњате? – Срца к небу! „Веран је онај који вас зове; он ће то и учинити“. А ко вас зове у такву светост, у такво савршенство? Сам Господ Христос, који је ради тога, само ради тога и сишао у наш земаљски свет, и постао човек, и донео нам не само све божанствене силе него и себе васцелог Бога, са свима божанским савршенствима, да би нас људе спасао од греха, од смрти, од ђавола, и на тај начин нас исцелио од свих болести, осветио васцели дух наш и душу и тело, и увео нас свете и беспрекорне у вечно Царство љубави Своје, где сва блаженства и сва савршенства збратимљени живе у неисказаној радости бесконачној.
О, да! То не могу учинити никакве људске силе. То може учинити само Он – чудесни Богочовек: Господ Исус Христос. Нема сумње – „Он ће то и учинити“. Учинити кроз вас и са вама и у вама. Он који је почео добро дело спасења у вама, Он ће га и довршити до дана Страшнога суда (ср. Флб. 1,6). Он вас је обогатио свима божанским богатствима, и ви немате недостатка ни у једноме дару Божјем, и Он ће вас утврдити до самога краја да будете беспрекорни – ἀνεγκλήτους – на дан Страшнога суда (ср. 1. Кор. 1,8). – Да, „Он ће то и учинити“: „јер је Бог који чини у вама и да хоћете и да чините што Му је угодно“ (Флб. 2,13). И поред свег вашег труда и свих ваших подвига на вашем спасењу – „Бог је тај који чини све у свему = ὁ ἐνεργῶν τὰ πάντα ἐν πᾶσιν“ (1. Кор. 12,6; ср. 1. Кор. 12,11). Ваше је да се вером, молитвом, љубављу поверите чудесном Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, поверите свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом, и Он ће вас несумњиво преобразити у људе свете, савршене и беспрекорне, и увести вас у свечудесно Царство љубави Своје, вечности Своје.
 
5,25
 
Браћо, молите се за нас, да бисмо вас могли неуморно и богомудро водити кроз све еванђелске подвиге спасења ка Царству небесном. Нама никада није доста љубави ваше и молитве ваше и поста вашег за нас. Јер на нас, благовеснике светог Еванђеља спасења, непрекидно нападају сви невидљиви и видљиви непријатељи спасења. Зато је наша проповед у исто време и борба са непријатељима Еванђеља Христова. Помогните нам у тој даноноћној борби. Иако је Господ, по Своме нелажном обећању, увек са нама, Својим апостолима (ср. Мт. 28,20), али Он је то нарочито и особито кроз ваше свете молитве за нас. Јер се ви спасавате преко нас, а и ми преко вас, пошто се нико сам не спасава, већ увек љубављу к Богу и к ближњему, животом ради Бога и ближњега, и још живљењем у Богу и ближњему. Јер шта је спасење? Спасење је живљење у Спаситељу, који је сав у Цркви Својој, и тиме у свима вернима. И у вама, браћо, и у нама. И нама је све заједничко: прво – чудесни Господ и Спаситељ наш, па онда и живот и душа и ум и срце и молитва и вера и нада и истина; све је то и наше и ваше зато што смо Спасови. Молитве ваше за нас – преливају вашу свету љубав у срца наша, и у нама непрекидно расте љубав наша к Спаситељу и к ближњима, те смо све неуморнији у проповедању Еванђеља спасења. Молитве ваше за нас: то су свети анђели наши, саборци наши, саблаговеоници наши. Преко ваших светих молитава за нас – сва је Црква уз нас, и сви свети што су у њој. Ко је онда јачи од нас, када су с нама сви свети и све свете молитве ваше? Најглавније је и за нас и за вас, шта? Спасење. А оно је у Спаситељу. Шта је то што нас најбрже и најсигурније приводи Спаситељу? Молитва и љубав за ближње: молитва за ближње из љубави према ближњима. Тако, сви ми сарађујемо један другоме на спасењу: сви се ми спасавамо један помоћу другога. Сав живот Цркве којом се спасавамо, и састоји се у том саборном живљењу, у тој саборној љубави, и у тој саборној молитви: јер нас све то уједињује у једну свету душу Цркве, у једно свето срце Цркве, у једно свето тело Цркве. И ми осећамо себе као себе једино преко свих светих у Цркви. Зато, молите се за нас, молите, молите!
 
5,26
 
Поздравите сву браћу целивом светим, целивом свете љубави еванђелске. Јер живот у Цркви – увек је живљење „са свима светима“ (ср. Еф. 3,17-19) и са свим што је свето и божанско. Ми се хришћани одликујемо од осталих људи – светим животом, животом по Богу, животом у Христу Исусу Господу нашем. По свему хришћаниновом разливена је благодат Божја и света љубав Духа Светога (ср. Рим. 5,5). Та света љубав и јесте заједничка душа свих хришћана. У светом телу Цркве Христове душа је та света љубав. Кроз њу вера наша и дёла, и делује, и расте, и јача, и пролећује, и бесмртује, и блаженствује, и вечнује. Или шире: Дух Свети је душа Цркве: Он освећује све и сва што је у Цркви: и нас и све наше. Зато у нас хришћана све има бити свето, сем – ако Духа Светог свеосвећујућег не одгурнемо од себе својим гресима. За наше молитве и подвиге Дух Свети излива у срца наша и разлива по бићу нашем свете и светотворне силе, и ми љубимо браћу светом љубављу, која никад не престаје, јер је сва божанска, сва вечна, сва тројична.
 
5,27
 
Заклињем вас Господом, да се ова посланица прочита пред свом браћом светом, не што је моја, већ што је у њој Еванђеље спасења, које сам добио непосредно од Господа спасења, Богочовека Христа – јединог Спаситеља под небом. У њој је све од Њега, зато је и пуна силе спасења. Никада не заборављајте: ми апостоли не проповедамо себе већ Њега – Спаситеља и Господа, а ми смо само слуге Његове, добровољне и заробљене Његовом светом и слатком љубављу. Ово Еванђеље тиме спасава што је сво од Спаситеља, који излива силе спасења на све и у све који Му вером својом отворе срца своја. Те силе спасења, разливајући се по нашем бићу, очишћују га од сваког греха, преображавају га, освећују га, охристовљују га, отројичују га, обожују га, и тиме спасавају од сваке смрти, од сваког зла, од сваког ђавола.
 
5,28
 
Благодат Господа нашег Исуса Христа с вама. Јер благодат и јесте збирно име за све спасоносне силе које се лију из Спаситеља Христа на све спасаване. Благодат Господа Христа и јесте свесила, у којој су сливене уједно све силе спасења. Уствари, ми се благодаћу спасавамо: она и јесте та која израђује и изграђује спасење у спасаванима. Ако би која реч могла обухватити целокупно Еванђеље спасења, онда је та реч: благодат. Благодат и јесте васцело спасење (ср. Еф. 2,5). Спасење се наше састоји од двога: од благодати Спасове и вере наше (ср. Еф. 2,8); али и вера наша, у крајњој линији, јесте дар Духа Светога (ср. 1. Кор. 12,9; Еф. 2,8). Зато, сумирајући целокупно Еванђеље спасења вама Солуњанима, моја завршна реч и јесте: Благодат Господа нашег Исуса Христа с вама. Јер је у њој сав Господ Спаситељ са васцелим богочовечанским подвигом спасења.
 
На преп. и богоносног Антонија Великог
 
17. / 30. јануар 1954 год. – Ман. св. Ћелије
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овде је ава оставио ову реч, како је и у Вуковом преводу. У синодалном преводу уместо тога, јасније: одајите признање (Зор. А. Ст.).

  2. види фусноту бр. 1 (Зор. А. Ст.).

  3. ово [δὲ] изостављено у штампаном издању Тумачења, иако га има у изворном тексту (Зор. А. Ст.).

Један коментар

  1. По мом скромном мишљењу ово је Авино најјасније у најкраћим цртама објашњење Добре Вести Хришћанства (1Сол. 4-18). Великим Свецима нису потребне многе речи. Човек има осећај, да сам Апостол Павле шапуће АВИ Јустину у уво, а Преподобни Светац то записује. Свети Аво, моли Господа за грешног Дамјана.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *