TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
3,1-29
 
Gal. 3,1-29: 1 O nerazuni Galati! ko vas je opčinio da se ne pokoravate istini, vas kojima je Isus Hristos pred očima naslikan, razapet među vama? 2 Ovo jedno hoću od vas da znam: da li primiste Duha kroz dela zakona ili kroz čujenje vere? 3 Tako li ste nerazumni? Počevši Duhom, sad telom završujete? 4 Zar uzalud toliko postradaste – ἐπάθετε? I kad bi bilo samo uzalud! 5 Onaj dakle koji vam daje Duha i čini čudesa među vama, čini li to delima zakona ili čujenjem vere? 6 Kao što Avraam verova Bogu, i primi mu se u pravednost (ἐλογίσθη αὐτῷ εἰς δικαιοσύνην = i uračuna mu se u pravednost), poznajte tako i vi da su sinovi Avraamovi oni koji su od vere. 8 A Pismo, predviđajući da će Bog verom opravdati neznabošce, unapred objavi Avraamu: „U tebi će se blagosloviti svi narodi“. 9 Tako se oni koji su od vere blagosiljaju s vernim Avraamom. 10 Jer koji su god od dela zakona, pod kletvom su, jer je pisano: „Proklet svaki koji ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakona da to čini“. 11 A da se zakonom niko ne opravdava pred Bogom, jasno je, jer „pravednik će od vere živeti“. 12 A zakon nije od vere, nego „čovek koji to tvori živeće u tome“. 13 Hristos nas iskupi od kletve zakonske, postavši za nas kletva, (jer je pisano: „Proklet svaki koji visi na drvetu“), 14 da na neznabošce dođe blagoslov Avraamov kroz Isusa, da obećanje Duha primimo kroz veru.
15 Braćo, po čoveku govorim: ni čovečjega potvrđena zaveta niko ne odbacuje niti mu što domeće. 16 A Avraamu i semenu njegovu rečena biše obećanja. Ne veli: „i semenima“, kao za mnoga, nego kao za jedno: „i semenu tvome“, koje je Hristos. 17 Ovo pak velim: zaveta, koji je od Boga ranije potvrđen za Hrista, ne uništava zakon koji je postao posle četiri stotine i trideset godina, da ukine obećanje. 18 Jer ako je nasledstvo od zakona, onda već nije od obećanja; a Bog obećanjem darova to Avraamu. 19 Šta će onda zakon? Radi prestupa dodade se, dok ne dođe seme kome je obećanje dato, i postavili su ga anđeli rukom posrednika. 20 No posrednik nije jednoga, a Bog je jedan.
21 Je li onda zakon protivan obećanjima Božjim? Bože sačuvaj! Jer da je dat zakon koji može život dati (ζῳοποιῆσαι = životvoriti), zaista bi od zakona bila pravednost. 22 Ali Pismo zatvori sve pod greh, da bi se obećanje dalo kroz veru Isusa Hrista onima koji veruju. 23 A pre dolaska vere mi besmo čuvani pod zakonom, zatvoreni za veru koja se imala pokazati . 24 Tako nam zakon bi vas pitač ka Hristu (παιδαγωγὸς εἰς Χριστόν = voditelj, rukovoditelj ka Hristu), da se verom opravdamo. 25 A pošto dođe vera, nismo više pod vaspitačem. 26 Jer ste vi svi sinovi Božji verom u Hrista Isusa: 27 jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste. 28 Nema više Jevrejina ni Grka; nema više roba ni slobodnjaka; nema više muškoga roda ni ženskoga: jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu. 29 A kad ste vi Hristovi, onda ste seme Avraamovo i naslednici po obećanju.
 
3,1
 
Šta je istina u našem zemaljskom svetu? Isus Hristos raspeti. Da, raspeti: jer je krst – vrhunac Božjeg promišljanja o zemaljskom svetu. Krstom je Bogočovek Hristos sišao kroz smrt u pakao, razorio državu smrti, razoružao đavole; krstom je kroz vaskrsenje otvorio nebesa rodu ljudskom, vazneo se na nebo savasrksao sa Sobom i savazneo prirodu ljudsku, i tako izvršio spasenje sveta. Zato je sva istina Hristova u Njegovom sveživotvornom krstu. Ne pokoravati se toj istini, toj jedinoj sveistini u svima svetovima ljudskoga duha, misli, osećanja, života, nije drugo do osuditi sebe, čoveka, na večiti besmisao, na večito robovanje bezumlju, nerazumlju, đavoumlju. Jer šta je Razum sveta, Logos sveta, Logika sveta? Jedino ovaploćeni Bog Logos, Bogočovek Isus Hristos: zato što je krstom i vaskrsenjem, pogrebenjem i vaznesenjem, životom i učenjem, uopšte Svojim Bogočovečanskim domostrojem spasenja, spasao rod ljudski od greha, tog stvarno jedinog bezumlja u rodu ljudskom i u prirodi ljudskoj, tog jedinog ludila i besmisla i nerazuma. Jer šta je greh? Greh je mračna, razorna i strašna demonska sila, kojom đavo seje smrt po životu ljudskom, i tako ga obesmišljuje, obezumljuje, obezlogosuje, oduzima mu božanski, logosni i logični smisao i razumnost i logačnost i ciljnost. Što je Božje, greh pretvara u besmisleno, u bezumno, u glupo, i tako lišava i svet i čoveka u svetu onog božanskog smisla, radi koga oni jedino i postoje, i u kome jedino i imaju svoga smisla i svoga opravdanja. Grehu je jedina radost – zavoditi ljude da se ne pokoravaju istini: Hristu raspetom. Uspe li u tome, greh je uspeo u svemu, i njegovoj radosti nema kraja u mračnoj besmrtnosti njegova bića. A bezbrojna su maskirana lukavstva, kojima greh, a preko njega đavo, pokušava da ljude odvrati od Hrista raspeta. Kroz sva svoja hristoborna lukavstva greh samo jedno radi: strmoglavljuje ljude u ponor laži, u ponor smrti, u ponor satanizma, đavolizma, mefistofelizma. I tako ih odvaja od jedine Istine, od jedine Sveistine – Hrista Gospoda raspeta. O nerazumni Galati! ko vas je opčinio da se ne pokoravate Istini – Gospodu Isusu raspetome? Ta opomenite se: propoveđu Njegovog Evanđelja među vama, čudesima imenom Njegovim pred vama, mi Ga naslikasmo pred vašim očima, i to raspeta, naslikasmo i u vašim dušama; i vi osetiste i uvideste, da je On zaista Božanska Istina i Smisao i Logos i Logika sveta – Božanska Sveistina, Božanski Svesmisao, Božanski Svelogos, Božanska Svelogika. A sada, ko vas to opčini i zavede da se ne pokoravate Njemu? Sigurno, sigurno, sigurno – greh! a preko njega onaj svelukovi obesmislitelj sveta, i svetova: vrhovni duh zla i uništenja – Satana. Ne varajte se, Satana grehom misli, grehom oseća, grehom dela, grehom živi, grehom umuje, grehom rasuđuje, grehom besmrtuje, grehom večnuje. Greh je i njegova istina, i njegova pravda, i njegova logika, i njegova radost, i njegova besmrtnost, i njegov život, i njegovo dobro, i njegovo srce, i njegova ljubav, i njegova večnost. A suština greha, u čemu je? U neprijateljstvu prema Bogu i svemu Božjem, u ratovanju sa Bogom i svim Božjim. O nerazumni Galati, znajte i srcem i umom, i savešću i razumom: greh je sve ono što odvodi od Hrista raspeta. A odvodeći od Njega, neminovno uvodi u smrt, u pakao, u večno carstvo Satanina zla i njegovih crnih anđela. Spasavajte se od greha hitno, samopregorno, kao od požara! Čime? Verom u raspetog i vaskrslog Gospoda Hrista, Jedinog Pobeditelja greha, a preko greha – smrti, i preko smrti – Satane i svih đavola njegovih.
 
3,2
 
Otkako je Gospod Hristos izvršio Svoj bogočovečanski domostroj spasenja, znate li, o nerazumni Galati, šta je glavni posao Satane i anđela njegovih? – Odvraćati ljude od vere u Hrista raspeta. Zašto? Zato što raspeti Gospod verom daruje čoveku, svakom čoveku, sve Svoje božanske sile, pomoću kojih čovek pobeđuje svaki greh, svaku smrt, svakog đavola. Imaš li veru u raspetog Gospoda, ti sve imaš, sve što je potrebno ljudskom biću za sveti, božanski život u svima svetovima i u svima večnostima, počevši od našeg zemaljskog sveta i od naše zemaljske večnosti. Da, od naše zemaljske večnosti, jer vreme nam je dato na zemlji da njime steknemo život večni. I od našeg života u vremenu i prostoru na zemlji, zavisi sva naša večnost na nebu. Recite, zar vreme nije važno kao i večnost, pošto je ono uvod u večnost? Naš je poziv: da vreme života svoga na zemlji pretvorimo u večnost kroz – bogočovečnost. A to možemo učiniti samo verom u Bogočoveka Hrista, jedinog istinitog Boga i Gospoda. Ta bogočovečanska vera, šta nam daje? Sva bogatstva neba i sve božanske darove i sile. I to daje? Duhom Svetim, koji radi čovekoljubivog krsnog podviga Hristovog siđe u svet, i zanavek ostade na zemlji kao duša u Bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi. I vi poznaste Duha Svetoga, i primiste Ga kroz veru u Gospoda Isusa. A veri se naučiste čuvši je od nas, od naše propovedi Evanđelja. Primiste Duhom Svetim koji je „Duh istine“ (Jn. 15,26; 16,13), Duh večne Istine – Hrista Gospoda, da vas On utvrdi u toj večnoj Istini, u toj Sveistini, da Njime živite, i tako spasavate sebe od svake laži, od svake duhovne smrti, od svakog greha.
Ovo jedno hoću od vas da znam: da li primiste Gospoda Hrista i Svetog Duha Njegovog sa svima božanskim darovima, kroz dela starozavetnog Zakona ili kroz veru koju usvojiste čuvši je od mene, apostola Hristova? Nesumnjivo kroz veru. I ta vvra postade sluh duše vaše, savesti vaše, kojim čujete zapovesti Hristove, i stalno slušate Njegovu večnu istinu i večne darove, i primate ih u srce, u savest, i živite po njima i od njih. Uporedite ono što ljudima daje starozavetni Zakon sa onim što daje vera Hristova, pa ćete odmah osetiti svu sudbonosnu razliku između njih, i uvideti da vam jedino vera Hristova Duhom Svetim daruje sve božanske sile i nebeske darove. No da li ste to osetili, to uvideli? Ako niste, postarajte se hitno da vera Hristova postane vid i sluh vaše duše, vašeg srca, vaše savesti, vašeg razuma, pa ćete sagledati svu ovu spasonosnu istinu. Neko opasno iskušenje prohodi vaše duše, neka strašna sablazan i seje po vama potajno seme bezumlja, nerazumlja. Sagledajte sebe sa svih strana i po svima bezdanima vašeg bića, šta je u vama, šta je sa vama, gde ste?
 
3,3
 
Tako li ste nerazumni? Počevši Duhom Svetim koga od Hrista primiste krštenjem i ostalim svetim tajnama i svetim vrlinama, vi sad prelazite na telesne stvari i hoćete da telom završite! Telo? – Ta telo ne pomaže ništa (Jn. 6,63), a ni duh ljudski ne pomaže ništa, bez Duha Svetoga, bez Duha Hristovoga. Svaki duh ljudski, i anđelski, svaka duša ljudska Svjatim Duhom živitsja, oživotvorava se, oživljuje, i živi, a kamoli telo! Duhom Svetim toče se blagodatne struje koje napajaju svaku tvar ka oživljenju. Duhom Svetim se dobija sve što je Hristovo: i Večna Istina, i Večna Pravda, i Večna Ljubav, i Večni Život, i Večna Radost, i Večno Blaženstvo, i Večno Carstvo Presvete Trojice. Sve se od Hrista Njime i kroz Njega daje hrišćanima. Sve božanske sile, svi božanski darovi daju se jedino Duhom Svetim (sr. 1. Kor. 12,3.4). U Crkvi „sve čini“ – πάντα ἐνεργεἰ Duh Sveti, kroz sve svete tajne, kroz sve svete vrline, kroz sva sveta čudesa (sr. 1. Kor. 12,11). On blagodaću Svojom izvršuje spasenje u našim dušama, ispunjujući naše vascelo biće Spasiteljem; i Spasitelj, koji je Duhom Svetim u nama, spasava nas od svakoga greha, od svake smrti, od svakog đavola. Duhom Svetim biva i naše očišćenje, i naše osvećenje, i naše ohristovljenje, i naše oboženje, i naše otrojičenje: sve i sva što nas privodi Hristu, što nam daje Hrista, što drži u nama Hrista, što nas čini Hristovima i u ovom svetu i na svu večnost. Zato je za nas hrišćane najvažnije: Duhom Svetim se neprekidno ispunjavati pomoću svetih tajni i svetih vrlina, jer se samo tako može biti Hristov i u ovom i u onom životu. A vi, počevši Duhom, sad telom završujete.
 
3,4
 
Za veru u Hrista vi primiste Duha Svetoga, da biste Njime iz duha svog, iz duše svoje, iz srca svog, potisnuli sve stare misli, sva stara shvatanja, sve stare navike, sve stare običaje, sve stare bogove. I vi ste to postigli silnom borbom i velikim stradanjem, jer vas je moralo veoma boleti – odvajati se od starih svetova svojih, rušiti ih, spaljivati ih, u groblje ih pretvarati, i posahranjivati sve svoje nekada mile bogove, slasti i strasti. Borba sa svakim grehom je muka i stradanje, sa svakom strašću, a kamoli sa svakom duhovnom smrću, i sa svakim duhom zla u svakom idolu. Mnogo je teških borbi u ljudskom životu na zemlji, ali je najteža i najkrvavija i najsudbonosnija borba čoveka sa samim sobom pri menjanju bogova. U svakoj od tih borbi vi silno postradaste. Zar uzalud toliko postradaste? A biće uzalud, ako se sada vratite na stare bogove, na stare grehe, na stare smrti, i ponovo sebe sahranite u grobove, iz kojih vam više neće biti vaskrsenja.
Vera u Hrista, vi ste uvideli, to je neprekidno stradanje za Hrista, jer je to neprekidna borba za život večni, borba do smrti, do krvavog znoja sa svakim grehom, sa svakom strašću, sa svakim duhom zla ispod neba koji hoće da vam ukrade život večni, darovan van Hristom i Duhom Svetim. Da biste se mogli održati u toj borbi, i odneti pobedu, vi ste naoružani sveoružjem Božjim: svetim tajnama i svetim vrlinama. Ali u svima tim okršajima, hrvanjima, gušanjima sa gresima, sa strastima, sa slastima, sa demonima, sa smrtima, mora se mnogo stradati, mnogo udaraca zadobijati, mnogo rana i modrica. I u tim borbama vi mnogo stradaste. Zar uzalud toliko postradaste? A biće uzalud, ako sada odbacite svepobedno oružje Božje, a latite se starozavetnih žbanova i obrezanja. O, onda ste bitku za život večni izgubili! onda ste se bezumno predali u ropstvo, kome? Smrti, duhovnoj smrti, i to ne jednoj, već hiljadama smrti, svih vrsta smrti. A preko njih, predali ste se ludo u ropstvo – Satani i mrakonosnih anđela njegovih. Prenite se! u šta padate? u kakve ponore? Život večni ćete izgubiti, Hrista Isusa, jedinog istinitog Boga i Gospoda ćete izgubiti, a sa njim – Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, Večnu Radost, Večno Blaženstvo. I onda vaša stradanja ne samo da su bila uzalud, nego su vam na strašan poraz vaš, na duhovnu osudu vašu, na pogibiju duše vaše, na večnu smrt vašu i na večni pakao vaš.
 
3,5
 
Stanite! otvorite sve oči duše svoje i pogledajte sebe od vrha do dna, i oko sebe desno i levo; među vama čudesni Gospod Hristos neprekidno i sada čini čudesa Duhom Svetim. Koliko se njih čudesno isceljuju molitvama! koliko njih verni vaskrsavaju iz mnogih duhovnih grobova, iz bezbrojnih smrti! koliko je među vama duša vaskrslih iz mrtvih! koliko i dandanji savesti vaskrsava iz mrtvih među vama! A setite se šta bejaste, i kakvi bejaste, pre no što veru Hristovu primiste i Duha Svetoga dobiste! Mrtvac do mrtvaca, leš do leša, grob do groba. A Duh Sveti otvori naše grobove, vaskrsnu vaše mrtvace, ožive vaše leševe, i neprestano čudodejstvuje među vama i u vama, vodeći vas iz vrline u vrlinu, i provodeći duše vaše iz radosti u radost ka Carstvu Nebeskom. No ko vam dade Duha Svetoga? Gospod Hristos. Zašto? Za veru u Njega, u Njegovo Evanđelje, koje čuste od mene. Ne dobiste vi Duha Svetoga za dela jevrejskog obrednog zakona, već jedino i samo za veru u Hrista. Zagledajte dobro u prirodu i silu te vere. Šta ona čini u vama? Neprekidno čudo, neprekidno čudotvori: jer vam neprekidno i dušu i savest i srce i volju i razum ispunjuje onim što je božansko, besmrtno, večno, bogočovečno, preobražavajući vas i prerađujući vas u bića večna, u bića bogočovečna, u bića pravedna.
 
3,6
 
Vera u Hrista uvek čini čudo sa čovekom, i pobuđuje čoveka da i sam radosno učestvuje u tom čudu nad sobom, učestvuje svom dušom i svim srcem. Duhovno sjedinjujući čoveka sa Hristom, vera razliva po biću njegovom sve božanstvene sile Hristove, i Njegovu Pravdu i Ljubav i Istinu, i čovek postepeno preobražava sebe u biće pravedno, i time opravdano pred Bogom: jer jedino kao pravedno biće, koje je pobedilo greh i smrt i laž i đavola, i spaslo se njih, čovek postaje opravdan pred Bogom, i njegov život dobija besprekorno opravdanje pred Bogom. Spasenje, pravednost, opravdanje postiže se samo Hristom, samo verom u Hrista koji je imao doći, kao što vi i mi postižemo to isto verom u Hrista koji je već došao. „Verova Avraam Bogu, i primi mu se u pravdu“ (1. Mojs. 15,6; Rim. 4,3). Verova Avraam u spasenje ovaploćenim Bogom Hristom, verova tako silno i jako, da je tom verom i sagledao dane bogočovečanskog podviga Hristovog na zemlji, zbog čega i sam Gospod Hristos veli za njega: Avraam je bio rad da vidi dan moj, i vide, i obradova se (Jn. 8,56).
 
3,7
 
Ta vera je ono što Avraama čini velikim pred Bogom; suština njegove vere je ista sa našom; ta vera usinjuje Bogu; ona je usinila Avraama; i oni koji su od te vere sinovi su Avraamovi, duhovni sinovi Avraamovi. I to su pravi sinovi Avraamovi, a ne oni što su po telu deca Avraamova. Tako poznajte i vi da su sinovi Avraamovi oni koji su od vere, a ne od zakona starozavetnog.
 
3,8
 
Da je tako, potvrđuje i sam Mojsije, i sam Zakon: jer je Bog još onda objavio Avraamu da će se u toj i takvoj veri njegovoj u Mesiju – Hrista, blagosloviti svi narodi (= τὰ ἔθνη) na zemlji, a ne samo izabrani narod, Jevreji. A tu eeru Avraam je pokazao pre nego što je Zakon bio dat Bogom preko Mojsija. Ta vera je obavezna za spasenje svakog ljudskog bića uopšte. I kao što je ona bila obavezna za spasenje Avraamu, tako je obavezna i za vas, hrišćane iz neznabožaca, a ne zakon o obrezanju, i ostalo što ulazi u taj zakon. Tom verom Avraam postade blagoslov za sve narode; radi te vere njegove Bog ga i blagoslovi tim sveobuhvatnim blagoslovom spasenja. I Bog, koji je u svom premudrom božanskom planu spasenja roda ljudskog unapred bio odredio da će se i Jevreji i neznabošci spasti verom u ovaploćenog Mesiju, objavi Avraamu: „U tebi će se blagosloviti svi narodi“ (sr. 1. Mojs. 12,3; 18,18; 22,18; 26,4). A blagoslov, u čemu je? U spasenju od greha, smrti i đavola. A to spasenje je jedino u Spasitelju Hristu. Jer je greh – prokletstvo roda ljudskog, a preko njega smrt i đavo. Vera u Spasitelja Hrista daje spasenje, i kroza nj blagoslov. Ona ga je dala Avraamu, ona ga daje svima koji je imaju.
 
3,9
 
Tako se oni, iz svih naroda, koji su od te vere, rođeni duhovno od nje, blagosiljaju sa vernim Avraamom, sa Avraamom, roditeljem te vere u Mesiju – Hrista, a ne sa njim kao sa telesnim praocem. Iz svakog naroda spasavaju se oni koji veruju u Hrista kao što je Avraam verovao: zajedničari iste vere – zajedničari su istog spasenja, istog opravdanja, istog blagoslova.
 
3,10
 
Koji se god uzdaju u dela Zakona Mojsijeva, pod kletvom su. Zašto? Zar je Zakon rđav? zar je on prokletstvo? Ne, Zakon je od Boga: „zakon je svet i zapovest sveta i pravedna i dobra“ (Rim. 7,12); i takav Zakon ne čini čoveka prokletim, nego pokazuje čoveku da nije u stanju ispuniti sve njegove propise zato što je grešnik, pokazuje da su svi ljudi pod grehom, a na grehu je prokletstvo Božje (sr. Rim. 3,10-19; 5,20). Svetlošću svojom Zakon osvetljuje ljude i obelodanjuje im njihovu grešnost, i pokazuje im da su nesposobni da se sami oslobode od greha (sr. Rim. 7,7-13). Zato što je svet, Zakon tom svetošću svojom baca svetlost na greh, raskriva prirodu greha i pokazuje kako je greh strahovit i užasan i proklet, kako je greh „odviše grešan“ – καθ’ ὑπερβολὴν ἁμαρτωλὸς (Rim. 7,13-14). Pošto su svi ljudi grešnici, pošto su „svi pod grehom“ (Rim. 3,9), i nema ni jednoga koji bi ispunio sve što je napisano u Zakonu, zato je na svima prokletstvo. Toga radi je i rečeno u Zakonu: „proklet svaki koji ne ostane u svemu što je napisano u knjizi Zakona da to čini“ (5. Mojs. 27,26; sr. Jerem. 11,3). I hrišćani koji žele povratak na Zakon Mojsijev, samim tim žele da se vrate pod prokletstvo, koje taj Zakon izriče na svakoga koji nije u stanju da ispuni sve propise njegove. A život i iskustvo pokazuju da to niko nije u stanju da ispuni.
 
3,11-12
 
Zar ni starozavetni pravednici? Ni oni. Jer oni su postali pravedni ne ispunjenjem Zakona već verom, i to verom u budućeg Mesiju, koji je imao doći. Takvom je verom Avraam postao pravedan i otac svima narodima koji se imaju spasti Mesijom; i kroz tu veru, i radi te vere izliven je blagoslov na njega i na svo njegovo potomstvo: na sve narode. I David, i proroci, i svi starozavetni pravednici postali su pravednici tom verom u Iskupitelja, i silom te vere kojom su živeli sveto i pravedno. Ta vera im je dala pravednost, i ta pravednost ih je opravdala pred Bogom. A da se Zakonom niko ne opravdava pred Bogom, jasno je, jer je sveti prorok Božji Duhom Svetim izrekao i napisao: „Pravednik će od vere živeti“ (Avak. 2,4; sr. Rim. 1,17; Jevr. 10,38). Od kakve vere? Od vere u budućeg Mesiju. Od vere, ne od Zakona. Zašto? Zato što Zakon zasniva i traži spasenje, opravdanje – na izvršenju svih propisa Zakona. A pošto niko od ljudi nije u stanju da izvrši sve propise Zakona, to su svi ljudi pod kletvom. Da bi čovek živeo, treba da ih vrši, i sve izvrši. Jer je Bogom rečeno u Zakonu preko Mojsija: „Držite uredbe moje i zakone moje; ko ih vrši, živeće kroz njih“ (3. Mojs. 18,5; sr. Jezek. 20,11-13.21; Rim. 10,5). Grešnost prirode ljudske je ogromna i strahovita, te su ljudi nemoćni da ispune Zakon Božji; otuda su svi pod kletvom, jer je na grehu prokletstvo Božje.
 
3,13-14
 
Uzevši na Sebe greh sveta, Gospod Hristos je u isto vreme uzeo na Sebe i prokletstvo greha, da bi Sobom spasao svet i od jednog i od drugog. Šta je glavno u prokletsrvu greha? Smrt. Dobrovoljno umrevši za rod ljudski, bezgrešni Gospod – Bogočovek Hristos Svojom krsnom smrću spasao nas je smrti kao prokletstva: iskupio nas je, dao je sebe Bezgrešna za nas grešne. Kao čovek umro, kao Bog spasao nas i iskupio: jer je sva tajna Gospoda Isusa u tome što je On Bogočovek, što je On Bog – postao čovek, i kao Bogočovek izvršio spasenje prirode ljudske, i kroz spasenje dao joj sva božanska blaga. Sve što je čovekovo, ima svoju večnu vrednost i večni smisao samo u Bogočoveku. Samo i jedino u Bogočoveku dat je pravi, istinski čovek, čovek savršen i dovršen: jer je čovek samo Bogom čovek, ili tačnije: samo Bogočovekom čovek, samo u Bogočoveku čovek. Ko je pravi, večni čovek? Samo Bogočovek. Jer jedino u Bogočoveku čovek je sav od večne istine, od večne pravde, od večne ljubavi, od večnog života. Bez Bogočoveka, čovek je, na kraju svih krajeva, prokletstvo, i zbir svih prokletstava; sa Bogočovekom, čovek je blagoslov, i zbir svih blagoslova Božjih. U čudesnom Gospodu Isusu, naročito u Njegovoj mnogoznačajnoj smrti za rod ljudski, Bog nas je blagoslovio svakim blagoslovom (Ef. 1,3), i oslobodio ljude prokletstva koje je bilo na njima.
Kakvo je sve prokletstvo bilo na rodu ljudskom do ovlaploćenja Gospoda Hrista koji ga je izobiljem blagoslova svoga bogočovečanskog podviga skinuo, objašnjava sveti Zlatoust: Adam je bio podvrgnut velikom prokletstvu, a Gospod Hristos velikom blagoslovu. Adamu bi rečeno: da si proklet u delima svojim (1. Mojs. 3,17; 4,11); tako i onima što su živeli posle njega: proklet ko nemarno radi delo Gospodnje (Jerem. 48,10), i još: proklet svaki koji ne ostane na svima rečima ovoga zakona (5. Mojs. 27,26), i još: proklet svaki onaj koji visi na drvetu (5. Mojs. 21,33). – Eto koliko je prokletstava. Od njih nas je oslobodio Hristos, postavši za nas kletva (Gal. 3,13). Kao što je On i ponizio sebe da bi nas uzvisio, i umro da bi nas učinio besmrtnima, tako je i postao kletva da bi nas ispunio blagoslovom. Šta se može sravniti sa ovim blagoslovom, kada se preko kletve daje blagoslov? Nije On sam imao potrebu za blagoslovom, nego ga daje čoveku. Kao što ja, govoreći da je On ponizio sebe, ne razumem neku promenu u Njemu nego Njegovo snishođenje iz razloga domostroja spasenja, tako i govoreći da je On dobio blagoslov, ja razumem ne to kao da je On imao potrebu za blagoslovom, nego opet pokazujem Njegovo snishođenje iz razloga domostroja spasenja. Tako dakle, blagoslov se odnosi na Njegovu čovečansku prirodu. Vaskrsnuvši iz mrtvih, Hristos već više ne umire (Rim. 6,9) i ne podleži kletvi; ili, bolje reći, On i pre toga nije podležao kletvi, ali ju je primio na sebe, da bi izbavio od nje čoveka.[1]
Zašto je, po Mojsijevom zakonu, proklet pred Bogom svaki koji visi na drvetu? To objašnjava Mojsije u zakonu: Ko zgreši tako da zasluži smrt, te bude osuđen na smrt i obesiš ga na drvo, neka ne prenoći telo njegovo na drvetu, nego ga isti dan pogrebi, jer je proklet pred Bogom ko je obešen (5. Mojs. 21,23). To znači, ovakva smrt bila je znak krajnje poročnosti, zbog čega je osuđen na takvu smrt bio proklet pred Bogom. Nije svaki koji visi na drvetu, veli blaženi Jeronim, proklet pred Bogom, nego onaj koji je učinio greh dostojan smrti, te ubijen zato i obešen na drvetu. Nije on proklet stoga što visi na drvetu, nego stoga što je pao u takav greh, da je zaslužio da bude raspet.[2]
Gospod Hristos, primivši krsnu smrt, iako bezgrešan, primio je na sebe prokletstvo te smrti, i Svojom nezasluženom smrću uništio prokletstvo koje je bilo na rodu ljudskom. Pošto je onaj koji visi na drvetu proklet, veli sveti Zlatoust, to je onaj koji je imao da razreši tu kletvu trebao biti slobodan od nje, i primiti na sebe tu kletvu nezasluženu mesto one zaslužene, stoga je Hristos i primio na sebe takvu kletvu i njome uništio onu zasluženu. I kao što nevin čovek, koji se reši da umre mesto osuđenoga na smrt, izbavlja ovoga od kazne, tako i Hristos učini. Pošto Hristos nije podležao prokletstvu za prestupanje Zakona, to je On i primio na sebe prokletstvo koje smo mi zaslužili a ne On, da bi sve oslobodio od zasluženoga, jer On greha ne učini, niti se obmana nađe u ustima njegovim (Is. 5,39). Kao što, dakle, onaj koji je umro mesto onih koji su imali umreti, oslobođava ove od smrti, tako i Onaj koji je primio na sebe prokletstvo – oslobodio je od prokletstva.[3]
Nevini Gospod Hristos postao je za nas kletva na taj način, što je primio na sebe prokletstvo prvorodnoga greha i svih grehova svega sveta (Jn. 1,29), sa svima strašnim posledicama greha: nemoćima, mukama, stradanjima, smrću, koje i sačinjavaju tužnu i neminovnu kaznu za greh. Spasitelj je, iako bezgrešan, te kao takav slobodan od prokletstva za neispunjenje Zakona, podneo sve muke i kazne koje zbog greha leže na rodu ljudskom, i time nas iskupio od prokletstva greha. Svi su narodi bili pod prokletstvom, veli sveti Justin Filosof, jer su svi bili podložni gresima i porocima. Gospod Hristos je primio na sebe prokletstvo sviju, za sav rod ljudski podneo poniženje i smrt, da bi Svojom smrću i vaskrsenjem pobedio smrt.[4]
Nas je tajna naučila i mi verujemo, izjavljuje sveti Grigorije Niski, da je ljudska priroda spasena kroz sjedinjenje sa Logosom. Jer Onaj koji radi nas postade greh (2. Kor. 5, 21) i kletva (Gal. Z,1Z), kako to veli apostol, i uze na sebe nemoći naše, po reči proroka Isaije (Is.53,4), ne ostavi pri sebi neizlečene: greh, kletvu i nemoć, nego smrtno bi progutano životom (2. Kor. 5,4); raspet po nemoći, živ je po sili (2. Kor. 13,4); kletva bi pretvorena u blagoslov.[5]
Po svetom Maksimu Ispovedniku, kroz Adamov prestup prokletstvo je leglo na svu zemlju i na sav ljudski rod. Da bi tvar primila blagoslov Boga Oca, Sin Božji postaje kletva i greh, uništavajući kletvu i uzimajući greh sveta na sebe. Dve su kletve bile na čoveku: jedna je plod ljudske slobodne volje, tojest greh, a druga – smrt, koja je s pravom bila dodeljena prirodi zbog dobrovoljnog greha. Bog, tvorac prirode, u osuđenoj prirodi dobrovoljno uze na sebe kletvu, tojest smrt, i živeći u čoveku po volji greha kletvu ubi svojom vlastitom smrću – krstom.[6]
Greh se razgranao kroz svu prirodu ljudsku, i u svakom čoveku sazreo smrću, zato su svi ljudi, svi narodi bili pod grehom, i stoga pod prokletstvom greha – smrću. Gospod Hristos, uzevši na sebe prirodu ljudsku, i time joj davši sve blagoslove božanske, Svojom krsnom smrću izlio je blagoslov Svoj na sav rod ljudski, na sve ljude, na sve narode. I taj blagoslov dostupan je svima ljudima kroz veru u Hrista Spasitelja. Tu nema izuzetka: i izabrani narod i neznabošci mogu tom verom u Bogočoveka primiti sve darove Svetoga Duha, koji u svakome oplođuju, izrađuju pravednost, besmrtnost i život večni. Tako i na neznabošce dolazi blagoslov Avraamov kroz Gospoda Isusa, jer je Gospod Isus došao na svet radi spasenja svih ljudi, i umro za spasenje svih. Objašnjavajući ove apostolove reči iz Poslanice Galatima (3,13-14), sveti Kiril Aleksandriski veli: Smrt Hristova postade spasonosna za svet, jer On postade kletva podnevši smrt i bivši obešen na drvetu, da bi greh uništio, da bi blagoslov Avraamov bio na svima narodima u Hristu Isusu, tojest da bi se opravdali narodi verom, po obećanju datom Avraamu, da obećanje Duha primimo kroz veru. Kada, dakle, smrt Hristova uništi zakonsku kletvu i donose blagoslov Avraamov narodima, tojest blagodat kroz veru, i učini nas zajedničarima Svetoga Duha, onda znači da Hristova smrt nije bila smrt običnog čoveka, nego da Logos, postavši telo, postrada telom za svet, i Njegovo stradanje bi dovoljno za iskupljenje sveta.[7]
„Da na neznabošce dođe blagoslov Avraamov“. Na koji način? pita sveti Zlatoust. I odgovara: U semenu tvome, rečeno je, blagosloviće se svi narodi (1. Mojs. 22,18), tojest u Hristu. A ako bi se govorilo o Jevrejima, kako bi bilo u saglasnosti sa zdravim razumom, da oni koji podleže prokletstvu zbog narušenja Zakona postanu vinovnici blagoslova za druge? Ta niko od onih koji su pod prokletstvom ne može dati drugome blagoslov kojega je sam lišen. Otuda je jasno, da je sve ovo rečeno o Hristu, pošto je On bio seme Avraamovo, i kroz Njega se blagosiljaju narodi, te se na taj način javlja obećanje Duha. Ukazujući upravo na to, apostol i kaže: da obećanje Duha prime kroz veru. A pošto se blagodat Duha ne može izliti na neblagodarnog i onog koji je u neprijateljstvu, to se blagosiljaju prvo kroz skidanje prokletstva; a potom, budući opravdani kroz veru, dobijaju blagodat Duha. Na taj način krst je uništio kletvu, a vera je uvela opravdanje, a opravdanje je nizvelo blagodat Duha.[8]
 
3,15
 
Domostroj spasenja roda ljudskog sav je od Bogočoveka i po Bogočoveku. Ali da biste bolje razumeli božansku tajnu o spasenju neznabožaca, hoću da vam govorim „po čoveku“, uzimajući primer iz svakidašnjeg ljudskog života. Kada čovek napiše i potvrdi svoj testament, zavet, zaveštanje, niko ne odbacuje iz njega što niti mu domeće, iako je to ljudsko pismo. Tako biva kad je reč o ljudskom zavetu, utoliko pre to važi za zavet Božji: njemu se još manje sme što dometnuti ili oduzeti.
 
3,16-17
 
Bog je načinio zavet s Avraamom, davši obećanje Avraamu i semenu njegovom, koje je Hristos. Hristos je Avraamov potomak, u kome se ispunjuju sva obećanja data Avraamu. To je zavet Božji Avraamu, nepromenljiv i neprikosnoven. Sve što je kasnije došlo od Boga, došlo je kao objašnjenje i obrazloženje toga, ni u kom slučaju kao izmena. I ovaj zavet ne može biti ni izmenjen, ni dopunjen, ni obesnažen, ni ukinut zakonom koji je postao posle četiri stotine i trideset godina. Zavetovanje Božje Avraamu sastoji se u obećanju: da će se u njemu blagosloviti, tojest spasti greha i smrti i đavola svi narodi na zemlji. A to niti je učinio, niti čini Zakon koji je došao kasnije jer nema sile. To je jedini učinio i čini Gospod Hristos, kao potomak Avraamov, i u Njemu se, jedino u Njemu i ispunjuje obećanje dato Avraamu zaveštanjem o spasenju roda ljudskog od greha, smrti i đavola, tim jedinim istinskim blagoslovom kojim je Bog mogao blagosloviti rod ljudski.
 
3,18-19
 
Jer samo se tim blagoslovom dobija večno nasleđe Božje: carstvo Božje. Avraam je dobio to obećanje kao zaveštanje, kao neizmenljiv i svevažeći zavet; i to dobio kao dar. A sve ostalo što je došlo posle toga, došlo je da vodi ka ostvarenju toga. I Zakon? Da, i Zakon. On je dat, ne da se ispunjenjem njega izvrši spasenje roda ljudskog, jer on nije imao te sile, nego da život starozavetnih ljudi, obasjavan njegovom svetlošću, ukaže svakome koliko je greh grešan i užasan, i koliko je smrt moćna i bezdušna, i koliko je đavo silan i strašan, i koliko je svaki čovek posebno nemoćan, i svi ljudi skupa bespomoćni da se sami spasu tih strahota i užasa, i da to može učiniti samo obećani Avraamu Mesija. Zakon je dat, da starozavetni čovek u njemu kao u ogledalu vidi svoju grešnost, svoje grehe, svoje prestupe; i da oseti svu svoju nemoć da se sam spase toga, te da zbog toga što jače čezne i vapije za Spasiteljem, za Hristom = Mesijom. Zakon registruje grehe i prestupe i krivice starozavetnog sveta: „jer gde nema zakona nema ni prestupa“ (Rim. 4,15). Zakon kazuje i pokazuje šta je greh, šta je prestupanje volje Božje, jer je „greh bez zakona mrtav“ (Rim. 7,8). Zaluđeni grehom, njegovom prividnom sladošću, ljudi ne bi mogli bez Zakona biti svesni svoje grehovnosti i njene strahotne ubitačnosti. Zakon otkriva i razgolićuje greh, ali ga ne uklanja, jer nema te sile; otkriva i razgolićuje smrt, ali je ne uklanja, jer nema te sile; otkriva i razgolićuje đavola, ali ga ne uklanja, jer nema te sile. A dat je ljudima, da im otvori sve oči duše na strahotu i užasnost i ubitačnost greha, smrti i đavola, te da se ljudi svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom pružaju ka Mesiji kroz vapaje i molitve i jauke. Zakon do požara razbuktava muku od greha, od smrti, od đavola, i čovek sav gori za Mesijom koji ga ima spasti od tog trojednog užasa i pakla. Zakon je buditelj koji budi i ukazuje na opasnost od tog ljudožderskog požara; on je stražar koji trubi na uzbunu pred opasnostima koje neprestano prete biću ljudskom od greha, smrti i đavola.
Zakon je dat, da Jevreji ne bi živeli bezbrižno grešeći, nego da bi ih strah od greha, smrti i đavola zadržavao od narušavanja zapovesti Božjih. Tako dakle, veli sveti Zlatoust, nije mala korist od Zakona. Ali dokle? „Dok ne dođe seme kome je obećanje dato; a pod semenom se razume Hristos. Stoga, ako je Zakon dat samo do dolaska Hristova, radi čega ga onda ti produžuješ dalje i preko određenog roka?“[9] Zakon ima privremenu ulogu i važnost. Zato je on i dat preko anđela rukom posrednika Mojsija (sr. Jevr. 2,2; D. A. 7,53; 2. Mojs. 20,19; 5. Mojs. 5,5; D. A. 7,38).
 
3,20
 
„No posrednik nije jednoga, a Bog je jedan“. Zakon je dat preko posrednika, čoveka Mojsija, a obećanje Avraamu dato je samim Bogom neposredno. I jedno i drugo je od Boga, samo je Zakon manje važan. Kao manje važan, Zakon je dat preko čoveka, a obećanje o blagoslovu i spasenju pomoću Mesije dato je samim Bogom, zato što je neizmerno važnije. Zakon je podvremenski, obećanje ima večni značaj i smisao. Pri davanju Zakona posrednik čovek posredovao je između Boga i ljudi; u obećanju spasenja roda ljudskog dela sam Bog, koji je jedan. On jedan isti i daje obećanje, On jedan isti i spasava. Istina, spasenje je izvršeno neposredno ovaploćenim Sinom Božjim, Gospodom Isusom Hristom, ali je On po biću i Božanstvu jedno sa Bogom Ocem i Duhom Svetim. Ustvari, čovek posrednik prema večnome Bogu i Gospodu tako je mali, do nebića mali, da upoređen sa Bogom on kao da ne postoji: οὐκ ἔστιν; a Bog je, u samoj stvari, jedini koji stvarno postoji, jer neprolazno postoji, koji stvarno jeste, jer je večan i s obzirom na prošlost i s obzirom na budućnost: „A Bog je jedan“. Prema Bogu, prema Njegovoj realnosti, sve izgleda prizrak, privid. Nijedna tvar nema ni izbliza onu realnost koju ima On, Bog Tvorac. Po svome biću Bog je nešto toliko izuzetno i jedinstveno, da je Njemu čak i ime: ὁ ὦν = Onaj koji jeste, Postojeći, Suščij (2. Mojs. 3,14; 6,3). Prema Njemu, kao Jedino Svesavršeno Postojećem, sve ostalo postojeće je kao senka postojanja, i to predaleka senka Jedino Postojećeg.
 
3,21
 
Je li onda Zakon protivan obećanjima Božjim? Bože sačuvaj! Naprotiv, obećanja Božja potpunce ispunjuju ono što Zakon traži i hoće. Jer Zakon traži i hoće spasenje roda ljudskog od greha, smrti i đavola, a preko toga blagoslov večni od Boga. Ali Zakon nema u sebi sile da to izvrši i ostvari. Zakon nema u sebi sile večnoga života, da bi ljudima, koji su roblje smrti, mogao dati život večni. Zakon nema u sebi svemoćne sile večnoga života, da bi ljudima, koji su roblje smrti, mogao dati život večni. Zakon nema u sebi svemoćne sile, koja može pobediti strašnu silu zla i đavola, i osloboditi ljude od njega. Zakon nema u sebi onu sveosvećujuću silu svetosti božanske, koja može uništiti sav greh u vasceloj prirodi ljudskoj i dati pravednost biću ljudskom, pravednost koju bi svepravedni Bog primio kao opravdanje ljudske prirode zbog greha i zla. Zakon nema u sebi večne božanske životvorne sile, zato i ne može dati ljudima večnu životvornu pravednost, koja savlađuje sve smrti, sve grehe, sve đavole u svima svetovima.
 
3,22
 
Zato je i pri Zakonu sav svet pod grehom, i u grehu, opkoljen grehom sa svih strana; zato pisani zakon Božji, Sveto Pismo, i pokazuje da je sav rod ljudski pod poklopcem greha, da su svi ljudi zatvoreni pod greh kao bespomoćno roblje smrti, koja je glavna sila đavola i greha. Sve – dokle? Do Gospoda Hrista, ovaploćenog Boga, Bogočoveka. On kao večiti Bog, postavši čovek, doneo je vasceloj prirodi ljudskoj, vascelom rodu ljudskom, sve božanske sile, neophodne da ljudi mogu pobediti greh, smrt i đavola, i steći Život Večni, Istinu Večnu, Pravdu Večnu, Ljubav Večnu, Blaženstvo Večno. I tako je Bogočovek ispunio obećanje dato Bogom Avraamu o blagoslovu roda ljudskog preko njega. I svih tih blaga mi postajemo zajedničari i posednici i naslednici, kako? Verom u Gospoda Hrista, Bogočoveka i Spasitelja i Iskupitelja. Verom u Hrista svaki čovek, bio on neznabožac ili Jevrejin, nizvodi na sebe onaj blagoslov koji je Bog dao Avraamu kroz obećanje da će se u njemu blagosloviti svi narodi na zemlji, u njemu, tojest u potomku njegovom: Gospodu Hristu, izvršitelju spasenja, i time razdavaocu blagoslova.
 
3,23
 
Do Hristova dolaska u naš zemaljski svet, svi su ljudi bili pod grehom, i u grehu kao u nekoj tamnici, u kojoj je Zakon Božji svetlošću svojom jasno osvetljavao ljudima njihovu grešnost, te su oni bili svesni svoje grešnosti i odgovornosti pred Bogom, a i svoje bespomoćnosti pred strahotnom silom greha i zla. No time im je bilo dato sve, da bi oni vatreno želeli dolazak Bezgrešnog Mesije, koji će ih osloboditi greha i izvesti ih iz njihove tamnice, koja je ustvari pakao i carstvo smrti, u kome je car Satana. Čuvani pod Zakonom, i u lancima Zakona, ljudi su kočeni i zadržavani da greh ne uzme maha još u većim razmerama; i tako bili čuvani kao zatvoreni za veru koja se imala dati Bogočovekom Hristom, Mesijom.
Zašto se sav domostroj spasenja Hristovog naziva verom, a ne znanjem, a ne zakonom? Zato što je Gospod i Bog Isus Hristos doneo ljudima takva božanska blaga i takva božanska savršenstva, kakva ogrehovljeni um ljudski i savest i srce ni zamisliti nisu mogli, niti mogu, a kamoli znati ih i dobiti ih svojim moćima. Pobediti smrt i dati čoveku besmrtnost i život večni, koji je to um ljudski mogao smatrati za moguće i normalno i logično? Nijedan. Vera u to – vera je u nemoguće. A to baš i jeste ono što je Gospod Hristos učinio za rod ljudski: jedini On učinio je ono što je po svima zakonima ljudske ogrehovljene logike, logike „zatvorene pod greh“, apsolutno nemoguće. Učinivši nemoguće mogućim, On je ljudima dao veru, veru koja obuhvata sve Njegove bogočovečanske podvige na zemlji: pobedu nad grehom, pobedu nad smrću, pobedu nad đavolom; i sve Njegove bogočovečanske darove: Večni Život, Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, i sve ostalo što je potrebno za čovekovo beskrajno usavršavanje u Bogu i ka Bogu, za čovekovo oboženje, za čovekovo obogočovečenje, za postignuće onog jedinog dostojnog cilja ljudskog postojanja u ovom i u svima svetovima: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš Nebeski – Bog (Mt. 5,48; sr. Lk. 6,36). Imajući sve to u vidu, Spasitelj je i rekao zaprepašćenim povodom toga učenicima Svojim: Ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće (Mt. 19,26). Suština i novina novozavetne bogočovečanske blagovesti i sastoji se u tome, što Bog, postavši čovek, čini u našem čovečanskom svetu mogućim i ostvarljivim sve što je božansko (sr. Lk. 1,37; 18,27). Ljudska nemoć i Božja svemoć, eto to je dilema; i to je vera u Hrista. Bogočovek ličnošću i podvigom Svojim uklanja tu dilemu, tu antinomiju, i kao Bog čini da u čovečanskom svetu nemoguće postane mogućim, i daje ljudima tu silu, da i oni to isto čine (sr. Jn. 14,12). Otuda sveti apostol Pavle i objavljuje reč i stvarnost koju niko od ljudi nije mogao bez Hrista Bogočoveka ni steći ni izreći: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje“ (Flb. 4,13).
Kada Zakon Mojsijev, Zakon Božji ne može spasti, i nema sile, kako onda ti – ogrehovljena savesti ljudska, i ti – ogrehovljeni razume ljudski, i ti – ogrehovljena voljo ljudska, možete znati i umeti i imati moći da spasete čoveka i rod ljudski od greha, smrti i đavola? Šta vama treba? Jedno: da se oslobodite grehovnosti svoje. Tada ćeš ti, savesti ljudska, božanski jasno sagledati i videti razliku između dobra i zla, i steći ljubav za dobro i mržnju za zlo. A to ćeš postići, ako sebe žrtvuješ veri Hristovoj predavši joj se potpuno, da te ona preradi, prerodi, preporodi, preobrazi, osveti, oboži, obogočoveči. Tako i ti, ogrehovljeni razume ljudski, i ti ogrehovljena voljo ljudska, i ti ogrehovljena logiko ljudska, i sve što se čovek zove, – svima je vama samo jedan lek od smrti i greha: vera u Bogočoveka; i jedina pobeda nad grehom, smrću i đavolom: vera u Bogočoveka; i jedina besmrtnost i večnost i blaženstvo u Istini Večnoj, u Pravdi Večnoj, u Ljubavi Večnoj, u Radosti Večnoj: vera u Bogočoveka. Savesti moja, šta ćeš mi ti, ako me ne privedeš Hristu, da te On osveti, oboži, obogočoveči? Bez njega – ti si mi nepotrebna! bez Njega – ti si mi muka i teret! idi od mene, bespomoćna slepice! I ti razume, šta ćeš mi, ako me ne privedeš Hristu koji te jedini može isceliti od svih tvojih nemoći i bolesti i zabluda? Bez Njega, Božanskog Sverazuma, Svelogosa – ne trebaš mi! O, proklet, proklet, proklet bio! jer si me bezbroj puta u zablude zavodio, i u besmislice potapao, i u smrti survavao! Našta mi sve moje, sve što mene čini mnome? Ne treba mi ni ovoga ni onoga sveta, ako ne postane Hristovo, i time – osvećeno, oboženo, spaseno, spaseno od smrti, greha i đavola!
 
3,24
 
Namena je Mojsijevog zakona da ljude vodi ka Hristu, kao ka jedinom pravom cilju njihovog postojanja, ne samo u ovom svetu nego i u svima svetovima: jer sve što je vrednosno u ljudskom biću, nalazi svoju božansku i čovečansku punoću i ostvarenje u Hristu Bogočoveku. Vodeći i privodeći ka Hristu, Zakon potpuno ispunjuje svoju dužnost. Jer šta je njegova dužnost? Privesti Spasitelju, i u Njemu – spasenju, opravdanju. Izvršivši tu dužnost, Zakon prestaje, jer „Hristos je svršetak zakona: koji ga veruje, opravdan je“ (Rim. 10,4). Tako nam Zakon bi voditelj ka Hristu, vaspitač ka Hristu – παιδαγωγὸς εἰς Χριστόν, da se verom opravdamo. Verom Hristovom. A šta sadrži u sebi vera Hristova? Spasenje od greha, smrti i đavola; a spasenje se postiže čovekovim ohristovljenjem, oboženjem, obogočovečenjem, otrojičenjem pomoću svetih evanđelskih tajni i svetih evanđelskih vrlina. A u tome, jedino u tome je opravdanje ljudskog bića, ljudskog života, ljudske savesti, svega što se čovek zove. Savest je zato u tebi, čoveče, da ti bude voditelj ka Hristu; i razum je zato u tebi, i volja, i srce – da ti budu voditelji ka Hristu, i? da te predadu Njemu verom u Njega: da bi te On obnovio i preobrazio i učinio novim, nebeskim čovekom, čovekom po Bogočoveku i Bogočovekom, po Njegovom liku i obliku (sr. Kol. 3,10). Jer se samo Bogočovekom postaje pravi čovek, istinski čovek, potpun čovek, besmrtni čovek, večni čovek, savršeni čovek. Jer samo Bogočovekom i savest čovekova postaje čista, savršena, te tako sposobna da ga vodi putevima božanskog usavršavanja. Jer samo Bogočovekom i razum čovekov postaje čist i zdrav i obnovljen, te tako sposoban da misli o onome što je na nebu, u Hristu Isusu, i da čoveka vodi svemu večnom i besmrtnom. Tako i volja i srce, i sve što je čovekovo samo Bogočovekom postaje sveto, besmrtno, savršeno, večno.
 
3,25
 
Zakon, i sve što je u njemu, samo je „senka“ onoga što je ostvario Hristos postavši čovek, sišavši u naš zemaljski svet i donevši Sobom sve stvarnosti neba (sr. Kol. 2,17). A te su stvarnosti? Božanske stvarnosti. Jer donevši sebe, Boga na zemlju, On je doneo i svesavršenu Svestvarnost: svestvarnost Večne Istine, Večne Pravde, Večne Ljubavi, Večnog Dobra, Večnog Života. I sve to ovaplotio u telo ljudsko, u telo Svoje, i učinio čovečanski realnim i opipljivim za svako ljudsko biće. I osnovao na sebi i sobom – Crkvu, telo Hristovo, u kome je sva punoća Božanstva (Kol. 2,9; Ef. 1,23); i Njega Bog Otac dade za glavu telu Crkve (Ef. 1,22). Na taj način „telo Hristovo“ je postalo smestilište i obitalište svih nebeskih, božanskih stvarnosti. A kada je telo tih stvarnosti tu, na zemlji, onda „senka“ njihova nije ni potrebna; više nismo pod Zakonom; Zakon se sa radosnom smirenošću uklanja, pošto je izvršio svoju dužnost. Zakon nas je doveo Hristu, a Hristos nas verom Svojom uvodi u sve božanske darove i savršenstva. Vera u Hrista daje svakom ljudskom biću sve što mu je potrebno za pobožan večni život i u ovom i u onom svetu (sr. 2. Petr. 1,2-4). Jer u Hristu se spasava, opravdava svaki koji veruje u Njega (sr. D. A. 13,39). Pošto dođe vera Hristova, i u njoj i sa njom sav istiniti Bog i Gospod sa svima Svojim božanskim savršenstvima; pošto je Spasitelj, Bogočovek Hristos već tu, sa nama, zauvek među nama u Crkvi Svojoj, onda nam nije više potreban voditelj ka Hristu – Zakon Mojsijev. Od sada smo neposredno pod Bogom Gospodom Hristom, pod verom Njegovom, nismo više pod voditeljem, pod Zakonom Mojsijevim. Bog Spasitelj i Mesija nije više obećanje, već naša zemaljska stvarnost; On nije samo na nebu, već je sav i na zemlji u Bogočovečanskom telu Svom – Crkvi.
 
3,26
 
Bog nije više daleki, nebeski Gospodar i Zakonodavac, već naš zemaljski sažitelj, Bog ovaploćeni, među nama ljudima i sam čovek – Bogočovek, i mili, bliski, žalostivi Otac. Verom Hristovom mi postajemo sinovi Božji, a do nje i bez nje mi smo ljudi samo stvorenja Božja. Jer nas vera Hristova rađa duhovno kao sinove Božje. Izuzetna milost i čovekoljublje Božje, pokazani prema rodu ljudskom, sastoje se upravo u tome što nam u Hristu Bog daje silu i moć da postanemo sinovi Božji rađajući se od Boga (sr. Jn. 1,12-13). Koji god veruje da je Isus zaista Mesija, zaista Spasitelj, taj je od Boga rođen (sr. 1. Jn. 5,1). Vrhunac je Božjeg čovekoljublja to što nam je dao da Hristom postanemo deca Božja, i da se nazovemo deca Božja (sr. 1. Jn. 3,1-2). A roditi se od Boga, postati sin Božji, šta znači? Znači: živeti životom Božjim u svetu, živeti Hristom, živeti Duhom Svetim, živeti Svetom Trojicom – od Oca kroz Sina u Duhu Svetom; živeti Večnom Božanskom Istinom i Pravdom i Ljubavlju i Životom, svim onim što je Božje i božansko i savršeno i večno i bogočovečno; sav biti vođen Duhom Božjim, „jer sinovi su Božji oni koje vodi Duh Božji“ (Rim. 8,14); jer Duh Božji i jeste taj koji nas usinjuje Bogu (Rim. 8,15); On svedoči našem duhu da smo deca Božja (Rim. 8,16). „A kad smo deca, i naslednici smo: naslednici dakle Božji, a sudaslednici Hristovi“ (Rim. 8,17).
 
3,27
 
Sve nam to daje vera u Hrista, zato nema veće i bogatije i moćnije i besmrtnije sile u našem čovečanskom svetu. Ako je do naše svesile, eto je u njoj; ako je do naše svemoći, eto je u njoj; ako je do naše sveveličine, eto je u njoj; ako je do našeg svebogatstva, eto ga u njoj. Jer šta je veće i moćnije i silnije i bogatije za čoveka nego postati brat Hristu i sunaslednik, i na taj način sve Njegovo učiniti svojim zanavek, za svu večnost? A sve to mi postajemo verom u Gospoda Hrista, svi mi, i vi iz neznabožaca i oni iz Jevreja: „jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste“. U jedinog istinitog Boga se obukoste, i u jedinog istinitog čoveka. Čujte, u Boga se obukoste! i iz vas pobeže sve što je nebožje, vanbožje, protivbožje; iščeze i umrtvi se i uništi se: i greh, i smrt, i đavo. Pogledajte u sebe, šta je ostalo u vama od vašeg starog čoveka? Ništa! Sve staro prođe, i novo nastade: novi čovek – Hristov čovek, nova savest – Hristova savest, novo srce – Hristovo srce, novi vid – Hristov vid, novi sluh, nova volja, novi život – Hristov život, sve novo – božanski novo, božanski neostarivo, božanski besmrtno, božanski večno. A pre toga, bili ste obučeni, u koga? U greh, u smrt, u bezbrojne poroke i zla, a preko njih u samog – đavola! Da, u đavola. Jer je i greh i smrt i svako zlo – odeća đavolova, i duša njegova, i vid njegov, i sluh njegov, i volja njegova. I vi, živeći u gresima, toliko ste se duhovno orodili i srodili s đavolom, da ste se potpuno bili obukli u njega i postali deca njegova (sr. 1. Jn. 3,10); jer „koji tvori greh od đavola je“ (1. Jn. 3,9). A krštenje vas oslobođava od svega toga. No to je prva polovina njegove svete sile, svete svesile; a druga je: ono vas oblači u Hrista, Boga svemoćnog, svepobednog, svemudrog, svemilostivog, sveblagog, svečovekoljubivog, sveznajućeg, svevečnog. I stoga: vaša misao postade bogomisao, vaše osećanje bogoosećanje, vaša duša bogoduša, vaša savest bogosavest, vaša volja bogovolja, vaš život bogoživot. I vi više ne živite ni sebi ni sobom, već živite Gospodom Hristom i Gospodu Hristu, životu vašem besmrtnom i večnom. „Jer ni jedan od nas ne živi sebi i ni jedan ne umire sebi. Jer ako živimo, Gospodu živimo; a ako umiremo, Gospodu umiremo. Ako dakle živimo, ako umiremo, Gospodnji smo“ (Rim. 14,7-8); i mi nismo svoji, već Hristovi, a Hristos Božji (sr. 1. Kor. 6,19; 3,23). Sve večnožive, božanske, nebeske stvarnosti što su u Hristu Bogočoveku, postadoše vaše, ljudske, i to svetom tajnom krštenja. A za sve to, šta ste vi dali? Veru. Verom ste se odrekli Satane, a prisajedinili Hristu; verom ste se odrekli Satane i svih dela njegovih, a priljubili Hristu i podvizima Njegovim; verom ste odbacili život u grehu, a usvojili život u Bogu; verom ste svukli sa sebe đavola, a obukli se u jedinog istinitog Boga; verom ste prestali biti deca đavolja (sr. 1. Jn. 3,10), a postali ste deca Božja, sinovi Božji; verom ste prestali biti đavonosci, a postali ste bogonosci.
 
3,28
 
Obukavši se u Hrista, vi ste se obukli u novog čoveka, večnog čoveka – Bogočoveka: On ljude blagodaću pretvara u bogoljude; Crkva je Njegova božanska radionica, u kojoj se ljudi svetim tajnama i svetim vrlinama prerađuju u blagodatne bogoljude: svi postaju sinovi Božji, i među sobom sveta božanska braća. „Nema više Jevrejina ni Grka; nema više roba ni slobodnjaka; nema više muškoga roda ni ženskoga: jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu“. U Bogočoveku Hristu sve zemaljske razlike što su među ljudima nestaju; ljudi se onebesuju, obožuju, obogočovečuju, ohristovljuju, i za hrišćane Gospod Hristos postaje sve i sva u svima njihovim vidljivim i nevidljivim svetovima. Što je Njegovo, to je njihovo: Njegov um – postaje njihov um (sr. 1. Kor. 2,16), Njegova duša – njihova duša, Njegova savest – njihova savest, Njegova volja – njihova volja, Njegova istina – njihova istina, Njegova pravda – njihova pravda, Njegova ljubav – njihova ljubav, Njegov život -njihov život, Njegova smrt – njihova smrt, Njegovo vaskrsenje – njihovo vaskrsenje, Njegovo vaznesenje – njihovo vaznesenje, Njegovo Carstvo – njihovo Carstvo, Njegov raj – njihov raj, Njegova večnost – njihova večnost, Njegovo blaženstvo – njihovo blaženstvo. A sve to hrišćane duhovno i blagodatno ujedinjuje u jedno telo, u jedan organizam, u jednu Crkvu: u njoj svaki živi u svakome i sa svakim, svaki živi za sve i za svakoga, svaki oseća sebe sobom u svakome i u svima: jedno srce, jedna duša, jedna savest (sr. D. A. 4,32; 1. Kor. 10,17; 12,12-27; Rim. 12,5; Ef. 3,18); svi jedno u Hristu Isusu, i stoga svi jedno među sobom, i jedan u drugome, svaki u svakome, i svi u svakome. U Hristu prestaje sve što je „po čoveku“, i nastaje sve „po Bogočoveku“: i vrednosti i merila i stvarnosti i misli i osećanja, sve biva po Bogočoveku, ništa po čoveku. Otuda u Hristu i nebivalo i neviđeno jedinstvo roda ljudskog, jedinstvo ostvareno bez nasilja i prinuda, dobrovoljno i blagodatno: bogočovečansko jedinstvo, i bogočovečanski red i poredak. Jer tu je uvek i u svemu: na prvom mestu Bog, pa čovek; nikad obratno, i nikad čovek bez Boga. Živeći u Bogočovečanskom organizmu, telu Hristovom, Crkvi, ljudi saborniziraju i svoje duše i svoje savesti i svoja srca i svoje misli, te žive i delaju iz te sabornosti, iz tog bogočovečanskog svejedinstva, i rastu jedan sa drugim i jedan kroz drugoga, svaki kroz sve i svi kroz svakoga, zajedno „sa svima svetima“ rastući svaki u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove (Ef. 3,18; 4,12-13; 1,22-23; Kol. 1,24-28). Mi se svi krstimo u jedno telo, bili Jevreji ili neznabošci, bili robovi ili slobodnjaci, i svi postajemo jedno telo, koje je Crkva; tako smo telo Hristovo, i udi među sobom (sr. 1. Kor. 12,13.20.27). U Crkvi nema Grka ni Jevrejina, obrezanja ni neobrezanja, divljaka ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego sve i u svemu Hristos – τὰ πάντα καὶ ἐν πᾶσι Χριστός (Kol. 3,11): Hristos sve u svačijoj duši, sve u svačijem srcu, sve u svačijoj savesti i životu i mislima i osećanjima i htenjima, sve u svima svetovima i besmrtnostima i večnostima.
 
3,29
 
Mi hrišćani ne pripadamo sebi ni u ovome ni u onome svetu, nismo svoji već Hristovi (sr. 1. Kor. 6,19; 4,7; 3,23; Rim. 14,7-9). To ste osetili i vi svi: niste svoji već Hristovi. Život vaš, nije li Hristov? i duša vaša, a savest vaša, i istina vaša, i besmrtnost vaša, i večnost vaša, i ljubav vaša, i pravda vaša, i um vaš, i dobro vaše, nisu li Hristovi? A kada ste Hristovi, onda ste seme Avraamovo i naslednici po obećanju. Postavši Hristovi verom u Hrista, verom u ispunjeno obećanje, dato Bogom Avraamu, onda ste i deca Avraamova, duhovna deca njegova, jer: nisu svi deca Avraamova koji su seme Avraamovo (Rim. 9,7), koji su telesni potomci Avraamovi. Duhovna deca Avraamova su oni koji veruju u obećanje Avraamovo – u Mesiju Hrista, kao što je Avraam verovao, i primi mu se u pravdu. Verom u Hrista svi postaju sinovi Božji, i samim tim naslednici po obećanju: naslednici sa Hristom i u Hristu; verom Hristovom nasleđuju sva večna blaga, koja ovaploćeni Bog donosi Sobom i daje za veru u Njega. Kakvo bogatstvo! Verom u Hrista mi postajemo naslednici Božji: „naslednik si Božji kroz Isusa Hrista“ (Gal. 4,7), naslednik svih bogatstava Božjih: Večna Istina Božja pripada tebi kao sinu Božjem i nasledniku Božjem kroz Hrista; isto tako pripada tebi i Večni Život Božji, i Večna Pravda Božja, i Večna Ljubav Božja, i sve, sve, sve što je Božje u svima svetovima. I to sve postajemo po obećanju datom Avraamu, a ne po Zakonu Mojsijevom: jer mi to postajemo verom u ostvareno obećanje, dato Avraamu, u licu Gospoda Hrista: i mi Jevreji, i vi jelini, neznabošci. Neiskazano je bogatstvo Hristovo: neznabošci kroz Evanđelje postaju sutelesnici i sunaslednici i zajedničari tog bogatstva u Hristu (sr. Ef. 3,8.7). Zato u Hristu nema razlike između vas hrišćana iz neznabožaca i hrišćana iz Jevreja: vera u Hrista blagodaću Božjom vas izjednačuje i ujedinjuje u Večnoj Istini i Večnoj Pravdi i Večnoj Ljubavi i Večnom Životu, i svi mi svim bićem osećamo da smo jedno u Hristu Isusu Gospodu našem, koji je večna radost naša u svima životima našim.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ehrosition Rsalm. 44,4; R. gr. t. 55, sol. 188-189.
  2. Comment in epist. Ad Galat. 1 I b. II, sar. 3. v. 13; R. lat. t. 26, col. 387 S.
  3. In Galat. sar. 3, 3-4; R. gr. t. 61, sol. 652-653.
  4. Dialog cum Truph. s. 95; Apolog. I. 63.
  5. Adversus Apollinar.; R. gr. t. 45. sol. 1276 VS.
  6. Quaest. ad Thalass.; R. gr. t. 90, sol. 652 BCD.
  7. De recta fide ad regin.; R. gr. t. 76, sol. 1293 V.
  8. In Galat. s. 3, v. 14; R. gr. t. 61, sol. 653.
  9. ib. sol. 654.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *