NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA SVETOG APOSTOLA PAVLA

 

TUMAČENJE POSLANICE GALATIMA
SVETOG APOSTOLA PAVLA

 
2,1-21
 
Gal. 2,1-21: 1 Četrnaest godina posle toga, opet iziđoh u Jerusalim sa Varnavom, uzevši sa sobom i Tita; 2 i to iziđoh po otkrivenju, i izložih im evanđelje koje propovedam među neznabošcima, a naročito uglednima, da ne trčim ili da ne trčah uzalud. 3 Ali ni Tit, koji beše sa mnom, i beše Grk, ne bi nateran da se obreže, 4 i to zbog lažne braće koja se tajno behu uvukla i došla da uhode slobodu našu koju imamo u Hristu Isusu, da nas zarobe. 5 Ovima mi ni za časak ne popustismo, da istina evanđelja ostane među vama. 6 A ugledni – kakvi bili da bili ranije, meni je svejedno, jer Bog ne gleda ko je ko – meni ti ugledni ništa ne dadoše, 7 nego, naprotiv, videvši da je meni povereno evanđelje među neznabošcima, kao Petru među obrezanima, 8 (jer onaj koji dade snage Petru za apostolstvo među obrezanima, onaj dade snage i meni za apostolstvo među neznabošcima), 9 i poznavši blagodat koja je meni dana, Jakov i Kifa i Jovan, koji se smatraju za stubove, dadoše meni i Varnavi desnice zajednice, da mi idemo neobrezanima a oni obrezanima; 10 samo da se sećamo siromašnih, što sam se i starao da činim.
11 A kad Petar dođe u Antiohiju, u oči njemu protivstadoh, jer beše zazoran. 12 Jer pre, dok ne dođoše neki od Jakova, on jeđaše s neznabošcima; a kad oni dođoše, ustručavaše se i odvajaše se, bojeći se onih iz obrezanja. 13 I dvoličahu s njim i ostali Judejci, tako da i Varnava prista u njihovo dvoličenje. 14 A kad videh da ne idu pravo k istini evanđelja, rekoh Petru pred svima: Kad ti, koji si Jevrejin, neznabožački a ne jevrejski živiš, zašto nagoniš neznabošce da žive jevrejski? 15 Mi koji smo po rođenju Jevreji a ne grešnici iz neznabožaca, 16 pa znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom Isusa Hrista, i mi poverovasmo u Hrista Isusa, da se opravdamo verom Hristovom, a ne delima zakona, jer se delima zakona nikakvo telo neće opravdati. 17 Ako se pak mi, koji tražimo da se opravdamo Hristom, nađemo i sami grešnici, je li zato Hristos sluga grehu? Bože sačuvaj! 18 Jer ako opet zidam ono što razvalih, pokazujem se da sam prestupnik. 19 Jer ja zakonom zakonu umreh, da Bogu živim. S Hristom se razapeh: 20 i ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjega, koji me zavole i predade sebe za mene. 21 Ne odbacujem blagodati Božije; jer ako pravednost kroz zakon dolazi, onda Hristos uzalud umre.
 
2,1
 
Evanđelje koje sam dobijao s neba neposredno od vaznesenog Gospoda, i otkrivenja kroz koja sam ga dobijao, eto to me je vodilo i rukovodilo u blagovešćenju jedinog Spasitelja i jedinog spasenja rodu ljudskom. Iako sam telom hodao po zemlji, sluhom sam, očima sam, dušom sam, savešću sam stalno bio na nebu predstojeći čudesnom Gospodu svespasonosnog Evanđelja, u besprekornoj i sveradosnoj poslušnosti svemu Njegovom. Sav moj život punih četrnaest godina bio je Evanđelje u meni i oko mene, Evanđelje ne od čoveka ni po čoveku već vascelo po Bogočoveku, i svesrdno ispunjavanje blagodaću Božjom volje Gospoda Hrista. Evanđelje u meni i ja u Evanđelju, eto to sam sav ja, i mene nema van toga. Sve što nije od Hristova Evanđelja, sve što je van njega – smrt je, pakao je, strašilište je. U mom Evanđelju sve je jasno, jer sve obasjano nezalaznom svetlošću vaskrslog Gospoda; u njemu nema ničeg podmetnutog ni od anđela, a kamoli od ljudi; sve je u njemu od Gospoda svevišnjeg. Ali da se neki ne bi sablaznili o ovo nebesko Evanđelje, otkriveno mi i povereno mi s neba vaskrslim Gospodom Hristom, ja posle četrnaest godina opet iziđoh u Jerusalim sa Varnavom i Titom, sa dva svedoka o nebeskosti moga Evanđelja.
 
2,2
 
I to iziđoh po otkrivenju, jer sveznajući Gospod koji zna srca svih, nađe za dobro da izložim u Jerusalimu Evanđelje koje propovedam među neznabošcima, da bi svi uvideli da je ono isto sa Evanđeljem koje propovedaju i ostali apostoli, i oni najugledniji među njima. I ja izložih svoje Evanđelje naročito najuglednijim apostolima. I moje Evanđelje, upoređeno sa njihovim, pokaza se potpuno isto, jer je od istog Gospoda, svemudrog i svespasonosnog. Iako sam od samog Gospoda znao, ja i od ostalih apostola saznadoh, da nisam uzalud trčao, niti trčim: jer propovedam Večno Evanđelje spasenja.
 
2,3-4
 
U Hristovom Evanđelju sve je večno; u njega su ušle i sve večne istine, ukoliko ih je Gospod otkrio u Starom Zavetu. A ostalo iz Starog Zaveta, što je privremeno i prolazno, ne ulazi. Ne ulazi obrezanje, ni obredni zakon i propisi. Međutim nekim hrišćanima iz jevrejstva hoće se da obrezanje učine u hrišćanstvu neophodnim uslovom spasenja. A to? To bi obeslanilo so hrišćanstva, i pretvorilo hrišćanstvo u pranje džbanova i čaša spolja. Međutim, hrišćanstvo je živa unutrašnja duhovna sila božanska, koja preobražava celo biće čovekovo iznutra ka spolja, i spasava ga Spasiteljem Hristom od greha, smrti i đavola. Tu obrezanje ne pomaže ništa, nego Duh Sveti koji kroz svete tajne i svete vrline iz osnova preporađa čoveka i čini ga novim bićem, i to bogočovečanskim bićem. Sa tih razloga ni Tit, hrišćanin iz neznabožaca, koji beše sa mnom, nije mogao biti nateran da se obreže, jer mu obrezanje nije potrebno za spasenje. Stojeći sav za Evanđelje Hristovo, ja nisam ni hteo ni mogao dopustiti da jevrejstvo postane uslov za stupanje u hrišćanstvo, a najmanje – uslov za spasenje hrišćanina. I to ne zato što prezirem obrezanje. Kako mogu prezirati obrezanje kada znam da je i ono od Boga; kada sam i sam docnije obrezao Timoteja iz obzira prema slabijoj braći, ali koji to nisu smatrali kao neophodni uslov spasenja? Međutim u slučaju Tita nisam dopustio obrezanje zbog lažne braće koji su hteli da obrezanje učine neophodnim uslovom spasenja za hrišćane, i na taj način vas hrišćane iz neznabožaca zarobe i porobe obrednom zakonu jevrejskom, i tako unište slobodu koju imamo u Hristu Isusu. Ko su ta lažna braća? Uhode od Jevreja koji žele da unište Crkvu Hristovu, i da je svu potčine i porobe jevrejstvu i njihovom zakonu. A mi znamo da tamo nema spasenja, jer nema Spasitelja; tamo je sve samo priprema za Spasitelja i upućivanje ka Spasitelju; a spasenje je jedino u Spasitelju, Gospodu Isusu Hristu, Bogočoveku. Spasenje? – Oslobođenje od greha, smrti i đavola, koje nam je samo Gospod Hristos dao, i neprekidno daje. To je sloboda, jedina prava sloboda čovekova u svima svetovima: sloboda od greha, smrti i đavola. I tu slobodu, od koje zavisi čovekov večni život, večna istina, večna pravda, večna ljubav, večna radost, večno blaženstvo, tu slobodu hoće da nam uzmu oni koji predlažu obrezanje kao neophodni uslov spasenja za hrišćane iz neznaboštva.
 
2,5
 
Zato mi, i ja i Tit, ni za trenutak ne popustismo, da bi istina Evanđelja ostala sa vama i među vama, hrišćanima iz neznabožaca. Da smo popustili, mi bismo oterali istinu Evanđelja od sebe, a time i samo spasenje, a sa spasenjem i samog Spasitelja Gospoda Hrista, u kome je sva Večna Istina neba i zemlje, i sav istiniti Bog svih svetova, koji jedini spasava od đavola i smrti i greha. U Hristu Isusu svi smo jedno, ali ne obrezanjem, niti ičim jevrejskim, već Duhom Svetim koji i gradi od nas nove ljude. Staro prođe, sve novo nastade. Prođe stari čovek, i nastade novi; prolaze stari ljudi, i nastaju novi, ali u Bogočoveku i Bogočovekom, u Njegovom Bogočovečanskom telu, u kome svi sačinjavamo žive organske delove. Samo tako mi osiguravamo slobodu koju imamo u Hristu Isusu: živeći u Njemu i Njime, po svetim zapovestima i svetim vrlinama Njegovog Evanđelja, koje je uvek novo, i mi uvek novi, ako smo u njemu i živimo po njemu i njime. Znajući da je istinska sloboda jedino u Gospodu Hristu, mi hrišćani i jesmo hrišćani samo dotle dok živimo u toj slobodi i za tu slobodu, i dok smo uvek gotovi umreti za nju.
 
2,6
 
Lažna braća podmuklo seju laž među vama, laž kao da postoji neslaganje između mene i ostalih apostola u propovedanju Evanđelja spasenja. Međutim neslaganja sada nema, iako ga je nešto bilo pre Sabora u Jerusalimu (D. A. 15,1-33). Sabor je jednom zanavek rešio: da za Evanđelje Hristovo ne postoji razlika između obrezanih Jevreja i neobrezanih neznabožaca; pred njim oni su jednaki; spasenje počinje i završava se Hristom Spasiteljem, zato su i uslovi spasenja podjednaki za sve ljude, bili oni iz Jevreja ili iz neznabožaca; neznabošcima nije potrebno da prolaze kroz jevrejstvo u hrišćanstvo, nego odmah neposredno stupaju u hrišćanstvo, kao i Jevreji. Lažna braća proturaju vesti protiv mene i Hristovog Evanđelja koje ja propovedam i o mom tobožnjem neslaganju sa najuglednijim apostolima. To je njihova mila samoobmana; ustvari, među nama nema ne samo nikakvog spora nego ni razlike otkako je Sabor u Jerusalimu rešio sporno pitanje o obrezanju. U pogledu Evanđelja meni istaknuti apostoli ništa ne dadoše, niti ja njima, jer smo i ja i oni samo sluge Gospodu Evanđelja, i On isto Evanđelje daje i njima i meni. Tu ništa nije od nas, osim našeg truda; a Evanđelje, od početka do kraja, od alfe do omege, svo je od Gospoda Hrista.
 
2,7
 
Apostoli u Jerusalimu jasno su videli da je meni povereno Evanđelje među neznabošcima,, kao Petru među obrezanim Jevrejima. Isto Evanđelje, jer jedan isti Spasitelj, i dva apostola i dve sredine. No ni moje ni Petrovo apostolstvo nije od nas samih već od Gospoda Hrista:
 
2,8
 
On daje snage Petru za apostolstvo među obrezanima kao što i meni daje snage za apostolstvo među neznabošcima. Jer ko sam ja Pavle, da bih imao od sebe snage vaskrsavati mrtve, izgoniti nečiste duhove, otpuštati grehe, oslobađati svih smrti, pobeđivati Satanu, isceljivati od svih bolesti? Te snage nema niko od ljudi po sebi, pa ni Petar. Sve božanske sile, sva božanska mudrost i ljubav i pravda i život, sve što sačinjava apostolstvo, sve je to potpuno i samo od Gospoda Hrista. A od nas, šta? Vera, ljubav, molitva, post, smiravanje pred svim tim do crva.
 
2,9
 
Blagodat apostolstva je ista u svih apostola, ne izuzimajući ni mene: sva im je dana od Gospoda Hrista. Šta je blagodat apostolstva? Sve one božanske sile koje su potrebne za uspešno propovedanje Evanđelja: božanska mudrost, dar čudotvorstva, dar proroštva, dar isceljivanja, dar reči; sve ono što apostole od ljudi čini apostolima, i što oni kao ljudi nikada ne bi mogli imati po sebi i od sebe. Tu blagodat apostolstva videše u meni Jakov, Kifa i Jovan, koji se smatraju za stubove među apostolima, i poznaše da mi je ona data od samog Gospoda, zato se jednodušno složiše i pružiše ruku meni i Varnavi da mi propovedamo Evanđelje neobrezanima a oni obrezanima. I mi i oni uvek u saglasnosti među sobom o Evanđelju spasenja, pod jednim Gospodom i Spasiteljem – Isusom Hristom, i uvek samostalni: živeći u slobodi Hristovoj smireno i u besprekornoj pokornosti Gospodu Spasitelju – tvorcu i izvršitelju spasenja i Evanđelja.
 
2,10
 
Stubovi apostola nam samo preporučiše da se sećamo siromaha Jerusalimske crkve, hrišćana iz Jevreja, koji su mnogo patili od svojih sunarodnika Jevreja koji su ostali u jevrejstvu, i bili zbog toga u velikoj oskudici. To sam se i starao da činim sa revnošću, i činim.
 
2,11
 
U meni ništa nije veće od Hristove Istine, koja mi je svemilostivo darovana čudesnim Gospodom Isusom; ja ništa u sebi ne vidim sem nje; i ako ima u meni revnosti i ljubavi i samopregora, onda je sve to za nju i radi nje. A ta Istina, a ta Sveistina jeste Evanđelje Hristovo, Evanđelje spasenja i oboženja roda ljudskog. Bez Njega – rod ljudski nije ništa drugo sem lešina do lešine, koje ne znaju za vaskrsenje iz svoga smrada, iz svojih bezbrojnih smrti, iz svojih odvratnih crvinjaka. Kad je u pitanju Evanđelje Hristovo, onda je sve u pitanju, sve i na zemlji i na nebu: u pitanju je i sam Bog. Jer kako bi bedni rod ljudski mogao znati za jedinog istinitog Boga i Gospoda, da nije Evanđelja Hristovog? Kad je u pitanju Evanđelje Hristovo, onda je u pitanju ne samo naš zemaljski svet, već svi svetovi vidljivi i nevidljivi, jer svi oni na njemu stoje i radi njega postoje. Ono je jedina svevrednost, od koje sve ostale vrednosti dobijaju svoju vrednost. Zato je ono jedino nepogrešivo merilo svih bića i stvari. Sve što nema u sebi duha njegova lakše je od ništa, mrtvije od smrti, nemoćnije od senkine senke. Apostol je njime apostol, duša je njime duša, spasenje je njime spasenje, oboženje je njime oboženje, istina je njime istina, pravda je njime pravda, ljubav je njime ljubav, čovek je njime čovek, večnost je njime večnost, Hristos je njime Hristos. Šta kažem? Bog je njime Bog. Zato kad prvovrhovni apostol Petar dođe u Antiohiju, ja i njemu u oči protivstadoh, jer beše zaslužio osudu – ὅτι κατεγνωσμένος ἦν. Osudu? Da, jer je hteo da iz čovekougodništva dovede u opasnost Evanđelje spasenja: da obredni zakon jevrejski učini uslovom spasenja za sve hrišćane.
 
2,12
 
Jer pre no što dođoše neki jerusalimski hrišćani iz Jevreja, on jeđaše sa hrišćanima iz neznaboštva; a kad ovi dođoše, on se ustručavaše i odvajaše, bojeći se njih iz obrezanja, da ih ne sablazni.
 
2,13
 
I dvoličahu s njim i ostali u Antiohiji hrišćani iz Jevreja, tako da čak i Varnava prista u njihovo dvoličenje. A to dvoličenje, kuda vodi? Da li k istini Evanđelja? Znam ja, znaju i svi oni, na čelu sa prvovrhovnim, šta je istina u tom pogledu: Sabor u Jerusalimu kazao nam je tu istinu, i doneo odluku o odnosu obrednog zakona Mojsijevog prema hrišćanstvu (D. A. 15,23-29). Znaju oni tu istinu, jer na njoj stoji spasenje sveta neznabožačkog.
 
2,14
 
Ali njihovo dvoličenje dovodi u opasnost tu istinu; zato, kada videh da ne idu pravo k istini Evanđelja, rekoh Petru pred svima: kada ti, koji si po rođenju Jevrejin, postavši učenik i apostol Hristov živiš kao i hrišćani iz neznaboštva a ne po obrednom zakonu, zašto hrišćane iz neznaboštva nagoniš da žive po jevrejski: da ispunjuju propise obrednog zakona o čistom i nečistom, i ostala predanja jevrejska? Ti si na Saboru govorio: Što kušate Boga, i hoćete da hrišćanima metnete jaram obrednog zakona, koji ni ocevi naši ni mi ne mogosmo poneti. Mi verujemo da ćemo se spasti blagodaću Gospoda Isusa Hrista kao i oni (D. A. 15,10-11). Ti znaš odluku Sabora: obrezanje, i obredni zakon, nisu uslov spasenja; a sada, bojeći se ovih hrišćana iz obrezanja, hoćeš da i hrišćane iz neznabožaca sablazniš i spasenje njihovo dovedeš u pitanje, postupajući kao da je obredni zakon Mojsijev obavezan za hrišćane.
 
2,15-16
 
Mi kao Jevreji po rođenju znamo istinitog Boga, dok neznabošci ne znaju istinitog Boga (sr. Ef. 2,12), i na svetu su robovi greha i neznanja (sr. Ef. 2,3). I mi znajući istinitog Boga, znamo i Njegov zakon, i šta On traži od nas. Mi iz iskustva znamo da nam zakon Mojsijev ne daje spasenje, ne opravdava nas pred Bogom za grehe naše, ne skida ih s nas, jer nema moći. A postavši hrišćani, mi opet iz iskustva znamo: da nas vera u Isusa Hrista spasava od greha, smrti i đavola. Da vera u Isusa Hrista a ne dela Mojsijevog zakona, jer se delima Mojsijevog zakona nikakvo telo ne može opravdati, tojest postati pravedno pred Bogom i u duši svojoj. Samo vera Hristova ispunjuje biće ljudsko pravednošću i svetošću, i čini čoveka pravednim i opravdanim pred Bogom. Jer nam samo vera Hristova daruje sve božanstvene sile koje su biću ljudskom potrebne za vođenje pobožnog, večnog života ovde na zemlji i gore na nebu. Ceo Stari Zavet samo vodi i privodi ka Hristu, jedinom Spasitelju roda ljudskog, jer ni u kome drugom nema spasenja, pošto nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bi se mogli spasti (D. A. 4,11.12), zato što On kao Bogočovek jedini ima moći da spase, i spasava, svako ljudsko biće od greha, smrti i đavola. Stari Zavet samo vodi ka spasenju, ka svetosti, ka pravednosti, ka opravdanju, koje se jedino u Gospodu Hristu ostvaruje, i to našom verom u Njega i našim životom po toj veri.
 
2,17
 
Mi smo apostoli svesni, i mi hrišćani iz jevrejstva, da je jedino u Hristu opravdanje naše, spasenje naše, i ne samo naše nego i svakog čoveka uopšte, i svih ljudi skupa. I zato smo ostavili Mojsijev zakon. Međutim, ako se sada ponovo budemo vratili Mojsijevom zakonu kao neophodnom za spasenje ljudi, onda time priznajemo da smo se ogrešili o Mojsijev zakon pošto smo primili Hrista kao jedinog Spasitelja. I još nešto: je li zbog tog našeg greha prema Mojsijevom zakonu kriv i sam Hristos? je li zato i On sluga tome grehu? Bože sačuvaj! Jer Hristos je došao da nam bude Spasitelj zato što starozavetni zakon to nije mogao biti. I Gospod Hristos je Sobom ispunio i zamenio Zakon, i dao sebe za spasenje sveta, i kao Bogočovek postao jedini Spasitelj roda ljudskog pod nebom. I sada, ako mi smatramo sebe da smo grešnici zato što držimo da nas zakon Mojsijev ne može spasti, je li zbog toga Hristos sluga tom našem grehu? Bože sačuvaj! Nego je taj greh – naš treh, a ne Hristov.
 
2,18
 
Šta mi u tom slučaju radimo? Bezuman posao: zidamo ono što razvalismo; vaspostavljamo Mojsijev zakon koji je Hristom ispunjen i zamenjen. A to je već prestup, i ja se pokazujem kao prestupnik: jer posle Hrista, koji je uklonio Zakon, vraćamo Zakon i pripisujemo mu silu spasenja i silu opravdanja, koje on u sebi nema. Posle Gospoda Hrista i Njegovog Evanđelja držati Zakon – prestup je ne samo prema Evanđelju, nego je prestup i prema samom Mojsijevom zakonu koji je kao nemoćan i bespomoćan doveo do Hrista i Evanđelja i onda im ustupio mesto. Želeći da obredni zakon starozavetni nametnemo neznabošcima koji prelaze u hrišćanstvo, da ga učinimo sastavnim delom Hristovog Evanđelja spasenja, mi ustvari rušimo Evanđelje a ponovo iz ruševina dižemo obredni zakon koji je i postojao zato da nas pripremi za Evanđelje spasenja, i kada se ono javi, da nas potpuno prepusti njemu. Štaviše, mi smo prestupnici i prema samom tom Zakonu koji je našao svoje ispunjenje i svoj završetak u Hristu Isusu (sr. Rim. 10,4).
 
2,19
 
Starozavetni zakon je imao za cilj: da me privede Hristu, koji je „svršetak zakona“ (Rim. 10,4). Izvršivši tu dužnost, Zakon je prestao da me vodi, jer to sada čini sam večni Bog i Gospod – Isus Hristos; zato sam ja mrtav Zakonu, i to na zahtev samog Zakona koji me priveo Hristu i predao Njemu zauvek, i tako ja ustvari Zakonom Zakonu umreh. Međutim, ako bih se sada ponovo vraćao Zakonu, ja bih se ogrešio o sam Zakon, koji je zato i dat Bogom da nas pripremi i privede Hristu, pa da onda prestane. Ja Zakonom Zakonu umreh, da Hristu Bogu živim i u ovom vremenskom i u onom večnom životu, jer je On radi toga i došao: da ljudima da život večni (sr. Jn. 17,2-3; 3,15-16,36; 5,24; 6,47; 1. Jn 3,15; 5,11.20). I taj život večni Gospod Hristos daje celokupnim Svojim Bogočovečanskim podvigom spasenja, koji vrhuni u Njegovom životvornom i životodavnom krstu. I večni život je život u Hristu, Hristom i sa Hristom; spasenje je u doživljavanju Njega u Njegovom Bogočovečanskom životu; spasenje je život u Spasitelju i po Spasitelju. A svrh svega, spasenje je saraspinjanje sebe raspetom Hristu; i ja se s Hristom razapeh, da bih s Hristom vaskrsao u život večni, pobedivši sve smrti, sve grehe, sve đavole. Nesumnjiva je istina: ko se saraspinje s Njim, taj i savaskrsava s Njim; jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem (Rim. 6,6). Svepobednim krstom Svojim Gospod je ubio i smrt i greh i đavola (sr. Kol. 2,13-15); tako ih i mi ubijamo samo saraspinjući se Hristu. Otuda, koji su Hristovi – raspinju telo sa strastima i željama, a žive i hode Duhom Svetim (sr. Gal. 5,24-25). S Hristom se razapeh, i tako umrtvih greh, umrtvih smrt, umrtvih đavola, i savaskrsnuh sa Hristom u novi, večni život, koji je sav u Hristu i od Hrista:
 
2,20
 
i ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. Kako? Kroz Svoje svete tajne i svete vrline, preko kojih me svemilostivo ispunjuje Večnom Istinom, Večnom Pravdom, Večnom Ljubavlju, Večnim Životom: Sobom – jedinim istinitim Bogom i Gospodom. A sve to ja sam nikada ne bih mogao dati sebi, niti bi mi iko od ljudi to mogao dati. Gde je ta sila u ljudima, u čoveku uošpte, koja im može dati Život Večni, Istinu Večnu? Kratke su i nemoćne misli čovekove, kratka i nemoćna osećanja, kratak i nemoćan život, kratka i nemoćna snaga, jer ih neprestano nagrizaju, smanjuju, umrtvljuju gresi, strasti, smrti, đavoli. Jedino sa Gospodom Hristom sve se u čoveku menja: iz prolaznog u neprolazno, iz smrtnog u besmrtno, iz vremenskog u večno, iz čovečjeg u bogočovečno. Jer jedini On, Večni Bog i Gospod, čovekovu misao preobražava u bogomisao, i tako je čini večnom; i čovekovo osećanje u bogoosećanje, i tako ga čini večnim; i čovekov život u bogoživot, i tako ga čini večnim; i čovekovu snagu u bogosnagu, i tako je čini večnom. I kada u meni blagodaću živi Hristos, On živi u meni Svojom Večnom Istinom, – a ko će nju usmrtiti? On živi u meni Svojom Večnom Ljubavlju, – a ko će nju umrtviti? On živi u meni Svojim Večnim Životom, – a ko će njega ubiti? On živi u meni Svojom Večnom Pravdom, – a ko će nju uništiti? On živi u meni punoćom Svoga Božanstva, – a ko će tu punoću okrnjiti? Vascela tajna života je u Njemu, i u njoj vascela tajna Istine i Pravde i Boga, jedinog istinitog Boga u svima svetovima. A van Njega – sve sama smrt, jeziva, užasna, nakazna. Jer bez Njega i van Njega život nije drugo do postepeno ili naglo umiranje u mukama, u strastima, u gresima; umiranje kroz misli, kroz osećanja, kroz želje, kroz dela; umiranje koje se neminovno završava večnom duhovnom smrću, u kojoj večito? – Neprekidno samoubijanje, samoproždiranje, samovijanje obezbožene samosvesti. Moj život bez Njega? Ta to je neprekidno vihorenje svih vihora smrti kroz sve urvine moga ljudskog bića. Čime ću zaustaviti to moje jezivo umiranje kroz sve misli, kroz sva osećanja, kroz sva dela, kroz sve živote? Ničim, ničim, ničim! i nikim, nikim, nikim! do samo – Njime, čudesnim Bogočovekom, sladčajšim Gospodom Isusom. Jer samo On, sjedinivši u Sebi vascelog Boga sa vascelim čovekom, Svojim Božanstvom dao je prirodi ljudskoj večni život i večnu istinu. I u Bogočovečanskom telu Njegovom, Crkvi, mi se priopštavamo tome večnom životu, i živimo njime stvarno i istinski još ovde na zemlji, da se to produži i kroz svu večnost na nebu. Samo kao sutelesnici Bogočovekovi mi postajemo posednici tog istinski večnog života (sr. Ef. 3,6), i ispunjujemo se „svakom punoćom Božijom“ (Ef. 3,19), i time pobeđujemo svaku smrt i – sve smrti, svaki greh i – sve grehe, svakog zloduha i – sve zloduhe, doživljujući božansku punoću ljudskoga bića u svima njenim savršenstvima. I tako Hristovi ljudi postaju „bogovi po blagodati“, bogoljudi po blagodati, i na taj način ispunjuju glavno naznačenje čovekova bića u ovom svetu. Jer šta je čovekovo glavno, Bogom određeno, naznačenje? Da putem svetih evanđelskih tajni i vrlina poraste „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove – εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ“ (Ef. 4,13; sr. Kol. 1,28), da vascelo biće svoje ispuni Gospodom Hristom, svim Njegovim bogočovečanskim silama, i tako živi bogočovečanskim životom i u ovom i u onom svetu. I Hristov čovek svim bićem oseća da je sav život ljudski od početka do kraja dar Hristov, pa i sam život u telu sav je tajnom svojom i silom svojom od Njega. I što ja sad živim u telu, živim verom Sina Božjeg koji me zavole i predade sebe za mene, inače bi mi hiljade smrti dosad ukrale i dušu i telo. No svemilostivi Gospod, Jedini Čovekoljubac, koji jedini potpuno zna nemoć prirode ljudske, predade sebe za mene, da bi me izbavio od večne smrti u koju mi vascelo biće uvaljuju gresi. Vera me duhovno sjedinjuje sa Gospodom Hristom, izvorom života, i ja njome crpim iz Njega život, pravi život i telu mome. Jer šta je život u telu ljudskom ako u njemu nema Boga? Pakao jedan, i dva i tri i četiri i hiljade paklova: svaka noć u telu bez Boga – pakao, svaki dan; i ne samo to, nego i svaki čas i svaki trenutak – pakao. Da, to je bio, i to bi zanavek ostao život čovekov u telu, da u telo ljudsko nije sišao i ovaplotio se čudesni Bog i Gospod Isus Hristos, da ga ispuni Sobom, i tako pretvori u hram, u obitalište istinitoga Boga, i na taj način istera iz njega sve smrti, sve grehe, sve zloduhe, i učini ga dostojnim božanske besmrtnosti i blaženstva i raja u Svojoj Božanskoj večnosti. Gospod se sa telom vazneo na nebo, i večito živi u telu na nebu s desne strane Boga Oca, iznad svih suncezračnih Serafima i Heruvima; i na taj način uzdigao i uzveličao telo slavom koju um ljudski ni zamisliti ne može, i zacario ga u večnom carstvu Trosunčanog Božanstva. I ja, što živim u telu, živim verom Sina Božjeg, jer mi je jedino ta vera otkrila smisao, božanski smisao tela ljudskog: da je i ono za Gospoda i za Njegovu Božansku večnost, i da je Gospod za telo (1. Kor. 6,13). Tek u Bogočoveku telo je dobilo svoju večnost kroz bogočovečnost, i dobija je kroz blagodatno obogočovečenje u Bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi.
 
2,21
 
Za svakog čoveka koji očima normalno gleda, i ušima normalno čuje, i umom normalno rasuđuje, i srcem normalno oseća, očigledno je do najopipljivije, do večne ubeđenosti, da je jedino u Gospodu Hristu spasenje i opravdanje roda ljudskog, i svakog čoveka posebno. To je blagodat Božja, izlivena na nas spasonosnim bogočovečanskim podvigom Gospoda Isusa. Odbaciti tu blagodat, isto je što i odbaciti spasenje roda ljudskog od greha, smrti i đavola, i osuditi ga na život u hiljade i hiljade paklova. Starozavetni zakon je bio nemoćan da nas spase od troglavog no trojednog čudovišta: greha, smrti i đavola. On nas je samo priveo k Spasitelju, a Spasitelj nas je spasao Svojim čudesnim bogočovečanskim podvigom. Jer da je Zakon mogao spasti rod ljudski, Gospod Hristos ne bi ni sišao s neba na zemlju, ne bi postao čovek, ne bi umro za nas, ne bi vaskrsao za nas, za spasenje naše, za opravdanje naše. A kada je čovekoljubivi Gospod Hristos već došao i izvršio spasenje roda ljudskog, onda je bezumlje vraćati se Starozavetnom zakonu i od njega očekivati spasenje.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *