NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE

TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE

 

TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE
Komentari i napomene profesora V. N. Iljina
 

 
SVETI I VELIKI PETAK
JUTRO I ČITANJE DVANAEST JEVANĐELJA
 
Predstoji nam da protumačimo službu koja se često naziva i Dvanaest Jevanđelja, dok je puni naziv ovog čina: Čin svetih i spasonosnih stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista. Ovaj naziv služba dobija zbog toga što je njen centralni elemenat čitanje dvanaest izabranih delova iz svetih Jevanđelja, delova koji svedoče o stradanju Spasitelja „čak do krsta i pogrebenja“.
Prateći svog Ženika na Golgotu, sveta Crkva izlaže povest jevanđelista o onome šta se dešavalo, dok sama, u prostoru između dva čitanja, peva i tumači ono šta je pročitano.
Ovo se vrši u noći između četvrtka i petka. Ta noć je Getsimanska noć Spasitelja koji još nije raspet, ali je izdat i čija je duša pogružena u smrtnu skorb i teskobu.
Pred Siasiteljevim očima, iz Getsimanskog vrta i iz „adske tame Kajafovih dvora“, sviće trokrsna Golgota, viđenje zapečaćenog groba i najamnika koji stražare pred njim. Spasitelj takođe vidi i to da ostaje Sam, bez svojih učenika; On vidi Petrovo odricanje, progone i nebrojene patnje koja će se nadviti nad Njegovom Crkvom i koja će Nju pratiti sve do svršetka veka…
Od jutra Velikog petka, koje tada nastupa, jasno se vidi i veče toga dana, veče koje se može sažeti u svega dve reči: Golgota i grob.
O svemu ovome kazuje se kroz čitanje pomenutih Dvanaest Jevanđelja.
Zbog toga, da bi se lakše usredsredili u bogoslovsko liturgički sadržaj ove službe, neophodno je proniknuti u njenu strukturu i osnovne principe njenih segmenata. Pre svega, moramo reći sledeće: čin kroz koji se vrši dosledno tumačenje stradanja Hristovog jeste jutrenja Velikog petka, sa opširno razrađenim jevanđeljskim čitanjima koja zamenjuju čitanje katizmi,
Ova čitanja su izabrana tako da osvetljavaju stradanje Hrista iz nekoliko pravaca, te predstavljaju dosledne etape stradanja, koje su izobražene kroz sadržaj četiri kanonska Jevanđelja.
Prvo čitanje, kroz ovo čitanje iz Jovanovog jevanđelja (Zavet Svetih Stradanja, začalo 48; 13, 31-18, 1), sveta Crkva pre nego što će Hrista pokazati okrvavljenog, nagog, ponižavanog, raspetog i pogrebenog, pokazuje lik Bogočoveka u svoj Njegovoj mudrosti i krasoti, omogućavajući time vernima da saznaju i vide Ko se prinosi na žrtvu, Ko će trpeti porugu, bol, krst i smrt. Da bi čovek u potpunosti shvatio kolika je dubina poniženja koje je Hristos prihvatio, nužno je da prethodno shvati, naravno u okviru naših ograničenih (ljudskih) mogućnosti, kolika je Njegova uzvišenost. Prvo čitanje iz Jevanđelja zapravo je ikona Logosa izobražena rečima, ikona Hrista koji je „pred Pashom raspeća i spreman je na stradanje“.
Jevanđeljsko čitanje započinje rečima Gospoda Isusa Hrista, rečima kojima se utvrđuje osnovni smisao Njegovog stradanja: „Sada se proslavi Sin Čovečiji“ (Jn. 13, 31). Ali, kroz stradanja ovaploćenog Logosa proslavi se i Otac, jer Sam Hristos svedoči o tome kada kaže: „I Bog se proslavi u njemu“. Znajući da je Bog ljubav, tada se kroz i u stradanjima Logoca upravo proslavlja ta neizreciva Ljubav, jer njena uzvišenost jeste upravo spremnost na žrtvovanje. O tome svedoče sledeće reči: „Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje“ (Jn. 15, 13). Hristos upravo predaje dušu Svoju sa prijatelje Svoje, kazujući sledeće: „Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovedam. Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi njegov gospodar; nego sam vas nazvao prijateljima, jer sve što čuh od Oca svojega, objavih vam“ (Jn. 15,14-15).
Punoću znanja prineo nam je Hristos. Punoća božanstva kojom je On isnunjen, kroz zajednicu ljubljenih u Njemu, razotkriva nam znanje o onom najvažnijem: znanje o Bogu. Oni koji vole jedni druge u Hristu, zadobijaju otkrivenje o Bogu jer, obitavajući u Hristovoj ljubavi, oni samim tim obitavaju i Triipostasnom Bogu, jer: „Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti“ (Jn. 14,23).
Voleti, a biti sam, nije moguće. Zbog toga se obraz Božiji odražava u najcelovitijoj i najpotpunijoj zajednici, u svetoj Crkvi,tj. samo onima koji aktivno žive u toj zajednici. Ali, naglasimo i ovo: u Crkvi (zajednici), koja je osnovana na ljubavi i koja obitava u ljubavi, data je ikona (obraz) Triipostasnog jedinstva. Obitavanje u savršenoj zajednici jeste obitavanje po obrazu i podobiju Božijem, tj. punoća oboženja.[1]
Ovaj deo privodi nas ka priznavanju unutrašnje povezanosti učenja o ličnosti Hrista kao Bogočoveka, o Crkvi kao telu Bogočoveka i o prirodi Božanstva kao Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojice jednosuštne i nerazdeljive. Osim toga, pomenuta molitva jeste i molitva za spasenje jer obitavati u Ocu i Sinu i Svetome Duhu znači jedno, biti spašen.
Božija suština je apofaktična, ali Bog je dostižan, tj. katafaktičan u čoveku kao obrazu i podobiju Božijem jer, najsavršeniji čovek, Hristos, ovaplotivši se u punoću svecelog čovečanstva, istovremeno je Bog Logos i čovek. Zbog toga, i zajednica ljubavi, tj. sveta Crkva, predstavlja zajednicu koja je jedino moguća u Hristu i sobom predstavlja ikonu Triipostasnog jedinstva, kazujući nam takođe i istinu o tome da je Ona (Crkva) i jedinstvo ljudi u Hristu.
Na osnovu navedenog,[2] može se i potrebno je reći da ako ljudi obitavaju u sabornom jedinstvu u Hristu, tada oni predstavljaju obraz jedinstva Presvete Trojice, Trojice koja obitava u njima, po obećanju Hristovom.[3]
Bog, kako nam se On sam otkrio, jeste zajednica Ličnosti, tj. zajednica Oca i Sina i Svetoga Duha. Nepomešanost i ne razdeljivost Lica Presvete Trojice projavljuje Njihovu sabornost. Zbog toga jeresi poput monarhijanstva, modalizma ili arijanizma, i jesu antisaborne jeresi, i kao takve sasvim opravdano su osuđene od strane svete Crkve.
Povratimo se započetom izlaganju.
 
Bogočovek, Jedan od Trojice, ide da raširi ruke na krst, projavljujući time najveći izraz ljubavi prema čoveku. Sa borna filokalija i teosis sjedinjuju se u jednu celinu, projavljujući suštinu spasenja:
Spasenje si učinio posred zemlje Hriste Bože, na Krstu su prečiste ruke Tvoje bile prikovane, zajedno svi jezici kliču: Gospode, slava Tebi.[4]
 
Posle tri antifona i sjedalnog, čiji je sadržaj usredsređen na Judino zločinjenje (koje direktno izražava princip sotonine antisabornosti), čita se drugo Jevanđelje (Jn. 18, 128, začalo 58), koje nam svedoči o hvatanju Isusa od strane vojnika (predvodi ih Juda izdajnik), koje su poslali prvosveštenici; zatim, o Petrovom odricanju, šamaranju Isusa u kući Kajafe i o dovođenju Isusa pred Pilata.
Nakon čitanja pevaju se angifoni (4, 5. i 6.), koji se usredsređuju na dalju sudbinu Jude:
 
Danas Juda ostavlja Učitelja i prihvata đavola,
oslepljuje se strašću srebroljublja,
i odpada od svetlosti, pomračeni.
Jer kako mogaše gledati,
prodavši svetilnik za trideset srebrnika?
No nama zasja Postradali za svet.
K Njemu zavapimo:
Ti koji si postradao i sastradavaš sa ljudima,
Gospode slava Tebi,
Nakon male jektenije, peva se sjedalen (7. glas):
Koji te način Judo, učini izdajnikom Spasa?
Da li te On od društva apostolskog odluči?
Da li te liši dara isceljivanja?
Da li sa njima večeraše, a tebe od trpeze odgurnu;
da li ostalih noge umivši, tvoje prezre?
O, kolika si dobra zaboravio?
I tvoje, dakle, neblagorodno pokaza se raspoloženje,
a njegovo neizmerno propoveda se dugotrpljenje,
i velika milost.
 
U trećem jevanđeljskom čitanju (Mt, 26, 57-75, začalo 109), imamo svedočanstvo o tome kako je Isus, u domu Kajafe, svedočio o Sebi kao Sinu Božijem, te da zbog toga biva popljuvan i tučen. U ovom čitanju iz Jevanđelja takođe imamo kazivanje o Petrovom odricanju i o njegovom pokajanju.
 
Sedmi antifon (8. glas):
 
Bezakonicima koji su Te uhvatili,
trpeći,ovako si, govorio, Gospode:
Ako ste i udarili pastira,
I rasuli dvanaest ovaca, učenike moje,
mogao sam prizvati više od dvanaest legeona anđela;
no dugotrpim da se ispuni
što sam vam objavio preko proroka mojih, n
epoznato i skriveno;
Gospode, slava Tebi,
Petar koji se triput odrekao,
odmah je razumeo što mu je rečeno,
nego prinese Tebi suze pokajanja:
Bože, očisti me i spasi me.
 
Osmi antifon (2. glas):
 
Recite, bezakonici,
šta ste slušali od Spasa našega?
Nisam li vam zakon izložio i učenja proroka?
Kako, dakle, pomisliste da Pilatu predate,
od Boga došavšeg Boga Logosa i
izbavitelja duša naših?
Da se razapne! vikahu,
oni koji neprekidno uživahu tvoje darove,
i moljahu da dobiju zločinca umesto dobrotvora,
ubice pravednika.
A Tu si, Hriste, ćutao trpeći njihovu surovost,
hoteći da postradaš
i da spaseš nas, kao Čovekoljubac.
 
U četvrtom jevanđeljskom čitanju (Jn. 18,28-19,16; začalo 59), izložen je dijalog Spasitelja i Pilata, a takođe i svedočenje o bičevanju Gospoda.
Spasitelj još jednom, pred vratima smrti, svedoči o Sebi kao Istini. Skepticizam, kao plod neverovanja, postavlja pitanje: „Šta je istina“, a Istina je pred njim, Istina koja je predata poruzi i mučenju.
Kao poslednje projavljenje istinskog skepticizma, koji ne može biti obično „uzdržavanje od suda“, po rečima Seksta Empirika, imamo voljno ili nevoljno izrugivanje nad Hristom, o čijoj istinitosti svedoči i sam skeptik. Jednostavnije rečeno: u odnosu prema Hristu nema i ne može biti neutralnosti. Istina o vencu od trnja i purpurnoj rizi, kao i nevoljno ispovedanje samog skeptika koji ima potrebu da sve podvrgne ruglu, zapravo je njegovo (nevoljno) svedočenje o Istini. To je osnovni smisao ovog čitanja.
Sledeći, deseti antifon (6. glas), još intenzivnije naglašava ono šta je pročitano:
 
Onaj koji se odenuo svetlošću kao haljinom,
nag na sudu stajaše, i po obrazu šamar primšie,
od ruku koje jv sazdao.
A bezakoni narod,
na Krst prikova Gospoda slave.
Tada se crkvena zavesa razdra,
sunce pomrče, ne mogući gledati Boga osramoćenoga,
od koga drhti sve i sva.
 
U jedanaestom antifonu imamo prekor Jevrejima zbog pre stupa i bezumnog predavanja Isusa na raspeće i smrt:
 
Umesto dobara, koja si učinio Hriste,
rodu Jevrejskome, na raspeće Te osudiše,
pojivši Te octom i žuči.
No, Gospode, daj im, po delima njihovim,
jer ne razumeše tvoje snishođenje.
 
Dvanaesti antifon još više usiljuje te prekore:
 
Ovo Govori Gospod Judejcima:
Narode moj, šta ti učinih, ili čime ti dosadih?
Slepce tvoje prosvetlih, gubavce tvoje očistih,
čoveka koji ležaše na odru podigoh,
Narode moj, šta ti učinih, i čime mi uzvrati?
Umesto mane žuč, umesto vode ocat,
umesto da me volite, na krst me prikovaste.
Neću više podnositi, no pozvaću moje narode,
i oni će me proslaviti sa Ocem i Duhom,
i ja ću im darovati život večni,
 
U petom čitanju (Mt. 27,3-32; začalo 111), kazuje se o Judinom samoubistvu, zatim o saslušavanju Gospoda u Pilatovom pretorijumu i osudi Spasitelja na smrt.
Nadovezujući se na prethodno, ovo (peto) jevanđeljsko čitanje daje nam nekoliko detalja: ćutanje Gospoda na pitanje i optužbe prvosveštenika i starešina Judejskih, po predskazanju proroka Isaije (pogl. Is. 53, 7), zatim o pokušaju Pilatove žene da utiče na muža da ne čini zlo i Pilatovo pranje ruku.
Trinaesti antifon (6, glas), posvećen je razmišljanju na temu davanja slobode razbojniku, dok je dugo iščekivani Mesija, Hristos, sila Božija i Božija Premudrost, od strane Jevreja predat na porugu i smrt.
Četrnaesti antifon (8, glas), sadrži razmišljanja o blagosti Spasitelja koji je prihvatio razbojnika za saputnika i razmišljanje o samom razbojniku koji se pokajao. Kroz ovaj antifon omogućeno nam je da se upoznamo sa beskrajno dubokim, umiliteljnim obrazom sveocraštajućeg Hrista koji je raspet na krstu i čija je svemogućnost, kao Boga Logosa, upravo i projavljena kroz ty Njegovu neizmernu blagost.
Petnaesti antifon (6. glas), posvećen je vospjevaniju Raspetog Sina Božijeg, i on ovako glasi:
Danas visi na drvetu,
Onaj koji je na vodi zemlju utvrdio.
Vencem od trnja se kruniše,
Onaj koji je Car Anđela.
Lažnom porfirom ogrće se,
Onaj koji je ogrnuo nebo oblacima.
Šamare prima,
Onaj koji je u Jordanu oslobodio Adama.
Klincima bi prikovan, Ženik Crkve.
Kopljem bi proboden Sin Djeve.
Poklanjamo se stradanjima tvojim, Hriste.
Poklanjamo se stradanjima teojim, Hriste.
Poklanjamo se stradanjima tvojim, Hriste.
Pokaži nam i slavno tvoje Vaskrsenje.
 
Istoj temi je posvećen i bogorodičan:
 
Gledajući Te gde visiš Hriste,
Ona koja Te rodi, zavapi:
Kakvaje to neobična tajna koju vidim Sine moj?
Kako na drvetu umireš telom pričvršćen,
Davaoče života?
 
Nakon male jektenije sledi sjedalen (4. glas), koji je izuzetno važan po svojoj sadržini jer u evharistijskom smislu potvrđuje dogmat iskupljenja Krvlju Hristovom:
 
Iskupio si nas
prečasnom Krvlju svojom od kletve zakonske;
na krstu prikovan i kopljem proboden,
izlio si besmrtnost ljudima,
Spasitelju naš, slava Ti.
 
U šestom jevanđeljskom čitanju (Mk. 15, 16-32; začalo 67), sveta Crkva izlaže svedočenje o samom raspeću Gospoda.
U ovom čitanju, čiji je početak istovetan sa dva prethodna (poruga i bičevanje u Pilatovom dvoru), kazuje se i o raspeću Gospoda zajedno sa dvojicom razbojnika, a takođe i o huljenju kome je bio izložen raspeti Hristos od strane svojih neprijatelja, kao i od strane razbojnika koji su trpeli iste muke kao i Gosaod. Ali, možemo primetiti da sa huljenjem prestaje jedan od raspetih razbojnika koji se, poput bludnog sina, konačno osvesgio. Šta je to što je tog razbojnika zaustavilo od daljeg huljenja na Gospoda? Bila je to unutrašnja istina Onoga koji je stradavao, bila je to sila krotosti koja je učinila još jedno veliko čudo, čudo da razbojnik koji je raspet na krstu, tada prepozna i pred svima ispovedi veru u ovaploćenog Sina Božijeg.
Nakon bogorodičnog uzglašava se prokimen koji izobražava sve teskobne i mučne trenutke koji su pratili raspeće Gospoda:
 
Razdeliše odeću moju među sobom,
i za haljinu moju baciše kocku.
 
U sedmom čitanju (Mt. 27, 33-54; začalo 13) imamo sadržinu koja je istovetna sa onom iz prethodnog čitanja, samo što nas ovo upoznaje sa još nekim detaljima: zemljotres i ostala znamenja koja su propratila Hristovu smrt (pogl. stihove 51-53), kao i ispovedanje vere kapetana (sotnika): „Zaista ovaj bijaše Sin Božiji“ (54. stih).
Posle ovog čitanja iz Jevanđelja sledi prouznošenje Ps.50.
Osmo čitanje (Lk. 23, 32-55; začalo 111), nadopunjuje prethodno svedočenje o onome šta se dešavalo na Golgoti, molitvom raspetog Spasitelja: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine“ (34. stih). Reči kojima su hulili na Spasitelja („Spasi sebe i nas“), bile su pokazatelj zla koje neprekidno stremi da pogazi i profaniše kako Božansku prirodu Hrista, tako i sav smisao onoga šta je On učinio. Naime, Hristos nije došao da spašava Sebe, nego da „položi dušu Svoju za čitav ljudski rod“. Reči; „Spasi sebe“ jeste ona unutrašnja protivrečnost u čoveku prema onome šta je učinio Hristos. Premudri Logos izabrao je put koji nema ništa zajedničko sa bezumljem onih koji nastoje da se samospašavaju i samouzvisuju. Hristos je izabrao cut koji nas uči da se molimo za svoje neprijatelje, kroz čega se, između ostalog, projavljuje Njegova Božanska priroda. Samo slepoća onih koji su sa mržnjom gledali u Hrnsta, upravo im ona nije dopuštala da vide ono šta se dešavalo. Na žalost, ta slepoća ostala je karakteristika svih koji opovrgavaju Hrista i od sebe odbacu]u veru ne samo u prvim godinama postojanja hrišćanske Crkve, nego i danas, dvadeset vekova kasnije. Sa druge strane, blagorazumni razbojnik, koji je hteo da vidi i da čuje, prihvatio je Hrista i udostojio se spasenja.
Ljubav prema neprijatelju, molitva za neprijatelja, to je nešto šta se ne može pronaći u svetu egoizma i egoističnim pobudama; to je nešto što dolazi od Boga i predstavlja neposredno projavljenje Božanstva, kao i očevidna potvrda Njegovog postojanja.
Nakon ovog jevanđeljskog čitanja sledi kanon koji se sastoji od tri pesme (peta, osma i deveta), tzv. tripesnec, čiji je autor sveti Kosma Majumski.
 
Irmos: K Tebi jutrenjujem, koji si iz milosrđa sebe prema palome ponizio neizmenjivo, i do stradanja bestradalno se priklonio, Reči Božija mir daruj mi Čovekoljubče.
Tropari: Opravši noge, i predočistivši se sada pričešćem božanske tvoje tajne Hriste, tvoji služitelji sa Siona na veliku Goru maslinsku s Tobom uziđoše, pevajući Tebe, Čovekoljubče.
Gledajte prijatelji, rekao si, ne bojte se, jer sada se približi čas da me uhvate, i da budem ubijen rukama bezakonika. A vi ćete se svi razbežati, mene ostavivti, koje ću ponovo sabrati da propovedaju mene Čovekoljubca.
 
Posle te pesme sledi kondak, ikos i Sinaksar.
Kondak i ikos posvećeni su izobraženju stradanja Presvete Bogorodice.
Naime, kazujući o stradanju Gospoda, sveta Crkva istovremeno govori i o Bogorodici čija su stradanja bila bliska po sili i svetosti stradanjima Njenog Sina, Spasitelja našeg Isusa Hrisga.
 
Ikos: Svoje jagnje ovca gledajući na zaklanje vučeno, sledovaše Marija, raspuštene kose sa drugim ženama ovako naričući: Kuda ideš, čedo? Radi čega tako brzo put svoj dovršavaš? Nije li opet druga svadba u Kani Galilejskoj, i tamo sada hitaš, da od vode i njima vino učiniš? Hoću li i ja s Tobom čedo, ili ću Te ovde čekati? Daj mi reč, Reči, nemoj proći pored mene ćuteći, koji si me čistu sačueao. Jer si Ti Sin i Bog moj.
 
Hristos je zaista došao na brak, ali ne u Kani Galilejskoj, nego na svoj sopstveni brak sa Crkvom; On sada ne pretvara vodu u vino radi ugodnosti gostiju, nego sada Svoju krv izliva u Životvornu čašu večnosti, pružajući je svima koje je žele radi obručenja duše sa Božanskim Ženikom (pogl. Jn. 6, 27). To je najdragocenije piće jer njegova cena je smrt Bogočoveka, smrt radi koje je srce Presvete Bogorodice preisiunjeno nemerljivom tugom.
 
Nakon ikosa i Sinaksara, pevaju se dve preostale pesme tripesneca:
 
Irmos: Stub zlobe bogoprotivne, božanstveni mladići porugaše, a protiv Hrista podižući se bezakoni sinedrion, planira prazne stvari, smišljaše kako da ubije Onoga koji u šaci život drži; Koga sva tvar blagosilja, slaveći u vekove.
Tropari: Otresite san sa trepavica, rekao si Hriste, učenicima, i u molitei bdijte, da ne dođete u iskušenje, a osobito Simonu, jer na jačega dolazi eeće iskušenje. Petre, razumi mene, Koga sva tvar blagosilja, slaveći u vekove.
Nečistu reč usana, nikada neću izreći protiv tebe Vladiko, s Tobom sam gotov i umreti kao razuman, ako se i svi odreknu, povika Petar. Ni telo, ni krv, no Otac Tvoj otkri li Tebe, Koga sva tvar blagosilja, slaveći u vekove.
Dubinu božanske premudrosti, i razuma, nisi svu ispitao, a dubinu mojih sudova nisi sheatio čoveče, reče Gospod. Budući, dakle, telo, ne hvali se, jer ćeš se triput odreći mene, Koga sva tvar blagosilja, slaveći u vekove.
Odričeš se, Simone Petre, da ćeš učiniti brzo, što je rečeno; i k Tebi sluškinja jedna prišavši, uplašiće te, reče Gospod. No Gorko zaplakavši, ipak ćeš naći milostivoga mene, Koga sva tvar blagosilja, slaveći u vekove.
 
Deveta pesma
 
Irmos: Časniju od Heruvima, i neuporedivo slavniju od Serafima, Tebe ito Boga Reč neporočno rodi, uistinu Bogorodicu mi Te veličamo.
Tropari: Pogubna četa bogomrskih, skupina lukavih bogoubica, opkoli Tebe Hriste, i kao nepravedna vukoše Stvoritelja sveta, Koga mi veličamo.
He razumevajući zakon bezbožnici, glasovima proročkim, učeći se uzalud, kao ovcu na nepravedno zaklanje vukoše Tebe Gospodara svih, Koga mi veličamo.
Opkoliše kao psi mnogi., i udarivši Care, obraz tvoj šamarom, pitahu Te, i na Tebe lažno svedočahu, a Ti see pretrpevši, sve si spasao.
 
Deveto jevanđeljsko čitanje (Jn. 19,25-37; začalo 61), kazuje o Spasiteljevoj brizi o Presvetoj Bogorodici. Naime, to je Njegov odgovor na Majčinsku tugu. Ovo čitanje okončava se povešću o probadanju Hristovih rebara. To čini jedan vojnik sa kopljem koji se, prema predanju, kasnije obratio u hrišćanstvo i mučenički postradao za Hrista. Stih iz ovog čitanja: „Jedan od vojnika probode mu rebra…“, prouznosi se i prilikom proskomidije.
Nakon čitanja iz Jevanđelja slede samoglasne stihire kroz koje se tumači, ali i podrobnije kazuje o mučenjima i poniženjima kojima je podvrgnut Hristos.
Deseto čitanje (Mk. 15, 43-47; začalo 69), daje nam više detalja o pogrebu Isusa Hrista koji je organizovao Josif iz Arimateje. Ovo čitanje, kao i dva naredna, već se odnose na tajanstvene događaje Velike subote.
Jedanaesto čitanje (Jn. 19, 38-42; začalo 62) kazuje o Josifu, ali i još jednom Hristovom učeniku, Nikodimu kome je Spasitelj otkrio istinu o tajni Krštenja (pogl. Jn. 3. glava).
Posle čitanja pevaju se samoglasne stihire, kroz koje se čini svojevrsna rekapitulacija svega onoga šta je na Svom stradalničkom putu pretrpeo Spasitelj sveta.
Dvanaesto čitanje (Mt. 26, 62-66; začalo 114) predstavlja zaključno svedočenje o stradanju Isusa Hrista.
Sinaksar koji se čita posle pete pesme tripesneca, nesumnjivo daje veliki broj odgovora, a istovremeno nam daje i objašnjenje smisla samog dela spasenja, tako da ćemo ga navesti u celini (izvan mesta koji on zauzima na bogosluženju):
„Na sveti i Veliki Petak; vršimo sećanje na sveta i spasonosna i strašna stradanja, Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista, koja je dobrovoljno primio nas radi, tj. pljuvanje, bijenje, šamaranje, ruganje, ismevanje, crvenu haljinu, trsku, sunđer, ocat, klince, koplje, i posle svega ovoga, krst i smrt. Sve ovo u Petak se desilo. Jer kada za trideset srebrnika bi prodan od prijatelja i učenika i predade se, najpre bi odveden Ani prvosvešteniku, koji ga posla Kajafi. Tamo dok bi pljuvan, šamaran po obrazu; rugan i ismevan, slušaše: Proreci nam, Hriste, ko te udari? A tamo dođoše i lažni svedoci, koji ga klevetahu, da je rekao: Razorite ovaj hram i za tri dana ćy ga podignuti; i da je nazvao sebe Sinom Božijim. Tada i prvosveštenik ne trpeći hulu, razdra svoje haljine. A kada svanu, odvedoše ga k Pilatu u sudnicu. I oni ne uđoše, govoreći, da se nebi oskrnavili, no da bi mogli jesti Pashu. A Pashom se naziva ceo Praznik ili je i tada bio, kao što trebaše. A Hristos je pre jednoga dana učinio zakonsku Pashu, hoteći da u Petak bude zajedno zaklan sa pashalnim jaganjcima.
A Pilat izišavši, pitaše ih: Zašto ga okrivljujete? I pošto ne nađe ništa slično za šta ga tužahu, posla ga (opet) Kajafi. A ovaj opet k Pilatu, jer on nastojaše da se Hristos pogubi. A on (Pilat) govoraše: Uzmite ga vi i raspnite, i po zakonu vašem sudite. A oni (starešine judejske) opet rekoše: Mi ne smemo nikoga ubiti, podstrekavajući Pilata da ga razapne. A Pilat upita Hrista: Je li On car Judejski? On to ne priznade, no reče da je večni car: Jer carstvo moje nije od ovoga sveta, govoraše. A hoteći ga pustiti Pilat, najpre reče onima, da na njemu ne nalazi nikakve krivice. Takođe beše običaj da im se na svaki praznik pusti po jedan sužanj, kojega zatraže. A njima beše Varava miliji od Hrista. Pilat, darujući Judejcima (traženoga), izbivši najpre Isusa, izvodi ga s vojnicima, obučenoga u skerletnu haljinu, sa trnovim vencem na glavi, davši mu trsku u desnicu njegovu, a vojnici mu se rugahu, govoreći: Zdravo care Judejski. A kad se dovoljno narugaše, opet reče Pilat: Nikakve smrtne krivice ne nalazim na njemu. A Judejci govoreći rekoše: On mora da umre, jer naziva sebe Sinom Božijim. I dok ovo govorahu, Isus ćutaše, a narod vikaše ka Pilatu: Raspni ga, raspni. Htedoše ga predati na sramnu smrt, da bi dobro sećanje na njega u narodu uništili. A Pilat, kao da ih karaše, reče: Zar cara vašega da razapnem? Oni pak rekoše: Mi nemamo drugoga cara osim Ćesara. Budući da dok govorahu hulu ništa ne uspeše, pozivahu se na Ćesara, da barem tako Pilata besom ispune. Jer govorahu: Svaki koji sebe carem gradi, protivi se ćecapy. Dok se ovo događaše, žena poruči Pilatu, budući uplašena strašnim snom, govoreći: Nemoj ti ništa imati sa tim Pravednikom, jer sam njega radi mnogo u snu postradala. A on (Pilat) umivši ruke, krivicu za krv njegovu skida sa sebe. A oni (Judeji) vikahu: Krv njegova ia nas i na decu našu. Ako ovoga oslobodiš, nisi prijatelj Ćesaru. Ovoga, dakle, uplašivši se Pilat, iako je dobro znao da je Isus nevin, predaje ga na raspeće na krstu, pustivši Varavu.
A ovo kad vide Juda, otišavši baci srebrnike (starešinama), i otide te se obesi o drvo neko, i naduvši se veoma, puče po sredini. A vojnici pošto Isusa tukoše trskom no glavi, natovariše mu krst. Takođe Simona iz Kirne nateraše da mu ponese krst. I u čas treći, stigavši na mesto Lobanje, raspeše ga tamo. A s obe strane njega raspeše i druga dva razbojnika, da bi i On u zločince bio ubrojan. Zbog lošeg kvaliteta razdeliše njegove haljine vojnicima, a za nešivenu haljinu njegovu baciše kocku, čineći mu pakosti na svaki način. I ne samo to, no i na krstu rugahu mu se, govoreći: Ua, ti što hram razrušavaš, i za tri dapa podižeš spasi sam sebe. I opet: Drugima je pomagao, a sebi ne može li pomoći? I opet: Ako je car Izrailjev, neka siđe sad sa krsta, i verovaćemo u njega. I dakle istinu govorahu, jer trebaše nesumnjivo k Njemu pristupiti, jer on beše ne samo car Izrailjev, no i celoga sveta.
A zašto je trebalo da se pomrači sunce u treći čas, dakle, usred dana? Da bi svima bilo objavljeno stradanje. Takođe tresenje zemlje, raspadanje kamenja bivaše za izobličavanje Judejaca. I mnoga tela vaskrsnuše, na uverenje opšteg vaskrsenja, i na javljanje sile Velikog Stradalnika. Zavesa crkvena se rascepi, kao da se hram srđaše zbog stradanja Onoga koji se u njemu slavi, i mnogima otkriva nevidljive stvari.
U treći, dakle, čas bi raspet Hristos, kao što govori božanstveni Marko: A od šestog časa do devetog bi tama, kada i Longin sotnik vide druga čudesna zbivanja, i osim pomračenja sunca, povika veoma: Uistinu ovaj Sin Božji beše. Od razbojnika, pak, jedan se rugaše Isusu, a drugi ga ukorevaše preteći mu veoma, i Hrista ispovedaše kao Sina Božijega. A veru njegovu Spas nagradi, obećavši mu da će sa njim biti u Raju. Narugavši mu se, dakle, u svemu, Pilat i titulu napisa iznad glave njegove, govoreći: Isus Nazarećanin, car Judejski. Iako mu Judejci zabranjivahu da piše tako, nego kao da je On sam to rekao. Pilat i pak, odgovori: Što pisah, pisah. Zatim, kada Spas reče: Žedan sam, dodadoše mu isop pomešan sa octom. I On rekavši: Svrši se, preklonivši glavu, predade duh. I kada su svi , otišli, mati Njegova sgajala je pod Krstom, i sestra Njena, Marija Kleopova, koju je Jakov rodio, pošto je Kleopa umro bezdetan, i Jovan voljeni učenik Njegov. Nepazumnim pak Judejima, ne budući dovoljno što gledaju tela na krstu, moliše Pilata, zato što beše veliki dan Pacxe po Petku, da osuđenima prebiju goleni, da bi smrt što pre nastupila. I obojici, dakle, razbojnika prebiše goleni jer još behu živi. A došavši do Isusa, pošto videše da je već umro, ne prebiše mu goleni. No jedan od vojnika, po imenu Longin, ugađajući bezumnima, podigavši koplje, probode Hrista u rebra s desne strane; i odmah iziđe krv i voda. Jedno (voda) kao od čoveka, a drugo (krv) kao više od čoveka. Ili, krv dakle radi osvećenja božanskog pričešća, a voda radi krštenja. Jer ovaj sugubi izvor uistinu sadrži tajnu za nas. Ovo i Jovan posvedoči, i istinito je svedočanstvo njegovo, jer je u svemu tome bio prisutan, i videći piše. Čak i kad bi hteo laž da govori, ne bi izmišljotine pisao na sramotu svoga Učitelja. Neki govore, dok se ovo događalo, u sasud neki prihvaćena je prečista krv iz životnih i božanskih rebara. A kad se sve ovo tako nadprirodno završilo, pošto se veče beše približilo, izlazi Josif iz Arimateje, ranije tajni učenik, kao i neki drugi, i došavši Pilatu sa smelošću, jer beše znamenit čovek, zatraži telo Isusova. A on zapovedi da mu ga dadu. I, dakle, skinuvši telo sa krsta, pobožno ga položi. A kad već nastupi noć, dolazi Nikodim, noseći neku smešu smirne i aloje, nastalu vremenom. I obvivši ga plaštanicom, kao što je bio običaj da Judejci čine, blizu ga položiše, u usečenom kamenom grobu Josifovom, u kojem niko do tada nije ležao, da ne bi kada Hristos vaskrsne, drugome pripisali vaskrsenje. A mešavinu aloja i smirne, koja je bila lepljiva, Jevanđelista je pomenuo, a kada vide plaštanicu i ubrus u grobu ostavljene, ne izmišljahu kako je on ukraden, jer niko ne bi imao toliko slobode, da odmotava platna tako zalepljena za telo. Sve ovo, toliko preslavno, desilo se u ono vreme Petka, i nama bogonosni oci narediše da se svega ovoga sećamo sa skrušenim srcem n umiljenjem.
A treba znati i ovo, da se u šesti dan sedmice, dakle u Petak, razape Gospod, jer je u šesti dan u početku i stvoren čovek. No i u šesti čas bio je na krst razapet, jer u tom času, kao što se govori, i Adam pruživši ruku dotakao se zabranjenog drveta, i umro. Jer, dolikovaše da u onaj čas, u kojem je bio poražen, da u njemu opet bude obnovljen. A u vrtu, kao Adam u Raju. Gorki napitak (ocat sa žuči pomešan), prinesen Hristu, predstavljaše kušanje (Adama u Raju). Šamaranje pokazivaše našu slobodu; pljuvanje i sramotno vređanje, vraćanje našeg dostojanstva; trnovi venac, skidanje prokletstva sa nas; skerletna haljina, za kožne haljine, i za naše carsko dostojanstvo; klinci, umrtvljivanje i nepokretnost našega greha. Krst, označava drvo u Raju; probodena rebra, označavaju Adamovo rebro, od kojeg je sazdana Eva, preko koje je došao prestup. Koplje odgovara plamenom maču. Voda iz rebra, slika je krštenja. Krv i trska, kojima nas je kao car crvenim slovima darovao i potpisao drevnu otadžbinu. Govori se da glava Adamova leži tamo, gde je raspet Hristos, glava svih; da je, dakle, kršten Hristovom krvlju koja je tu istekla. A mesto se naziva Lobanja (Golgota), jer je za vreme potopa Adamova glava izbila van zemlje, samo kosti nošene vodom, kao neko neobično čudo, koju je Solomon čašću praoca, sa svojom vojskom, mnogim kamenjem pokrio. Zato se i to mesto od tada naziva Litostroton, tj. kamenjem popločano. A govore neki osobiti svetitelji, kako su primili po predanju, da je tu sam Adam od anđela bio pogreben. Gde je, dakle, trup (leš), tamo je došao i Orao Hristos, večni car, novi Adam, isceljujući drvetom staroga Adama, koji je drvetom pao.
Nadprirodnim, i neizmernim tvojim milosrđem za nas, Hriste Bože, pomiluj nas. Amin.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Za šga se Hristos i moli u svojoj Arhijerejskoj matitvi: Da svi budu jedno, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu da svet veruje da si me ti poslao. I slavu koju si mi dao ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo mi jedno. Ja u njima i ti u meni, da budu usavršeni u jedno, i da pozna svet da si me ti poslao i da ljubiš njih kao što mene ljubiš(Jp. 17,21-23).
  2. Hristos u Ocu; Otac u Hristu; Duh Sveti koji ishodi od Oca.
  3. Pogledati 34. apostolsko pravilo.
  4. Veliki petak; b. čas, tropar, 2. glas.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *