NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE

TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE

 

TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE
Komentari i napomene profesora V. N. Iljina
 

 
SVETA I VELIKA SUBOTA
VEČERNJA I LITURGIJA SVETOG VASILIJA VELIKOG
 
Litirgiji svetog Vasilija Velikog, koja se služi ovoga dana, prethodi večernja. Kako se večernja odnosi na nastupajući dan (u ovom slučaju na svetu Pashu), ona se služi u subotu, ali se u činu večernje Velike subote srećemo podjednako sa veliko subotnjim pesmama, a takođe i sa Vaskrsnim himnama. To u potpunosti odgovara i mističkom smislu vremena koje se praznuje; jer, pobeda Hrista nad smrću, Njegova pobeda nad Adom, prethodi svima vidljivom Vaskrsenju.
Taj period vremena, po svojoj vrednosti, nadvisuje hiljade i hiljade godina jer je u njemu sadržano osvećenje Novog Sveta, čije je osnivanje položeno u šest dana Strasne, Stvaralačke, Stradalne Sedmice. Sveblaženo Svestradanje Hrista obraća se tvari Likom Svoga Sveblaženstva. To je već Pasha.
Velikosubotnje pesme napominju o cilju koji će zasijati, i sve je ispunjeno dubokim, moćnim spokojem sile, vlasti i životne punoće. Pruža nam se predukus blaženog, duhovnog nasićenja, nasićenja koje nam je obećao Hristos (pogl. Mt. 5,6).
Ovo bogosluženje, kao ni jedno drugo, omogućava nam da osetimo prisustvo Gospoda jer, izlazi sunce Pashe.
U vaskrsnim stihirama nalazi se jedna veoma važna misao: Ad, zbog svoje grehovnosti, nije mogao razumeti smisao stradanja Isusa Hrista i smisao Njegovog pogrebenja. Ad je bio duhovno slep i gluv prema svemu tome, isto onako kako su slepi i gluvi njegovi sledbenici na zemlji, kada je reč o njihovom neverovanju u vaskrslog Gospoda.
Posle vhoda sa Jevanđeljem, sledi čitanje petnaest Veliko subotnjih parimija.
Nepažljivom slušaocu ovo čitanje predstavlja nešto monotono, a samim tim i naporno.
Istini za volju, danas je malo onih koji se prema rečima ovih parimija odnose sa potrebnom pažnjom. No, mi treba da naglasimo sledeće: čitanja su izabrana sa velikom pažnjom i ističu se svojim značajem za duhovno usavršavanje svih verujućih hrišćana. Ona predsgavljaju, ne obazirući se na različite aytope i epoxe u kojima nastaju, jednu celinu koja u sebi objednnjuje misao proroka o Hristovom vaskrsenju.
Analizirajući ove parimije, neophodno je da našu pažnju usmerimo na dva momenta: na, da tako kažemo, arhitektonsku celinu, a takođe i na pojedinačni sadržaj svakog čitanja jer su oba ova elementa u snažnoj unutrašnjoj vezi i uslovljeni su jedan sa_drugim.
Arhitektonska celina može se uporediti sa tri, uzrastajuća, talasa: prvi, molitva proroka Jone; drugi, zahvalna pesma Jevreja zbog prelaska preko Crvenog mora; treći, pesma Trojice mladića, koji su na čudesan način izbavljeni iz ognja.
Ovakvom svojevrsnom uzrastanju, u celosti odgovaraju i sadržaji tekstova, jer velelepno zdanje Velikosubotnjih parimija razotkriva se kroz čitanje prve tri glave iz Knjige Postanja.
Smisao ovog čitanja usredsređujs se u krug broja tri, koji se napominje i na samom kraju parimije: „I bi veče, i bi jutro, dan treći“ (Post. 1,13). Tri prva dana drevnog stvaranja sveta analogna su sa tri dana Novog Stvaranja sveta, vremenu životvornog Hristovog obitavanja u grobu.
Druga parimija je iz Knjige proroka Isaije (Is. 60,1-16), i kazuje o slavi Crkve Hristove (Novog Jerusalima), počev od vaskrsenja Hristovog.
Treća parimija je iz Knjige Izlazak (Izl. 12,1-11); u njoj je izobraženo ustanovljenje starozavetnog praznika Pashe (pashalnog Jagnjeta). Ova parimija se čita zbog toga što starozavetno pashalno Jagnje jeste praobraz novozavetnog Agneca, tj. Gospoda Isusa Hrista.
Četvrta parimija je iz Knjige proroka Jone (1, 4-11), a njen prvi deo govori o Joninom putovanju, buri i svemu onome šta je tom prilikom prorok doživeo, dok je u drugom delu molitva proroka u utrobi kita i kazivanju o Joninom izlasku na kopio (pogl. Mt. 12,39-40).
Peta parimija je iz Knjige Isusa Navina (5,10-15); ovde je izobraženo javljanje anđela Isusu Navinu, koje je zapravo „znamenje pobede nad neprijateljima našeg spasenja, demonskim silama. To je znamenje o krstu i vaskrsenju Gospoda, Vožda našega spasenja, Pobeditelja Ada i smrti“.[1]
Šesta parimija je iz Knjige Izlazak (13, 20 -14, 31). Ovo je grandiozna slika čudesnog prelaska Jevreja preko Crvenog mora i pogibelji vojske egipatskog Faraona. Parimija se okončava radosnom i svečanom pesmom.
Čtec zatim govori stihove iz 15. glave Knjige Izlazak, pridodajući svakom stihu: „Pojmo Gospodu“, dok horovi dopevavaju: „Jer se slavno proslavi“.
Ova parimija se čita (i peva) u predvečerje Pashe Hristove jer su u njoj „opisani i opevani“ događaji (konkretno, spasenje Jevreja pred Faraonom), koji služe kao praobraz Hristovog vaskrsenja. Faraon i Egipćani, koji progone Jevreje, jesu slika đavola i njegovih slugu koji neumorno nasrću na čoveka. Za Faraona i njegovu vojsku, Crveno more postaje grob, kao što u Hristovom grobu svoju pogibelj pronalaze i đavo, i sluge njegove. Po rečima apostola Pavla, Izrailj se, u dubini Crvenog mora, krstio (pogl. 1. Kor. 10,1) i osnažio svoje poverenje u Mojsija kao bogoizabranog predvodnika naroda. Podobno tome, i mi kroz tajnu Krštenja, pogružavajući se u smrt Hristovu, zapečaćujemo svoju veru u Hrista, Vožda našeg spasenja.[2]
Sedma parimija je iz Knjige proroka Sofonija (3, 8-15); ovo proroštvo predskazuje sud nad narodima, ponovno rođenje Izrailja i širenje istinske vere posvuda po vaseljeni. Na taj način, ova parimija izobražava apokaliptičnu dimenziju vaskrsenja, a o tome da je početak parimije zaista predznak vaskrsenja, o tome svedoče učitelji Crkve, prilikom tumačenja ove Knjige.[3]
Osma parimija je iz Prve knjige o Carevima (17, 8-23) i tu se kazuje o dva velika čuda proroka Ilije: o nepomanjkanju brašna i ulja u domu udovice, i o vaskrsenju udovičinog umrlog sina. Prvo čudo je praobraz neprekidne hrane Tela i Krvi Hristove, hrane koja nas uvodi u Carstvo, dok je drugo čudo praobraz najvećeg čuda Hristovog: Njegovog Vaskrsenja iz mrtvih i vaskrsenja čitavog roda čovečijeg. To je kazivanje o našem spasenju kroz krst i grob Hristov, a dan Velike subote upravo je i najprikladniji da se ova istina još jednom naglasi vernicima.
Deveta parimija je iz Knjige proroka Isaije (61,10-11 62,1- 5). Po rečima episkopa Visariona: „Ova parimija se čita zbog toga što su u njoj izobražene reči o slavi Crkve Hristove kao oblesku slave Hristove, slave koja se projavila u svoj svojoj neizrecivoj veličini upravo posle Njegovog vaskrsenja iz mrtvih“.[4]
Deseta parimija je iz Knjige Postanja (21,1-18). Tu se kazuje o prinošenju Isaka na žrtvu od strane njegovog oca Avraama. Ovaj tajanstveni događaj izdvaja se kao jedan od najvažnijih događaja iz sveštene istorije Starog Zaveta kako po svom neposrednom, tako i po svom praobraznom značenju jer on predstavlja simbol prinošenja koje je Logos, Jedinorodni Sin Oca, učinio za spasenje i život sveta.
Jedanaesta parimija je iz Knjige proroka Isaije (61,1-9). U ovim rečima imamo kazivanje o dolasku Pomazanika (Hrista) na zemlju, Koji će doneti pravdu utvrđenu Krstom i Vaskrsenjem.
Dvanaesta parimija je iz Druge knjige o Carevima (4, 8-37). Njen sadržaj je kazivanje o rođenju sina žene Sunaemke, po reči proroka Jeliseja, kao i o njegovoj smrti i vaskrsenju iz mrtvih. Smisao ove u mnogome je identičan sa smislom osme parimije.
Trinaesta parimija je iz Knjige proroka Isaije (63,11-19 64,15). Žalbe zatočenih Jevreja usmerene ka Gospodu i molitva za izbavljenjem, izobražavaju žalost svete Crkve gledajući svog Osnivača u grobu, i Njenu molitvu da je On izbavi svojim Vaskrsenjem.
Četrnaesta parimija je iz Knjige proroka Jeremije (31, 31-34). Ovo proroštvo u jednoj od svojih Poslanica navodi i apostol Pavle (pogl. Jevr. 8, 8-11), napominjući o zameni Starog Zaveta, koji je Izrailju dat na Sinaju, Novim Zavetom, Zavetom Gospoda našeg Isusa Hrista.
Petnaesta parimija je iz Knjige proroka Danila (3,1-88). Tu se kazuje o tome kako je car Navuhodonosor primoravao trojicu mladića: Ananiju, Azariju i Misaila, da se poklone zlatnom idolu pod pretnjom spaljivanja u peći. Mladići se nisu uplašili, a car, razgnevljen, naredi da se oni zatvore u užarenu peć. Mladi ispovednici vere behu izbavljeni anđelom Božijim, „čiji je izgled bio podoban Sinu Božijem“, koji je stajao posred ognja. Zbog toga mladići prouzneše zahvalnu molitvu Bogu, proslavljajući Njegovu svemogućnost, Ova parimija se čita jer je u njoj opisano čudo spasenja trojice mladića, čudo kojem je zapravo praobraz „neuporedivo većeg čuda o koje se govori kroz bogosluženje Velike subote“.[5] Po svom unutrašnjem smislu, a takođe i prema svojoj spoljašnjoj strukturi, ova petnaesta parimija u mnogome je analogna četvrtoj parimiji (koja govori o Joni), kao i šestoj (koja kazuje o čudesnom prelasku Jevreja preko Crvenog mora i njihovoj blagodarstvenoj pesmi prouznetoj Bogu), uz napomenu da ova, petnaesta parimija, još snažnije naglašava misao dve pomenute, i predstavlja svojevrsni vrh starozavetnih molitvi i nadanja u Vaskrslog Gospoda.
Naime, obraz pravilnog i istinski blagočestivog odnosa čoveka prema putevima Gospodnjim jeste upravo pesma trojice mladića prouzneta u ognjenoj peći. Unutrašnji smisao te pesme jeste da peć, u kojoj su zatočeni mladići, jeste izobraženje samog Ada sa njegovim neugasivim ognjem ka kojem čovek hrli svojim poročnim i nevrlinskim životom.
Ovde hor započinje sa pripevima uz svaki stih pesme blago čestivih mladića: „Gospoda pojte i preuznosite u sve vekove“, dok je završno slavoslovlje: „Hvalimo, blagosiljajmo, klanjajmo se Gospodu, pojući i preuznoseći u sve vekove“.
Ovo svečano pevanje izvodi nas iz mraka groba, dok dalji tok bogosluženja, svojim himnama, pesmama i samim karakterom, ispunjava nas u celosti pashalnom radošću, ali još uvek, da tako kažemo, na pomalo uzdržan način.
Nakon parimija, sledi mala jektenija, dok umesto Trisvetog, kazuju se reči apostola Pavla:
 
Svi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.
Aliluja.
 
Zatim sledi prokimen:
 
Sva zemlja nek se pokloni Tebi,
i peva Tebi. neka peva Imenu Tvome Višnji.
 
Stih:
 
Usklikni Gospodu sva zemljo,
i pojte Imenu Njegovom.
 
Smisao ovih reči jeste da se naglasi istina o tome da je Hristovo Vaskrsenje centralni događaj ne samo za čoveka, nego i za čitav svet (sva zemljo). U poslednja vremena razotkriće se tajna izbavljenja sve tvari, a već sada, ona se kroz usta svete Crkve, prisajedinjuje radosti izbavljenog Adama. Naime, celokupna tvorevina već sada započinje sa proslavljanjem svemogućnosti i premudrosti Božije.
Nakon prokimena sledi čitanje iz Poslanice Rimljanima (6, 3-11; začalo 91). Ovaj fragment Poslanice u sebi sadrži ontološko i moralno kazivanje o smislu Vaskrsenja i nužnost našeg plodotvornog učešća u njemu. Naime, vaskrsenje je povezano sa krštenjem, bez koga nema ni vaskrsenja jer samo krštenje predstavlja znamenje o prestanku našeg grehovnog načina života, a takođe i našu veru u vaskrsenje i novi život u kome neće biti greha. Iz toga proizilazi istinitost učenja svete Crkve da svi oni koji žele da se izbave od smrti i greha, da prevashodno moraju biti kršteni, te da na taj način pristupe Crkvi kao zajednici onih koji su realno u Gospodu, te da vrlinskim životom i evharistijskim zajedničarenjem budu udostojeni Carstva Božijeg.
Umesto Aliluja, posle čitanja Apostola, čtec uzglašava: „Vaskrsni Bože, sudi zemlji…“, a u toku pevanja ovih stihova biva preoblačenje sveštenoslužitelja iz tamnih u bele odežde.
Vaskrsenje već nastaje, i sveta Crkva ispoveda Vaskrslog stihom: „Vaskrsni Bože…“. Svojevrstan dijalog između čteca i pojaca, jeste dijalog svete Crkve i Samog Gospoda koji proiznosi Svoj pravedni Sud. Naime, ponavljajući večne zavete čovekoljublja i pravde, Gospod nam još jednom ukazuje na suštinu dela bez kojih neće biti moguća zajednica i pričešćivanje plodovima Njegovog vaskrsenja.
Potom sledi čitanje svetog Jevanđelja (Mt. 28, 1-20; začalo 115), a potom sledi uobičajeni poredak liturgije svetog Vasilija Velikog.
Umesto Heruvimske pesme, peva se:
 
Neka umukne svako telo čovečije,
i neka u sebi stoji sa strahom i trepetom,
i ništa zemaljsko neka ne pomišlja;
jer Car careva i Gospodar Gospodara,
dolazi da bude zaklan, i da dade sebe za hranu vernima;
a ispred Njega idu horovi Anđela
sa svakim Načalstvom i Vlašću,
mnogooki Heruvimi, i šestokrilati Serafimi,
zaklanjajući lica, i kličući pesmu:
Aliluja, Aliluja, Aliluja.
 
Ova Velikosubotnja Heruvimska pesma svojim uzvišenim i strogim tekstom opominje vernike kojom je cenom plaćena njihova besmrtnost jer, Vaskrsli Hristos vaskrsao je radi našega spasenja!
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Episkop Visarion, pom. delo, str. 443.
  2. Pogledati: episkop Visarion, pom. delo, str. 321-322.
  3. Na primer, pogledati tumačenje prepodobnog Jeronima Stridonskog ili blaženog Avgustina.
  4. Episkop Visariop, pom. delo, str 330.
  5. Episkop Visarion, pom. delo, str. 652.
    67

 
 

 
 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *