NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE

TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE

 

TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE
Komentari i napomene profesora V. N. Iljina
 

 
SVETI I VELIKI PETAK
VEČERNJA I IZNOŠENJE PLAŠTANICE
 
Večernja Velikog petka služi se u treći čas dana, tj. u vreme raspeća Spasitelja. Ona, kazujući o onome šta se dešavalo u taj čas, u vernicima ublažava agoniju zbog Hristovog stradanja, smrti i pogreba. Sve ono ka čemu je vodila noć koja je prethodila Hristovom stradanju, sve to se sada ostvaruje. Čaša za koju se Gospod moli da ga mimoiđe, sada je tu; On je ispija do dna, do smrti, do silaska u ad i pogrebenja. Hristos ostavlja svoje učenike sa srcem koje je iskidano tugom; čaša sladosnog pića večnog žnvota na Večeri Gospodnjoj, sada je za Hrista i Presvetu Bogorodicu čaša smrtne žalosti. Da bi napunio tu čašu, Vogočovek je trebao biti ponižen; da bi je oživotvorio, On je morao umreti; da bi čoveka preveo iz smrti u život, od zemlje ka Nebu, Bogočovek je morao da strada. Da bi Adama izbavio iz ada, Sam Gosiod je morao sići u taj bezdan.
O svemu ovome se jasno i nedvosmisleno govori u službi večernje na Veliki petak.
Gospod je bio raspet pred smiraj dana. Golgota je smiraj Njegovog ovozemaljskog žnvota. Hristos je tri i po godine ljude učio; smiraj Bogočoveka bio je, zajedno sa time, i smiraj starog Adama i jutro Novog Adama, u kome je stari našao novi život, pakibitije i odeću netruležnosti. raspeti je Svojim raspećem pokazao zlobnicima da je njihova zloba uzaludna; pokazao je to i kroz molitvu koju je prouzneo Ocu za njih. Ali i za njih, kao i za nebrojene Hristomrsce svnh vremena, ta molitva je zbog njihove mržnje i nepokajanosti postala njihova preispodnja.
Smrt i smiraj, veče jednog dana, postaje rođsnje svetlosti, svetlosti večnog života: „I svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze“ (Jn. 1,5). Zaista, tama večeri smiraja Hristovog nije obuzela Njegovu svagda postojeću svetlost: „I Živi; i bijah mrtav i evo živ sam u vekove vekova, i imam ključeve od smrti i pakla“ (Otkr. 1,18).
Početak večernje je običan.
 
Na Gospode, Tebi zovem,.., pevaju se samoglasne stihire na 6:
 
Sva tvar izmeni se od straha,
Gledajući Tebe Hriste, obešena na krstu:
sunce se pomrači, i temelji zemlje se uzdrmaše,
sve sastradavaše Stvoritelju sveta.
Ti Koji si dragovoljno sve pretrpeo nas radi, Gospode, slava Tebi.
 
Narod nepobožan i bezakoni,
zašto smišlja prazne stvari?
Zašto život svih na smrt osudi?
Veliko je čudo,
jer se Tvorac sveta predaje u ruke bezakonika,
i na drvo se uznosi Čovekoljubac,
da oslobodi sužnje u Adu koji viču:
Dugotrpeljivi Gospode, slava Tebi.
 
Danas Te gledaše, neporočna Deva, Reči,
na Krstu podignuta,
ridajući materinskom utrobom,
kidaše srce Gorko,
i uzdišući iz dubine duše,
lice sa kosom čupajući kidaše.
Zato i Grudi bijući, vikaše žalosno:
Avaj meni, Čedo Božansko, avajmeni, svetlosti sveta!
Zašto si zašao od očiju mojih, Jagnje Božije?
 
Stoga vojske bestelesnih behu obuzete strahom,
govoreći: Nepostižni Gospode, slava Tebi.
Danas Gospodar sve tvari stoji pred Pilatom,
i Krstu se predaje Stvoritelj svih,
kao jagnje se privodi po sopstvenoj volji.
Klincima Ga prikivaju, i u rebra probadaju,
i sunđerom poje Onoga koji je puštao manu kao kišu,
po obrazima šamaraju Izbavitelja sveta,
i sluge se rugaju Sazdatelju svih.
O Vladikinog čovekoljublja!
Za one koji Ga raspinjahu
moljaše svoga Oca, Govoreći:
Oče, oprosti im Greh ovaj,
jer ne znaju bezakonici,
šša nepravedno čine
 
Slava… (6. glas)
 
O kako bezakono zborište
cara tvari na smrt osudi,
ne postideviš se dobročinstava koja napominjući unapreo osiguravaše,
Govoreći k njima:
Narode moj, šta sam vam učinio?
He napunih li Judeju čudima?
He vaskrsoh li mrtvace jeonomrečju?
He iscelih li svaku nemoć i bolest?
Šta mi, dakle, uzvraćate?
 
Zašto me se ne sećate?
Za isceljenje rane mi naneste,
za žibot meumrtvljujete,
vešajući na drvo Dobrotvora kao zločinca, Zakonodavca kao bezakonika,
i Cara svih kao osuđenika.
Dugotrpeljivi Gospode, slava Tebi.
I sada… (6. glas)
 
Danas se posmatra izvršavanje
strašne i preslavne tajne:
neopipljivi biva uhvaćen,
vezuje se Onaj koji je razrešio Adama od prokletstva,
nepravedno se ispituje
 
Onaj Koji ispituje srca,
u tamnicu se zatvara Onaj koji je zatvorio bezdan.
Staje pred Pilatom
Onaj pred kojim stoje nebeske sile,
Tvorac biva šamaran rukom stvorenja,
na drvo se osuđuje
Onaj koji sudi živima i mrtvima,
u Grob se zaključava Razoritelj Ada.
Tu, koji sve podnosši sastradalno,
i sve spasavaš od prokletstva,
nezlobivi Gospode, slava Tebi.
 
Postoje dve misli koje dominiraju u navedenim stihirama: ispovedanje krsnih stradanja Spasitelja i proslavljanje stradanja Presvete Bogorodice, kao najbližeg svedoka Hristovog stradanja na krstu.
Zaista, u stihirama na Gospode, Tebi zovem…, koje se pevaju na Velikn petak, razotkriva se ogromna istina za sve verujuće koji su u tom momentu na bogosluženju.
Tokom pevanja stnhira biva vhod sa Jevanđeljem. To je vhod koji ima poseban smisao. Naime, sada Sam Gospod ide da zapečati i Svojim krsnim stradanjem potvrdi sve ono čemu je učio narod.
Posle vhoda sledi prokimen (4. glas):
 
Razdeliše haljine moje između sebe,
i za haljinu moju baciše kocku.
 
Stih:
 
Bože, Bože moj, čuj me,
zašto si me ostavio.
 
Nakon prokimena sledi čitanje parimija:
1. Knjiga Izlazak (33, 11-23), Ova parimija se susreće i na bogosluženju praznika Preobraženja Gospodnjeg (uz dodatak još četiri stiha). Na Veliki petak čita se „radi toga da bi nam svima bilo vidljivo da Onaj koji pretrpi krst i grob i poniženja od svih, jeste isti Onaj koji se preslavno javio Mojsiju na Sinaju, i trojici apostola na Tavoru“.[1]
2. Knjiga o Jovu (42, 12-17); ovo mesto govori o izbavljenju mnogostradalnog Jova od svih njegovih beda i o proslavljanju koje je on tada najiskrenije prouzneo. Značenje ove parimije potpuno je jasno: Hristos stradava radi toga da bi bio proslavljen od Boga; ponižen da bi bio uzvišen; umire da bi vaskrsao, čineći sve ono šta će se dogoditi i sa svima koji žive u Hristu i za Hrista. Ukoliko se reči iz ove parimije ovako razumeju, tada jasno poimamo i pravoslavno učenje o kenozisu Hrista, da Njegova stradanja jesu zajedno sa time i Njegova slava koja će se projaviti u svakome vidljivom sjaju posle Njegovog vaskrsenja.
3. Knjiga proroka Isaije (52,13-53,1); kroz ovo proroštvo projavljen je obraz Hristovog stradanja. Smrt se približila Besmrtnome, i zajedno sa uzvikom: „Svrši se“, Njegova duša je spremna da izađe iz tela. Razotkrivaju se dve neizmerno duboke tajne: nebesko i adsko, i već je spremna da se javi nova, poslednja tajna Hrista.
Ali sada, pred vratima smrti i pred vratima Ada, ka kome je krenuo Hristos da ga uništi, On treba da podnese i svu težinu preispodnje, da je u potpunosti uzme na Svoja pleća kako bi je tek tada definitivno uništio. Svoju svemogućnost Sin Božiji je projavio i time što prihvata i izdržava sve ono šta pre Njega nikada i niko nije osetio. Hristos sam, realno i konkretno dušom odlazi u Ad. Svako drugačije poimanje ove realnosti preti skretanjem u doketizam (u odnosu prema dogmatu o silasku Spasitelja u Ad). Silazak Gospoda u Ad i njegova pobeda nad Adom, izražena je u tome što je Hristos uzeo na sebe i adsku muku bogoostavljenosti, što nosi tu užasnu muku i što je pobeđuje. Hristova ostavljenost od Oca, koja se prepoznaje kroz reči samog Gospoda: „Eloi, Eloi, lama savahani?“, jeste Njegov hod po mukama, mukama koje je u tom trenutku sa Njim podelila i Presveta Bogorodica. Delić onoga šta je Ona pretrpela, gledajući raspetog Hrista, može se razumeti kroz bogoslužbene tekstove Velikog petka.
Svrši se, reči Samog Gospoda. Hristos telom silazi u grob, a dušom u Ad, da bi oživotvorio upokojene i da bi prosvetlio adske bezdane. To je delo koje se ne može uporediti ni sa čime poznatim. To je delo koje je realno učinjeno.
Hristova glava, na kojoj je venac od trnja, preklonila se; disanje Njegovog tela je prestalo i izmučeno telo treba položiti u grob.
Tada se uzglašava prokimen:
 
Položiše me u Grob dubok,
u tamu i senku smrti.
 
Stih:
 
Gospode Bože siasenja moga,
danju i noću vičem pred Tobom.
 
Zatim sledi čitanje iz Prve poslanice Korinćanima (1,18 2,2). Smisao ovog čitanja jeste priznavanje naše ništavnosti. Božija sila i premudrost pred nama otkriva takvu beskrajnost znanja, darujući nam istovremeno i bezgranično bogatstvo ljubavi. Takođe, otkriva nam se i istina o tome da je sve ono šta mi, kroz svoje sile, smatramo nečim važnim i velikim, zapravo postaje nešto sićušno i beznačajno.
Nakon čitanja Aposgola, sledi čitanje Jevanđelja i to: Matej (začalo 110), Luka (23,39-43), Matej (27,39-54), Jovan (19,31-37) i Matej (27, 55-61). Kroz ovo grandiozno čitanje, koje vernici slušaju držeći upaljene sveće u rukama, pažnja svih se ponovo usredsređuje na sve ono najvažnije šta je kroz Jevanđelja rečeno o stradanju i smrti Spasitelja sveta.
Posle jektenije i vozglasa, sledi pevanje stihovnje stihire (podobna,2. glas):
 
Kada te Arimatejac skide sa drveta mrtva,
Živote svih, obavi te, Hriste,
smirnom i plaštanicom, i s ljubavlju se truđaše,
srcem i ustima da celiva teoje netljeno telo.
Ipak, obuzet strahom, radujući se klicaše Ti:
Slava snishođenju tvome Čovekoljubče.
 
Stih:
 
Gospod se zacari, u lepotu se odenu.
Kada si u novi Grob položen bio za sve, Izbavitelju svih,
Ad svepodrugljivi, videći Te, užasnu se;
dovratnici se polomiše, vrata se razbiše,
Grobovi se otvoriše, mrtvi ustadoše.
Tada Adam blagodarno, radujući se, klicaše Ti;
Slava snishođenju tvome, Čovekoljubče.
 
Stih:
 
Jer utvrdi Vaseljenu, da se ne pomeri.
Kada si hoteći u Grob telom bio zaključan,
Ti Koji prirodom Božanstva
prebivaš neopisiv i neopredeljiv,zaključao si riznice smrti,
i sva carstva Ada ispraznio.
Tada si u Subotu ovu, božanskog blagoslova i slave,
i blistanja tvoga udostojio.
Stih:
Domu tvome priliči svetinja Gospode,
na mnogo dana
 
Kada te sile nebeske gledahu,
Hriste, oklevetanog od bezakonika kao prevaranta,
drhtahu zbog neizrecivog dugotrpljenja tvoga,
i kamena grobnog zapečaćenog rukama,
koje probodoše netljena rebra tvoja.
Ipak, radujući se našem spasenju, klicahu Ti:
Slava snishođenju tvome, Čovekoljubče.
 
Kroz ove četiri stihire, koje sobom zaključuju večernju Belikog petka i kojima započinje Velika subota, već imamo kazivanje o Hristovom prebivanju telom u grobu, a dušom u Adu i o Njegovoj pobedi nad Adom.
 
Tebe Koji se odevaš svetlošću kao haljinom,
skinuvši s drveta Josif s Nikodimom,
i videvši mrtva, naga, nepogrebena,
i preduzev usrdni plač, ridajući Govoraše:
Avaj meni, preslatki Isuse!
koga malopre sunce Gledajući na Krstu obešena,
tamom se zaodenu;
i zemlja sa strahom se potresaše,
i zavesa hrama se razdiraše.
 
A evo sada vidim Te,
mene radi draGovoljno sišavšeG u smrt.
Kako da te poGrebem, Bože moj,
i kako plaštanicom da te uvijem?
Kojim li rukama da se dotaknem
netljenoGa Tela TvoG?
Ili koje pesme da otpevam
ishodu tvome, Mšosrdni?
Veličam stradanja tvoja,
pesmoslovim i poGrebenje tvoje,
sa Vaskrsenjem, govoreći:
Gospode, slava Tebi.
 
Ova pesma je nadgrobni plač spašenog, novog sveta. To je plač nad telom Spasitelja sveta i tokom pevanja ove pesme, predstojatelj (obučen u puno odejanije), izobražavajući Josifa iz Arimateje, kadi plaštanicu koja je položena na prestolu, ophodećn tom prilikom tri puta oko nje.
Zatim sledi prouznošenje Sada otpuštaš… Trisveto… Oče naš…, kao i dva tropara (2. glas):
 
Blagoobrazni Josif
skinuvši s drveta prečisto Telo tvoje,
i obavivši Ga čistom plaštanicom i mirisima,
u Grob nov sahranivši položi.
Mironosicama ženama
Kraj Groba prišav anđeo klicaše:
mirisi mrtvima priliče,
a Hristos se pokaza truleži stran.
 
Prilikom pevanja tropara biva iznošenje plaštanice iz oltara, kroz severne dveri, i njeno polaganje na za to posebno ugotovljeno mesto koje se nalazi na sredini hrama i koje je, po običaju, ukrašeno cvećem. Predstojatelj ide iza plaštanice, držeći sveto Jevanđelje iznad glave, dok ispred plaštanice idu svećonosci i đakon sa kadionicom.
Posle polaganja plaštanice, sledi njeno celivanje uz pevanje tropara.
Tropari koji se pevaju već se odnose na nastupajuću Beliku subotu.
Tropar Blagoobrazni Josif… sveštenik tajno prouznosi u oltaru, posle velikog vhoda, na svakoj liturgiji svetog Jovana Zlatousta i svetog Vasilija Velikog jer veliki vhod simvoliše upravo krsni put Spasitelja, a postavljanje svetih Darova na presto i njihovo pokrivanje vozduhom, predstavljaju pogrebenje Gospoda.[2]
Novo drvo, Krst Gospodnji, koje je izraslo na mestu stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista, Jeste novo drvo života. Kroz Krst dođe i Duh Sveti, i na taj način se potvrdi istina koja kaže: „Krst je hranitelj čitave vaseljene“, tako da se slobodno može reći da je događaj raspeća i Vaskrsenja Gospodnjeg, uistinu centar života i rešenje drame sveta.
 


 
NAPOMENE:

  1. Episkop Visarion, pom. delo, str. 356.
  2. Običaj iznošenja plaštaiice na Veliki petak je relativio nov. Ustav i Posni triod kazuju o iznošenju plaštanice na jutrenji Velike subote, o čemu ćemo kasnijs rećp nešto više.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *