НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

 

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
(ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)
 

 
СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
 
Једанаестог октобра Православна Црква прославља успомену на свете оце Седмог Васељенског сабора. Повод за сазивање овог сабора од стране благочестиве царице Ирине и патријарха Константинопољског, Тарасија, била је такозвана јерес иконобораца.
Настанак ове јереси сеже у време императора Лава Исавријца (717-741), који је издао указ прописујући да се из цркава и домова имају изнети свете иконе и спалити на трговима, а исто тако да се морају уништити представе Спаситеља, Мајке Божије и светих угодника постављене на јавним местима у градовима, или на зидовима храмова. Када се народ успротивио извршењу овог указа, Лав је уништавању светиња придодао још и прогон њихових поштовалаца. Одмах је издата наредба да се убију сви који протестују. И много је, нарочито жена, пало тога дана од мача иконобораца, због своје љубави и ревности за свете иконе. Затим је император наредио да се затвори виша богословска школа у Константинопољу, не би ли тако православни били лишени победоносног оружија у борби против иконобораца које су умели да извуку из солидног богословског образовања. Неки византијски историчари кажу да је он са тим циљем чак спалио и богату библиотеку која се налазила при школи. Но, гонитељи су посвуда наилазили на жесток отпор својим заповестима. Из Сирије, из Дамаска, против њих је писао свети Јован Дамаскин[1]. Из Рима је након смрти Григорија II[2], наставио да пише његов наследник, папа Григорије III. A у другим местима на њих су одговарали чак и отвореним устанцима.
Син и наследник Лавов, Константин Копроним[3], није напустио правац који је заузео његов отац по питању поштовања св. икона. Решио је да у највећој мери утиче на духовништво, јер су главни противници иконоборства свуда били првенствено епископи и монаси.
Због тога се потрудио да сазове сабор[4], на коме је било осуђено поштовање икона. Непосредна последица лажног васељенског сабора била је та да су иконе биле избачене из цркава и највећим делом спаљене, док су живописане и мозаичке представе на зидовима храмова биле прекривене кречом. Такав удес није избегао чак ни величанствени Влахернски храм Богомајке, на чијим су зидовима најбољи уметници представили сав земаљски живот Богочовека, сва Његова чудеса, све догађаје еванђелске историје, закључно са силаском Духа Светога на апостоле. Од гоњења икона, Копроним је прешао на гоњење светих моштију наређено је да буду избачене из храмова. Тако је учињено, на пример, са св. моштима великомученице Евтимије[5]: њене мошти су заједно са гробницом избачене из храма и бачене у море, а велелепни Халкидонски храм, посвећен њеном имену, претворен је у касарну. Сматрајући монахе главним поборницима иконопоштовања, Копроним је одлучио да све манастире затвори. Многи константинопољски манастири, почев од чувеног Далматског, претворени су у касарне или разрушени. Многи монаси били су стављени на муке. При том су монасима обично разбијали главе управо оним иконама у чију су заштиту иступали.
За владавине Копронимовог наследника, Лава IV88, поштоваоци икона могли су нешто слободније да дишу. Али потпуна победа иконопоштовања остварена је тек у време императорке Ирине[6], која је на престолу свога супруга Лава IV, после његове смрти, замењивала малолетног сина Константина. Дошавши на престо, она је прво вратила из прогонства све монахе осуђене због поштовања икона, док је већину епископских катедри предала ревносним заштитницима иконопоштовања. Затим је светим моштима вратила све почасти које су им иконоборци одузели. Но, императорка је схватала да је све то још увек мало за потпуну обнову поштовања икона. Било је неопходно да се сазове Васељенски сабор који би осудио недавни Копронимов сабор и обновио истину поштовања икона. На томе је, приликом ступања на патријаршијски престо, нарочито инсистирао Тарасије[7]:
„Ако је императорки заиста угодно изјавио је он да Тарасије прими бреме патријаршијске управе, он то прихвата, али не другачије него под условом да се сазове Васељенски сабор“.
Саслушавши Тарасијев захтев, императорка га је изнела пред сенаторе и духовништво који су били сабрани у Матаурском дворцу ради избора патријарха. У снажној и изражајној беседи Тарасије је пред целим тим сабрањем изјавио да ако они желе да он прихвати да буде патријарх, треба да сазову Васељенски сабор ради успостављања поштовања икона. Већина присутних је прихватила оправданост његовог захтева, и тако је Тарасије на празник Рождества Христовог 784. године посвећен за патријарха. Ускоро је, у име императорке Ирине и њеног сина Константина, за чијег је малолетства она управљала државом, Римском папи Адријану упућена посланица са позивом на сабор. Уз ту посланицу лични позив је упутио и патријарх Тарасије. Папа је одбио част да лично присуствује на сабору. Послао је двојицу изасланика: Петра, протопрезвитера цркве светог апостола Петра у Риму, и Петра, игумана обитељи св. Саве, такође у Риму. У Константинопољ су стигли и представници Александријског и Антиохијског патријарха. To су били њихови старији синђели[8], презвитери Јован и Тома. Осим пуномоћи од својих патријараха они су донели још и посланицу Јерусалимског патријарха, у којој последњи изражава своју сагласност на успостављање поштовања икона. У престоницу су позвани и епископи Константинопољске патријаршије. Најпре је било планирано да сабор почне са радом у лето 786. године, у Константинопољском храму Светих Апостола. Све је већ било припремљено за отварање сабора, када је одједном, уочи самог отварања, у Константинопољу дошло до војне побуне која је омела његов почетак. Сабор је отворен тек у јесен наредне године (24. септембра), и то не у Константинопољу него у оближњој Никеји, где је одржан и Први Васељенски сабор, у храму Св. Софије. Број чланова сабора није тачно установљен. У сваком случају било их је више од 300, јер се под саборским актима налазе потписи 307 епископа. Сабор је почео обраћањем патријарха Тарасија, после чега је била прочитана императорска посланица сабору. Након њеног читања, сабор је прешао на утврђивање кривице епископа који су били уплетени у иконоборство.
После тога императорски секретар Леонтије подсетио је сабор на неопходност да се саслушају посланице папе Адријана о св. иконама, упућене императору и патријарху. Ове посланице пред нама откривају завесу са најдубље апостолске старине и објашњавају како је у то време св. Црква гледала на иконе[9]. Након читања обе ове посланице, папини представници су хтели да знају да ли су патријарси и сви чланови сабора сагласни са њима.
Тарасије је одговорио да он прихвата све што је папа написао.
„Овоме ваља следовати, рекао је он а противречити њему (папи), значи поступати неразумно. И ми сами, на основу Светог Писма, закључака и доказа, истраживши истину и спознавши је на основу учења отаца, тврдо и непоколебиво, сагласно древном предању светих отаца, исповедали смо и исповедаћемо живописане иконе, клањајући им ce са ватреном љубављу, јер оне представљају Господа Бога и непорочну Владичицу нашу Свету Богородицу, св. апостоле и све свете, али поклоњење и веру одаваћемо само Једном Истинитом Богу“.
„Читав свети сабор овако учи“ разлегао се одговор на његове речи, од стране свих чланова сабора.
Затим је била прочитана окружна посланица патријарха Тарасија, коју је написао епископима и презвитерима Антиохије, Александрије и Јерусалима приликом свог ступања на патријаршијски престо, као и одговори источних патријараха на њу. После читања ових посланица, оци сабора су једногласно изјавили: „у потпуности смо сагласни са њима; с љубављу прихватамо и поштујемо свештене и уважене иконе и клањамо им се“.
На почетку следећег заседања по савету патријарха Тарасија било је одлучено да се испитају сва места из Светог Писма, из светоотачких дела и из житија светих која могу да послуже као основ за утврђивање догмата иконопоштовања. Међу овим последњим, било је много повести о чудесима која су произашла од светих икона и моштију. Ево неких од њих:
У опису мучеништва св. Анастасија Персијанца[10]каже се да је приликом преноса његових моштију у Кесарију Палестинску, када је народ са свих страна похрлио да га сретне, једна жена, по имену Арета, пала у сумњу и рекла:
„Ја се не поклањам моштима које су донете из Персије“.
Кроз неколико дана св. мученик се јавио Арети у сну и упитао је:
„Ти страдаш од болести у бедрима?“
Арета није ни стигла да му одговори да је здрава, кад је одједном осетила да се зиста разболела. Дуго се она мучила у својој болести, да би потом, осетивши краткотрајно олакшање, почела да размишља о томе због чега је њу постигла таква болест. У размишљању је провела четири дана. Ујутро петога дана поново јој се јави свети мученик и каже:
„Иди у Тетрапил[11]. Помоли се светом Анастасију и бићеш здрава“.
Када су је донели на указано место и када је видела икону св. мученика, гласно је објавила:
„To је уистину онај кога сам видела у сну“. Бацивши се на под дуго је плакала сузама покајања и устала потпуно здрава.
Пошто је на сабору прочитана повест о овом чуду, папини изасланици су изјавили да се поменута икона св. Анастасија с часном главом његовом налази у једном манастиру у Риму, а епископ Тавроменијски Јован додао је њиховој изјави да он зна једну жену са Сицилије, која је дошавши у Рим добила исцелење од иконе овог св. мученика.
Затим је Петар, епископ Никомидијски, саопштио о чуду које ce у Бериту95 догодило од иконе Господње, док је из Евагрија[12] наведена повест о чуду које је произашло од Нерукотвореног Образа Спаситељевог у Едеси. Чудо се сатојало у следећем:
Једном је Едесу опседао Хозроје, персијски цар. Са огромних насипа који су по његовој наредби подигнути, војници су преко зидина стрелама гађали житеље града. Едешани су одлучили да поткопају насипе и да их спале. Али ватра коју су палили у поткопима сваки пут се гасила услед недостатка ваздуха. Тад су они узели Нерукотворени Образ, донели га у поткоп, окропили водом, и капима које су ce по њему ухватиле попрскали слаби огањ, тако да су наслагана дрва букнула необичним пламеном. Претворивши их у угаљ, пламен је прешао на горња дрва и брзо уништио све грађевине Хозројеве[13].
Код читања ове повести, чтец велике Константинопољске цркве је саопштио:
„Ја, недостојни слуга, када сам ишао у Сирију са царским апокрисијарима, био сам у Едеси и видео овај Нерукотворени образ; верни га поштују и клањају му се“.
На следећим заседањима сабора прочитани су и многи други изводи из светоотачких дела, слични овима који су наведени. Кад су се оци сабора, како се изразио патријарх Тарасије, „заситили светоотачких сведочанстава“, на сред сабрања изнесена је једна врло цењена икона и пред њом су сви присутни оци, целивајући је, изговорили двадесет две кратке изреке, сваку понављајући по три пута. У тим изрекама биле су осуђене и предате проклетству све главне иконоборачке поставке[14].
Следећа заседања била су посвећена разматрању одредаба Копронимовог лажног васељенског сабора. Разматрање је било изведено са највећом брижљивошћу, тако да су га све време водила два лица, као две стране: један је читао оно што је одредио лажни сабор, а други је читао оповргавање онога што је у тим одређењима било лажно. Места из Светог Писма која је Копронимов сабор лажно тумачио, сада су поново протумачена. На пример: у Светом Писму Старог Завета иконоборци су у одбрану својих ставова указивали на забрану из Десет заповести не Гради себи лика резана (Изл. 20,4).
Оци сабора су на ово одговорили:
„Оно што je речено Израиљском народу који је служио телету и коме нису биле стране египатске заблуде не треба примењивати на Божанско сабрање хришћана. Бог је намеравао да уведе Јудеје у обећану земљу, зато им је дао заповест: не правu себи лика резана, јер су тамо обитавали идолопоклоници, који су се клањали демонима, и сунцу, и месецу. и звездама, и другим стварима, чак и птицама, и четвороношцима, и гмазовима, а нису се клањали само Богу Живом и Истинитом. Када je, по заповести Господњој, Мојсије начинио Скинију Завета, он је, показујући како све служи Богу, од злата направио човеколике херувиме, који представљају слику духовних херувима“.
Копронимов сабор је такође лажно растумачио и нека места из дела светих отаца. У своју одбрану иконоборци су наводили, на пример, ово место из дела св. Атанасија Александријског:
„Како не жалити оне који поштују творевину, када се они који виде клањају онима који не виде, и када се они који су обдарени слухом клањају онима који не чују? Ствар никада неће моћи да спасе ствар.“
Но, сабор је објаснио да је св. Атанасије на датом месту имао у виду незнабошце, и да је против њих усмерио своју реч. Хришћани никада нису служили твари уместо Једином Богу, како су их оптуживали иконоборци. Показало се такође, да су иконоборци светоотачка дела често наводили парцијално, узимајући одломке ван контекста, услед чега су из тих речи могли да извуку онакво значење какво су хтели.
Коначно, за неке од израза које је наводио иконоборачки сабор показало се да су у потпуности кривотворени.
Пошто је убрзо изашло на видело да су поставке које је лажни васељенски сабор наводио за оправдање својих одређења вере лажне и недовољне, свима је постало јасно да су и сама његова одређења вере, утврђена на таквим поставкама, такође лажна, те су стога оци сабора прешли на коначну израду сопственог саборског одређења вере. У том завршном Оросу вере оци сабора нашли су за потребно да поново подсете на повод за сазивање сабора и на дела која су предузели, затим да дословно наведу цео Символ Вере и оповргавање свих јереси које су већ осуђене на шест претходних Васељенских сабора и, на крају, да за вечита времена утврде догмат иконопоклоњења:
„Ми одређујемо да се свете и часне иконе постављају ради поклоњења баш онако како се постављају изображења Часног и Животворног Крста, биле оне начињене од боја, или од коцкица мозаика, или од каквог другог материјала, само ако су направљене на одговарајући начин, биле оне у св. црквама Божијим, на свештеним сасудима или одеждама, на зидовима или на дашчицама, или у домовима или поред путева, биле то иконе Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, или Непорочне Владичице наше Свете Богородице, или часних Анђела и свих светих и праведних људи. Што чешће уз помоћ икона они постају предмет нашег созерцања, тo ће се они који гледају на те иконе више покретати на подражавање самих Оригинала, задобијаће више љубави према њима и добијати већи подстицај да их целивају, да им одају поштовање и поклоњење, но никако не и истинско служење, које по вери нашој приличи једино Божанској природи. Они који гледају на ове иконе бивају подстакнути да им приносе тамјан и да пале свеће у њихову част, како се то чинило и у старини, јер част која се одаје икони (лику) односи се на њен Оригинал (прволик), и ко се поклања икони, поклања се ипостаси онога ко је на њој изображен“. „Они који се осмеле да мисле или уче другачије“, „ако су епископи или клирици“ треба да буду „свргнути“, а „ако су монаси или световњаци“, треба да буду одлучени.
Сабор је завршен прослављањем Господа од стране свих епископа, старешина, официра и других грађана Константинопоља, који су у огромном броју испунили сале дворца. Преписи саборских дела послани су папи, источним патријарсима, императорки и императору и свим црквама Константинопољске патријаршије.
Тако је свечано завршен Седми Васељенски сабор који је обновио истину иконопоштовања, и који се сваке године до дана данашњег спомиње 11. октобра у целој Православној Источној Цркви[15].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Јован Дамаскин је из Сирије послао у Константинопољ три опширна писма у заштиту светих икона, у којима на јасан начин излаже догматско учење о овом предмету и бави се разматрањем оних приговора које су против поштовања светих икона стављали иконоборци. Будући да није био у стању лично да одговори св. Јовану, Лав Исавријац је одлучио да га оклевета пред Дамаским калифом. Тако је саставио једно лажно писмо, у коме Јован, дворанин калифов, тобоже нуди да њему (Лаву) преда Дамаск. Када је писмо стигло калифу, „кривац“, који су усудио да пошаље тако подмукло писмо, осуђен је на одсецање руке. Али осрамоћена правда Божија величанствено је открила свој суд: одсечена рука је без икаквог лечења зарасла на тело. У знак захвалности за ово, св. Јован је саставио чувену песму Пресветој Богородици: „Теби се Благодатна радује свако створење“.
  2. Папа Григорије II је написао две посланице императору. У првој је разјаснио места из Светог Писма која с једне стране налажу, a с друге као да забрањују прављење свештених слика, да би потом навео сведочанства старине. Папа описује незадовољство које императорски укази изазивају међу православним житељима Запада: „Свуда су стали твоје портрете да бацају на земљу, – пише он – да их газе и да нагрђују твој лик“ итд. Своју посланицу он завршава молитвом да „Бог, Који је сишао са небеса, дарује мир свим хришћанским црквама у све векове“. Император је послао претећи одговор, на који је папа узвратио својом другом посланицом, у којој са пређашњом чврстином убеђује императора да се окане намераваног дела.
  3. Константин Копроним је владао од 741. до 775. године.
  4. Сабор је одржан 754. године. Место његових заседаља неколико пута је мењано: она су одржавана час у царском двору званом Хијереја на Азијској обали Босфора, час у Влахернском храму Богомајке у самом Константинопољу. Много пута су се на том сабору чула проклетства свих тадашњих ревнитеља православља. Много је неистинитих оптужби подигнуто против њих. За основ својих иконоборачких лажних мудровања сабор је узимао измишљене повести и кривотворене изреке Отаца Цркве.
  5. У покојила се око 303. године. Успомену на њу Црква савршава 16. септембра.
    Лав IV је владао од 775. до 780. године.
  6. Императорка Ирина била је васпитана у побожној породици поштовалаца икона; своју ревност за свете иконе показала је још за живота свога мужа, Лава IV, због чега је пала у немилост и чак била удаљена са двора.
  7. Св. Тарасије је био патријарх у Константинопољу од 784. до 806. године. Успомена на њега савршава се 25. фебруара.
  8. Синђел – назив за клирике који живе уз епископе. Епископи су за синђеле обично бирали образоване људе, који су могли да им пруже помоћ у решавању најважнијих питања.
  9. Осим сведочанстава о поштовању икона узетих из дубоке старине, у тим посланицама налазе се и изводи из светоотачких дела. У њима су на пример наведена следећа места: 1) Речи Василија Великог упућене Јулијану Одступнику: „Примам и свете апостоле, пророке и мученике, који узносе молитве Богу. Стога поштујем и њихова изображења на иконама и јавно им се поклањам. To је предато од светих апостола и не треба да буде брањено, стога ми у свим светим црквама изображавамо њихову историју“; 2) Речи св. Стефана, епископа Бостријског: „што се икона тиче, исповедамо да су оне, као и свако дело у име Божије, дело добро и свето, јер једна је ствар икона, а друга идол или статуа. Свако изображење које је начињено у име Господње или анђела, пророка или апостола, мученика или праведника, свето је, зато што се поклоњење одаје не дрвету, него ономе што се на дрвету созерцава или поима. Сви поштујемо управитеље и с љубављу их примамо чак и ако су грешни, зашто онда не би требало да поштујемо слуге Божије? Зашто ради успомене на њих не бисмо правили изображења. како они не би били предати забораву? Ми сликамо иконе светих као успомену на њих, како би их се свако. видећи их на икони, сећао и прослављао Господа Који је прославио њих.
  10. Анастасије Персијанац се упокојио 628. године. Успомена на њега савршава се 22. јануара.
  11. Тетрапил – део Константинопоља у коме су се налазиле мошти и икона светога, и где су у то време подизали цркву посвећену њему.
  12. Евагрије – црквени историчар из VI века.
  13. Напад Пресијског цара Хозроја на Едесу одиграо се 545. године.
  14. Текст 22 изреке доносимо у Додатку.
  15. Ако 11. октобар падне у било који седмични дан, онда се служба оцима Седмог Васељенског сабора савршава у најближу недељу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *