НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

 

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
(ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)
 

 
ДРУГИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
 
Борба између православних и аријанаца, обновљена одмах по окончању Првог Васељенског сабора, најпре је била усредсређена на питање о Божанству Христа Спаситеља које су оци сабора били разрешили, да би током времена изазвала појаву нових јереси, од којих су најпознатије оне повезане са именима Аполинарија и Македонија.
Епископ лаодикијски Аполинарије потекао је из редова православне партије. Не заустављајући се на порицању поставки аријанског учења о Сину Божијем, Аполинарије је настојао да утврди потпуно супротне поставке. Овакво настојање га је и довело до јереси. Тако, насупрот аријанцима, који су, сходно своме учењу о Сину Божијем као створеном бићу, нарочито инсистирали на признавању целовите људске природе у Христу, Аполинарије је негирао људску личност у Господу Исусу. Са психолошке тачке гледишта њему је изгледало невероватно учење Никејског символа о томе да су у Христу сједињени савршен Бог и савршен човек: он је сматрао да две суштине никада не могу да се сједине у једну уз очување свих својих својстава. Идеја Богочовештва њему је изгледала незамислива и са догматске стране: са потпуном људском природом повезан је и грех; ако се претпостави грех и у Христовој природи, макар и само као могућност, онда дело искупљења за њега већ постаје неоствариво. Стога је Аполинарије сматрао да Христос, примивши кроз оваплоћење људску душу и тело, није примио и специфични део људског бића људски дух, јер овај неопходно претпоставља слободу воље, a са њом и склоност ка греху[1]. Људски дух је, по Аполинаријевом мишљењу, у Христу замењен Божанским Лoгосом који господари над злим склоностима примитивне душе[2].
Ускоро после Првог Васељенског сабора (од 341. године) аријанци у своје символе уносе и учење о трећем Лицу пресвете Тројице, Духу Светом, при чему се јасно истиче тежња да се, у складу са развитком аријанског учења о Сину Божијем, „Дух Свети опише као Ипостас која је одељена, ‘отуђена’, одвојена од Оца и Сина“. Временом се по питању Лица Духа Светог из средине полуаријанаца издвојила посебна партија Македонијеваца, названих по Константинопољском епископу Македонију (355-359): ова партија, поштујући Духа Светог као Треће Лице Пресвете Тројице само по части, разликовала Га је по суштини од Прва Два Лица, сматрајући Духа Светог за створење, а не за Бога[3]. Уопште, у учењу о Духу Светом је у четвртом веку и међу православнима и међу аријанцима постојала потпуна подвојеност схватања, коју је свети Григорије Богослов представио следећим речима: „Што се тиче мудраца нашег времена, Њега (тј. Духа Светог) једни сматрају за дејство (енергију), други за створење, неки за Бога, а неки се не усуђују да било шта кажу о Њему, и то, како кажу, из уважавања према Светом Писму које готово ништа јасно није исказало о Њему, те стога они Духа Светог нити поштују, нити Га лишавају части, остајући према Њему у некаквом средњем, тачније да кажемо, веома јадном положају. Чак и међу онима који Га признају за Бога, једни су побожни само у срцу, док други имају смелости да своју побожност искажу и устима. Али чуо сам и за друге, још мудрије меритеље Божанства, који, иако као и ми исповедају Тројицу, ипак тако раздељују Њена Лица, да Једно (тј. Оца) сматрају за безгранично по суштини и сили, Друго (тј. Сина) безграничним по сили, али не и по суштини, а Треће (тј. Духа Светог) ограниченим и у једном и у другом“.
На тај начин је пред Васељенску Цркву поново било постављено питање о Божанству Другог Лица Пресвете Тројице, а осим тога, Аполинаријева и Македонијева јерес подстакле су и нова питања догматског карактера: прва од њих о Богочовештву Христа Спаситеља, друга о Духу Светом, Трећој Ипостаси Пресвете Тројице.
Делатност Другог Васељенског сабора била је усмерена ка тражењу одговора на поменута питања. Сабор је сазвао император Теодосије Велики[4] 381. године у Константинопољу, са циљем „да се у целој империји утврди никејско учење против свих јереси“. На том сабору присутни су били само источни епископи, којих је било око стопедесет[5]. Међу оцима сабора налазили су се и велики светитељи онога времена: Мелетије Антиохијски, Григорије Ниски, Кирил Јерусалимски и Григорије Богослов. Прва саборска заседања протицала су под председавањем Мелетија Антиохијског. У то време, по жељи императора и народа, на упражњену Константинопољску катедру сабор је изабрао светог Григорија Богослова. Мелетије се ускоро упокојио, те је председавање сабором, природно, преузео новоизабрани престонички епископ, тј. Григорије Богослов. Први потез новог председавајућег било је изношење пред сабор предлога да се изглади раскол који је одавно потресао антиохијску Цркву[6]. Он је оцима сабора предложио да се покојном Мелетију не изабере наследник: по његовој замисли, тај избор је требало одложити до смрти другог епископа Антиохије, Павлина, када би две завађене партије Антиохијске Цркве већ могле да се усагласе и изаберу себи епископа. Но, сабор је одбацио предлог председавајућег, услед чега је између њега и отаца сабора дошло до удаљавања које је довело до тога да се свети Григорије добровољно одрекао Константинопољске катедре; ово тим пре што су епископи Египта и Македоније, који су на сабор стигли са закашњењем и стога нису дали сагласност на избор Григорија Богослова за престоничког епископа, поставили питање правилности тога избора у светлу 15. правила Првог Васељенског сабора, које епископима забрањује да прелазе са једне катедре на другу[7]. У јуну 381. године, после опроштајне речи оцима сабора, светитељ Григорије је отпутовао у свој Назијанз. Оци сабора су на његово место изабрали сенатора Нектарија, који је још био само оглашен, те је стога одмах крштен и током неколико наредних дана рукоположен у све свештене чинове, закључно са епископским, тако да је чак и епископске одежде носио преко беле хаљине новокрштенога.
Догматска делатност Другог Васељенског сабора нашла је свој израз у састављању символа који је у историји Цркве познат под називом Никејско-цариградски. Овај символ без измена прихвата цела православна Црква и исповеда га сваки православни хришћанин веран учењу Мајке Цркве. До осмог члана, тј. до излагања учења о Духу Светом, символ Другог Васељенског сабора представља уствари Никејски символ који су оци изменили и допунили због јереси које су и довеле до тога да сазивање Другог Васељенског сабора постане неопходно. Код учења о Богу Оцу из Никејског символа оци сабора су после речи „Творца“ додали речи „неба и земље“[8]. Код учења о Сину Божијем, они су речи „из суштине Оца, Бога од Бога“[9], које следе после „рођеног од Оца“, заменили речима „пре свих векова“[10], изоставивши речи „на небу и на земљи“ које следе иза „кроз Кога је све постало“. Наставку учења Никејског символа о Сину Божијем додате су неке речи са циљем да се ради појединих јереси јасније изрази православно учење о телесној природи Богочовека; овде су те речи посебно истакнуте: „Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве и постао човек; и Који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и погребен, и васкрсао у трећи дан као што је писано; и Који се узнео на небеса и седи с десне стране Оцу; и Који Не опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја“[11]. Никејски символ се завршавао речима: (верујем) „и у Духа Светог“. Други Васељенски сабор га је допунио додавши му учење о Духу Светом, О Цркви, о крштењу, о васкрсењу мртвих и о животу будућег века. Излагање учења о тим истинама вере чини садржај осмог, деветог, десетог, једанаестог и дванаестог члана Никејско-цариградског символа вере.
На Другом Васељенском сабору састављена су четири[12] канонска правила, од којих нарочит значај имају два: 1) забрана епископима једних помесних цркава да се мешају у ствари других цркава и 2) признавање епископима Константинопоља, као Новог Рима, првенства части иза римских епископа. Успомену на Други Васељенски Сабор православна Црква савршава 22. маја.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У својој подели људске природе на три дела: на тело, примитивну или виталну душу и духовну или разумну душу – дух (vouq), Аполинарије је следио грчког философа Платона.
  2. Аполинарије је умро 390. године. Његову јерес осудио је Александријски сабор из 362. године, мада без именовања самог учитеља јереси. Када је Аполинарије, који се одвојио од Цркве, почео да образује своју секту, осуђен је и од стране сабора у Риму 375. године. Коначна осуда уследила је на Другом Васељенском сабору.
  3. Морамо констатовати да се касније, и то баш у време Другог Васељенског сабора, ова партија одрекла свог јеретичког учења о Духу Светом, остајући ипак и даље верна тврдњи полуаријанаца, осуђеној на Првом Васељенском сабору, да је син сличносуштан, а не једносуштан Оцу. Стога уобичајени израз да је Други Васељенски сабор сазван „против Македонија духоборца“, строго гледано, не одговара историјској стварности.
  4. У то време Теодосије Велики био је само император Истока. Када је 392. године постао једини владар како Истока тако и Запада, нанео је одлучујући ударац многобоштву тако што је издао закон по коме је служење боговима третирано исто као увреда императорског величанства.
  5. Стога је овај сабор тек касније – када су његове догматске одлуке услед њихове нарочите важности и угледа биле примљене од стране свих помесних цркава – био прихваћен као васељенски (на Западу у VI веку).
  6. Овај раскол је поникао у Антиохији почетком шездесетих година VI века, када су се тамо истовремено појавила два епископа, Мелетије и Павлин; обојица су успоставили управу у антиохијској Цркви, сваки је имао своје присталице које су биле у непомирљивом непријатељству према присталицама супротне стране.
  7. Свети Григорије Богослов је пре устоличења на престо Константинопољске Цркве био епископ варошице Сасим.
  8. Пошто у Цркви није било спорова о Првом Лицу Свете Тројице, оци сабора „нису учинили никаква суштинска појашњења“ учења о Богу Оцу, како је оно изложено у Никејском символу.
  9. Уз већ постојећи израз „Бога истинитог од Бога истинитог“, речи „Бога од Бога“ представљале су својеврсно понављање, које су оци Другог Васељенског сабора хтели да избегну, те су их стога изоставили.
  10. Речи „пре свих векова“ које су замениле никејски израз „из суштине Оца“ сасвим одређено указују на предвечно рођење Сина Божијег, јер су изрази Никејског символа: „рођен од Оца, тј. из суштине Оца“ и „једносуштан Оцу“ „могли да наведу на схватање да је прво било рођење Сина Оца, а потом Његово постојање са одређеним својствима“.
  11. Делатност отаца Другог Васељенског сабора као што се види није претстављало стављање Никејског симбола ван снаге или уношење суштинских измена у њега, него само потпуније и одређеније изражавање учења које је овај символ садржао, па су тако и сами оци првим правилом установили: „да се не укида символ вере тристаосамнаест отаца који су били на сабору у Никеји, у Витинијској области, него да он остаје непроменљив“.
  12. Иако се у грчким, словенским и руским издањима Другом Васељенском сабору приписује седам правила, уствари припадају му само прва четири која помињу црквени историчари V века. Пето и шесто правило потичу од Константинопољског сабора из 382. године, док је седмо правило заправо скраћена посланица састављена на Трулском сабору (из 692. године) и упућена антиохијском епископу Мартирију од стране Константинопољске Цркве.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *