НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

 

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
(ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)
 

 
ШЕСТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
 
Монофизитство, које је Црква осудила на Четвртом Васељенском сабору у Халкидону 451. године, ипак је постојало и даље, и имало је многобројне следбенике у VI и VII веку. У VII веку монофизитска јерес порађа монотелитску, која је полазила од тврдње да је у Христу једна воља и једно дејство (енергија) Божанско: монотелити су одрицали људску вољу и људско дејство у Богочовеку. Таква тврдња је за монофизите била сасвим природна ствар: учење монофизита о једној природи Божанској у Христу, и одрицање људске природе у Њему, нужно је водило ка признавању само једне Божанске воље у Христу, уз одбацивање постојања и људске воље. у Њему. Папа Агатон, савременик Шестог Васељенског сабора, јасно сведочи: „они који стапају тајну светог оваплоћења, која се састоји из Божанског и људског, већ и самим тим што исповедају једну природу у Христу (монофизитство), теже ка томе да у Њему, као једном, признају једну вољу и једно лично дејство“. Осим монофизита, монотелитству су пришли и они од православних, који су, полазећи од учења Цркве о јединству лица Богочовека и заборављајући на учење Цркве о двојству природа у Христу, долазили до следећег закључка: „Господ наш Исус Христос и након оваплоћења пребива у двема савршеним природама, несливено и нераздељиво, у једном лицу и једној ипостаси; особине и једне и друге природе стекле су ce у једно лице, у једну ипостас; стога ми исповедамо Христа у новом лику без телесних прохтева и људских помисли, исповедамо у Њему једно ипостасно хтење и дејство“. Но, таква тврдња и представља монотелитску јерес, а не православно учење, које у Христу признаје две природе, Божанску и људску, као природе које су потпуне и свецеле, са, сходно томе, две воље Божанском и људском.
Своју широку распрострањеност монотелитство дугује цару Ираклију. Видећи да милиони његових поданика исповедају монофизитство и да се стога налазе у сукобу са православнима, император, који је хтео да јединство империје учврсти на јединству вере, желео је да помири православне и монофизите. Мислио је да ће то постићи преко монотелитског учења, које је, по његовом мишљењу, несумњиво требало да буде прихватљиво како за монофизите, јер су они учили о једној Божанској природи у Христу, тако и за православне, јер монотелитско учење није претпостављало одбацивање православљу тако драге истине о двојству природа у Христу. Боравећи током 622. године ради војних послова у Јерменији и Колхиди, гнездима монофизитства, император је водио разговоре са угледним представницима овог јеретичког учења о томе да ли би се монофизити присајединили православној Цркви цод условом да она прихвати монофизитству сродно учење о једној вољи и једном дејству у Христу. Представници мокофизитства, међу којима се император нарочито зближио са митрополитом Колхидским, Киром, по свој прилици охрабрили су Ираклија и одобрили његов план. Император се са одговарајућим захтевом обратио патријарху Константинопољском Сергију, који је за његову намеру без сумње знао још раније. Сергије је Ираклију одговорио у том смислу да је учење о једној вољи и једном дејству у Христу, сагласније са црквеним предањем него учење о две воље и два дејства.
Одлучено је да се са унијом тј. сједињењем православних и монофизита на темељу тога што ће обе стране признати монотелитско учење започне у Египту, где је у то време на 300.000 православних долазило 5 или 6 милиона монофизита. Главни актер у остварењу императорових циљева овде је био Кир, који је сада, трудом Ираклијевим и Сергијевим, био узведен од колхидског митрополита у александријског патријарха. Под надзором Ираклија и Сергија, Кир је, као вешт човек, ствар повео врло умешно. У Александрији су унији пришле хиљаде монофизита: клирици, чиновници и војни заповедници града су заједно са народом, као знак свога присаједињења Цркви, примили причешће из руку патријарха Кира. За Александријом, готово читав Египат, Тиваида и Либија „пружили су руку помирења православнима“. „На тај начин писао је Кир Сергију настао је празник, како је писано, празник код олтара (Пс 118,27), и, да будемо тачнији, не само код олтара већ до самих облака и иза њих, до небеских чинова који се радују због мира у Цркви и посвећују му ce“. Но та „радост“ због сједињења монофизита са православном Црквом постигнута је уз страшну цену – издају православља. У исповедању вере које је, ради привлачења монофизита к православљу, Кир објавио у Египту, отворено је испољено монотелитско учење као продужетак монофизитске јереси: „Један исти Христос и Син изволео је оно што доликује и Богу и човеку једним богочовечанским дејством“. Православни су то разумели, и унију су, као пролазни подухват монофизита, назвали „воденом“. Покушај да се православној свести приближи учење о једној вољи и једном дејству у Христу, у Цркви је, по речима патријарха Сергија, изазвао силне дискусије. Да би прекратио те, за унију опасне спорове, патријарх Сергије је писао Киру Александријском како „никоме не треба дозволити да проповеда о једном или два дејства у Христу Богу“. Сличан савет Сергије је дао и императору Ираклију. У циљу јачања монотелитства Сергије је ступио у контакт и са папом Хоноријем: Сергије је Кирово деловање у Египту папи представио као ствар нужности, жалио се на спорове које је подстакло питање воља у Христу и отворено је изјавио како учење о једној вољи и једном дејству у Христу ваља претпоставити учењу о две воље и два дејства у Њему. Хонорије није био искусан богослов те се заплео у јеретичке мреже које му је поставио Сергије. У узвратној посланици Сергију, папа ce саглашава са тим да не треба мудровати о питању које сабори још нису разјаснили и признаје монотелитство као истинско учење: „ми исповедамо говорио је он у Господу Исусу једну вољу“.
Ипак, без обзира на то што је монотелитство све више нарастало, немири које је оно изазвало не само да се нису стишавали него су се, напротив, још и разгоревали, претећи да униште унију која је уз толико уложеног труда и умешности била готово успостављена. Да би утишао немире император Ираклије је 638. године издао следећи указ, познат под именом „изложење“ (ектесис): „апсолутно не дозвољавамо да било ко износи тврдње и учи о једном и два дејства очовеченог Господа. Јер иако неки оци употребљавају израз „једно дејство“, ипак је слуху неких лица тај израз стран и узнемирава их: њима се чини да се овај израз употребљава како би се поткопало учење о две ипостасно сједињене природе у Христу. Што сe тиче израза „два дејства“ он саблажњава многе, не cycpеће ce ни код кога од отаца и доводи до прихватања учења о две воље у Христу које су једна другој супротстављене, као да је Логос Божији, имајући у виду наше спасење, хтео да претрпи страдње за нас, а Његова људска природа супротставила се тој Његовој намери; ово је безбожно и страно хришћанском учењу; ни сам безбожни Несторије, иако је у учење о Христу уводио учење о два сина, ипак се није дрзнуо да исповеди две воље у Њему. Ми морамо да прихватимо једну вољу Господа нашег Исуса Христа, истинског Бога; ни у које време тело Његово није се супротстављало Логосу Божијем, ипостасно сједињеном са њим.“ Али уместо да донесе помирење, овај Ираклијев указ изазвао је још веће раздоре: позивајући на прекид спорова о једној или две воље у Христу, указ је истовремено као истинско признавао учење о једној вољи. Стога је сва Иракијева владавина била испуњена споровима између монотелита и православних који нису желели да изврше безакону вољу императора. Ираклијев наследник Констанс II такође је мислио да ће буру у Цркви да утиша издавањем указа, познатог под називом „Образац (вере)“ (типос): „пошто смо навикли да се својски старамо о ономе што служи добробити наше хришћанске државе, а нарочито о ономе што се тиче непромењивог хришћанског учења, ми, сазнавши да ce у нашем народу догађа велики покрет, да једни у очовеченом Богу признају једну вољу, а други две воље, објављујемо: нека од сада нико не дозволи себи да са другима ступа у спорове о једној вољи и о једном дејству, и две воље и два дејства; нико не треба да брани и окривљује оне који признају једну вољу и једно дејство, нити оне који признају две воље и два дејства. Ко ове заповести прекрши, тај ће, пре свега, бити подвргнут суду страшног Бога; но он такође неће избећи ни казне одређене за прекршиоце императорских закона. Ако прекршилац буде клирик или епископ, такав ће бити уклоњен са дужности; ако је монах, биће одлучен од Цркве и протеран из манастира; ако је грађански чиновник или официр, биће лишен свога звања; ако је угледан човек из сталежа са привилегијама, биће кажњен одузимањем имовине; ако је из нижих сталежа, онда ће, након телесне казне, бити послат у прогонство“. Много је патњи православнима донео овај указ; захваљујући њему, за исповедање праве вере плаћали су чак и животом.
Уз овакве околности, које су толико погодовале развитку монотелитства, оно је пустило дубоке корене на Истоку. У Константинопољској цркви, предводници свих источних цркава, почев од Сергија, видимо читав низ патријараха монотелита: Пира, Павла, Петра. Тако су, по сведочанству савременика, „јерарси постали јересијарси, и уместо мира народу су објављивали заваду, на црквеној њиви су уместо пшенице сејали кукољ; вино (истина) су помешали са водом (монотелитска јерес) и појили су ближњег замућеном мешавином; вукови су се издавали за јагањце, јагањци су проглашавани за вукове, лаж се сматрала истином а истина лажју; безбожност је прождрла побожност. Замрсиле су се све ствари црквене“.
Тих мукотрпних година за Православну Цркву, Господ је у њој подигао свете мужеве који су пламтели ревношћу за истину и који су громко, не обазирући се на претње и гоњења, вапили у заштиту осрамоћене правде. To су били свети Софроније, патријарх Јерусалимски, свети Максим Исповедник и свети папа Мартин.
Свети Софроније је први ступио у борбу против монотелитства ради заштите православља. Повео ју је док је још био прост палестински монах. Свети Софроније се налазио у Египту баш у оно време када је Кир, патријарх Александријски, обнародовао горе поменуту посланицу о сједињењу, у којој је отворено објављено монотелитско лажно учење. У светом Софронију Кир је нашао ревносног противника за своје подухвате. Свети Софроније је дошао Киру и пао пред њим на колена преклињући га да не објављује у цркви учење о једном дејству у Христу. Узалуд је Кир убеђивао светог Софронија да стане на страну монотелита, доказујући му, углавном, да када је у питању спасење хиљада верних не треба водити спорове око израза. Свети Софроније је остао непоколебив. Видећи да Кир такође тврдо стоји при својој одлуци, пошао је у Константинопољ рачунајући на то да ће у патријарху Сергију наћи савезника за борбу против Кира. Но, показало се да је ипак погрешио у својим проценама. Због своје ревности за праву веру свети Софроније је био изабран на патријаршијску катедру Јерусалима (око 634. године). Окружну посланицу коју је, по обичају, свети Софроније разаслао другим патријарсима са обавештењем о своме ступању на катедру, он је почео указивањем на опасност која прети Цркви од монотелитства: „Оци! Оци најсвеблаженији! Видим буру која се подиже и опасност која следи за буром“. Ова опширна посланица, усмерена против монотелита и написана у духу кротости, која разоткрива без указивања на лица, са великом снагом и врло јасно излаже православно учење о две воље и два дејства у Христу: „називајући Христа Оним Који се састоји из Божанске и људске природе, ми проповедамо да је Он и Бог и човек, да се састоји из две природе и да је двојствен када су у питању природе, да природно савршава оно што је својствено и једном и другом бићу, силом и једном и другом бићу својствене суштинске особине и природне одлике. Као Бог Он је савршавао оно што је Божанско, као човек оно што је људско“. Муслиманско освајање Јерусалима прекинуло је везу јерусалимске Цркве са Истоком и лишило светог Софронија могућности да делује у заштиту православне истине. У тако спутавајућим околностима свети Софроније је одлучио да у борбу против монотелитства позове Рим. To је ставио у дужност епископу доријском, Стефану. Шаљући Стефана са тако важном поруком за Римску цркву, свети Софроније га је одвео на Голготу и ту, на месту Спаситељевих крсних страдања, заповедио му је следеће: „знај, да ћеш дати одговор Ономе Који је распет управо на овом месту, када дође са славом да суди живима и мртвима, ако занемариш или пренебрегнеш опасност у којој се налази Његова света вера. Учини оно што ја не могу услед најезде сарацена, обиђи у случају потребе целу васељену, потруди се да савладаш све препреке како би дошао до Рима. Тамо пред благочестивим мужевима по суштој истини откриј све што се догађа у нашим крајевима и не престај да молиш док они не устану против непријатеља вере и потпуно не одбаце новоуведено учење“. Стефан је пошао у Рим, где је позивао римски сабор на заштиту истине гажене од стране монотелита. Свети Софроније се упокојио око 640. године.
По смрти светог Софронија велики подвиг служења православљу на Истоку преузео је свети Максим Исповедник, који је много пропатио због исповедања две воље у Христу Исусу. Свети Максим је на Ираклијевом двору заузимао високу дужност државног секретара. Император је веома ценио његов таленат и знање. Када се касније постригао у монаштво, свети Максим је постао игуман једног од Константинопољских манастира. Са појавом монотелитства, свети Максим је напустио Константинопољ, где су покровитељи лажног учења били цар и патријарх; живео је делом у Африци, делом у Риму, посветивши ce у потпуности борби против јереси. Нарочито је значајна делатност светог Максима на заштити православља у Африци; ту је, по речима писца његовог житија, „(и саме епископе) утврђивао у вери, поучавао их и уразумљивао, јер иако су га они превазилазили чином, по мудрости су били далеко испод њега“. Ту, у Африци, 645. године је дошло до чувеног јавног расправљања између светог Максима и Пира, бившег Константинопољског патријарха, заштитника монотелитства. Свети Максим је однео одлучну и блиставу победу над монотелитством, оличеним у Пиру, што је снажно допринело утврђивању православља у Африци.
Свети Максим се није сам подвизавао за истину. Истовремено, а понекад и заједно с њим, деловао је и свети папа Мартин. Пошто је раније био папски повереник у Константинопољу, свети Мартин се на месту рођења монотелитства добро упознао са суштином јереси и делима монотелита. Стога не изненађује што је он, када је постао папа, био делатан борац против јереси. Године 648. свети Мартин у Латерану, у Риму, сазива многољудни сабор који је издао 20 правила против монотелита, утврдивши учење о две воље и два дејства у Христу, осудивши Константинопољске монотелите, почев од Сергија, као и два императорска указа: „Изложење“ и „Образац“. У то време у Рим је стигао Олимпије, нови Равенски егзарх, који је у име императора управљао Италијом. Олимпије је имао наредбу императора да све натера на прихватање „Обрасца“, а за папу му је било наређено да га ухапси у случају да се супротстави. Но Олимпије, покренувши сам побуну против императора у Италији, наредбу није извршио. Године 653. у Рим је са великом војском ушао нови егзарх, Теодор Калиопа. Свети Мартин је био болестан и, предосећајући несрећан крај, сакрио ce у храму Спаситеља. Сазнавши од клирика, који су по папиној заповести дочекали егзарха на улазу у град, да је папа болестан, Калиопа је изјавио да жели да га у недељу ујутро посети. Мноштво хришћана сабрало се на недељном богослужењу у храму где се налазио болесни папа. Калиопа, који је рачунао да ће на силу да ухвати папу, побојао се народа и стога одложио своју посету изговарајући се умором од пута. У понедељак је Калиопа са мноштвом војника ушао у храм, пошто је претходно извршио претрес и уверио се да у њему нема оружија и камења које је, како је егзарху било дојављено, сакупио папа. „Бука оружија разлеже се на месту молитве“. Калиопа је папи објавио императорову заповест, према којој је свети Мартин требало да буде ухапшен и послат у Константинопољ, а његова катедра да остане упражњена. Из храма су светог Мартина преместили у двор под стражу. Папино одвођење у притвор изведено је уз громко и неустрашиво клицање клирика: „анатема ономе ко мисли да је папа издао или намеравао да изда веру; анатема ономе ко не остане у правој вери, чак и онда ако би због остајања у правој вери морао да се суочи са смрћу“. Метеж је био тако силан, да је Калиопа ради смиривања ситуације био принуђен да објави како се на Истоку држе исте вере као и у Риму. Многи клирици су из љубави према светом Мартину клицали: „идемо с њим, с њим ћемо умрети“, изражавајући тако жељу да свуда следе папу. Калиопа је поново обећао да ће са папом моћи да пође свако ко то буде желео. А онда је тајно извео папу из Рима и ставио га на брод на коме је болесни папа морао много да се намучи; са њим се ту нашло тек неколико служитеља. Пут до Константинопоља је за папу био веома дуг и повезан са многим тешкоћама. Целу годину он је проживео у једној гостионици на острву Наксос, и за све то време, па и то као чин нарочите милости, допустили су му да ce свега три пута умије. Римске клирике који су долазили у посету папи и доносили страдалнику најнужније потрепштине, стражари су срамно и нечасно терали, узимајући за себе то што су они доносили светом Мартину. У септембру 654. године папа је доведен у Константинопољ. Уз подсмехе и поруге послат је у градску тамницу, где је у најтежим условима био затворен 93 дана. Због болести он је морао често да се пере, али током првих 47 дана заточења нису му давали ни хладну, а камоли топлу воду. Након 93 дана проведена у тамници позван је на суд, где су услед крајње телесне слабости морали да га донесу на носилима. Судије су и поред тога захтевале да исказ даје стојећи, а саслушање су почели питањем: „несрећниче, какво ти је зло починио император?“ Папа је ћутао. Тада су доведени лажни сведоци који су недужног папу оптужили за учешће у завери егзарха Олимпија против императора. Када је свети Мартин, не желећи да буду погубљене душе лажних сведока које су намеравали да доведу да се закуну, почео своје објашњење речима: „у то време био је састављен ‘Образац’ и послат од императора у Рим“, судије су га прекинуле: „не говори ништа о вери, јер ми смо и сами хришћани и православни“. На то је папа изјавио: „чините са мном шта хоћете, и што пре, то боље; зна Бог да не можете веће добро да ми учините, него да ми главу мачем одсечете“. О ономе што се догодило на суду известили су императора, који је заповедио: да се са светог Мартина свуку првосвештеничке одежде и да се преда на кажњавање. Са папе су јавно скинули ознаке првосвештеничког достојанства при чему су му поцепали чак и доњу одећу, тако да је остао полунаг. Затим су му око врата ставили жељезни оков и тако су га, у пратњи војника са исуканим мачем, провели кроз улице Константинопоља у тамницу. Ту је услед велике хладноће свети Мартин готово умро. Али Господ му није досудио да буде погубљен мачем. У време суђења светом Мартину патријарх Константинопољски Пир лежао је на самртном одру. Император Констанс је дошао да га обиђе и обавестио га је да је одлучено да ce папа казни. Пир је на самрти молио да се светом Мартину подари живот јер је знао да папа неупоредиво више жели смрт. После 85 дана проведених у другој тамници, папу су послали у прогонство у Херсон на Криму, где је стигао маја месеца. Овде, међу варварима, свети Мартин је трпео тешку муку, немајући чак ни хлеба. Уз та физичка страдања трпео је и душевна, јер је био напуштен од стране својих пријатеља и сродника из Рима, који су се услед ропског страха пред императором очигледно плашили односа са прогнаним папом: „запрепашћен сам пише папа у једном писму својим пријатељима у Константинопољ равнодушношћу мојих пријатеља и сродника јер су потпуно заборавили на моју несрећу. Изгледа да не желе да знају чак ни то да ли још постојим на свету или не. Ако римска црква и нема новца, ипак је, по благости Божијој, богата хлебом, вином и свим оним што је неопходно за живот“. „Надам се писао је такође папа у другом писму милосрђу Божијем, да ће мој животни пут ускоро доћи до циља који му је од Бога одређен“. Нада светог Мартина се испунила у септембру 655. године починуо је у Господу.
Са папом Мартином у Риму је био ухваћен и свети Максим Исповедник, који је, као и свети Мартин, био подвргнут страдањима за веру. Тек што је брод, на коме се налазио свети Максим, упловио у Константинопољску луку (септембар, 654. године), појавио се одред наоружаних војника: уз грубо вређање, војници су одвукли светог Максима, босог и полуодевеног, у мрачну тамницу. Одатле су га више пута позивали на суд, али судије, ни поред свих својих лукавих смицалица, нису могле да га наведу на монотелитство: „Чините са мном што год хоћете изјавио је свети Максим јер онај ко поштује Бога, као ја, не боји се увреда и неправде од људи“. Тада је било одлучено да ce постигне макар и само спољашња сагласност монотелита са светим Максимом. Њему је било предложено да потпише следеће исповедање вере, које је заједно са монотелитским, садржало и православно учење: „исповедамо у Христу две воље и два дејства услед разликовања природа, и једну вољу и једно дејство услед њиховог сједињења“. Свети Максим је одбацио ово исповедање, због чега је био послан у унутрашњост Тракије. Одатле га, после неког времена, поново доводе у Константинопољ и смештају у један манастир. Следећег дана дошли су му два патриција, Епифаније и Троил, и епископ Теодосије. Троил је светог Максима обавестио да су дошли да му пренесу вољу императора: „кажи нам најпре, хоћеш ли испунити вољу императора или не?“ питао је Троил. Свети Максим је под заклетвом обећао да ће испунити све што „господар заповеди по питању ствари овог света“. Тада је патрициј Епифаније рекао: „ево шта ти господар наређује: пошто се цео запад и они на истоку, који су увучени у саблазан, позивају на тебе, стварајући немир и нереде и не желе да у стварима вере имају општење са нама, нека те уразуми Господ да прихватиш ‘Образац’ који смо издали и да ступиш у општење са нама. Тада ћемо ти лично поћи у сусрет, отворено пред свима ћемо те поздравити, пружићемо ти нашу руку, са чашћу и славом увешћемо те у Велику цркву (Св. Софија), поставићемо те на наше императорско место, заједно ћемо слушати литургију и причестити се Телом и Крвљу Христовом, а потом ћемо те прогласити за нашег оца, и биће радост не само у овом граду него и у целом хришћанском свету. Јер смо тврдо уверени да када ти ступиш у општење с нама, онда ће нам прићи сви, који су ради тебе и под твојим руководством отпали од општења“. Свети Максим је одговорио: „заиста ме све силе небеске неће убедити да учиним то што ви предлажете, јер какав ћу одговор дати, не Богу, него својој савести, ако ради пусте славе и људског мишљења одбацим спасоносну веру?“ После оваквог одговора, патрицији су бесно скочили на њега; гурнули су храброг исповедника на под, тргали га рукама, ударали ногама и читавог га попљували. Када је епископ Теодосије зауставио њихову нечовечност, патрицији су почели да се изругују светом Максиму и да га вређају, хвалећи се, при том, својом православношћу. Тако су њихови преговори са светим Максимом завршени неуспехом, и он је поново пошао у прогонство. Дуго се исповедник мучио у заточењу. Но, и то је било мало за ненаситу злобу мучитеља: свети Максим је поново доведен у Константинопољ и предат у полицију. Ту су га тукли воловским жилама, до корена су му одсекли језик, одсекли су му десну руку и тако унакаженог провели га кроз све квартове Константинопоља. После тога, свети Максим је био прогнан у Колхиду, где је и окончао свој страдалнички живот.
Наредних готово пола века у Цркви је трајала борба монотелитства са православљем, но црквено јединство није постигнуто. Напуштањем путева насиља од стране светске власти, који нису својствени Цркви, остало је да се ствар реши у њој самој и да се тако дође до мира, што је и учинио Констансов наследник, император Константин Погонат, који је одлучио да сазове „очи Цркве свештенослужитеље, да би размотрили истину“.
Свест о неопходноости сазивања васељенског сабора ради решавања питања монотелитства сазрела је код императора Константина Погоната углавном под утицајем наговарања од стране патријарха Константинопољског, Теодора. Трудом императора сабор је отворен 680. године. Међу оцима сабора најистакнутији по своме положају у Цркви, или положају онога кога су представљали, били су: Георгије, патријарх Константинопољски, Макарије, патријарх Антиохијски, презвитер Петар, представник Александријског патријарха, и презвитер Теодор, представник Јерусалимског патријарха. Император ce по обичају обратио римском папи Домну са захтевом да на сабор пошаље представника папског престола: „молимо писао је император да пошаљете одговарајуће и способне мужеве који познају богонадахнута Писма и поседују беспрекорно знање догмата, мужеве који би са собом донели неопходне књиге“. Императорова посланица није затекла Домна међу живима: примио ју је његов наследник Агатон. Шаљући своје представнике на сабор, папа је у Константинопољ писао да не може да пошаље учене људе, како је тражио император, јер ситуација у Риму у то доба није погодовала развоју науке[1]; код својих представника, презвитера Теодора и Георгија и ђакона Јована папа је истицао углавном дубоку веру. Пред крај сабора било је присутно до 153 епископа и њихових заменика[2]. Првим заседањима, и на десетак каснијих, присуствовао је и сам император са 13 чиновника, патриција и конзула. Сабор је трајао готово годину дана[3].
Делатност сабора је у суштини била усредсређена на два главна питања: 1) темељно истраживање лажног учења монотелита и 2) излагање православног учења, усмерено против монотелитске јереси.
Саборска заседања отпочела су обраћањем папиних изасланика: „пре неких 46 година, предстојатељи овог царског града Сергије, Павле, Пир и Петар, као и Кир, који је био предстојатељ у Александрији, и Теодор, који је био епископ града Фарана, и други, њихови следбеници, увели су неке нове изразе, противне православној вери и тако су проузроковали немир у Васељенској Цркви, исповедајући и учећи да је у домостроју оваплоћења Једнога од Свете Тројице, Господа нашег Исуса Христа, једна воља и једно дејство. Много пута је наш апостолски престол, вама заиста одан, одбацивао ово учење, потом је и молио, но све до сада никако није успео да их одврати од таквог злославног мишљења; стога молимо вашу боговенчану моћ: нека представници најсветије Константинопољске цркве кажу одакле су се појавиле те новотарије?“ Одговор папиним изасланицима император је препустио Макарију, патријарху Антиохијском, који је на сабору иступао као ватрени присталица монотелитства. Уосталом, у почетку сабора помало разумевања за Макарија показивао је и патријарх Константинопољски, Георгије. Извршавајући императорово наређење, Макарије је папиним изасланицима одговорио не само у своје име него и у име Антиохијске и Константинопољске цркве: „ми нисмо ништа ново уводили у учење, него како је примљено од Васељенских сабора и уважених светих отаца, такође и од предстојатеља овог светог града, Сергија, Павла, Пира и Петра, такође и од Хонорија, бившег папе древног Рима, и Кира, бившег папе Александријског, то јест о вољи и о дејству, тако смо и поверовали, верујемо и проповедамо и спремни смо да до краја останемо у томе“. Император је од Макарија захтевао да доказима поткрепи истинитост тврдње да се монотелитско учење које је он ширио темељи на „светим васељенским саборима и уваженим светим оцима“. Стога су на сабору почели да читају дела Трећег и Четвртог Васељенског сабора, на којима је решавано питање о две природе у личности Богочовека. Када је презвитер Стефан, ученик патријарха Макарија, из дела Ефеског сабора почео да чита поучну реч светог Кирила Александријског императору Теодосију и када је дошао до следећег места: „непоколебиво утврђење нашег царства јесте Сам Господ Исус Христос; кроз Њега цареви царују и моћни чине правду, јер је воља Његова свемогућа“, Макарије је, истичући овај последњи израз, узвикнуо: „ето, господару, доказао сам да је у Христу једна воља“. Сабор је преко папских изасланика и неких епископа одбацио такво неправилно тумачење израза светог Кирила: „на темељу управо прочитаног текста Макарије преувеличано и неосновано држи да је у двема природама Исуса Христа Божанској и људској једна воља. Свети Кирило је ове речи написао имајући у виду само Божанску природу Христову, која је код Њега заједничка са Оцем и Духом Светим, те је стога и свемогућа. Говорећи о Божанској природи Исуса Христа, Кирило је и вољу која припада тој природи назвао свемогућом. Овде није реч о томе да ли су у Христу једна или две воље“. Затим су неометано прочитана дела Ефеског сабора и тиме је закључено прво заседање. На другом заседању које је, као и прво, протицало у присуству императора, читана су дела Четвртог Васељенског сабора, при чему је опет дошло до спорења између отаца сабора и Макарија, патријарха Антиохијрког. Када је међу делима Халкидонског сабора читана посланица папе Лава Великог, папини изасланици су пажњу отаца зауставили на следећим његовим речима: „и једна и друга природа у узајамном деловању откривају енергије које су им својствене. Логос дејствује онако како је својствено Логосу, тело онако како је својствено телу; једно од њих блиста чудесима, друго бива подвргнуто унижењима“. „Свети Четврти сабор приметили су изасланици поводом прочитаних речи из посланице прихватио је ту посланицу као утврђење православља и осуду сваке јереси. Шта поводом овога имају да кажу најпоштованији Макарије и богољубазни мужеви који су његови истомишљеници?“ „Ја не исповедам два дејства одговорио је свети Макарије не скривајући своје јеретичко мишљење и не мислим да је свети Лав ту говорио о два дејства“. „Ти држиш питао је император да је он исповедао једно дејство?“, „Ја не говорим о броју узвратио је Макарије него, следујући светом Дионисију, Његово (тј. Христово) дејство називам богомужним“. „Како схваташ богомужно дејство?“ „Не сматрам за потребно да одговорим“ уздржао се од објашњења Макарије.
На следећем заседању била су читана дела Петог Васељенског сабора. Овде су оци сабора установили неаутентичност докумената којима су се, као документима од првостепеног значаја, служили монотелити да би доказали исправност свога учења. Такви документи, који су у себи крили монотелитске идеје, били су: посланица патријарха Константинопољског Мине папи Вигилију под насловом: „Минина реч Вигилију о томе да је у Христу једна воља“, као и два дела папе Вигилија адресирана на императора Јустинијана и његову супругу Теодору. У тим делима се, између осталог, каже: „анатемишемо и Теодора, бившег епископа Мопсуестијског, као онога који је свагда туђ Цркви, зато што није исповедао да оваплоћени Бог-Логос, тј. Христос има једну природу, једно лице и једно дејство. Саборски оци су неаутентичност посланице патријарха Мине показали на основу следећих чињеница: 1) патријарх Мина је умро шест година пре Петог Васељенског сабора; 2) Минина посланица налазила се на прва три листа саборских дела, који по рукопису нису били налик на остале, и при том је на њима недостајала нумерација, која почиње од четвртог листа, што и јесте почетак аутентичних аката Петог Васељенског сабора; одатле следи потпуно исправан закључак да прва три листа, ненумерисана и различита по рукопису, нису у саборска дела унесена истовремено када и преписи аутентичних аката, него касније; 3) у библиотеци Константинопољског патријарха налазио се регистар Мининих посланица у коме није била забележена посланица папи Вигилију. Сличне ствари оци сабора су приметили и у односу на посланице папе Вигилија упућену Јустинијану и Теодори. Списи папе Вигилија представљали су нарочиту целину засебан том у оквиру дела Петог Васељенског сабора, и имали су посебну нумерацију страна. Петнаести лист из тога тома био је, како је показало испитивање, истргнут и замењен новим, који није имао ни ваљану нумерацију. Како је дошло до фалсификата?
Оци сабора су пажљивим истраживањем открили тужну истину да кривотворени уметак у дела Петог Васељенског сабора потиче од патријарха Антиохијског, Макарија. Један од чланова сабора, епископ Селеукијски, изјавио је да је раније од неког војног заповедника Филипа добио примерак дела Петог Васељенског сабора у коме су се налазила неаутентична дела папе Вигилија. Из објашњења које је тада добио од Филипа, епископ је сазнао да се тај примерак саборских дела налазио у рукама презвитера Стефана, Макаријевог ученика. У рукопису којим је кривотворено дело писано, епископ је препознао њему добро знан рукопис монаха Георгија, такође Макаријевог ученика. Као потврду своје изјаве епископ је сабору показао и сам примерак дела са изменама. Поменути монах Георгије био је позван на сабор. Ту је на захтев отаца открио да кривотворена места у делима Петог Васељенског сабора, колико је њему познато, потичу од Макарија и Стефана: када се између Константинопољског патријарха Теодора и Макарија појавио спор о вољама у Христу, Макарије је почео са преписивањем Вигилијевих посланица које је тобоже нашао у патријаршијској библиотеци. Њих су потом Макарије и Стефан уметали у све преписе дела Петог Васељенског сабора који су им долазили до руке. Из њихових руку је, између осталих, потекао и онај примерак дела који је преко војног заповедника Филипа дошао до поменутог епископа Селеукијског. Георгије је уједно признао да ce по налогу патријарха Макарија и сам бавио кривотворењем Вигилијевих дела. Један клирик је још показао да су поменуте кривотворине биле начињене и у једном латинском примерку дела Петог Васељенског сабора. После ових сведочења која су уклонила сваку сумњу по питању кривице патријарха Макарија и његових ученика, сабор је објавио анатему: 1) оних који су кривотворили дела и 2) самих кривотворина.
Управо завршено читање дела Трећег и Четвртог Васељенског сабора показало је да у њима, како се и могло очекивати, нема учења о једној вољи и једном дејству у Лицу Господа нашег Исуса Христа. Када је на то било указано патријарху Макарију и његовим истомишљеницима који су штитили монотелитску јерес, они су од императора и сабора тражили одлагање расправе како би представили сведочанства из дела светих отаца који су тобоже развијали монотелитско учење. Император им је дао одлагање до следећег заседања. Истовремено Константинопољски патријарх Георгије и чланови његовог синода молили су императора да упозна сабор са посланицама које су биле адресоване на сабор „како од самог папе, тако и од његовог сабора“. Император је обећао да ће на следећем, четвртом заседању да испуни и ту молбу. Ово заседање је заправо у потпуности и било посвећено читању посланице папе Агатона, као и друге посланице која је заједно са њом стигла од римског сабора кога је чинило 125 епископа потчињених папи.
Посланица папе Агатона представља једно од најзначајнијих богословских дела VII века. Она нарочито снажно и јасно развија православно учење о две воље и два дејства у Христу, те је стога и имала одлучујући утицај на оце Шестог Васељенског сабора приликом састављања православног исповедања вере у односу на ово спорно питање. У саборским „делима“ без увијања се каже да су оци ову посланицу папе Агатона дочекали „раширених руку“, јер „објашњава тајну богословља“. Посланица је била написана на латинском језику; стога је за оце сабора који тај језик нису знали била преведена на грчки од стране императоровог секретара и саветника Диогена. Главне мисли овог дела од изузетног значаја своде се на следеће: Након увода о поводима који су папу подстакли да састави посланицу и о разлозима који су довели до кашњења изасланика на сабор, а затим и кратког излагања учења о Светој и Нераздељивој Тројици, папа прелази на главни садржај посланице учење о Богу-Логосу. „Следујући еванђелском предању пише папа ми у једном истом Господу Спаситељу нашем Исусу Христу исповедамо све двојако, тј. исповедамо у Њему две природе, Божанску и људску; исповедамо такође да свака од Његових природа има природна својства: Божанска има сва божанска својства, људска сва људска, изузев греха. Исповедајући две природе, две природне воље и два природна дејства у једном Господу нашем Исусу Христу, ми не учимо да су она противна и супротстављена једно другом, не учимо да су она раздељена као на два лица или ипостаси, него говоримо да један исти Господ наш Исус Христос има у Себи како две природе, тако и две природне воље и два дејства, тј. Божанско и људско, да Божанску вољу и дејство Он има од вечности заједничке са Оцем Који му је једносуштан, док су људска воља и дејство примљене у времену, од нас, заједно са нашом природом“. „Да би се смисао тог истинског исповедања наставља папа наводећи основе од којих полази открио умовима ваше побожности из богонадахнутог учења Старог и Новог Завета, Сам Господ у Својим Светим Еванђељима открива у Себи час људска, час Божанска својства, час и једна и друга заједно и тако Своје верне учи да верују да је Он истински Бог и истински човек“. Наводећи затим Спаситељеве речи: Оче Мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова, папа их прати следећим тумачењем из посланице светог Амвросија Грацијану: „воља коју је Он назвао Својом, јесте моја, јер је Он као човек узео патњу моју и говори као човек и зато је рекао: али опет не како Ја хоћу, него како Ти! Та патња коју је Он примио мојом природом која је способна за страдање, јесте моја патња“. Даље папа наводи сведочанства из дела светог Атанасија Великог, блаженог Августина, светог Амвросија Миланског, светог Григорија Богослова; из тих сведочанстава види се да по учењу поменутих отаца свака од природа у Христу има своје сопствено, њој својствено хтење, тј. Божанско или људско. Треба сматрати да услед ипостасног сједињења природа и једно и друго хтење припадају једном истом Господу нашем Исусу Христу. Ради боље потврде ове истине, папа буквално наводи Орос вере Халкидонског сабора, а за њим и сведочанство Петог Васељенског сабора. Сведочанства ових васељенских сабора су, строго говорећи, утрђивала само ту истину да у сједињењу природа у Христу није уништена њихова различитост. Али, полазећи од те истине, папа је расуђивао овако: „Ако разликовање природа Господа нашег Исуса Христа није уништено ни на који начин, онда је неопходно да то разликовање сачувамо у свим својствима. Јер онај ко је учио да се различитост не уништава ни на који начин, самим тим је показао да се ова различитост мора сачувати у сваком погледу. Но ако јеретици и њихови следбеници признају једно хтење и једно дејство, каква онда ту разлика може да буде прихваћена? Када тврде да је у Њему једна воља, онда би морали да признају да је она или божанска или људска, или састављена и из једног и из другог, смешаног и сливеног, или да признају да Христос има једно хтење и једно дејство, које проистиче из једне сложене природе. У сваком случају овде се уништава разликовање природа после чудесног сједињења, разликовање које су утврдили свети сабори и заповедили нам да га чувамо“. За овим следе нова сведочанства из дела светих Григорија Богослова, Григорија Ниског, Јована Златоуста, Кирила Александријског, Иларија, Атанасија Великог, Дионисија Ареопагита, Амвросија, папе Лава Великог. Окрећући се тражењу извора лажног учења монотелита, папа налази да оно води порекло од јеретичких дела Аполинарија[4], Севера79, Несторија[5], Теодосија Александријског[6]. Прелазећи на ближе време, папа пише: „Погледајмо на којим је узорима настало ново учење и на чији се ауторитет ослања. Кир Александријски у седмој глави својих излагања вели: ‘један исти Христос и Син, по сведочанству светог Дионисија, једним богомужним дејством савршава и божанска и људска дела’. Теодор, бивши епископ Фарански, у посланици Сергију, епископу Арсинојском, каже: ‘пошто је Спаситељ један и исти, онда је једно и Његово дејство, будући да је (Он) целовит’. Сергије Константинопољски у посланици Киру Александријском вели: ‘Ви сте рекли да један исти Христос једним дејством савршава и божанска и људска дела, и то сте благочестиво изложили’. У своме ‘Изложењу’ и у другим делима он такође тврди да Господ наш Исус Христос има једно хтење, и свако божанско а уједно и људско дејство. У догматској књизи и у потпису ‘Изложења’ Пир исповеда једно хтење у Христу. Павле, Пиров наследник, у посланици папи Теодору (Агатоновом претходнику) исповеда да Христос има једно хтење; његов наследник Петар у посланици папи Виталијану исповеда како он признаје и једно и два хтења, и једно и два дејства у домостроју оваплоћења“. Поводом овакве јереси константинопољских патријараха папа кличе: „Ко се не ражалости и не гледа са страхом овакве замке које прете људском животу, ко се са унутарњим вапајем не обрати источнику милосрђа Богу са молитвом за избављење од ђавољих подвала, које су свуда припремљене како би завеле људски ум, када види како су људи који су се сматрали достојним славе због свог великог знања пали у мреже јеретричке заблуде и при том показују да су непостојани и колебљиви и у самој заблуди (под колебањем се подразумева то што су се неки од лажних учитеља изражавали и овако и онако, тј. што су час исповедали једну вољу, час две, час једно дејство, час два). Дакле, нека ваше од Бога постављено величанство оком унутарњег расуђивања пажљиво размотри које од тих учитеља треба да следи хришћански народ и чије учење треба да прихвати, када они све остале а и један другог узајамно предају осуди“. Папа посланицу завршава следећим речима: „Уверени смо да није остало ништа тамно и двосмислено што би могло да представља препреку за уразумљење оних који су следили проналазаче новог учења. Јер је зато пред очи и постављена сладост духовног познања којом одишу изреке отаца, и зато је приметан одвратни јеретички смрад који заслужује презир свих верних приметан је зато што се показало да су проналазачи новог учења следбеници јеретика, а не светих отаца. Пошто је настојањем Божијим пред очима ваше побожности засијала истина и показала се лаж, остаје да благочестивим милостима вашег боговенчаног милосрђа истина не буде лишена своје светлости, добивши венац победе, и да се нова заблуда, њени изумитељи и следбеници, подвргну казни коју њихова гордост заслужује. Дакле, ако је предстојатељ Константинопољске цркве сагласан са тим да заједно са нама држи и проповеда ово неповређено апостолско правило вере, онда ће настати велики мир за оне који љубе Име Божије. Ако пак он (Боже сачувај) више жели да чува новину коју су други недавно увели, онда нека размисли какав ће одговор због такве немарности дати на Божанском суду Христовом. Молим, најпобожнији и најмилосрднији Августе, а заједно са мојом маленкошћу моли и свака душа хришћанска, да допустите некажњен говор и слободно право за свакога ко жели да говори и штити своју веру, како бисмо остатак свога живота сви једнодушно прослављали ваше императорско величанство због таквог неизрецивог добра и како бисмо једнодушно изливали непрестане молитве Христу Господу за целовитост и уздизање ваше најмужевније власти. Нека највиша благодат сачува власт побожних господара и нека им покори све народе“. Након ове посланице папе Агатона била је прочитана њој приложена посланица епископског сабора у Риму, која у суштини понавља посланицу Римског првосвештеника.
Одмах по читању посланица из Рима, император је подсетио Макарија Антиохијског на обећање да ће сабору представити сведочанства светих отаца о једној вољи у Лицу Господа Исуса Христа. Макарије и његови истомишљеници су на следећем заседању сабора поднели два свитка под насловом: „Сведочанства светих отаца који су учили о једној вољи Господа нашег Исуса Христа, која је такође воља Оца и Светог Духа“. Два заседања била су посвећена читању ових свитака. На трећем заседању које је уследило, оци сабора су читали трећи свитак који је Макарије још поднео и који је био насловљен овако: „Даља сведочанства о вољи“. Када је било завршено читање и тог трећег свитка, Макарију Антиохијском су понудили да каже још нешто као допуну. Но Макарије је одговорио: „Сматрамо господару, да су сведочанства светих и уважених отаца која смо већ представили довољна, и не желимо ништа да додамо“.
Тада су папини изасланици приступили оповргавању доказа Макарија Антиохијског и његових присталица. Изасланици су пошли од следеће изјаве: „богољубазни Макарије и његове присталице: Стефан, ученик Макаријев, Петар, епископ Никомидијски и Соломон, епископ Кланејски, никако нису доказали једну вољу и једно дејство у домостроју Господа нашег Исуса Христа. Но они су искривили и сама сведочанства која су представили вашој побожности и светом сабору. Као сведочанства о једној вољи у домостроју оваплоћења Господа нашег Исуса Христа, они су изнели она сведочанства која се односе на учење о једној вољи Свете Тројице, док су сведочанства која се тичу ствари и која се заиста односе на домострој оваплоћења Господа нашег Исуса Христа искривили по смислу и у изразима. Зато молимо вашу побожност да се из уважене патријаршије овог царског града донесу аутентични текстови представљених отачких сведочанстава, и да се упореде са свицима које су они донели, те ћемо показати какву су измену начинили у тим текстовима. Имамо свитак који садржи многобројна сведочанства светих и уважених отаца која јасно показују да су у домостроју Господа нашег Исуса Христа две природне воље и два природна дејства, несливено и нераздељиво, а имамо такође и јеретичка сведочанства која говоре о једној вољи и једном дејству и погодују учењу Макарија, богољубазног архиепископа Антиохијског и оних који се налазе с њим; молимо да се све то прочита пред вашим благочешћем“.
Сведочанства из дела отаца Цркве „која јасније од светлости показују две природне воље и два природна дејства у домостроју спасења Господа нашег Исуса Христа“ изасланици су представили на следећем заседању. После објављивања тих сведочанстава на сабору, папини изасланици су изјавили: „нашли смо и могли бисмо да предочимо и многа друга сведочанства; но да не бисмо замарали ваш богопоучавани слух, сматрамо да су за доказивање истине довољна и наведена сведочанства“. „Молимо вашу богоутврђену одважност обратили су се затим изасланици императору да пита Георгија, архиепископа Константинопољског, и њему потчињени сабор, а такође и Макарија, архиепископа Антиохијског, и њему потчињене епископе, да ли су сагласни са садржајем две прочитане посланице, тј. са садржајем посланице најсветијег Агатона, папе апостолског престола древног Рима, и са садржајем посланице њему потчињеног сабора?“ Као одговор на то Георгије и Макарије су молили да се издају копије посланица, како би упоредили „сведочанства светих и уважених отаца која су ce у њима налазила са књигама (Константинопољске) патријаршије“, обећавајући истовремено да ће дати одговор „на следећем заседању“. На том следећем заседању патријарх Константинопољски Георгије је на питање отаца сабора о његовом односу према посланицама папе Агатона и његовог сабора епископа, одговорио овако: „видећи сву снагу посланица које су упућене како од најсветијег Агатона тако и од његовог сабора, и упоредивши их са књигама светих и уважених отаца које се налазе у поштованој патријаршији, нашао сам да су сва сведочанства која се налазе у поменутим посланицама сагласна, и да се ни у чему не разликују од књига светих и уважених отаца, стога се саглашавам са тим посланицама, тако исповедам и верујем“. Сличне изјаве дали су и епископи потчињени патријарху Георгију.
Но, када су патријарха Макарија питали за његово исповедање по питању воље и дејства у Христу, он је без устезања изјавио: „ја кажем да у домостроју оваплоћења Господа нашег Исуса Христа нису две воље и два дејства, него једна воља и богомужно дејство“. Сабор је захтевао да Макарије своје јеретичко учење потврди доказима. Макарије се позвао на свој свитак, који је раније предао императору. Сабор је заповедио да се прочита тај врло опширан свитак који је садржао патријархово јеретичко „исповедање“. Суштина тог исповедања види се из садржаја потписа који се под њим налази: „Макарије, милошћу Божијом епископ Теопољски[7], који је диктирао сву горенаведену основу православља сагласно излагању пет Светих и Васељенских сабора. и поименце навео много светих уважених отаца који су по мери својих снага објашњавали да је у Господу Исусу Христу, Богу нашем, једна воља и да нам је Он показивао своје богомужно дејство, (Макарије) који је унутарње убеђен и исповеда да је безбожно да се говори да су у једном истом Христу Богу нашем тобоже две воље“. Када је „исповедање“ било прочитано, император и сабор су предложили:
„Нека најбогољубазнији Макарије објасни исповеда ли он две природне воље и два природна дејства у домостроју оваплоћења Христа Бога нашег“.
„Нећу рећи одговорио је Макарије да су у домостроју оваплоћења Господа нашег Исуса Христа две природне воље и два природна дејства, чак ни ако бисте ме исекли на ситне делове и бацили у море“.
Сабор је приступио брижљивој провери сведочанстава из дела која је Макарије представио сабору, при чему се показало да је Макарије сведочанства из отачких дела. у циљу заштите свога јеретичког учења, па макар та заштита била и несавесна, наводио или у непотпуном или у измењеном облику. Да би суд о јереси патријарха Макарија био потпуно непристрасан, сабор је у разматрање узео и друга његова дела, за која се такође показало да су испуњена лажним учењем. Затим су биле сачињене осуде. За све време разматрања дела патријарха Макарија и јеретичких мисли које су ce у њима налазиле, оци сабора су му се обраћали саветујући га да исповеди две природне воље и дејства у Христу, но патријарх Макарије је, како кажу саборски акти, „истегао врат, лице учинио непокретним, живце као да су од гвожђа, уши заградио да не слушају, срце оставио упорним у непослушности закону“. Видећи такву тврдоглавост јеретичког патријарха, сабор га је испрва лишио омофора (који је ознака епископрког достојанства), да би потом донео следећу осуду:
„Божанско правило никако не дозвољава да на учитељском престолу седи Макарије, који је остарио у догматима безбожности, који не само да је сав христољубиви народ испунио тајном изопаченошћу и кривотворио сведочанства светих и славних отаца, него је путем својих писама и посланица узнемирио све људе од истока сунца до запада, те је праведно и законито лишен светитељског (епископског) одјејанија“.
Свргнути патријарх био је анатемисан, при чему су оци сабора одлучили да моле императора да га прогна из Константинопоља. Уместо Макарија на патријаршијски престо Антиохије био је изабран Теофан, који је потом у својству Антиохијског патријарха узео учешће у наредним пословима сабора.
У лицу патријарха Макарија од стране отаца сабора био је осуђен главни заштитник и ослонац монотелитске јереси. Но, до краја саборске делатности оци сабора су имали посла још и са мање познатим присталицама јереси, које су добровољно долазиле на сабор ради заштите свога лажног учења. Од тих спорова са појединачним монотелитима, пажњу заслужује расправа са монахом Полихронијем.
На крају једног од последњих саборских заседања, епископ Прусијадски, Дометије, јавио се сабору да неки свештеномонах Полихроније, који дели јеретичке погледе патријарха Макарија, са успехом сеје семе погубне јереси међу простим људима, слабо упућеним у питања вере. „Није ли вашој светости угодно предложио је епископ да Полихроније дође код вас и да исказ по питању своје вере“. Сабор је одлучио да разматрање Полихронијеве ствари одложи за наредно заседање. Када су на том следећем заседању Полихронија, који је био пуштен у салу у којој је сабор заседао, упитали како он исповеда тајну оваплоћења Сина Божијег, добили су овакав чудан одговор: „исповедање своје вере даћу на гробу мртваца, уз призивање Сина Божијег да га Он васкрсне; ако мртвац не устане, онда нека сабор и император раде са мном шта год желе“. Сабор је хтео да зна какво је тачно исповедање Полихроније намерио да положи на мртваца, да би Господ овога васкрсао. Полихроније је на то одговорио: „своје исповедање положићу на мртваца и тада ћете га прочитати“. Но сабор је захтевао да хартија на којој је било Полихронијево исповедање вере буде отпечаћена и прочитана, и тек потом положена на мртваца. На хартији је било написано следеће: „ја, Полихроније, поздрављам најсмиренијег и боговенчаног императора Константина и клањам му се, као да сам у његовом присуству. Видео сам мноштво мужева у белим одеждама и сред њих мужа чију племенитост не могу описати, који ми је говорио: пожури, кажи императору Константину да не измишља нову веру и да је не прима. И кад сам ишао из Ираклије у Хрисопољ и зауставио се под жарким сунцем, видео сам мужа страшног и веома блиставог. Стао је преда ме говорећи: ко не исповеда једну вољу и богомужно дејство, тај није хришћанин. Рекао сам: то је одредио и премудри император Константин једну вољу и богомужно дејство; он је рекао: врло добро и богоугодно“. Кад је хартија била прочитана, оци сабора су Полихронију поставили два питања: је ли он написао ту хартију, и да ли баш њу жели да положи на мртваца да би га васкрсао? И на једно и на друго питање Полихроније је одговорио потврдно. Сабор је после тога дозволио Полихронију да оствари своју намеру. Тако је на великом градском тргу, недалеко од дворца, у присуству сабора, чиновника и мноштва народа, Полихроније положио своју хартију на једног мртваца кога су носили у гроб. Неколико часова хартија је лежала на мртвацу, но он није давао никакве знаке живота, тако да је Полихроније на крају био принуђен да призна: „не могу да васкрснем мртваца“. Народ је повикао: „анатема новом Симону, анатема Полихронију који саблажњава људе“. Када је немир утихнуо, оци сабора и чиновници су се изнова сабрали у сали за заседања. Сви су претпостављали да ће Полихроније неуспехом који је доживео бити подстакнут на покајање. Стога су му поново поставили питање: исповеда ли он две природне воље и два природна дејства у домостроју оваплоћења Сина Божијег? На свеопште изненађење, од тврдоглавог јеретика чуо се пређашњи одговор: „верујем онако како стоји у хартији коју сам дао да се положи на мртваца у једну вољу и богомужно дејство, и друго ништа не говорим“. „Ко је написао хартију коју си дао?“ опет је питао сабор. „Ја, сопственом руком“ наново је потврдио Полихроније. Видећи упорност непокајаног јеретика, сабор је за њега одлучио следеће: „након што је Полихроније, као свештеник и монах, до старости истрајавао у свом злом учењу, сада се дрзнуо не гледајући на наше савете у односу на његово мудровање о очовечењу Господа нашег Исуса Христа да искуша Духа Светог, те је саставио богохулну хартију, и није га било срамота да каже како ће да васкрсне мртваца када положи на њега ову хартију. Ми смо његову душу већ предали анатеми о којој говори апостол Павле, но да би се уверили и христољубиви људи од којих су раније многе обмањивали он и његови истомишљеници, дозволили смо да се јавно изврши та неостварива, безумна и дрска намера. Када је мртвац кога је он нашао био донесен на средину, у нашем присуству, у присуству највиших чиновника, као и мноштва христољубивог народа, он је положио на мртваца своје безбожно дело, како је и био намерио, и веома дуго време, колико је год хтео, стајао је код тог мртваца и шаптао за себе оно што је мислио, све док није рекао да ништа не може да учини. Стога одређујемо да он, као онај који саблажњава и обмањује народ, и као отворени јеретик, буде лишен сваког свештеничког чина и свештенослужења: јеретику Полихронију и онима који мудрују исто као и он анатема; Макарију, Стефану, Полихронију анатема: Света Тројица је оборила ову тројицу“.
У личним разговорима са јеретицима монотелитима и кроз разматрање њихових дела, сабор је оповргао све аргументе којима су монотелити хтели да заштите своје лажно учење. Сада, после разобличења монотелитске јереси, оци сабора објављују истину православља по питању које је тако дуго изазивало немир у Цркви питању сједињења две природе, Божанске и људске, у Исусу Христу.
Указавши на разлог који је до њега довео, Орос вере Шестог Васељенског сабора утврђује ауторитет претходних Васељенских сабора и наводи Никејски и Константинопољски символ вере. „Коначно стоји затим у Оросу вере за савршено познање и утврђење православне вере довољан је овај благочестиви и православни символ божанске благодати. Но, како од искона не мирује изумитељ зла, који је себи нашао помоћника у змији и кроз њу у људску природу унео смртоносни отров, тако и сада, нашавши погодне органе за остварење своје жеље, управо: Теодора, који је био епископ Фарански, Сергија, Пира, Павла, Петра, који су били предстојатељи овог царског града, и још Хонорија, који је био папа древног Рима, Кира, који је епископовао у Александрији, Макарија, који је до недавно био предстојатељ у Антиохији, и Стефана, ученика овог последњег, он није оклевао да кроз њих подстакне саблазан заблуда, посејавши новим речима у православном народу јерес једне воље и једног дејства у двема природама једног од Свете Тројице, Христа, истинског Бога нашег, (јерес) која је настојала да посредством некакве лукаве измишљотине уништи пуноћу очовечења управо Самог Господа Исуса Христа, Бога нашег, неславно уводећи да је Његово умно одуховљено тело без воље и дејства“. Полазећи даље углавном од посланице папе Агатона, a такође и од Ороса вере Петог Васељенског сабора, затим окружне посланице патријарха Јерусалимског Софронија и посланице папе Лава Великог, Шести Васељенски сабор овако изражава православно учење о вољама и дејствима у Христу:
„Сагласно учењу светих отаца, проповедамо да су у Њему (Христу) два природна хтења или воље нераздељиво, неизмењиво, нераздвојно и несливено, и два природна дејства која нису супротстављена, како су говорили безбожни јеретици, што не може да буде, него Његова људска воља уступа, не противречи и не супротставља се, већ се потчињава божанској и свемогућој вољи. Утврђујемо да су у једном истом Господу Исусу Христу, истинском Богу нашем, два природна дејства, нераздељиво, неизмењиво, нераздвојно, несливено. Признајемо две природне воље и дејства (у Христу), које се међусобно сагласно слажу ради спасења рода људског“.
Објављивање и потврђивање овог саборског одређења вере обављено је 16. септембра 681. године на свечаном заседању коме је присуствовао и император Константин. Када је император предложио оцима сабора „да свети и васељенски сабор каже да ли је Орос вере објављен уз сагласност свих епископа“, као одговор зачуло се једнодушно клицање отаца: „Сви тако верујемо, сви тако мислимо, сви смо потписали уз сагласност и одобравање, сви верујемо православно! Онима који су проповедали, или проповедају, или ће проповедати једну вољу и једно дејство у оваплоћеном Христу Богу, анатема!“ Император се оцима сабора обратио поздравном речју, изражавајући уз остало и своју увереност да саборско вероисповедање одговара истини: „ни ми ни ви нећемо избећи суд на страшном судилишту Божијем, када Он буде судио живима и мртвима, ако вам је познато да постоји било какав пропуст у вероисповедању или да је нешто у њему недоречено“. Сабор је императору одговорио словом, у коме се исказује радост због обарања јереси и утврђивања православне истине: „Старац Рим ти је распростро богонаписано исповедање; та је хартија по питању догмата ноћ претворила у дан, таму у светлост; кроз (папу) Агатона је говорио (апостол) Петар, а заједно са Сведржитељем Који царује, одлучивао си и ти, као самодржац, као богопостављен. Симони (јеретици), познати по перју одступништва, пали су са висине на којој су летели, а њихов пад представља опомену ради овога (одступништва); вера се подиже и сагласност народа обнавља ce у својој дивоти. Подиже се суние и месеи стаде у чину своме (Авак. 3,11). Подиже се сунце, то значи ваш ум се подигао према сунцу правде, чисто је погледао Најчистијег и донео нам одатле мир. Месец стаде у чину своме, то значи Црква и невеста Христова одева ce у своју лепоту, украшава се побожношћу и, потпуно обновивши чистоту православља, блиста свету трајним спокојством“.
Копије саборских дела су, како је одлучено, достављене Римском, Константинопољском, Александријском, Антиохијском и Јерусалимском патријарху. Римском папи је, осим тога, са сабора упућена нарочита посланица у којој Исток с радошћу обавештава Западну Цркву о победи вере. „Где су они који су произвели саблазан оборене јереси?“ пита између осталог посланица и одговара „скинута су покривала с лица, показане су кривотворине заводника. Вук (Макарије) је скинуо са себе (јагњећу) кожу и сада наступа као обнажен вук. Истина слави, лаж је срушена. Онај ко је сејао кукољ догмата, одлучен је. Пшеница, христољубиви народ, сабрана је у једну житницу Цркве Христове. Светлост Православља је ушла, а тама нестала из очију. Прошло је време црнине, туга се обратила у весеље, жалост у радост. Стога и ми, радујући се са црквама Божијим које су примиле благодат мира, апостолски позивамо: радујте се свагда у Господу, и опет велим paдујтe ce! (Фил. 4,4)“.
Император Константин је улагао велик напор како би Орос вере Шестог Васељенског сабора био распрострањен и како би се утврдио по целој империји. Сачуван је његов указ који је ради обнародовања био прибијен на улаз у цркву Св. Софија у Константинопољу. Овај указ садржи историју сабора и његове одлуке и завршава се оваквом одредбом: „Ко љуби Бога и жели будуће спасење, тај нека се држи ове православне вере. Онај ко не буде ревностан у љубави према Богу и презре нашу садашњу побожну објаву, тај, ако је епископ, или клирик, или ако носи монашку одећу, да буде истеран (одлучен), ако је пак из реда дужносних људи, биће кажњен конфискацијом имовине и лишењем појаса (ознака војничког достојанства); ако је племенит човек биће осуђен на прогонство из престонице и, уопште из сваког града, а поврх тога неће избећи казне ни од Страшног и Праведног Суда“.
О дубоком и побожном поштовању које су на Истоку уживала дела Шестог Васељенског сабора, може да се суди на основу следећег догађаја из времена владавине Јустинијана II, који је наследио Константина Погоната.
Аутентичан примерак аката Шестог Васељенског сабора некако је допао у руке извесних сенатора. Император је сазнао за то. Налазећи да тако велика драгоценост, какву представљају аутентични саборски акти, треба да се чува у царским рукама, император је сазвао сабор од патријараха, митрополита и епископа, уопште свих духовних лица која су се налазила у Константинопољу, опуномоћеног папиног изасланика, а позвани су и сенат, представници народа, императорска гарда и заповедници различитих области. На тој свечаној скупштини „Дела“ сабора узета су од сенатора и прочитана на сабору, а потом запечаћена предата у руке императора како би била избегнута оштећења или измене. При том је император рекао: „ове документе увек ћемо чувати нетакнуте и неизмењиве, докле је год Бог одредио нашој души да пребива у нама“.
Са делатношћу Шестог Васељенског сабора тесно је повезана делатност Пето-шестог или Трулског сабора. Његове одредбе Источна Црква поштује равноправно са одредбама Васељенских сабора. Овај сабор носи назив Пето-шести стога што су на њему била састављена правила која се тичу положаја Цркве и хришћанског живота, а која нису била састављена на Петом и Шестом Васељенском сабору. Зато он представља допуну њихове догматске делатности. Сабор је одржан 691. или 692. године, за владавине императора Јустинијана II. Његова заседања одвијала су ce у императорском дворцу у Константинопољу, у сали званој Труло, одакле и други назив овог сабора Трулски. Сабором је председавао патријарх Константинопољски, Павле. Осим њега, сабору су присуствовали Александријски, Антиохијски и Јерусалимски патријарх; представник римског папе био је митрополит Гортински (са острва Крита), Василије, који је имао пуномоћ од целе римске цркве. Укупно је било 213 отаца који су потписима потврдили саборска акта. У „поздравној речи“ императору, оци сабора овако тумаче разлог свога окупљања: „народ, раздиран и исцрпљен страдањима која долазе од разузданости, мало-помало отргнуо се од божанског стада, блуди у незнању и заборавља напредак у добродетељи, или, речима апостола: Завет и Дух благодати вређају (Јевр. 10,29). У зрелу пшеницу истине умешали су некакве остатке паганске и јудејске незрелости“. Стога је сабор морао да „свестрано испита сва средства за обраћање народа на пут спасења“, како би „по узору на пастира Христа тражио заблуделу овцу по горама, вратио је у дом Његов и убедио да чува заповести и божанске наредбе“. Да би „одвратио народ од злог и порочног понашања и обратио га бољем животу“, сабор је саставио читав низ правила (укупно 102), која су уносила ред у области 1) обављања богослужења, 2) живота клира, 3) монаха и 4) верних хришћана.
Западна Црква не признаје Правила Трулског сабора јер су неке одредбе тога сабора усмерене против обичаја и учења римске цркве. На пример: Сабор за руковођење Цркве прима 85 апостолских правила, док је Западна црква примала само 50; 13. правило је усмерено против римског учења о обавезној безбрачности свештеника; 55. правило осуђује пост суботом који је уведен у римској цркви; 82. правило забрањује употребу представе Христа као јагњета у храмовима, што је било распрострањено на Западу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. “ Може ли се од људи који живе у (сиромашном) народу – пита папа – и трудом својих руку, уз велик напор обезбеђују себи насушни хлеб, тражити потпуно познавање Светог Писма? Ми чувамо законито састављена одређења наших светих претходника и светих сабора – чувамо их у простоти срца и без икакве двосмислености. Што се тиче светске красноречивости, не мислимо да би у наше време било могуће наћи некога ко би се могао похвалити великим знањем, јер у нашим крајевима стално бесне устанци разних народа, који се час боре међу собом, час насрћу одвојено и пљачкају. Нема светске красноречивости код неуких људи“.
  2. Овде треба приметити, да је прихваћено да се код одређивања броја учесника сабора, осим оних који су лично били присутни, узима још и 125 епископа који су потписали саборну посланицу папе Агатона упућену у Константинопољ и који су заузимали катедре блиске римској цркви.
  3. Током 680. године саборска заседања одржана су: 7,10,13 и 15. новембра и 7. децембра, а током 681. године: 12-13. фебруара; 7,8, 18,20,22. и 28. марта, 4. и 26. априла, 9. августа, 11. и 16. септембра.
  4. Папа цитира следеће Аполинаријеве речи: „Једини Христос покретао се на делање само божанском вољом, услед чега и ми признајемо само једно дејство у Њему, које и у чудесима и у страдањима потиче из Његове једне сложене природе. Јер Он јесте оваплоћени Бог и као такав се исповеда“.
  5. У Несторијевом делу „Дивна поука“ постојало је овакво место: „Ми природе чувамо несливене, сједињене само вољом, а не природно; и заиста, видимо да су по једнакости достојанства оне показале једно хтење, дејство и власт“.
  6. Теодосије Александријски у делу упућеном Теодору Августу пише: „Остало је да се призна да је дејство и једне и друге природе једно – обожено; једна иста премудрост је у Једном Господу нашем Исусу Христу, премудрост својствена Богу, свезнање и знање и по Божанској и по људској природи, јер признајемо једно дејство, достојно Бога“.
  7. Теопољ је био синоним за Антиохију.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *