НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Историја цркве » СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА (ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

 

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
(ПРЕМА ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ. ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)
 

 
ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
 
Аријански немири довели су Цркву до несторијанских- до спорова о личности Богочовека, које је Црква разрешила на Трећем Васељенском сабору.
Аријанци су се за потврду својих јеретичких погледа позивали на она места из Светог Писма Новог Завета која указују на унижени положај Господа нашег Исуса Христа у време Његовог спасоносног месијанског служења људском роду: у тим изрекама Аријанци су видели доказ исправности свог богохулног учења о томе да је Син Божији испод Оца, да је потчињен Оцу. Заштитници православног учења указивали су јеретицима на то да се изреке Светог Писма у којима се говори о униженом положају Господа Исуса Христа нужно односе не на Божанску, него искључиво на људску природу Христа Спаситеља. Међутим, овај одговор, иако у суштини исправан, није искључивао могућност за настанак следеће недоумице:
„Ако је Христос једно говорио и чинио као Бог, a друго као човек, не произилази ли одатле да су природе у Христу биле раздељене, тако да су у једном лицу деловале две суштине и две раздељене воље?“ Објашњење да Божанска и људска природа у Христу Спаситељу нису биле разједињене, него да се налазе у сједињењу, изазвало је нове недоумице: ако је Христос Богочовек, тј. савршени Бог и савршени човек, како онда да се схвате она места из Светог Еванђеља где Сам Господ о Себи говори као о несавршеном? Блажени Теодорит, наводећи Спаситељеве речи да ни Он Сам не зна дан и час Свога другог доласка о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, дo Отац Мој Сам (Мт. 24,36), пропратио их је следећим питањем, које показује неопходност свеобухватног објашњења учења о односима две природе у Христу, објашњења које би одстранило сваку противречност и недоумицу: „због чега Логос носи име Премудрости, ако је подвргнут немоћи незнања?“ пита блажени отац.
Тако је аријанство довело до нових недоумица о личности Исуса Христа и изазвало несторијанске спорове. Истина, оно што је било потребно за решавање тих недоумица у многоме се већ налазило у делима светих отаца Цркве из IV века и могло је да буде сасвим довољно. Али разметљиви ум није хтео да се смири пред великом тајном оваплоћења Сина Божијег: не кажу без основа да би у Цркви вероватно дошло до нових немира, чак и да се Несторије није појавио на црквено-историјској позорници.
Несторијева домовина био је сиријски град Кесарија Германикијска на реци Еуфрат. Година рођења и то ко су били његови родитељи није познато. Свети Кирило Александријски сведочи само да је Несторије „потекао из блата, и да је порекло његово било срамно“. У младости је неколико година провео у једном манастиру близу Антиохије, да би се затим, након примања свештеничког чина, истакао као добар проповедник. Историчари Цркве, Сократ и Маркел, Несторијеви савременици, истичу његову красноречивост, при чему први о њему говори као о талентованом али слабо образованом човеку. Несторије је водио строг монашки живот, но већ тада је, како сведочи Сократ, „био хвалисав, напрасит и лакомислен“. Без сумње, Несторије је био горд и самољубив човек, који није желео ни пред чим и ни пред ким да се поклони. Та гордост и жеља за славом су, како неки тврде, и спречавале Несторија да корисно употреби свој узвишен начин живота и китњаст беседнички стил. Као човек чувен по свом говорничком дару, Несторије је 428. године од стране императора Теодосија II (408-450) изабран на трон константинопољских патријараха. Приликом ступања на катедру, у говору окупљеном народу, Несторије је показао крајњу нетрпељивост обраћајући се императору речима: „дај ми, царе, васељену очишћену од јереси, a ја ћу теби дати царство небеско; заступај ме против јеретика, a ја ћу тебе против Персијанаца“[1]. Првих година Несторијевог патријарховања, захваљујући управо њему, било је покренуто жестоко гоњење припадника различитих секти које су до тада користиле извесну трпељивост која је постојала у Константинопољу: њих су сада затварали у тамнице, слали у изгнанство, одузимали им имовину, затварали су и рушили њихове молитвене домове. Из Константинопоља прогон јеретика се проширио и на друге делове империје, доводећи понегде и до крвавих сукоба. Али, неочекивано за његову паству, показало се да је ревносни прогонитељ јереси и сам јеретик.
Уосталом, не треба мислити да је Несторије био у правом смислу речи родоначелник јеретичког учења које је повезано са његовим именом. Зачеци ове јереси срећу се неколико деценија пре Несторијевог времена у делима његовог учитеља Теодора Мопсуестијског и Теодоровог учитеља, Диодора Тарсијског. Несторије је, дакле, само даље развио њихово учење захваљујући своме високом положају, он је имао смелости и одлучности да шири и брани јеретичко мудровање. Прво иступање Несторија као проповедника и заштитника несторијанске јереси, историчар Сократ описује на следећи начин: „у Несторијево време живео је презвитер Анастасије, који је заједно са њим допутовао из Антиохије. Несторије га је веома уважавао и, када би се указала потреба, користио је његове савете. Једном, овај Анастасије је учећи у цркви рекао: нико Марију не треба да назива Богородицом, јер је Марија била човек, а немогуће је да се Бог роди од човека. У цркви је настало комешање. Несторије је почео да штити Анастасија, јер није желео да човек кога он уважава буде оптужен за неправилно учење. Делом да би заштитио Анастасија, а делом (и то сигурно већим) да би раширио своје мишљење, Несторије је почео често у цркви да проповеда на ту тему, отворено изјављујући да „Пресвету Дјеву Марију не треба називати Богородицом, јер Она није родила Бога, него само човека, са којим се, мимо Ње, сјединио Логос Божији, предвечно рођен од Оца; човек Исус, рођен од Марије, био је само обитавалиште Божанства и оруђе нашег спасења; тај човек је кроз силазак Духа Светога на њега постао Христос, тј. помазаник, и Логос Божији је са Њим пребивао у нарочитом природом или релативном сједињењу“, тачније: само „у повезаности“, а не у сједињењу по природи, како учи Православна Црква. Прелазећи на објашњавање страдања и смрти Богочовекове како је Христос Спаситељ страдао и како је умро Несторије је појашњавао: „може се рећи да је Син Божији умро, но не у правом значењу те речи, јер умро је и устао само човек Исус; Богочовекова страдања била су могућа само зато што је Божанска природа у Христу била раздељена од људске“. Када су у питању еванђелске и апостолске изреке у којима се о Христу говори „час у контексту унижености, час у контексту неизрециве надмоћи, Несторије је, тврдећи раздељеност природа у Христу, учио да се једне од тих изрека нужно односе на Христа као искључиво човека, а друге на Христа као искључиво Бога“.
Патријархова изјава, да Пресвету Дјеву треба називати не Богородицом, него „човекородицом“, изазвала је у Константинопољу свеопште негодовање, јер је употреба речи Богородица била освећена богослужбеним и отачким предањем[2], а осим тога, Богомајка је сматрана за нарочиту покровитељку града. Када је то видео, Несторије је предложио нови назив за Дјеву Марију „Христородица“, да би се потом сложио и са прихватањем црквеног назива, али са оградама у смислу своје јеретичке заблуде. Но, већ је било јасно да се у датом случају није радило о речима, него о нечем неупоредиво значајнијем: о основном догмату хришћанске вере догмату о оваплоћењу Сина Божијег. Против патријарха-јеретика иступили су са отвореним оптужбама Прокло, презвитер из Константинопоља, касније епископ Кизички а потом и патријарх Константинопољски, као и адвокат Евсевије, касније епископ Дорилејски. Несторије је Проклу поверио да проповеда на дан Благовести. Прокло је, искористивши прилику, проповедао како Пресвету Дјеву треба називати Богородицом, имајући при томе у крајњој линији у виду Несторија, иако га није именовао. О томе је говорио и сам наслов проповеди, што се види из следећег: „о очовечењу Господа нашег Исуса Христа, о томе да Света Дјева Марија јесте Богородица, да Онај Који се од Ње родио јесте Емануил, Који је уједно Бог и човек, несливено и непромењиво“. Евсевије је пак једном громким усклицима прекинуо Несторијеву јеретичку проповед у саборној цркви: „Лаж и богохуљење! Заиста, један исти Логос Божији је и рођен од Оца у вечности, и оваплотио се у времену од Дјеве ради нашег спасења“. Затим се на вратима Константинопоља могао видети свитак који је он тамо истакао претпоставља се да је Евсевије и аутор тога свитка у коме је Несторије окривљен због обнављања јереси Павла Самостатског, која је већ била осуђена у трећем веку. Оптужба из свитка завршавала се речима: „анатема ономе ко одваја Сина Божијег од Сина Маријиног!“
Користећи покровитељство императора, Несторије је почео жестоко да прогони оне противнике свог јеретичког учења које је налазио међу константинопољским клиром и у манастирима. Али глас о Несторијевом деловању које је привукло силну пажњу и подигло велику прашину у престоници природно, пронео се и ван зидина Константинопоља. „Свако пише свети Кирило Александријски ма из ког града долазио, ма коме слоју припадао, поставља питање: о чему то сви говоре? какво се то ново учење шири по црквама?“ Са сличним питањем дошли су александријском патријарху, светом Кирилу (412-444), неки монаси из египатских скитова: „да ли је истина питали су светитеља да су се негде појавили учитељи који проповедају да Пресвету Дјеву не треба називати Богородицом?“ Сазнавши тако од монаха да се по манастирима његове епархије шире Несторијеве јеретичке проповеди, свети Кирило је иступио у заштиту православног учења. Као истакнут богослов свога времена, као одлучан и чврст човек, и коначно, као епископ једне од најважнијих катедри Источне Цркве, свети Кирило је заузео предводничко место у борби православних против несторијанаца. Своју борбу против Несторија свети Кирило је започео „Посланицом отшелницима“, тј. египатским монасима. У тој посланици, не називајући Несторија по имену, свети Кирило осуђује његово учење, доказујући путем богословских огледа, заснованих на учењу светог Писма, апостолског предања, светоотачког учења и Никејског символа, да Исус Христос јесте истински Бог и истински човек: „из две природе, Божанске и људске, један Емануил, један Господ Исус Христос, један истински Син Бог и уједно човек, не обоготворен човек, слично онима који благодаћу постају судеоници Божанске природе, него истински Бог, Који се ради нашег спасења јавио у лику човека“. Ако Господ Исус Христос јесте истински Бог и истински човек, онда Пресвета Дјева Марија, као Она која је родила Богочовека, јесте заиста Богородица. Свети Кирило се уједно нарочитом расправом о православној вери обратио и императору Теодосију, док се сличном али опширнијом расправом обратио императорки Евдокији и сестри императоровој, Пулхерији.
Када је сазнао шта чини Кирило, када је добио обавештења о томе да је „Посланица отшелницима“ распрострањена и ван египатских скитова, да је стигла чак до Константинопоља, Несторије се узнемирио и стао да негодује против Кирила. Тада су Несторијеве присталице написале две посланице: једну против „Посланице отшелницима“, а другу под насловом: „Против оних, који у учењу о сједињењу природа у Христу или уништавају Божанску природу Јединородног, или обоготворавају људску природу“. Свети Кирило је ово сазнао преко „блажених“ људи, достојних поверења. Да би појаснио ствар и избегао неспоразуме, одлучио је да се посланицом обрати Несторију. Ту објашњава разлоге због којих се појавила његова „Посланица отшелницима“. Она је била неопходна: пометеност у вери услед Несторијевих поука, незадовољство које су оне изазвале и које су изражавали сви који су долазили Кирилу из источних Цркава, и, коначно, захтев папе Келестина са епископима из Рима, где је дошао глас о новом учењу све је то подстакло Кирила да престане са ћутањем. „Уместо да ме ружиш саветује у закључку свети Кирило Несторију боље би ти било да исправиш своје речи, како би прекратио саблазан у Васељенској Цркви. Веруј да Не најбоље средство у том случају бити да се онима који су саблажњени кажу речи (које ће их умирити), да се Света Дјева назове Богородицом, како бисмо ми и сви други могли у миру и јединству да савршавамо заједничко богослужење“. Као одговор на ову посланицу светог Кирила, Несторије је, ради објашњавања између њега и Александријског патријарха, изабрао презвитера Лампона и отправио га са својим личним писмом. Закључни редови тога писма гласили су овако: „пракса ће показати какав Не плод за нас да буде од упорности врло побожног презвитера Лампона“. Тај „плод“ била је друга посланица светог Кирила Несторију, која представља узвишено богословско промишљање догмата о оваплоћењу Логоса Божијег. Закључак посланице је потресан: „Пишем ти ове речи говори свети Кирило Несторију подстицан љубављу у Христу, и као брата те саветујем и преклињем пред Богом и светим анђелима његовим, да једнако с нама мислиш и учиш, да би био сачуван мир у Цркви и да би савез једномислија и љубави неуништиво пребивао међу свештеницима Божијим. Поздрави браћу која су са тобом; тебе поздрављају браћа која су са мном“. Несторије је и на другу посланицу светог Кирила одговорио посебном посланицом, у којој је, уместо да схвати своје заблуде и да буде спреман да их исправи, остао при свом лажном учењу, па је чак, речима пуним гордости и подсмеха, прекоревао светог Кирила и позивао њега да се поправи.
Видећи да је даље општење са Несторијем потпуно бескорисно, свети Кирило је решио да се за подршку обрати папи Келестину (422-432) у Рим. Иако се од раније налазио у прекиду односа са Римским епископом[3], сада се, због несреће која се надвила над целом Црквом, измирио са њим. У посланици папи Келестину, свети Кирило описује право стање ствари у Источној Цркви, које је проузроковао Несторије, објашњавајући тиме и своје обраћање папи и своје поступке у односу према Несторију. „Признајем пише св. Кирило да сам саборном посланицом хтео да доведем до његовог (Несторијевог) свргавања, јер ми не можемо да се налазимо у општењу са оним ко тако говори и мисли. Али пре но што се одлучим на такав прекид односа, хтео сам да најпре успоставим односе са твојим благочешћем: молим да ми писмено изложиш своје мишљење о томе треба ли још да останемо у општењу са њим“. Као потврду својих речи о Несторијевој јереси, св. Кирило је папи послао беседе које је Несторије изговорио у цркви, начинивши претходно њихове преводе.
Међутим, и Несторије се, искористивши једну недоумицу канонског карактера, такође обратио писмом папи Келестину. Објаснивши повод који га је нагнао да се обрати Римском епископу, Несторије је прешао на тумачење догматских струјања која се се појавила у Источној Цркви. Ту он на несавестан начин излаже учење светог Кирила о оваплоћењу Логоса Божијег, приписујући Александријском епископу мисли које су овоме биле стране; оповргавајући Кирила, Несторије излаже своје учење. Пошто није добио одговор од папе, Несторије му се обратио другим писмом које је било слично првом. Коначно, стигао је одговор од папе, у коме он Несторија позива да исправи своје заблуде и саопштава му да ће доказ тога исправљања бити поновно присаједињење Цркви свих оних које је Несторије раније одлучио због тога што се нису слагали са њим. Папа је Несторију, као и раније, у посланици Кирилу, за покајање оставио рок од десет дана. У исто време Келестин се опширним посланицама обратио клиру и народу Константинопоља, а не мање опширним посланицама обратио се епископу Јерусалимском Јувеналију, Флавијану Филипијском, Руфу Солунском и Јовану Антиохијском, који се школовао са Несторијем у једном манастиру близу Антиохије. У тим посланицама папa је разобличавао Несторијеву заблуду, саопштавајући каква Не осуда да га стигне ако остане непопустљив. И свети Кирило је такође писао неким источним епископима, излажући суштину спора између њега и Несторија. Од престарелог Акакија Беријског, Јована Антиохијског и других, добио је одговоре: они нису одобравали Несторијево учење, али су и поред тога умољавали да се не иде на отворени прекид општења са њим.
После договора са Римом, свети Кирило је писмо које је добио од папе упутио Несторију, заједно са посланицом упућеном у име Александријског сабора[4] у којој је од Несторија тражено да се писмено и под заклетвом одрекне својих заблуда. Ова посланица завршавала се чувеним анатематизмима, којих је дванаест и у којима се излажу спорне тачке између светог Кирила и Несторија по питању оваплоћења Сина Божијег[5]. Патријарх Антиохијски, Јован, пријатељ Несторијев, саветовао је овоме да се покори и прихвати реч Богородица. Несторије је свечано изјавио да је спреман да прихвати назив Богородица, уколико то подразумева да је од Дјеве рођени човек Исус био сједињен са Богом Логосом. Али, против Кирилових анатематизама он је устао са великом одлучношћу. У нарочитом делу, Несторије је по тачкама (такође дванаест на броју) изложио своје оповргавање анатематизама. Ту је, у недостатку богословских знања, јавно показао своја јеретичка схватања, што је одвојило од њега чак и неке његове присталице.
У време те међусобне размене посланица између светог Кирила Александријског, Несторија и папе Келестина, несторијанска криза је дубоко узнемирила верне и они су се поделили на две стране: једна се држала учења које је потом на Трећем Васељенском сабору било прихваћено као православно, док је друга стала уз несторијанску јерес. Првима су припадале оне помесне цркве чији су представници у четвртом веку били поборници Никејског символа. У време жестоких аријанских спорова главни противник те јереси била је Александријска црква предвођена својим архиепископом, светим Атанасијем. И сада, током несторијанских спорова, главни заштитник православља је, како видимо, био свети Кирило, патријарх Александријски. Оци Египатске цркве су на Трећем Васељенском сабору изјављивали: „Излишно је тражити од египатских епископа да изложе своју веру. Јер је свима очигледно да ми следимо веру најсветијег Кирила“. Таквих отаца, блиских светом Кирилу, на Трећем Васељенском сабору било је око педесет. Римска црква је и сада, као и раније, у време аријанских спорова, стала уз Александријску цркву. Исто то се може рећи и за Солун, Македонију, Илирик и Јерусалим. Коначно, као и у доба аријанства, тако су и у доба несторијанског покрета ревносни заштитници православља били монаси, који су се посвуда, почев од Константинопоља, према несторијанству односили као према злом и богохулном учењу. Што се пак Несторијевих присталица тиче, приметна је слична појава: на његовој страни бориле су се исте оне земље и цркве које су се бориле и за аријанство. Антиохија Сиријска, гнездо аријанства, исто то је била и када је несторијанство у питању. Одатле су потекле све вође несторијанског покрета. Архиепископ Антиохијски Јован представљао се као Несторијев пријатељ, а најбрајајући поименце најугледније епископе из свога окружења, примећивао је како се они такође према Несторију односе „са љубављу“, те да његово дело сматрају „својим сопственим делом“. Раније су из Константинопоља „ширили мреже како би ухватили приврженике за (аријанско) бешчашће“. Несторије је из Константинопоља, такође, са успехом стицао присталице; овде је он уживао чак такву љубав неких, да је након изгнанства, које је уследило за саборском осудом, народ, после упокојења његовог наследника на Константинопољској катедри Максимијана, клицао: „Нека Несторије поново буде епископ престонице!“ Несторијеву страну држали су Ираклијски епископи, многи Сиријски епископи, те епископи Азије и Понта. Уопште, може се рећи да је Азија прихватила Несторијеву јерес, као што је раније прихватила аријанску.
Поменута разлика између православних и несторијанаца у односу на догмат оваплоћења, или тачније, у односу на сједињење природа у Исусу Христу, била је укорењена у различитом приступу решењу темељног питања односа вере према знању. Заштитници православног учења се овде приближавају погледима светог Атанасија Александријског, светог Василија Великог и светог Григорија Богослова: у истраживању питања вере, разуму треба да буду постављене границе, јер вера је изнад разума.
„Зашто бих пита свети Кирило брижљиво истраживао Свето Писмо, а не бих расуђивао у простоти срца сагласно са њим?“
Дотичући се најсветије и највеће тајне нашег спасења тајне оваплоћења Логоса Божијег, исти свети отац примећује: „прихвати благовољење Оца, Који нам је даровао
Сина Свога. Молим те, не испитуј то, јер не подлеже схватањима незнабожачке мудрости и уобичајеном поимању страно је и једном и другом“. „Зашто је неопходно да пред све износимо та питања (о оваплоћењу), која су толико деликатна и тајанствена? Не би ли људима већу корист донело када бисмо им објашњавали практична питања духовног живота, пошто још нисмо у стању да са одговарајућом поузданошћу проничемо у догматско учење?“ Сличнога мишљења држао се и папa Келестин. У трагањима када је у питању вера, папa позива на нарочиту опрезност: „потребно је имати страх, а не паметовати, удубљујући се у трагање; не треба, како је речено, истраживати предмете који су изнад тебе“. Што се тиче истине о оваплоћењу Логоса Божијег, папа забрањује било каква истраживања разумом: „нека буде уклоњено каже он питање о рођењу (Христа), које свако ко заиста верује треба да реши у простоти срца, јер ко Не се осмелити да испитује Бога“. Други угледни заштитник православља и присталица светог Кирила, Теодот, епископ Анкирски, позива разум да ућути пред истином о оваплоћењу Христовом: „не питај ме поучава он о начину на који бивају чудеса Божија, јер ћy ти рећи: чудеса показују само шта је било, а познавање начина на који је било, ја остављам Богу. Не питај: на који начин Бог остаје Бог и постаје човек? Веруј у чудо и не испитуј умом оно што се догодило“. Несторијанци се нису држали оваквих погледа, већ потпуно супротних: они су се трудили да уз помоћ људског истраживања докуче величанство Божије.
Несторије је, видећи да је осуђен од стране Рима и Александрије, сматрао да једини излаз за њега представља сазивање васељенског сабора који би разматрао спорно питање. To су желели и неки од заштитника православља. Зато је у новембру 430. године император Теодосије II у своје име и у име западног императора издао заповест о сазивању сабора у граду Ефесу, као граду у коме је Мајка Божија провела последње године Свога земаљског живота. Као време почетка сабора одређена је најближа Педесетница. Сваки митрополит је био дужан да на предстојећи сабор са собом доведе онолико епископа колико је сматрао да је неопходно, сходно потребама митрополије, да би тамо остао довољан број епископа за обављање архипастирских дужности. Надзор над „добрим понашањем“ и током ствари на сабору, без права учешћа у решавању о догматима, указом императора био је поверен високом дворском чиновнику Кандидијану.
У Ефесу су се, са потпуно различитим погледима и намерама, састали јеретички и православни епископи. Несторије и његови истомишљеници сазивање сабора схватили су као дозволу да изведу „ново преиспитивање црквеног учења“. Свети Кирило и његове присталице, напротив, мислили су да је питање оваплоћења Сина Божијег ствар вере, а не разума. Несторије је у Ефес дошао одмах после Пасхе (19-ог априла), са 16 епископа и са својим пријатељем велможом Иринејем. Свети Кирило је на сабор стигао са 50 епископа, мноштвом мирјана и монаха, имајући, при том, и пуномоћ папе Келестина. Око 40 епископа имао је Мемнон, митрополит Ефески. Услед најезде Вандала није било ни једног представника Афричке цркве; само је Каприол, епископ Картагински, написао посланицу, молећи оце сабора да не уводе никакве новине. Папа Келестин је у својству својих представника и представника „целог сабора западног“, на сабор у Ефес послао двојицу епископа и једног презвитера са упутством да се држе мишљења Кирила Александријског. Папини представници нису стигли на почетак сабора. Ипак, састало се око двеста епископа. Кандидијан је, следећи императорове инструкције, издао наредбу да сви пристигли монаси и мирјани морају да оду из града, као и да ни један епископ ни у ком случају не може да напусти град док се не заврши саборско заседање. Међутим, услед тешкоћа око сазвања епископа, који нису могли да пођу на пут пре но што се оконча пасхална недеља, делимично и услед немира у његовом граду изазваних недостатком намирница, а понајвише због лошег стања путева изазваног кишама, Несторијев пријатељ Јован Антиохијски се још увек није појављивао са својим епископима. Тако је за шеснаест дана био прекорачен рок који је у императорском указу био одређен за почетак рада сабора. Свети Кирило је, примивши председавање сабором, одлучио да га отвори, не чекајући даље Јована Антиохијског. Свети Кирило је тако поступио најпре из ревности за славу Мајке Божије, затим, како би извршио јасан захтев императорског указа да се ствар размотри без икаквог одлагања, и коначно то је учинио после извештаја двојице сиријских епископа који су били послани испред Јована: „Господин епископ Јован је наложио да кажемо вашем благочешћу радите свој посао“. Несторија и епископе који су били његови истомишљеници, преко нарочитог изасланства које су сачињавали епископи, три пута су позивали на сабор: први пут уочи самог отварања сабора, а други и трећи пут после отварања. Прво изасланство је од Несторија добило двосмислен одговор: „погледаћу, и ако буде неопходно да дођем, доћи ћу“. Друго и треће изасланство није било чак ни пуштено до Несторија.
22-ог јуна 431. године уз председавање Александријског патријарха Кирила у главном храму у Ефесу отворен је сабор не мање од 160 епископа, углавном из Александрије, Јерусалима, Палестине и Илирика. Несторијеве присталице, 68 епископа, протествовале су против отварања сабора пре доласка Јована Антиохијског. Протест је подржавао и императорски чиновник Кандидијан. Но, када се он појавио на сабору, оци су га замолили да се, након што им је прочитао царски указ о правима и обавезама сабора, удаљи. При разрешавању питања која је поставило несторијанство, оци сабора су за руководеће начело узели учење Никејског символа, који је на сабору не једанпут ишчитаван, при чему су оци сабора нарочито одредили да се Никејски символ има чувати у целини: „свети сабор је одредио, читамо у делима Трећег Васељенског сабора, да никоме не дозволи да излаже, пише и измишља другу веру, различиту од оне коју су утврдили свети оци који су се састали у Никеји“. Читањем Никејског символа је и почело прво заседање отаца Трећег Васељенског сабора. Затим је уследило читање друге посланице светог Кирила Несторију, која је код саборских отаца наишла на опште знаке одобравања због своје сагласности са Никејским символом. Било је прочитано и Несторијево писмо у одговор Кирилу, при чему су оци анатемисали како аутора писма тако и његово учење. Међу другим документима који су читани на првом саборском заседању била је објављена и трећа посланица светог Кирила Несторију, која је садржала такозване анатематизме. Она је на сабору примљена такође са одобравањем. Затим је сабор на предлог светог Кирила испитао и неколицину епископа о њиховим усменим контактима са Несторијем. Саопштења епископа који су имали прилику да у Ефесу разговарају са Несторијем, нису остављала сумњу у то да је Несторијево учење о божанском достојанству Искупитеља богохулно. Ради брижљивијег појашњавања православног учења о сједињењу природа у Христу Спаситељу, била је читана нарочита збирка изрека отаца поштованих у целој Цркви: светог Петра, епископа Александријског, светог Атанасија Великог, Јулија, папе Римског, светог Феликса, папе Римског, Теофила, епископа Александријског, светог Кипријана Картагинског, Амвросија, епископа Миланског, Григорија Ниског, Атика, епископа Константинопољског, Амфилохија, епископа Иконијског.
Потом су оци сабора нашли за потребно да упореде ове изводе из дела светих отаца са изводима из Несторијевих дела; ова последња изазвала су опште неодобравање.
Решивши спорно питање о сједињењу природа у Христу тако, да су „две природе Божанска и људска у Христу сједињене нераздељиво и несливено“, оци Трећег Васељенског сабора су током тог првог заседања донели и одлуку о Несторијевом свргавању. Оци сабора су саставили следећу пресуду: „Пошто најпокваренији Несторије поред свега осталог није желео да се повинује нашем позиву и није примио најсветије и најблагочестивије епископе које смо му послали, били смо принуђени да испитамо његово покварено учење. Откривши да он и мисли и проповеда покварено делом на основу његових писама, делом из других дела, делом из разговора које је он недавно водио у овој митрополији (тј. у Ефесу), а што су потврдили сведоци били смо принуђени, на основу канона и посланица најсветијег оца и саслужитеља нашег Келестина, епископа Римског, да против Несторија, не без горких суза, донесемо следећу пресуду: Господ наш Исус Христос, на Кога он бљује хулу, кроз уста овог најсветијег сабора одређује: да буде лишен епископског чина и одлучен од црквеног општења“. Саборска пресуда је следећег дана Несторију била објављена у следећој форми: „Свети сабор, сабран благодаћу Божијом по заповести најблагочестивијих и најхристољубивијих наших императора у митрополији Ефес Несторију, новом Јуди: знај, да си због својих покварених проповеди и противљења канонима, 22ог дана текућег месеца јуна, на основу црквених правила, свргнут од стране светог сабора и лишен црквеног чина“. Ову пресуду потписало је више од 200 епископа[6].
О Несторијевој осуди, нарочитом посланицом адресираном на константинопољске клирике и економе по црквама, сабор је известио Константинопољ. У име сабора био је састављен и послат извештај императору, у коме се, уз излагање тока саборских заседања, налазила молба да император нареди да се у Цркви истреби Несторијево учење, да се његове књиге где буду пронађене спале, и да свакоме ко се осмели да следи Несторијево учење буде запрећено гневом императорског величанства. Недуго за овом посланицом императору је стигао и Несторијев извештај који је садржао оптужбе на рачун сабора светог Кирила и у коме Несторије правда свој однос према том сабору који није прихватао. Међутим, 27-ог јуна у Ефес је стигао Јован Антиохијски са 14 источних епископа. Испред православних епископа Јовану је у сусрет послато нарочито изасланство да би га привукло на страну постојеће саборске одлуке, но Јован то изасланство није примио. Другога дана по доласку, Јован је сазвао свој сабор, коме је присуствовало највише 43 епископа. Тај сабор, познат под тужним називом „Отпаднички“, свргнуо је Кирила Александријског и Мемнона, епископа Ефеског, као „оне који су заражени неизлечивом болешћу“. Друге епископе, Кирилове истомишљенике, он је само одлучио од црквеног општења док ови, као знак кајања, не изрекну осуду „јеретичких“ анатематизама Кирила Александријског. О одлукама свога сабора Јован и његове присталице известили су императора, императорке, клир, народ и Константинопољски сенат. У свим тим посланицама Јован доказује исправност својих поступака и окривљује Кирила. Када су сазнали шта Јован чини, Кирило и Мемнон су поново позвали браћу епископе на сабор да би Јована окривили за незаконите поступке, јер он на свој сабор није позвао епископе које је оптужио. На сабор су 10-ог јула, коначно, стигли и изасланици Римског папе. Упознавши се са делатношћу сабора којим је председавао свети Кирило, они су стали на страну православних. Сабор је три пута позивао Јована Антиохијског на заседања, како би он доказао праведност својих оптужби против Кирила, но Јован је одбијао, због чега је васељенски сабор решио да га заједно са његовим присталицама одлучи од црквеног општења и упозна са тим императоре. Тако су се у Ефесу формирале две сукобљене стране епископа које су претиле једна другој и међусобно се одлучивале. Да би пред императором објаснили право стање ствари, јер оно му је од стране Кандидијана који је држао страну јеретицима било представљено лоше по њих, православни епископи су императору послали молбу: да опозове Кандидијана и дозволи петорици од њих да се лично појаве на двору. Овом писму додата су и саборска акта која је прегледао свети Кирило. Но Кандидијан је затворио све путеве у Константинопољ како посланица не би стигла на своју адресу. Тад су оци сабора упутили константинопољским епископима и монасима посланицу са описом тока саборских послова и свакојаких притисака којима су православни били изложени у Ефесу, и то преко једног просјака који је посланицу пренео на своме штапу. По добијању посланице, у престоници су почели снажни немири, и то углавном у манастирима: њихове обитељи су се уз певање антифона упутиле ка императорском дворцу. Међу монасима најпознатији је био преподобни Далмат. Он је четрдесетосам година без излажења провео у затворништву, не напуштајући келију чак ни када га је сам император молио да учествује у величанственим литијама у време земљотреса. Божански глас је сада преподобном наредио да прекине затворништво. Преподобни Далмат и још неки монаси били су пуштени код императора. Велики подвижник му је показао посланицу из Ефеса, изложио жалбе православних и упитао: „је ли боље присајединити се једном неваљалцу, или пак мноштву епископа који су расејани по васељени и које представљају њихова браћа у Ефесу?“ „Несторијеви саучесници говорио је преподобни у великом броју долазе (у Константинопољ) и одлазе без препрека, док су православни епископи подвргнути ограничењима“.
Теодосије је био дирнут, те је обећао да Не у Константинопољ да позове опуномоћене представнике сабора. Император је заиста убрзо испунио своје обећање, па су епископи које је послала православна страна били у прилици да објасне њему и целом Константинопољу ситуацију која је настала у Ефесу, тако да се ствар примакла коначном разрешењу и то у корист православља и светог Кирила. Ћo у то време је у Константинопољ стигао велможа Иринеј, присталица Несторијев и Јованов, који је располагао сјајним везама на двору. Он се изборио за поновно преиспитивање ствари. Резултат тога био је да су свети Кирило и његова сабраћа епископи окривљени као они који све чине „самовољно и незаконито, те стога подлежу одлучењу од Цркве и другим казнама“. Већ је био припремљен папир који је император требало да потпише, и само долазак Кириловог секретара, Јована, који је умео да наново успостави наружену правду, разрушио је Иринејеве подвале утолико, да се мишљење чиновника који су испитивали ствар поделило. Император, који се очигледно изгубио у тим међусобним оптужбама и представкама, решио је да ради смиривања спора свргне Несторија, светог Кирила и Мемнона. Са таквим указом он је у Ефес послао чиновника Јована, који је дошао на Кандидијаново место, и који је уз то имао задатак да учини оно што сам сматра да Не бити корисно за веру. Јован у Ефесу није могао ништа да учини због велике пометње која је тамо владала. Супротстављене стране су биле тако снажно завађене, да Јован није могао да их измири. Он је ставио под стражу светог Кирила, Мемнона и Несторија, а императора је известио о неуспеху своје мисије. Коначно, император је, приклањајући се општим молбама, сазвао у Халкидону саветовање 16 епископа, који су ту стигли из Ефеса, по 8 од сваке супротстављене стране. На том саветовању, које је вођено у присуству императора, оци православног сабора добили су могућност да докажу исправност одлука свога сабора и своју праведност. Захваљујући томе у Ефес је, још пре завршетка саветовања, стигла наредба да се свети Кирило и Мемнон ослободе и да им се врате сва одузета права. Несторије је „отпуштен у место свог претходног пребивалишта, тј. у Антиохију, одакле је и дошао на Константинопољски престо“. После извесног времена епископи који су заседали у Халкидону били су пребачени у Константинопољ. Православним епископима је потом било наложено да Несторију изаберу наследника. Они су изабрали и рукоположили Максимијана, монаха који није био настројен славољубиво него отшелнички. Што се Несторија тиче, био је издат следећи декрет, упућен Исидору Преторијаниту, префекту и конзулу:
„Иако је познато да се ми бавимо општедруштвеним пословима, ипак не мање пажње посвећујемо и утврђењу католичанске вере; надамо се да ћемо чувањем вере послужити заједничком добру. Стога, кад се Несторије, бивши пастир католичанске Цркве, а сада издајник вере, упустио у такво страшно злочешће, неопходно је да он буде подвргнут суду наше светлости и да добије казну какву његови поступци заслужују, зато што је одбацивањем закона Цркве постао виновник ужасне јереси; и као што је повредио веру оних које је намамио на учешће у издаји, тако на себи треба да понесе и кривицу за њихову издају. Зато по власти својој и са правом које ти припада заповеди да поменути Несторије, због бешчашћа које је показао, буде заувек прогнан у Петру[7], а сво његово имање да буде предато Константинопољској цркви, за умножавање добара тог светог места чије је Свете Тајне он нарушио. Јер, на тај ће се начин у душама људи сачувати побожност, поштовање свете вере, а уз утврђивање благочешћа, у нашој Не империји процветати благостање“.
Осталим епископима је било дозвољено да се врате у своје земље и градове. Свети Кирило се у Александрију вратио 30. октобра, дочекан од своје пастве са великим одушевљењем и почастима. Несторије је после неког времена из Петре премештен у удаљену Египатску оазу Ибис. Ту су га заробили номади. Недуго након што су га они ослободили, Несторије је умро од старости и изнемоглости, заборављен од свих. Његове присталице су жестоко прогоњене; они који су успели да побегну, уточиште су тражили у Персији, где су још дуго потом уживали нарочиту заштиту власти.
Тако су на славу православља били разрешени бурни сукоби које је подстакао Несторије и који су уздрмали читав хришћански свет. Но, на жалост, то није довело до унутарњег измирења завађених страна. Епископи предвођени Јованом Антиохијским, по одласку из Ефеса, на путу, у Тарсу, а потом и у Антиохији, одржали су сабор на коме је донета одлука да се протествује против Несторијевог свргавања; уз то, била је потврђена и одлука из Ефеса о свргавању светог Кирила. Само непоколебива одлучност императора да „спорови буду прекраћени и да се успостави мир Господњи“, зауставила је даље раздоре. На послетку, окончању завада допринела је и делатност светог Кирила[8], тог великог борца за праву веру и мудрог ревнитеља црквеног мира.
Успомена на Трећи Васељенски сабор се у Православној Цркви савршава 9-ог септембра.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Византија је тада била у рату против Персијанаца.
  2. Сведочанства о употреби назива Богородица од најранијих се времена срећу у Александријској цркви (код Оригена, еп. Александра и св. Атанасија Великог), у Кесарији Кападокијској (код св. Василија Великог), у Кесарији Палестинској (код Евсевија Кесаријског) и у самом Константинопољу (код св. Григорија Богослова).
  3. Због свог стрица и претходника на катедри, Теофила, кога је папa Инокентије – неправедно, по мишљењу св. Кирила – одлучио од Цркве.
  4. Ова посланица је позната под називом Трећа Кирилова посланица Несторију.
  5. Анатематизми су следећи: 1) Ко не исповеда да је Емануил истинити Бог и да је стога Света Дјева Богородица, јер је по телу родила Лoroca Који је (рођен) од Бога Оца, Који је постао тело, нека буде анатема. 2) Ко не исповеда да се Логос, који је од Бога Оца, ипостасно (лично) сјединио са телом, и да је стога Христос једно са Својим телом, тј. да један исти јесте и Бог и уједно човек, нека буде анатема. 3) Ко у једном Христу, после сједињења природа раздељује лица (ипостаси), сједињујући их само по достојанству, тј. вољи и сили, а не по јединству природа, нека буде анатема. 4) Ко изреке из еванђелских и апостолских књига које су свети употребљавали о Христу, или изреке Њега Самога о Себи, одвојено користи на два лица (ипостаси), и једне од њих везује за човека, кога представља различитим од Jloroca Божијег, а друге, као богодоличне, везује само за Логос Бога Оца, нека буде анатема. 5) Ко се дрзне да Христа назове богоносним човеком, а не истинским Богом као Сина који је по природи једно са Оцем, пошто је Логос постао тело и приближио нам се, узевши наше тело и нашу крв (Јевр. 2,14), нека буде анатема. 6) Ко се дрзне да говори да је Логос Бога Оца Бог или Владика Христор, а не исповеда да је Он Сам (Христос) Бог и уједно човек, пошто је по Светом Писму (Јн. 1,14) Логос постао тело, нека буде анатема. 7) Ко говори да је Исус, као човек, био оруђе преко кога је деловао Бог Логос, и да је био окружен славом Јединородног, као онај који постоји одвојено од Њега, нека буде анатема. 8) Ко се дрзне да говори како се човеку кога је усвојио Бог треба клањати заједно са Богом Логосом, да га треба прослављати заједно са Њим и заједно са Њим називати Богом, као једног у другом, а не одавати поштовање Емануилу једним поклоњењем и не узносити му јединствено славословља, јер је Логос постао тело, нека буде анатема. 9) Ко говори да је једини Господ Исус Христос прослављен од Духа тако што се преко Њега користио неком одвојеном силом и тако што је од Њега добио снагу да побеђује нечисте духове и савршава Божанска знамења на људима, а не поштује га Његовим сопственим Духом, кроз Кога је Он савршавао чудеса, нека буде анатема. 10) Ко говори да наш првосвештеник и заступник није био Сам Бог Логос, када је постао тело и човек сличан нама, него неко други, различит од њега човек, рођен од жене; или ко говори да је Он Себе принео на жртву и за Себе Самог, а не само за нас, нека буде анатема. 11) Ко не исповеда тело Господње да је животворно и да припада самом Логосу Бога Оца, него да припада неком другом, различитом од Њега и сједињеном са Њиме по достојанству, тј. не оме ко је задобио тек божанско обитавање у себи,. а не исповеда тело Његово као животворно, пошто је постало тело Логоса који све може да оживотвори, нека буде анатема. 12) Ко не исповеда да је Бог Логос пострадао у телу, да је распет у телу, да је телом примио смрт и, коначно, да је постао прворођени из мртвих, тако да је Он живот и Онај Који као Бог оживотворава, нека буде анатема.
  6. Ради се о томе, да, иако на сабору није било присутно више од 160 епископа, многи од присутних имали су пуномоћ да потпишу за друге, одсутне епископе.
  7. Град у Арабији.
  8. О овој делатности св. Кирила више у следећој глави, посвећеној четвртом Васељенском сабору.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *