SA UREDNIČKOG STOLA

 
PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
SA UREDNIČKOG STOLA
 
Godina 2, oktobar 1923, broj 10.
str. 474-476.
 
Interesantno je da je u Agenda Arh. Sabora ušlo i pitanje priznanja Anglikanske Crkve. Tim se pitanjem naša Crkva do sada nije ni bavila u zvaničnoj formi. Čak nije se uspelo ni da se stvori odsek Anglikansko-Istočnog Crkvenog Udruženja koje postoji u drugim pravoslavnim Crkvama radi uzajamnog upoznavanja između anglikanaca i pravoslavnih. Međutim pitanje priznanja Anglikanske Crkve za anglikance je od presudnog značaja i veoma je nužno da ga naša Crkva temeljno i svestrano prouči. Zato bi bilo potrebno da Arh. Sabor obrazuje komitet od ljudi, koji su se ovim pitanjem bavili na izvoru. Pored toga od velike bi koristi bilo ako bi naša Crkva zatražila jedan zvaničan memorandum od predstavnika Anglikanske Crkve o statusu Anglikanske Crkve i anglikanskom pogledu na ujedinjenje. Na taj način bi diskusija bili olakšana. Istina je da su tu upleteni mnogi problemi i da se neće brzo doći do rešenja i zbog razmimoilaženja istočnih crkava u osnovnim pitanjima ove stvari. Mnogi ruski bogoslovi ne primaju da je u opšte bilo podele crkve i da prema tome ne može biti govora o kakvom ujedinjenju crkava. Problem nije mali, ali bi ga baš zato trebalo rešavati temeljno i bespristasno. Od ujedinjenja Crkava moglo bi biti ogromnih koristi po međunarodni položaj Hrišćanstva i delatnost crkve u svetu. Mi bi smatrali za blagoslov Božji ako bi naša Crkva uspela da postane most između Istoka i Zapada. Mi stojimo na gledištu da nas od Anglikanske Crkve ne dvoji ništa što bi moglo ostati kao nepremostiva prepreka priznanju Anglikanske Crkve, i mi ćemo se docnije vratiti na ovo pitanje.
 
* * *
 
Pred Arh. Sabor nalaze se i odluke Svepravoslavnog Kongresa. Ali pitanje kompetencije toga kongresa nije rešeno odlukama kongresa. Odluke kongresa ne mogu imati obaveznu silu u koliko njegove odluke zadiru u rešenja pitanja koja može punovažno rešavati samo Vaseljenski Sabor. Naše je sveštenstvo radosno primilo odluke kongresa u pitanju drugoga braka sveštenika, jer je to pitanje neosporno svakodnevna briga njegova. Tu naša Crkva mora nešto preduzeti. Ako iziđe u susret sveštenstvu Arh. Sabor usvojiće gledište, da promena prakse u korist drugoga braka sveštenika nije takve prirode da bi značila takvo narušenje crkvene discipline koje bi bilo opasnost za Crkvu.
Kao i u mnogim drugim pitanjima tako i u ovome naša Crkva pokazuje se neodlučna. Ta je neodlučnost i pojmljiva jer je u pitanju čitav jedan princip a ne samo jedna unutrašnja stvar. Crkva mora voditi računa o mnogo čemu što nama nije tako uvek očigledno. Međutim se do rešenja mora doći. Ako se ovo pitanje ostavi budućem Vaseljenskom Saboru – za koji je u opšte pitanje da li se ikada i može sastati, – a međutim se zna u glavnom gledište Ruske Crkve na ovu stvar, onda je više nego sigurno da se ovo pitanje neće rešiti kako želi sveštenstvo, i može se doći do većih komplikacija koje bi trebalo izbeći.
 
* * *
 
Sveštenstvo eparhije šabačke počelo je izdavati mesečni časopis Glas Crkve. To je znak sveštene revnosti, koja sve više osvaja duše mnogih naših istinskih sveštenika. Naročito je Prva reč ovog časopisa simpatična svojom smirenom iskrenošću i priznanjem: „Ma da nas žalosti fakat, ali treba da smo iskreni i priznamo, da je još uvek velika distanca između onoga što Hristos od nas sveštenika traži i onoga što mu mi dajemo… Avtoritet sveštenikov je danas u pitanju i ne možemo se braniti mnogo sporednim značajnostima: neobezbeđenošću materijalnom i drugim teškim neprilikama, jer su Apostoli svega manje imali… Mi u ovom kritičnom vremenu treba da smo više spiritualni, a manje materijalni. Moramo se uzdići iznad telesnih slabosti i obuzdati ih do maksimuma“. – Tako govore duše koje brinu za uspeh spasonosnog dela Hristovog u svetu. Bilo bi na spasenje mnogima kada bi i ostale eparhije, koje nemaju svoje mesečne časopise, uspele da ih pokrenu, i u njima registruju kretanje crkvenog života narodnog, ne upuštajući se u tretiranje nepraktičnih, apstraktnih i narodu neshvatljivih problema. Da naše sveštenstvo nije bez saznanja stvarnoga korena zla našega može se videti i na drugoj strani. Članak o „Pastirstvovanju“ u poslednjem broju „Vesnika Srpske Crkve“ potvrdiće to. To je velika dobit za nas. Treba preneti pažnju na važnije i sudbonosnije stvari nego li što su naši lični i klasni interesi. Društvo oko nas gubilo se u borbi za život a mi smo išli po stopama njegovim. Mi smo otstupili od glavnoga i zato nismo u mogućnosti da stvarno rešimo ni jedan problem. Po onome što se do sada radilo teško bi se moglo govoriti o nekoj našoj religioznoj svesti. Trebalo je da dođu bogomoljci pa da nam kažu šta mi nismo u stvari bili u stanju da damo svome narodu: ono što je najglavnije. Dobro je i sreća što se čine pokušaji da se da stvarni razlog našeg neuspeha i naše duhovne nemoći.
 
Godina 2, novembar 1923. broj 11.
str. 526-528
 
Po pitanju drugoga braka sveštenika Arhijerejski Sabor doneo je jednu prilično komplikovanu odluku. Njome se pokušava da unese jedan nov metod rešavanja stvari u Pravoslavnoj Crkvi: većinom; i to broja crkava. Meni nikako nije jasno, kako se moglo doći na ideju, da ima istu težinu glas koji govori u ime petnaest hiljada, sa glasom koji bi govorio u ime sto petnaest miliona. Tim pre što za takav princip rešavanja Arhijerejski Sabor nije imao pristanak sviju crkava. To je prva teškoća. Druga ističe iz prve. Izgleda kao da nisu sagledane posledice koje mogu nastupiti u slučaju ako Carigradski Patrijarh proklamuje za punovažnu odluku većine – a Crkve koje ostanu u manjini, unapred izjave, da takvu odluku neće usvojiti, jer smatraju nezakonitim put kojim se došlo do nje. Treća je teškoća što već neke crkve (Antiohijska n. pr.) osporavaju kompetenciju nepotpunoga kongresa, da donosi odluke i rešenje o načinu sprovođenja svojih odluka po pitanjima koja spadaju u nadležnost Vaseljenskih Sabora, jer su oni doneli poslednje odluke po tim pitanjima. I tako je, izgleda, ovakvim rešenjem našega Sabora, stvar, čije konačno rešenje mi želimo što pre, samo – hoćemo li reći zapletena?
 
* * *
 
Na opšte iznenađenje i protivu uobičajene prakse Arh. Sabor je na kraju sednica izvršio izbor novog Sinoda, pošto je ceo stari Sinod pre roka podneo ostavku. Ova abnormalna pojava privukla je pažnju i naše javnosti, koja se nije htela zadovoljiti neodređenim izjavama nekih arhijereja. Iza nje moraju ležati dublji uzroci koji otkrivaju da tamo gore nije sve na svom mestu. Moralo se desiti nešto neobično kad su naši najbolji arhijereji bili prinuđeni, da se povuku sa svojih mesta baš u ovom najkritičnijem vremenu, kad je trebalo izvesti reorganizaciju crkve i sprovesti ustav. U svakom slučaju to nije dobar znak za crkvu i njenu budućnost. Najviši interesi crkve nalagali su baš da stari Sinod nastavi svoj rad. Izgleda kao da nečija ruka ne da našoj crkvi da stane jednom na svoje noge. Odgovornost će pasti za ovo na ceo Arhijerejski Sabor, koji je bio svestan šta znači ova promena izvršena u ovo vreme i na onakav način.
 
* * *
 
Evropski narodi su podivljali od nacionalnog egoizma. Gordost ih je tome odvela. Nemac ne vidi u Francuzu čoveka, već Francuza; Francuz ne vidi u Englezu čoveka, već Engleza; i obratno; i svi tako do poslednjega. A čovek je potisnut, porugan, smanjen do neprimetnosti. Traže se sredstva za internacionalizaciju evropskih naroda; traže ih svi i nalaze većinom u transportnim sredstvima. No bratstva nema i nema; nacije se sve više i upornije usamljuju; izgleda da su beskrajne u jednoj stvari – u gordosti. Između duše i duše sve veći jaz; i nema mosta kojim se može premostiti. Zaboravljen je put Onoga Koji je i u najgrešnijem čoveku nalazio čoveka; put njegov obrastao je trnjem; ko po njemu danas ide, po trnju ide. Takvom čoveku se velika većina ljudi smeje, a manjina divi. No smeh većine je samo jedan trn više pod nogom njegovom. Blago onome ko uspe da od tog trnja isplete sebi trnov venac. Zaista, blizu je njegovo vaskrsenje. – Jedan brat – bugarski sveštenik zagledao je dublje u dušu našu i dušu bugarsku, užasnuo se jaza koja nas deli, i imao smelosti i revnosti da u časopisu „Cerkovenь Vestnikь“ (Sofiя, Br. 38. od 10. nov. 1923) objavi Hristovo sredstvo kao jedino sredstvo koje može izmiriti njih sa nama. To sredstvo, „taj faktor je istorijski nosilac pravde Božje, bratstva među narodima; istinita straža i stub čovekoljublja – Sv. Pravoslavna Crkva. Za Crkvu Hristovu, pred čijim su idealom svi jednaki, braća Srbi i Bugari u istini treba da žive bratski.“ Jedinstvo i ujedinjenje među njima je moguće samo u „pravoslavnoj veri“. „Bugarska i Srpska Crkva mogu da u svoje čadoljubive ruke uzmu u rasmatranje pitanje o stvaranju bratskih odnosa između dva bratska po poreklu, veri i istorijskoj sudbi, naroda.“ – Na tome može raditi svaki pojedinac, može raditi molitvom, može delom, može milostivim opraštanjem, može smirenom ljubavlju.
 
* * *
 
Povodom svešteničkog pokreta protivu nošenja mantije, brade n kose dobili smo od jednog sveštenika iz unutrašnjosti vrlo karakteristično pismo u tom pogledu. Između ostaloga, on veli: „Iz iskustva tvrdim, da kad bi se doista donelo rešenje da se mantija ukine i zameni civilnim odelom, u takvom nemilom slučaju pobožan narod varoši Pirota, kao i u granicama južne Srbije pobunio bi se i otpao od Crkve i vere, jer bi ga to strašno revoltiralo. Taj narod je vrlo pobožan i još od starine je naviknut da pred sobom gleda sveštenika propisno odevenog u mantiji…“
 
Godina 2, decembar 1923, broj 12.
str. 575-577.
 
Prilikom tristagodišnjice od dana smrti „svetog“ Jozafata, nadbiskupa polockoga, unijata, rimski papa Pije XI objavio je 12. nov. o. g. encikliku. U njoj on poziva „Istočnjake“ da se „okanu svojih predrasuda“ i vrate Rimskoj Crkvi. U ličnosti i radu Jozafata papa vidi „zalog mira i žig jedinstva“.
A mi? Mi u njemu vidimo zalog nemira i žig nejedinstva, jer je on bio najsilniji i najnasilniji progonik Pravoslavlja, jer je on u svome fanatičkom jezuitizmu čak iz grobova vadio mrtva telesa pravoslavnih i predavao ih poruzi. Žive je terao u grobove, a mrtve vadio iz grobova. I tog čoveka, koji je najgrubljim sredstvima primoravao pravoslavne na uniju; tog čoveka, koji se hijenski odnosio prema telima usopših pravoslavnih, papa Urban VIII kanonizirao je kao blaženog, papa Pije IX kao svetitelja, a papa Pije XI kao „zalog mira i žig jedinstva“! – Sam taj papin gest jasno pokazuje kolika provalija zjapi između Rimokatolicizma i Pravoslavlja, između rimokatoličkog i pravoslavnog pojimanja Crkve, svetosti i jedinstva. Naši se kriterijumi suštastveno razlikuju. O tome najjasnije svedoči enciklika. Za papiste ona može biti blaga vest, no za nas ona je gorka vest. Vaistinu gorka, jer mi znamo sva sredstva koja je Rimokatolicizam upotrebljavao za sprovođenje unije. Znamo sredstva „svetog“ Jozafata. U tom pogledu on je jedne duše sa Sigizmundom III. Oni su radili jednim duhom i jednom rukom. Za njih – sva su sredstva bila dopuštena. Poljski vojnici su oružjem primoravali pravoslavni narod da Veruю čita sa Filioque; poljski đaci su sa oružjem upadali u pravoslavne hramove, profanisali sve što je sveto, zlostavljali sveštenike i verne, i činili svakojaka nedela; poljske spahije su sa spahilucima davali i crkve pod zakup jevrejima, i pravoslavni su morali Jevrejima plaćati izvesnu taksu, kadgod su hteli da im se crkvena vrata otvore. – Tako nekad pod „svetim“ arhiepiskopom Jozafatom i kraljem Sigizmundom III; tako nekad, no, avaj – tako i danas u Poljskoj. Uz pripomoć poljske vlade jezuiti su do sad oteli 300 pravoslavnih hramova, neke su varvarski razrušili, druge preobratili u katoličke crkve, neke pozatvarali, neke u kinematograf pretvorili, i na mnogim mestima pravoslavna groblja oduzeli. – Takva je metodika, jer takva i etika Rimokatolicizma. Takva svagda i takva svuda. Iz Prikarpatske Rusije pišu: „Pravoslavlje raste stihijski ma da tiho. Za tri do pet godina sva će Prikarpatska Rusija biti pravoslavna sa malim izuzecima. Unijatstvo (katoličko) u licu duhovenstva dejstvuje odvratnim državno-policijskim nasiljem. Fakta su gotovo srednjevekovna! Gone nas kao pse; otimaju nam hramove; muče nas. A nas boli duša za njih. Gde je tu hrišćanstvo? – Mi ćemo krvlju pravoslavnih još jedan put ispuniti doline, – rekao je jedan unijatski učitelj“.
Mi znamo šta Rim misli. Ne može nas sablazniti nikakva enciklika papina, najmanje ova najnovija. Ništa nije pogrešnije od misli da mi pravoslavni možemo pod maskom papske nepogrešnosti primiti etiku jezuitizma i metodiku rimokatolicizma.
 
* * *
 
Naša inteligencija o čijoj je nereligioznosti i polutanstvu onako bespoštedno pisao nekada Dostojevski i Vladimir Solovjov, nikada nije pokazivala interesa za Hrišćanstvo, a još manje razumevanja. Dve tri nakaradne interpretacije u poslednje vremče, sa malim izuzetkom, predstavljaju jedine znake njenih religioznih interesa. O hrišćanstvu svaki misli da je kompetentan da govori i piše. Međutim nehrišćanske, falsifikatorske, interpretacije Hrišćanstva nailazile su na odziva prijem. Renanov „Život Isusov“ i Tolstojevo „Jevanđelje“ su gotovo jedine interpretacije koje inteligencija čita i prima. Ja nikako ne mogu pojmiti kako može inteligentan čovek biti tako naivan da očekuje adekvatnu interpretaciju najveće religiozne pojave od ljudi kojima je religija tuđa. Renanu predrasude i skepticizam, a Tolstoju racionalizam nisu dopuštali ni da se približi, a kamo li da ispita duh i ličnost Hristovu. Oni u opšte nisu naslućivali tajnu ličnosti Hristove. Renan je hteo sentimentalnošću da prikrije svoju neveru, a Tolstoj izgleda kao da nikada nije sebi ni postavljao pitanje, kako bi bilo moguće, da tako prosta i bezživotna stvar, kao što je Jevanđelje u njegovoj interpretaciji, znači tako bezmerno mnogo u životu religiozne ličnosti. Ako Renan ima prava, kako je moguće bilo Hrišćanstvo? Ako Tolstoj ima prava, kako je moguća religija?
U naše inteligencije ne samo nema samostalnoga kriterija nego nema religioznih interesa. I još mnogo čega drugog. Ona je svečano proslavila praznik pisca „Života Isusovog“, koji je mediokritet u poređenju s Paskalom; međutim prošla je pored Paskalovih „Misli“ – jedne od najdubljih knjiga koju je dao francuski duh.
Sve su to znaci vremena.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *