СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА

 
ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА
 
Година 3, јануар 1924, број 1.
стр. 39-41.
 
Навршиле су се две године излажења Хришћанског Живота. Шта ћемо рећи после две године?
Оно што је дошло после рата изгледало је исто толико ужасно као и сам рат. Од једанпут су искрсли многобројни проблеми, настао је оштар сукоб између старога и новога, настао је хаос који је претио не само да сруши старе основе него и да за дуги низ година онемогући стварање нових услова. Све је било у кризи, све је било под јаким утицајем послератне психозе. Осећало се одсуство сваких општих мерила. Над Црквом као и над друштвом наднели су се били многи црни облаци. Постојале су опасности и споља и изнутра. Сав је живот био у искушењу. Ако ништа друго Хришћански Живот је осећао тежину ситуације у којој се налазимо. Стога смо прво покушали да поставимо дијагнозе. И ту смо наишли на највише неразумевања готово са свију страна. Ретко је ко хтео видети у нама људе који желе да раде у име једног вишег критеријума црквености и хришћанских принципа не обзирући се ни на чије моменталне интересе. Ми смо увек тежили да принципијелно расматрамо ствари. У томе је лежала тешкоћа нашег успеха у даним приликама.
Има четири ствари које је Хришћански Живот схватио као задатак коме треба да служи. То су: очување васељенског карактера Цркве при решењу актуелних црквених проблема; стварање јаке самосталне црквене организације; јачање религиозности, и удубљење религиознога сазнања. Ми смо били свесни да су све ове ствари потребне за организовани религиозни живот и да су све у зависности једна од друге. Слаба црквена организација и мала отпорна снага долазила је од нискога нивоа религиознога живота. Религија је значила нешто врло мало и за саме црквене вође. Између црквености и религиозности стојао је читав јаз. За нас је био могућ интерес за Цркву и црквени живот који не би имао свога основа у нашој религиозности. Сви су остали проблеми били хитнији од религиознога проблема. Отуда није могло бити неког одређеног религиозног сазнања. Ми смо силом своје духовне немоћи остајали у страни према извесним новим духовним тенденцијама. Ми нисмо имали добро израђену религиозну идеологију која би водила рачуна о приликама у којима се развија и о потребама и менталитету наше средине. Друштвени живот пролазио је поред Цркве. Сва наша делатност у школи и у друштву остављала је људе без одзива. Ми смо сувише много уносили формалнога а сувише мало животнога у своју јавну делатност. Узрок ширењу индиферентности лежао је већим делом у нама самима…
Оно што нам је највише недостајало у самој Цркви био је критеријум црквености: критеријум могућега и немогућства у Једној заједници која има и својих вечних и васељенских, а не само националних, повремених и класних обавеза. Црква има своје специфичне норме и границе према којима се има одређивати докле се може ићи у извесном правцу. Она је живела две хиљаде година ретко када слободна од криза. И оно што је омогућило њен историски континуитет јесте мудрост да се нађе у свакој тешкој ситуацији и да опет остане верна својим заветима. Стога је за нас био врло важан проблем како ће Црква наћи свој пут при решавању нових проблема, како ће их она решити и остати своја. Ми никада нисмо желели да Црква превиди своје проблеме, а још мање да превиди оправданост и потребу отклањања извесних тешкоћа помоћу измене њеног односа према новим проблемима црквенога и религиознога живота. Наша опасност лежала је баш у тој склоности ка превиђању тешкоћа. Ми смо стајали извесно време пред опасношћу расула. У неким Црквама криза је била дубља него ли у ма којој другој сфери живота. Саблазни су нашле пута у Цркву. Но опасност увек прати и прибирање енергије. Црква ће изићи из кризе, ако само буде довољно стрпљења с једне стране, и довољно мудрости с друге. Ни једно се питање у Цркви не може решити ни лако, ни брзо.
Тежина решења ма кога црквенога проблема лежи у томе што Црква не сме ништа превидети: ни савремене потребе, ни средину, ни своје васељенске обавезе, а још маже своју васељенску мисију. Црква је богочовечански организам, не организација једнога друштвенога реда који би у својим потребама налазио крајњи критеријум своје делатности. Отуда долази компликованост при решењу ма кога макар најхитнијег проблема. Њу најбоље осећају они који сами имају да решавају.
Но то не значи ни у ком случају да ми смемо оставити своје проблеме нерешене. Ми морамо расчистити своју ситуацију у интересу Цркве и њене мисије у свету. Цркви је преко потребна једна солидна организација и ред унутра. Не мање јој је потребна јача и дубља религиозна свест. Ми ћемо бити у стању да савладамо своје тешкоће само ако у нама буде довољно решености да не попуштамо својим слабостима, и да ма чијим интересима не жртвујемо нешто битније за дух и живот Цркве. У решењу ма ког црквеног проблема морају одлучивати четири главна фактора: светост, апостолство, васељенскост и духоносност. Зато је неопходно сваки црквени проблем садашњице проносити кроз светост, апостолство, васељенскост и духоносност Једине Свете Саборне и Апостолске Цркве. Чинећи тако, ми ћемо вечно остати у Богочовечанском Телу Христовом, духом вечности савладаћемо дух овога света и сачуваћемо себе од отпадничког и душегубног црквоборства.
 
Година 3, фебруар 1924, број 2.
стр. 85-90
 
Апологирати истичу дужност је човека, који је опитом познао истину. Апологија истине „по наређењу одозго“ – театрална је и увек на крају комична. Апологија истине се извија у requiem истине, ако није пронесена кроз крвоток богочовечанског тела Христовог. Има нечег трагичног у апологији којом Katolicki list апологира папину енциклику о „светом“ Јосафату, о којој је било речи у децембарској свесци Хришћанског Живота. Обучен у театралну римокатоличку терминологију трагични елеменат те апологије постаје комичан. Служећи се језуитским методом дигресије, апологет се изгубио у магли фантастичних аргумената. На све те фанчастичне аргументе ја ћу одговорити једним историјским документом. Препоручујући ми литературу о „светом“ Јосафату, господин апологет је превидео тај документ. Тај, намерно или ненамерно превиђени, документ јесте писмо Лава Сапјеге, канцелара Литванског, које је овај ревносни католички државник упутио Јосафату Кунцевичу. Ево њега:
 
Писмо Лава Сапјеге, канцелара литванског,
Јосафату Кунцевичу, Архиепископу Полоцком,
12. марта 1622. год.
Град Варшава.
 
Преосвећени Владико, Архипастиру Полоцки! Нерадо ступам с Вашим преосвештенством у преписку и спор, но видећи колико упорно остајете при своме мишљењу, да Вас ништа од њега одвући не може, осећам се сад принуђен против воље да одговорим на Ваше неосновано писмо.
„Неоспорно је да сам се старао за унију, и напустити то старање било би непаметно, но мени никад ни на ум падало није да би се ваше преосвештенство решило приводити људе унији тако насилним средствима. Свевишњи призива к себи све кротко: Ходите к мени који сте уморни и…, али насиљем привучене робове не требује и не прима. Таквим необазривим насиљем Ви сте покренули и, тако рећи, приморали народ руски да се осурови и одбаци заклетву положену Његовом Краљевском Величанству. Тешко Вам је бранити се када вас они окривљују у жалбама које су писмено поднели пољским вишим чиновницима и чиновницима кнежевине Литовске. Зар Вам није познато роптање неразумног народа и његова изјава, да они радије желе бити турски поданици него ли трпети толико гоњење вере и побожности?
„Ви пишете да и политика има уважење према народу, а ја додајем: не само политика већ и држава, јер од њихове покорности држава има више користи него ли од Ваше уније. Због тога и Ви морате власт своју и пастирску дужност своју прилагођавати вољи краља и његовим државним циљевима, знајући да је ваша власт ограничена, и да се покушај баш у овоме што је противно миру и користи друштва, може с правом сматрати као увреда величанства. Када би се Ви на тако што дрзнули у Риму или Венецији, Вас би несумњиво тамо научили какво треба имати поштовање према политичкој ситуацији и политичким циљевима државе.
„Пишете о обраћању у веру оних који су били отпали… Потребно је старати се о њиховом обраћању и бринути се о томе да буде једно стадо и један пастир, али при томе неизоставно треба поступати паметно и прилагођавати се приликама времена као у послу који зависи од личне добре воље, а то нарочито у нашој отаџбини, где се никако не примењује она јеванђелска изрека: предложи ући. Потребно је да се ова наша ревност и жеља за друштвеним сједињењем оснива на правилима љубави, по речи Св. Павла, али изгледа да сте Ви одступили од ове поуке Апостолове, и зато није чудновато што су они, који су били под Вашом влашћу, напустили покорност према Вама.
„Ви кажете, ја сам обавезан следовати епископима итд. Следовати светим епископима у трпљењу, у прослављању Бога, следовати напр. Златоусту и осталим великим пастирима јесте дело похвално, но следовати им ваља такође и у побожности, у поукама, у дуготрпљењу, и у показивању добрих примера. Прочитајте житије свију побожних епископа; прочитајте све Златоустове књиге, Ви нећете наћи у њима нити жалбе, нити огласе, нити помена о тужбама, нити судских сведочења, нити позиве у судове Антиохијске или Цариградске, нити о гоњењима, нити о његовом личном збацивању, нити о лишавању живота побожних свештеника, а наћи ћете само оно што доприноси прослављању Бога, назидавању душа људских, и о умилостивљењу према служитељима цркве разљућене Евдокије.
„Сада ћемо се осврнути на поступке Вашег Преосвештенства. Ваши су судови пуни, пуни су магистрати, пуни су трибунали, пуне општине, пуне поседничке канцеларије позива, парница, денунцијација, чиме се не само унија утврдити не може, већ шта више и последњи у друштву савез љубави раскинуће се и напуниће се раздорима и бригама сејмови и сва државна надлештва.
„Ви настављате, да Вам је слободно давити унијате, сећи им главе итд. Не! Тако не треба поступати с њима, зато што је заповест Господња учинила свима одмаздитељима строгу забрану која се и Вас тиче: моја је освета, ја ћу вратити. Колико је Апостола, колико ученика Господњих, колико Хришћана који су животом својим запечатили учење распетог Господа и поднели ради овог учења најсуровија мучења? Па ипак ни против Нерона, ни против Тиберија, ни против Диоклецијана, нема у Св. Списима ни једне жалбе, нити судских жалби: већ иђаху радујући се, јер се удостојише примити срамоту за Господа Исуса.
„Ви још пишете: у сејму имамо подозривих личности које гласају не само против уније, но и раде против побожног римског свештенства итд. Ко је томе крив? Једино је унија виновник свих недаћа.
„Када угњетавате савести људске, када затварате цркве да људи без благочешћа, без Хришћанских обреда, без свештених треба пропадају као неверници, када својевољно употребљавате доброчинства и повластице краљевине, онда Вам ми не требамо, а када се због ових недела у народу јави неред, који треба умирити, онда ви желите да помоћу нас запушите рупе. Због чега супротна страна и мисли да смо ми с Вама створили заверу за угњетавање народне савести и за нарушавање општег мира, што у ствари никада било није. Доста је и то, Ваше Преосвештенство, што сте Ви с нама у унији, коју би Ви чували за себе; и у звању, у коме сте позвани, боравили би спокојно, и не би нас подвргавали опште народној мржњи, а себе само опасности и толикој осуди пред целим народом.
„А онима, настављате Ви, који не примају унију, требало би све забранити и протерати их из државе итд. Нека не буде тога у отаџбини нашој, јер је то највеће безакоње! Одавна се у овим областима утврдила света римокатоличка вера, и док није имала подржатељку побожности и послушности према светом оцу,дотле се је славила својим мирољубљем и моћи, како унутра тако и ван државе. Сада, примивши у своје друштво некакву немирну другарицу[1], подноси због ње многобројне раздоре, поруге на свакоме сејму, на сваком народном скупу и на сваком среском скупу. Изгледа, било би боље и корисније раскинути савез са овом немирном савезницом, јер ми никада у нашој отаџбини нисмо имали такве раздоре какве нам је родила ова благовидна унија.
„Треба, пишете Ви, давати цркве на поругу итд. Но запечаћивати и затварати цркве и ругати се коме било, јесте погубно разорење братског једномислија и узајамне слоге… Но покажите, Ваше Високопреосвештенство, кога сте Ви тиме придобили? Кога сте Ви уловили таквом својом суровошћу, толиком строгошћу, запечаћивањем и затварањем цркава? И у место тога откриће се да сте Ви изгубили и оне који су Вам у Полоцку били послушни. Од оваца Ви сте створили јарце; навукли сте опасност на државу, а можда и пропаст свима нама католицима. Место радости- Ваша толико ласкава унија донела нам је тугу, немир и неред, и толико нам је горка, да би нам било боље бити без ње: јер због ње ми подносимо непрестане немире, огорчења и јаде. Ето Вам плодова Ваше хваљене уније! У истини, она је велика виновница толиких раздора и нереда међу људима у нашој отаџбини. Јер (не дај Боже!) ако се отаџбина уздрма (чему Ви својом суровошћу путите тако удобан пут), не знам шта ће у то време с Вашом унијом бити.
“ А због свега овог Краљ наређује да се црква њихова у Могиљеву распечати и отвори, о чему, по Његовој наредби, ја и пишем Вашем Просвештенству. И ако Ви не учините према овој напомени мојој.онда ћу ја, по наредби Његовог Краљевског Величанства, заповедити да се црква распечати и њима врати, да би они, по вери својој, требе своје у оним црквама обављали. Чивутима и Татарима не забрањује се у границама краљевине имати синагоге и џамије, а Ви запечаћујете Хришћанске цркве!
„Северски Новогород, такође Стародуб, Козељец и многе друге тврђаве унија је отргнула од нас; а и сад она је главни узрок што се народ московски отуђује од краљевића[2], како се то види из руских писама, која су послана државним великодостојницима и другим вишим чиновницима велике кнежевине Литванске. И због тога више не желимо да нас ова унија, која је толико пагубна за нас, на крају крајева упропасти.
„Ово су Вам објашњења на Ваше писмо. Желим да од сада останем на миру од дискусије са Вама; само молим од Свевишњега да Вам да жељена блага, а уједно с тим духа кротости и љубави према ближњима; остајући с поштовањем
 
Лав Сапјега
канцелар Литвански.
 
После оваквог документа, ја имам само један кратки епилог од две речи: sapienti sat!
 
* * *
 
Недавно је у Београду једна група млађих покренула месечни часопис са називом Раскрсница. Раскрсница жели да обележи садањи моменат у развитку друштва, кад је стари свет схватања и идеја претрпео унутарњу катастрофу и кад треба стварати нове вредности за будућност. Око Раскрснице су окупљени људи који нису везани нарочитим традицијама за старе путеве српске мисли. То се најбоље види из факта што Раскрсница, прва у целокупној српској ванцрквеној литератури, неће да превиди важност религиозног проблема за личност и друштво и отвара нарочиту рубрику за религиозни живот. Нико није имао више предрасуда према религији но што их је имала српска интелигенција, и нико можда није имао мање стварних разлога за то изузев њене несамосталности у односу према извесним струјама живота Запада. Српска је интелигенција у својим часописима прешла преко религиозног проблема као да он не постоји. Он за њу фактички није ни постојао. То је био знак да је превидела дубље струје духовнога живота онога света из кога је црпела своју храну. Ми се веома радујемо што видимо да једна група интелигената показује више смисла за дубље проблеме и на тај начин даје више наде за будућност српске мисли.
За српску читалачку публику књига Речи о свечовеку остала је запечаћена са неколико печата. Не нађе се нико ко би је распечатио Сада то покушавају људи који више смисла имају за то. Један руски религиозно-философски кружок из Хелсингфорса, заинтересовавши се веома Речима о свечовеку, које је преводио и читао на својим састанцима, замолио је Владику Николаја за одобрење да преведе и штампа на руском ово дело. Ми смо видели један део тога врло успелог превода и надамо се да ће се ускоро дати прилика и руској публици да се упозна са овом необичном књигом. Њој су идеали Речи о свечовеку много ближи него ли ма којој другој, јер су ти идеали најпре нашли свога израза у самој Русији: у надахнутим мислима Достојевскога и у философији В. Соловјова. Речи о свечовеку заслужују много ширу и много дубљу публику но што је наша средина способна да пружи, и много више способности за философско-религиозне интерпретације живота, но што је ми имамо. Стога нас веома радује што ће се овим преводом Речи о свечовеку пренети у конгенијалнију средину. Између нас и руске мисли лежи читав један свет. Док су нама сви проблеми ближи од религиозног, дотле је руској мисли религиозни проблем први проблем.
 
Година 3, март 1924, број 3.
стр. 136-139
 
За многе „Хришћански Живот“ је постао камен спотицања. Неки су своју несимпатију према њему израдили у читав подвиг, неки у анатему. Но има их доста који су у њему нашли благих вести. То је знак да „Хришћански Живот“ није гледао ко је ко, већ је само гледао ко је Христос, ко је Христов; и трудио се да са гледишта Христовог посматра све, и мером Христовом мери све. „Хришћански Живот“ је неуморно указивао да је Христова истина – тежак подвиг и да је само подвижници имају и знају. Хаос наше садашњице је тако страшан, да се човек са страхом питати мора: да ли се над оваквим хаосом носи Дух Божји? Наша хаотична садашњица решава проблеме нервозно и – хаотично. Та нервозност пренета је од неких црквених људи и у сферу црквених проблема. Са њоме пренет је и – хаос. „Хришћански Живот“ је отворено и јасно говорио да се при решавању савремених црквених проблема мора по сваку цену очувати континуитет осећања свете саборности. Сви се проблеми морају саборно мислити, саборно осећати, саборно решавати. Но не само саборно, већ и свето, и апостолски. Црква је богочовечански организам, чији крвоток води Богочовек Христос. Сваки бол на једном крају, осећа се у целом телу, саборан је. Све што је у Цркви – саборно је. Сваки проблем, чим је црквен, саборан је. И мора се решавати саборно, ако не жели да престане бити црквен. „Хришћански Живот“ је, ако не увек успешно. онда несумњиво увек искрено заступао ту идеологију. Стајао за њу и стоји. Са многих страна ми смо добијали подршке, одобравања, бодрења. То је био један разлог више за оптимизам у нашем раду. У последње време идеологија „Хришћанског Живота“ стекла је масу, одабрану масу, присталица. Многобројна писма стижу уредништву; у њима се одобрава наш рад, подржава, подгрева, поздравља, воли. То нарочито важи за чланак г. Арсића: Размишљања над бројем 3187. Он је многе читаоце „Хришћанског Живота“ побудио на искрено и одушевљено исповедање сагласности и једномислености. Ми то нотирамо једино из жеље да својим пријатељима дамо један разлог више за оптимистичнији поглед на будућност наше Цркве. Од многих писама ми ћемо се задржати на одломцима из неких од њих.
Уважени протојереј београдски г. Миливој Петровић пише дугачко и интересантно писмо Уредништву поводом чланка г. Арсића. Уредништво јако жали што се због оскудице у простору мора задржати само на одломцима из тога писма. Отац протојереј вели: „Опажања до којих је дошао г. В. Арсић у својим Размишљањима над бр. З187 убеђују до потпуности“. Говорећи о богочовечанском карактеру Цркве отац прота сабира своје мисли у мисао г. Арсића: .Треба носити у срцу љубав према Христу, на језику речи Његове и у руци Његов бич“. И наставља: „Но најсимпатичнија ми је мисао г. Арсићева да би Цркву нашу из кризе могла извести једна поштена и моћна група. То: поштена и мошћна – импонује као сила јача и силнија од грома и блажа од мелема. Али како да се дође до те групе? – Кроз пробуђену свест свакако да се мисли. Међутим кад је реч о томе ничег утешнога нема, јер то што г. Арсић тражи, у вези са мишљу о свештенству као целини било би утопија. Можда се рачуна на организацију, на какву бољу, јачу, са више духа и интелекта организацију? Боже мој! па то је тек нешто што до апсурда иде у немогућности наравно опет кад је у питању свештенство као целина. Та би организација морала бити боља, несравњено боља од Свештеничког Удружења. Живот Удружења за време од тридесет и неколико година утврђује до пуног уверења да Је споменуто Удружење имало у састав по већини још од постанка само раздружене, недоследне и крајње инертне чланове за све идеално и спиритуално. Част припада изузецима који се једва виде из гомиле…. Прерано је говорити о акцији те пројектоване моћне групе… Једно би могао рећи, да би у духу Цркве и канона и принципа њених било, да се Врховна Управа у Цркви не вређа у њеноме божанском праву. Њено је да води, да управља, да дисциплинује и нарочито да дисциплинује…. Нова би група имала да дође из нове организације као моћна и поштена група. А нова би организација била нешто сасвим друго него што је Удружење које постоји…. Као на шаховској табли има се разврстати и распоредити цео клир црквени. Сваки да има своје место према критеријуму који и сада постоји у Цркви, али који се не примењује. Нова моћна група разастрла би своју моћ још у име реда против нереда, и у име рада против нерада.“
Други уважени протојереј, велики ревнитељ Православља пише: „Размишљања над бр. 3187 г. Арсића прочитао сам а и душом и телом уз њега сам“.
Један свештеник, идеални парох, дугогодишњи члан Главног Одбора Свештеничког Удружења пише: „Да, на жалост, наша је Црква у последњем стадијуму кризе, и предлог г. Арсића: да би ваљало мислити на формирање једне групе истински оданих Јеванђељу, уз то потпуно слободних партијски и довољно борбених, која би покушала на општој реформи и реорганизацији клира и спасавању Цркве – и сувише је убедљив. Ја акцетујем г. Арсићеве мисли у целини и био би готов прићи таквој једној групи људи и по цену личног мира, и лишења користи, и свега онога што живот чини удобним. Набацао сам само неколике своје мисли из којих ће се видети утисак: да за ту идеју има одушевљених присталица међу свештеницима; моја је вера дубока да ће их бити довољно, који ће, као оно Вересајеви звездоносци неустрашиво и енергично, по цену највеће личне жртве, хтети просветлити великој идеји: хришћанизирању пастве, која је данас тако далеко, тако далеко од Великог Идеала …“
Овде ћемо се зауставити. Има доста варница хришћанског одушевљења код наших свештеника. Треба их само сабрати у један велики хришћански пожар, који ће спржити сав коров и трње на њиви нашег црквеног живота, смрзнуте очајањем – раскравити, мало одушевљене распалити на велики подвиг безрезервног служења Господу Исусу.
 
* * *
 
У многоме Народни Универзитет у Београду постао је вежбалиште за атеистичке монологе. Нарочито то важи за г. Бран. Петронијевића. Његова се предавања такмиче за примат у образложавању атеизма као једино рационалног погледа на свет. 25. фебр. госп. Петронијевић је држао предавање: О чудовиштима умрлог животињског света. Стварајући хипотезе на основу оскудних палеонтолошких дата г. Петронијевић је дошао до закључка да су неке чудовишне рибе прапотомци човека. Из тог, ничим не оправданог закључка, г. Петронијевић је извукао други мање оправдан, и зато више смешан закључак: „Дакле“, рекао је г. предавач, „није био Бог који је створио такве животиње, него су се могле саме да створе и развијају у природи“.
За иоле мисаоног човека порекло човечје ограђено је многобројним тајнама. Тешко је пробити се кроз њих само помоћу јуриша необуздане фантазије. То је некада чинио Хекел, и његове смеле и фантастичне хипотезе давно су испраћене у гроб са сажаљивим осмехом. Г. Петронијевић покушава да васкрсне мртваце које је немогуће васкрснути. Има нечег трагичног у примању хипотеза за аксиоме. Када би свет био тако нетајанствен, тако плитак – било би лако живети на свету; човек би се звао не човек већ – осмех. Али како да тај осмех не пређе у подсмех када слуша г. Петронијевића како објашњава порекло човека? Изгледа да су се све тајне одселиле са наше планете, а последњу је пре неки дан испратио г. Петронијевић „уз бурне аплаузе београдске публике“.
 
Година 3, април 1924, број 4.
стр. 183-184
 
Неки црквени проблеми довели су један део нашег свештенства на раскрсницу. Ти проблеми су дуго и дуго распиривани док се нису распламтели и данас постали жеравица На жеравичној раскрсници стоји данас тај део свештенства нашег Раскрсница не би била страшна, када не би била жеравична. Она се рачва у многе путове; но неки од њих сигурно завршавају секташтвом, неки црквоборством, неки протестантскнм безверјем, неки отпадништвом. Треба бити мудар као змија и безазлен као голуб, па не отиснути се низ један од тих путева. Главни Одбор Свештеничког Удружења одлучио је да се 30. априла одржи у Београду ванредна свештеничка скупштина. Она би имала да буде одговор свештенства на одлуке Св. Архијерејског Сабора. Главни Одбор је у неколико прејудицирао тај одговор својом одлуком ,да се све одлуке примљене на цариградском конгресу приме и у живот уведу према потребама цркве н народа“.
Оваква могућа одлука садржи у себи много експлозивног. У последњој линији својој она значи самозвано присвајање себи ауторитета, којим не располаже не само свештеничка скупштина, већ ни сам Св. Архијерејски Сабор. То се најбоље види из држања Св. Арх. Сабора према одлукама Цариградског Конгреса. Не може се рећи да то држање није мудро. Држање осталих аутокефалних православних Цркава према одлукама Цариградског Конгреса показује да је наш Арх. Сабор поступио мудро, и можда – богомудро. Не смемо ни мислити да ће ванредна свештеничка скупштина донети одлуке, чије ће остварење захтевати употребу несвештених, нецрквених средстава, револуционарннх и превратничких метода. Када би се тако што десило, дошло би до болних, но неминовних, операција, које би можда значиле и ампутацију. За свештенство се бар не би требало рећи: „пута мирнога не познаше“ (Ис. 59, 7; Рм. 3, 17).
Ми волимо да верујемо да је Весник Српске Цркве у истини орган српског православног свештеничког удружења, орган који изражава дух његов и трасира пут. А у његовим овогодишњим свескама исписују се као мото многозначајне речи Господа Христа:
Ви сте со земљи: ви сте видело свету (Мат. 5. 13-14). Нову вам заповест дајем: као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом (Јов. 13, 34).
И бејаху једнако једнодушно у Цркви, једнако у науци апостолској (Д. А. 2, 42, 46).
Пасите стадо Божје, које вам је предато, и надгледајте га, не силом, него драговољно, и по Богу, нити за неправедне добитке, него из добра срца; нити као да владате народом; него бивајте углед стаду (1.Птр. 5, 2-3).
Ове свете речи обухватају и циљ нашега Удружења и његов програм рада“, вели се у Веснику Српске Цркве, у чланку: „Наш Пут“. То је уистини – наш пут. Он је нађен, само треба приморати себе на тај пут, треба расејане по многим стварима душе сабрати и повести тим путем, који несумњиво води и уводи у Царство Божје. Весник истину говори када вели да се питање о уређењу свештеничког материјалног стања није до сада решило зато што се није решавало на начин „који нам је указан Истином и јединим Путем: искати Царство Божје, и кад се свет задобије за Царство Божје – све друго само долази“ (Маш. 6, 33). – И за решење питања о другом браку свештенослужитеља Весник Срп. Цркве је нашао пут, пут апостолски, васељенски, светоотачки. Надамо се и нада нам се извија у молитву да ванредна свештеничка скупштина пође путем, указаним у чланку „Наш Пут“, да усвоји његову идеологију и његову методику. А дотле? – Дотле се треба свим срцем и свим умом, главно – свим умом молити богоданом молитвом: Господи, скажи намь путь воньже пойдем!
 
Година 3, мај 1924, број 5.
стр. 231-233
 
У својој књизи „Првобитна Црква и Примат Рима[3]“ професор-језуит Giorgio Bartoli који је напустио римску цркву и језуитски ред овако се исповеда :
„До пре 18 месеци био сам члан Језуитског Друштва. Сада то више нисам. Нисам истеран из друштва. Напустио сам га по својој вољи јер религијска мишљења и доктрине, које сам држао нису се више слагале са мишљењима и доктринама, које је друштво сматрало светим…
Са крајњом верношћу, покорношћу и самопожртвовањем служио сам у Друштву Језуита 27 година. Предавао сам науку, литературу н језике у неколико друштвених колеџа, како у отаџбини (Италија) тако и на страни т.ј. у Европи и Азији. Проповедао сам Реч Божју у различитим земљама и на различитим језицима. Пет година био сам редовни сарадник језуитског листа La Civilta Cattolica, који се издаје у Риму под надзором папе и у интересу папства. Када је све ово овако онда зашто сам ја напустио језуитско друштво и побунио се противу римске цркве?“ (Стр. VI).
„Напустио сам језуитско друштво због разлога, које сам налазио у савести и за које нисам ником одговоран до Богу. Но ови разлози нису били једини. Последње године, бладодарећи доктриналним окривљавањима, која су противу мене подигли непознати људи, моји су ми супериори забранили најпре да живим по већим местима и центрима културе. Затим су ми онемогућили да имам ма какав додир са ученим људима, да студирам, да пишем, да штампам ма какву књигу, да ма на који начин задовољим своју природну склоност научним студијама. Забранили су ми да проповедам. Прогнали су ме у варош другостепене важности, где нисам могао имати никаквог додира са књигама и ученим људима. Наредили су ми да ту живим без одређене дужности и утврђеног занимања. Најзад су ми наредили да никада не излазим из куће без једнога од сабраће, који су били ту да би пазили на моје приватне разговоре и слали их мојим супериорима. И све ово чињено је у име нашег Господа Исуса Христа!
Да ли су се ове строге мере противу мене могле ма на који начин правдати? Јесам ли био јеретик и модернист, каквим су ме сматрали? Ја одговарам кратко и просто: Био сам осуђен не само пре него што сам сазнао ко су они који ме окривљују, већ пре него што ми је ма каква одређена кривица у доктриналним стварима саопштена ….
Апеловао сам како на локалне супериоре тако и на генерала целога друштва. Мој је апел био одбијен. Питао сам једнога пријатеља, да ли би власти римске цркве, ако би на њих апеловао, разгледале мој случај и заштитиле ме од мојих супериора. Одговорено ми је, да црквени суд нити може, нити хоће да чини ма шта у моју корист… Написао сам писмо супериорима и напустио сам како друштво тако и римску цркву (стр. VI-VI!).
Наравно римска црква и моји стари пријатељи жале моје напуштање цркве. Но они за то имају да благодаре оном телу неуких и фанатичких свештеника и калуђера у чијим је рукама данас и увек биће управа римске (romish) цркве. Приморавајући ме да верујем и проповедам све врсте сујеверја и заблуда, које они преко предикаоница и књига пуштају у свет, они су ме навели најпре да посумњам па онда и да не верујем у догме и делове римске доктрине, који су за мене некада били истинити, свети, непогрешни, божански. Али ко је био за ово крив? Историја се понавља. Рим, желећи да добије све, на крају крајева мора изгубити све. (XI-XII.)
„Ово је историја моје интелектуалне промене. 1896. године ја сам био у Бомбају у Индији… Један немачки језуит, који је већ умро, замолио ме је да напишем чланак противу једног локалног англиканског листа, који је о „папским захтевима“ писао на један непријатељски начин. Ја сам тек био завршио студије н постао млади доктор теологије. .. У мом чланку противу њега (енглеског писца) ја сам цитирао извесне речи св. Киприана узете из његове расправе: De unitate Ecclesiae, које, како се је мени чинило, једном за свагда утврђиваху законитост папских захтева на универсалну власт. Мој пријатељ немачки језуит прочитао је мој чланак, насмејао се, зачуђено ме погледао и запитао где сам студирао теологију. „Зар ви не знате, рече ми он, да Св. Кипријан није никада нити изговорио нити написао речи, које сте ви цитирали? Хоћете ли да кажете како се у Италији уопште не зна да су ове речи доцније уметнуте међу речи Св. Кипријана?“ Ово ме је до срца заболело. .. После тога сам одлучио да с времена на време целокупну моју теологију нанова простудирам за свој рачун. (XIII-XIV).
Ове студије, које сам вршио са научном часношћу, строгошћу метода, и савесном верношћу увериле су ме да хришћанска доктрина, коју римска црква сервира својим свештеницима и верним члановима, није теологија Библије или теологија првобитне хришћанске Цркве, већ један вештачки систем заснован делимично на Светом Писму, делимично на Аристотеловој философији делимично пак на апокрифним текстовима, легендама сумњивог ауторитета; хотимичним мењањима и интерполацијама својих канона, и сујеверјима и реликвијама старога незнабоштва. Најзад ја сам се уверио, да једна васељенска, у истини универсална сагласност са догмама римске цркве нити је постојала у прошлости, нити постоји у садашњости“ (XVI).
„Оно што ме је одвојило од Рима то није његово хришћанство, већ његов паганизам, не Библија коју је он сачувао, већ произвољно тумачење Светога Писма, тумачење које Рим намеће хришћанском свету. Од њега ме није одвојило много добра, које је у њему, већ зла дегенерације, сујеверја, идолатрије, која његови свештеници морају примити, практиковати и бранити схоластичким софистиком и Аристотеловим суптилностима… Ја нисам могао: проповедати доктрине у које нисам веровао; исповедати као Богом откривене догме за које сам знао да су људски проналасци; бранити обичаје, обреде и употребе, које сам сматрао сујеверицама. Најзад нисам могао да примим папске захтеве. Моје студије су ми показале да ти захтеви нису првобитни већ да се противе Светом Писму и да су противу воље половине света. Моја дужност према Богу и моја савест били су чисти. Ја сам протествовао противу римске цркве и напустио је“ (XVIII-XIX).
Даље писац ове интересантне књиге говори још о многим стварима, које бацају јаку светлост на унутарњу, интимну ситуацију римске цркве. Но за сада довољно је и оволико ради мало бољег упознавања читаоца „Хришћанског Живота“ са стварним приликама у римској цркви.
 
Година 3, јун 1924, број 6.
стр. 231-233
 
Лако је бити римокатолик, још лакше протестант, но тешко-претешко је бити православан. Јер бити православан значи: бити у непрестаном подвигу од човека ка Богочовеку, бити у непрестаном израђивању себе богочовечанским подвизима. Ту човек никада није сам: свако његово осећање, свако његово дело, свака његова мисао је лично-саборна; никада само лична, никада само саборна. Кад православни хришћанин мисли мисао, мисли је са страхом и трепетом молитвеним, јер онда кроз њега мисли сав сонм Светитеља, сав лик свих чланова Цркве. Он никада није свој, никада не припада себи, већ свима Светима, и кроз њих најсветијем Господу Исусу. Када гледа дух свој он смирено говори себи: дух је мој ништа, ако га не помножим Духом Светим; и душа моја, и срце моје, и воља моја. У њему ништа не бива по човеку, већ по Богу; кроз непрекидне подвиге он се сабира у Богу: дух се његов сабира са Духом Божјим, и душа, и воља; све се сабира и саборнизира у Богу. И он свим бићем својим осећа да је православна црквеност увек света и увек саборна, да је категорија богочовечности неизменљива категорија црквености.
Православни су православни имајући непрекидно то осећање, подгревајући да и чувајући га молитвено и свето. Они никада себе не проповедају; никада се не хвале собом; никада не остају при голој човечности. Свети, духоносни, христовођени Апостоли дали су једном са свагда формулу црквености: нађе за добро Дух свети и ми“ (Да 15. 28). Прво Дух Св. па онда ми; ми у толико у колико допуштамо Духу Светом да дела кроз нас. У тој богоданој формули је сав метод Цркве, сав њен пут, сав њен начин решавања проблема. Тај су свештени метод подухватили Мученици и Исповедници, Свети Оци и Васељенски Сабори. Одступи ли се од њега, одступа се од Духа Светог, одступа се од Св. Апостола и Мученика, од Св. Отаца и Васељенских Сабора. Православна Црква је једна, света, саборна к апостолска зато што не одступа од тог свештеног метода. Она је православна тиме што исповеда, држи и чува не само апостолско саборску, васељенску идеологију хришћанства, већ и апостолско-саборску, васељенску методику хришћанства. У томе је сила Православља; у томе неисказано богатство; у томе искључива моћ. И ми смо православни док исповедамо и чувамо ту идеологију и ту методику Цркве. Одступимо ли од једне или од друге, одступили смо од Православља. Апостолско-саборска, васељенска идеологија Цркве једино се може очувати апостолско-саборском, васељенском методиком Цркве. Болесна је то мисао, пагубна је то жеља: хтети очувати православну идеологију без православне методике. Од те болести болује један део нашег епископата и свештенства. Због тога смо у опасности да постанемо шизматици. Православна Црква је тиме православна што Св. Васељенске Саборе признаје за завршно и највише мерило црквености. Свака помесна Црква пада под анатему Васељенских Сабора, ако сама измени или суспендује одлуке њихове. Ко има толико пагубног самопоуздања и несмислене смелости да себе стави више Васељенских Сабора, да себе предложи место њих? А неки наши свештеници имају; то су јавно исповедили на Ванредној Свештеничкој Скупштини у Београду. Исповедајући то, они су се јавили као одлучни црквоборци. Да су себе питали: шта мисли Дух Свети о овој мојој мисли, о овој мојој речи, – много би мање пало речи, за које ће се давати одговор на дан Страшнога Суда. Ко је у истини православан, тај осећа и зна да су истински православни људи само сарадници Духа Светог, сарадници који непрестано ослушкују шта Он вели, који непрестано творе што Он жели, који непрестано своје мисли и речи проверавају Њиме. Не признајући то – не противимо ли се Духу Светом? Одбацујући то, зар се нећемо јавити као Духоборци? као црквоборци? – А неки су се на свештеничкој Скупштини јавили и објавили као духоборци. Један је протојереј осионо објавио да он сумња у канонско и догматско јединство православне Цркве. – То је последњи стадијум протестантизма. Такву материјализацију појма црквености и јединства тешко је иоле православном човеку замислити. Но та мисао, та реч је не само то, већ нешто више од тога: она је хула на Духа Светог. Јединство Цркве је не у духу мом и твом, већ у Духу Светом. Он је веза јединства, нераскидљива веза јединства, – не човек, не људи. Чланови Цркве су једно Духом Светим и у Духу Светом.
„Хришћански живот“ неодступно стоји не само за апостолско-саборску, васељенску идеологију Цркве, већ и за апостолско-саборску, васељенску методику Цркве. Он сматра за грубу претенциозност и неопростиву гордост: хтети стварати и наметати Православној Цркву неку другу идеологију и другу методику И питање другога брака свештеника има се решити у складу са овом идеологијом и овом методиком.
 
Година 3, јул 1924, број 7.
стр. 358-360
 
Јасно разликовати врлину од порока, јасно видети граничну линију између врлине и порока, позитивно знати душу врлине и душу порока – дар је Духа светога (1 Кор. 12, 8-10). Неопажљиво за чула, неосетно за срце и неприметно за душу увлаче се у човека порочне саблазни, бремените неслућеним гресима. Тајним путевима „тајна безакоња“ ушета у човека и тајно врши страшну мисију своју. Треба имати херувимски многооку и херувимски видовиту душу, да би човек могао уловити сложену делатност „тајне безакоња“ (2. Сол. 2, 7). Ако срце човечје није опасано огњеним појасом непрекидне молитве – тешко њему, јер ће се у њега сигурно увући „тајна безакоња“. И највећа врлина постаје порок ако се узгорди. Од сваке врлине Господ Христос најпре тражи да је смирена. То је једна од новозаветних новина. Ако би хришћанство хтело променити своје име, могло би се назвати – смиреност. Где гордост почиње ту антихрист почиње; вољно или невољно гордост увек ради против смиреног Господа Исуса. Нека суптилна гордост подкрала се у душе неких наших црквених људи. Они мисле, говоре, чак и пишу да је Српска Православна Црква данас најбоља, најнапреднија и доминантна међу Православним Црквама. – Но они то мисле, они то говоре, они то пишу – саблажњени и заведени гордошћу. Гордост има то проклето својство да ослепи око душе за самовизију, за самоанализу и за самокритику.
Намерно и ненамерно превиђа се битна карактеристика православне црквености: светост. Моћ и сила једне помесне Цркве је у њеној светости, и то светости саборној, светости која долази од непрекидног молитвеног општења „са свима светима“ (Еф. 3, 18). То непрекидно општење „са свима светима“ ствара Светитеље и Исповеднике, – а где су у нас ти Светитељи и Исповедници? Душа светости је смиреност, која непрекидно сазнаје и непрекидно исповеда своју многогрешност. Када би били најсвестији, били би најсмиренији. Но пошто нисмо најсмиренији, како можемо бити најсветији? Смирени Господ Христос је не само рекао већ и заповедио: Знате да кнезови народни заповедају народу, и поглавари управљају њим. Али међу вама да не буде тако, него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи. И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга (Мат. 20, 25-27).
Светост никада не труби да је света. Прави хришћани се никад не хвале собом, већ Господом Христом. Ако ико ми православни треба да знамо да Бог „у светима почива“, у светима, не у коме другом, не у чему другом. Не треба никада заборављати многозначајни, дивни возглас: Яко свят еси, Боже наш, и во святых почиваеши, и Тебе славу возсылаем, Отцу, и Сыну, и святому Духу, ныне и присно, и во веки веков.
 
* * *
 
Људи ништа лакше не злоупотребљавају него смиреност смирених, и ништа лакше не превиђају него патње патника и страдања страдалника. У нашој цркви се то дешава. Док у Црној Гори свештенство пати, страда и умире од глади, дотле на другом крају наше отаџбине многи свештеници имају и сувише богатства, тако да је богатство постало опасност по душу њихову. Док неки епископи у сиромашним крајевима наше отаџбине једва имају средства да најскромније живе, дотле неки епископи живе у раскоши које би се требао стидети и најобичнији хришћанин. – Ти си епископ, а то значи: ти си око које треба да види патње свих патника, беде свих бедника, страдања свих страдалника. Но не само да види, већ и да узме на себе патње свих патника, беде свих бедника; страдања свих страдалника. Не чини ли то епископ, не чине ли то епископи, онда – онда их нико на дан Суда неће спасти праведних речи праведног Судије: Никада вас знао нисам. Јер го бејах, и не оденусте ме; гладан бејах, и не нахранисте ме; болестан бејах, и не обиђосте ме (Маш. 25, 41-45; 7, 23).
У нас има митрополита и епископа који месечно једва имају прихода неколико хиљада динара, но зато има и таквих који годишње имају око пола милиона динара. Да би иронија на хришћанску братску саосетљивост била заокругљена, има епископа који имају два пута веће приходе и од самог поглавара наше цркве – од патријарха.
 
* * *
 
Читава година стоји између нас и прошлогодишњих напора да се наставни план за богословије измени ка бољему. Професорско веће Богословије Св. Саве поднело је пројекат за измену наставног плана; тражено је мишљење и од професорских већа осталих богословија; добијена су тражена мишљења; Св. Арх. Сабор је питање наставног плана поверио једној комисији од четири епископа: комисија је завршно израдила пројекат; Сабор се разишао, и од тада се ништа не зна о том пројекту. Где је сада? Зашто до сада није поднесен Министарству Вера на озаконење? – Ми морамо да се овако питамо, јер нас на то нагони делимично подривено и делимично упропашћено здравље наших богослова, који од прекомерности у раду малаксавају и духовно н физички. Најбољи међу ученицима – оболели су. Наше тражење да се наставни план измени ишло је до преклињања и богорођења. Страшно је константовати да надлежни нису к срцу примили то наше, страшним искуством, изнуђено преклињање. Но ипак се надамо да ће се наћи људи који ће осетити и схватити сву озбиљност потребе да се што пре озакони пројекат новог наставног плана за богословије. Нађу ли се такви људи, они ће сигурно успети да пронађу где се налази тај пројекат, усвојен од Св. Арх. Сабора.
 
Година 3, септембар 1924, број 9
стр. 404-407
 
Слапови модернизма са свих страна наваљују на Стуб и Тврђу Истине. Збунили су многе званичне носиоце црквене мудрости. И они се мету у срцима својим. У опасности смо да се прекину неке артерије које нас везују са Апостолским и Светоотачким добом. Све се мање молитвено ослушкује шта нама у црквоборском двадесетом веку говори Дух Свети кроз Свете Оце. Све се више противимо Духу Светом и клањамо духу свом мизерном, ми идолопоклоници. Све је мање страха Божјег у нама, и зато све мање мудрости. Страх Божји је отац мудрости, – то је богооткривена старозаветна истина, и христооткривена новозаветна истина. Многи су од нас протерали страх Божји из себе, а хвастају се мудрошћу. Но таква мудрост – лудост је пред Богом. Без страха, без молитвеног трепета решавају се црквени проблеми. Под притиском, ласкавим или грубим притиском модерних ванцрквених сила многи црквени представници ропски служе трулим боговима нашега доба. Разједињени више хотимично него нехотимично ми нервозно хитамо кроз прашуму садашњице у неизвесност будућности. Представници појединих аутокефалних православних Цркава надмећу се смело у опасним новачењима. Заборавља се на свету саборност као на мерило наше садашње делатности, као на чувара наше црквене светости. Зато се недавно у Православљу десио молитвени раскол: Грчка Црква увела је нови календар, док су остале Цркве остале при старом. Молитвена саборност је нарушена; не сливају се више истовремено све православне душе у једну молитву, не иступају више заједнички пред лице Господа славе; најсигурније православно оружје преломљено је, чиме ћемо од сада иступати против заједничког непријатеља, чиме ако не саборном молитвом? О кротко Православље, зашто те тако руже, не зато ли што се душа твоја зове – смиреност?
 
* * *
 
Овогодишња Свештеничка Скупштина није се могла не кретати у знаку пометње. Порекло те пометње је делом у самом Свештеничком Удружењу, а већим делом у Св. Арх. Сабору. Пре Цариградског Конгреса наш Св. Арх. Сабор је преценио своју компетенцију у питању другог брака свештенослужитеља; санкцију за то није му могао дати Цариградски Конгрес, јер је ни сам имао није; после Цариградског Конгреса наш се Св. Арх. Сабор нашао пред немилом дилемом: или да питање другог брака реши независно од осталих аутокефалних православних Цркава, и тиме створи раскол, или да решење тога питања одгоди до… ? Он је изабрао ово друго. Само није имао исповедничке смелости да јасно и јавно призна свештенству да је погрешио у прецењивању своје компетенције у овом питању. Да је Св. Арх. Сабор то учинио – можда би и Свештеничко Удружење признало да ово питање премаша његову компетенцију. Сва пометња на Свештеничкој Скупштини дошла је отуда. Централни проблем – проблем компетенције није схваћен као централни, и зато су се на Скупштини ређали говорници, од којих је већина имала само суперлативно гњевне речи за наш Св. Арх. Сабор. Бивши Главни Одбор покушавао је да прекине бесплодно дискутовање много пута дискутованог питања другог брака и да га сасвим остави Св. Арх. Сабору. Природно је што је овај покушај морао пропасти, јер се звало за пометњу која влада у Св. Арх. Сабору. Из истог разлога и Нови Главни Одбор предестиниран је да ништа више не може урадити за правилно решење овога питања од овога што је већ урађено. Готово из свега што се радило и говорило на Свештеничкој Скупштини јасно се оцртала страшна провалија која зјапи између Свештеничког Удружења и Св. Арх. Сабора, а нарочито између Свешт. Удружења и садашњег Св. Синода. Разложно и образложено жалио се бивши Главни Одбор да је Св. Синод безразложно ниподаштавао све што долази од Свештеничког Удружења. Нарочито је наглашен факт да је Главни Одбор Свешт. Удружења писмено тражио од Св. Синода упутство како држање треба заузети према богомољачком покрету; у одговору свом Св. Синод помиње све оне који су му се обратили са питањем о богомољачком покрету само не помиње Главни Одбор Свешт. Удружења. Још јаче. је наглашен факт да је Главни Одбор упутио Св. Синоду предлог да се Недеља Православља прогласи као дан православне акције; упутио је предлог у јесен, а добио одговор на 2-3 дана пред саму Недељу Православља, и то одговор у коме Св. Синод вели да њему припада право иницијативе, а не коме другом.
Разуме се, овакав одговор мора згранути сваког православног човека, који зна какав треба да је однос између Свештенства и Св. Синода. Било би далеко боље да је Св. Синод то своје право иницијативе показао пре тога у другим. стварима. Треба се дуго напрезати да би човек могао пронаћи неке значајније ствари које су покренуте и решене од стране овог Синода. Очекивало се да овај Синод продужи и доконча оне важне послове које је прошли Св. Синод припремио. Но овај Синод је показао ревносну љубав за инерцију и остао онде где га је оставио прошли Синод.
На Скупштини је многократно изјављено негодовање против Св. Синода што нигде и никако не објављује свој рад већ се све брижљиво скрива. Ово негодовање је оправдано. Много пута и ја сам се обраћао за понеке извештаје, али сам увек добијао одговоре, који су само мистифицирали празну стварност. Ишао сам по брашно у празну воденицу.
Бивши Главни Одбор успео је да донекле спроведе своју методику: Скупштина је донела резолуцију да се решење питања другог брака оставља Васељенском Сабору, који се треба састати идуће године. Не буде ли било тог Сабора свештеници ће донети нову одлуку у новој ситуацији.
 
* * *
 
Традиције Богословије Св. Саве су озбиљно угрожене. Садашњи Професорски Савет труди се да те традиције освежи, опорави и да на њима зида нове, боље и најбоље. При овогодишњем примању нових ученика Професорски Савет је стајао строго на законском становишту; није се огрешио ни о закон ни о савест. Од 170 пријављених ученика Проф. Савет је одабрао двадесет и два, јер је Министарство Вера пре тога примило осам ученика. Проф. Савет је одабрао најбоље, и био принуђен да врати све остале, међу којима је било много деце са малом матуром и добрим успехом. Но после свега Министарство Вера прима и шаље у Богословију нове ученике, и то ученике који не само немају малу матуру, већ имају слабе оцене у сведочанству из четвртог разреда гимназије. Ако Министарство Вера мисли да је то пут да се побољша кадар православног свештенства, надамо се да тако не мисли и не може мислити наш Св. Синод, који треба једном да јасно и одлучно покаже свакоме место које му припада у Цркви. Ако се овако продужи Професорски Савет мора са себе скинути сваку одговорност за успех у школи. Треба једном да се зна ко је и колико компетентан за примање ученика у Богословију. Ако је Министарство Вера или Св. Синод незадовољан законом о избору нових ученика, који то право даје Професорском Савету, онда нека споразумно реше и то право пренесу или на Министарство Вера или на Св Синод, само нека ослободе Проф. Савет овакве своје неумесне интервенције, каква је чињена ове године пре, при и после примања нових ученика.
 
Година 3, октобар 1924, број 10
стр. 449-453
 
Вулгарни социологизам захватио је многе наше црквене људе. И они се неуморно труде да Свету Цркву Православну нивелишу са мршавим принципима утилитаристичко-позитивистичке социологије. Опчињени човекоманијским теоријама они при решавању црквених проблема превиђају најглавнију чињеницу: да је Црква – благодатно Богочовечанско Тело, и да се у Њој ни један проблем не може решити без богочовечанске благодати Христове. Духом овога света, духом овога века они желе да схвате богочовечанске истине Господа Христа, и не успевају, и неће никада успети, јер је речено да се духовне ствари духовно разгледају, да се једино Духом Светим Христооткривене истине разумети могу (1. Кор,2,4-16). Заведени чисто човечанским, не боговечанским, већ хуманистичким методима, они непрестано наглашавају да је спас у организацији, у организацији по човеку, у организацији класној. Благодат је заборављена; Богочовек је заборављен; заборављени су Његови методи и Његови путеви. Када читам неке наше црквене листове ја се у чуду питам: да ли су ови људи сасвим заборавили да је Црква дело Богочовека, а не човека? да ли су икада чули да је благодат – душа Цркве? – У овоме предњачи Весник, недељни црквено-политички лист. Он фуриозно зове на узбуну, на бунт. Непрестано објављује мобилизацију, али се војници не одазивају позиву. Нови Главни Одбор Свештеничког Удружења проговорио је кроз Весник врло ратоборно. Наша Реч његова минирана је бунтовним и експлозивним елементима. Позивају се сви у густе редове да „са пуном ратном спремом“ извојују себи – шта? Дуго сам трагао у чему се састоји та „ратна спрема“, и на жалост моју нисам нашао ни једно од оних оружја која по Ап. Павлу сачињавају хришћанинову ратну спрему; нисам нашао „свеоружје Божје“: ни оклоп правде, ни штит вере, ни кацигу спасења, ни мач духовни, ни молитву, ни трпљење (Еф. 6, 11-19).
Весникова Наша Реч могла би бити опроштена као испечена у пароксизму гњева, да у њој није јасно изречена хула на Духа Светог, која се не опрашта. Говори се о цркви живој и цркви окамењеној; живу цркву сачињава народ, а окамењену – канони који иду у разрез са жељама Свештеничког Удружења, и они свештеници и архијереји који су уз те каноне. – Овако говорити о Цркви, и мислити да то није хула на Духа Светог, могу само они људи у којима је утрнуло и последње осећање православне црквености. Протестантизам је то, црквоборство је то, тако говорити о Цркви Христовој. Може се говорити о окамењеним за дело Христово архијерејима; може се говорити о окамењеним за Цркву Божју свештеницима и мирјанима, али говорити о Цркви окамењеној – хула је на Духа Светог.
Размишљање о богомољачком покрету навело је мог драгог школског друга и пријатеља Велимира Ташића, свештеника, да у Веснику објави свој напис: Неспоразуми у цркви. Ја знам да је он то учинио из ревности за Цркву Христову, зато ћу му и ја из ревности доставити у кратким цртама своја размишљања кад његовим написом.
1) Питање метода црквених решио је једном за сва времена Господ Исус: Дух свети, Дух Истине уводиће хришћане у сваку истину (Јн. 16, 13). Ја се усуђујем да ову реч Господњу рашчланим: без Духа Истине не може се ући ни у једну хришћанску истину; Дух Свети поседује све богочовечанске дарове, Он их и раздељује; дух човечји без Духа Божјег је неспособан да схвати најмању хришћанску истину; сви путеви и методи без Духа Светог одводе у јерес или раскол. Стећи Духа Светога значи стећи и познање хришћанских истина. Зато су Духоносни Оци једине личности које нас несвете могу уводити у Христове истине свете. Православље је тиме истинита Црква Христова што то исповеда. Св. Апостоли су говорили Духом Светим и радили Духом Светим: Дух Свети је њихов једини метод. Свети Оци су смирено и молитвено подухватили апостолску методику, зато у питању метода код њих није било неспоразума. Они су знали шта верују и шта раде, како верују и како раде; наши људи данас не знају шта верују и шта раде, како верују и како раде, јер не следују Св. Оцима и Св. Апостолима, који су то знали. Код нас је, као некада код Коринћана, сувише наглашен човек, као да је вера наша од човека и по човеку, а не од Богочовека и по Богочовеку. Циљ хришћанског живота је не у животу, не у човеку, не у анђелу, не у арханђелу, већ у задобијању Духа Светог, како нам је то открио највећи светитељ у православном словенском свету духоносни преп. Серафим Саровски.[4]
Само хришћанизирањем личности може се вршити истинско хришћанизирање друштва и живота. Од личности иде се ка друштву, никако не обратно. Само се од хришћанских личности може образовати хришћанско друштво. Немогуће је механички хришћанизирати ни човека ни друштво. Хришћанство тражи од човека лични, драговољни, неизнуђени подвиг усвајања Господа Христа за садржину и циљ живота. Ко Господа Христа стекне, моћи ће Њиме, не собом, хришћанизирати друштво око себе, ако оно то хоће и жели. Хришћанство се не намеће, већ предлаже: ко хоће да прими, нека прими.
2) Деоба Цркве се није десила; десило се отпадништво од Цркве, одцепљење од Цркве, од тог вечито једног и недељивог Богочовечанског Тела Христовог. Наши људи говоре одеоби Цркве или из неспоразума, или из несхватања Цркве као недељивог Богочовечанског Тела Христовог, или из бојазни од других хришћанских вероисповести. Много је томе допринело рђаво схватање јектеније наше Цркве. у којој се молимо: благостоянии Святых Божиих Церквей и соединении всех. Овде се реч сједињење не односи на цркве већ на људе у Цркви; то се јасно види из грчког текста који гласи: και της των παντων εωνσεως. Кад би реч била о сједињењу цркава, онда би заменица стајала у женском роду, пошто је реч εχχλησια женског рода, јектенија би гласила: και της των πασων εωνσεως. – Но тако звана деоба цркве не може бити нама сметња у хришћанском делању нашем, као што није сметала никоме од наших великих Светитеља и Праведника, као што су Св. Сава и Св. Серафим, Св. Тихон. и Св. Григорије Палама, Св. Симеон и сонм светих Мученика и Исповедника.
3) Однос хришћанства према савременој позитивистичкој науци одређен је самом природом и садржином Хришћанства. У хришћанству су централне и неизмењљиве истине: Троичност Божанства, Богочовечност Господа Христа, благодат Духа Светога у Светим Тајнама, Црква – Богочовечанско Тело Господа Исуса. Све су то истине које наука посредно или непосредно пориче, јер признаје реалност само чулним чињеницама и чињеницама чулнога разума. А главне истине хришћанске су све „паче ума“, све „паче смисла“, и зато апсурдне за чулни разум. Наука има чула и разум чулни за мерило свега; хришћанство има за мерило не чула, не разум, не ни дух човеков, не ни целог човека, већ Богочовека Христа. Ставите тај основни факт пред науку, и питајте је: признаје ли да је Христос Богочовек? одговориће: не, или: не знам. Како се онда може говорити да „истинска наука и истинска вера не могу доћи у сукоб“?
Мој драги друг наводи Ап. Павла. И овде је поникао неспоразум што је речи Св. Павла навео по рђавом преводу Вуковом. Наведене речи у грчком тексту гласе: Ου μαίναμαι κρίτιστε Φίρτε άλλ άληθείας και σωφροσύνης σήματα άποφέγγομαι = не безумствую достопочтенный Фест, я не безумствую, но говорю слова истины и здравого смысла. (Д. A. 26, 25). Реч σωφροσύνη Вук је превео са: разум, док она има сасвим нову садржину и новозаветни смисао, и означава целост ума, здравост ума, и могла би се најбоље превести речју: целоумље, здравоумље. За Ап. Павла Господ Христос је васпоставитељ целости ума, ис-целитељ ума, оздравитељ ума. – Ако се чак допусти за моменат да реч σωφροσύνη може значити разум, онда треба ову реч разум довести у контакт са целокупним учењем Ап. Павла о разуму, и видећи се да је овде реч о разуму духовном, о разуму освећеном, облагодаћеном, о разуму Христовом (1. Кор. 2, 16), а никако о разуму чулном, о разуму научном.
4) Морам признати, уплашио сам се кад сам прочитао како лаконски, како смело, како одлучно пише мој друг о најсуптилнијим и најсложенијим проблемима хришћанским. Нарочито о аскетизму. За сада рећи ћу само ово: оправдање аскетизма не треба тражити у протестантским књигама и у вулгарном протестантизму наше интелигенције, већ у плодовима аскетизма. Свети аскети најбоље су и најречитије оправдање аскетизма као метода хришћанског живота. Аскетизам је само метод, циљ је: задобијање Духа Светог. Дух Свети се задобија подвизима хришћанским: молитвом и постом, љубављу и вером, кротошћу и милосрђем. Сваки подвиг ставља у покрет целу личност човекову. Зато бити хришћанин и значи: бити у непрестаном покрету ка Господу Христу кроз многобројне подвиге хришћанске. Хришћанин никад не стоји, већ је увек активан. Хришћанство је најразгранатије подвижништво. Сваки хришћанин је подвижник, неки више неки мање: сваки се мора подвизавати молитвом и постом и љубављу и милостињом, страдањем и трпљењем. Свети аскети су то остварили у потпуности, ми делимично. Ту је разлика не у каквоћи већ у количини. Из неспоразума се говори о неактивности аскета, о некорисности, о непотребности. Замислите: ми поричемо активност св. аскету Златоусту, који данас као и стотинама година до данас, активно учествује у животу сваког истинског православног хришћанина! Ми поричемо активност и корисност подвижнику Св. Прохору Пчињском, који се 33 година у пећини подвизавао, да би хиљаду година данас, и ко зна колико хиљада година од данас, активно учествовао у животу многих милиона православних хришћана Јужне Србије! А шта ћу рећи о Растку нашем, који је аскетизмом постао Св. Сава? Шта о Св. Василију Великом, шта о Св. Симеону Новом Богослову, шта о Св. Сергију Радоњешком, шта о Св. Серафиму Саровском? Рећи ћу само једно: ваистину, ваистину – Дивень Богь во святых своих!
 
Година 3, новембар 1924, број 11
стр. 500-504
 
Начело свете апостолске саборности је душа Православља, његова моћ и његова свемоћ. У колико су поједине помесне Цркве прожете том душом. у толико су свете, у толико апостолске, у толико саборне. Најречитији израз те душе су Свети Архијерејски Сабори. Светост њихова је од Духа Светог. Одступе ли од Духа Светог, одступили су од своје светости и од свога апостолства, јер су Апостоли једном за свагда створили начело саборности: Дух Свети и ми (Д. А. 15,28). У том начелу је сила и моћ, важност и вечна вредност Св. Васељенских Сабора. Св. Архијерејски Сабор сваке помесне Цркве у толико је свет и у толико православан, у колико сва црквена питања решава саборно са свима светима (Еф. 3, 18), са свима светима у Духу Светом. Одступи ли се од тога, одступа се од Православља. То бива када се локалне жеље, које иду у разрез са саборном, светом савешћу васељенске Цркве, узму као руководно начело при решавању ма ког црквеног проблема. Ако икоме, члановима Св. Арх. Са бора потребно је да имају дар за разликовање духова (1. Кор. 12, 10), дар за разликовање идеја, за разликовање предлога, јесу ли од Бога или не, јесу ли од Православља или не. У овогодишњем свом заседању наш Св. Арх. Сабор има да решава доста ствари, за чије је православно решење потребно много благодати Духа Светога. Духоносни ап. Павле нас учи да и благодат може бити узалуд (2. Кор. 6, 1), ако се њоме не облагодати и воља и ум и срце онога који је благодат од Бога примио. На првом месту Архијереји су ти који треба да живе са Светима, да су назидани на темељу Апостола и Пророка, где је крајеугаони камен сам Исус Христос (Еф. 2, 19-20). Јесу ли то, они су домаћи Богу ( Еф.2, 19-20), знају тајне дома Божјег и домаћинства Божјег, и неће им бити немогуће да саборно, свето, апостолски, православно реше проблеме који су пред њима.
1) Наш Св. Арх. Сабор ће решавати календарско питање. Ако се не узме у обзир психологија нашег православног народа, може се учинити велика погрешка и поновити немило искуство Русије и Пољске у овом питању. И у Пољској и у Русији народ је одбио увођење новог стила као ненужно и опасно новачење, које значи молитвени раскол и не.мудро уступање пред римокатолицизмом. Наш народ, нарочито у Босни, Херцеговини, Далмацији, Јужној Србији и централној Србији, поступиће према увођењу новог стила не мање бунтовио од народа руског.
2) Сазив Васељенског Сабора у данашњим приликама је не само технички, него и психолошки неизводљив. Руска Православна Црква неће моћи учествовати на Сабору са онолико својих представника, са колико би требала, јер то бољшевици неће допустити. Неким помесним православним Црквама се хита, изгледа, делимично и за то што би при оваквим околностима утицај Руске Православне Цркве био сведен на минимум, и не би имао решавајућу улогу. Но све то ипак ни мало не умањује значај Руске Цркве: она је својим мучеништвом, својим исповедништвом, својим светитељством, својим подвижништвом показала и доказала да је она нарочито данас водећа Црква у Православљу.
3) Устав Српске Православне Цркве и Закон о Српској Православној Цркви су опет на дневном реду. Ако се Св. Арх. Сабор на томе питању не разбије у непомирљиве разломке, биће дело коме ће се многи радовати. У сваком случају, имовински проблем је ту главни камен спотицања и саблазни. Од многих се у овом питању присвојна заменица моје штирнеровски егоистично наглашује. Када би они учинили само један православни гест, када би уистини саборно, светоотачки решили овај проблем, многи би гладни свештеник далматински и херцеговачки, црногорски и македонски био нахрањен и збринут. Не учини ли се то, биће јасно да је паганско нечувствије, „окамененное нечувствје“ овладало душама оних, који треба да су даноноћно осетљиви не само за глад људи, већ и за глад птица и животиња, који треба да глад свих гладних осећају као своју. Да, као своју.
4) Избор епископа: тркалиште многобројних непавловских амбиција, политичких уцењивања, христоборских интрига, котеријашких цењкања. Када све то исплива пред очи.онда је тешко да се и најправославнији човек не згрози у духу и не упита: где је овде место Духу Светоме? Један ревнитељ Православља недавно ми је говорио: „слушајте, ја ћу обновити стару црквену праксу; ако за епископа изаберу Н.Н. ја ћу у храму за време хиротоније викнути: недостојан! анаксиос!“
5) Уредба о Богословијама је на дневном реду. Наивно је мислити да је Св. Синод по овој ствари консултовао ма који Професорски Савет од пет постојећих богословија. Ради саме стВари требало је консултовати људе који имају најсвежије и најпуније искуство о потребама и недостацима наших богословија. Опасно је и пагубно овакве ствари решавати априорно.
6) Избор канцелара је на дневном реду, мада се тај положај по новој црквеној уредби укида. На што је потребан канцелар за тако кратко међувреме? Сем ако се не очекује да, изабрани на кратко време канцелар, буде чудотворац, који ће муњевитом брзином посвршавати најглавније послове, и затим са ореолом чудотворца ући у блажени пензионерски покој.
7) Св. Арх. Сабор ће извршити Избор ректора Богословије Св. Саве. Да ли ће наћи човека који ће заменити незаборавног и блажене успомене ректора Стеву Веселиновића? Наша јадна школа се нуждава ректора, који ће наставити, ако треба – и васкрснути, традиције београдске Богословије, који ће као пок. Веселиновић пламтети ревношћу за добро деце и школе, који ће умети и моћи чувати углед школе, који ће бити црквен и ученике моћи оцрквенити, који ће бити у истини отац наше деце, који ће до пожртвовања радити на добру школе, који Не бити молитвено свестан своје узвишене улоге, улоге да он ствара нове свештеничке генерације, н тиме нов дух и нову ревност за Православље, који неће гледати на ректорство као на врело својих материјалних прихода, који неће интересе школе превиђати ради својих личних интереса, који ће и делима и речима потврђивати православну девизу: све за Господа Христа! Све за Православље! Који се метнувши руку на плуг, неће освртати за плугом. Сiе буди, буди!
 
* * *
 
Службени орган епархије шабачке Глас Цркве у последње време није глас цркве, већ глас неког господина Лапчевића, који неуко проповеда не само јереси, већ чист паганизам и полутанско незнабоштво. Мене се ие тиче накарадна литерарна форма његових чланака, која вређа иоле литерарног човека. Мене боли што се такве ствари јављају у црквеном часопису, који се издаје с благословим Његовог Преосвештенства епископа шабачког, и под уредништвом угледних протојереја и јереја епархије шабачке. За непоштедну фантазију господина Лапчевића „стари богови су пали а нови још нису подигнути“, значи: пао је Бог-Христос, а новог још нису подигли. За њега учење о паклу је легенда, и кроз службени епархијски лист он дословно пише: „Легенда о паклу је убризгала песимизам у душу човекову. Но не треба примати такве легенде буквално већ симболички. Пакао збиља постоји али он је овде на земљи и узрок су му греси човекови, који му стварају душевне муке. Тако треба схватити пакао. Смрт и пакао имају дакле циљ живота (sic!); циљ живота је сам живот.“ – У своме чланку Природа и човек господин професор проповеда чист паганизам; ту су вам изређани пагански дитарамби природи; природа у свој својој грубој даности суперлативно је теизирана; кад је природа ту – нема места за надприродног Бога. – Да би објаснио садржину унутрашњег живота господин је прећутно употребио, или боље рећи злоупотребио Лукреција и научни позитивизам. Он пише: „У унутрашњи живот спада и религиозни моменат. На страну сви симболи митологије, строго хришћанска и црквена схватања персонификација Вишег Бића, али религиозно осећање постоји од кад је света у човечанству.[5] Религиозни дух у ствари јесте дивљење и страх у исто време. Дивимо се Вишем Бићу које је створило цео свет (Космос)! То религиозно осећање стварно постоји и код примитивца… код модерног човека. И док један примитивац види Бога у мртвим стварима (Сунце, Месец и др.); дотле је модеран човек више филозоф, и види божанство у једном највишем, општем неумитном закону (sic!) из кога све проистиче“.
Ја нећу да губим времена задржавајући се на даљем цитирању чланака, које госп. професор неуморно објављује кроз Глас Цркве. Желим само да нагласим да би за нас читаоце било неизмерно корисније када би Глас Цркве буквално нотирао поједине свакодневне догађаје из црквеног живота у епархији, када би објављивао летописе појединих парохија, када би писао о томе како и колико народ посећује цркве, да ли се причешћује, да ли воле црквене књиге, да ли пости. – Но главно је да Глас Цркве не буде гласило јереси и паганизма, јер саблазни треба да дођу, али тешко ономе кроз кога долазе.
 
* * *
 
Преглед цркве епархије жичке у октобарском броју доноси један пријатан и врло поучан напис под насловом: Како се народ одужује. Млади свештеник, отац Сава, нашао је пут који води у душу народну. Ако је свештеник црквен, и народ ће кад-тад поћи за њим. Свештеник треба да почне, народ ће подухватити и до краја дело довести. „Народ је добар, вели отац Сава, само ако је свештеник на свом месту“. То је истина, зар не? Отац Сава с правом додаје: „У нашем народу велика је вера, само ту народну веру треба разумети. Сваки свој покрет треба подесити и у народу се може много урадити, јер народ хоће да му свештеник примером предњачи у сваком корисном и добром делу, у вери и љубави“.
 
Година 3, децембар 1924, број 12
стр. 550-555
 
Богослужења су плућа којим православни хришћанин удише ваздух Христове вечности. Уклоните богослужења, уклонили сте плућа, – чиме ће дисати православни? Онаказите ли богослужења, онаказили сте плућа, – није ли то почетак духовне сушице; није ли крај тога почетка – потпуна сасушеност душе? Што ређе богослужење – све је ређе удисање ваздуха вечносвеже Христове вечности: у души је све загушљивије, све мучније, све мртвије; зачињу се живе ране, унутрашње ране; плоде се црви и множе нагло и обилно; нагризају и гризу човека изнутра, и душа постаје црвињак, јер је сваки порок – црв, свака нечиста мисао – црв, свако прљаво осећање – црв. Да не би душа сва иструлела и расула се у црве, треба је осолити сољу, духовном сољу. „Ви сте со света“, ви – Апостоли, ви – прејемници Апостола, ви – архијереји, ви – свештеници. Без вас – свет се распада у црве, свет постаје црвињак; ви сте – да га сачувате од трулежи, да га освежите. Но ако со обљутави, чиме ћете осолити свет, чиме ћете осолити душу своју, душу пастве своје? – А молитва је та Христова со, која чува душу да не обљутави и да не иструли у гресима. „Треба се свагда молити Богу, и не дати да дотужи“ (Лк. 18, 1), учи незаменљиви Господ Исус; треба свагда солити душу своју сољу молитве; треба сваку мисао посолити њоме, јер је још речено: „у молитви будите непрестано“ (Рм. 12, 12).
Црква је – дом молитве; а мени пише један свештеник: у нас се по многим црквама хајдукује. Ако нигде ту треба да фијукне бич Христов, као некада. Све је мање народа по црквама, јер је све мање молитвеника међу свештеницима. Један свештеномонах је сву душу своју послао у житејска попеченија, а дом молитве – нема молитвеника. Један свештеник је сав изашао из дома молитве и ушао у политику, а дом молитве – чека свога молитвеника. Други се сав предао пољопривреди, – шта је оставио за дом молитве? Неки су сву душу своју иситнили у многе послове, – а дом молитве чека своје молитвенике. Жали се један благочестиви младић: наш попа ни на први дан Божића не служи Св. Литургију, већ Последование Изобразительных.
Православље је силно молитвом, – нисмо ли зато слаби, што смо слаби у молитви? Бити православни свештеник на првом месту значи бити молитвеник. То је наук Св. Отаца, наук Светитеља Православних. Ко смо ми да Светитеље поправљамо? А ми ревносно – поправљамо Светитеље; ми смело прерађујемо Православље по образу и подобију своме, и зато још мало, још мало, па ће нам се рећи: духовне наказе.
Свештено искуство Св. Отаца нас учи: молитва изводи душу из сваког порока и уводи у сваку врлину; без ње – свештеник је без душе; молитва је мајка љубави; љубав се молитвом стиче; „љубав је од молитве“, учи богомудри Св. Исак Сирин (Λόγος XXXV, 6, 229).
Хоћеш ли да познаш човека, познаћеш га по молитви. Нарочито свештеника. У молитви се примети сваки фалсификат, свако фарисејство. Хтео човек или не, он молитвом казује себе, прича себе; у молитви исплива његова душа онаква каква је. Православно је правило: каква молитва – онакав човек. Молитва не само показује већ и проказује човека. – Желиш ли да познаш себе: испитај своју молитву и молитвеност. Не можеш ли да се молиш: приморавај себе на молитву, препоручује Св. Макарије Велики, и Бог који види твој напор, даће ти молитву. – Јеси ли се молио сат – молићеш се још један: јер молитва изазива молитву.
У Св. Литургији је казана сва Истина од алфе до омеге. Зато је сва ограђена молитвама. Велику и дирљиву припрему налаже Св. Православна Црква: читање молитвеног правила, у које улазе: Канон умилительный ко Господу нашему Иисусу Христу, Акафист Пресвятой Богородице, Канон ко Пресвятой Богородице, Канон Ангелу Хранителю, Последование ко Святому Причащению. Ко кроз овакву припрему уђе у Св. Литургију, ушао је просејан, разнежен, умекшан, уплакан, смирен. У овим припремним молитвама човеку се казује све: сва тајна Господа Христа: причешћујући се човек проходи сав процес спасења, постиже обожење. „Обожается свяки ядый же и пiяй чистымь сердцемь„. „Божественное Тело и обожаеть мя и питаеть…“ Тиме је човеку дато све; шта је то што је Господ могао дати, а није дао у Св. Литургији? Припремне молитве казују нам тајну. Просеј себе кроз њих, – какав изгледаш? Шта је то – што није рана у теби? шта – што није грехоимано?А у нас је мало свештенослужитеља који обављају припремно правило пре служења Св. Литургије, зато је мало њих који осећају сву божанску дубину Божанствене Литургије, који осећају и знају да је у Св. Литургији сабрано све Хришћанство, све откривење.
 
* * *
 
На европском Западу хришћанство се готово истоветовало са европском културом; дуго и напорно је Богочовек сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешног човека у Риму и не мање непогрешног човека у Берлину. Хришћанство се усваја у колико санкционише постојећи културни строј. Ако на неки важнији акт културе не одговори: амин, хришћанство се одбацује. Човек се разраста, Богочовек се смањује. Европа је на место Богочовека извајала човеко-бога. Нарочито Немачка. Европски рат је земљотресно обнажио све страшне пукотине у души европског човеко-бога. И реакција је почела изнутра: Висока Црква у Немачкој позива своје верне да се врате не човеку Исусу, већ Богочовеку Исусу, да се врате кроз аскетизам, кроз подвижништво. Пут из кала садашњице у светлост небеске Христове истине води кроз аскетизам. Сувише се много чује човек: његовом хуком заглушена је ре.ч Божја, зато Висока Црква предлаже да се смањи проповедање, а да се више места и времена да молитви и молчанију.
Озбиљан је, поучан је то знак времена да протестанти ренесанс свога хришћанства виде у подвижништву, у аскетизму. Пробао је европски човек све путеве, и гле: сви се путеви европске културе завршавају беспућем. Сада је трагизмом пробуђен за подвиг, за пут који води Богу не кроз ствари, већ кроз молитву и пост.
 
* * *
 
С правом је Богомољачки Покрет многе збунио, а многе и узбунио. Он је ков одушевљењем, али да не би постао нов и учењем, потребно је да га свештенство што пре возглави Има нечега у том покрету што збуњује, али је чудно да и најправославније ствари у том покрету збуњују и узбуњују неке наше свештенике. Један млађи свештеник у „Гласу Цркве“ пише: „Рђавим тумачењем речи Св. Писма богомољачки је покрет створио, у сравнењу с православљем, изопачен, иначе нов правац у испољавању верских истина. Њихове молитве које не бивају без клечања, метанисања и лупања у груди, тако су одвратне и тешке[6] за гледаоце да прелазе границе стрпљења“.
Клечањем изражавати верска осећања није „нов правац“, већ стар као и пргса молитва првог човека; а ако не толико, онда несумњив стар као и Гетсиманска Молитва Господа нашег Исуса Христа, јер је у Св. Еванђељу речено: „Клекнувши на колена мољаше се Богу“ (Лк. 22, 41), но не само клекнувши већ и метанишући, јер је речено свештено и тужно: „паде на лице своје молећи се и говорећи: оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу него како ти“ (Мт. 26, 39).
За Господа нашег није била одвратна и тешка молитва митара „који бијаше прси своје говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18, 13), – зашто је онда таква молитва одвратна и тешка за младог свештеника нашег, за младог слугу Христовог? Спаситељ је такве молитве ради не само похвално митара, већ и оправдао, и спасао: „Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој“ (Лк. 18. 14). Завири ли човек у живот ма ког православног Светитеља, биће му још јасније зашто је Господ оправдао митара. Да се човек не би саблазнио и огрешио у процењивању туђег религиозног искуства, треба да га проверава искуством Господа Хрнста, Св. Апостола и Подвижника.
Опасно је у Богомољачком Покрету то што многи од њих верују свакој визији. Св. Подвижници су врло опрезни у томе: они се боје визија, шта више моле се да их Бог сачува од њих, јер се и „сатана претвара у анђела светла“ да би хришћанина саблазнио и на гордост навео. Богомољци су неопитни у духовном животу, који је пун страховитих понора. Преко тих понора душу могу водити само духовносни подвижници, који Духом Светим знају тајне царства Божијег, Духом Светим, који је у Цркви и дела кроз њу и њоме. Болна је ствар што осудевамо у опитним подвижницима, који подробно и благодатно знају подвижништво, ту „науку над наукама“, ту „уметност над уметностима“, како поједини Св. Оци називају подвижништво.
„Свештеници су пред проклетством“ пише један уважени свештеник – молитвеник, пред проклетством су што одбацују богомољце. Зар није пред проклетством свештеник који неће да чита молитве болнима, или их чита са мало воље, а то ће рећи: са мало вере? Зар није пре проклетством свештеник, пита се овај добри духовник, који нерадо исповеда своје парохијане, или који им отворено вели: нећу да исповедам? А богомољци траже исповеднике као што жедна кошута тражи изворе. Сазнање грешности је код њих врло живо; а то је почетак спасења.
Други свештеник ми пише и хвали Бога што у својој парохији има богомољце, који су увек будни за добро и борци против зла. Они животом и речима проповедају једно исто: „Треба савладати зло, очистити себе од зла. Прво себе, потом другог. Не хулити, већ се Богу молити. Пост и молитва приводе душе наше Богу. Наше је тело храм душе наше. А тело се погани пијанством, блудом, псовком, злим мислима, рђавим делима.“ И млади свештеник додаје: „Богомољачки покрет је молитвени покрет. Треба ли и даље остати по страни, у верској апатији?… Дванаести је час. Треба пригрлити богомољачки покрет и кренути с богомољцима у народ. Нека нас грде, нека нас хуле – с нама је Бог“.
Најсмелије, и по наше више и ниже свештенство, најстрашније консеквенце повукао је многоуважени отац протојереј Велимир Савић (види Весник, бр. 24, Црква и Богомољци). Ретка је врлина то, пробудити себе на такву исповедничку искреност. Отац протојереј је непоштедно изнео страшилну дилему пред којом се налазимо. Једини је излаз за свештенство: преображај на боље. Не деси ли се то, стоструко је истинита реч оца проте да ће богомољци преузети крмило и главну улогу у служби Богу и народу, и у проповедању Христа. Ко неће својевољно да изврши преображај свој, отац прота предлаже лек и за то, Христов лек: таквог свештеника треба бичем правде и истине истерати из цркве, и од дома трговачког направити дом Бога Живог.
У сваком случају Богомољачки Покрет је врло сложено питање које се не може олако решити. Св. Синод је дао упутства, али она су тако неодређена, тако мутна, да је и после њих богомољачко питање остало питањем. Ради што боље оријентације потребно је да Св. Синод што пре изда наредбе о држању свештенства према Богомољачком Покрету, наредбе које ће бити обавезне за све свештенике. Но да би се ово питање решило православно и богомудро, потребно је ставити на чело Богомољачког Покрета једног епископа – мисионара, који би се само тиме бавио и ленгер богомољачке ревности укотвио у дубине православне светоотачке мудрости и, благодатног богомислија и подвижничке делатности.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Унијатску цркву. Уредн.
  2. Реч је о Краљевићу Владиславу, сину краља Сигизмунда III, који је био претендент на Московски престо за време међуцарства у почетку 17. века. Уред.
  3. The Primitive Church and the Primacy of Rome (Hoder and Stoughton) London MCMIX
  4. Види о томе многозначајни чланак: Циљ хришћанског живота у овој свесци „Хриш. живота“.
  5. Не мењам ништа у пишчевој ортографији. Уредн.
  6. Курзив мој. Уредн.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *