СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА

 
ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА
 
Година 4, јануар 1925, број 1.
стр. 37-41.
 
Хришћански Живот излази из треће и улази у четврту годину; излази натоварен благословима од многих читалаца, али и грдњама од неких. Када не би било ових последњих, Хришћански Живот не би био хришћански, јер све што је Христово – „камен је спотицања“, „камен саблазни“. Хришћански Живот зна шта хоће, а хоће оно што Једина, Света, Саборна и Апостолска Црква хоће, зато је и узбунио оне који то делимично неће. Православна Црква је нешто толико свето, толико пречисто, толико надчовечанско и благодатно, да се свему што је црквено мора „Со страхом Божиим и верою“ приступати, јер се приступа живом Господу Исусу. Хришћански Живот непрестано препоручује такав свештени, такав православни метод рада у Цркви, а неки, који веле да су православни и црквени, опијени опијумом житејских попеченија, вичу: гле, човека маштала; гле, човека мрачњака. И вику њихову оправдаше лакомислене жеље њихове. Када би Хришћански Живот таквим људима угађао, зар би Господу Христу служио?
Најтеже је радити у Православној Цркви, где је глава Цркве сам Господ Исус, јер је Он у свему први и последњи, а не ми, а не ја, а не ти. Ако хоћеш да си православан, мораш сваку мисао своју, свако осећање своје, свако дело своје проверавати Господом Христом, мораш питати себе: шта Господ Христос мисли о овој мојој мисли, о овом мом осећању, о овом делу мом? Црква је најсложенији организам, у коме је све свештено и свето, све благодатно и богочовечно. Нема места у том пресветом Телу које можеш додирнути, а да не додирнеш Господа Христа, које можеш онаказити, а да не онаказиш Господа Христа; нема ништа што заболи, а да и Њега не заболи, а да Анђеле и Арханђеле не заболи, јер су и они свети чланови свете Цркве. Ту нема границе између овога и онога света, између времена и вечности, оваплоћени Бог ју је уклонио; горње постаје доњим, доње – горњим; људи и анђели живе заједно, верују заједно, раде заједно, служе заједно: „сотвори со входомъ нашимъ входу святихъ ангеловъ быти, сослужащихъ намь, и сославословящих Твою благость“. Нарочито, ако си свештонослужитељ, сарадник си Анђела, зато си и позван да будеш чист као Анђео, узвишен као Анђео, бестрастан као. Анђео. Хоћеш ли ти да путиш пут Анђелу Српске Цркве кроз прашуму данашњих дивљих нарави? Не, не можеш. Ти си позван не да водиш, већ да будеш вођен од Анђела; будеш ли вођен њиме, бићеш одведен у блажено царство љубави Христове, и моћи ћеш и друге водити тамо „идеже празднующихъ гласъ непрестанный и неизреченная сладость зрящихъ Его лица доброту неизреченную“. Свештенослужитељ никад не треба да је сам, већ увек у множини: „са свима светима“ (Еф 3, 18), увек ограђен светим Анђелима: „огради насъ святыми Твоими ангелы!“.
Многобројне идеологије намећу се данас свима; отимају се о човека, о сваког човека, и о православног. Но што их човек више слуша и прима, све је безидејнији, све смућенији, јер се осипа и расипа душа његова у разне идеје и идејице, и он никако не може да сабере себе и сав пође за Господом Христом. Као што жедан човек постаје све жеднији, ако пије слану воду, тако бива и са човеком који жели да мимо Христа утоли идејну жеђ духа свог. Многобројне модерне идеологије сабрале су се у ураган, који помамно дува на све што је Христово. Многи православни су тај ураган навратили у своје душе. Једина тврђава која може одолети том урагану јесте – једина, света, саборна, апостолска идеологија Цркве. Њу Господ Христос – глава Цркве Духом Светим изражава кроз Свете Оце и Подвижнике, чува је и апологира. Она је света, зато се може усвојити једино светим животом; она је саборна, зато се може познати саборно, са свима светима; подвижничка, зато се може научити једино путем подвига. Хришћански Живот непрестано исповеда да Господ Христос Духом Светим кроз Свете Оце управља Црквом. Себе не проповедамо, већ Господа Христа кроз Свете Оце, зато Хришћански Живот не воле они који себе проповедају, који себе намећу место Светих Отаца, који вечно нормирају према временом. Позив је наш – мислити о ономе што је горе на небу, што је Христа Исуса (Кол, 3, 2; Флб. 2, 5). Центар нашег живота је горе (Флб. 3, 20), зашто га свим силама свлачити у наше блато доле? Зашто иглу ума свог проглашавати за осовину Цркве? Зашто цедити комарца ума свог, а камилу прождирати?
Релативизам нагло проширава границе свога царства; све је већи број вољних и невољних робова релативизма. Жудно се свака појава подводи под релативизам; Ајнштајнова теорија је само превод европског искуства на философско-научни језик. Систематски се прогони све што мирише на Апсолутно. У наивности својој неки покушавају да оно што је у свету једино Апсолутно, с правом Апсолутно, т.ј. Једину, Свету, Саборну и Апостолску Цркву – релативизирају, оплићају, разлију у мочварне плићаке свога рационализма. Хришћански Живот се бори против тог пагубног релативизирања и рационализирања Цркве, бори сеза апсолутну Светост и Свештеност Цркве Православне; ми смо позвани да је употребљавамо, анатема – ако је злоупотребљавано. Поклоници релативизма, робови рационализма свагда се уче. но никад не могу да дођу до познања истине (2. Тим. 3, 7), јер је Истина надрелативна и надрационална. Када човек истински постане члан Цркве, одриче се човека, и усваја Богочовека. Онда престаје све што се човек зове: престаје основно начело свих релативизама и свих хуманизама: човек је мера свих бића и свих ствари, – и настаје хришћанско, православно начело: Богочовек је мера свих бића, свих ствари, свих теорија, свих покрета, свих идеологија, свих методика, свих учења (ср. 1. Јн. 4, 1-3).
Има људи у нашој Цркви који о многим стварима телом мисле, и грозничаво предлажу себе за реформаторе Цркве. Они као да никада чули нису премудре речи Павлове: „телесно мудровање је непријатељство Богу“ (Рм. 8, 7). Желе да у уско тело ухвате сву Истину, а она се измиче, јер није од човека, јер је васељенска н вечна, јер је са сваке стране бескрајна и бесконачна. Хришћански Живот не престаје наглашавати да у Цркви најбоље мисле Св. Оци, јер Духом Светим мисле, јер благодаћу мисле, јер „ум Христов имају“ (1. Кор. 2, 16). Људи, чији је дух опијен телом, предлажу ум свој место ума Христовог, место саборног, васељенског ума Цркве Православне. А кад Христа кроз Свете Оце проповедате, онда помамно полазе у јуначки бој против Хришћанског Живота, и употребљавају као оружје: разјарено халакање анонимне клевете, таљигашке изразе.[1] Уредништво неће никад одговарати на тако неначелне, несвештеничке и клеветничке написе, јер не жели да Хришћански Живот своди на таљигашки часопис. Против таквих написа Уредништво једном за свагда иставља блажено и благословено Христово оружје: „Блажени есте, егда поносят вам, и изженут, и рекут всяк зол глагол на вы, лжуще Мене ради“. (Мт. 5, 11).
Реформизам је у моди; постао је страст нашег поратног доба: убризгавају серум реформизма у сваку организацију; неки покушавају и у свештени, благодатни, богочовечански Христов организам. И чуде се, што већ Црква није у бунилу реформизма. А не осећају да је модерни реформизам за Православну Цркву што и деформизам. Црква се Православна не може реформирати средствима ванцрквеним, нецрквеним и противцрквеним. Она има свој Пут, своју Истину, свој Живот: „Ја сам Пут и Истина и Живот“ (Јн, 14, 6). То говори Он – једини Свет, једини Безгрешан; ко си ти да Безгрешног поправљаш? Хришћански Живот стоји на православном гледишту када тврди да нам је у Светитељима показан православни пут за преображај и личности и друштва: реформирај најпре себе благодаћу Духа Светог, а Господ ће сам кроз тебе друге реформирати. Зато што смо одступили од наших незаменљивих православних Светих Отаца и Подвижника, заразили смо се кожним, корним западњачким реформизмима, који глачају тело човечије, који стварају окречене ходеће гробове, а трубе као да реформирају човека ка највишем типу човека. Заборавили смо заповест коју не треба никад заборављати: „не саображавајте се овоме веку, него се преобразите обновљењем ума свога, да би сте могли кушати које је добра и угодна и савршена воља Божја“ (Рм. 12, 2,).
„Браћо, чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању човечијему, по стихијама света, а не по Христу“ (Кол. 2, 8).
 
* * *
 
Наш Св. Архијерејски Сабор завршио је своје овогодишње заседање. Два најважнија питања решио је православно и богомудро: питање о сазиву Васељенског Сабора и Календарско питање. Преосвећени Архијереји су донели правилан, једино правилан, закључак да најпре треба припремити многоструки и многозначајни материјал, одржати припремну конференцију, па тек онда сазивати Васељенски Сабор. То се може радити енергично, мудро, па ипак и брзо. Васељенски Сабор је сувише озбиљан, сувише јединствен догађај, да би се могло ући у њега без озбиљне и богомудре припреме. Без тога, Васељенски Сабор не би могао остварити наде, које се на њега полажу. Овакав закључак нашег Св. Архијерејског Сабора најзгоднији је још и с обзиром на стање у коме се налази многострадална, узор православна Руска Црква.
Календарско питање решено је са много обазривости, и зато мудро и умесно. Решено је тиме што је одложено; а у ово доба, то је најбоље решење, јер уводити неки нови календар док народ још није припремљен за то, значи ићи у опасност да се народ узбуни, и тиме створити далеко озбиљније стање него што је сада.
Са много братске православне готовости Св. Архијерејски Сабор је решио да се укаже помоћ свима светогорским манастирима, нарочито руским, који су у страшној беди. Исто је тако решио да се помогне и Јерусалимска Црква, која преживљује тешке дане од разних непријатеља Православља, који свим јавним, и нарочито тајним путевима хитају да православнима отму светиње православне.
Жалити је што Цариградска Патријаршија, Грчка Црква и Румунска нису имале толико благодатне увиђавности, колико је имао Св. Арх. Сабор, па би избегле онако превремену одлуку о увођењу новог календара и онако пренагљену одлуку о Васељенском Сабору. Но дивио је дело промисли Божје: када се ревност православља успава у једној помесној Цркви, Бог је разбуди у другој. Никада Православље није без богомудрих вођа. То је дар Божји за који се треба молити, и Господа Христа хвалити.
 
Година 4, фебруар 1925, број 2.
стр. 82-86
 
Сувише је остарела земља, сувише су остарела небеса, сувише је остарео свет; одавно је изишао из руку Божјих, и човек кида себе у кавезу материје, и риче од уздаха срца свог. Овакав какав је: деформисан и онакажен, свет је сувише увредљив за измученог човека. Изранављен, човек излази из старог и улази у нови, новији и најновији бунт. Док му многонамучени дух кључа на страшној температури страдања, он снује разне модернизме и покушава да помоћу њих ослободи себе остарелог света. Но све су то само фластери на расцветаним живим ранама. Предубока је болест света, и човек јој никако не може дохитити корен и уклонити. Потребно је било, неопходно је било да Бог сиђе у тело, у материју, да пронађе корен болести света, и ишчупа. Тајанствени Господ Исус је то учинио. У Њему је почело обновљење остарелог света и обожење ђавоиманог човека. То је процес дубоко личан и дубоко саборан. Он се врши путем многобројних богочовечанских подвига. Господ Исус враћа човека допадном Адамовом стању, допадној богообразности његовој, предгрешности света. Спаситељ је дошао да човека врати не Мојсеју, не Аврааму, већ допадном Адаму, који је сав живео у Св. Троици. Васпоставити богообразност адамовску – то је циљ Христов, то је чежња православних који чезну и уздишу „древнею добротою возобразитися“. Средства су за то благодатно – богочовечанска. Спасоносни је подвиг Христов: вратити човека Богу, вратити га темељу, са кога га је грех одбацио. То сачињава богочовечански конзерватизам Христов. Апостоли су то схватили и Св. Оци са њима: у колико човек Христом иде уназад ка своме почетку, у толико иде унапред ка своме завршетку, јер је Христос – почетак и свршетак, алфа и омега.
Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме. И у име тих кожних модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзерватизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека – папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшилних детаља. Православље живи и дела у знаку богочовечанског конзерватизма: ослањајући се на апостолско-светоотачку прошлост, оно чини корак по корак у неизвесну будућност. И чинећи тако испуњава завет Христов. Када Хришћански Живот опомиње и позива: назад ка Апостолима, назад ка Св. Оцима, назад кроз њих ка Господу Исусу, – за православног хришћанина то значи: напред ка незаменљивом Господу Исусу!
Путеви Цркве – путеви су Господњи; проклетство поражава оне који их кваре (ср. Д. А. 13, 10). Ко сам ја, а ко ти, да самопоуздано путимо путеве Цркве кроз историју? То је благодатни позив духоносних отаца: Св. Серафима Саровског, Св. Прохора Пчињског, Св. Саве, Јована Кронштатског. А наш је позив да за њима идемо молитвено и смирено, сем ако не желимо да полугом гордости избацимо себе из саборне заједнице са Црквом. Никакав модернистички salto mortale није у духу Православне Цркве. Спремаш ли се да учиниш корак унапред, осврни се, ослушни шта ти Дух Свети саветује кроз богоносне Оце и Св. Васељенске Саборе. Не осврнеш ли се, не ослушнеш ли, не послушаш ли себе стављаш изнад Васељенских Сабора, и тиме на себе згрћеш све њихове анатеме. Ако наша помесна Црква жели да остане православна и да иде напред, она то може једино ако корак који хоће да учини напред, учини саборно: са свима Апостолима, са свима Мученицима, са свима Исповедницима, са свима Светим Оцима.
 
* * *
 
Трагична је судбина Св. Саве у нашој средини; а наша адски трагична. Некад су га Турци спалили, а данас га спаљујемо ми, његови недостојни потомци. Св. Сава је протеран из наших школа, званично протеран, и развејан као некада његов свештени прах на Врачару. Из центра наше просвете он је давно протеран; сада га потискују и са периферије. Систематски се избацује из просвете оно што је Св. Сава сматрао за суштину просвете: избацује се Господ Христос и Његова наука. Па ипак Св. Саву „званично“ прослављају! Није ли то кукавичка недоследност? Триста шесдесет и пет дана у години они га срамоте, а једног дана славе! Зашто га славити? Да ли зато да се некој господи професорима универзитета да прилика да својим светосавским говорима грубо, безочно и срамно вређају Св. Саву и Његовог незаменљивог Господа Исуса? – Треба бити искрен: наша просвета је апостат, одступник од Св. Саве. Али не треба бити много мудар па знати да се свако наше одступање од Св. Саве завршавало народном трагедијом. Извучен је крајеугаони камен из темеља, ко може гарантовати да се здање наше просвете неће сурвати у понор дивљег неморала ? – Мене једно чуди: зашто наш Св. Арх. Сабор не устане одлучно, светосавски одлучно против систематског протеривања Св. Саве из школе; зашто не учини апел на народ; зашто не пита родитеље дечје: јесте ли за Св. Саву или против Св. Саве? Ако то не учини, са чим ће изићи пред Св. Саву; чиме ће оправдати себе пред њим?
Паганизам није умро; Рим га непрестано подмлађује: истрајно и упорно римокатолицизам замењује Богочовека човеком, августа – папом, небо – земљом. Извршена је болна и тужна корекција Христа, Његовог дела и Његовог учења. Нека страшна коб проходи историју римокатолицизма. У њему се врши механизација Спаситеља и спасења: Спаситељ је сведен на папу, замењен је папом; папа је више него човек, више него свети Оци, више него Апостоли, више него Св. Васељенски Сабори; и још: папа је – црква, папа је суштина Хришћанства. У своме одступању од Господа Христа, од Васељенске Цркве, папа је отишао даље него Лутер. Први, радикални протестантизам треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Отац папа ваистину је отац протестантизма.
Из пагубне механизације Спаситеља јавила се механизација човечје личности, механизација спасења: индулгенције и механичко задобијање спасења душе. Тако зване јубиларне године су део тога. Ова 1925. година је јубиларна; папа је то објавио прошле године на Спасовдан. Свака двадесет пета година је јубиларна; то је Папа Павле II одредио 1470. године. У току јубиларне године се нарочито рељефно очитује механистичко схватање спасења у римокатолицизму. Посетиоцима Рима се те године опраштају сви греси и привремене казне које они повлаче за собом. „Опроштај у пуној мери даје Црква у јубиларној години“. Свима онима који „походе четири римске базилике: Св. Петра Св Павла Св. Марије и Св. Јована Латеранског… даје Црква потпуни опроштај свију времених казни, које би за своје грехе морали да поднесу“.
Паганизација суштине хришћанства, механизација Спаситеља и спасења неминовно повлачи за собом механизацију идеје о јединству Цркве. И овом својом енцикликом папа је то показао. „Наша је жеља – вели он – да сви становници Града (Рима) и сви они који ће на поклоњење овамо доћи, милости Божјој усрдно препоруче још и друге две ствари, ради којих, јер су од големог значаја, тешке бриге распињу Нашу душу. Прва је од њих, да се сви не-католици врате у праву Цркву Христову, а друга да се прилике у Палестини коначно тако среде и смире, како захтевају најсветија права свега католицизма“.
Идеја јединства Цркве је паганизирана: папа је црква; папа је не само символ, већ оличење јединства цркве. Паганизам ове идеје је у томе што је све сведено на човека. Ми православни верујемо, и вером знамо да Дух Свети, Дух Богочовека Христа сачињава јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Ми православни не верујемо у човека као таквог. Као додатак Богу – човек је нешто; као јединка без Бога – човек је ужас. – Ко се домислио до те светоотачке мисли, – њему је болно римокатоличко свођење хришћанства на човека. Православни и сувише добру знају шта је човек, да би могли гледати у човеку, ма ком човеку, оличење јединства Цркве, којој је глава и тело – Богочовек Христос.
 
* * *
 
И ми смо способни да испуњујемо Христова пророштва. Ево, једно смо већ испунили у своме односу према Епископу Охридском Николају: „нема пророка без части осим на постојбини својој и у роду свом“ (Мт. 13, 57; Мк. 6, 4). Са много части спомиње се његово име у Енглеској, са још више у Америци, а ми га срамотимо, ми га клеветамо, ми га подцењујемо. Кратке су нам мисли, да би могле одмерити сву његову огромну величину; сушичаве су нам душе, да би могле узлетети на његову висину; игличасти су нам умови, да би могли сместити његову идеологију. А гле, на његовој идеологији оснивају се друштва у иностранству. Раније смо јавили да у Финској преводе његове Речи о Свечовеку; а сада јављамо још крупнију, још радоснију вест. У Хелсингфорсу, престоници Финске, образовано је философско-литерарно друштво „Свечовек“. Чланови су друштва руски, фински и шведски литератори и научници и други интелигентни љубитељи философско-религиозне литературе. Има и Срба чланова. На састанцима својим читали су поједине делове из Речи о Свечовеку, и то их је све необично одушевљавало. Прочитана је и чувена Достојевскова реч о Свечовеку, коју је он изговорио у Москви приликом Пушкинове прославе.. И тада се јавила мисао међ њима да на узвишеним идејама ове двојице највећих словенских писаца: Достојевскога и владике Николаја оснују друштво „Свечовек“. Задатак је друштва: ширење идеје Свечовека. У том циљу друштво ће издавати књиге које хармонирају са том идејом. Међу првим друштвеним издањима јавиће се владикине Речи о Свечовеку на руском, финском и шведском језику.
 
Година 4, март 1925, број 3.
стр. 143-147
 
Има међу нама доста људи који хоће да изврну Еванђеље Христово (Гал. 1, 1), који хоће да Еванђеље прилагоде својим жељама, а не своје жељо Еванђељу. Нарочито је много оних који хоће да изврну Еванђеље Христово о посту, да га јаве друкчије но што га је Господ Христос јавио. „Али ако ми, или анђео с неба јави Еванђеље друкчије – проклет да буде, αναθεμα εστω“ (Гал. 1, 8). Под ову анатему највећег Апостола подмећу душу своју сви самовољни коректори Христовог Еванђеља.
Господ Христос је јасно и одлучно објавио Своје Еванђеље о посту. Толико јасно и одлучно да у томе не може бити недоумице, неспоразума и нагађања. Када су се Христови ученици устумарали пред тешким питањем: каки се могу нечисти духови истерати из душе и тела човечјег? одговорио је свемилостиви Спаситељ: овај се род изгони само молитвом и постом (Мт. 17. 21: Мк. 9. 29), и тиме открио велику тајну велику благовест о посту. Овај се род, тј. сав род свих нечистих мисли, нечистих жеља, нечистих осећања изгони само молитвом и постом. Да, само молитвом и постом.
Они благовест о посту сачињава Христову богочовечанску формулу спасења од сваке нечистоте личне и друштвене, формулу коју је Господ Христос поставио и Својој Цркви оставио. Пост и молитва су не само моћна, већ и свемоћна средства на очишћење од сваке нечистоте телесне и духовне. Употребљавајући ова Христова средства; православни подвижници су вековима оправдавали њихову спасоносност вековима показивали да примењивање Спаситељеве формуле спасења од нечистоте – чини човека чистим од нечистог, светим од несветог. Молитвом и постом они су успевали да из себе истерају све нечисте страсти и мисли, све нечисте жеље и осећања, све нечисте духове. Православна Црква и данас стоји уз ову благодатну Христову формулу; и данас верује да се лично и друштвено зло ничим другим уклонити не може до само молитвом и постом. И данас је за нас Велики Пост велико чистилиште. Ко прође кроз њега са православном молитвом и постом, излази из њега очишћен, и чист сусреће васкрслог Господа Исуса. Ко мимо поста и молитве иде; не зна ли да нечист иде у сусрет пречистом Господу васкрслом?
Истински православни пост је увек молитвен. Молитва и пост су два нераздвојна сапутника на човековом путу у вечно царство љубави Христове. Пост изазива молитву, као што и молитва оживљава и појачава пост. „Пост је мајка молитве“, говори нам из свог светог искуства Св. Исак Сирин, један од највећих подвижника православних. Молитва и пост су два моћна крила, која дижу човека из муља нечисте грешности и узносе у лазур анђелске чистоте.
Губом греха огубан је сав човек; молитвени пост очишћава и тело, и душу и чула од сваке страсти и сваког греха. У најудаљенији кутић душе улази пост и изгони из њега сваку нечистоту: улази и у најмрачнији кут тела и изгони из њега сваку страст. Подивљала грехом чула људска пост смирава, освећује и очишћава. Пощениемь, святе, чувства очистивь“ пева света Црква светом Евтимију Великом[2]. Подвигом поста са очију душе скида се крљушт грехова, коју су на њих навукле нечисте страсти, и душа постаје способна за Боговиђење: „Моисей боговидець бысть, постомь очи душевныя очистивь“[3]
Пост проширава границе човечје личности; без њега је немогуће чисто и несебично упражњавати остале подвиге. Шта више, не може се ући у остале подвиге, ако се не упражњава пост. То Православна Црква нарочито подвлачи говорећи да је пост „начало духовныхь подвиговь“.[4] Молитвени пост је најкраћа стаза од нечистоте у чистоту, најкраћа и најбоља стаза, којом иду све добродетељи: „Добродетелей добрейшая отверзается стеза“, вели Св. Црква у очи поста.[5] Пост чини тело лаким. ослобођава га греховне теже и тежине, и чини подвижним на све спасоносне подвиге. Пост има огроман познајни значај; он је најбоље средство за очишћење огрешеног ума, тог главног оруђа познања; само чист ум може производити чисте мисли. Од не-поста ум постаје груб, ружан, нечист; а пост га очишћава.[6]
Молитвени пост разнежује човека до дирљиве нежности и свемилостивости. Тако је био разнежен Св. Серафим Саровски, и када о томе збори, истину збори: „Истински пост се састоји не само у изнуравању тела, него и у томе да оно парче хлеба, које си ти сам хтео појести, даш гладноме“.
Многи ће рећи: ослабићу, разболећу се, ако будем постио. Ослабићеш? Зар не знаш да су највећи испосници најдуже живели? – Разболећеш се? Зар не знаш да су болести међу њима врло ретке, или сасвим одсуствују? Зар не знаш да су они, који су недељно по једну просфору јели, живели по сто и више година? Знај, да иза твоје бојазни од поста стоји маловерје, кривоверје или неверје.
Не само многи мирјани, већ и многи свештенослужитељи: архијереји, свештеници и монаси, – авај, и монаси – злоупотребљавају и изврћу Христову реч: Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека (Мт. 15,11). Заборављају да је Господ ову своју свету реч рекао о посту фарисејском, а о новозаветном посту рекао је да се једино њиме изгони сваки нечисти дух. Многи апологети не-поста често говоре: главно је чисто срце, а пост не значи ништа. – Но реци ми, како ћеш задобити чисто срце. ако не употребљаваш пост, то Христодано средство, једино средство које очишћава срце од сваке нечистоте? Одбацујући пост – одбацујеш Господа; омаловажавајући пост – омаловажаваш Господа; изврћући Господње учење о посту – навлачиш па себе проклетство, које је велики Апостол народа изрекао па све оне који изврну Еванђеље Христово (Гал. 1, 7-9).
Кроз Велики Пост истински православни хришћанин заплива у све врлине, сва једрила душо се разапну, и у маленом чуну тела свог он безопасно плови по бурној пучини грешног живота, док не уплови у радосно пристаниште Васкрсења Христовог.
 
* * *
 
Ревност за Православље је неисказано скупоцена, зато тако и ретка у нашој средини. Много је фалсификатора те ревности, који фарисејски подмећу лажну место истинске ревности. Позната је до трагичности ствар да наше богословије пате од неумесног наставног плана и програма, а уз то и од немања штампаних уџбеника. У последње време Министарство Вера показало је извесну ревност да то поправи, али на жалост – неблагоразумну ревност. Оно је не преко Св. Синода већ непосредно испослало свима богословијама некакве уџбенике, рађене на писаћој машини, и тиме прекорачило право своје компетенције и свога позива. У Уредби о Св. Арх. Сабору и Св. Синоду (тачка 5, чл. 17) и у Правилнику о богословијама (чл. I и 8) јасно је речено да Св. Синод оцењује и одобрава уџбенике за богословије. Према томе, у богословијама се могу употребљавати само они уџбеници, који су одобрени Св. Синодом.
Ја нећу да спорим добру намеру Министарства Вера у овој ствари, али је опасна новина да Минист. Вера непосредно снабдева богословије уџбеницима, јер би то могло довести до неслућених непријатности и нежељених изненађења. Када Министарство Вера има кредите за издавање уџбеника, требало је поступити мудрије и изабрати најбољи, законом указани пут, да Св. Синод распише конкурс за уџбенике. Овако су богословијама наметнути неки уџбеници који нису никада били одобрени Св. Синодом. А без Св. Синода и осим Св. Синода нико нема права да тако што чини, јер се то тиче учења Цркве, у које се нико без знања и одобрења наше највише црквене власти не сме мешати. Простор ми не допушта да се упуштам у анализу тих од стране Мин. Вера послатих уџбеника. Рећи ћу само да је Догматика израђена према лекцијама пок. ректора Ст. Веселиновића, које су раније литографисане после његове смрти и без његове коректуре, и зато пуне погрешкама, и сада су све те погрешке из литографисаних лекција пренете у ове од стране Минист. Вера израђене лекције. Има и нових погрешака, јер је коректура врло неука, готово основњачка. – Уџбеник из Психологије је – конспект универзитетских лекција једног проф. Универзитета, и по том конспекту треба предавати Психологију ученицима III раз. богословије! Међу овим уџбеницима има анонимних. Сме ли се предавати по анонимним уџбеницима ? А код нас се предаје. – И још много знакова питања и чуђења може се ставити око ових уџбеника.
Прошле године у месецу децембру Професорски Савет Богословије Св. Саве донео је одлуку да се ови уџбеници претходно пошаљу Св. Синоду на одобрење, и по одобрењу употребљавају. Зашто до сада нису испослати Св. Синоду, није моје да истражујем овде.
Како изгледа за овај посао око издавања уџбеника на писаћој машини утрошена је огромна сума новаца, за коју би се могло одштампати уџбеници из већине богословских предмета. од којих би сваки могао износити 15-25 штампаних табака!
 
* * *
 
Народни Универзитет у Београду у многоме чему је врло мало народни. Има ту неколико људи који се упорно труде да што јаче бодљикавом жицом атеизма ограде ту установу. Ајкуловски халапљива за све што је богоборачко, и невероватно глувонема за све што је специфично народно – наша дневна штампа надугачко и нашироко препричава свако материјалистичко и атеистичко предавање са Народног Универзитета, а ћутке обилази предавања са теистичким тенденцијама. Такав је случај са врло поучним и интересантним предавањем г. Dr. М. Лека: О бољем животу. У њему г. Леко помоћу хемиских и физичких истина доказује неопходност Еванђелских истина. И ово предавање није у дневним листовима нотирано озбиљније. Да није било оца прот. М. Петровића да га са много топле пажње пропрати у једном београдском дневном листу оно би остало нечујно у хуци наше садашњице.
Крајње је време да се подухвати врло уместан предлог Весника да се у Београду оснује Народно-Хришћански Универзитет. То могу извести и дужни су на првом месту, наставници Богословског Факултета у Београду, јер од њих с правом ови очекују да буду научни апологети хришћанства у Београду.
 
* * *
 
Реакција на атеистички Београд иде из народа кроз Народну Хришћанску Заједницу. И то реакција чисто православна, са свима специфично православним ознакама. На Св. Три Јерарха извршни одбор Народне Хришћ. Заједнице држао је свој годишњи скуп у Ковачевцу (смедеревски округ). На скупу је било преко 200 делегата из целе земље. Једногласно је решено да се оснује „Фонд Милосрђа“, из кога ће се помагати напуштена, сирота деца, старци и старице, који су онеспособљени за рад. У ту сврху подигнуће се „Дом Милосрђа“ у Крагујевцу Како је ова година јубиларна, јер ће се прослављати хиљадушестогодишњица од Првог Васељенског Сабора, то је на овом скупу донета ваистину православна одлука, да се поводом тога учини поклонички поход у Св. Гору, тог највернијег, најбољег, и богомудрог чувара Православља и његових васељенских Истина. – Жељни да своју духовну радост подели са што већим бројем православних хришћана, делегати су решили да се оснује Мисионарски Фонд. – Било је речи о односу Народне Хришћанске Заједнице према политичким партијама и донета је истински апостолска одлука: „Једина и главна политика покрета Народне Хришћ. Заједнице јесте – Православље“.
 
* * *
 
Када у човеку почне да трне вера, упоредо с њом трне и осећање за разликовање добра од зла. Вера чини човека будним за све што је Божје и опрезним за све што је ђавоље. Човек који безрезервно верује у Господа Христа, зна границу између добра и зла, и никад не меша добро са злом. Маловерје назире границу између добра и зла, а неверје уништава ту границу. Само права, само апостолска; само светоотачка вера зна шта је грех а шта није. „Што год није од верегрех је“, учи христоносни апостол Павле (Рм. 14, 23); што год је од вере – добро је. Граница између допуштеног и недопуштеног не постоји за неверног, једва постоји за маловерног, а јасна је за правоверног. Нарочито је опасно и саблажњиво када у Цркви људи не воде рачуни о тој граници. Код нас има свештенослужитеља који самовољно реформишу богослужење; то самовољно реформисање је ваистину деформисање богослужења, нарочито када се тиче Св. Литургије. Неки изостављају све јектеније између Св. Еванђеља и Херувимске песме; неки изостављају једну од прозбених јектенија: неки пак изостављају и једне и друге. Самовоља маловерних коснула се највеће Светиње, усудила се наружити Св. Литургију – ту Светињу над Светињама. Ако игде овде је потребна интервенција оних који власт имају; а то су преосвећена господа епископи. Ови су да то спрече, да то осуде, да то виде. Али како ће то видети, како ће то спречити они између њих, у чијим епархијама има не села, већ вароши, које четрдесет година епископа виделе нису?
 
Година 4, април 1925, број 4.
стр. 187-196
 
Улазећи у ноћ, не улази ли човек у мртвачки сандук? Излазећи из ноћи у дан, човек излази из једног мртвачког сандука и улази у други. У једноме: над покојником човеком светлуцају равнодушне воштанице – звезде; у другоме: над њим се тетура огромна усијана лопта – сунце. Тако из дана у дан, из ноћи у ноћ; и нема радости за несретног паломника. Зар може бити радости у томе, што је човеку непрестано осветљен мртвачки сандук, у коме он мртвује? Напротив, у томе је највећа мука његова, јер непрестано види како многобројни црви са свих страна проједају његово тело и душу И избезумљен, он кроз Јова вапије: Гробу вичем: ти си отац мој; црвима: ти си мати моја, ти си сестра моја (Јов. П, 14). И сасирен у грудву ужаса, он шкргуће зубима и проклиње дан у који се роди, и ноћи у којој рекоше: роди се дете. Ваистину. нема дана који не треба згромити громом проклетства, и ноћи коју не треба осудити на смрт. Сви су дани и све ноћи – страшна мучилишта за човека. Сви дани – сем једног; све ноћи – сем једне; сви дани – сем дана Васкрсења Христовог; све ноћи – сем ноћи Васкрсења Христовог. Кроз тај благословени дан чудесни Господ Исус је сишао у гроб душе и тела нашег, разломио мртвачки сандук, и извео нас на незалазну радост живота вечног и блаженог. Нема радости која кроз Васкрсење Христово није ушла у свет. нема благослова којим Бог није благословио човека. Ваистину. ваистину, ваистину: Сей день егоже сотвори Господь, возрадуемся и возвеселимся во нь.
Васкрсењем Својим славним Господ је сву душу човекову и тело увео у пролеће иза кога нема јесени ни зиме. Од преслатког дана Васкрсења Христовог, за Христовог човека сваки је дан постао несакрушими чун, у коме он молитвено плови ка прекрасном пристаништу Христове Вечности. С благословом улази он у ноћ и дан, с благословом излази из њих. Сви дани у години за њега сачињавају најмилије бројанице, које он свештено и тихо одбројава. Нема мртвих. јер је васкрсао Господ Христос. јер је Бог – Бог живих. И када би човек у упорном грехољубљу свом хтео да буде сав смртан, сав мртав – не може. Човек је нешто што смрт, после васкрсења Христовог, не може убити до краја, усмртити до дна. Као што кроз смрт једнога уђе смрт у све људе, тако кроз васкрсење једнога улази васкрсење у све људе. Као што је смрт била неопходна, тако је и васкрсење неопходно. Нема отрова којим се човек сав може отровати; нема самоубиства којим се човек сав може убити; нема смрти којом се може човек сав усмртити. Увек преостаје нешто што васкрсава; а то је баш оно што је најглавније у човеку, што човека чини човеком.
Васкрсењем Својим Господ је обесмртио, овековечио све што је човечје, све – сем греха. Ка Њему као ка центру отима се све што живи, што је живело и што ће живети. Хтели људи или не, њихова је природа, као и природа све твари, христоцентрична. Многи то неће да знају, зато што грехом мисле. Чим човек почне благодаћу мислити, за њега Васкрсење Христово, васкрсење свих људи и све твари, постаје најпријатнија неопходност. Његова душа подвизима христоликим прераста смрт и узноси тело изнад смрти, и он се осећа победником смрти и павловски је смело пита: где ти је, смрти, жалац? где ти је, пакле, победа? Но то бива, када човек учини себе Христовим, и Христа Својим. Доживљавај све што је Христово, и моћи ћеш са Св. Григоријем Богословом рећи: „Јуче – ја бејах распет са Њим, данас – ја сам прослављен са Њим; јуче – умрех са Њим, данас – оживљујем са Њим; јуче – бејах погребен са Њим, данас – васкрсавам са њим“. То је једини пут, којим се може ући у блажену вечност. Иде ли човек њиме, без страха ће исповедати богомудру реч Цркве: „Чаю васкрсенiе мертвыхь“.
Одрицати васкрсење – дело је сатанско. Св. Поликарп је с правом називао првенцем Сатане сваког оног који говори: нема васкрсења. За православног човека васкрсење Господа Христа је „праздниковь, праздникь, и торжество торжествь“. Када се душа православног човека расплива по таласима ускршњих молитава, она се сва раскликта у радост неисказану, у славословље раздрагано, јер осећа да је васкрсење Христово – једина нада, једина утеха, једина радост за сваког житеља земље. И трома српска душа, када се оправослави, када потече сва матицом православне црквености, постаје чудесна у красоти својој и радости својој. Предамном је књига једне такве српске душе. У рукопису је. Зове се: Акатист Исусу Победитељу смрти. У њој је ненадмашно речито и дивно искликтана радост српске православне душе због Спаситељеве победе над смрћу. Ево неких одломака из тог Акатиста:
Суседи моји седе крај сунца као крај огњишта и препричавају приче о прошлим победама човека над човеком и народа над народом. каква вам је радост, суседи моји, у томе што су точкови једног човека прегазили његовог супарника када су точкови смрти прегазили обојицу? ко је се од ваших јунака икада дигао испод точка смрти и овај зауставио да не гази више божји усев живота? за то се окренимо јунаку над јунацима и ускликнимо: једини си ти достојан славе и хвале победниче смрти; ти си објавио смрт смрти давши ово! једину утеху пророчанством да ћеш бити у њеном царству колико и Јона у киту, безбожници су стали на страну смрти и као савезници смрти устали против тебе; сви су усели на точак смрти да га учине тежим да би тебе самлели у прашину у којој спавају безразлично њихови претци, камилама, срца њихових јунака и копите њихових камила; но ти се ниси уплашио остављености и самоће – самоћом си дисао на земљи – нити је твоја мишица малаксала од виђења и својих пријатеља на страни својих противника. Када се точак смрти приближио ти си га снажно ухватио и зауставио; земља се затресла и застењала од небивале такве борбе; стене су попуцале од неиздржљивог притиска и гњета; сунце је изгубило сјај устрашено од невиђеног двобоја; а они које си ти хтео ослободити смрти несустало су помагали смрт гурајући тебе, бодећи те, пљујући те, засипајући те камењем и трњем. ко би икад помислио да смрт има толико пријатеља на земљи. и кад си пао под точак у зноју крви и агонији, безмало савладан, сви савезници смрти ликовали су над твојим поразом, непоражени. но ти си пао, исполине, да би само боље подухватио кобни точак и изломио га: три дана задржао си га непомична и трећега дана размрскао си га у комаде, уздигао си се до неба стојећи ногама на рушевинама точка смрти на радост и стид људи, победниче животодавни. за то се радују Имену Твоме сви живи на небеси и сви оживљени на земљи; за то се и мој смртни живот осветљава надом на учешће у победи твојој, Исусе послушни, послушнији од свих синова људских; Исусе мучени, мученији од свих створења твојих; Исусе победитељу смрти, помилуј ме. (Икос.)
Људи се боре са људима поред себе и са природом око себе и са самим собом у себи; са крвљу и телом боре се људи. људи се боре са болестима и мукама, са глађу и незнањем, са нерадом и очајањем. то је борба против извидница нечијих; то је рат против последица нечега; то је хрвање са сваким таласом на узбурканом мору да би се море утишало. твоја је борба била против ветра што подиже таласе на мору; твој рат је био не против извидница него против главне силе непријатељске; твој поход био је не против последица него против узрока; и твоје хрвање није било против крви и плоти него против миродршца свуколике поднебесне злобе коју он убризгава у крв и плот, којом он проузрокује сва зла у свету; којом он од почетка узбуркава море створенога света. Он је упутио очи људске да гледају тако како ће ослепити, и уши људске да слушају тако како ће оглувити, и руке да раде како ће се осушити, и ноге да ходе како ће охромити, и језик да говори како ће онемити, и све тело људско да лудује како ће огубавити, и разум људски да мисли како ће затупети и побеснити. Како си величанствен у победи својој, Христе победитељу; ти си говорио с некима другима у бесноме гадаринцу, и ти други побегли су у свиње а човек је кротко сео украј твојих ногу; ти си проговорио реч неким туђинцима насељеним у Марији из магдале и седам туђинаца побегло је из жене и жена је остала исцељена и чиста; додирнуо си руком губава тела и тела су постала чиста и подмлађена; додирнуо си очи слепима и слепи су прогледали, и уши глухима и глухи су прочули, и уста немима и неми су проговорили; наредио си сухоруком да пружи руку и он је пружио, и хромом да устане и он је устао, и раслабљеном да ходи ч он је ходио. користећи се твојом победом хроми су бацали штаке, слепи се одрешили од својих вођа, глухонеми су престајали говорити рукама, губави су престајали крити се од људи, богаљи су напуштали прошњу и сузе, а бесни су остављали своју дружбу са зверовима и отпочињали дружбу с људима. Исусе преславни победитељу онога који је кроз грех низвео слепило на очи људске и глувило на уши и немило на језик; Исусе премоћни победитељу онога који је кроз грех ударио тело човечје губом и разум човечји помрачењем; Исусе предраги победитељу онога који је кроз грех усталасао море створенога света; Исусе премили победитељу смрти, помилуј ме. (Икос.)
Хор серафима: Ми смо прва светлост твоје светлости и прва песма твога гласа; сви ангелски језици не могу исказати славу и сјај серафима као ни ми серафими што не можемо исказати твоју славу и сјај, Јединородни Љубимче Оца и Духа Светога. Међу серафимима ти си серафим, међу херувимима херувим, међу ангелима ангел, међу људима човек, свима си све; па зато што си свима слуга над свима си господар; и за то ми који господаримо над безбројним световима испод себе служимо смирено усред неопаливог пламена божанства троичног спроводећи љубав твоју наниже ка створењима и љубав створења навише к теби певајући ти победну песму: алилуја: (Кондак).
Робови закона и слуге природе – безбројна покољења за покољењима – вапила су за јунаком, властелином закона и укротитељем природе; и ти си се појавио моћнији и лепши него што су те снови пророчки замишљали и чежња вапијућих покољења предосећала; рођењем својим својеобразним показао си власт своју над једним законом, претварањем воде у вино над другим, умножењем хлеба над трећим, заустављање.и ветрова над трећим и још једним; но ко ће побројати сва твоја моћна дела, када их ни твој најмилији ученик није могао побројати признајући да их сва не би могао попнсати ни у књигу пространију од света; о нечувена победо, твоје рођење покренуло је звезде небесне, смрт Твоја уздрмала је земљу и помрачила сунце; о страшна победо, на твоју реч рибе су се сабирале у празне мреже, по Твојој жељи море је постајало пут ногама Твојим; о предивна победо, васкрсао си из мртвих – где је најнеумитнији закон? прошао си кроз закључане двери – где је закон непроходности? вазнео си се у ваздуху – доиста где је закон и где је природа? твоји прсти били су медецина за губаве, блато у Твојим рукама бања за слепе, речи твоје заповести за умрле; доиста где је закон и где је природа? Исусе властелине закона; Исусе укротитељу природе; Исусе чудотворче несравњиви; Исусе човекољубче непревасходими; Исусе победитељу неодољиви помилуј ме. (Икос).
Изиђе сејач на њиву и посеја семе; нити њива наслути каква се раскош сакри под кору њену нити сунце наслути какав ће пламен узрасти из орања у сусрет његовом пламену. при највећој олуји сејао си божанско семе, небесни сејачу; сви ветрови дигоше се против твога сејања и све силе земаљске узбунише против твога семена. Измирени са очајањем и покорни смрти сејачи земље довикиваху ти: хладна је њива земља за семе љубави што ти сејеш; на њој само трње закона ниче и расте; гнила је земља наша од смрти, и на њој не ниче и не расте божански живот нити цвета нити сазрева. но ти си са знањем искусна домаћина посејао и са влашћу господара наредио земљи да мирује и сунцу да греје; и семе је ницало и расло – пламени усев светости и љубави . посејао си се“е светости и читаве војске светитеља никле су из тог семена; свет се дизао против њих као вулкан но ти си ходио с њима кроз сву историју и они су тобом победили свет . посејао си семе мучеништва и читави ројеви мученика никли су из тог семена; сви ти ројеви били су стучени као зелен усев, стучени но не и побеђени; јер за твоје име су стучени и Твојим Именом су победили. Исусе разуме сваког сејача добра; Исусе снаго сваког семена добра; Исусе поносе сваког плода добра; Исусе сахранитељу смрти; Исусе васкрситељу живота; Исусе победитељу мој помилуј ме (Икос).
 
* * *
 
Ја мислим: једини човек кога треба славити на овој буђавој од греха земљи јесте човек који Господа Христа слави. Јер слави јединог Безгрешног јединог Милостивог, јединог Човекољубивог, јединог Вечног Човека – Богочовека Христа. Најмање је достојан славе човек који тражи славе од људи, јер када човек човека слави, не слави ли – мољац мољца, не слави ли – губавац губавца? Само човек који незаменљивог Господа Христа слави – истински је слављеник. Јер га Господ Исус прославља славом Оца Свог небеског. Такав човек смирено говори себи свагда и свуда: Христос. треба да расте, а ја да се смањујем. Када Христос кроз човека расте, и сам човек расте растом Христовим. Када се Христос кроз човека слави, слави се и сам човек славом Христовом. Ако таквог човека људи не славе. Славе га сигурно Ангели и Архангели, Херувими и Серафими. И та се слава неће узети од њега ни на дан Страшнога Суда. Само јубилеји који славе Христовог човека имају смисла. Такав јубилеј тридесетпетогодишњег рада у славу Господа Христа прославиће ученици и поштоваоци, пријатељи и познаници многоуваженог и чувеног професора г. Dr. Николаја Никаноровића Глубоковског, врсног сарадника „Хришћанског Живота“. Прославиће га у Софији Светле Недеље. Светла су дела његова; пријатно је и символично славље баш те Недеље, јединствене у кругу осталих недеља у години.
Многозаслужни слављеник син је сеоског свештеника, рођен је 6 дец. 1863 год., у другој години остао је без оца, и сав његов потоњи живот био је напор, мука и труд. 1884 г. свршио је Вологодску семинарију као најбољи ученик; 1889 свршава Московску Духовну Академију и остаје при њој као асистент за Историју Цркве; 1890 год. већ се појављује његово знаменито дело, магистерска дисертација: „Блаженный Теодорить епископь Киррскiй“, у два тома. Дело изазива усхићене одзиве не само у Русији већ и ван ње. Харнак је писао да дело г. Глубоковског заузима прво место међу свима, њему за последњих 10 година познатим, радовима црквено-историјским и да је то уопште „једна од најзначајнијих патристичких монографија од појаве Лајтфутове монографије о Игњатију“. Чувени професор В. В. Болотов дао је одличан одзив о овоме раду. 1891 г. маја месеца Москов. Академија даје г. Глубоковском степен магистра; октобра исте год. постаје доцент Петроградске Духовне Академије, где добија катедру Новог Завета; октобра 1894 г. постаје ванредни професор. 1897 г. појављује се први (од трију) том његовог огромног, и по материјалу и по значају, рада: „Благовестiе Св. Апостола Павла по его происхожденiю и существу“. И ово дело изазива одличне одзиве и у Русији и ван ње. 21 јануара 1898 год. плодни богословски радник добива степен доктора, а кроз 7 дана бива потврђен за редовног професора при Академији. У професорском колегијуму Dr. Глубоковски заузима после Болотова највидније место. На том положају остаје све до 1918 год., када бољшевици затварају Академију. Dr. Глубоковски остаје без посла. У томе га августа 1918 г. Упсалски Универзитет (Шведска) позива да држи лекције о сједињењу Цркава. То траје три месеца. При повратку у Петроград 20 дец. 1918 год. изабран је за професора Петроградског Универзитета. 29 августа 1921 год. напушта отаџбину, и наизменично добија универзитетске катедре: у Прагу (1922 до марта), у Београду (до маја 1923 г.) и најзад у Софији, где се и сада налази.
Осим поменутих дела проф. Глубоковски је издао и друга, као: „Благовестiе христiанской свободи вь посланiи Св. Ап. Павла кь Галатомь“ (СПБ. 1902); „Високопр. Смарагдь, архiеп. Рязанскй, его жизнь и деятельност“ (СПБ. 1914); недавно је изашла најновија књига његова: „Православната Церква и христианското междуцерковно единенiе“ (Софјн, 1925). У Упсали се на енглеском језику штампа његово дело о руском богословљу, а у Лондону књига о руској Цркви после револуције. Поред тога многобројни су његови чланци који су се појављивали у енглеском и американским, италијанским, шведским, бугарским, грчким и српским часописима. Данас је Dr. Глубоковски првокласни православни научник: егзегет, апологет, историчар, који богомудро обелодањује, апологира и брани богатство и благодатне тековине Православне Цркве. Није се узалуд рекло за њега да је он „sui generis Ориген нашега доба“. Ма да је у годинама, радови су му врло свежи и сочни. Од живота свог он је створио дивну хвалу Господу Исусу. Зато са пророком Давидом може рећи: хвалим те, Боже, што сам дивно саздан. – Наша је молитвена жеља да га милостиви Господ Исус поживи још на многая, многая лета!
 
* * *
 
Пред професорским колегијумом Богословског Факултета у Београду налази се писмена представка г. Љубомира Рајића, професора II Женске Гимназије у Београду, кандидата богословља Московске Духовне Академије. Г. Рајић жели образложење, зашто се кандидати руских Духовних Академија не примају за доценте и професоре Богословског Факултета. До сада се непримање њихово мотивисало тиме што немају доктората. Ако Професорски Савет Богословског Факултета остане при овој нимало основаној мотивацији, онда нека нам се не замери што постављамо питање: откуда и зашто да докторат са ма ког протестантског или римокатоличког универзитета даје веће способности, веће право, веће пуномоћије за професуру на Православном Богословском Факултету, него кандидатска диплома Православних Духовних Академија? – За сада се ограничавамо на ово једно питање, а проговорићемо опширније после одлуке на представку г. Рајића, која гласи:
 
Професорском Савету Теолошког Факултета
Београд.
 
На конкурс за наставника Догматике на теолошком факултету у Београду, између осталих кандидата, био се пријавио и г. Ковачевић, протојереј и професор, али, као што се чуло, није био изабран само због тога, што није имао научни степен Dr-а богословских наука.
Овај случај, који је имао, на жалост, места у професорском савету, где је било чланова са истим научним степеном, који има и г. Ковачевић а и чланова, којима је врло добро позната научна вредност онога степена, који има г. Ковачевић – побуђује ме, да најучтивије замолим професорски савет православно-теолошког факултета у Београду, да се позабави питањем еквивалентности и научне вредности степена кандидата богословских наука са степеном доктора, који се добија на православно-теолошким факултетима у Черновици и Атини.
Решавање ово спада у круг надлежности само професорског савета теолошког факултета, па му се због тога и обраћам с овом молбом; он је једини и меродаван и позван да му се посвети и да по истоме питању донесе одлуку у духу потпуне правичности и званичног признања онога, што је и за обичног смртног једна очигледна истина. Одлука таква, ван сваке је сумње, била би меродавна и призната и од пленума Универзитета, који ни законски, ни морално, не би могао да је не призна.
Од своје стране морам додати још и ово: да се у случају г. Д. Ковачевића показала једна велика и ничим неоправдана неправичност и болна незахвалност према школама, које су, ако нису веће од осталих православних факултета, сигурно њима једнаке и достојне да буду признате и достојна респектоване и на нашем богословском факултету у Београду. Те су школе вековима васпитавале омладину свих српских крајева – и слободних и неслободних. Оне су дале нашем народу и велике јерархе и велике богослове, и кад се буде писала историја одношаја велике Руске Цркве и Српске, историчар ће морати златним словим пуним само похвале и признања, забележити велике и неоцењиве заслуге руских Духовних Академија – оних духовних школа Русије, које су уживале велики и заслужан глас не само у православном свету, него и у инославном.
Стога налазим да је потребно и да је морално да најпре професорски савет теолошког факултета у Београду достојно оцени те заслуге велике духовне школе и да јој призна и de facto оно на шта она има право, због својих заслуга, као ни једна друга школа.
Молим најучтивије проф. савет теолошког факултета да ми на овоме не замери и да верује да сам се, упућујући ову молбу, руководио најчистијим побудама.
 
Година 4, јуни 1925, број 6.
стр. 287-292
 
Од сувишка срца говоре уста. А уста већине наших свештеника ћуте, не зато ли што је иза њих пусто срце? Има архијереја чије ноге не хитају да благовесте мир, нити су им уста орна да точе мудрост. Триста шездесет и пет дана треба путовати од једне посланице неких архијереја док стигнете до друге. И кад гладни спасења стигнете до ње, она вам место жита правде нуди плеву овосветског мудровања. Горушично зрно царства небеског изгубило се у огромном кошу плеве Сејачи Христови мало сеју; а многи од њих и кад сеју, плеву сеју. Епископи су уста Христова, и свештеници тако исто. Но много је градова и врло много села у епархијама неких архијереја, чији житељи архипастира свог никад видели нису, нити чули реч Христову из трегубо благодатних уста његових. Није мало парохијских храмова, у којима се готово никад не чује реч парохова, као да служи Господу који никада на земљи био није, који никада говорио није, који никада човека срео није. Еванђеље се мало проповеда јер је мало павловске вере, јер је мало павловске ревности, јер је мало павловске бриге о спасењу других: тешко мени ако Еванђеља не проповедам. Немушти у цркви, као да су глувонеми, многи наши свештеници и монаси (авај, и монаси!) врло су речити на политичким зборовима. А по народу се размилели мисионери разних секата, и поткрадају народну душу. Срце које треба то да осети – окамењено је небригом; око које треба то да види – ослепљено је партизанством; уво које треба то да чује – оглувело је леношћу; језик који треба то да сузбије – парализован је неверјем. „Сва је глава болесна и све срце изнемогло“ (Ис. 1, 5). Страхота и јама и замка пред тобом је, свештениче. Где је благодатна видовитост, где благодатна ревност, где благодатни дар речи? Протерали смо их леношћу, протерали маловерјем, протерали гресима. И зато смо слепи, зато глуви, зато неми. И још мало, још мало па ће Господ распалити око нас огањ гњева свога и истопити нас усред њега.
Има ли будних међу нама? Има ли оних који нису успавани страстима овога света и сластима овога века? Ако их има, нека нам даду мисионере, богонадахнуте и одушевљене, који ће се само тиме бавити: ићи из места у место, из града у град, из села у село, служити и проповедати, и народну душу од душегубних учења чувати. Наш је народ разбуђен за најсуптилније проблеме хришћанске, зато неуморно тражи истинске проповеднике речи Христове. Св. Арх. Сабор би поступио богомудро и православно, када би установио у нас мисионере. Свештеници-мисионери постоје у православној Грчкој и Русији, зашто их не би било код нас? Или ћемо и од сада као до сада апеловати на државу да она својим средствима штити Православље од разних секташа и јеретика? Трагично је апологирати Православље – неправославним, не-његовим средствима. Не треба се варати: вера се Православна може штитити само живом вером православном, само живим делима живе вере. Са њом смо свемоћни, јер је све могуће ономе који верује; без ње смо очајно немоћни, макар нас држава свима својим средствима подржавала и штитила.
Да би човек исплакао јаде наше богословске омладине, треба да има очи Јеремије и тужну речитост Јова. Много је њихових мука, а колико је очију које виде те муке, колико је очију које оплакују те њихове јаде? Пустињски суве душе гледају на њих из очију оних који им могу помоћи. Поред свих богорађења, поред свих преклињања, надлежни не мењају хаотичан и убитачан наставни план, који до сушице суши нежне моћи богословске омладине. Неизменљивост наставног плана постала је догма за претпостављене. Они не мењају наставни план, али се зато наши ученици мењају: из здравих у нездраве, из свежих у несвеже, из одушевљених у малаксале, из болних у мртве. То ме побуђује да ово непокретно питање опет покрећем. Ја знам да је узалудно апеловати на наше надлежне, али исто тако знам озбиљну реч великог Апостола: ко зна добро чинити, а не чини – грех му је. Ових дана баш сувише је за мене очигледна мука наших матураната, који полажу испит зрелости. Ја не могу да је не осећам, и како би ми се хтело да је очински осете они који им могу олакшати ту муку. По несрећном Правилнику о полагању стручног богословског испита, који је издат новембра 1921. године, матура се састоји из петнаест испита. За петнаест дана треба положити петнаест испита! И јадни младићи полажу из дана у дан. Треба их само видети: раде и дању и ноћу. Не, то није матура; то је кошмар, то је немилосрдна инквизиција. У колико ми је познато, нигде у Европи не постоји тако инквизиторска матура. Ја морам да претпоставим да творци оваког правилника о богословској матури нису имали ни јасан појам о богословским предметима, ни темељну стручност. Да би иронија била потпуно засићена, правилник прописује да се на матури, поред осталих предмета, полажу испити из Омилитике, Пастирског Богословља и Црквеног Појања! Ја држим да наставник Омилитике мора бити чудотворац, па напабирчити огроман број питања за матурски испит. Матура није разредни испит, да би се и мањи, важни богословски предмети полагали. Али – али богословска матура је само несрећни finale оне очајно пагубне целине што се зове Наставни план за православне богословије.
 
* * *
 
Да неким нашим црквеним људима није протестантских богослова, ја не знам чијом би главом мислили о Православљу. Ако се у нашој Цркви јави нека појава значајнија, они јој објашњење траже у протестантским енциклопедијама и речницима. Протестантски мисле о Православљу, зато су им и закључци погрешни. Неуморно импортирају са Запада протестантска мерила; њима мере све што је у нашој Цркви и књижнички важно мисле да је њихова мера православна. Већина наших људи студирају протестантизам и протурају себе за православне; мало је њих који пониру у благодатне дубине Православља, да од Св. Отаца, од Св. Предања, од Св Духа уче шта је Православље. Када не би било трагично човек би се могао смејати много чему што се пише у нашим црквеним часописима: има ту и јереси, и хуле на Духа Светога, и протестантизма, и римокатолицизма, али – Православља нема, јер је Православље неприступачно Дрво Живота за многе наше људе.
Опасност нашој Цркви прети од нас самих: од неправославности и неактивности нашег вишег и нижег клира. Мало живе православно, зато мало њих знају Православље, зато мало њих истински проповедају Православље, зато је мало њих у истини православних. Православно мерило о стварима и појавама изгубљено је, зато је мало оних који могу разликовати православно од неправославног. Често се напада оно што је православно, а брани оно што је протестантско и римокатоличко. Богомољачки покрет у нас нападан је често неуко, често неоправдано, често злонамерно, а ретко кад оправдано. У априлској свесци Весника Српске Цркве напао га је и г. Dr. Владимир Димитријевић, у чланку „Порекло богомољачког покрета у нас“. Пада у очи да писац непрестано наглашава како је његов закључак о богомољцима научан. А сва научност своди се на вербално тврђење да се богомољачки покрет наш родио у Немачкој, у немачком протестантизму. Ту нема доказа убедљивих, ту се разиграла филолошка логомахија, која је увек бременита нестварним претпоставкама. Пошто је цитирао „знаменитог протестантског теолога“ Dr. Кристијан Палмера, писац додаје: „И ето дакле да су „богомољци“ . . . и сам свој назив „Народна Хришћанска Заједница“ позајмили од немачких протестантских пиетиста, чиме се дакако још и јаче посведочава моје тврђење да и сам укупан верски покрет наших „богомољаца“ у опће води своје порекло, у главном бар из истога извора“ (курзив пишчев).
Писац је учинио огроман напор: отишао је у Немачку и пронашао порекло наших богомољаца. А боље би било и пред Господом Христом и пред Православном Црквом да је отишао у Шумадију, или у Бадовинци, да тамо пронађе порекло богомољаца. А најбоље би било да је о Ускрсу заједно са богомољцима походио Св. Гору, заједно се с њима молио, заједно плакао од молитвене радости пред дивним православним светињама и светим подвижницима. Онда би сигурно осетио колико је ненаучно сводити богомољачки покрет на протестантски пиетизам. Да би се човек уверио да је богомољачки покрет у суштини православан, треба да завири у дух његов, али без протестантских телескопа и микроскопа. Г. Димитријевић је позајмио протестантско мерило, њиме одмерио богомољачки покрет, и овај је испао протестантски. У његовом чланку има много речи, које се неће опростити, већ ће се урачунати у „празне речи“. Није далеко од богохулства – подвижнички живот богомољаца, њихове специфизично православне подвиге, сводити на протестантски пиетизам. Господин писац можда зна „постанак, дух и суштину немачког пиетизма“, али да не зна дух и суштину богомољачког покрета – написао је читав чланак. “
 
* * *
 
Је ли срце човечије грудва сасиреног ужаса? Хтео бих да није. Многи је човек наказном неосетљивошћу зазидао срце своје. Ако Господ Христос не додирне срце човечије, узалуд сви закони о добру, узалуд сва приморавања на добро. Чисто срце види Бога; зашто човек црном смолом греха облепљује срце своје? Грехољубив је човек до ужаса, зато не види Бога ни у Богочовеку, ни у човеку. Треба раскравити срце вером, љубављу, молитвом, жалостивошћу, и оне ће, ако не видети Бога, онда сигурно – осетити Бога и све што је Божје. Разнежен молитвом, Христов човек осећа тугу свачију као своју тугу, патњу свачију као своју патњу. Неосетљивост и несаосетљивост вуку човека и друштво понорима, из којих нема повратка у живот.
Богословија Св. Саве завршила је ову школску годину. У многоме ова је година била мучилиште за ђаке. Оскудица је нападала са сваке стране: оскудица у храни, оскудица у оделу, оскудица у намирницама, оскудица у наставницима, оскудица у спаваћим собама, оскудица у учионицима. Тескобе и невоље постале су неизменљивом атмосфером у којој школа живи. А последица свега тога јесте: малокрвност и оболење ученика у масама од плућних болести. Ко је то осетио, ко саосетио? Ко похитао у помоћ ? Ко ишта учинио у име Христово једноме од ових малих? Ко од оних који то треба да учине, и могу да учине?
Благодарећи трудољубивости ученика, они су поред свих невоља, с похвалним успехом завршили ову школску годину. Ми се можемо похвалити њиховим успехом, но чиме ће се похвалити они? Послали смо их кућама подеране, без летњег одела, са похабаним и поцепаним зимским оделом. Летње одело су могли добити, али је неко у Министарству Вера кредит за летње одело утрошио на друге ствари. Питање: са чијом санкцијом? Како се кредит за одело ученика Богословије Св. Саве сме трошити на неученичке потребе? Овогодишњи летопис Богословије Св. Саве је врло тужан, а за неке сраман. Но ја са још већим страхом и тугом помишљам на идућу школску годину. Просторије у заводу су убитачно тескобне и за овогодишњи број ђака. Ове године излази из школе 26 матураната, а већ се чује да Министарство Вера у лицу неких намерава примити око 50 ученика у први разред Богословије, и 30 деце у први разред гимназије, која би живела у интернату Богословије. Пред том намером ја се ужасавам и недоумевам: шта хоће ти људи; јесу ли сасвим изгубили осећање љубави према овој школи? Министарство Вера је прошле године примило у интернат Богословије 38 гимназијалаца; и они су целе године живели на рачун богослова, јер Министарство Вера није дало ни пет пара кредита за њихово издржавање. Ако Минист. Вера и Св. Синод намеравају примити ђаке у први разред Богословије (о гимназијалцима не може бити ни речи), онда најпре треба да створе најелементарније услове: да нађу просторије и потребне кредите. Не учине ли то, школу могу прогласити за болницу.
Ко има уши да чује, нека чује; ко има очи да види нека види; ко има срце да осети, нека осети!
 
Година 4, јули-август 1925, број 7-8.
стр. 401-408
 
Ко је непријатељ хришћанину? Непријатељ је хришћанину сваки онај који је непријатељ Христу. Пријатељ мој, истински пријатељ мој је онај који је пријатељ свему ономе што је Христово у мени, а непријатељ свему ономе што је нехристово у мени. То је најсигурније мерило пријатељства на овој краставој звезди нашој. Не може нико бити истински пријатељ људи, ако најпре не постане истински пријатед, Христов. Када човек пријатеље Христове сматра за непријатеље своје, значи да је преврнуо душом. Не прекује ли човек ум свој у огњу Христове истине, неспособан је да разликује Христово од нехристовог, истинито од лажног, добро од зла. Да би могао бити судија других, човек мора најпре постати судија себи. Судити друге, не осудивши претходно себе, директни је устанак против Спаситељеве Беседе на Гори (Мт. 7, 1-5). Када човек очисти Христом око ума свог. када стекне ум Христов (1. Кор. 2, 16), онда може судити друге. Лицемерство је хтети судити другога не осудивши претходно себе. Не пође ли човек од самокритике, никад неће стићи до Христове Истине. Трагајући за туђим гресима. човек иде од једног греха до другог, и трећег, и четвртог, и хиљадитог, и тако залута у прашуми грехова људских, и никако да се врати себи, да завири у себе, а гле – дотле се у његовој души накотили греси, намножили у страшни зверињак: тамо гади ихже несть числа, животная малая сь великими.
Такве ројеве мисли изазива у мени држање неких наших свештеника према богомољачком покрету. Свој поход против богомољаца они претварају у читаву хајку. Но гонећи зеца, нека припазе да не истерају курјака, који ће их растргнути. Ја са страхом помишљам: шта би било, када богомољци не би имали кротку дуготрпељивост, када би тим свештеницима на хајку одговорили хајком, када би они покренули анкету о свештенству? Био би то страшан регистар; далеко страшнији од оног у „Смотри“. А то се може десити, јер и кротост има средство за самоодбрану.
Разговарам с једним својим пријатељем о томе: он ми са болом вели: ти наши свештеници дирају ороз на пушци, која ако плане може убити и оно мало угледа што је преостало свештенству.
Вођа богомољаца ми пише: „Као што знате, један део свештенства повео је огорчену борбу против нашег покрета. Ми не желимо и нећемо равном мером да им одмеравамо, јер желимо мир у нашој цркви; не желимо још да износимо оно шта свештеници раде, да не би наша Православна Црква изгубила и ово мало угледа што га у нашем народу има“. – Ми непрестано позивамо свештенство на заједнички рад, – наставља он у писму, али се мало њих одазива; а ако буду повели против нас безобзирну борбу, онда ћемо друкчије с њима разговарати и рећи да и ми знамо шта је православна вера и како је треба чувати.
Ја још не знам како је питање богомољачког покрета третирано на свештеничкој скупштини, нити знам њену одлуку, али знам одлуку Св. Синода, покровитељство Њ. Св. Патријарха над богомољачким покретом, а то мора бити меродавније од одлуке свештеничке скупштине. Но ако је одлука свештеничке скупштине на Цетињу прејудицирана оним што су неки свештеници писали о томе до скупштине,. онда то може бити објава рата, и ја сам сигуран, рата. у коме ће наше свештенство претрпети пораз, очајан пораз.
Хоћете ли да победите богомољце, – наоружајте се бољим врлинама од њихових: бољом молитвеношћу, бољо“ смиреношћу, бољом кротошћу, бољом љубављу, бољом милостивошћу, бољом ревношћу, бољим постом, бољим христољубљем. А пре свега, питајте себе: да ли је свеоружје Божје у њих или у вас? Испитајте себе; пронесите себе кроз мудре речи апостола Павла, у посланици Ефесцима, глава шеста, стих 10-18. Шта остаје: пораз или победа? Не говори ли све за пораз, сем ако за шефа свога ђенералштаба не узмете самообману.
Мудри људи држе се мудре речи Спаситељеве: Који цар кад пође с војском да се побије с другим царем не седа најпре и не држи веће. може ли с десет хиљада срести онога што иде на њега са двадесет хиљада? Ако ли не може, а он пошље посланике док је онај још далеко и моли да се помире.
Код Англиканаца се постепено појачава и разрастава жеља за васпостављањем васељенско-православне црквености. Једно разбуђено осећање разбуђује друго, друго – треће; разбуђена молитвеном љубављу, осећања се подржавају ревношћу и надом; траже вођство ка потпуној православној црквености, зато су окренута ка православном истоку. Та су осећања нарочито изражена приликом прославе хиљадушестогодишњице Никејског Сабора. Прослава је обављена у Лондону, торжественије него игде, потпуније него игде. Присуствовали су: два православна патријарха, Дамјан Јерусалимски и Фотије Александријски, пет митрополита: Антоније Кијевски, Евлогије Западноевропски (руски), Германос, митр. Нубијски, митр. Јордански, и епископ Венијамин Севастопољски. Торжествена служба била је на Петровдан у Вестминстерској Катедрали; православни јерарси присуствовали су у пуном орнату; патријарх Фотије читао је на грчком језику Никејски Символ Вере. „То је био најузвишенији тренутак“, вели The Church Times, „за време богослужења, узбудљива и драматична изјава да је потпуно усвајање великог историјског Верую једино могућа база за уједињење“.
На свима богослужењима и свечаним скуповима изражавала се од стране Англиканаца чежња за историјским, васељенским, никејским православљем и црквеношћу, за никејском одлучношћу у исповедању вере. Православни су мудро дочекивали ту чежњу и подржавали је својим богомудрим држањем. Српска Црква није била заступљена, и ако је специјални делегат, велики ревнитељ за Православље, каноник I. А. Douglas нарочито долазио са позивом Архиепископа Кентербериског, и позвао представнике наше Цркве. Наши се нису одазвали позиву; да ли за то што су православнији од патријарха Јерусалимског и Александријског, и од Митроп. Антонија, или пак зато што не знају Православље, или што се стиде да га исповедају пред другима? Зар је збиља у нас умро сваки интерес за Православље? Једно је сигурно: ми смо најмање православни од свих православних. Изгледа да неки наши црквени представници мисле да је соломоновски мудро остати у „brilliant isolation“.
Док још тај срам гори у образима осетљивијих, ево други не мањи напада на нас: „На Штокхолмској Конференцији Српска Црква је била најбедније представљена“. То су речи које ми је рекао један иностранац, који је био на конференцији у Штокхолму. Није требало имати нарочито развијено осећање хришћанске симпатије, већ просто осећање паганске учтивости, па одазвати се позиву Упсалског Архиепископа, који је нашој Цркви испослао нарочитог делегата, изјавио жељу да што бројније буде представљена наша Црква.
 
* * *
 
Катастрофалном немилосрдноћу згрће неко ужасна страдања око најбољих Христових следбеника, еда би саблазнио избране. На два генијална уметника напада смртоносном глађу, е да би помрачио њихову видовиту душу и ослабио њихову подвижничку љубав према Христу. То су Васнецов и Нестеров. Они умиру од глади у Русији. Што је Златоуст у речитости, то су они у живопису. Они су у иконопис ухватили чаробну красоту Православља, благодатну лепоту Мученика и Светитеља, неизречену красоту Лица Христовог и Богомајке. Усхићење за усхићењем отима се из душе када човек посматра њихове радове. Православље најречитије казује себе кроз уметност, јер је оно на првом месту – уметност: израђује лепе душе, лепе бесмртном Христоликом лепотом, зато се и уџбеници те уметности називају Филокалије-Красотољубље.
У уметности Васнецов и Нестеров дали су што око људско до њих видело није. Читава откривења. Малајући они откривају, они уче, они заробљују Истином. Постали су духоносни „Православия наставници, благочестия учителы и чистоты„, јер ко може видети њихово радове, а не поучити се Православљу, ко може видети њих, а не осетити да су чистилишта? Они побуђују на подвиге. Ко се молитвом не разнежи гледајући њихов иконопис? Они су учитељи љубави, јер – ко се неће благодатном љубављу запожарити, када посматра Васнецовљевог Христа и Богомајку, или Нестеровљевог сетног Господа Христа ? Они су открили красоту Истине, они знају Истину, имају Истину, они нам дају Истину, и још је могу давати: јер што се Истина више даје, све више остаје у срцу оних који је дају, све се више множи, као пет хлебова у рукама Апостола.
И та два богодана генија умиру од глади. Треба им помоћи брзо и неодложно. Уредништво „Хришћанског Живота“ у овом броју објављује речити апел великог јерарха руског Митр. Антонија. Ко се одазове, сабира себи благо на небу, где мољац не нагриза и рђа не квари, и где лупежи не краду. Али би најбоље било да наш Св. Синод учини дело, које ће и на Страшном Суду заблистати као сунце. То дело било би да Св. Синод издејствује допуштење Васнецову и Нестерову да могу из Русије допутовати у Србију, и ту провести остале дане земаљског живота свога о трошку наше Цркве. Они би могли израдити код нас макар један иконостас, који би био наше неисказано богатство, који би био врело красоте, одушевљења и оптимизма нашег. Св. Синод, учинивши то, показао би да живи – ревношћу за Православље и љубављу за православне.
 
* * *
 
Бачена у сремско село, које је упорно мртво за све што је духовно Богословија Св. Саве осуђена је на поступно умирање. И она умире кроз све поре своје. Злопате се ђаци, злопате професори. Можда више професори него ђаци. Већина професора су породични људи, имају по пет, четири, или три члана породице ; а морају да живе с платом која иде од 1444 до 2.000 динара. Не значи ли то – постепено умирање од оскудице и глади. Да, и глади. Толико времена они дуготрпељиво носе свој тешки јарам. Очекивало се да то увиде они који су и Богом и законом позвани за то. Али се очекивање није остварило. Професори су у очајном положају. Ја молим, ја преклињем претпостављене да то осете и саосете. Да би се колико-толико по.могло професорима Богословије Св. Саве, ја овим путем износим један врло правичан и врло остварљив предлог. Састоји се у овоме: да се професорима Богословије Св. Саве издаје храна из патријаршиског двора по цени коју плаћају они који живе у двору.
Ја хоћу да верујем да се у Управи двора неће наћи нико који би овај предлог одбио. У толико пре што се у двору толико времена бесплатно храни један државни чиновник, који поред своје редовне плате има свакодневно велики додатак; и уз то, то је човек који је свим средствима радио против Богословије Св. Саве, која је црквена школа, да јој се одузме и оно мало просторија што има.
Одбије ли из ма којих разлога Управа двора да професорима Богословије Св. Саве изађе у сусрет овој ствари, ја ћу се вратити на ову ствар и објавити неке ствари, које за Управу двора неће ни у ком случају бити пријатне.
Од гце Д. Јаношевићеве, наставнице из Београда, Уредништво је добило мали напис који с радошћу објављује, јер сведочи да је и код нас могуће обновљење монаштва. Напис гласи:
Манастири су некад имали свога смисла; данас, овакви какви су, не само да су почели да га губе, већ у опште боље би било да их нема. Овако мисле не само безбожници већ и пријатељи Цркве.
Како се поред свег тога, сва хришћанска душа мора обрадовати, кад прочита напис у отисцима уредника „Хришћанског Живота“, које је добио у руском женском манастиру у Хопову. Онај пак, ко је био и у српском женском манастиру Кувеждину и могао чинити паралелу, мора зажалити што г. уредник није посетио и манастир Кувеждин, па да пуноћом својих осећања и богатством свога изражавања напише који редак и о Кувеждину.
Руски женски манастир у Хопову је одељак женског руског манастира, који постоји већ 50 година и који се стварао и уређивао у сасвим другим приликама, у другој атмосфери у другој средини и са другим средствима. Српски женски манастир у Кувеждину постоји од пре две пуне године ствара се у времену, као што рекох и пријатељи цркве сматрају да манастири више не треба да постоје, без довољно средстава, без икакве потпоре. Манастир Хопово има не само свога духовника, већ духовника онаквог-каквог је описао г. уредник: „богодано богатство, чудног и дивног оца Алексеја“; манастир Кувеждин нема у опште духовника, онда кад му је он најпотребнији.
Ова три факта не допуштају поређење, па ипак ономе ко је посетио и један и други манастир, поређење се само намеће.
Прво што у Хопову осетите, то је дах молитве – оно што се на првом кораку осећа у Кувеждину, то је дух љубави, јединства, једнакости и радости.
Молитва до суза јесте права молитва, али после такве молитве и долази права радост, ничим другим не постигнута. Таква молитва, то је оно што је лично, унутрашње, тајно, што се не види и не треба да се види, јер ако се показује, онда је већ форма. Само последице такве молитве могу се опазити и оне се и виде на сваком кораку у манастиру Кувеждину.
И поред свих неопходних брига за опстанак, за стварањем правог дома Божијег, за подизањем угледа монаштва, у Кувеждину се осећа тако једно чудно пријатно расположење, у коме душа сва трепери радошћу и љубављу, јер осећа да јој расту крила, јер има тврду веру да Бог оне, који су пошли путем к Њему, неће оставити. Ово душевно расположење монахиња преноси се и на посетиоце и ако је посетилац ма и најмање религиозно диспониран, он свим срцем зажели, да их не оставља и да за увек остане са њима, т.ј. са оним, који је и њих све тако окупио.
За ове непуне две године учињен је један велики корак унапред, али и игуманија и сестре желе много више да уздигну живог у манастиру и подигну углед манастиру.
Ако им поред Божије помоћи и људи буду указали потребну пажњу или бар ако им не буду ометали рад, онда човек мора радосно погледати у будућност, онда ће и равнодушни пријатељи цркве, пожелети што више оваквих манастири.
 
* * *
 
Када хришћани своје поступке не проверавају Господом Христом, онда могу оправдати све своје рђаве поступке, онда – има ли разлике између њих и безбожника? Да, има и она се састоји у томе што су такви хришћани гори од безбожника. што су фарисеји, а то је једина врста људи коју је благи Господ непоштедно нападао, изобличавао и осуђивао. Када користољубље наркотизира савест човекову, онда човек допушта себи све, онда му је све дозвољено: не налази у себи никаквог протеста против својих злих намера и дела, не осећа грижу савести против злих помисли, јер како може осећати грижу савести човек, који је егоистичким користољубљем наркотизирао савест своју, и не да јој да се пробуди? Да би човек могао разликовати шта је добро, а шта зло у њему и око њега, треба да има дар Духа Светога, дар за разликовање духова (1. Кор. 12,10; Јевр. 5,14). Без Христа човек не може чинити ништа, чега се не би постидео на дан Страшнога Суда. Свако дело које човек није учинио Христом сажећи ће се огњем вечним. Нема вечне вредности мимо Христа и против Христа. Злоупотреба сугубом благодаћу свештенства казниће се сугубо. Слуга који зна вољу Господара свога, а не извршује је, биће много бијен. А свештеници знају, и морају знати, тестамент Господа Христа. Ево њега: Знате да кнезови народни заповедају народу, и поглавари управљају њим. Али међу кама да не буде тако, него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи, И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. Као што ни син човечји није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 25-28; ср. Лк. 22, 25-29).
Овим својим тестаментом Господ је једном за навек одредио однос старијих према млађима у Цркви. Ту не може бити недоумице, али може бити свесног одступања од тога. И такво се одступање дешава усред наше престонице: неки свештеници нехристовски, немилосрдно поступају са ђаконима при својим црквама. Ако ико други они су бар могли видети, и требали су видети, да ђакони једва животаре. Ђакони у Београду су већином студенти, који ђаконују и свршавају богословски факултет. А то је више него напор, то је подвиг. И тим вредним младим људима неки свештеници закидају од прихода. Сва страхота таквог поступања бије из факата које ћу навести.
Када се после шест месеци ђаконовања један ђакон обратио свештеницима и затражио свој део прихода са иконе, која се налази у средини храма, одбијен је. „Када је шиканирање достигло врхунац, – пише ми тај ђакон, – када ми је свим силама онемогућаван опстанак у Београду, када сам без разлога био оптуживан за неуредно похађање цркве; а од како сам ја ђакон, ево већ година дана, ни на једном посведневном богослужењу нисам видео ниједног свештеника, сем чредног, у цркви, – био сам приморан да своје право свештенослужитеља макар и преко суда искористим. Априла месеца обратио се исти ђакон са молбом да се на њега рачуна при подели прихода са иконе. Сви свештеници, сем једног, одговорили су да ће му тај „тричави део прихода давати“, али да ће му се зато с друге стране осветити.
Уредник „Православног Хришћанина“ рекао му је од речи до речи ово: „Ја ћу давати, али знај да ћу ти то наплатити.Овим ћеш изгубити много.“ – Сличан одговор добио је и ђакон, Вазнесенске цркве, када је затражио свој део прихода са иконе у средини храма.
Према постојећим уредбама и закону о материјалном уређењу свештеничког стања, награда за извесна чинодејства каква припада надлежном свештенику. припада и ђакону. „Ђакони никада не би роптали на то што имају мању награду од свештеника, али ропћу против експлоатације. Јер свештеник н. пр за једно опело наплати 450-550 и 600 динара, и од тога ђакону да по својој вољи 80-120 динара. А иза таквог геста стоји братска љубав, зар не? Но што је најжалосније у свему овоме, то је злоупотреба ђаконовог имена. На пр. ђакон Вазнесенске цркве био је приморан да лично интервенише код неких парохијана и тражи да се учине исправке у признаницама. Свештеник Н. Н. написао је био признаницу и у њој ставио ђаконску награду, саобразно свештеничкој, а дао му је само четврти део. Када је ђакон протествовао против таквог поступка, свештенство је солидарно одговорило да они тако знају, а ако је ђакону тешко, нека иде из Београда, а они могу и без ђакона да живе. – Оваква солидарност може се оправдати у царству нехристовом; у њој нема ничег Христовог, ничег до ужаса. А да ли та свештена браћа знају да њихов ђакон свега два-три пут у месецу има куваног јела у својој кући?
Срамно је констатовати до чега иду по неки београдски свештеници у своме односу према ђаконима. Један је ђакон хтео да свом пријатељу из почасти чинодејствује на венчању, – свештеник му није дозволио. Ђакон Савиначке цркве упутио је молбу протојереју града и тражио објашњење о томе, да ли има право да присуствује венчањима. Одговорено му је да има. А као епилог свега тога десило се ово: ђакон је избачен из свештеничке канцеларије и морао је да се пресели у собу служитеља.
Због свега овога ђакони су се и писмено и усмено жалили протојереју града и Њ. Св. Патријарху… Но до сада се ништа није предузело по овој ствари. Жалили су се и Духовном Суду. Један им је члан одговорио, да им они не могу помоћи (sic!)
Све је ово утешно, зар не? Све је ово свештено, зар не? Све је ово православно, зар не? Све је ово светосавски, зар не? Све је ово сугубо благодатно, зар не? Све је ово христовски, зар не? Све је ово павловски, зар не?
 
Година 4, новембар 1925, број 11.
стр. 502-507
 
Велики подвижник, Св. Агатон рекао је једном приликом: „Волео бих да нађем губавог човека, и да узмем тело његово, а дам му своје“. – Тако говори и твори љубав благодатна, љубав богочовечанска, љубав православна, и зато је то истина, до последњег атома свог истина. Но та љубав, та милостивост, та истина гледана оком једног поступка Управе карловачког патријаршијског двора личи на легенду, смешну легенду, коју је неко бацио у свет да се наивни заносе. Десило се нешто што су људи учинили да се морало десити, да би се, ваљда, одржале стародревне традиције патријаршијског двора. Молба Професорског Савета Богословије Св. Саве да се фамилијарним професорима Б. С. С, који стварно гладују због мизерних плата, издаје храна из патријаршијског двора по цени коју плаћају они који живе у двору, – одбијена је лаким срцем. Мотив одбијања измислио је господин Управник двора; он гласи: патријаршијски двор би се претворио у хотел, ако би се професорима Богословије издавала храна. – Оправдање оваког мотива не може човек хришћанин наћи нигде: нигде у Еванђељу, нигде у Делима Апостолским, нигде у Посланицама Апостолским, нигде у Делима Св. Отаца, нигде у Житијама Светих, нигде, нигде, нигде, где има трунке Спаситељевог милостивог духа. Но за моменат, за један непријатан и нежељени моменат, ја хоћу да се ставим на гледиште господина Управника двора и да његовом мером одмерим неке чињенице у патријаршијском двору, којим он управља.
Од свршетка рата до данашњег дана у патријаршијском двору живи, има бесплатан стан и храну, послугу и прање веша, госп. архимандрит Dr. Викентије Вујић. Он није придворни клирик. Он има 5300 дин. месечне плате. Он је врло учен човек; треба му дати неопходне удобности, да би своју научну делатност могао несметано обављати. Њему су нуђени сви положаји који и треба да се нуде човеку такве спреме: нуђена му је професура на универзитету, он је понуду одбио и – остао у двору; нуђен му је епископски чин, он је понуду одбио и – остао у двору ; нуђено му је ректорство Богословије Св. Саве, он је понуду одбио и – остао у двору. После свега тога држава је била принуђена да га пензионише, али му је црквена власт ипак дала месечну плату од 5300 динара и – остао је и даље у двору. Када господин архимандрит после свега тога и даље живи бесплатно у двору, и тиме се патријаршијски двор не претвара у хотел, како објаснити онда благочестиву бојазан господина Управника двора, да ће се двор претворити у хотел, ако се помогне професорима Богословије Св. Саве који гладују вршећи један чисто црквени посао?
У двору живи и госп. Викентије Проданов, протођакон- чиновник Манастирске Управе, који за свој посао прима плату. Како то да његово живљење у двору не претвара двор у хотел?
У двору живи капелан Карловачке саборне цркве, који треба да живи од парохијских прихода. Како то да његово живљење у двору не претвара двор у хотел?
У двору је до скоро бесплатну храну имао градоначалник, који је поред своје плате имао свакодневно велики додатак. И данас би он ту привилегију уживао, да није недавно премештен. Како то да његово бесплатно костирање у двору не претвори двор у хотел?
Мотив господина Управника двора нашао је себи неуког новинарског апологета, који је посао приживаљшчика анонимно обавио. Написао је у новосадској Застави (од 13. окт. Бр. 243) један неписмен и тенденциозно пакостан напис под насловом: „Једна дрскост“. Дрскошћу назива он молбу Професорског Савета Богословије Св. Саве. Писац написа се није потписао, ваљда зато, што би истинитошћу и објективношћу ствари које је рекао бесмртно прославио своје смртно име. У напису се напада уредник „Хришћанског Живота“ што подржава такву ствар као што је давање професорима Богословије хране из патријаршијског двора. Ја сам то учинио зато што се ствар тиче мојих колега, чије невоље знам, и још зато што сам њихову невољу учинио својом. Цитирајући моје речи „Са уредничког стола“ (Хришћ. Живот за септ. о. г.): „Одбије ли из ма којих разлога Управа двора да професорима Богословије Св. Саве изиђе у сусрет у овој ствари, ја ћу се вратити на ову ствар и објавити неке ствари, које за Управу двора неће ни у ком случају бити пријатне“, анонимни писац додаје: „Шта ово значи? Револвер у прса, па ако ми даш шта тражим, ја ћу ћутати, а ако не даш, објавићу „неке ствари.“
Само човек чијим гносеолошким апаратом управља пакост, могао је овакав закључак извести из мојих речи. Ни помислио нисам да помоћу таквог неморалног компромиса изнуђујем помоћ своји“ колегама. Хтео сам само да разбудим неке, да виде шта треба видети. Бич је подигнут, али још није спуштен. Ја држим, да би била саблазан за оне који стоје око црквених зидова, објавити им све појединости које се дешавају унутра. Међу људима око црквених зидова има таквих, који похлепно чекају све оно што би могло компромитовати цркву, што би они развејали на сва четири ветра. Но изазван, ипак ћу нешто рећи: пишући у корист својих колега ја сам вршио своју дужност хришћанску, и тиме задовољио своје лично схватање правде и истине, које је, сигуран сам, потпуно хришћанско и православно. Анонимни писац то назива: „револвер у прса“ Управи двора. А како би анонимни апологет назвао ову чињеницу: за време часног поста у патријаршијском двору се кољу свиње, и праве се гозбе, које се претварају у пијанке.- То је револвер у прса, револвер у прса Господу Христу, револвер у прса Православљу, револвер у прса Св. Сави. – По неки ручкови у патријаршијском двору почињу у 12 сати у подне, а завршавају се у 12 сати у поноћи. – То је револвер у прса угледу Цркве, оном малом остатку угледа, који је једва преостао из старих, добрих времена, када су и Срби умели бити православни.
Овде стајем. Ако је то мало, има начина да се све дозна и каже, али тако дозна и каже, да се не саблазне они који су око црквених зидова. Ево тог начина: нека се образује комисија, која би прегледала вођење дворске управе. Само под једним условом: да у ту комисију уђу два човека које би предложило Уредништво Хришћанског Живота.
 
* * *
 
Уредништво Хришћанског Живота је много пута и на много начина показало да у третирању проблема, у стајању за Истину, не гледа ко је ко, не дволичи, не пузи. Пронаћи Истину чисту, светлу, безазлену, извући је из прашуме неистина, обмана, дволичења, скинути са њеног дивног лика ружне наносе фарисејства, полтронства, фалсификата, – све то Уредништво Хришћанског Живота према својим способностима чини са најбољом намером да сунчана Христова Истина заблиста и у тами нашег живота. Сав рад уредништва инспирисан је искреном жељом да се у проблемима које третира дође до оригиналне Истине, до Истине апостолске, до Истине светоотачке, до Истине православне. Ко је имао око да види, могао је то видети; ко је имао ум да дозна, могао је то дознати. Но ипак има људи који то малициозно превиђају или изврћу чињенице. Тако је нешто учинио госп. Драгутин Димитријевић, свештеник београдски и уредник „Православног Хришћанина“. Уредништву Хришћ. Живота он је послао Исправку; написана је неуљудно, и мада би је због тога, на основу Закона о штампи, Уредништво могло не штампати, ипак се тим правом, који му Закон даје, неће користити, већ је објављује са најпотребнијим примедбама.
 
Исправка.
 
У бр. 9. „Хришћанског Живота“ од септембра месеца ов. год., а у рубрици „Са Уредничког Стола“, узимајући у обрану овд. парохиске ђаконе, штампан је један напад на београдске свештенике – парохе. Пошто исти напад не одговара истини. то молим да у првом наредном броју „Хришћанског Живота“, по закону о штампи, изволите Г. Уредниче одштампати ову исправку:
Прелазећи са гнушањем у уводу поменутог написа, што су овдашњи неки свештеници „гори од безбожника“, „што су фарисеји“, да „користољубље наркотизира савест“ њихову, да „нехришћански, немилосрдно поступају са ђаконима при својим црквама“, да „закидају од прихода“ итд., могу у истини тврдити, да се ове речи пре односе на писца поменутог написа, него на неке (без мало све), старе и познате својим јавним и пастирским радом свештенике.
Ако ђакони једва животаре, шта су ту криви свештеници, јер ђакони примају одређену плату од предпостављених, даје им се савесно остали парохиски приход, а сумњам да има свештеника, који би им „закидали од прихода“.
Г. Светозар Радовановић ђакон, кад је дошао за ђакона цркве Св. Марка, није тражио део од целивајуће иконе, као што нису тражили, нити добијали, ни пређашњи ђакони, а нису свештеници могли знати шта он мисли. Тек кад је дошао Вел. Петак, затражио је део од Плаштанице и то му је дато, као и од целивајуће иконе, али му није дат део од исповести и миросања, и за то се он тужио Г. Патријарху, на шта је следовало решење, да ђакони имају права на део од Плаштанице, целивајуће иконе и миросања, али од исповести не. Моје је лично мишљење, да ђакони немају права од целивајућих икона, јер је то свештенички приход, јер ђакони нити мирошу нити исповедају, па не могу ни имати дела кад не раде. Вио сам ђакон до своје 36 год. и никада нисам полагао, нити ми је пало на ум да полажем право на оно што не радим. Али тако је решила виша власт па тако нека и буде. Сила Бога не моли. Нека је знано и ово, да сам ја као ђакон имао од цркве плату 20, 30, 50, 80 и последње године 100 дин. и да сам према томе „једва животарио“ са женом и петоро деце, али нисам тужио ни грдио своје свештенике.
Није истина да је ђакон „без разлога био оптуживан“, већ је истина, да је ђакон прво тужио свештенство, па после у одговору свештенство је изнело, да ђакон не врши своју дужност, да је дрзак у опхођењу према старијим и да прети да ће се разрачунати са батином. А како то личи васпитању и пристоји једном студенту теолошког факултета, и једном свештеном лицу, нека цене други.
Није истина, да је Уредник „Православног Хришћанина“ рекао: „ја ћу давати, али знај, да ћу ти то наплатити“, јер би то значило, да ћу се ја од прихода ђаконског наплаћивати. Изјављујем да никада нисам, нити ћу на рачун другога живети, а најмање на рачун ђакона, јер сам и ја био дуго ђакон и добро сам упамтио ђаконски хлебац. Свештенство овдашње утврдиће, да нисам тако казао, већ: „ја ћу давати, али знај да ћеш овим много изгубити и кајати се“. Да ли ће ђакон г. Радовановић изгубити не знам, али да ће се кајати, ако се већ не каје, сигурно је.
 
18./Х. 1925. год.
у Београду
 
Уредник Прав. Хришћанина
Драгутин Димитријевић
свештеник
 
Истине ради ја ћу се мало задржати на анализи ове Исправке. Узимајући београдске ђаконе-студенте у заштиту, Уредништво је штитило не ђаконе него истину, и у колико је истина уз њих ; изобличено је не београдско свештенство, већ неки поступци неких београдских свештеника. Све што сам писао, писао сам на основу писмених докумената, које сам добио, јер се не може претпоставити да уредник Хришћ. Живота може бити свудаприсутан. Својом Исправком госп. Димитријевић доказује да одлука, која је следовала пошто су се ђакони жалили Њег. Светости Гос. Патријарху, показује да су ђакони имали право у главној ствари. Том је одлуком од више црквене власти речено ко је крив, без обзира на личио мишљење госп. Димитријевића. Али је најинтересантније то да г. Димитријевић својом Исправком није оправдао себе већ још више окривио себе: писмено је сам потврдио оно што је о њему речено у 9. броју Хришћ. Живота. Тамо је речено да је г. Димитријевић рекао ђакону од речи до речи ово: Ја ћу давати, али знај да ћу ти то наплатити. Овим ћеш изгубити много“. Поричући да је тако рекао, он у Исправци вели: „Свештенство овдашње утврдиће, да нисам тако казао, већ: Ја ћу давати, али знај да ћеш овим много изгубити и кајати се“. – Па зар то није то исто по садржини, само мало друкче по форми? Зар је то исправка?
Г. Димитријевић „са гнушањем“ прелази преко неких мојих фраза. Но ја не знам религије, не знам морала, који би злоупотребу туђег имена на признаницама, могао не прогласити за дело „користољубљем наркотизиране савести.“
У Исправци г. Димитријевић вели: „могу у истини тврдити да се ове речи (т.ј.: „гори од безбожника“, „користољубљем наркотизирана савест“, „нехришћански, немилосрдно поступају са ђаконима“, „закидају од прихода“) пре односе на писца поменутог написа, него на неке (без мало све) старе и познате својим јавним и пастирским радом свештенике.“ – Да би г. Димитријевић могао доказати ово што тврди, ја му Хришћ. Живот стављам на расположење. Не докаже ли то, онда се зна како се зову људи, који се без икаквих стварних разлога бацају на човека блатом својих прљавих речи, иза којих ко зна каква савест стоји.
Да ли је својом Исправком госп. Димитријевић ишта исправио и себе оправдао, остављам читаоцима Хришћанског Живота да сами о томе донесу непристрасан суд.
 
Година 4, децембар 1925, број 12.
стр. 547-507
 
Заборавни смо као да нас је пркосни бог заборава створио по образу своме и по подобију. Безбрижном успаваношћу својом навратили смо Лету у све канале душе наше, и свести, и савести. И заборавили, мртвачки заборавили – њега, достојног бесмртне успомене ректора + Стевана Веселиновића. Многима је за живота он био душа, а они тело; без њега били су мртви као душа без тела. Како да га тело заборави? Не сећа ли се да је њиме живело, њиме мислило, њиме осећало, њиме крупне проблеме решавало? Пре годину дана позвао сам кроз Хришћански Живот све пријатеље, све поштоваоце, све ученике пок. Веселиновића да ми шаљу прилоге за споменик њему. И за пуну годину дана њега су се сетиле свега четири личности. Због чудне, искупитељске изузетности њиховог геста, ја објављујем њихова имена, то су г. г. Јосиф Стојановић. Управитељ Јагодинске Учитељске Школе 200 динара, Архим. Методије Миловановић, старешина манастира Св. Прохора Пчињског 100 динара, Богољуб Поповић, секретар Министарства Вера 50 динара, Мил. Тиосављевић, студент Беогр. Богословског Факултета 15 динара. Ниједан епископ, ниједан, а има их којима је он био као зеница у оку душе. Што је најстрашније, њега се сетио само један његов ученик, и један ученик његовог ученика. А они му дугују највише, можда све. Где су они? Зар им је душа искована од незахвалности? Неки је пошао за својим плугом и – зар ослепио? неки је пошао за својом радошћу и – зар оглувио? неки је пошао за својом бригом и – зар огубавио? Гледајући и загледајући у структуру наше душе, ја се у недоумици питам: зар смо збиља ми изашли из руке Божје? или је то било тако давно да наше памћење и не памти? Када човек заборави свога добротвора, и држањем својим вели му: не познајем те, – он тиме само позајмљује реч Господу Христу, коју ће му рећи на дан Страшног Суда: не познајем те. Овим нашим делом-неделом зар нисмо прекинули главну артерију добра, која нас везује са Богом Добра? Живима, оживљенима вером и љубављу – сви су живи, и мртви су живи; а мртвима за веру и љубав – и живи су мртви.
Наша незахвалност према пок. о. ректору иде до суровости. На очиглед наших црквених власти разидан је темељ Богословије Св. Саве на Врачару, који је он ударио. Много је мука поднео, много је душе истрошио, док је тај темељ ударио, а неки га лаке душе разидаше. И несумњиво, разидаше му покој и на оном свету. Волео бих да сад буде васкрсење мртвих, да пок. о. ректор пламеним оком погледа у душу оне. О Боже, устани, брани ствар своју!
 
* * *
 
Требало је да прочитам дневне листове, да бих дознао шта је Св. Архијерејски Сабор радио у своме овогодишњем заседању. Већ је постало традиција да уредници црквених часописа црпе из дневних листова информације о раду Св. Арх. Сабора. Дошло се дотле да је један епископ, после првих седница Св. Арх. Сабора, телефоном почео слати једном београдском дневном листу репортерске извештаје о раду у Сабору. Ја разумем Ап. Павла када са плахом ревношћу говори о мудрости „у тајности сакривеној“, али не разумем понеке чланове Св. Арх. Сабора, када своју scientia arcane трубе кроз дневне листове, а скривају од црквених часописа.
Каква мизерна пометеност влада у нашој средини поводом Закона и Устава Српске Православне Цркве, било је речи у Хришћанском Животу. Сада је Пројекат Основног Закона о верама и међуверским односима својом монструозношћу потиснуо све. Св. Арх. Сабор се с правом узбунио. Изгледа, циљ је пројекту да се још безнадежније окује, иначе болно окована Православна Црква. Св. Арх. Сабор је наоружан трегубом благодаћу, и зато му је најнеизоставнија дужност да апостолски одлучно брани Цркву Христову. Иза њега стоје шест милиона верних; његова реч треба да буде силна као реч коју говоре шест милиона људи. Нека је у свакој души по варница; саберу ли се све варнице, добиће се пожар, који може спалити и лед. Зар је Бог наш постао слама, коју може спалити сваки чиновник Министарства Вера?
Постали смо сметлиште по коме сви газе. Постали смо сметлиште не из павловске жеље за смиреношћу, већ из кукавичке слабости пред силнима овога света. Зар ико може бити моћнији од свемоћног Господа Христа, зар ико моћнији од Христоносних Архијереја? Некада је Бог хришћански био огањ који спаљује; наши ће Архијереји показати да таквог Бога у себи имају, ако њихова одлучност у одбрани Тела Христовог иде до колективног подношења оставке на архијерејски положај. Не сме се допустити да Црква буде измећарска држави. „Већма се треба покоравати Богу него ли људима“ (Д. А. 5. 29). Да није било тако, не би било ни Мученика ни Великомученика за веру Христову, не би било хришћанства. Етатизам је модерни кумир, за друге можда, за праве Христове следбенике никад. Они се мученички бескомпромисно и исповеднички смело држе Спаситељеве заповести: „Господу Богу се клањај и Њему јединоме служи“ (Мат. 4, 10; Лк. 4, 8).
Тако је много ствари у нашој Цркви које сурово гурају човека у безизлазно очајање. Опточише ми душу отровним очајањем, – жали ми се један пријатељ. Да Господ Христос не брани себе, да ли би Га икад званични преставници Цркве одбранили? Ја имам болно и уплакано осећање: Он би сваке године триста шесдесет и пет пута био распет у нашој средини при оваком раду. И још би Му сваки дан нудили оцат са жучи, да би Његову неуспављиву самосвест успавали, и Његово неотровљиво свевидеће око отровали.
 
* * *
 
Када хоћу да ми срце не зарђа сасвим рђом савременог социјалног живота; када хоћу да ми мољац ужаса не нагризе и изгризе последњи руб, последње ткиво душе; када хоћу да се не угушим у отровним низинама нашег христоборског културног пијанства ја се успењем на гору, на високу гору богомољачке ревности. Душо моја, имај хиљаде плућа да би се надисала и освежила; имај хиљаде очију, да би се нагледала; имај хиљаде ушију, да би се наслушала. У отровним низинама ти си увенула, и кашљуцала; усред црних испарења очи су ти обневиделе; усред фарисејске хуке – уши су ти оглувеле.
Тражиш ли генезу православља у нама, тражиш огањ – у леду. Одродили смо се, одкоренили, одбегли са темеља. У понеком богомољцу скрива се та генеза светосавског православља, православља које тако одлучно изумире кроз многе наше званичне преставнике православља. Са свих страна гурају ме у гроб очајања, но подвизи појединих богомољаца васкрсавају ме и одушевљавају за хиљаде живота. Они – кротки и смирени, жалост моју претварају у радост; они – благи и тихи, тугу моју обраћају у молитву. Када сам слаб, онда сам силан њиховом вером; када сам изранављен, онда ми душу лече благим мелемом кротке љубави своје.
Еванђеље се понавља, нарочито кроз неке од њих. Чудесни Господ и данас пише Своје вечно Еванђеље, пише делима њиховим, пише подвизима њиховим, отуда књиге Његове не би могле стати ни у сав свет. Свака Христом оживљена душа и јесте књига, по којој Херувими светлошћу пишу, описујући чаробну вечност Христову. Једна таква душа до друге, друга до десете. десета до хиљадите, хиљадита до милионите – све су то књиге које не могу стати ни у сав свет. И то књиге живота, које се животом пишу, животом који отиче у живот вечни. Отуда су Житија Светих – еванђелска стварност, Божја стварност у нашем блату. На њима стоји правда у свету; у њима је укотвљен смисао света и човека. Гледајући њих. ја верујем да ова наша суморна звезда није потковица на ђаволовој копита. Због њих – неродна смоква још није посечена. Нема сумње да ради тих малобројних праведника Господ још није оштру секиру правде Своје спустио на корен живота нашег бесплодног. Ја сам радостан што могу да објавим не један подвиг, него једно житије једног нашег човека, житије које као да је извађено из Житија Светих. Доставио ми га је један наш, ваистину, христољубиви свештеник, парох у једном србијанском селу. Он ни пише:
„У мојој парохији има једна неурачунљива старица, која хода по селу у ритама, збирајући где нађе грање и разне непотребноетн. Зову је луда Гаја. Она је наследила од оца једну бедну кућицу, коју су несавесни сродници продали, двориште ухватили у своје, а њу испочетка мало придржали, па је потом отерали. Уз један плот начинила је она од сламе и шаровине мало колибице и ту је се смрзавала од зиме. Заиста је жалост било видети како људско биће пропада у очајној беди. И ја сам заинтересовао моје богомољце за тај случај. Ја имам у кругу тих богомољаца једног човека, који је, да би свој бивши живот покајао, унео се сад с пуно срца у нов, чист и хришћански живот, и особито много чини тајна доброчинства. Он је узео бригу на себе о сиротој мученици. Шта мислите, шта он чини за њу? Само да чујете нашао јој је кућицу, у коју је пренео њен сиромашни пртљаг. Затим је, пошто је кућу довео у ред, донео јој сламе и остале потребе за живот. Он је вегетаријанац, али зато увек о Божићу и Ускрса однесе њој свој део печенице и осталога. Није, на крају, све то тако значајно: и што је надгледа, за њу плаћа кирију. Али ова околност заиста мора задивити човека и упутити га на размишљање: та старица је у својој тешкој беди и врло прљава; не зна она да употреби друго место за своје природне потребе сем своје собе. Може се мислити, какав је ужас од кужног задаха једне такве уџерице! И у својој неурачунљивости она, сирота, наткрива те нечисте остатке трњем. А тај мој богомољац, један врло познат, угледан и богат домаћин, не сматра за одвратно, већ напротив за своју праву хришћанску дужност, да јој оде после сваких неколико дана да јој собу уреди. И када се она деси код куће – она га и грди, а он се смешка блаженим Христовим осмејком, и гадни посао и даље свесрдно ради. И тако увек! И то нико не зна сем мене, јер се он не размеће својим доброчинствима. А нека се сравни ма која материјална жртва са оваким једним најхришћанскијим подвигом. Шта овог човека упућује да тако тешко прљав посао ради с толиком усрдношћу? Ко би то још могао учинити? И то он, мушкарац, који би у другој прилици био поносан на свој пол, на своје богатство, на свој углед! Једино оживели у његовој души Господ Христос, Он, који је однихан у његову срцу, и разрастао се те га обухватио целог, Он једини упутио га је на то дело, кога би се сваки други гадио. Реците: који би свештеник био у стању учинити – не то – а нешто слично? И ето садржине и смисла богомољаца И зар то прогонити; зар то не потпомагати? Па шта је онда право хришћанство? У чему је оно? У оваком подвижничком животу ја налазим оправдање наше зле садашњице“.
Иза оваквог подвига – мора стајати душа раскошна нежношћу, и милостивошћу и благошћу и смиреношћу; као да је сад изашла из анђела, као да се сад родила из заносног ока најлепшег херувима и ушла у човеково благо; тако чиста тако света, тако привлачно светла. као да ју је Светлост Незалазна родила, одојила и одгајила на меком крилу свом За такав подвиг треба дугом молитвом и постом, дугим бдењем и љубављу, дугом смиреношћу и кротошћу прерадити себе из човека земљаног у човека небеског. Треба мобилисати свега себе: сву душу своју, сву снагу своју, сву мисао своју, и увести их у такав подвиг, који се корени у духу чудесног Господа Христа, у духу Св. Апостола, у духу Св.. Подвижника. Кроз такве подвиге долази нам благи Господ, посећује нас – губаве, нас – кљасте, нас – болне, нас – изранављене, нас – безнадежне. Он се облачи у таква дела, скривена и тајна, јер да дође јавно као некад – опет би Га распели, стотинама пута распели.
 
* * *
 
Када би зло изступило пред људе у свој наготи својој, већина би се згрозила, и ужаснула, и згадила на његову ружноћу и злосмрадну ругобу. Али оно уметнички мистифицира себе, скрива себе. облачи себе у љуштуре хуманизма, у скерлет мамонизма, у хаљине алтруизма. А људи, комично лаковерни за зло, и трагично тешковерни за добро, брзоплето гутају зло, које је у устима увек слатко, а у срцу увек горко, очајно горко, до самоубиства горко. Но тајна зла је највештије мистифицирана у франмасонству. Неке интересантне и поучне податке пружа наш професор Универзитета А. Погодин у своме напису Масонство и Лига Нација, који је објавио у „Новое Время“ (Бр. 1385, 9. децембра 1925. г.) Напис гласи:
„На септембарском заседању масонске ложе „Велики Исток Француске“ донесена је следећа одлука:
 
1) Лига нација мора постати лигом народа.
2) Делегати Лиге Нација морају бити бирани од стране парламената и економских група, а не именовани од стране влада.
3) Лига Нација мора располагати потребном оружаном силом, да би могла спроводити своје одлуке.
4) Одлуке Лиге Нација морају се испуњавати као државни закони, не подвргавајући се процени од стране законодавних тела појединих држава.
5) Лига Нација мора остати универзалном, и у њу морају бити примљени сви народи.
6) Мора се основати међународни устав и Лига Нација мора имати извршну, законодавну и судску власт. Сем тога конвент налаже свима франмасонима да стално врше пропаганду у корист Лиге Нација и да учествују у сваком послу, који има за циљ зближење народа и остварење свеопштег братства.
 
Тако гласи оригинални докуменат који указује на врло тесну везу између Лиге Нација и масонства. Та је веза у довољној мери позната и посведочена многим документима, који јавно излазе у масонским листовима. Али ипак није на одмет да се о томе проговори. Треба додати да се састав Руског Друштва Лиге Нација, изабраног у Паризу 4. фебр. 1920. год. састоји од овејаних масона, чија се имена сусрећу и у другим документима масонским. Наиме, централни комитет тога „Друштва“ састоји се од три председника, међу којима налазимо г. г. Аквсентијева, Коновалова и Винавера, три генерална секретара г. г. Манделштама, Рубинштајна и Рудњева, благајника г. Бланка итд.
Сад да пређемо на оно што управо лежи у основи те, тобож толико човекољубиве и племените организације, француског и италијанског масонства. Француски масон Дуанел, пошто се вратио у крило хришћанске католичке цркве, (умро је 1902. год.) пише следеће: „Култ ложа је луциферијански култ. Доста је да два мајстора знају смисао култа, који они указују сатани, да би цела ложа чинила то заједно с њима и кроз њих. У извесне дане и на извесним местима они осећају присуство Луцифера“. Даље он описује те „сусрете“ са сатаном у двема ложама – Плавој и Црвеној (или „капели“ Розенкрајца). Обраћања Луциферу, символи служења њему, појаве куцања и светлости без учешћа медијума, које се опажају на спиритистичким сеансама, нарочито расположење које Дуанел описује као стање „гордости и сладострасне нечистоте“: све се то њему показује као приналлежност култа сатани, који је он видео у двема ложама. У осталом, не улазећи у овакве подробности, које могу изгледати одвећ субјективне, доста је навести следећи цитат из Журнала Великог Истока Италије (II, стр. 330): „Ја се обраћам теби, сатано, царе пирова. Доле, свештениче, твоју освећену воду и твоје молитве. А ти, сатано, не одступај. У материји, која се никад не одмара, ти си – сунце живо, царе природних појава. Сатано, ти си победио Бога свештеничког“. – Пошто је италијанско масонство истоветно са Великим Истоком Француске,. онда је једва могуће сумњати у то да су и француски масони ти поклоници Лиге Нација, солидарни с њима у поштовању сатане. Довољно је упознати се са издањима, која су посвећена борби со масонством и јеврејством (билтени „Urbs“, „Revue Internationale des Societes Secretes“, „Weltkampf“), издањима која су, на жалост, сувише мало позната руском друштву, мада садрже у себи драгоцени материјал, из кога се може видети чему води јеврејо-масонство, (а често су се подсмевали овом изразу, и колико је и данас људи готових да виде измишљотину у ономе што не подлежи никаквој сумњи.)
Овладати међународном установом, која би дала могућности да се издају закони поглавицама мало преосталих хришћанских влада и владара, јесте, разуме се, главна жеља масонских вођа. Ти закони, чије би се испуњавање загарантовало војничком силом Лиге Нација, брзо би приморали европске народе да се претворе у стадо јеврејских чобана. Оне законе, које национални парламенти не би никада примили, примили би и насилно би спровели међународни масони, организовани у Лиги Нација. То би била тако љута борба са свим оним што је хришћанско, борба која би чак надмашила гоњење Православне Цркве у совјетској Русији. На конгресу у Белфорту 1911. год. било је проглашено: „Не заборављајмо да смо ми – антицрква. Повећајмо у нашим ложама напор, да би уништили религиозни утицај у свима облицима у којима се он јавља“. – Прошло је од тога 11 година, и 1922. године конвент Велике Ложе Француске пише: „Радимо, ткајмо својим брзим и вештим прстима мртвачки покров, који ће једног лепог дана покрити све религије. На тај начин ми ћемо у целом свету уништити клерикализам и предрасуде, које он ствара“. – Билетен те исте ложе. исте године апеловао је на своје чланове: „Масонство треба да буде увек спремно да изведе борце за револуцију која може увек планути“. „Масонство, коме је историја обавезна за националне револуције, умеће да изазове и највећу, т.ј. интернационалну револуцију“.
С таквим програмом, и с таквом „религиозном“ основом масонство тежи да претвори у своје оруђе Лигу Нација, ту творевину масона Вилсона н оних који су стајали иза њега. За борбу са овим неопходно је да се уједине људи, који желе да сачувају хришћанску основу европских држава“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види Весник, Бр. 27. од 1. новембра 1924. год.
  2. Минiя, Январь к день, На хвалитехь. стихиры
  3. Тріодь постный, Неделя сырная, Оутро.
  4. ib. Вторникь сырный, Оутро.
  5. ib. Среда сырная, Оутро.
  6. Ова последња рсменица садржајно припада Св. Јефрему Сирину.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *