СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА

 
ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА
 
Година 6, јануар, фебруар, 1927. број 1 и 2
стр. 59-63
 
Потпуно свесни важности времена у коме живимо и деламо, ми смо, и поред свих материјалних тешкоћа и других препрека, решили да и даље издајемо „Хришћански Живот,“ и ако у мањем обиму. Лист ће од сада до бољих прилика излазити у месечним свескама од два штампана табака, а годишња цена ће му бити: за ђаке 40 дин.; за иностранство 180 дин.; а за све остале читаоце 60 дин.
 
* * *
 
Инспекција Главне Контроле у Богословији Св. Саве. Противу неправилности у раду г. г. ректора и економа Богословије Св. Саве жалили су се надлежним факторима надзорници интернатске економије, који су у исто време и васпитача у Богословији. На ту жалбу надлежно министарство послало је свога инспектора са задатком да извиди у колико је та жалба оправдана. После свршене инспекције, – а како је она вођена, о томе ћемо у своје време, ако зато буде било потребе, опширније говорити, – дошло је решење надлежног министарства. За сада нећемо улазити у нотирање и подвлачење свих момената, који су претходили доношењу овога решења, За тако што још није моменат, Нагласићемо само да су тим решењем, уместо оних који су најодговорнији за нередовне прилике у Богословији Св. Саве, погођени баш они, који су најмање криви за све оно, што се је у току ове школске године у заводу догађало и догађа, а што углед и кредит завода све више и више унижава. Јер док је најодговорнији фактор за нередован начин живота и рада у заводу кажњен најмањом административном казном – опоменом, (и ако је он као наредбодавац исто тако одговоран за све оно за што је одговоран и његов подручни орган – економ, који је овим решењем као рачунополагач отпуштен из државне службе), дотле је онај, који је тражио враћаше садањег начина живота и садањих прилика у заводу, у нормално стање, и који је енергичним настојањем у овом погледу, заједно са својим друговима, и изазвао инспекцију надлежног министарства, кажњен ничим незаслуженом казном. Ако би та казна, која није заснована на доказаним чињеницама, са њеном садањом мотивацијом остала и даље у сили, она би значила ни више ни мање него моралну смрт за онога на кога се она односи.
Наравно да су они, који су невино пострадали, противу оваквог стања ствари реагирали. И ако сви знаци не варају та реакција није остала без успеха. Овом приликом изгледа да су меродавни правилно схватили и оценили озбиљност садањих прилика у Богословији Св. Саве, и да су вољни да са своје стране учине све што је у њиховој моћи. како би се ове нередовне прилике једном радикално поправиле и како би се сви кривци за њихово досадање постојаше по заслузи казнили. Доказ за ово видимо и у новој инспекцији, коју Главна Контрола сада врши у Богословији. Ова инспекција без сумње има двострук задатак: инспекцију садањег стања у економском животу завода и инспекцију прошле инспекције у овом погледу. Какве ће она резултате дати тек ћемо видети.
Но поред евентуалних неправилности у економском животу Богословије, за чије констатовање је најкомпетентнија Главна Контрола, постоје неправилности и у ванекономској страни живота овога завода, чије ислеђење не спада у компетенцију Главне Контроле. А за нормалан живот у једној богословској школи , за њен углед у јавности, ове су неправилности од пресудног значаја. Такве неправилности и дан-данас постоје.
Оне нису тајна ни за људе ван завода. Оне јако уде угледу његовом. Како пак све ово утиче на правилно васпитање богословске омладине, што је и главна сврха постојања ове наше школе, није потребно нарочито наглашавати.
Стога је на првом месту у интересу самог завода, који је некада важио за најбољи и најуређенији мeђy богословским школама у Српској Цркви, а затим је у интересу јавног морала и правде, да одговорни црквени фактори, без обзира на резултате које ћe дати инспекција Главне Контроле у Богословији, створе о ванекономским приликама у овој школи свој сопствени суд на основу чињеница, које he на лицу места прикупити њихови непристрасни делегати.
На основу овога што је нама о приликама у Богословији познато ми не сумњамо, да би једна мешовита комисија Св. Синода и Министарства Вера констатовала у Богословији Св. Саве ствари, које би говориле сасвим у прилог оних, који су и повели целу акцију против садањег нередовног стања у заводу. На тај начин би се дало могућности онима, којима је учињена неправда, да непобитним чињеницама одбране своју част од евентуалних инсинуација и клевета.
Не буде ли се пак у овом погледу од страве меродавних учинило брзо оно што је потребно предстоји опасност да неправедно оклеветани ве отпочну да бране своју окаљану част средствима, која су им још на расположењу. Но у том случају цела ствар, која за сада још има интерни карактер, може постати силом околности предмет јавне дискусије, од чега би наравно најмање користи имала сама школа и Црква.
Али када је у питању одбрава овога што је најсветије човеку; када је у питању човекова част онда је човек у искушењу да иде до краја у искоришћивању средстава која ћe најзад скинути љагу са његовог образа.
 
* * *
 
Школовање инспекторске деце у Богословији Св. Саве. – Колико се код вас газе закони и не поштују ни најпозитивнији њихови прописи види се и по следећем случају у Богословији Св. Саве. Закон о буџетским дванаестинама за месеце август, септембар, октобар и новембар 1925. године, а у члану 26., има следећу одредбу: „Овлашћује се Министар Вера да у гимназијске интернате при богословијама може примати искључиво децу убијених, и у интернацији помрлих свештеника, ратничку сирочад и децу пуних инвалида. Школовање њихово биће о државном издржавању, с тим, да по свршетку четири разреда гимназије, ова деца имају ступити у богословије…“ Међутим у гимназијском интернату Богословије Св. Саве налази се син. г. Поп Бранка Поповића, инспектора министарства вера, који је ушао у тај интернат после доношења овог закона, а нити је инвалидско дете, нити ратно сироче, нити пак дете убијеног или у интернацији умрлог свештеника, већ дете вишег чиновника ресора под чију компетенцију потпадају богословије.
Ми не знамо ко је дозволио г. поп-Бранку Поповићу школовање његовог сина, газећи један овако јасан пропис позитивног закона. Но знамо да је овим недозвољеним начином заузето место једног сиротог детета, коме закон даје право да се школује на државни рачун и знамо да један виши чиновник министарства, под чијом су влашћу ти гимназиски интернати, држи свога сина онде где му по закону не може бити места ; знамо још и то да ово изазива револт код сваког пријатеља закона и наших сиротих свештеничких удовица, чија се деца потуцају од немила до недрага. И кад све то знамо не можемо остати равнодушни према томе, те стога позивамо надлежне, и у цркви и у министарству, да ово безакоње одмах поправе.
 
* * *
 
Затварање Богословија. – Изгледа да је од свих конфесија у нашој Држави најзапостављенија Православна Црква, и да је она код државних власти заступљена слабије него и једна друга конфесионална група. Из године у годину Православна Црква губи по коју позицију у односу према држави, а из године у годину за представнике Цркве код државе долазе све неквалификованији и неспособнији људи, Факат је нпр. да у Православном Оделењу Министарства Вера нема међу вишим чиновништвом ни једног факултетски образованог човека. Места на којима треба да седе црквени људи широке културе и стручне спреме заузимају обични свештеници, који у извесним случајевима долазе директно са сеоских парохија. Све ово јасно показује да Српска Православна Црква није заступљена код државних власти онако како она треба, мора и може да буде заступљена. У овом погледу ми би имали много што шта корисног да научимо не само од римокатолика, него и од муслимана. Штетне последице оваквог стања ствари по живот Цркве огледају се на сваком кораку. Најновији поступак државе, по коме се буџетом укидају две богословије, јасно сведочи о томе, да наши црквени интереси нису ефикасно штићени од оних, којима је заштита тих интереса главна дужност.
Где смо ми? Зар после уједињења свих автокефалних цркава, са свима њиховим интелектуалним и моралним снагама, ми уместо напретка у образовању укидамо две богословије. Зашто? Говори се да одговорност за ово пада и на једног вишег чиновника из Министарства Вера, који поред искуства са сеоске парохијске службе од школа има само Богословију Св. Саве. Ми још нисмо склони да верујемо у тачност ове верзије. Али ако је она истинита онда је то још један знак да наш верско-црквени живот најчешће страда од неукости – често пута и добронамерне неукости – људи, који нису ни издалека дорасли месту на коме седе.
Каква логичка веза постоји између ниже богословске спреме и искуства стеченог на сеоској парохији с једне стране, и стварног надзора над правилном реализацијом васпитног програма у нашим богословским школама с друге? Шта о модерној педагогици и наставним програмима може знати један сеоски попа? На основу чега се онда и даље пропушта да се за инспектора наших богословских школа најзад постави лице са факултетском, стручном спремом; лице које разуме свој посао? Докле ће наше богословије зависити од „педагошких“ схватања обичних сеоских свештеника?
Ако се овој рђавој пракси једном не стане на пут онда ће се ваше богословске школе и надаље излагати опасности од евентуалних нових „реформаторских“ планова појединих људи, који су одавна престали да са књигом имају ичега заједничког.
На Св. Синоду је да извиди ко је крив за рђав преседан са затварањем православних богословија. Кривце, ако су они црквени људи, треба на одговор узети и ако још није касно учињену грешку поправити Иначе благодарећи нестручним људима ми се излажемо опасности да једнога дана изгубимо и ово мало што је са муком стечено а што нам још остаје.
 
* * *
 
Наставни план у богословијама. – Прошла су лепа времена када су богословије потпадале под Министарство Просвете; прошла су лепа времена када су њима управљали стручни људи, који су знали шта је школа и разумевали њене наставне потребе. Данас богословијама управљају инспектори – потпуни педагошки аналфабети. Већ годинама се пишу представке надлежнима да је садашњи наставни план у богословијама врло неподесан, да не даје довољно ни богословског ви општег образовања; годинама стењу и ђаци и наставници под теретом тако неподесног плана за извођење, и годинама се састављају комисије за израду новог наставног плава, али изгледа да никог за сада нема од надлежних ко би озбиљно схватио потребу за брзим доношењем новог, већ израђеног, наставног плана.
Приближава се крај школске године, када треба да се резимира рад у свима разредима а у најстаријем да се полаже богословски испит зрелости. Мислиће неко, када узме садашњи програм, да ученици богословија представљају суму и теолошких и философских знања, јер ту су заступљена шест језика, живих и мртвих, четири предмета чисте философије и једно туце историја, осим правих богословских предмета На матури полажу се петнаест предмета, тако да се и у законски одређеном року не могу свршити. И разуме се пред оваквим стањем ствари и резултати морају бити слична: површност и запостављање богословских предмета. Узгред ваља напоменути да световне предмете предају богослови, којима то сасвим није струка, и који, разуме се не могу дати оне резултате које би дао стручни наставник.
Кажу да је овај овако несретни наставни план, у своје време, саставио опет један претенциозни но нестручни свештеник из министарства вера. Ми не знамо у колико је ово тачно и мало нас се то тиче. Но знамо један сигуран факат да су богословије под Министарством Просвете имале и рационалнији наставни план и стручније наставнике за све предмете. Доба пок. Стевана Веселиновића јесте доба када су богословије потпадале под Министарство Просвете, а то је доба најбољег напретка и рада у богословијама. Зато и тражимо да се богословије врате опет под Министарство Просвете, е да би се спасле беде под управом педагошких нестручњака.
 
* * *
 
Календар у Грчкој. Испод грубе, испуцале коре нашег црквеног живота таји се тајанствена, многовековна, благодатна, васељенска душа Православне Цркве. Њу не може наружити нико, макар био безочни бог ружноће. По каткад она прозбори, има ли уво које ке ухватити њене речи? Све смрти можеш натуткати на њу, али јој ни атом неће моћи усмртити. Из Богочовечанског Тела Цркве нико је не може истерати. Сва је ушла у Бога; устанеш ли на њу, устао си на Бога, – а зар се можеш борити са Богом, а не бити побеђен? Први црквоборац био је изеден од црва (Д А. 12, 23); свака црквоборска мисао у теби јесте црв, који ти душу једе; десет таквих мисли – ето ти десет црва; десет таквих жеља – ето ти још десет црва; шта ће постати од душе твоје, ако не црвињак; шта ће остати од тела твог, ако не црвоточина? Васељенска душа Цркве је неумртвљива, јер је сваким делићем својим изнад смрти. Јеси ли у њој шта ти може учинити смрт? Ниси ли у њој – зар си у животу? Она је више него све душе скупа; она је бескрајнија него све бескрајности скупа; она је животворнија и животодавнија него сви животи скупа; она је све то и више од свега тога, јер је она – Дух Свети. Имаш ли душу, мртва је, ако је ниси њоме оживео. „Святым Духомь всяка душа живится“. Душа живи у колико стиче Духа Светог; као што тело умире када га душа напусти, тако и душа умире када је Дух Свети напусти. Што је душа за тело, то је Дух Свети за душу. Оживи душа када је Дух Свети додирне; сва пређе из смрти у живот када се Он – Животворни усели у њу, Тада душа осећа и види да је сва мудрост сакривена у Цркви, сва красота у Њој, сав живот у Њој, сва радост, сва утеха, сва милост у Њој, у Њој, само у Њој.
Све што је црквено – на дну је васељенско, јер је све проткано вечношћу. И најситнији црквени проблем има васељенски значај, јер је Црква у свима пројавама својим – васељенска, света, апостолска. То јасно показују и догађаји око календарског питања у Грчкој. Поодавно званични преставници Цркве увели су нови стил; противници новога стила, тако звани „староправославци“, почели су водити организовану борбу. Десило се много немилих догађаја: полиција је често насилно прекраћивала богослужења која су вршена у празничне дане старога стила. „Староправославци“ су се тајно скупљали на молитву по приватним храмовима. Истрајност ових последњих и одлучност првих појачала је узајамну борбу до опаске жестокости. Да би спречила пооштравање ове борбе и избегли нереде, садања влада у Грчкој одобрила је староправославцима да могу празновати црквене празнике по старом стилу. Министар Унутрашњих дела Цалдарис телеграфски је о томе известио све своје подручне органе. То је код староправославаца изазвало неописано одушевљење и радост. Грчке новине су пуне вести о томе „Друштво правих православних хришћана“ вели да је ова одлука владе прва победа, предвесник потпуне победе и триумфа православног духа и здравог предања светих Отаца“. Увођење „латинског календара“ у Цркву православну за њих је „антиканонско дело“. Атински дневни лист Εκριπ од 15. јануара пише да је и сам Митрополит Атински морао попустити пред жељом народном и уступити пред одлучношћу староправославаца и сагласити се са одговорним министрима да се староправославцима одобри празновање празника по старом календару све док то питање не буде коначно решено на будућем Васељенском Сабору.
 
Година 6, март, април, 1927. број 3 и 4
стр. 123-128
 
Логично је за разум одрицати могућност чуда, најлогичније је за шега одрицати могућност највећег чуда – Васкрсења Христовог. Но када се чудо деси, онда разуму остаје – или да призна реалност тога факта, или да упорно одриче и сам факт. У првом случају разум се одриче свог дотадањег закона мишљења, у другом стиче нови закон мишљења и нови метод. Својим тиранским искуством историја је заробила људски разум; он је постао послушни роб њен, који живи под њеним најнемилосрднијим законом: смрт је неминовна за све људе. Навикаван и милом и силом на тај закон, разум се најзад окаменио у уверењу да је смрт не само нешто сасвим природно већ нешто сасвим најприродније. Васкрсењем Својим Господ Христос је нарушио страшни закон смрти, и ставио људски разум пред најстрашнију дилему; или да призна очигледност Његовог Васкрсења уз пркос многовековном историјском искуству и закону, или да по инерцији остане роб закона смрти. И разум је спопала небивала грозница. Та грозница је сасвим природна, и Господ Христос је не осуђује. Зато, јављајући се по Васкресењу Својим ученицима, Он им непрестано приступа са речима: „Мир вам!“ (Лк. 24, 36; Јн. 20, 19; 20, 21; 20, 26.); и као да вели: мир разуму вашем, који се поплашио од победе над смрћу и у бунцање пао због тога; мир поплашеним мислима вашим, које су се поплашиле од Васкрсења; мир узбуђеним осећањима вашим, која су се страхом устумарала пред лицем мојим; мир чулима вашим, која су се препала од васкрслог тела мог; видите руке моје и ноге моје: ја сам главом; опипајте ме и видите, јер дух тела и костију нема као што видите да ја имам (Лк. 24, 39). – И маловерни Тома пружи руку своју и метву у ребра његова, и повика од радости: Господ мој и Бог мој! (Јн. 20, 28). И чу се Спаситељев кротки прекор: пошто ме виде – поверовао си; благо овима који не видеше и вероваше (Јн. 20, 29).
Није очигледност факта то што убеђује разум да је Христос васкрсао, већ поверење у Христа да Он ни речју ни делом не може обманути. Јер вера и јесте – апсолутно поверење у Христа. Човек који верује говори себи; све што је Христос мислио, радио, осећао, све што се Њему десило – истина је, јер ја не могу да замислим да је Господ Христос могао икада икога обманути. Устврде ли; обмануо је; онда, чега ради живети, реци, реци, ако си човек, ако знаш шта је самоубиствено очајање?
Поверује ли у Господа Христа, разум се постепено преображава и оспособљава за узрастање из вере у веру, из знања у знање. По мери вере он открива да је смрт нешто неприродно и нелогично, нешто најнепреродније и најнелогичније. А чудесни Господ Христос васкрслом руком Својом додирује правоверни разум и отвара га на разумевање тајни Божјих, а на првом месту на разумевање тајне Васкрсења Свог. Јер је писано: „тада им отвори ум да разумеју писмо“ (Лк. 24, 45); да разумеју што је писано о Његовом Страдању и васкрсењу; отвори им ум пошто су поверовали у стварност Његовог Васкрсења, а пре тога су три године ишли за Њим. Тако је било, тако и данас бива; поверује ли разум људски, њему се после тога открива чудесна тајна Христовог Васкрсења. После тога, само после тога. А пре тога – веруј разуме мој, узрастај кроз подвиге из вере у веру, из мање у већу, из веће у највећу! Чуј како из понора тела мог срце кликће: Христос Воскресе! Одговори му свим мислима својим, свим помислима својим грмни: Ваистину Воскресе! Ваистину! Ваистину! Ваистину!
 
* * *
 
Бити непоколебив следбеник Господа Христа на нашој, подивљалој од зла и греха, планети, значи бити наследник, бити прејемник Његових страдања у свету. Непрестано се испуњује Павлово пророштво ко]е говори; „сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, баће гоњени“ (2. Тим. 3, 12). Прејемници многострадалног великомученика Патријарха Тихона наследили су од њега у аманет – страдање за Православну Цркву, страдање до смрти. И они верно чувају свештени аманет; и што даље – све веће страдање предаје прејемник прејемнику. Престо блаженопочившег Патријарха Тихона постао је престо страдања, јер бољшевици са свих страна нападају на њега, и сваки има по пожар у руци. Прва прејемник Патр. Тихона митрополит Петар (Крутицки) одавно је од бољшевика бачен у тамницу; замењеник митр. Петра митр. Сергије бачен је такође у тамницу 30 новем. (13 децем.) прошле године. После митр. Сергија дошао је митр. Петроградски Јосиф, и одмах је био приморан да напусти дужност. После њега међу кандидатима који би га заменили били су: Екатеринбургски Корнилије (Собољев), архиеп. Астрахански Тадеј (Успенски), архиеп. Угљички Серафим в митр. Казански Кирил. Архиеп. Корнилија су 4 дец. прошле године ухапсили у Москви; митр. Кирило је у заточењу у Вјатки; а остали кандидати нису могли примити власт, једни због болести, а други зато што су лишени могућности да управљају пословима Цркве. Сада врши дужност заменика патријаршиског местобљуститеља архиеп. Угљички Серафим, која се недавно обратио архипастирима и пастви Руске Цркве једном посланицом, у којој их бодри да непоколебљиво читају свету православну веру. У октобру и новембру прошле године били су по разним местима Русије похапшени многи епископи, зато што је постојала жеља да се изабере Патријарх. А посљедњих дана како јавља московска „Красная Газета“, велика руска светиња, – Кијево-печерска лавра, са свима зградама, црквама и пештерама, претворена је у свеукрајински музеј. – Тако се слаже страдање на страдање, бол на бол, рана на рану. За љубав према Господу Христу – људи кажњавају страдањем. Но они не знају – не осећају, да за Христочежњиве Богоносце страдање није горка бол већ радост. Сетите се Игњатија Богоносца. „Жалост ће се ваша претворити у радост“ (Јн. 16, 20), тешио је Господ своје ученике; и претвара се непрестано; срце им је као пчела: непрестано претвара горко у слатко. Погледајте на православне страдалнике у Русији: са радошћу подносе ругање и бој, окове а тамнице; кад их каменују – благосиљају, прогоњена – иду у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти; они којих је недостојан свет, по пустињама потуцају се, а по горама и по пећинама а по рупама земаљским, молећи се за всехь и вся, и за непријатеље своје (ср. Јевр. 11, 36-38). – Слава Господи, долготерпенiю Твоему и Твојих следбеника!
 
* * *
 
Корифеј „Свеправославног Конгреса“ Цариградског, сада Патријарх Александријски Мелетије, упутио је 20. децем. 1926 г. грамату Патријарсима; Антиохиском и Јерусалимском, у којој, им предлаже да се они са њим састану у Помесни Сабор, пошто још нема изгледа да ће се скоро састати Васељенски, и да на њему реше питање календара, чије је увођење у Грчкој и Румунији наишло на велику опозицију. Осим тога вели се у грамати, на том сабору би се говорило и о другим црквеним питањима, која ће се расправљати на будућем Васељенском Сабору Оствари ли се предлагани Помесни Сабор, Патријарх Мелетије верује да ће то подићи углед трију Апостолских Престола, углед који су почели да због малог броја верних потцењују млађа браћа оних цркава које имају велики број верних. Као место где би се одржао Сабор предлаже Александрију, а време – Велики Пост.
Ову грамату однео је поменутим Патријарсима нарочити изасланик Патријарха Александријског – епископ Нубијски Николај. Он је свршио своју мисију и 14. Јануара 1927. г поднео извештај Патријарху. У њему вели да Патријарх Јерусалимски Дамјан ве дели мишљење Патр. Мелетија о промени календара, нарочито не с обзиром на свету земљу, где би изједначење православног са римокатоличким календаром имало врло непријатне последице у погледу богослужења у св. местима. Патр. Јерусалимски претпоставља Св. Гору као место где би се састао Сабор. Резимирајући мишљење Јерусалимског Патријарха известилац закључује: 1) да Патр. Јерусалимски принципијелно одбија промену календара за Јерусалимску Патријаршију као штетну са гледишта богослужења; 2) да се боји да римокатолици то не искористе као средство за пропаганду; 3) да је Сабор у Александрији излишан; 4) да је сазив Васељенског Сабора нужан, и 5) да, ако би Православне Цркве усвојиле промену календара. Јерусалимска Црква треба да се изузме из тог правила, да би на тај начин очувала разлику између себе и осталих иновераца и секата.
О својој мисији код Антиохијског Патријарха Глигорија вели да је патријарх био „врло обазрив“ (λιαν επεφνλακτικος = резервисан) у одговорима. Он се боји сваког Сабора, било Помесног или Васељенског, да не би календарско питање дало повода у Сабору за веће реформе и новачења у Цркви. Не слаже се ни са променом календара из општих а посебних разлога, због јаке римокатоличке пропаганде у Сирији. – Тако је завршен први покушај новог Александријског Патријарха за сазив Помесног Сабора.
Монаси чувеног грчког манастира „Μεγα Επηλαιον“ [Велике Пештере) поднели су грчком парламенту жалбу у којој протествују против увођења „јеретичког новог папског Григоријанског календара“. Набрајајући унутрашње и спољашње разлоге против тог увођења Григоријанског календара, они своју жалбу завршавају овако :
Апсолутна је народна, религиозна и црквена потреба да се:
1) поништи самовољно наметнути Православној Грчкој Цркви папски Григоријански нови календар, који је узрок подвојености у Цркви и религиозних скандала;
2) да се поврати православни Јулијански стари календар, која је освештан давнашњом употребом у Грчкој Православној Цркви, и да се не мења до састанка Васељенског Сабора.
„Ми монаси св. обитељи Μεγα Επηλαιον“, завршава се жалба, „у почетку смо, као и многи, били обманути те смо усвојили нови календар да би се избегли сукоби, и ћутали смо до данас, али ако се Влада не побрине да уклони узрок ових скандала, протествујемо против новог календара и изјавујемо да ћемо се држати старог православног календара, под заштитом грчких државних закона, која штите религиозне мањине и религијску слободу савести“.
 
* * *
 
Срео сам се с њима. Ови вису имали где главе склонити и могли су завидети јамама лисичјим и гнездима птичјим. Па ипак су били спокојни као сунце на које јуришају црни облаци. Као сиромашни а који многе обогаћују, обогатили су и мене; као ови који ништа немају, а све имају, јер имају ревност за Православље, и љубав и веру и наду, и милост, и молитву, и пост. Шта је најглавније за вас на овој нашој помраченој звезди? Православље, одговарале су кротке очи њихове, које су се од молитава претвориле у огромне зенице. А шта још? – Молити се православно Богу: заједно са свима светима. И душу своју положити за то, – додавао сам ја у себи. Разболи се на смрт душа православна без молитве православне. И ови полажу душу своју за молитву православну. Њих седамнаест на броју тихих и скромних монаха напустили су свој велељепни Валаамски Манастир (сада у Финској), и допутовали к вама – сиромашнима вером и православношћу, ови – богаташи вером и надом православном. Напустили су своју обитељ, јер не желе да усвоје нови календар, који им намеће Финска влада; не желе молитвени раскол.
Господе, шта православно није угрожено у свету? На једну мисао православну јуриша стотину демона; на једно дело православно – хиљаду; а на Православног Господа Христа – сав пакао! Но Ти си их послао, Господе многобрижни, да нас они подмладе вером својом. У њих је пролеће вере, а у нас тешка зима; авај – лапавица маловерја и цича зима неверја..
 
* * *
 
Непримање плата професора и служитеља у Богословији Св. Саве. – Професори Богословије Св. Саве нису примили своје плате за месец април ни до данас (у другој смо половини априла) а служитељи нису примили још ни за март, ма да је ту плату примио г. ректор Богословије за њих, али им је не издаје.
За непримање професорских плата веле да је крива наша спора администрација; али да нема у свему томе много неизвинљивог нехата? Замислите стање и иначе мизерно плаћених професора! Ваља одмах у почетку месеца кирију платити, ваља подмирити разноврсне повериоце животних намирница, ваља децу нахранити и оденути на новца нема. Нема је чак ни деветнаестог у текућем месецу, што води право у домаћу катастрофу и то сада пред Ускрс. И никога глава да заболи за то? Г. ректор чак не налази за сходно ни да објасни г.г. професорима узроке задоцњења са платом, а њему је очевидно добро, јер има у заводу: бесплатан стан, бесплатну храну, огрев, осветлење итд. Како се пак ово одазива на душевно стање професора, може се замислити.
Но за непримање професорских плата, као што рекосмо, одговорна је администрација; школска или финансијска – све је једно. Али неиздавање већ примљених служитељских плата извесном броју служитеља (осам њих) не спада у рубрику спорости администрације, већ у сасвим другу рубрику… Плата је за њих примљена још у почетку марта месеца, а сада смо већ у другој половини априла, а она им се још не издаје. И то не свима, јер је некима (који су 1. априла напустили службу) а некима (који су остали за служитеље после 1. априла) још се не издаје. Ни све жалбе ових јадних људи, ни сва њихова трчкарања тамо-амо нису им помогла: г. Ректор држи њихове плате код себе и још им не издаје.
Ми не знамо шта је прави узрок овој штедионичкој бризи г. ректора, да држи туђи новац код себе, али знамо да су ово све сами бедни људи за које сваки марјаш значи нешто. Већаном су то руске избеглице, које ревносно шаљу пару по пару својим милим и драгим на дому, радећи у тој школи као робови по 12-14 сати дневно. И ето, опет им неко задржава заслужену, и ако бедну плату.
Апелујемо на надлежне да иследе ову ствар, и запитају г. ректора Богословије Св. Саве, зашто ни до сада није издао свима служитељима плату за месец март, већ је чува код себе. Ко га је за то овластио ?
 
* * *
 
Одело и обућа за ученике Богословије Св. Саве – До сада је постојао обичај, Правилником предвиђен, да ученици Богословије Св. Саве добијају двапут годишње одело и обућу: први пут за Божић (зимско одело) и други пут за Ускрс (летње одело). Тај се обичај заснивао на државном буџету, који предвиђа одређене суме за набавку ђачког одела и обуће. Готово исте такве суме предвиђене су и новим буџетом за 1927/28. годину, а ученици Богословије Св. Саве нису добили за Ускрс ни одело ни обућу. Са похабаним оделом и исквареном обућом они одлазе својим кућама да се покажу свету како се Управа њихове школе побринула за њихово одевање. А времена је било…. Док су друге Богословије још у јануару ове године расписивале лицитације за набавку ђачког одела и обуће, Управа Богословији Св. Саве није још била свршила посао ни са зимским оделом Ученици ове школе и гимназиског интерната изостајали су по 10-15 дана с предавања, јер нису имали обуће, да би могли ићи на предавања Месецима су им се оправљале ципеле, и опет сада нису добили друге. Може се замислити шта је од свега тога остало. О оделу и да не говоримо, оно уопште није оправљано.
Желети је да се пронађу кривци за то што ученици Богословије Св. Саве нису још добили одело и обућу, нити има изгледа да ће добити, и ако је предвиђено буџетом за ову годину. Немогуће је да се за један месец, при нашој администрацији, изврши набавка целокупног ученичког одела и обуће. А за то остаје још месец мај. Срамота ће бити пустити ученике Богословије Св. Саве кућама за летњи распуст подеране и босе, а још већа срамота, ако се исто тако пусте она јадна инвалидска деца, која се школују у богословском интернату.
 
Година 6, мај, јуни, јули 1927. број 5, 6 и 7
стр. 158-164
 
И ова трипла свеска „Хр. Живота“ излази у дупло мањем обиму. Разлог томе треба тражити у оскудним материјалним средствима, која онаква каква су моментално, не допуштају уредништву „Хр. Живота“ да, и поред све добре воље и уложенога труда, на време и у прописном обиму штампа и експедује лист својим читаоцима. Претплатама, које су до сада стигле, нисмо могли да покријемо трошкове ни око раније штампаних бројева листа, а да и не говоримо о садањој триплој свесци његовој.
Уредно излажење листа било би осигурано само у том случају, ако би његови претплатници уредно слали дужне претплате. То за сада није случај. Највећи број претплатника „Хр. Ж.“ шаље нам дужну претплату или на крају године, или чак у току наредне године. Када би уредништво „Хр Ж.“ имало ма какве новчане резерве, онда од оваквог начина измиривања дужних претплата не би нимало трпело уредно излажење листа, Али пошто уредништво не располаже ни најмањом новчаном резервом, то уредно излажење листа зависи од уредног пристизања претплата. Ми молимо наше читаоце да ово имају на уму и да схвате наш положај. Најбоље би било да се претплата шаље тромесечно или полугодишње.
Дајући ово објашњење својим читаоцима, ми се надамо да ће нам они створити могућности, не само да одужимо дуг штампарији. него и да им још у току ове године, повећавши обични обим листа, надокнадимо оно што су овом триплом сввском изгубили,
 
* * *
 
Мучећи човека хришћанина, христоборци могу истерати душу из тела његовог, но никада Христа из душе његове. Веће је сродство између Христа и душе, него ли између тела и душа; тело живи душом, а душа живи Христом. Бог тајанствено спаја душу са телом; уткива је у тело, зглобљује је са телом и нико не зна како то Бог чини. Велика је то тајна, и велики Божји посао. Но у смирености Својој Бог је дао човеку моћи да буде вршилац веће тајне и већег посла: да подвигом вере, љубави и наде Господа Христа спаја са душом својом, да Га сједињује с њом до нераздељивог јединства. Вером својом човек низводи Господа Христа у душу своју; љубављу својом човек чини да Господ расте у све понорне дубине душе и у све бесконачне висине њене; и човек све мање осећа себе, а све више осећа Њега, док не узрасте растом висине Његове (ср. Еф. 4, 13 ; Кол. 2, 19). Узрастајући кроз благодатне подвиге, он најзад стиже на врх изнад свих врхова, где нема смрти, где је све у њему и око њега надсмртно и бесмртно, и он молитвено и кротко говори себи: ја више не живим, него живи у мени Христос (ср. Гал, 2,20). Против таквог Христоносца пошљи сав пакао, и он ће се вратити разбијен; пошљи све смрти, и оне ће се вратити побеђене. А бољшевици их шаљу, и оне бивају побеђене. Зар све смрти? – Да, све од прве до последње, до најпоследње. Јер је вера наша – победа која побеђује смрт и свет, Ко је који смрт и свет побеђује осим онога који верује да је Исус – Син Божји? (ср. 1. Јов. 5, 4-5). Против смрти Христоносац шаље јединог Победитеља смрти – васкрслог Господа Христа ; против мучитеља својих он шаље у рат – молитву и кротост; против гонитеља својих шаље – благослов; против непријатеља – љубав; против грубости – жалостивост и милост; против Христобораца – молитву за всехь и за вся.
Много је таквих Христоносаца у садашњој Православној Руској Цркви, Бољшевици их аждајски гоне, но гоњени – они благосиљају и побеђују – гониоце, побеђују тим необичним али увек непобедивим оружјем. Један од гоњених епископа послат је као заточеник у најсевернији крај Русије, где ноћ траје по неколико месеци, и где је температура 40% испод нуле, Послат је на заточење не за какву кривицу, већ просто за то што је веран Православној Цркви. Са њим је ђакон-монах, који је добровољно пошао на заточење, само да би био са својим омиљеним владиком и учитељем. Неописане су муке које они подносе тамо, на мразу који ми ни замислити не можемо. Без одеће, без хране, без горива, њих су бољшевици протерали тамо на сигурну смрт. Но моћан је Бог, моћан и диван у Светитељима Својим, и они су остали не само живи, већ толико живи, да их ни друга смрт победити не може. Јер они захваљују Богу за све. Копија писма, које је заточени епископ о Божићу 1926 г, послао свом пријатељу у Совјетској Русији, случајно је пала у руке једноме Русу ван Русије, и он га објављује у „Вестнику Русскаго Студенческаго Христiанскаго Движенiя“ (Бр. 5, Мај 1927). Између осталога заточени епископ пише :
„Изгледа да нико од архијереја није запао у тако дивље услове прогонства, као ми овде. Прва пет месеца потпуне откинутости од света била су за мене веома, веома тешка у материјалном погледу. али не у духовном. Када сам пред Божић добио прву пошту, нестале су све тешкоће, а љубав и пажња духовне деце причиниле су нам о Празнику много радости. – Врло много смо радили и ја и јерођакон Н., који је драговољно дошао са мном овамо, да би од напуштене, растурене колибице начинили поле подесан стан. А пошто сам ја и дрводеља, и обућар, и ковач, и хлебар, све је испало де може бити боље. Сада ми из Москве шаљу разне алате, те ћемо моћи све радити. Мо,а два брата (два свештеника-заточеника) удесили су свој живот друкче – у двема породицама овдашњих рибара. Сва насеобина, иначе, и састоји се из двеју породица. Ја сам у почетку оставио сабраћи на вољу, да удесе свој живот како најбоље могу, а сам сам предузео оно што сам могао, но сада, благодарећи великим напорима, ја живим, изгледа, боље од њих. Намеравам да се с пролећа бавим риболовом. Велика је утеха у томе што са јерођаконом Н. служимо Свету Литургију у колибици. Не ради народа, већ за народ, за све вас, за цео свет. И када крстом осењујем на четири стране, овда имам пред собом сву паству своју, све блиске све вас, и… и – сав свет. А Господ дарује велике духовне радости, и ја Га неуморно славим и захваљујем Му за све невоље, за све… При себи имам књиге; читам, радим… Сада сам добио могућности да се топлије оденем. Овде су мразеви – срж се у костима леди, а ми нисмо имали топлу одећу. А одлазећи у шуму по дрва, ми смо до појаса газили по снегу. Када будемо имали одеће, уживаћемо и у поларној светлости, но за сада до ње нам није стало. Но хвала Господу, који даје добродушност да човек може подносити све. Постао сам врло малокрван, и имам несвестицу, но сада сам добио могућност да се и са тим борим; верујем да ћу ускоро бити здравији. Нека вас Христос спаси, пријатељу мој, слуго Христа Бога нашег Немојте се завлачити у неосетљиво спокојство, немојте заспати, будимо носиоци козмичке туге (будемь носителями мiровой скорби). Тренутак је велики, страшан, али одводи слави. Мир вам! Ваш богомољац, грешни епископ…
Заиста, исповедници су прави, истински носиоци свесветске туге. Оно што је за песнике – сан, за њих је – стварност. У њиховом срцу живе – сва срца, у њиховој души – све душе, у њиховом болу – сви болови, у њиховој тузи – све туге. И они многобрижно сакривају своје подвиге и доживљаје; не трубе пред собом, ни за собом. А када Господ открије који од њихових подвига, као што је овај горепоменути, онда као да сунце падне у нашу зеницу. А колико је исповедника, који се потуцају по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по рупама земаљским! Њих свет не зна, али су њихова имена написана на небесима у књизи живота. Поругани, исмејани, иду у кожусима и у козијим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти. И то све с молитвом подносе, гледајући на почетника вере и завршитеља Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне страве престола Божијег (ср. Јевр. 11,3738; 12,2).
 
* * *
 
Диван је Бог у Светитељима Својим, ружан у грешницима. Сваки твој грех – онакажује Бога у теби; сто грехова – сто огреботина на лицу Божјем. Потамни лик Божји у човеку од грехова човекових; а они који стоје унаоколо сашаптавају се и говоре: његов је Бог тама. Речено је у Светој Књизи ; и рече Бог: нека буде светлост. И би светлост. А могло би се рећи за овог човека: И би – тама!
Настали су дани, сатански опасни дани по Истину Христову у овом свету. Да није оног света, ни мрве Истине не би остало у овом свету. Сва би била распета, сва убијена, сва без остатка сахрањена. А што живи у овом свету живи вером исповедника, мученика, јуродивих, прогнаних, презрених, вером простих и богобојажљивих који вером ходе а не гледањем, не чулима (Ср. 2. Кор. 5, 7) Више је много више оних који Истину Христову држе у неправди, који тргују Њоме, који је продају за трошна, за трулежна, за црвљива блага овога света. Употребљавајући је за своје индивидуалне или националне циљеве, они је готово увек злоупотребљавају, јер Христова се Истина може не злоупотребити једино када се употребљава за Христове циљеве. Остварењу Христових циљева долази се једино употребом Христових средстава. Никада се до остварења Христових циљева не може доћи помоћу нехристових средстава.
Недавно је у Св. Гори био изасланик Цариградског Патријарха Василија, члан Синода, који је Светогорском Киноту донео Патријархову грамату. У њој Патријарх прети и приморава житеље Св. Горе да приме нови календарски стил. Но Светогорски Кинот је најодлучније одбио да прими нови стил, и донео писмену одлуку о њоме. Текст ове Кинотске одлуке има сваки преставник манастира, тј. сваки светогорски манастир, а исто тако сваки манастир има и текст Патријархове грамате, у којој он љутито наређује светогорцима да неизоставно приме нови стил, пошто њихово непримање новог стила кочи његову патријаршиску делатност. – Где је васељенска Истина Христова? Сигурно не у оваквом поступању Васељенског Патријарха. Светогорци знају Истину, и стоје за Њу исооведнички смело и одлучно. У невасељенском, несаборном, несвештеном, неапостолском поступању Васељенског Патријарха има нечег кобног и злослутног. Без страха Божјег, без молитвене, без саборске, без саборне одлуке он приступа решењу једног васељенског питања и хоће да своје кобно решење наметне другима. А тиме бије, раздире, мучи Богочовечанско Тело Христово – Православну Цркву Христову. Такво поступање са Васељенског Престола саблажљава не једнога, већ многе, врло многе. А Сунце наше, незаменљиви Господ наш је рекао: а који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да…“ (Мат. 18, 6)
У хришћанству Истина није дискурсивни појам, није теорија, није учење ни збир учења, већ жива Богочовечанска Личност – Исус Христос (ср. Јов. 14, 6). До Христа људи су наслућивали Истину, али је нису имали; са Христом – Истина улази у свет обучена у благодат. Зато је и речено: „Благодат и Истина постаде кроз Исуса Христа“ (Јов 1, 17).
Новозаветна је новина: Благодат и Истина су једносушне; Истина се стиче Благодаћу, и познаје Благодаћу; Благодат се умножава стицањем и познањем Истине. Само облагодаћене личности поседују Истину, зато оне једино и знају новозаветну Истину. Ко подвизима умножава у себи благодат – умножава и Истину. Ко зна Истину – зна благодаћу. Зато је проблем Истине и у првој и у последњој линији – проблем благодати. Где се налази благодат? – У Богочовечанском Телу Христовом, у Православној Цркви Христовој. Бити у њој значи бити у Истини, стојати у Истини. Но човек бива у њој и стоји у њој једино – благодаћу. Тако уче Св. Апостоли, тако уче Св. Оци, тако учи Св. Православна Црква, тако учи и учени јерарх земље руске – митроп. Сергије, местобљуститељ патријаршиског руског престола. Писац чувеног дела: „Православно учење о спасењу“, он је на питање: да ли код обновљенаца има благодати, које му је у смислу поставио један свештеник, одговорио писмом овако:
„Што се тиче питања о пребивању благодати у обновљенству оно је по моме мишљењу, слично питању: је ли могуће спасење ван Цркве? Неки допуштају могућност, истина, потпуно проблематичну, допуштају је, тако рећи, једино по људским схватањима. Но ово мишљење неке ни у колико успокојити лењивце, оно одређено говори да је несумњиво спасење само у Цркви. Нека обновљенци нису јеретици. Али они су се одцепили од Цркве. Тајне (неке) код њих ми примамо (напр., не понављамо крштење, рукоположење), али не понављамо ни лутеранско крштење ни римокатоличко миропомазање (конфирмацију) ни хиротонију! Има ли благодати у римокатолицизму? Питање је врло спорно. Неки мисле да тамо нема никакве благодати, него се при самом присаједињењу Православној Цркви дају одједном дарови, који се дају у црквеним тајнама крштења, миропомазања или хиротоније. Не понавља ce значи, само форма – Такво објашњење изгледа ми површно и не објашњава све. Ја претпостављам друго објашњење: према заједницама које су се оделиле Црква поступа онако исто као и према појединим грешницима. Само најтеже и окореле грешнике Црква одсеца од себе, а остале ставља у ред покајника. Од ових су неки лишени Св Причешћа, а неки (привремено) чак и молитвеног општења, но ипак они нису сасвим одлучени. Ако они у таквом стању умру без Св. Причешћа пред смрт, спасење је њихово више него сумњиво, но да се врате у пуноправно стање њима је ближе него нехришћанину. Нешто слично важи и за неправославне заједнице. Јеретике, који повређују сам темељ вере, Црква лишава сваке благодати, не прима чак ни крштење њихово. Другима Црква оставља крштење, али остале тајне не признаје Најзад, трећима оставља рукоположење, а са њим и миропомазање, али не Евхаристију (која се једино у Цркви налази, а евхаристичког општења са њима у Цркви нема). Све те тајне које су код инославних остале, разуме се, приближавају их Цркви (по речи 1. правила Василија Великог, они „још нису туђи Цркви„, припремају их за општење с њом. Али да је то доста за спасење, нико, разуме се, рећи неће. Који издржава епитимију за то време није сасвим изгубљен за Цркву, али само под условом да ће прећи у ред верних. Taкo и инославни; он „није туђ“ Цркви; у њега су чак остале неке тајне, али оно што је главно нема: нема евхаристичко општење са Црквом, а док тога нема, остало му не помаже. Само у овом смислу може се говорити и о остацима благодатних тајана код обновљенаца. Све те тајне добијају смисао само кала се крунишу главним евхаристичким општењем са Црквом. Удави ли се човек на средини мора, недалеко од обале или сасвим поред обале – велике разлике ту нема : спасао се није (спасенiя он не достигь).
 
* * *
 
Робови паганске римске идеје и праксе о универзализму, они су јој дали своју политуру. Разгреби мало ту политуру, из ње одмах привири – римски легионар. Скинеш ли тело са душе њихове, у њој ћеш угледати папу уместо Господа Христа. Да, папу уместо Христа. Пођи низ ма коју мисао њихову до у корен њен, она ће те одвести – папи. Ако вера има нерве, онда се сви нерви вере њихове стичу и сплићу у ганглију, која се зове – папа. Тако код свих њих, нарочито код језуита, тих виртуозних практичара у спровођењу папократије помоћу паганских средстава. Пођите низ мисли познатог језуита г. Мишела Дербињиа, и он ће вас одвести папи, не Господу Христу. Ако вас случајно и одведу Христу, онда ћe тај Христос бити мало сличан Исусу из Назарета.
Јесте ли читали писмо г. М. Дербињиа, које је упутио „Времену“ о својим утисцима у нашој земљи?[1] Написано је језуитски вешто. Али ипак провидно, до дна провидно. И ако необично вешт, није могао да не прокаже главни циљ свога писма: приволети нас на унију, на поклоништво папи. А мамац је саблажњив: признавши папу ми би добили „духовни сјај пред Богом и људима“. Ми би засијали духовним сјајем пред Богом и људима „оног дана када би један српски патријарх, Димитрије или Варнава, чувајући традиционалну литургију, могао да је одслужи у париском Нотр-Даму, у римском Св, Петру, у Мадриду, Берлину, Лондону, Њујорку; оног дана кад би он са другим источним патријарсима узео учешћа у једном збиља екуменском сабору, као у избору Папе“.
Но наши православни пророци нешто знају и нешто пророкују, Знају вашу тајну, и чудна пророштва пророкују. Јесте ли чули њихова пророштва? Ослушните, шта пророкује Достојевски, шта Хомјаков, шта Гогољ. Мали је човек, сувише мали, па био он и папа, да би ми могли оставити Богочовека и пришли човеку. Ми смо сувише продубили и обнажили треће ђаволово искушење, да би нас њиме могли саблазнити. Папопоклонство – човекопоклонство изазива сетан осмех на жалостивој души православној, и она се даноноћно моли Сладчајшему Господу, да све човекопоклонике поведе путем Богочовечанске Истине у Живот Богочовечански.
 
* **
 
Ка аутокефалији Православне Цркве у Пољској ишло се и непрестано се иде мимоканонским и неканонским путевима. План пољске владе, да се пет милиона православних Руса отргну од мајке Руске Цркве у аутокефалну цркву, спроводио је, не бирајући средства, митр. Георгије (убијен. 9. фебр. 1923 г) и његов прејемник митр. Дионисије. По налогу пољске владе митр. Георгије је 1. окт. 1921 г. сазвао у Почајеву сабор православних епископа, да би извео аутокефалну реформу; но епископи проникнувши у праве циљеве и намере митр. Георгија, нису дошли на тај сабор, осим његовог једномишљеника епископа (сада митрополита) Дионисија. – Тако је овај покушај пропао. Приморан таквим неуспехом, митр. Георгије упућује, преко пуномоћника пољске владе у Москви Филипова, писмену молбу за аутокефалију Св. Патријарху Тихону, који је једини канонски имао право дати или не дати аутокефалију. Велики Исповедник Православља одговорио је одлучним одбијањем, нагласивши да за обраћање пољских православних епархија, које већ имају широку помесну аутономију, у аутокефалну цркву нема никаквих ни практичних ни канонских разлога. У одговору свом Cв. Патријарх дословно каже: „Свештени канони наше Цркве предвиђајy аутокефалију за поједине самосталне народе. Кад би пољски народ, који је недавно добио независност, био православни и тражио аутокефалију за себе, ми му то не би одбили, али давати аутокефалију за разноплемене православне који живе у областима пољске државе у положају националних и религиозних мањина, не допуштају нам ни здрав разум ни свештени канони. Оно што је могуће то смо већ дали православнима у Пољској – широку помесно-црквену аутономију“.[2]
Но и после тако богомудрог одговора Сверуског Патријарха, митр.Георгије продужава употребу небираних средстава да дође до аутокефалије: помоћу државних власти он интернира епископа Пантелејмона, протерује епископа Сергија, Елевтерија и Владимира. 1 (14) јуна 1922. г. митр. Георгије ипак проглашује аутокефалију. То силно узбуђује православне. Пола године касније митр. Георгије бива убијен. 14 (27) фебр. 1923. г. изабран је за новог митрополита епископ Дионисије, који се непрестано труди да за тако проглашену аутокефалију добије признање осталих аутокефалних Цркава Православних. Недавно је у том циљу и путовао. Посетио је и нашу Цркву, која се до сада богомудро држала и није хтела да призна аутокефалију Православне Цркве у Пољској, док то не учини канонски за то компетентна – Патријаршија Руска. Остајући доследна томе, наша Црква ће остати доследна решењу, које је по том питању донео неподражљиво велики Исповедник Православља, Свети, ваистину Свети Патријарх Тихон.
Да би могли открити прави разлог пољске владе и њених сарадника на оснивању и учвршћивању аутокефалије Православне Цркве у Пољској, поменућемо још неке чињенице. – Православну Цркву у Пољској сачињавају искључиво Руси, зашто су је овда назвали: Пољска Православна Црква? Није ли логичније и природније називати је: „Руска Православва Црква у Пољској“, или: „Православна Црква у Пољској“. – У Пољској постоје две Духовне Семинарије, једна у Кременцу (Волина) а друга у Вилни; у првој је обавезно предавати на „украјинском језику“, а у другој на „малоруском“! А на Православном богословском Факултету при Варшавском Универзитету обавезно је предавати на „пољском“ језику! Не треба нарочито наглашавати да су у свима тим школама слушаоци све сами Руси.
 
Година 6, август, септембар 1927. број 8 и 9
стр. 194-205
 
Ваљда је писано да „Хришћански Живот“ претрпи гоњење, да би осетио сву сетну чар блаженства Христовог: „Блажени прогнани правде ради“… Смисао страдања открива се у самом страдању, када постане страдање Христа ради. У домострој спасења Господ је унео страдање, крст учинио осовином новога света; одбациш ли крст, прокунеш ли страдање, – престајеш бити хришћанин. Чиме се онда разликујеш од незнабошца? Гоне ли те Христа ради, знај да ће горушично зрно вере твоје брзо узрасти у дрво велико. Гоњена – вера расте; свим бићем својим пружа се ка небу, и расте ка небу. Господ Христос је нарочито тиме Господ што је горку тајну страдања учинио слатком, што је страдање правде ради учинио блаженим. Ту благу вест Спаситељеву подухватили су Апостоли, исповедали Исповедници, пригрлили Св. Оци, и њу Православна Црква богонадахнуто исповеда и проповеда. „Ако ли ко пострада као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога у овом догађају“ (1. Петр 4, 16). Тајанствено и неприметно жалост се у души хришћанина претвара у радост, туга у утеху, горчина усласт, невоља у блаженство, смрт у бесмртност. Пратећи хришћанина на уском путу новог живота, Христоносни Апостол гa теши: „У сзему имамо невоље, али нам се не досађује; забушени шо, али не губиио наде; прогоне
нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не гинемо, и једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се „живот Исусов на телу нашем покаже“ (2. Кор 4, 810). Хришћанин не тражи награде од људи; када би је затражио, оног би тренутка прешао у табор фарисеја, те једине врсте људи коју је Господ Христос непоштедно осуђивао. Хришћанин не сабира благо између мољаца, јер је благо Његово – Господ његов небески. Кроз све мисли своје, кроз сва осећања своја, кроз сва дела своја он по парче душе узноси у ризнице неба, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду. За то на њега гледају као на јуродивог; коре га и гоне. Али је за утеху речено: „Благо вама, ако бивате укорени за име Христово“ (1. Петр. 4, 14).
„Хришћански Живот“ не би био Хришћански, када би тражио славу од људи, и аплаузе од људи. Они који су то тражили – добили су; и који траже – добијају. Орач када оре, очекује ли аплаузе? Сејач када сеје, очекује ли аплаузе? А ми смо само орачи и сејачи; али се орач и сејач радује радости жетеочевој, и у његовој радости види своју радост, „јер је у томе истинита беседа да је други који сеје а други који жање“ (Јов. 4, 37).
Гоњен „Хришћански Живот“ се налази у тежим техничким околностима него до сада: штампа се у Скопљу, уређује у Призрену. Трошкови су већи. Прави пријатељи „Хришћанског Живота“ показаће своје пријатељство, ако пожуре са слањем претплате, и ако сваки нађе бар још по једног новог претплатника.
 
* * *
 
Шта, зар ће неверје њихово веру Божју укинути? Зар ће од гоњења малаксати, зар сустати, зар препасти се, зар издахнути вера њихова? – Боже сачувај, него да се покаже да је још увек Бог диван у православним исповедницима Својим, још увек незаменљив у животима њихови још увек свемоћан у душама њиховим. Гледам их и бујни квасац расте вера моја, јер гоњење примају као – празник и страдање ради Христа сусрећу као анђела. Зашто хришћанин више воли, до усхићења, до суза, до смрти више воли мучеништво и гоњење Христа ради него ли весеље и славље са мучитељима Христа? Реците ви психолози, реците ви дерматолози. Та заљубљена је, душа хришћанинова у Христа, душа – њихова: а ја о њима говорим: гоњење их жури и Сладчајшем Господу, страдање убрзава њихов сусрет са Њим, а смрт их одводи у загрљај Његов. Ко ће их раставити од љубави Христове? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? Али у свему овоме побеђују кроз Онога који их је љубио. Уверен сам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква ствар може их раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Ср. Рм. 8, 35-39)… Тамо, у тајанственој и многострадалној Русији – хришћанство се подмлађује; радосно се гине за Господа Христа, као да је Он јуче ходио по бескрајним степама руским, и као да данас непрестано хода од срца до срца, од душе до душе, и они са небивалим усхићењем умиру за дивну Невесту Христову – за Православну Цркву Његову.
У Кустанају бољшевичке власти реше да одузму православни храм. Православне хришћане то узболи и узбуни; неколико десетина њих затворе се у храму и одбију да ртв.оре врата. Када су полицијски органи употребили пијуке да разбију врата, они, затворени изнутра, знајући да ће ако отворе, и њихов храм (као што су до тада и многи други) бити оскврнављен, реше да не допусте такво скврнављење светиње, и одлуче да сами запале храм изнутра; а тиме и себе у храму. И заиста, они запале храм и сви изгоре са храмом!
Православни, горе срца! Ето хвале ваше! ето свемоћне апологије, не пред царевима земаљским, већ пред. мрачним царем свих подземних царстава. Та од овог исповедничког подвига наша помрачена планета је заблистала пред оком. Свевишњега више и јаче него сви сунчани светови, горњи и доњи!
Православни, што сте малаксали? Хвалите Господа што вам је дао такве неустрашиве исповеднике. Зар има живље, зар има моћније и свемоћније вере од ваше? зарима веће и смелије љубави од ваше? зар има истинитије Цркве од ваше? – Отворите широм душе своје, нека само варница вере њихове падне у вас од оне свете ватре, којом су они спалили храм и себе, само да би гa спасли скврнављења, и ваша ће се душа запалити, а ви је онда ревношћу распалите у сунце вере! – Или ви још питате у чему је сила Православља? Ево, у овим новим мученицима, светим мученицима. Ни Нерон није видео смелије исповеднике смиреног Господа Исуса. Њихове су душе постале извор воде живе, која је радосно потекла у живот вечни. Оросите том светом водом сасушена маловерјем срца своја; напојте сушичаве душе своје, и постаћете – чудотворци. Јер чим човек безрезервно поверује у Господа Христа, постаје свемоћан, и све може у Христу Исусу који му моћи даје (Ср. Флб. 4, 13). А то је чудотворство, вpхунац чудотворства, на који се можеш попети и ти, ако пострадаш за Господа Христа, ако умреш за Њега.
 
* * *
 
Из отровних јама наше свакидашњице летос сам се попео на високу гору његове православне ревности. Небеским ваздухом освежио сам малаксалу веру своју. Са његове горе кратко је растојање између неба и земље, између Господа Христа и српске душе. Тада сам осетио како расте душа у човеку, када ученик постане већи од свог бившег учитеља. Некада је био мој ученик, а сада је постао мој учитељ. Свештеник у Бресници. Умножио је моју веру, освежио моју љубав, охрабрио моју наду. Великом вером својом како не би повећао веру моју? Својим молитвеним држањем у храму како не би на молитву разбудио сва срца у мени? У свакој молитви, у свакој песми својој присутан је свом душом својом, свим срцем својим, свом мишљу својом. Осећаш да пред Богом стоји, Богу служи, Богу ревнује. – По молитвености се познаје свештеник; то је најбоља и најтачнија дијагноза и његова и његове пастве. И он и паства улазили су у храм „сь верою, благоговенiемь и страхом Божiимь“, и држали се у храму као да су на небу. Осетио сам како душе дишу молитвом, и како молитвом расту до неба и изнад неба. Тада сам свим бићем својим осетио шта значе чудне речи великог подвижника православног о. Јована Кронштатског: „Молитва је духовно дисање; када се молимо, ми удишемо Духа Светог; све молитве црквене јесу дисање Духа Светог“.
Ако има озбиљног позива на земљи, онда је то свештенички позив. Јеси ли свештеник, ти живиш на оштрици мача; толико је твој посао озбиљан и опасан. Да, озбиљан и опасан : јер ти Бога узрасташ у човеку; Божји образ васпитаваш и увеличаваш, док обличје Христово не формираш у душама својих парохијана (Cp. Гал. 4, 19). Твој је посао : даноноћно гонити грехе из душе своје и својих парохијана, јер сваки грех онакарађује образ Божји у човеку. А циљ је свештеничке службе да душу своje пастве учини Христоносном и Христоликом. Свештеник зна стварну тајну душе, зна како расте душа. Расте молитвом и постом, богољубљем и братољубљем, вером и надом, кротошћу и смиреношћу; а опада и пропада неверјем и непостом, мржњом и пороком, грехољубљем и злоумљем, гордошћу и среброљубљем. Кроз тајанствени свет овај свештеник oгpaђује душу своју молитвом, јер је сваки корак кроз живот укорак у-нову тајну, у нову мисао Божју. Бог је мисли своје обукао у материју, и метнуо их за подножје ногама твојим; обукао их у звезде, и метнуо их за кандила над главом твојом. Не заборави никад : ограђен си Богом. Како ћеш свештено ићи кроз овај свет Божји, ако Анђела Божјег не измолиш за свог вођу: „Ангела мирна, верна наставника, хранителя душь и телесь нашихь у Господа просимь“. – Пода-а-ај, Господи!
Омолитви ли себе свештеник, он неосетно и друге омолитвљује; светлост самим тим што је светлост – осветљава; топлота самим тим што је топлота – загрева. Такав свештеник око свачије душе обилази са молитвом, док не нађе улаз у њу. Молитва је матица која за собом води сав рој божанских добродетељи. Ако наше Богословије не створе на првом месту молитвенике, да ли су ишта православно створиле? Да ли ће ишта од њиховог рада остати што се неће огњем спалити? Без тога – све је друго слама, и сено, и плева (Ср. 1. Кор. 3, 9-15). Свештеник-молитвеник служи богобојажљиво као да ослушкује Анђеле који му саслужују; он се и ван храма држи молитвено као и у храму; његов живот је непрекидно богослужење. Свака служба у храму за њега је – нови живот. Служи ли службу Св. Мученику, он и сам мучеништво његово преживљава као своје; служи ли службу Светитељу, он сав утоне у житије његово и чезне за светошћу његовом. Он непрестано обилази око срца свог и око душе своје да се неки порок не увуче у њих. Од човека иде човеку као од богослужења – богослужењу. У свакоме Бога тражи, и налази; и служећи човеку, служи Богу у човеку. Непрестано подгрева благодат Божју у себи, а тиме и у другима око себе. По његовој Христочежњивој души непрестано ничу све нове и нове очи, и он видовито бди над сваком мишљу својом, над сваким осећањем својим, над сваким делом својим, над сваком речју својом, трудећи се да потпуно испуни савет Великог Апостола: „Никако ни у чему не дајте спотицање, да се служба не куди; него се у свему покажите као слуге Божје, у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у тескобама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, у чистоти, у знању, у подношењу, у доброти, у Духу Светом, у љубави истинитој, у речи истине, у сили Божјој, с оружјем правде и на десно и на лево, славом и срамотом, куђењем и похвалом, као варалице а истинити, као незнани и познати, као они који умиру и ево смо живи, као накажени а не уморени, као жалосни а који се једнако веселе, као сиромашни, а који многе обогаћавају, као они који ништа немају а све имају“ (2. Кop. 6, 3-10).
 
* * *
 
Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли римокатолику ући у тајанствено царство Православне Цркве. Иза свих реторских и схоластичких дефиниција о човеку, за њих је, на крају крајева, човек – механизам, који се може покренути на рад и ставити у покрет, само ако га навије главни механичар из Рима. Непрестано тражим човека, и место човека код њих налазим схеме о човеку. Сувише је узак њихов човек, сувише игличаст; његова метафизичка човечност сведена је на минимум, а фактичка слобода редуцирана на једва приметну животност. Нису ли носиоци римокатоличке идеологије и методике – језуити давно открили тајну своје антропологије: да само човек – леш може бити добар католик?
Нас православне поражава човек својом замршеном метафизичком и физичком сложеношћу и тајанственошћу. Гледан оком Православне Цркве човек је сувише сложено биће, да би му се могла тајна докучити без богочовечанске благодатне мудрости и голубије безазлености. После тајне Божије, тајна човекова је највећа; зар се може икако логицизирати и рационализирати? А код њих човек је сувише упрошћен, а тиме и његов проблем, и сви проблеми човечанства.
Бог је саздао душу бескрајном и безданом, и никако је човек не може урамити у рам тела, а они хоће да је ураме у рамове своје казуистике. Човек се не може ухватити ни у какве формуле; увек више, несравњено више преостаје неухваћеног од ухваћеног, а они хоће да ухвате човека у суве и уске формуле своје схоластичке филозофије.
Љубљанска „Socialna Misel“ у свесци за јули-август о. г. донела је чланак Др. Ј. Јераја „Криза Словенства . Додирнут јe сувише крупан проблем, да се не би осврнули на њега Православни словенски мислиоци давно су писали, и то пророштва писали о кризи запада, а сада почињу да се пишу речи о кризи Словенства.
У чланку г. Јераја главна је мисао: сви су Словени после рата зашли у нове политичке, културне и социјалне прилике. Морамо градити своју словенску културу (курзив пишчев), а немамо ни нацрта, ни радника, ни подесног материјала. Дошли смо у vacuum; млађи словенски народи су у кризи. Нарочито је у тој кризи тешко то што се силни руски народ, који по досадањој улози треба да се стави на чело млађих словенских народа, грчи у тешкој болести, коју му је донео бољшевизам. Тако је цело Словенство у кризи. Помоћу нашем садањем положају, вели писац, не може нам доћи од других већ од нас самих. Питање је дали у Словенству има верске и културне силе, које су способне да реше словенски проблем и да даду Словенству снаге да испуни назначење, које му је Провиђење одредило?
Има, одговара писац недвоумећи. Ми римокатолички Словени имамо у католичком културном покрету како су гa основали наши велики хероји Махнић, Крек, Стојан (Чех), средство, да решимо словенски проблем. Наш хришћанско-социјални покрет има у себи те силе, које су способне да уклоне кризу у Словенству. – Суштина словенске кризе је верска криза (курзив пишчев), наставља писац. За словенску душу, која је дубока, главно је верски проблем. То нам показују највећи уметници Словена. То нам сјајно казује новија руска литература (Толстој, Достојевски, Соловјев). Верска криза Словена је у овоме: римокатолички Словени (Словенци, Хрвати, Чехословаци, Пољаци) су подлегли утицају немачког рационализма и субјективизма, а православни Словени (Руси) пустињачком мистицизму (zvetobeznom misticismu). Битна погрешка православног Словенства је што држи да вера има само лични, а не социјални значај.
Пошто је констатовао болест Словена и њен узрок, писац одмах предлаже лек. Ево њега: решење те верске кризе јесте у универзализму католичког покрета. Прави верски препород има социјални значај. Циљ хришћанства није у бежању од овога света, већ у оснивању царства Божјег у овом свету. Тај верски идеал нигде није тако јасно изражен као у католичком покрету Крека, Стојана, Махнића. Католичка омладина треба да унесе те мисли у православну омладину, да јој покаже да ми хришћани морамо уносити хришћанска начела на свима пољима, културним и социјалним.
Писац тврди да се верска криза римокатоличких Словена састоји у томе што су подлегли утицају немачког рационализма и субјективизма. Но ако човек беспристрасно трага за пореклом рационализма, пронаћи ће га у римокатоличкој схоластици. Немачки рационализам, је само ново издање римокатоличког рационализма. Зашто њих бедити? Као протестанти они су у своме немоћном протесту само подражавали римокатолицизам. Не треба читати Хомјакова, Гогоља, Достојевског, Флоренског, па доћи до тог закључка; а читаш ли их, ти ћеш се непоречно уверити да је римокатолицизам законити отац рационализма, а само папство – отац субјективизма, прво религиозног па затим философског.
Кризу православног Словенства писац види у православном мистицизму. – Најпре да се разумемо. У Православној Цркви не постоји мистицизам, а најмање мистицизам западног типа. Она не признаје мистицизам. У њој постоји подвижништво. Она то, и само то благодатно подвижништво признаје као пут ка светости и светитељству. Удаљује ли се православни подвижник у пустињу, он то чини не из мржње према свету, већ ради несметаног спасења своје душе. Ко зна азбуку Православља, зна да нема ниједног православног подвижника који је спасавао себе, а да није у исто време спасавао и друге. Не треба заборављати да је Црква свето Богочовечанско Тело Христово: сви су чланови у органској вези; кад се подвижник диже, он диже и друге са собом; када себе спасава, спасава и друге. Сетите се Апостола Павла (Pм. 8, 19 – 20); сетите се Спаситељевих одлучних речи: каква је корист човеку, ако сав свет придобије, а души својој науди? (Мт. 16, 26). У Цркви је све саборно: човек и кад пада, никад сам не пада, и кад се диже, никад се сам не диже. Сетите се нашег најближег православног пустињака и социјалног радника: Св. Саве. Зар својим светитељством није вековима покретао на рад душу српског народа? А шта да речем за Св. Серафима Саровског, који није изашао из пустиње, а дух његов и подвизи његови већ сто година воде душу и живот православних Руса? Завирите у душу већине православних Руса у иностранству, видећете да је за њих Св. Серафим и лична и социјална сила првога реда. – Римокатолици сувише материјализирају идеју Царства Божјег. Заборављају Спаситељеву реч: Царство Божје неће доћи да се види (Лк. 17, 20). Оно није од овога света, зато и не може бити основано у овом свету средствима овога света. Оно је од онога света, а у овоме је у толико у колико је Црква у овоме свету, али Црква Духа Светога, а не духа човечјега – папе римског.
Иза пледирања за универзализам католичког покрета скрива се жеља за папском теократијом. Јер све разноврсне форме римокатоличког универзализма имају једну суштину, једно срце: папску теократију. То је мета свих њихових видљивих, а још више невидљивих, дела и – стрела. Но ми из историје знамо којим све путевима римокатолицизам хита својој теократији. За остварење теократског циља оправдана су сва средства. Кроз мач и огањ, кроз инквизицију тела и духа ка – циљу! Човек није апсолутна вредност, већ само шраф у огромној машинерији римокатоличке организације. Механички, и зато често насилнички, се схвата универзализам код римокатолика. Нису сви људи бездушни пијони на шаховској табли вештих римокатоличких шахиста – језуита.
Писац вели: у вези са вером је културна криза словенских народа. Потребно је створити словенску културу (курзив пишчев). Да се то постигне, писац препоручује усвајање католичког културног покрета, чија је девиза: народ као извор сваке праве културе.
Народ? – Не народ, већ Господ Христос и Његова Црква, а народ као народ нема никакву избраничку вредност, јер у хришћанству нема Јеврејина ни Грка (Ср. Гал. 3, 23), нити и једна народност као таква има сотериолошког значаја. Народ као такав носи у својој души све своје пороке и мане, све своје грехе и позоре. Чланкописац је подлегао утицају модерног идолопоклонства: обожавања народа као таквог. У свима појавама свога духа садања Европа пати од демо-латрије. Но по православном схватању: народ има вредности и праве стваралачке силе у колико је Христоносац; и само је у томе његова стварна величина. Што важи за личност, важи и за народ. И човека и народ Господ Христос мери једном мером. Нема два мерила; нема два морала. Код језуита их има, код нас их нема. Да би оправдао своје мишљење, писац своје погледе подмеће славенофилима. Но славенофили су били народњаци не у том смислу; за њих је народ био величина зато што је носилац правих Христових начела. Гогољ и Достојевски су искристалисали њихову идеологију: за њих је величина руског народа не у томе што је то словенски народ, већ што је православни, што је Христоносац, што у души својој чува неонакажени Лик Христов.
Где механизација личности влада, ту нема правог, пуног и потпуног човека; где су сва средства допуштена за остварење Царства Божијег на земљи, ту нема места за Христовог, за православног човека. То није дух његов. „Не знате каквога сте духа“ (Лк 9, 55). Православље иде богочовечанским путевима ка богочовечанском циљу Господа Христа. Ти су путеви како за појединца, тако и за групе, тако и за народе, тако и за човечанство – једни исти: благодатни подвизи православне вере, л,убави, наде, молитве, поста, милостивости, смирености, богољубља, братољубља, и ако има још која добродетељ. Све оне бивају од Оца кроз Сина у Духу Светом.
 
* * *
 
Осма редовна свештеничка скупштина заседавала је 31.VIII. и 1-IХ. ов. г. у пространој и лепој сали Богословије Св. Јована Богослова у Битољу. Скупштину је посетило око 200 свештеника из свију крајева земље.
И ако је пажња и ове свештеничке скупштине била у главноме сконцентрисана на дискусију старих и стереотипних проблема, који одавно не силазе с дневног реда свештеничких скупштина; и ако дакле у овом погледу најновија свештеничка скупштина не значи никакав плус, ипак, дух, који је овом приликом прожимао дискусију старих проблема значи добит како за углед самог свештенства тако и за паметно решење тих проблема. Свештенство је најзад увидело и осетило да решење ових проблема зависи на првом месту од њега самога. И у знаку таквога схватања оно је на овој својој скупштини почело озбиљно да уклања препреке, које су до сада онемогућавале то решење и чије је уклањање до сада остављано у главноме држави. Да ли ће свештенство, на крају крајева успети да реализује своје.оправдане жеље зависи на првом месту од способности самога свештенства да озбиљно схвати тежину ситуације у којој је, и од његове готовости да учини све потребне напоре и поднесе све потребне жртве, без којих нема обезбеђења његовог положаја. Но оно што се може још сада поуздано тврдити, то је чињеница, даје свештенство, после дугог и штетног лутања, најзад нашло прави пут, којим оно мора ићи.ако жели да постигне свој циљ. Осма редовна свештеничка скупштина протекла је у знаку озбиљних напора да се бар нека од важних свештеничких питања решавају и реше на бази, на којој се она једино могу и морају решавати и решити. За жаљење је само што је озбиљност ових напора нешто умањена неумесним испадима појединаца. За жаљење је исто тако што се је и овом приликом јасно видело да постоји не само несклад у схватањима и раду вишег и нижег клира, већ чак и ничим неоправдан и за црквени добро схваћени интерес убитачан антагонизам. Оно што је речено на VIII редовној свештеничкој скупштини о овоме (ако је све тачно) јасно сведочи о томе да неки досадањи Св. Синоди нису умели, или нису хтели, да правилно оцене намере и побуде приватне иницијативе нашег свештенства. Овакво држање појединих чланова нашег вишег клира, било да је оно резултат њиховог неумења и неспособности да се унесу у тежину и озбиљност наше верско-црквене ситуације, за чије побољшање је свака поштена приватна иницијатива добродошла; било пак да је оно инспирисано онаквим мотивима, каквим се смеју руководити најмање епископи, оно је за жаљење и осуду. Прилике, у којима се налази наша Црква и сувише су тешке, да би допуштале и овакве ненормалне односе између вишег и нижег клира. Не постоји Црква ради интереса и схватања нижег и вишег клира, већ виши и нижи клир постоје ради Цркве, ради штићења њених интереса и ради победе њених схватања. А да ли се оваквим радом користи или шкоди интересима и угледу цркве у нашем народу?
Осма редовна свештеничка скупштина, после реферата г. Др. Геровског једнодушно је изразила своје симпатије за православне у Прикарпатској Русији, који, по извештају г. Др. Геровског, трпе нечувене муке и често пута крвава гоњења од стране званичне чехословачке владе. Те симпатије нашле су делимичног израза у резолуцијама, које су из разних обзира политичке природе доста окрњене. Али и као такве оне јасно сведоче да српско православно свештенство једнодушно осуђује употребу оваквих некултурних средстава у борби противу православља.
Најзад треба похвалити лепе напоре Њ. П. Г. Јосифа епископа битољског и осталог битољског свештенства да конгресистима учине бављење у Битољу што пријатнијим. У томе се је погледу успело. Интимна и пријатељска атмосфера осећала се је на сваком кораку, а достигла је свој врхунац на банкету, који је гостољубиво свештенство са општином битољском приредило конгресистима, а који су посетили, поред Њ. П. Г. Јосифа, г. г. велики жупан битољске области, командант дивизије и председник Општине и многи други виђени грађани Битоља.
 
Verax.
 
Година 6, октобар, децембар 1927. број 10 и 12
стр. 194-205
 
Шта је Црква? – Црква је тело Символа Вере. Шта je Символ Вере? – Символ Вере је душа Цркве. Све што је истински православно – душом је у Символу Вере. Није ли ти душа вером, љубављу и надом ушла у Символ Вере, зар је осетила бескрајност Истине, зар наслутила вечност Живота? Сви истински православни јерарси душом својом исходе из свете, из саборне, из апостолске душе Цркве, зато су мисли њихове – свете, саборне, апостолске; зато су дела њихова – света, саборна, апостолска; зато су одлуке њихове – свете, саборне, апостолске. Њихов живот није друго до – оваплоћени Символ Вере. Три су главна чула, којима живи и душа њихова и тело, то су: светост, саборност и апостолскост. Не живе ли тим свештеним тројством, зар су православни? Нису ли одлуке њихове – свете, саборне и апостолске, зар су православни? Своде ли Цркву на ма шта што није Христово, био то алтруизам или хуманизам, национализам или научни фанаТизам, зар се нису саблазнили о Светињу над Светињама, зар нису похулили и на Оца, и на Сина, и на Духа Светога? Дивни Господ Христос оставио је слободу Цркви, али слободу ограничену светошћу, саборношћу и апостолскошћу. Јерарси газе свету слободу Цркве, ако не раде свето, саборно, апостолски. Доносе ли одлуке које нису свете, ни саборне, ни апостолске, они гоне душу Цркве, гоне вечност и боговечност. Православно срце може Христа ради ћутке и с радошћу поднети све увреде, сва гоњења, али кад васељенскост, кад саборност гони из Цркве Патријарх, и то Васељенски Патријарх, реците – које живо православно cpцe неће од туге проплакати и проговориги у одбрану свете и апостолске саборности? А Цариградски Патријарх употребљава неапостолска, несаборна средства да наметне грегоријански календар. Нарочито у Грчкој. Још није покушао да делатност своју пренесе и на православне Словене. Cвe словенске Православне Цркве, а то ћe рећи четири петине православних, остале су при старом календару. Взсељенски Патријарх замахнуо је српом своје ревности, (да ли свештене?), и хоће да пожање успех. Али готово свуда наилази на отпор, на протесте, а где – где и на бунтове. И још се труди да такав свој рад оправда позивајући се на дисциплину, на саборност у Цркви. Такву апологију представља његова посланица од 17 феб. ове године, која је сувише карактеристична да је не бих превео и објавио. Она гласи:
Василије, милошћу Божјом архиепископ Цариграда – Новог Рима, и Васељенски Патријарх – побожној деци Цркве. Благодет вам и мир од Бога. „Нико да вас не вара празним речима“ (Еф. 5, 6). Са великом тугом Мајка Црква дознаје да ce по где-где међу вама јављају неки, који „не разумеју ни шта говоре, ни шта тврде“ (1. Тм. 1, 7), ремете ваш мир. Мислимо на оне који дижу вику око календара, због чега се на многим местима саблажњава благочестиви народ и настаје штетна подела међу вама Да треба да се уклони разлика између
црквеног и грађанског календара, пошто су у последње време све православне државе усвојиле и увеле нови календар, увиделе су одмах све православне Цркве, осећајући да им је дужност да олакшају друштвени живот сличним исправљањем црквеног календара, тако да верни следују истом календару и у световном и у религиозном животу свом, и да у исто време увиде да би неслагање Цркве у овој ствари било у многоме штетно. Зато се одасвуд изражава и испољава жеља и молба да и Црква што пре учини оно што треба. Због хитности ствари наша Велика Христова Црква редовним путем сазвала, и у великој дворани нашег патријаршијског дома, скупила 1923. год. Свеправославни конгрес, на који су позване све православне Цркве. А на том конгресу, пошто je узето у обзир да не постоји никаква канонска сметња за исправку нашег црквеног календара према датама астрономске науке, једногласно је решено да се према тим датама исправи јулијански календар, којом се исправком, не мењајући нимало поредак празновања празника наше Св Православне Цркве, нити уопште додирујући канонске наредбе о празновању Св. Пасхе, постигло, на велику олакшицу и корист православних људи, неопходно изједначење црквеног календара са грађанским, који је већ био у употреби због световних потреба.
Да је ова акција Цркве, а затим и у 1924. год. увођење исправљеног календара за непокретне празнике, била потпуно канонска не може порицати нико који има чисту свест и здрав разум. Никада ни један сабор, било Васељенски или Помесни, није сматрао да календарско питање има карактер и значај догмата и основних канонских одлука Цркве, те да његово преиначење неопходно захтева одлуку Васељенског Сабора.
Први Св. Васељенски Сабор није изрекао мишљење или забрану односно календара. Његов се канон тиче искључиво празновања Св. Пасхе, и та се одлука оснива не на некој календарској већ на астрономској пролетњој равнодневици, чије тачно време компетентна је да одреди наука. Исправком календара ни најмање није додирнута ова одлука Св. Сабора.
Ма да је се наша Црква у мучним временима, као што je био 16. век, када је на Западу извршена календарска измена, уздржала да и сама приступи исправљању погрешке Јулијанског календара, и уопште осуђивала тадању календарску измену, такво држање наше Цркве, које је долазило из врло оправдане бриге о пастви због тадањих прилика, никако не значи нити може значити да се тиме за увек забрањује ма каква календарска измена, као нешто што искључују Св. канони, јер, као што је речено, таква канонска забрана не постоји, а у колико постоји она се не односи на сам календар по себи већ на чување канонских одлука односно Пасхе.
При исправци календара верно је очувано право предање Свете наше Православне Цркве, и ничег једностраног ни самовољног нема у томе. Мада та исправка није због прилика учињена на Сабору, ипак је учињена, као што је речено, на општи захтев православних Цркава и према њиховом општем мишљењу, и то на редовном великом скупу, који се само по имену разликује од Сабора, и једногласном одлуком скупљених представника. А што су се неке сестре Цркве, које се не налазе у сличној нужди, уздржале од учешћа на редовно сазваној општој конференцији, то нити колеба значај и ауторитет одлуке једногласно донете од учесника већине Цркава, нити цепа јединство наше Св. Цркве пошто су све Цркве признале и изјавиле да календарско питање будући просто питање спољашњег поретка, не може никада постати разлог за прекид сестринских веза. А што су пак неке Цркве, и ако иницијатори реформе календара, одложиле увођење реформе, то њихово одлагање нема никакве црквене разлоге, већ нарочите привремене потребе као што су с друге стране разлози нарочите преке потребе побудиле остале цркве, које су већ увеле санкционисану реформу да јој приступе.
У сваком случају несумњива je да ће оне сестре цркве које су одложиле спровођење одлука а учествовале су у њеном доношењу и оне које нису учествовале на Конгресу за кратко време увести ову тако неопходну реформу календара која као што је речено, ни по суштини ни по форми нема ничег антиканонског или неумесног, већ на против садржи у себи корист и част за нашу Св. Православну Цркву, која се будно стара о пастви и достојно је води у све што је добро и часно и у сваки у Господу Христу нашем напредак.
С љубављу просудивши да је неопходно да вам ово кажемо ради предострожности, уверени смо да ћете се сви са синовском пажњом придружити овоме и имати поверење у ове речи, као речи које долазе од ауторитативне црквене власти, која „бди над душама вашим као она која ће дати одговор“ за вас Богу (Јевр. 13, 17). „Нико да вас ве вара празним речима“ (Еф. 5,6).
Они који или из незнања истине или намерно изврћу ствари и ремете мир ваш, одговараће пред Богом и Црквом. Грех њихов је велики, јер неразумно цепају тело своје Мајке Цркве и распарчавају јединство браће своје.
Одвратите, љубљени, од њих лице своје и, као што Апостол саветује, „знајући то чувајте се да преваром беззаконика не будете одведени с њима, и не одпаднете од своје тврђе. Heгo напредујте у благодати и познању Господа Нашега и Спаситеља Исуса Христа. Њему слава и сада у вечна времена. Амин“ (2. Петр. 3, 11).
 
17 Фебр. 1927.
 
Следују потписи Патријарха Цариградског и дванаесторице архијереја.
 
Да би употпунио апостолско-светоотачку саборност ове своје окружнице, Цариградски Патријарх ју је послао и Светчгорском Киноту са следећим пропратним писмом – граматом:
 
Број деловодника 690
 
Василије, милошћу Божјом Архиепископ Цариграда – новог Рима, и Васељенски Патријарх.
Преподобни епистати и представници Светогорског Кинота, љубљена у Господу децо наше смирености, благодат вам и мир од Бога.
Због неспоразума који је настао код неких што је Црква унела промену у календар, нађено је за потребно да се испошље Патријаршијска и Синодска Окружница ради расветлења и предострожности од погрешних мишљења и неумесних противдејства, која могу много да нашкоде цркви Потребан број примерака ове Окружнице доставља се и Вашем Преподобију, да их по своме нахођењу разашљете свима тамошњим светим обитељима. Уверени смо да ћe свештена обитељ и сви који се на светом месту вашем подвизавају, са потребном и искреном пажњом узети у обзир речи Мајке Цркве. Нека нарочито узму у обзир сви да је исправка погрешног јулијанског календара, која није имала апсолутно никакву антиканонску сметњу, диктована разлозима велике потребе православних људи, коју потребу нико не може порећи, и постаје непојмљиво да је ваше свештено насеље, које треба да стоји уз Мајку Цркву и да подржава ауторитет; и престиж њен, заузело у овом питању друкчији став и остаје при њему, шкодећи на тај начин интересима Цркве и интересима православних људи. Идеја, да свете обитељи могу против праксе Мајке Цркве да остану при старом календару до сазива Васељенског Сабора, противречи дужности дисциплине и поверења према Мајци Цркви, о чему није требала да постоји ни најмања сумња. Ако би се тражила одлука Васељенског Сабора по овом питању, она никада неће бити предухитрена увођењем реформе. Очекујемо да цело ваше свештено насеље, просвећено схватањем, приступи без икаквог двоумљења и без одлагања спровођењу оних лепих и корисних и часних ствари, о којима је донета одлука и наредба, да би се на тај начин и на тој свештеној и скромној кули светиљи на част и добро њено у једно исто времс са Мајком Црквом и са побожним у држави народом празновали у славу Божју свети празници. Благодат Божја и бескрајна милост Његова нека је са вашим преподобијем.
 
17 Фебр. 1927. г.
Патријарх Цариградски.
 
На ову окружницу Светогорци су одговорили – одбијањем новога стила. Кротки лафови Истине Православне устали су смело да бране саборност молитве, јединство молитве православне: не помињу Васељенског Патријарха на Литургији нити на Проскомидији. Тада је употребљен званични апарат полицијски грчке државе (а полиција спада у православна, у света, у апостолска средства за одбрану и реализацију Христове Истине у свету, зар не?): гувернер Свете Горе затворио је у Солуну 19 јеромонаха из Св. Горе, који су јавно говорили против начина на који Цариградски Патријарх хоће да, наметне нови календар. Они су још у затвору. Од светогорских манастира једино је Ватопед примио нови стил, али се због тога брат ја разделила у два табора. А многи Светогорци и даље не помињу Васељенског Патријарха; на Проскомидији нико, а на Великом Входу ретко ко, и то кад мора. Чак су многи монаси одбили да примају Св. Причешће и анафору из руку оних јеромонаха који помињу Патријарха. Лавра Св. Атанасија не пушта на капију оне који на питање о календару изјаве да су за нови.
Заиста су почела апокалиптичка времена, јер изнутра из Цркве почињу да гоне свету, апостолску саборност. Много је немира посејао по православном свету „Свеправославни Конгрес Цариградски“; немир ceje и Патријарх Васељенски по Светој Гори. „Васељенски чувар Св. црквеног предања први је раскинуо молитвено јединство Православне Цркве. Ако на данашњи дан ми славимо (св. Николу, Грчка црква га је славила пре 13 дана. Зар тиме није разбијена саборност молитве? Разбио je Васељенски Патријарх. Господе, у име чега? Злослутно је и наговештава најезду страшних последица што Васељ. Патријарх онако формалистички и рационалистички суди о Јединству Цркве Православне; за њега је календарско питање „просто питање спољашњег поретка“. Он неће да види да је увођењем новог календара поцепао молитвено јединство Цркве Православне. А зар је молитва, и јединство молитве свете, саборне и апостолске, питање „спољашњег поретка“? Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Сам патријаршијски положај ни најмање не даје гаранције да ће патријарх механички и аутоматски бити ималац и чувар свете Истине Христове. И од њега се траже лични подвизи; и то више од њега него ли од ма кога другог. Јер „коме је много дано, од њега ће се много искати'“ (Лк. 12, 48) јер који на гори стоји, мора блистати као сунце, да би осветљавао и обасјавао све нас доле у низини. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици. Тако мисле и тако верују механизатори хришћанства – римокатолици; за њих: папски положај аутоматски, и готово мађијски, чини папу непогрешивим. А ми православни верујемо и исповедамо да никакав патријарх не може без личних, светих, апостолских подвига бити истински чувар свете, апостолске, саборне Истине Христове. То верујемо и исповедамо; то ћемо веровати и исповедати увек и до века.
 
* * *
 
Господе Исусе, Ти си Бог који непрестано твори чудеса!… Међу најодлучнијим поборницима „Свеправославног Конгреса“ настала је очајна пометња. Док Цариградски Патријарх увођење новог стила оснива на одлукама „Свеправославног Конгреса“, дотле бивши председник његов, садањи Патријарх Александијски Мелетије Метаксакис, изјављује да „Свеправославни Конгрес“ није доносио никакве одлуке већ само предлоге. Званични орган Александријске Патријаршије „Πανταινος“ (Бр. 33.) објављује грамату Цариградском Патријарху, којом Александријски Патријарх позива све аутокефалне Цркве у Помесни Сабор 26. Октобра или Новембра, који би као први и главни циљ имао – уређење календарског питања. Патријарх Мелетије вели од речи до речи ово: Александријска Црква је од почетка била и сада је мишљења да би измена у календару требала да дође по одлуци Сабора ширег но што је епархијски… А ако ко рече да је такав Сабор већ био, и укаже на Цариградски „Свеправославни Конгрес“ од 1923.г. ми који смо имали част да председавамо том конгресу изјављујемо да такав смисао није приписала Конгресу ни грамата којом је сазван, нити пак сам Конгрес, нити се сматрало као одлука оно што је Конгрес предложио Црквама“. – А атински дневни лист „Κατημερινη“ донео је у септембру крупним словима вест да се Патријарх Мелетије одриче новог календара.
 
* * *
 
Многа зла нападају нашу Цркву, али су најужаснија она што је нападају изнутра. А сваки свештеник, сваки архијереј је унутра, у сред саме Цркве. Све што чини, чини унутра у средишту Цркве. Зато су у многоме прави они који Цркву изједначују са њеним званичним представницима. Сваким својим поступком архијереј и свештеник или прослављују или срамоте Цркву Христову. А то, гледано са гледишта Страшног Суда, значи: они или оживљују или убијају душе своје пастве; а какав ће одговор дати за те душе, када свака од њих вреди више него сав свет? (ср. Мт. 16,26)
Један млади, одушевљени православном вером и Истином свештеник, пише ми: „Жао ми је и никад нећу прежалити док сам жив, што преосв. архијереји не почну да требе зло из Цркве. Замислите, мој сапарох је све оно што Св. Православна Црква забрањује, само није пастир овцама. Девиза његовог живота је: паре, паре – па цео свет! Тај човек преко целог дана седи у својој банци и дели милостињу народу – даје новац под интерес 25% и 30%. Његова десница дели милостињу народу! Народ га воли као квочка узицу… И такав човек да проповеда Господа Христа ! Не, такви Га понова распињу… Зар наши архијереји и наши Духовни Судови не знају шта Св. Оци веле: „Епископ или пресвитер, или ђакон, који тражи камате од дужника, или нека престане, или нека буде свргнут“ (44 Прав. 1. В. С). – То се решење олако схвата… Тврдо сам убеђен да Господ Христос, када би поново дошао у свет, и ушао у наше свете храмове, не би неке свештенике истерао из храма, него би их спаљивао, поред све своје превелике милости“…
 
* * *
 
Мрзост и пустош царују на месту светом, када се домови молитве претварају у домове досаде и саблазни. А свештеник претвара свети дом молитве у дом досаде, aвaj, и у дом саблазни, када немарно. неблагољепно, несмирено служи Свака свештеникова служба у храму je Богослужба; кад год служи, он Богослужи. Претвори ли богослужења у механичке радње: не уноси ли у њих живу веру, и врело осећање онда свако његово механичко, занатлијско богослужење истера из храма по једног хришћанина; десет таквих богослужења, истерају десет хришћанина; сто таквих богослужења – истерају десет стотина хришћана. Свештениче, где ти је паства; зашто ти је пуст храм? Не зато ли што си дом молитве претворио у дом трговине? Храм који је претворен у дом трговине, постаје дом саблазни А зар не осећаш како над душом твојом као најстрашнији бич фијучу судијске речи кроткога Господа Исуса: „Тешко ономе човеку кроз кога долази саблазан; боље би му било да се обеси камен воденични о врату његову, и да потоне у дубину морску“? (Мт. 18, 6-7). Живи ли свештеник молитвено, служи ли молитвено, он је свештени магнет, који привлачи себи и храму све оне који су иоле разбуђени вером за бесмртност и вечност.
Један студент пише ми: „Што се тиче похађања цркве, слабо похађам; идем у руску капелу, јер у овдашњим црквама слабо има побожности; човек се само саблажњава; онда боље и да не идем“. – И то се дешава у граду, у коме епископ живи! Господе, шта си Ти од нас хтео, када си сишао међу нас? Ниси ли хтео да наш живот буде непрекидно богослужење, које се почиње у храму, а не завршава нигде и никад? А гле, наше служење ни у храму није богослужење! Шта нисмо обесветили, кад смо храм Божји обесветили? А Ти, Господе пресвети, ниси давао да се суд пронесе кроз храм! Колико би пута, за неке од нас, Господ Христос требао да сиђе у овај свет? Колико пута да бијен буде, да пљујен буде, да распет буде? Реците, можда ћe у превеликој љубави својој и то учинити – Он, Господ неисказани! – А не мислите ли ви, да – ако нема пакла, требало би гa измислити, за нас измислити?
 
* * *
 
Атински религиозни недељник „Ζωη“ (од 20 септембра, Бр. 811) пише: Једна од оптужаба, коју комунисти у Грчкој дижу против наше Цркве јесте да она не ради као чисто религиозна организација. Ту оптужбу видимо наштампану у гласнику комунистичке партије „Препорођај“; она гласи: „Црква као чисто религиозна организација остала је скоро мртва. Наша црква мисли да има права да јој Грци данас много више захваљују за њен политички рад у доба ропства него за њен чисто религиозни рад… У слободној држави она се лако подчинила држави и постала њен орган“.
На жалост, не можемо ову оптужбу окарактерисати као лажну. Национални рад је толико апсорбовао Цркву да религиозни живот вене и у слободној држави, а Црква се само по форми јавља као религиозна организација А последица таквог рада, који је туђ циљу Цркве, била је да слободна држава не само игнорише Цркву већ је често и до данашњег дана гони. Народ пак остао је необразован у хришћанском смислу, везан само по форми са својом Црквом, док јој је унутрашње и у суштини туђ.
Треба дакле да признамо да је постојала ова погрешка, кoja је постала јако оружје у рукама непријатеља наше Цркве. Ако је у доба робовања национални рад Цркве имао оправдања, у слободној држави нема никаквог разлога, јер се о националном раду може бринути сама држава. Треба једном друкчије схватити и проповедати истину, а не Цркву Христову ограничавати границама држава; а та истина би учинила врло много за учвршћење мира у свету. Hекa се данас наша Црква постара да се врати искључиво мисији и циљу, због кога ју је њен Вођ и основао, да приводи дакле свет Христу и да осигурава спасење члановима својим, и онда се неће имати бојати никакве противничке силе: нити јавних непријатеља својих – комуниста, нити тајних гонитеља својих. Предајући својим члановима силу и живот Вође свог, она ће бити непобедива у друштву организација“.
Тако пише атински религиозни часопис и као да фотографише не само однос Грчке Цркве према држави, већ и однос наше Цркве према нашој држави. Ваљда по некој кобној инерцији, многи наши црквени људи неће да увиде да је убитачно по Цркву – поробљавати је држави, ма којој и ма где. А у нас је дошло до стида. Дванаестим чланом свога Устава држава јасно и отворено одваја од себе Цркву, а неки се наши црквени представници срамно намећу држави. Где је достојанство, где сила, где светост, где моћ апостолска и светоотачка? Ово робовско наметање држави не долази ли од маловерја оних који воде Цркву, јер само маловерје може мислити да Црква не може живети без помоћи државе. У сваком случају, Црква је много пострадала од тога. А иду дани, када ће још више пострадати.. Останемо ли и на даље искључиво национална Црква, онда треба да будемо толико доследни, па да из деветог члана Символа Вере избацимо реч: „соборную“ (саборну), и место ње ставимо: „сербскую“ (српску). А избацимо ли ту многозначајну реч, морамо избацити све речи пред њом и све речи за њом… То је већ крштење у црним, у отровним водама нихилизма и…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види „Време“ од 1 маја 1927.
  2. Види о томе врло информативан чланак: „Коме треба аутокефалија Православне Цркве у Пољској?- (стр. 66-75. Хришћански Живот, 1-2 бр. јан. – фебр. 1923 г) Види такође у овој свесци „Xp. Живота“ чланак проф. Др. Н. Глубоковског: „Руска Православна Црква, у Пољској)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *