NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » RELIGIJA NJEGOŠEVA

RELIGIJA NJEGOŠEVA

 

RELIGIJA NJEGOŠEVA
 
IZGUBLJENI RAJ
 
Biblija – Milton
 
Mnogi od naših čitalaca biće već gotovi, da na osnovu dosadašnjeg izlaganja izreknu svoj sud o Njegoševim pogledima na život. Jedan će ga ubrojati u čiste artiste koji cenu prirode vide jedino u njenoj lepoti; drugi će ga nazvati pesimističkim filosofom, koji životu odriče svaki smisao i svaku vrednost; treći mu ne može oprostiti kontradikcije, u koje mu pesnik izgleda pao; četvrti će posumnjati u utešnost one religije, koja bi bazirala na skeptičkim ili agnostičkim nazorima; peti će u razočarenju uzviknuti: ako je Njegoš dospeo samo do admiracije prirodne lepote i uviđanja bednosti zemaljskog života, zar je on time do nečega osobitoga dospeo? Ne dospevaju li dotle i carinici i grešnici?
No ni jedan ovaj sud neće se odnositi na celoga Njegoša, no samo na jedan deo njega. Duh je komplikovan kao i svet, jer u njemu se reflektuju sve boje sveta, i ukoliko je jedan duh osetljiviji i svetliji, utoliko je refleks sviju boja, koje svet sadrži, u njemu izrazitiji. A sve boje sveta nisu jedna boja, ni crna, ni bela, ni ma koja druga. Onaj čovek, koji u svetu vidi samo crno, taj ne vidi svet, i onaj, koji vidi samo belo, ne vidi svet. Za onoga pak, koji je sposoban da vidi i crno i belo u svetu, kaže se obično da sam sebi protivreči. Međutim, on je u pravu; jer on ne posmatra sliku sveta isključivo s jedne tačke, pod jednim i istim uglom svetlosnog prelamanja; on ga posmatra sa mnogih tačaka, odakle ga smrtni mogu posmatrati. A svet, kao i more, nije jedan i isti, posmatran s dve razne tačke; s jedne tačke posmatrano more plaši gledaoca svojom mračnošću, s druge pak naslađava ga svojim srebrnim prelivanjem. I još: svet je prema našem shvatanju, okrugao: svaka tačka ima svoj antipod. Treba videti i noćnu stranu svake stvari, a ne samo sunčanu. I ponoć života ne manje je originalna i interesantna od njegovog podne. Strašno je provesti sve vreme u ponoći i nikad ne videti podne, kao što je lakomisleno nikad se ne spustiti sa sunčanog podne u duboku ponoć. No jednostranost je kob naše rase. Trudno je izbeći ovu kob: treba držati um u stalnom pokretu, jer zaustavi li se on dugo na jednom mestu, tu će po inerciji – a stalna je inercija našeg uma – i ostati, i petrificirati se, i – zar tada još nešto treba trijumfu jednostranosti? Čovek puzi po ovom svetu kao mrav po cvetu „dan i noć“. Puzeći po svetloj polovini cveta, mrav ne vidi tamnu polovinu i misli da je ceo cvet svetao, i obratno, ne videći s tamne polovine svetlu, drži da je ceo cvet taman. Čovek nije mrav prema „danu i noći“, ali je mrav prema danu i noći života. Zato, jedan smrtni stoji na tamnoj strani života i viče: život je noć! drugi stoji na svetloj i odvikuje: život je dan! I ne razumeju se. Veliki čovek vidi dalje od običnog čoveka: on se ne zaustavlja ni na jednoj ni na drugoj strani života, no kreće se po jednoj i po Drugoj i saznaje obadve. On rezonuje: svet je ovaj kao muzej s više krila; svojim plačem pri rođenju čovek je platio ulaznicu u ovaj muzej – zašto tada ne obići i ne videti sva krila? Zašto ne poznati i belo i crno, no celoga života biti jednome od njih leđima okrenut?
Njegoš je i artist i moralist, i skeptik i teist, i pesimist i optimist i darvinist i biblioverujući. Za njega je ovaj svet čas delo Božje, čas delo pakleno; život je čas kao najregulisaniji mehanizam, čas opet kao „besmisleni sajam“; harmonija sveta je čas večna kao i svet, a čas je i ona cilj, kome svet teži; priroda je čas sjajna nevesta, čas „obraz najviše ludosti“; čovek – čas mrtav ili trun praha, čas besmrtno božanstvo. I sve to, naravno, izgleda kontradiktorno, naročito onome, ko je život posmatrao samo s jedne tačke i na jednoj strani; čoveku sa širim iskustvom manje će se svi ovi iskazi o svetu učiniti protivrečni. Život se ne može definisati jednom reči, ne može se ni voda definisati bez najmanje dve reči, ne može ni zemlja bez mnogo više. Putnik, koji bi od pola do pola obišao zemaljsku kuglu, ne bi vam mogao kazati jednom reči, šta je zemlja. Je li zemlja siva pustinja?, pitaćete. Jeste, odgovoriće. Je li ona zelena oaza? Jeste. Je li led i sneg? Jeste. Je li usijana peć? Jeste. Je li tečna? Jeste. Je li čvrsta? Jeste. Je li naseljena, je li nenaseljena, je li lepa, je li ružna, svetla ili tamna? Jeste, jeste, jeste. I zar ćete vi, ma iole poznavali našu zemlju, usuditi se da kažete, da su ovi iskazi o njoj jedan drugom protivrečni? Ne; vi ćete znati, da sve to naša zemlja jeste – posmatrana s izvesne tačke i u izvesnom vremenu. A život je kudikamo raznovrsniji od površine zemljine. Otkud se dakle, za nj može samo jedno reći? Otkud se može reći, da je on samo mrak ili da je on samo svetlost, kad je on ovo obadvoje? Ne samo da život nije bez naših t.zv. kontradikcija, nego naprotiv, on je zbir sviju kontradikcija, koje ljudi o njemu mogu iskazati. Kako da bude čovek pesimist pred celishodnošću prirode, pune plana i mere? Kako pak da ne bude na pogledu propasti pravde i degradacije razuma? I kako pak da bude čovek optimist pred ovim poslednjim, kako li da ne bude pred onim prvim? Ko od nas, misleći duže o životu, nije nikad zaključio: život je san, ili, život je fantom, ili: mi ne znamo šta je život? Ko nije nikad bio dogmatičar pred skeptičarima i skeptičar pred dogmatičarima? Ko od nas može ostati neudivljen pred „zvezdanim domom Božjim“ – kako Karlajl naziva prirodu – ko li se pak može setiti skorašnje sicilijanske katastrofe, gde je mati-priroda na najnemilostiviji način izmrcvarila i poubijala dvesta hiljada umnih, ljudskih bića, a da se ne užasne pred hladnokrvnošću te čudnovate matere?
Njegošu nije bila strana nijedna faza ljudskog duha, nijedan izgled života nepoznat. Kroz igumana Stefana govori pesnik:
„Ja sam proša sito i rešeto,
ovaj grdni svijet ispitao,
otrovi mu čašu iskapio,
poznao se s grkijem životom.
Sve što biva i što može biti,
meni ništa nije nepoznato;
što god dođe, ja sam mu naredan“.
(G.V.)
No ako je Njegoš premislio sve, što su ljudi mislili, i osetio sve, što ljudska duša može najdublje osetiti, to dokazuje samo njegovu široku i svestranu prirodu, a ne njegovu kolebljivost među filosofskim pogledima na svet i ne ma kakvu protivurečnost. Kao pesnik Njegoš kad je video sjajnu stranu života, on ju je sjajnim mislima i propratio, kad mu se pak prikazala tamna strana života, on ju je ocrtao odgovarajućom bojom. No mnogi pesnici i t.zv. pesnici i ostaju pri takvom mozaiku misli i osećanja, ne pokušavajući, da ih među sobom ma kako spoje i sistematišu. I obično se misli, da je ovo sistematisanje zanimanje isključivo filosofa, mislioca, a ne i pesnika. Pesnikova duša se zamišlja obično kao kalejdoskop; u njoj naizmenično marširaju sve boje sveta, praćene pesnikovim opaskama i trenutnim osećajima. Naravno, i takvih pesnika ima, ima ih mnogo, mnogo; oni, kao i slavuj, s pokislim perjem izvijaju ovakvu, sa suhim onakvu melodiju; i to izvijaju ovu bez sećanja na onu; njihov pesnički entuzijazam odnosi se uvek na pojedinačne predmete; pred svakom stvari napose – pred jednim uvelim listom, pred jednim insektom – oni se mogu osetiti entuzijazmom nadahnuti, ergriffen, samo pred celinom prirode ne. Naš pesnik ne spada u ovu pesničku većinu, kao što on uopšte ni u kakvu većinu ne spada. Njegov pesnički entuzijazam odnosi se ne samo na pojedine predmete prirodne, nego i na celu prirodu, na celu vasionu. On je osetio sve i promislio sve, no osećeno i premišljeno nije predavao zaboravu, no je vazda težio da sve svoje iskustvo dovede i postavi u jedan unutrašnji sklad, da sve podredi jednom zakonu. Njegov duh nije bio kao guma, na kojoj se lako gradi otisak no isto tako lako i iščezava, no kao vosak, u koji se sve lako urezuje, ali jednom urezano teško izglađava. Impresije života u njegovom duhu bile su tako duboke, da ih on nije mogao adekvatno da izrazi ljudskim jezikom. Otuda i vajkanje, da
„svi naši slabi izgovori,
i sva naša slaba čuvstvovanja,
spram onoga što bi šćeli kazat’,
nijemo su spletno narječije
i klapnjanje duše pogrebene“.
(L.M.)
Njegoš ima više da kaže nego što može da izrazi. On ima više misli i osećanja nego reči. No njega, izgleda, ne muči to, što on ne može da izrazi svoju misao ili svoje momentalno osećanje o jednom posebnom predmetu. On to može, i može kao malo ko. Svaku stranu života, svaki nijans bojane prirode on može divno da izrazi, divno kontraste da razgraniči i svaki za se da okarakteriše: i svetlost i mrak, i mladost i starost, i lepotu i rugobu, i radost i bol. No ono što mu stvara muku duhu, ono, što on ne može da izrazi kako bi želeo, to je odnos svih delova, svih pojedinosti, svih kontrasta, rečju: celina života u harmoniji.
Posmatrali mi ovaj svet estetički ili etički, on nam se ne predstavlja kao jedna harmonična celina, kao jedno čisto i celo ogledalo, no kao jedna gomila komađa, kao isprepucalo ogledalo, koje zbunjuje i zamara pogled, mada je uvek zadržalo svojstva ogledala. Koliko se god božansko nadahnuće oseća na licu prirode, toliko se isto oseća demonski duh na njenom naličju. Nad lepim licem njenim izgleda da se nosi duh Božji, nad njenim krvavim, ratnim naličjem duh haotični, demonski. Uticaj ova dva suprotna duha, divinog i demonskog, najizrazitije se ispoljava na čoveku. Kulminaciju i jednog i drugog na zemlji predstavlja čovek. Njegov život je i ad i raj, no avaj! više ad nego raj, više pod senkom Arimana, nego u svetlosti Ormuzda. I život ostalih zemaljskih stvorenja, gradualno od nižih ka višim, prestavlja čovekov ad i raj u različnoj razmeri. Život pak drugih svetova u vasioni izgleda srećniji i harmoničniji od života zemaljskog. Izgleda Njegošu da Zemlja jedina remeti harmoniju ostalih sjajnih kola u prostoru, ili, drukče rečeno, izgleda da je jedino na njoj harmonija poremećena. To jest: harmonija divina, koja vlada u celoj ostaloj vasioni, reprezentira se na zemlji ne čista no kao divino-demonska. Harmonija zemaljska nije u stvari disharmonija, no harmonija naročite vrste, različna od harmonije drugih svetova, kao što je različna harmonija kocke od harmonije kupe. Otkuda je to tako došlo? Za Njegoša je nesumnjivo, da je to tako; pitanje je samo, otkuda je to tako došlo? To pitanje mučilo je Njegoša iznad svega; u odgovoru na nj ležala je za našeg pesnika i mogućnost za razumevanje svih protivrečnosti u ovome svetu. Odgovoriti na to pitanje znači naći jedinu datu tačku, s koje se slika zemaljske drame tačno da videti i pravilno oceniti.
To je jedno antičko pitanje koje je otkad se pojavilo, imalo dva različna odgovora, isto tako savremena danas kao i u starini. Zemaljska disharmonija – tako se uvek nazivala harmonija našega sveta tj. harmonija tragična, divino-demonska – došla je ili voljom Božjom ili voljom čovečijom. To su ta dva odgovora, iz kojih sleduju sasvim različni zaključci. Njegoš, za koga je Bog svetlost, pristao je uz ovaj drugi odgovor, da je naime disharmonija zemaljskog života prouzrokovana čovečijom voljom. Čovek je svojevoljno učinio greh protiv božanskog reda stvari, ili, što je isto, protiv Boga. No ne ovakav maleni i slabomoćni čovek, kakav je on sad na zemlji, i ne u ovom zemaljskom životu, no besmrtni i moćni njegov predak, čovek-anđeo, u preegzistenciji, tj. u vremenu pre stvorenja zemlje. Za svoj prestup čovek je izgnan iz svog prvobitnog blaženog žilišta „za vrata čudestvah“ i bačen je u jednu „judol plačevnu“, gde u smrtnom telu i ograničenom duhu ima da izdrži nedugo, no, za to strašno sužanstvo, iz koga se ponovo vraća u svoju prvu, besmrtnu i slavnu egzistenciju.
O ovoj predigri zemaljske drame mogućno je govoriti samo jezikom velikog entuzijazma, koji je za obične, u ovom životu suviše odomaćene, ljude savršeno nepojmljiv. Potrebno je izići iz sebe, biti van sebe, pa moći videti ono što običan čovek ne vidi. Potreban je orfejsko-dionisijevski trans, pri kome se čovek s božanstvom sjedinjuje, ili apokaliptički san, u kome se otkrivaju nadzemaljske stvari, ili moć „govoriti jezike“, koju su imali učenici Hristovi, ili moć preneti se i „do trećeg neba“ kao apostol Pavle, i videti raj i čuti „neiskazane reči“ (II Kor. 12, 1-5), ili moć spustiti se u Ad, kao Homer i Dante. Ko može opisati pesnički entuzijazam, koji je mladog Petra P. Petrovića preneo u besmrtni svet i proputio njegovoj luči mikrokozma put kroz tajanstvene nebesne sfere kupane u svetlosti i blaženstvu, koje je Adam morao napustiti? Mi ćemo se radije poduhvatiti, da predstavimo čitaocu, šta je taj veliki entuzijazam našem pesniku otkrio, nego li da opisujemo izvor i suštinu toga entuzijazma, koji se u istoriji velikih ljudi vazda lakše mogao konstatovati no opisati i obrazložiti.
Njegoš je, rekosmo, usvojio veru u grehovni pad čoveka, koja je stara mal ne koliko i čovečanstvo. Tu svoju veru, koja mu je dala odgovor na pitanje o životnoj disharmoniji i pomogla da dođe do jedinstva pogleda na život, izrazio je Njegoš entuzijastičkim, „ognjenim“ jezikom u svojoj „Luči Mikrokozma“. Pokušajmo u sledećem da razberemo, kakva je bila ova vera u svojih najizrazitijih predstavnika, Bibliji i engleskom pesniku Miltonu, kakva li Njegoševa u sravnjenju s njima.
Na prvim stranama knjige „Postanja“ opisuju se u Bibliji i prve strane čovekove pre-istorije i istorije. Prve tri glave te knjige posvećene su pre-istoriji, s četvrtom se počinje istorija. Pre-istoriji pripada stvaranje čoveka, njegovo kratko blaženstvo i pad grehovni. Iz biblijske priče sleduje:
1. da je stvaranje čoveka sledovalo neposredno ostalom stvaranju sveta;
2. da je zemlja stvorena za blaženstvo čoveka i ostalih stvarnih bića na njoj;
3. da je pad čoveka iz blaženstva u neblaženstvo sledovao grehu, gaženju jedne zapovesti Božje od strane praroditelja ljudskog roda;
4. da je usled čovekovog greha zemlja postala obitalištem neblaženstva kako za čoveka tako i za sve stvoreno na njoj.
Milton, koji se u glavnome drži biblijskih misli, odstupa od ovih u prve dve tačke. Stvaranje čoveka sa njegovim vidljivim svetom došlo je, prema Miltonu, posle dugog blaženog, ničim neuskolebanog života jednog višeg sveta, koji je bio uzmućen i uskoleban revoltom Satane, jednog od heruvima, nrotiv Boga. Pobeđen Sinom Božjim, Satana biva sa svojom mnogobrojnom vojskom angela bačen u Ad. I tek po tome – da bi „naknadio gubitak“ u nebesnim žiteljima, da bi „broj obožavalaca popunio“ – stvori Bog ovaj svet, pod kojim se ima razumeti ne samo zemlja no ceo vidljivi svet, planetarni sunčani sistem sa zvezdama nekretnicama, i koji se prostire u haosu, daleko od prvobitnog, večnog sveta (pesma VII i IX Paradise lost).
Za Njegoša se ne može reći, da je u svima tačkama saglasan ni s knjigom „Postanja“ ni s Miltonom, premda se s njima oboma slaže u glavnoj tački, tj. u tome, da je čovek pao iz prvobitnog blaženog stanja u sadašnje neblaženo stanje i to zbog izvesnog pra-dela, pra-nedela svoga pra-roditelja. Svojim trima mislima u glavnom odstupa Njegoš od biblisko-miltonovskih pogleda, i to:
1. Čovek – Adam – nije stvoren posle no daleko pre stvaranja zemlje. On je živeo na nebu, kao besmrtan duh, kao anđeo, po činu mlađi od Mihaila, Gavrila i Satane, no ipak kao „vojvoda“ jednog „mnogobrojnog legiona“ anđela. Kada se jednom Satana osetio nedovoljan svojim arhangelskim, Bogu potčinjenim, položajem,
„on je bunu zažeć’ namislio
na ravnine neba opširnoga“,
kako bi Boga primorao na podelu vlasti nad svetovima u vasioni. Adam, lakoveran i nepostojan, zanet ovim „demokratskim“ planom Sataninim i lepim obećanjem, koje mu je ovaj dao, da će posle pobede dobiti prvu čast na nebu do Satane, pridruži se revoltu gordoga, otpalog arhangela. Vrlo nedelikatnu ulogu odigrao je praotac ljudskog roda u ovoj presvetskoj drami. Uz ime otpadnika i buntovnika, on je brzo zaslužio – ono što se bez osobito velikog truda da zaslužiti – i ime izdajnika, mada izdajnika Satane. Satana je bio uzdrmao svojim buntom celo nebo; nečuven boj bio se otvorio među dotle srećnim stanovnicima neba. I treći dan strašne borbe između legiona, Bogu vernih arhangela, s jedne i Sataninih, s druge strane, ovoga trećega dana kada se borba imala rešiti, Adam, pomoćnik Satanin, zaplašen jednim snom, odstupi sa svojim legionom,
„sa dubokim dušepokajanjem,
prezren od svojih drugova,
što imenom stidnoga izdajstva
čast pomrači svoga legiona.“
Satana potom biva pobeđen i survan sa svojima u mračni Tartar, gde mu je pobedonosnim Tvorcem dosuđeno, da se večito kaje za svoj smeli i neuspeli pokušaj.
I Adam biva osuđen. No ova njegova osuda stoji u tesnoj vezi sa stvaranjem ovoga sveta i njegovim naznačenjem, a ovo pak dolazi u drugu tačku razlike. Iz ove prve misli, dakle, jasna je preegzistencija Adamova (tj. egzistencija pre stvaranja zemlje), o kojoj nema ni pomena ni u bibliji ni kod Miltona.
2. Adam kao buntovnik nije mogao ostati dalje među anđelima, vernim podanicima Božjim, no, s druge strane, kao blagovremeni pokajnik nije mogao biti ni bačen sa satanskom vojskom u Ad. Jednu sredinu između ovoga dvoga mogao je samo Bog pogoditi. Ta sredina između Neba i Tartara, no ipak nešto pobliže Tartara no Neba, jeste Zemlja. Posle pobede nad Satanom, a pred osudom Adama ovako govori Bog na sjajnom skupu nebesnih besmrtnika:
Šar ću jedan, kaže, postaviti
nedaleko od mračnoga Ada
rad vremenog teškog zatočenja
Adamova i njegova lika“.
Ovaj „šar“, ovaj mali „grubi mir“, koji će se Zemlja zvati, biće sastavljen
od haosa i mračne prašine“,
i naseljen onim kotom, koji smo ranije opisali. Dalje predskazuje Bog užasnu sudbinu Adama i njegovih drugova na ovoj planeti ovim rečima koje duboko dušu potresaju:
„Za nakazu njihova nemira
nemirni se njihovi duhovi
u okove blatne tjelesine
jedan vijek osuđuju kratki;
neka oni črez judol plačevnu
lance teške s burama nemira
u stenjanju prenesu gorkome;
neka svoju nepostojnost grdnu
sa prokletstvom tamo oplakuju
u suzama i u ridaniju!
Sa plačem će na zemlju padati,
sa plačem će na zemlji živipš,
sa plačem se u vječnost vraćati,
mučitelj će jedan drugom biti,
svaki sebe po osob najveći“.
I onda smrt! I još: sve nadežde čovekove, koje bi mogle da mu teret ropstva učine lakšim, biće nemoćne, svenute istoga dana kad i rascvetane, jer će biti zatrovane sumnjom;
„Lakovjerni zemaljski sužnjevi
bič će strašni sumnje ispitati:
ona će ih svuda sprovodati,
ona će ih svuda pretjecaši
i poglede njine k budućnosti“.
Među bedama, koje su čoveka posle njegovog greha snašle, Milton ne pominje „bič sumnje“. On priča, kako arhangel Mihailo, izgoneći Adama iz raja, pokazuje ovome u vizijama budućnost njegovog potomstva. Najstrašniji prizori otkrivaju se pri tome skrušenome i uplašenome Adamu: bratoubistvo, mizerija bolnice, bezumne orgije, pustoši rata, potop i borba s prirodom – ništa nije ostalo nespomenuto osim sumnje (pesma XI). Izgleda da nesrećnog engleskog poetu – isto toliko nesrećnog koliko i genijalnog – sumnja nije toliko mučila koliko ostala zla sveta, kad ju nije među ovima pomenuo. Njegoš je pak u svom životu i suviše bio šiban strašnim bičem sumnje, da bi ovo zlo mogao nespomenuto ostaviti.
Obučeni u telo, Adamovi sinovi biće lišeni spomena neba i svoga nebesnog, rajskog blaženstva. Samo jedna iskra uma ostaviće im se, kako bi znali da zemlja nije njihova prvobitna kolevka, i samo jedna iskra, kako ne bi znali, gde je ta kolevka. No ova jedna mala iskra biće ipak dovoljno velika, da može isplesti bič sumnje za palog čoveka. Duša ljudska biće kolebana dvema protivpoložnostima; kao jedna tablica ona će biti ispisana s dve strane: s jedne strane biće ispisan zakon pravde, a s druge zakon nepravde, koji će služiti kao
„adski spomen sveze sa Satanom“
u borbi protiv Tvorca. I tako će ova strašna trodnevna borba između Boga i njegovog supostata, borba između pravde i nepravde, ostati na svagda
„sa svijem užasom
pečatana na dušu čovjeku“.
3. Preegzistencija duša ne pominje se ni u Bibliji ni kod Miltona, niti pak sleduje iz njihove postavke o padu jednog čoveka, praoca sviju ljudi, Adama. „Kroz jednog čoveka dođe na svet greh“ (Rim. 5, 12) i „kroz greh jednoga pomreše mnogi“ (V. 15). Adam je otac i duša i tela celog svog potomstva, kao što je Bog njegov otac; Adam je zgrešio i on mora radi zadovoljenja pravde za svoj greh i da ispašta, no isto tako mora da ispašta celo njegovo potomstvo, grešno u grehu svoga praoca.
Biblija svojim učenjem o nasleđu bliže stoji prirodnim naukama. Njegoš pak bliže Platonu. Razlika Njegoševe misli od misli biblijske jasna je. Naš pesnik izrazito i ponovljeno govori o tome, da nije sam Adam zgrešio no i ceo njegov „lik“, ceo njegov legion podvlasnih mu anđela, koji su mogli i ne uzeti učešća u Adamovoj zajednici sa Satanom (kao što je, prema Miltonu, od Satane odustao Abdiel), jer su bili slobodni i Adamu podvlasni jedino u službi Bogu, a ne i u protivnoj toj. No svi su dobrovoljno pali sa Adamom u greh, i stoga su svi i osuđeni na zemaljsko zatočenje, zajedno sa svojim vođom. U svojoj viziji pesnik je video, kako posle Bogom izrečene osude
„Adam pređe nebesnu granicu
sa svojijem žalostnijem likom;
(staviše ih pred vrata vječnosti“).
 
Dakle, ne sam Adam, no sa celom svojom vojskom! Međutim, malo posle iza toga govori se samo o Adamu „u plot obučenom“ sa njegovom saputnicom. Šta je sa ostalima? Gde je ostao „legion“ Adamov? Oni, koji veruju u seobu duša, rekli bi: ostali Adamovi drugovi u grehu ovaplotili su se u životinje i bilje; svi pali duhovi, dakle, jednovremeno su sišli na zemlju i jednovremeno počeli živeti u materiji, i ako ne u istom obliku materijalnog života. Njegoš izvesno nije bio pristalica ovog verovanja, jer on se uopšte ne pokazuje – kao što ćemo docnije videti – nikakav osobiti pristalica grehovnog katarzisa, očišćenja. On veruje, da pali duhovi postepeno dolaze, postepeno „padaju“ u ovaj život, u vidu potomstva svoga vođe Adama, i izdržavaju kaznu. No da li kaznu za Adamov greh? Ne, no za svoj sopstveni. Svaki je od smrtnih zgrešio lično, uzevši učešća u grehu Adamovu, odnosno u grehu Sataninu, i zato svaki dolazi u život da trpi, kao što je i Adam trpeo, dok je živeo na zemlji. Kad je Adam zgrešio, celo njegovo potomstvo bilo je prisutno tome grehu, no ne nesvesno i ne u njemu, još nerođeno, no svesno i s njim, uzevši sopstvenog I samostalnog učešća u istom grehu. Svi smo mi, dakle, postojali kao nematerijalni duhovi na nebu pre stvorenja ovoga sveta. Teški zaborav pritisnuo je našu dušu, te se, kao teškim snom uspavani, ne sećamo svoga prvog života.
To su, dakle, te tri misli kojima se Njegoš razlikuje od Biblije i Miltona. Čovek je pre egzistirao, ili tačnije: sve su ljudske duše pre-egzistirale, i ovaj svet je stvoren da bude čoveku mestom izdržanja osude. Iz toga sleduje, da čovek na zemlji nikad ni dana nije bio blažen; zemlja nikad nije bila gradina naslade – Edem, no od početka osuđeničko ostrvo – Sahalin. Iz ovih razlika sleduju i još neke druge kao: u pogledu prvorodnog greha, ocene tela i materije uopšte i svršetka zemaljske istorije.
Prvorodni greh, zbog koga je Adam pao iz blaženog života u život, u kome su „trnje i boca“ nagrada znojnom trudu, sastojao se, prema Bibliji i Miltonu, u tome što je čovek u Edemskom vrtu okusio od zabranjenog ploda drveta „poznanja dobra i zla“; onoga momenta, kada je čovek počeo da razlikuje dobro od zla, on je postao kao jedan od bogova, kome je samo još nedostajalo besmrće (Post. 3,22), no, u isto vreme najnesrećniji od sviju bogova, proklet i osuđen da ore zemlju, koja je i sama zbog njega postala prokleta. Greh Njegoševog Adama, kao što je pomenuto, sastojao se u njegovom zajedničenju sa Sotonom, u revoltu protiv večne pravde. I Njegoš se, istina, dotiče edemske istorije, pri kraju „L.M.“, jednom strofom mimogred i ne sasvim spretno, hoteći, a ne mogući toj istoriji nikakav značaj dati, pošto je prethodno preneo bio težište Adamova pada na drugu stranu i drugu situaciju. Dalje, čovek grehom nije postao bliži božanskom poznanju dobra i zla, no, naprotiv. dalji od toga poznanja budući zatvoren u telo, pomračen i zbunjen. Po Njegošu izgleda da je čovek baš pre grehopadanja bolje znao razlikovati dobro od zla. I besmrće čoveku nije nedostajalo. On je stvoren kao besmrtan duh. Njegovo besmrće nije uništeno njegovim ovaploćenjem i životom na zemlji: život zemaljski je samo jedna faza njegovog besmrtnog života. Ono što je smrtno na čoveku, to je telo, a ne duh.
Razlika je u oceni tela čovečijeg. Pisac knjige „Postanja“ ne potcenjuje i ne prezire ljudsko telo. Kako bi ga on potcenjivao i prezirao, kad je prema njemu telo čovečije starije od duha i kad čovek nikad bez tela nije postojao? Bog je stvorio telo, ne da bi kaznio onoga ko bude u njemu živeo, no naprotiv, da ga učini srećnim i blaženim. Divni telesni oblik nadahnuo je Tvorac svojim duhom, i telo je postalo „Hramom Božjim“. Tako Biblija, tako i Milton. Ovim rečima opisuje Milton ljudske praroditelje:
„Njih dvoje, prava i uzvišena tela,
božanski izvišeni, u urođenoj im veličini,
oni izgledahu plemići u golom veličanstvu;
iz očiju im blistaše slika njihovog Tvorca,
Adam, najlepši među ljudskim sinovima,
Eva, najdraža među svima ženama“
(IV pesma „Izgublj. Raja“).
Da su ljudi posle greha postali pigmejskog i ružnog i ništavnog tela, o tome Milton ne govori. Arhangel Mihailo pokazuje Adamu samo kako će njegovo potomstvo biti izloženo bolesti i smrti.
No tajnovidcu cetinjskom, u čijoj su se viziji prikazale sjajne, blješteće figure nebesnih stanovnika, telo ljudsko izgleda beskrajno mizerno; ono je „blatna telesina; lice čoveka nije slično i podobno licu Božjem, no tek angelskom:
„Lice smrtno na zemlji čovjeka
prilično će biti angelskome“,
svakako slično licu onoga anđela, kojim je svaki čovek pre zemaljskog života bio. Telo je „mračna vladalica“, pod kojom robuje božanska iskra uma ljudskog; ono je „blatno“ i otuda „neprozračno“,
„neprozračna smrtnosti zavjesa“,
koja čovečijem pogledu skriva nebo; ono je okov duše, „tegotni okov fizičeski“, pod čijim bremenom duša stenje. Ono što je naše, ono, što smo mi u stvari, to je duša; telo je nama nešto strano, tuđe, nešto što je stvoreno samo radi našega mučenja, a pri tom nešto ništavno, prolazno, raspadljivo,
„ručak gada puzećega“
Čovek vidi, da „zemlja nije za njega“ (G.V.), vidi, da je u zatočenju, duh ga potseća malo na njegovo slavno poreklo, na njegovu prošlu slavu, na izgubljeni raj; za to bi čovek da „poleti kao munja“ k nebu, kao svojoj prvoj postojbini,
,,al’ ga smrtni lanac zausteže
dokle ročno odstoji sužanstvo“.
Telo mu ne da da leti, ovaj njegov slabi, prolazni raspadljivi, slabiji od njega dželat!
No i sva materija je kao i ljudsko telo „blatna“, „gnila“, daleko od prave svetlosti i istinskog carstva duha, jer,
„duhovni je život na nebesi,
materija u carstvu gnilosti“.
Sve lepote materije nisu vredne pogleda ni pomena, sve su one samo „prelasti smrtne“, koje jedva
„teke licem na glibine vire“.
A pošto je zemlja po preimućstvu carstvo materije, to je ona po preimućstvu gnilost i zlo i bezumni metež.
đe vjenčana glupost sa tiranstvom đe zlo gnusno svagda toržestvuje“.
No, treba biti pažljiv i ne dati se zavesti ovim Njegoševim manihejskim pogledima, treba imati na umu, da te stihove piše isti čovek, koji je napisao i divne i oduševljene pohvale lepoti prirodnog, materijalnog sveta. Ovaj nastup manihejskog preziranja materije obuzima pesnika, kada on posmatra zemlju sa jedne više, kozmičke tačke gledišta. On posmatra našu planetu iz dalekih visina, iz nebesnih, elisejskih polja, iz sveta heruvima i serafima, iz koga je njegova mašta svako zlo, svaki nered, bol, smrtnost, glupost, proterala i svakim ga dobrom ukrasila. S gledišta ovog idealnog sveta naš zemaljski svet čini se pesniku bedan i zao, naravno: za nas bedan i zao, a ne sam po sebi.
To je samo jedna tačka gledišta našega pesnika, nebesna, kozmička, tačka gledišta „Luče Mikrokozma“. No, on ima još jednu, s koje mu se telo ljudsko ne čini ni najmanje blatna, gnila telesina i s koje mu materija uopšte nije nosilac samo zla, gluposti i bezumnog meteža. Ovo je tačka gledišta „Gorskog Vijenca“. Je li ona prva u danu, u kozmičkom, večno svetlom danu, na zenitu, to je ova druga u noći, u polutamnoj, polarnoj noći zemaljskoj. Mi smo već u početku videli, kako Njegoš misli o materiji s ove poslednje tačke gledišta. Da navedemo ovde još koji primer, kako on s ove tačke misli specijalno o ljudskom telu, koje mu se s one prve tačke tako neiskazano bedno i ništavno čini.
Od svojih svetlih časova, provedenih u inostranstvu, Njegoš je ovekovečio naročito časove provedene u Trstu, u gostima kod grofa Štadiona i u domu Gopčevića. U opisu prvog gostovanja ovako peva naš cetinjski „manihejac“:
„skupa smo se mi svi veselili,
gledajući gracioznu Floru,
sjajnu zvjezdu trestanskog teatra,
koja odmah zefirnim poletom
i pogledom svojim očaranim
paka’ u raj može pretvoriti,
ka’ danica iza mračne noći
što zasmije svode Uranove“.
(„Tri dana u Trijestu“)
Tako je pevao Rade u svojoj trideset prvoj godini, u isto vreme, kada je pisao – možete li verovati? – i „Luču Mikrokozma“! A ovako je on pevao posle šest godina, na deset meseci pred svoju smrt:
„Luiza je to mlađahna,
naša kitna domaćica,
u pravilnom koje licu
izlilo je štedro nebo
sve miline, sve gracije:
Avrorina to je šćerka
i cvijetna saputnica!
(„Pirovanje“ kod g. S. Gopčevića)
Ovamo spadaju još i mnogobrojni slični opisi iz „G.V.“, kao opis snahe Milonjića, opis ranopoginulog mladog vojvode Batrića, čudesni sladostrasni opis Stambola (Mustaj kadija) i dr.
Svi ovi opisi, nasuprot onim prethodnim iskazima o telu i materiji, svedoče dovoljno da Njegoš nije bio ni veran manihejac niti pak tivaidac. On je, istina, znao za jedan bolji, sjajniji i harmoničniji svet od našega; on se maštom svojom peo u nj, uživao u njemu, putovao kroza nj, i svoj nam putopis ostavio; on je video „nebesni Jerusalim“, našu ljudsku prakolevku; on je hadžijao po najsvetijim mestima, gde je Istok ne samo jednoga sunca no sviju vasionskih sunaca, i gde nema Golgote i Pilata. Pa kao što se jedna palata, iz visine posmatrana, čini kao jedna bezforma gomila kamenja, a iz blizine, sa zemlje, naprotiv, ushićava i pleni svojim gordim dimenzijama i svojom simetrijom, tako i ova naša zemaljska palata gubi svoju gordost i simetriju i pretvara se u jedno darmarno, „gnilo carstvo materije“, gubeći i svoju dobrotu i lepotu, kad se posmatra iz sjajnih, zlatookih visina, iz boljih i srećnijih svetova. Njegoš je znao za sve svetove, on ih je u svome entuzijazmu gledao, no on nije mogao, slično manihejcima i platonistima i tivaidskim pustinjacima, svojim duhom biti stalno prikovan za idealno, nebesno carstvo, i nikad se ne vratiti sa svoga hadžiluka k sebi, k svojima, i nikad ne otvoriti svoju dušu i srce i pred lepotama – i ako inferiornim nebesnim – svoje zemaljske domovine, ove fizičke tamnice, koja, i ako je tamnica, ipak je i kao takva delo jednog najvišeg majstora, jednog umetnika bez sravnjenja, koji je nedostižan u ukusu i razumevanju umetničkih dela svake vrste, kako onih koja poražavaju svojom raskoši u radosti i ticijanskoj punoći zadovoljstva tako i onih koja poražavaju svojim mihelandželskim demonizmom.
Za Njegoša je materija zlo, no ne sama po sebi već u odnosu prema čoveku. Iz materije je sagrađena telesna tamnica za ispaštanje ljudi, a ova telesna tamnica stešnjava i pomračava duh, ili po rečima mudrog igumana:
„zadrža je i krije u sebi
kako plamen podzemna peštera“
(G. V.)
Zato je, eto, materija zlo, a ne sama po sebi.
U suštini ova materijalna građevina, ovo naše zemaljsko biće i dobro je, jer odgovara pravdi i večnom zakonu, koji svaki prestup kažnjava, i lepo je, jer je sagrađeno Bogom. Svet je ovaj savršen, premda savršena tamnica, u kojoj je toliko zla, da čovek ima od čega da trpi celoga veka, i toliko dobra, da čovek pored svih zala može u njoj da živi. Svet je ovaj savršena tragedija; svojim savršenstvom jednači se on sa ostalim svetovima, a svojom tragičnošću razlikuje se od njih; on je tragedija, skoro jedina tragedija u repertoaru vasionskom (izuzev Ad); drugi svetovi su vesele pozorišne igre, samo je naš svet tragedija. Ovoj tragediji ne može se ništa ni dodati ni oduzeti – ona je kao takva savršena. Naravno, nama ljudima, koji smo žrtve ove tragedije, teško se ona može učiniti dobra i lepa – pogotovu nikad bolja i lepša od tragedija, koje mi pišemo. Zatvorenom lavu i zlatni kavez ne čini se ni tako dobar ni tako lep kao jedna buđava pećina u ritu. Kako mi ljudi možemo reći, da je naš kavez dobar i lep ma on zlatan bio? To mogu oni, koji ga posmatraju s polja i ne učestvuju u našem trpljenju. Da su u pariskoj Bastilji zatvoreni tigrovi i lavovi ili da su držani krompiri Luja XVI, Bastilja bi i danas postojala i bila bi vazda i dobra i lepa. No ona je bila i zla i ružna zato, što su ljudi u nju zatvarani. Naš zemaljski život nesravnjivo je savršenija tamnica od Bastilje. Ona je tako udešena da mi u njoj u najvećoj meri trpimo i ipak nikad se ne radujemo da osudi rok ističe i da se oslobodimo; najređe nam pak pada na um da iz ove tamnice pobegnemo i spasemo se trpljenja, iako su nam sve kapije za bekstvo otvorene. Naročita razmera dobra i zla u ovom svetu čine ga tako savršenom tamnicom.
Mi ne znamo ovu razmeru dobra i zla u životu – mi smo obično ili pesimisti ili optimisti, te za nas i ne postoji nikakva razmera, jer ne postoje dve količine – mi ne znamo koliko procenata dobra s koliko procenata zla treba da se ujedini, da bi ovaj život dali, kao što znamo na pr. koliko molekula hidrogena s koliko oksigena daju vodu. Mi samo možemo znati – kad se srećnim slučajem uzdignemo do trezvene misli – da zlo i dobro sačinjavaju ovaj zemaljski život, i da se on ne da zamisliti bez jednog od tih svojih elemenata, kao što se ne da zamisliti voda sa jednim od svojih elemenata. Mi možemo znati, da
„čašu meda još niko ne popi,
što je čašom žuči ne zagrči“,
no u isto vreme, a da
čaša žuči ište čašu meda“,
jer samo smešane te dve čaše, žuči i meda, čine čašu našeg životnog pića –
smiješane najlakše se piju“,
Jedna protivnost uslovljava drugu, jedna izaziva drugu – i drukčije ne može da bude. Ovako Njegoš:
„našu sferu da noć ne polazi
bi l’ ovako lice neba sjalo?
bez ostrijeh zubah ledne zime
bi l’ toplote blagost poznavali?
bez budalah tupoga pogleda?
bi l’ umovi mogli blistat svjetli?
(L. M.)
Zlo, dakle, u ovome svetu je neophodno, kao što je za svaku tragediju zlo neophodno. No naši ljudski pojmovi o dobru i zlu razgraničeniji su nego što su to dobro i zlo u stvari. Dobro i zlo su u stvari veoma bliski susedi, tako bliski, da je često teško za njih reći da su susedi a ne jedna familija, kao što je teško reći za hidrogen i oksigen da su susedi u jednoj kaplji vode, a ne jedno i isto. Dobro i zlo tako su bliski, da često jedno u drugo prelaze: često dobro postaje zlo, a zlo dobro, i još češće oni jedno drugom služe. Na primer: oči su veliko dobro čoveka; naročito je Njegoš ovekovečio važnost i lepotu očiju mnogim svojim stihovima; evo jednog od najjačih:
„svi mirovi bez očih su mračni“.
A ko nema očiju, nema ni svetlosti, a bez ove ni lepote. No pored toga oči mogu ipak da budu zlo:
pogled smeta misli i jeziku
a slijepcu oči ne smetaju“.
(G. V.)
Zlo pomaže razviću mnogih sila, koje bi samo kao potence ostale, nerazvijene i neupotrebljene. Pesnik govori:
„nove nužde rađu nove sile.
Djeistvija naprežu duhove,
stjesnenija slamaju gromove.
Udar nađe iskru u kamenu;
bez njega bi u kam očajala“.
(ib.)
I tako, i ako izgleda da je zlo vladatelj ovoga sveta, ipak je ono često samo sluga dobra. I ako izgleda da zlo „svagda toržestvuje“, da je um pobeđen bezumljem, da su red i harmonija sveta poremećeni ludim vašarskim metežom, da nad svim slepi slučaj gospodari, da je život ljudski na zemlji „najviša ludost“, ipak – ipak, sve što se događa nije bez smisla, nije kapris slučaja, nego:
„cijeli ovi besporeci
po poretku nekome sljeduju;
nad svom ovom grdnom mješavinom
opet umna sila toržestvuje“.
(ib.)
Ne toržestvuje, dakle, ipak zlo u svetu – ma koliko izgledalo – no umna sila. Ova umna sila ne pojavljuje se samo delimično, no u svemu. Ona je moćna i nepobediva; zlo je nemoćno prema njoj. Ona propisuje poredak događajima i stvarima i bdi najrevnosnije nad tačnim izvršenjem toga propisanog poretka, sveteći se grozno svakom pokušaju narušenja istog.
Priroda je karnivorska, to je istina, i to je demonsko u njoj; no njeno karnivorstvo vrši se po izvesnom planu, i taj plan pokazuje prisustvo divinog elementa, divinog duha u prirodi. Otuda se priroda ljudima vazda prikazivala kao dvojstvo; dualizam je stariji od monizma. Taj dualizam je jedan i isti, ma ga i mi različno imenovali: bilo kao ljubav i mržnju, po Empedoklu, bilo kao svetlost i mrak, po Zoroastru, ili kao atrakciju i repulsiju, po Njutnu, ili kao duh i materiju, po mnogima, ili kao divino-demonizam, po Njegošu. No Njegoš je isto toliko monist koliko i dualist. Svet je ovaj dvojstvo materije i duha u metafizičkom smislu, dvojstvo demonskog i božanskog u etičkom, svetlog i tamnog u estetičkom pogledu; svet je dvojstvo u svakom pogledu: celina sveta sastavljena je iz dva komada, i svaki komad i komad od komada sastavljen je opet iz dva. No s druge strane svet je ovaj jedno, monos, i po svom poreklu (svemu je uzrok volja Božja), i po apsolutnoj potčinjenosti demonskog božanskom elementu (zlo je u službi Božjih ciljeva, materija je sredstvo, kojim se Bog poslužio za stvaranje zemaljske tragedije), i po svome kraju, kojim će se svaki dualizam sasvim utrti.
No, kakav će biti kraj našega sveta?
Naš svet, ova naša zemaljska tamnica, misli Njegoš, završiće mnogo tragičnije od sve dece svoje. Jer od dece njene ostaće nešto, tj. ostaće mnogo: duh će se vratiti u večni život, dok će se zemlja sagoreti ognjem. To će biti jedan koliko užasan toliko i radostan trenutak. Naša majka planeta, na kojoj smo se rodili, na kojoj smo toliko trpeli i umrli, biće predana ognju pred našim očima; presićena bogomrskih dela, oskvrnjena krvlju, zatrovana gorkim suzama, ukleta svojom rođenom decom i optužena za sva zla, ona na poslednjem sudu neće imati ni jednoga zastupnika, sav njen porod prezreće je kao vavilonsku grešnicu, i – neće je onako dugo mučiti, kao ona što je svoj porod mučila –
„nju će oganj božestvene pravde
u dan sudnji u jedno trenuće
sažeć’ svojim sveštenijem plamom“.
(L. M.)
Da će svet biti konsumiran ognjem, to je jedno staro verovanje. Stojici su uzeli to verovanje u svoj sistem i držali ga u osobitoj časti. U novije vreme i prirodnjaci tvrde, da nije isključena mogućnost jednog svetskog požara, kojim bi se svet razložio u praelemente, ili praelement – etar – (Gustave Le Bon). I Njegoš ne misli, naravno, da iza tog požara neće ništa ostati od materijalnog sveta; ostaće nesumnjivo ona „prašina i crni haos“, iz koga je svet i sagrađen (stešnjenjima) i koji mogu i etar biti.
Prema Bibliji stvoriće se posle uništenja sadašnjeg sveta novo nebo i nova zemlja, koji su se apokaliptičaru u viziji pokazali (Apok. 21, 1). Milton misli, da će božanski Spasitelj „pokvareni svet uništiti i po tom iz ognjene buktinje jedno prekaljeno novo nebo i zemlju stvoriti“ (XII pesma „Izgub. Raja“). Kod Njegoša pak nema ni pomena o kakvom ponovnom stvaranju zemlje. On je sam sebi dosledan, kao što su Biblija i Milton sebi dosledni. Jer našto neka nova zemlja, ako je i ova sadašnja stvorena kao privremena tamnica za čoveka, i ako se čovek po izdržanoj osudi vraća u svoje prvobitno, nebesno žilište? Po Bibliji i Miltonu, naprotiv, zemlja je bila to prvobitno, blaženo žilište čoveka, i ona to treba opet da bude: na zemlji je bio Raj i na zemlji će on opet biti, no samo na jednoj obnovljenoj zemlji, a ne na ovoj.
Po eshatologiji Njegoševoj, ljudske će se duše vratiti, po izdržanom sužanjstvu u „judoli plačevnoj“ i zadovoljenju večne pravde, u svoje prvo blaženstvo, u kome su i pre egzistirale u obliku srećnih i besmrtnih anđela. Smrt nije ništa drugo do janua vitae; kroz smrt čovek prelazi u večni život, i to odmah, pre poslednjeg suda nad zemljom. Ono, što je besmrtno u čoveku, to je kao jedna varnica iz božanskog ognjišta, na koje se ona, oslobođena od tela, opet vraća; ili, to je kao malo vode u malenom čamcu, koji se nad okeanom nosi: prevrne li se čamac, ono malo vode izlije se u prostrani okean. –
„Ti s’ okean beskonačni,
a ja plovac bez vesalah,
u smrtnome čamcu malom
na sredinu okeana.
Dok s’ prevrati čamai isti
i okean mene proždre! ‘
(C. P. „Crnogorac Bogu“)
Premda prema ovome može izgledati, da sve duše. bez razlike, po smrti odmah idu u večno blaženstvo, ipak to nije Njegoševa misao. Njegoševa je misao, da se sve duše vraćaju odmah u večnost, no ne sve odmah u blaženu večnost. Ima jedna pogodba za ovu poslednju. Zemlja je, naime, za ljude ne samo mesto izdržavanja osude no i mesto kušanja; svaki čovek ima u ovom životu da stane ili uz Boga ili uz Satanu, da se pokaže ili posledovalac zakona Božjeg ili da ostane privrženik Satane, kome se pridružio pre dolaska u ovaj život. Zato po smrti ljudima neće biti jednako, nego će jedni – posledovatelji zakona Božjeg – otići odmah u blaženstvo, dok će drugi – „privrženici cara zločestoga“ – u Ad, u „mrake vječnog ridanija“.
Pa ipak će ljudima po smrti biti svima jednako, ako ne odmah, a ono posle izvesnog vremena; jer ova večna osuda privrženika Sataninih vrlo je relativna za Njegoša. Njegovo „vječno“ ovde ne znači više nego dugo. Posle, dakle, dugog „ridanija“ grešnika u carstvu mraka doći će vreme, kad će „svi kraji zaplamteti svetlošću“, kad će svi
„miri i prostori strašni
slatkoglasnom grmjet’ armonijom
vječne sreće i vječne ljubavi“.
(L. M.)
Tada će svakako i Satana sa svojim „milionima“ pristalica biti oslobođen mračnoga Ada i povratiti se u svoje heruvimsko dostojanstvo. Tada – najdalje tada i duše grešnih ljudi skočiće slično varnicama iz Ada u svoje prvobitno ognjište, kao što će to i duše pravednih odmah po smrti i bez prolaska kroz Ad. I tako sve će se ljudske duše na kraju krajeva naći ipak zajedno tamo, gde su i pre pada zajedno boravile. I time je izglađena prividna kontradikcija između Njegoševe misli o neminovnom i neodložnom povraćaju ljudskih duša posle telesne smrti u besmrtnost i misli o još jednoj osudi duša privrženih zlu. Sve će se duše vratiti u blaženstvo, u izgubljeni raj, samo jedne će pre a druge posle. Ovaj razmak vremena od povraćaja jednih do povraćaja drugih u blaženstvo mi nazivamo našim jezikom večnost. No to što nama izgleda cela večnost – kao što nama svako vreme trpljenja izgleda cela večnost – za kosmičku igru to je samo jedna kratka, trenutna scena.
Tako najzad, samo verom u grehovni pad čoveka i izgubljeni raj postaje Njegošu ovaj svet kontradikcija jasan.
Čovek je živeo negde srećno u raju, izgubio je raj i sad živi nesrećno u udaljenosti od njega, no zadobiće raj ponovo i živeće ponovo srećno u njemu. To je kružni tok čovekove životne drame. Verom u izgubljeni raj postaje pesniku nesumnjivo, da je zemlja stvorena ne radi sreće no radi nesreće ljudske, radi kazne čoveka. Verom u izgubljeni raj potkrepljuje naš pesnik svoju veru u besmrće čovekove duše. Na zemlji se odigrava samo jedan deo čovekove besmrtne drame, i to njen tragični deo, za koji su nužne i zmije i hijene, i bolest i sumnja, i žuč i otrov, i glupost i noć i dubrovačka i sicilijanska katastrofa, i Vezuv i Sahara, no isto tako i zdravlje i slast, i um i svetlost; no izvan svega toga nužan je izvestan red, po kome se sve te raznolike količine i raznolike vrednosti u akordu drže. Život ovaj bogat je u svakom zlu – jer kako bi on inače predstavljao tragediju, koja mu je predodređena? No nad svima zlima gospodari umna sila, red i harmonija – jer kako bi se inače za ovaj život moglo reći, da je delo Božje?
U ovome svetu vlada harmonija no „smrtna, tužna harmonija“, harmonija divino-demonska; u drugim svetovima pak, koji su u raju – a svi su svetovi u raju, ili raj je u svim svetovima izuzev Zemlje, carstva ljudi, i Ada, carstva Satane – vlada čista divina „slatkoglasna harmonija vječne sreće i vječne ljubavi“. U ovoj će harmoniji uživati i u svojoj prvobitnoj anđelskoj slavi blistati i čovek posle svoga zemaljskoga roka. Izgubljeni Raj zvaće se tada ponovo Zadobiveni Raj.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *