NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » RELIGIJA NJEGOŠEVA

RELIGIJA NJEGOŠEVA

 

RELIGIJA NJEGOŠEVA
 
ČOVEK U PRIRODI
 
L’homme n’est qu’un roseau le plus faible de la nature;
mais c’est un roseau pensant.
Pascal.

 
I meni je jednom stavljeno naivno kandidsko-volterovsko pitanje: ako je ovaj svet po milosti i dobroti Božjoj stvoren, na što zmije y njemu?
Ipak ovim pitanjem ne izražava ce toliko naivnost, koliko neizmerna pretencioznost ljudi. Iza ovog pitanja skriva ce, kao što je jasno, tvrdo usvojena i već kao aksioma popularisana pretpostavka, da je ceo ovaj svet radi čoveka stvoren i da prema tome, sve, od čega čovek trpi, kvari harmoniju sveta.
– Kad bi zmije, kojima ljudi tako često gnječe glave mogle govoriti – odgovorih ja – one bi ce izvesno slično zapitale: ako je ovaj svet po milosti i dobroti Božjoj stvoren, našto ljudi y njemu?
Moj odgovor je naravno nedovoljan; on se ne odnosi direktno na pitanje nego na pretpostavku, na kojoj je ovo i poniklo. No tako je bilo neophodno. Neophodno je bilo da ce ja s mojim pitačem pre svega objasnim o mogućnosti i vrednosti njegove pretpostavke.
Koliko vredi ta pretpostavka? Koliko i pretpostavka onoga pevca (iz Rostanova dela „Chantecler“ – a), da je njegovo jutarnje „kukuriku“ uzrok ishodu sunca.
Grdno ce pak iznenadio i desperirao riter-pevac, kad je jednog dana, dockan probuđen, video sunce visoko nad horizontom. I moj bi ce pitač svakako tako isto grdno iznenadio, kad bi ce setio pričanja Biblije, kako je svet pet dugih dana i pet dugih noći i bez čoveka postojao, i kako je Bog ipak video “ da je dobro“.
Šta je čovek, da bi ceo svet radi njega postojao?
„Do atoma ništa y prostoru,
a minuta samo y vječnosti,
prolazeća -drugo ništa – sjenka,
koje prije nigđe bilo nije“.
(C.P. „Himna Hoću“.) Jedan atom, dakle, y jednom minutu! Kad bi ceo svet bio radi čoveka, kad bi sva stvorenja samo njemu služila, tad bi čovek, ovaj vasionski atom, čija egzistencija traje jedan minut, mogao biti učinjen srećnim. Međutim, čovek nije ni onoliko srećan, koliko ta stvorenja koja mu služe. Zamislite, koliko je ljudske zavisti od Adama do danas pratilo tice nebesne i ribe morske! Ili zamislite Bajrona na lombardijskom magarcu i recite KO je srećniji: genijalni lord ili njegov magarac!
Nesreća čovekova dolazi pre svega od njegove fizičke nemoći, koja mu ne da, da na bojnoj areni života vazda ostane nad svima protivnostima pobedilac. Sad on pobeđuje, sad biva pobeđen, diže ce i biva zgažen, stotine puta ce diže i stotine puta biva oboren i zgažen, čas on bojažljivo trijumfuje nad „nuždama i nedovoljstvima“, čas ove njega nebojažljivo pritiskuju; čas sebe broji y besmrtne bogove i brodi nebesima y etru i svetlosti, čas oboren y prašinu proklinje ćutljiva nebesa. Zalud telom strojan i lep – anđeli nebeski bivali su opijeni lepotom Adamova roda – kad je slab, veoma slab. Jedan nevidljivi mikrob, jedan atom, ili une vapeur, une goutte d’eau, y stanju je srušiti čudni i divni mehanizam ljudskog tela. Bez oštrih zuba, bez šiljatih rogova i bez krila, čovek mora da ce bori i s rogatim i sa zubatim i s krilatim. Da bi ružu mogao mirisati, mora je prvo razoružati njene trnovite straže; da bi klas upotrebio, mora ce najpre s njegovim osjem razračunati; da bi orah morao jesti, mora najpre ljusku slomiti. Rečju: da bi živeo, mora nadjačati, mora pobediti sve protivne sile y ovome svetu, koji samo „onome daje, ko ima“. I tako svaki dan, svaki dan. Sa suncem izlazi čovek y borbu, često radostan i siguran y pobedu kao sunce, s mrakom ce vraća, često s pomračenom radošću i izgubljenom pobedom. Ili ga je oružje izdalo, ili su mu prijatelji neverni bili, ili mu je noga pokliznula, ili oko zaigralo, ili duh klonuo – tek on je preživeo jedan neželjeni dan. Da, ili ce oprašta večerom sa suncem noseći pobedu y rukama i radost y srcu, no – radost šibanu strahom, da mu s mukom stečena pobeda iz ruku ne isklizne ili ce već sutra y poraz ne okrene. A sunce će ravnodušno slušati i uzdisajnu i mrku istoriju njegovog poraza i veselo slavljenje pobede, isto onako kao i pevčevo kukurikanje. I to je ono što zastiđuje i ogorčava, što stvara bol i osigurava preimućstvo nesreće nad srećom u ovom svetu. I tako svaki dan, svaki dan;
„dan za danom vjenčaje se tokom,
svaki našom po naosob mukom;
nema dana koji mi želimo
nit’ blaženstva, za kojim čeznemo“.
(L.M.)
Neblaženstvo je zvezda, pod kojom se rađa zemaljski narod, ceo: od paprati do čoveka, od prapra-paprati do Lamarka. Besmislena smeša ovoga naroda isključuje već svako blaženstvo. Naša je planeta jedna „burna brežina“ u svetskom okeanu, na koju je čovek bačen
„tajnom rukom smijeloga slučaja“.
(ib.)
Na ovoj „burnoj brežini“, čovek se našao iznenadno u čudnom društvu, u čudnom „jatu prokletoga kota“, zašiljenih rogova, naoštrenih zuba i zdravog apetita. Jedan sajam bez reda i smisla, gde svak telali svojim jezikom, pričajući susedu nerazumljivu priču o sebi, isprekidanu kricima užasa i radosti, jadnu i žalosnu priču, kojoj se ne zna ni početak ni kraj, koja je sva prolokana zaboravom! Kao da su se o ovu „brežinu“ razbili bezbrojni brodovi, brodeći s raznih strana sveta, i spaseni se brodolomci na njoj našli jedan drugome nepoznati, jedan drugome nerazumljivi, jedan prema drugom nepoverljivi! I kao da volšebnica Kirka drži svoju čudotvornu palicu nad ovim burnim ostrvom i nad celom šarenom mešavinom njegovih stanovnika, ne dajući im tako da se osveste, da dođu k sebi!
I čovek je brzo osposobljen da uzme aktivnog učešća na ovome „nesmislenom sajmu“, i pored nedostatka i rogova, i zuba, i krila. Dato mu je nešto drugo, što uostalom nije njegova isključiva osobina;
„hitrost mu je i lukavstvo dato,
samo teke da je član dostojni
na zemaljski sajam nesmisleni“.
(ib.)
To mu je dato da se ima čim braniti. A ovo što sleduje, dato mu je da sam sebe ima čim mučiti:
„Volje mu je osnov položena
Na krilima nepostojanosti;
„Želja mu je strastih užasnijeh
Pobuditelj, rukovođa slijepi;
Zloća, zavist, adsko nasljedije:
Ovo čojka niže skota stavlja –
Um ga opet s besmrtnima ravni!“
(ib.)
„Niže skota“ – isuviše oštro rečeno! Dosta bi bilo reći da ga evo to sa skotom jednači, tj. čini ga dostojnim sinom prirode, bez pretenzija na Olimp, na besmrtno poreklo.
Nemoć volje ili moralna nemoć, to je uz fizičku nemoć jedan od glavnih izvora čovekova neblaženstva na zemlji. Volja čovekova nije nešto masivno, što se samo u jednom pravcu da uvek zadržati ili na jednom predmetu isključivo fiksirati; ona je u pokretu, u stalnom vibriranju kao nadraženi čulni nerv; ona je aktivna i pre aktivnosti čula, ona je večito budna i večito željna. Ona leti stalno „na krilima nepostojanosti“ A čovek želi mira i postojanstva. On želi mira i postojanstva, a, međutim, neumorno leti za svojom nemirnom, krilatom voljom. On vidi dve moći u sebi, jednu drugoj protivne, koje ga vuku nemilosrdno na dve strane, dve volje ili kako bi rekao apostol Pavle, dva zakona. Jedna je volja naviše, druga je volja naniže. Sledovati volji naviše teže je, no čoveka dostojnije, sledovati volji na niže lakše je, no to čoveka „niže skota stavlja“. Preda li se čovek ovoj volji naniže, tada su mu niske strasti – jer ima i uzvišenih strasti – pobuditelj i rukovođa u životu, tada je on sluga svake svoje želje, Jer svaka želja njegovoga srca za nj postaje zakonom:
„Zakon mu je što mu srce žudi,
što ne žudi, u koran ne piše“.
Tada je život njegov slep kao i njegov rukovođa, bez jedne moćne direktive. I čovek se tada potuca, vučen čas tamo čas amo, padajući i lomeći se kao i slep očima. Ostavljen na milost i nemilost želja i strasti, on je tada u istini.
„jedna slamka među vihorove“.
(G.V.)
Mučen nenasitim strastima on bi pobegao, da može sam od sebe kao od ognjene geene. No kako? Strasti su kao vatra i voda, za koje je rečeno da su „dobre sluge ali zli gospodari“. Moći upotrebiti strasti i ne dati se od njih upotrebiti, zato treba mnogo, često i nadčovečanske snage, naročito kad se čovek već predao njihovoj službi. Strast je za sebe cela individua; svaki čovek predstavlja borbu više ovakvih individua u sebi; samo kod jakih karaktera zna se, koja je od njih stalni pobedilac, stalna tačka gravitacije, oko koje se ostale okreću, moćna direktiva koja daje pravac svemu ostalom.
Ali gde da se nađe jedna moćna moralna direktiva? „Ako je u sebi ne nađeš, nećeš je nigde van sebe naći“ – vele svetski mudraci. U sebi samima, dakle, mi treba da osetimo „kategorički imperativ“, koji je s nama rođen, i da se po njemu, kao po kompasu upravljamo. No, ako mnogi od nas uzalud osluškuju i glas toga „kategoričkog imperativa“ u sebi ne čuju? Ili: ako je naš kompas udešen za široko i ravno polje i pokazuje nam jedan put u pravoj liniji (kao što je obično slučaj sa moralnim kompasima, koji se preporučuju), zabranjujući nam skretanje na desno i na levo, dok je život, međutim, kao jedan grad s bezbrojnim ulicama, ne uvek širokim i ne uvek pravim: šta onda? Onda će Don Kihot prodirati uvek u pravcu njegovog „kategoričkog imperativa“, ma ga to navodilo i na debele kule i na fabričke dimnjake, tvrđe od seoskih vetrenjača, a Sančo Pansa, vođen nekom drugom iglom nego njegov gospodar, što je moguće marljivije zaobilaziće i krivudaće, samo da izbegne oskudicu prazna prostora i glatka puta. Ljudi pak, koji nisu ni Don Kihot ni Sančo Pansa biće svojim „kategoričkim imperativom“ dovedeni u sumnju. Život je isuviše komplikovan, da bi se čovek mogao rukovoditi jednim kategoričkim nepreklonim načelom, koje bi u svakom danom trenutku čoveka svodilo s raskrsnice i jasno mu ukazivalo jedan put. Ostavi li pak to kategoričko načelo čoveka na jednoj raskrsnici u sumnji, onda ono prestaje biti kategoričko, jer direktiva izložena sumnji nije više direktiva.
I u ovom slučaju čovek nije nesravnjeno mnogo srećniji nego li u onom prvom, gde mu je svaka trenutna želja u isto vreme i trenutna direktiva volje.
Beda je, zatim, i u tome, što nijedan moralni kanon nije lak za posledovanje, nije ispunjiv bez velikog požrtvovanja. A jednom potrebitom stvorenju, kakav je čovek na ovom zemaljskom ostrvu usled neprijateljskih elemenata, nije ni malo lako žrtvovati se.
No pretpostavimo da čovek živi baš neodstupno po jednom kanonu, da se žrtvuje, da li ga bar u tom slučaju prati sreća? Mnogi učitelji morala trude se da ubede, da je s tim slučajem i sreća skopčana. Treba živeti strogo moralno, da bi se živelo srećno – tako su učili mnogi mudraci staroga doba, tako uče i protestanti. No Njegoš se nije mogao iskustvom ubediti, da su junaci u moralu neophodno ljubimci sreće. Naprotiv, on se uverio da
„Viteza sustopice tragičeski konac prati“,
(GV.“Prahu Oca Srbije“)
kao da ovaj svet koji i tirane tiraniše, tiraniše utoliko više i „blagorodne duše“. Ove blagorodne duše, baš zato što su blagorodne, iskapljuju čašu otrova ovoga sveta. To su duše svete, ali mučeničke ili velikomučeničke u isto vreme; i to redovno. Tim svetim, mučeničkim stradalnim dušama stradanje je tako osveštano, da je ono postalo dobrodetelj vere:
„stradanje je krsta dobrodjetelj“.
(G.V.)
U sva tri slučaja, dakle – mada po vrednosti nejednaka – čovek se oseća duboko nesrećnim; u prvom slučaju zato, što se povodi za svojim malim strastima, klanjajući se pred svakom od njih kao slaba trska pred vetrom (ma to i ne bio strašni orkan); u drugom zato, što ga muči sumnja ili sputava nemoć, da bi stalno mogao sledovati istaknutoj moralnoj direktivi, i u trećem zato, što u svojoj dobrodetelji mora da strada od nerazumne i grešne okoline svoje, koju on ne može da izleči od nerazuma i greha.
Nemoć volje tvrdo vezuje čoveka za zemlju, i ne da mu, da leti u visine, za kojima on žudi. Otuda je duša ljudska uvek ispunjena tugom i žalošću. Ovim čemernim bogatstvom svaka je duša, i najsiromašnija, bogata;
„u čojka je jedan hram vozdvignut,
zla obitelj tuge i žalosti;
svaki smrtni na zemlji rođeni
ovom mračnom obitelju vlada,
pod koje se svodom otrovnijem
mučenija vremena gnjijezde,
ovo grko nasljedije ljudsko
čovjek čojku, čovjek sebi dava,
najsretnji ga iz ništa stvaraju
radi smrtne tužne armonije“.
(L.M.)
Teško je ne zadržati se na ovim veličanstvenim stihovima. Oni vrede koliko jedna cela zbirka stihova, kakvi se u našem vremenu za dobre smatraju; oni vrede i koliko ceo jedan filosofski pesimistički sistem; da, jer ovako zbijeni i moćni, kakvi su, oni izražavaju celu jednu zbirku, ceo jedan sistem velikih osećanja i velikih misli. I na iznenađenje onih, koji su još u sumnji, na koji stupanj veličine Njegoša da stave, moramo ovde napomenuti da ovakvih strofa, poražavajućih svojom lepotom i sublimošću ima mnogo u „Luči Mikrokozma“, tj. jednome delu – ah, stidno je i nabrajati dela, od kojih je ovo u nas najpopularnije – kome je suđeno, kao uostalom i mnogim delima u svetu, da odrobuje jedan pun turski rok u tami i zaboravu, da bi tek onda bilo priznato sa „standard-work“.
Ho ostavimo svakom svoje, i književnu kritiku književnim kritičarima, a mi tragajmo dalje za neblaženstvom ljudskim. Ovo je neblaženstvo tako ogromno, da ono ne može iz jednoga izvora izvirati. Naposletku, iz jednoga da, no trokrakoga. Nemoć ljudska, to je taj neblaženi izvor, čija smo dva kraka pomenuli: nemoć fizičku, naime, i nemoć moralnu. Nemoć umna je treći krak, kroz koji se za mnoge ljude više gorčine ističe nego kroz prva dva. Uostalom, ni kod dva čoveka u svetu nisu ova tri izvorna kraka neblaženstva jednaka. Neko je slabiji telom no voljom i duhom, a neko opet nemoćniji duhom nego telom i voljom. Herkul je imao svoje slabosti, kao i Sokrat i sveti Francisko svoje. No, jedno je kod sviju ljudi jednako, a TO je patnja od strašne nesrazmere između njihovih želja i njihove stvarne moći. Oni žele da su divovi, međutim snaga njihova goni ih k priznanju:
„ništožnost je prava jadan čovjek“;
(C.P.„Himna Noći“)
oni žele da su sveti, međutim, uviđaju da su
„slabostima za zemlju vezani“;
(G.V.)
najzad, oni žele saznanje prostranije od vasione, dok njihovom moći dostignuto saznanje to su samo
„šljunci na obali okeana“
(Njutn), ili samo jedan kratki
„pogled s mrakom ugašen“ (L.M.)
Mi više ne znamo no što znamo. To je još uvek potrebno ponoviti, ne bi li oni mnogobrojni kojima taj fakt pri njihovim gimnazijskim idealima (koji su za gimnaziste izvrsni) nikako ne ide u glavu, još jednom se pred tim zamisliti. Od jednih to zahtevaju njihove godine, od drugih njihov položaj. Samo oni koji su najviše znali, znali su i to najbolje. Njegoš nije spadao u one koji najviše znaju, no u one koji najdublje proniču i najjače osećaju. Duhovna nemoć čovekova njemu je vazda bila prisutna, vazda mučeći ga kao težak i jezovit san. Silno stradanje pod osećanjem te duhovne nemoći, koju je on pronikao kod svih smrtnih i koju je na sebi dovoljno iskusio, našlo je izraza u najmoćnijim stihovima, koje je uopšte Njegoš napisao. Otkuda, šta i kuda? Ovi večni problemi ljudskog života bez prestanka su uznemiravali i volnovali duh pesnikov. Uzalud je on tražio u drugih leka svome stradanju, tj. rešenja zagonetke ljudskog života. mudraci ovoga sveta na njegovu želju odgovarali su svojom vrućom željom za istim saznanjem koje je i on želeo. Ovakvu ispovest čini pesnik, ispovest, istinitost koje svak na sebi može ispitati:
S vnimanjem sam zemaljske mudrace
voprošava’ o sudbi čovjeka,
o zvaniju njegovom pred Bogom;
no njihove različne dokaze
nepostojnost koleba užasna,
sve njih misli na jedno sabrane
drugo ništa ne predstavljaju mi
do kroz mrake žedno tumaranje,
do nijemog jednog narječija,
do pogleda s’ mrakom ugašena“.
(L.M.)
Mudrost ljudska to je jedan pogled, čiji je horizont blizak i mračan. Naše nepostojano znanje gasi se na obronku toga bliskog horizonta. Pogled naš ne dopire dalje, a mi želimo njime da vežemo krajeve vremena i prostranstva. No kako da se jednim končićem obujmi jedna planina? Kako s jednom svećom u ruci da se vidi ceo London u mraku? Kako li jednim kratkim pogledom ceo grad vasionski. Čovek je prikovan za ovu „brežinu“, opasanu burom i mrakom. On bi želeo da pronikne u sudbinu svoju, da rastera mrak oko sebe, ali je ograđen i vezan:
„te se trza badava iz lanca,
da za sobom pronikne mračnosti“.
(ib.)
Da li ga je tajni slučaj ili tajni promisao bacio pod ovu „oblačnu sferu“? Da li je on proizvod isključivo zemlje i zemaljskih uslova?
„Prima l’ ovdje oba začatija?
Je l’ mu ovdje dvostruka kolevka?
(ib.)
Jesu li mu i duša i telo iz prašine, iz slučajno uobli: čene prašine? Ili mu je telesno začeće u zemaljskoj kolevci, a duhovno u nekoj drugoj, svetloj, neoblačnoj sferi? Da li je čovek na zemlji radi kazne, ili radi nekakve hude nagrade? Ili je ovaj život rasadnik daljnjeg, intenzivnijeg života i pravog duhovnog blaženstva?
„Ah, ovo je najviša tajina,
i duhovne najstrašnije bure,
Ovoga su u grobu ključevi.
S malo reči, takoreći: jednim genijalnim potezom istakao je ove Njegoš nekolike glavnije filosofsko-teološke propozicije u pogledu čovekove sudbine, odnoseći se prema njima onako isto kao što se odnosio prema katedrali sv. Petra u Rimu, tj. kao prema nesigurnim tvorevinama malene snage ljudske. Kao što je Bog za nj tako veliki, da ga jedan rukotvorni hram, ma i najveći, ne može obuhvatiti, tako je i tajna našeg bića toliko velika, da je nijedna misaona građevina ne može svu u sebi primiti i osvetliti. Zalud se naš duh uzburkava, tajna života za nj ostaje tajna. Ta jezovita tajna ne uzburkava uostalom duh naše generacije; egipatske piramide broje, može biti još toliko pokolenja za sobom, koliko pred sobom, čija je sreća, kao i naša, ugnjetavana ovom tajnom. Svako pokolenje prima ovo „grko nasljedije“ i predaje ga dalje. – U Tibetu ima jedno jezero, za koje je vezana vera tamošnjih stanovnika – budista, da svaki u njemu mora potonuti ko se na nj ma na kakvom plovnom sudu naveze. Malo će se naći obrazovanih Evropljana, koji će ovo verovanje podeliti. U svetu postoji jedno more tajni, za koje su, naprotiv, mnogi verovali i veruju da ga oni svojim duhom mogu prebroditi a da ne potonu. Malo će se naći trezvenih mislilaca, koji će ovo verovanje više ceniti od onog budističkog. I Njegoš ga više ne ceni. Za sva tvrđenja mudraca o položaju čoveka u ovome svetu on ima jedno bolno „Ah!“ na prvoj strani „Luče Mikrokozma“. Ovim uzdahom izražena je njegova sumnja u sva ta isto toliko nesigurna koliko i smela tvrđenja, i njegovo teško stradanje od pečalne tajne života. Sumnja pesnikova ide do agnosticizma:
Ovoga su u grobu ključevi.“
(ib.)
Ovu sumnju projavljuje pesnik isto tako izrazito u pogledu saznanja spoljašnjeg sveta kao i u pogledu ljudske sudbine. Iguman Stefan se pita:
„je l’ istina e ovo ovako,
al’ nas oči sopstvene varaju?“
(G.V.)
To jest, postoje li stvari kako ih mi opažamo i saznajemo, ili je priroda snabdela nas čulima nesavršenim, koja su nam dovoljna samo za život i za približno orijentisanje u njemu? Da, još više: postoje li stvari uopšte? Da li su one
„sna ljudskoga đeca al’ očevi?“
(ib.)
Da li jedan realan svet daje sadržinu našem duhu, ili naš duh rađa, projicira, jedan prividan, idealan svet? Nije li čovek ništa drugo do
„tvarca jedna te je zemlja vapa?“
(ib.)
Zemlja može da vara čoveka, ili zato što uopšte ne egzistira, ili zato što ne egzistira takva, kakvu je mi našim nesavršenim čulima opažamo. Bilo, dakle, da je svet otac ili dete naše svesti, u oba slučaja mi možemo biti prevareni u njemu onako isto kao što se u snu varamo. Zato iguman Stefan i naziva sadržinu naše svesti degradirajućim imenom „sna“. On ne kaže npr., da su stvari
„duha ljudskog đeca al’ očevi“
kako je mogao kazati da nije namerno hteo da potceni ljudsko znanje, no
„sna ljudskoga đeca al’ očevi“.
Čovek mora da se zamisli pred ovim stihom, hteo ne hteo. To je jedna od onih fraza Njegoševih, pred kojima čovek ostaje nem kao pred jednim iznenadno otvorenim alpskim izgledom. Čovek gleda i divi se, i opet gleda i još više se divi. Ovaj sin Crne Gore i crnih brda, koji nikad nije dopirao filosofiju, sem u perinetičkim prepirkama sa Čubrom Čojkovićem, pronicao je do dna sva pitanja, oko kojih se prepiru filosofi od pamtiveka.
No, ne samo što je naš filosof – pesnik umom pronicao u dubine glavnih filosofskih problema, nego je – još jednom to da ponovimo – duša njegova stradala pod teretom njihove nerešivosti. Fantomatičan mu se svet otuda pričinjavao, i u tom fantomatičnom svetu, gde je svaka stvar jedna lepa i gorka bajka sa sedam pečata, fantomatičan i siromašan sin čovečji „u ćeskotnom hramu svome“, u izgnanstvu, u zaboravu, u snu, ne poznavajući ni sam sebe ni svet oko sebe. U snu!
„Ljudski život snoviđenje strašno:
čovjek izgnat za vrata čudestvah,
on sam sobom čudo sočinjava.“
(L.M.)
Čovek je u svetu punom čuda, i on je jedno od tih čuda. Ova reč čudo izgubila je mnogo od svoga ugleda, skrivajući sobom često nerazum ili niski interes no vreme je da se ona restaurira. Ljudi bez predrasuda misle već da svet nema boljeg sinonima od čuda; da, i čovek isto tako kao i svet. Naučnici podozrevaju pesnike zbog ovog izraza. Oni se boje da se ovim izrazom njihovi uspesi ne omalovažavaju. Kako? Nisu li baš naučnici otkrili više čuda u svetu no pesnici i filosofi i proroci ukupno? Nije li svako naučno delo zbir i opis neverovatnih i neslućenih čuda. I ne osećate li vi, gospodo, da sa svakim novim naučnim otkrićem svet postaje za čoveka veće čudo?
Od svih čuda čovek je sam sebi najveće čudo. Njegova telesna i duhovna organizacija, njegov odnos prema svetu, cela drama njegovog života – sve je to tako obično, kad se čovek navikne da o tome ne misli, i tako zaprepašćujući čudno, kad se čovek odvikne od svoga ravnodušnoga poznanstva sa samim sobom i počne da misli. Je li počeo jednom da misli o sebi, tada će brzo doći do razumevanja ovih reči pesnikovih.
,,s’ tonke svake pogledaj čovjeka!
kako hoćeš sudi o čovjeku!
tajna čojku čovjek je najviša“.
(ib.)
Ko je čovek? Ko sam ja? Ako misliš, čitaoče, da što mirnije proživiš ovaj život, ne dotiči se ovog pitanja kao vatre, no ako se slažeš s Paskalom i Njegošem, da je „svekoliko naše dostojanstvo u misli“, onda ne napuštaj ni za trenutak ovo pitanje, jer ono je dostojanstvo naše misli, kao što je ova naše dostojanstvo. Čovek je sam sebi najviša tajna, najčudnija zagonetka koju svaki, srećom ili nesrećom, ne oseća, koja se ne da lako ni rešiti ni nerešena ostaviti. Zagonetka je naš dolazak u svet, zagonetka je naš odlazak iz sveta. Mi smo kao gosti na svadbi, skupljeni sa raznih rogljeva i raskrsnica; taman smo gladni seli za raskošnu trpezu, na kojoj se služi u zlatnom i kristalnom posuđu i – sve je svršeno. Onima, koji misle o ovoj zagoneci, učini se neki put da su pronašli izvesni putokaz, izvesni tajanstveni crveni konac, koji ih iz lavirintske mreže vodi k svetlosti. „Ah njihove prevarne nadežde!“ Pri svome hodu za pronađenim putokazom oni tek uvide i otkriju bezbrojne zavijutke i uvijutke, bezbrojne tajanstvene odaje i mračne ambise, koje na početku puta nisu smotrili. i koji se sve većma umnožavaju, što se dalje sledi slabome putokazu. Minotaurni gospodar ovog lavirinta jeste svemoćna tajna, koja na bližem ili daljem putu naše misli gasi našu malenu sveću i predaje nas u plen fatalnih snoviđenja. A onaj, kome se sveća ugasi, nalazi se tada u većoj tami no onaj, ko u tami stalno živi. Čujte samo ove stihove – i recite, da li vam srce ne uzdrhti i disanje ne oteža!
Snom je čovjek uspavan teškijem,
u kom vidi strašna priviđenja,
i jedva se opredjelit’ može
da mu biće u njima ne spada;
on pomisli, da je neke pute
od sna ovog osvobodio se;
ah, njegove prevarne nadežde!
on je tada sebe utopio
u sna carstvo tvrđe i mračnije
i na pozor strašnij, snoviđenja“.
Ovo nije ni cinični pesimizam Bajronov, ni sebični pesimizam Šopenhauerov; ovo je tragični pesimizam velikih proroka, velikih ljudskih dušepopečetelja, koji gledaju na čovečanstvo kao na lutajuće stado, a na sebe kao na pozvane da to ‘stado izvode na pravi osvetljeni put, no bez dovoljno snage da to čine. Njegoš nije bio ni jedan senzacioni lord -avanturist, bez ikakve obaveze, sem obaveze služenja svome srcu, niti jedan čovekobojažljivi filosof, zatvoren u četiri zida, upražnjavajući kult dvama idolima, sebi i svojoj doktrini. On je bio jedan od „moćnih ovoga sveta“, kojima je mnogo dato i od kojih se dvaput toliko traži, knez i dvostruki gospodar ljudi: gospodar duša i tela svojih podanika, ili tačnije, dvostruki sluga ljudi: sluga duša i tela svojih podanika. Svaki njegov podanik gledao je u njega. A on? Gde on da kuca, gde on da ište? On nije imao kud da gleda nada se. Da se uzda u fizičku pomoć ljudi, zasnovanu na srodstvu i prijateljstvu? – on je zarana uvideo uzaludnost toga. Da se uzda u mudrost mudrih? – ne, kod njih on nije mogao naći ni ohrabrenja ni svetlosti, jer i njihova je sva mudrost kao i njegova sopstvena bila samo „kroz mrake žedno tumaranje“. I ovaj siromašni mladi knez s cetinjskog polja, koji se po lepoti i mudrosti mogao ravnati s najlepšim i najmudrijim u svetu, osećao se ubitačno usamljen. On je sebe video na visini između koje i neba nije bilo posrednika sem ćutljive stihije. Nad njime, „ćutljivo nebo“, pod njime nerazum i neblaženstvo! Trnov venac na glavi i teški krst na leđima! To je bio njegov vladalački ornat, pod kojim je on koračao kroz život kao putnik kroz pustinju, kao
„sirak tužni bez nigđe nikoga.“
(G.V.)
Kakva tragedija! Kako dubok, iskren, razumljiv pesimizam njenoga Junaka!
Ainsi toute notre dignite consiste dans la pensee.
Njegoš misli kao i Paskal; sve ostalo čoveka
„niže skota stavlja –
um ga opet s besmrtnima ravni“.
(L.M.)
Umom ce čovek odlikuje od svoje ne-umne okoline, umom on gospodari prirodom, i ako je „najslabija trska“ njena. No gle, ovo prevashodno dobro, upotrebljeno što ce najbolje može, mesto da izvede čoveka iz njegovog kobnog sna na svetlost, topi ga
„u sna carstvo tvrđe i mračnije!“
Misli ce rađaju y našoj svesti, zdrave ce i razmimoilaze ce. Tako je naša svest samo momentalni tj. rendez-vous naših misli. Misli nisu tiho pristanište, koje je čoveku dato da ce skloni od bura života, no one su baš ta velika neumirljiva bura, od koje čovek y svojoj težnji ka sreći najviše pati. Njegoš je to znao najbolje
„Misli su mi bura jaka,
sa mnom čine valovanje,
nagone me napred plivat,
no kako ću vodom odit,
kad y ruke vesla nejmam,
već sam dužan stojat tužan
u smrtnome čamcu malom“
(C.P. „Crogorac Bogu“)
On je preživeo „duhovne najstrašnije bure“. On je njih preživeo no one su njega nadživele; one nadživljuju bezbrojne generacije ljudske – tako su one žilave – i besneće, na svu priliku, dokle ce na životnom okeanu i jedan umni čovek „u smrtnome čamcu“ bude nosio. Kad i ovaj tj. ultimus Romanus potone y beskrajni okean, tada će nestati na zemlji i „duhovnih najstrašnijih bura“ i zemlja će tada među zvezdama nositi manje dostojanstva no i manje neblaženstva.
(Pretpostavimo, da ce tada pevac udostoji slave nasleđa čovekova kao po nečemu zato najdostojniji i najpodobniji – shodno selekcionističkoj teoriji: tj. survival of the fittest! – tada bi on tek s gordošću držao da sunce radi njega ishodi i sva priroda rad njega postoji. Samo bi se zabrinuto i kandidski pitao:
Ako je ovaj svet po milosti i dobroti Božjoj stvoren, našto će tada kopci u njemu? A ako bi kad dozreo do pitanja: „ko sam i šta sam ja?“ tada bi i on postao najslabija trska u prirodi i – neblaženstvo od „duhovnih najstrašnijih bura“ ponovo bi postalo bič zemlje).
„Čovek je najslabija trska prirode, no to je jedna misleća trska“. Ova misao, kojom smo počeli i kojom završujemo ovu neblaženu glavu, mogla bi biti i misao Njegoševa, kada bi se još dopunila: – i najnesrećnija zato, što je to jedna misleća trska.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *