PRVI ZAKON BOŽIJI
Deveta zapovest: Ne svedoči lažno
A ovo znači:
Ne budi lažan ni prema sebi ni prema drugom. Kad govoriš lažno o sebi, ti sam znaš, da lažeš. Kad govoriš lažno o drugom, taj drugi zna, da lažno govoriš o njemu.
Kad preuznosiš sebe i hvališeš se pred ljudima, ljudi ne znaju, no ti sam znaš, da daješ lažno svedočanstvo o sebi. A ako ponoviš to lažno svedočanstvo o sebi više puta, ljudi će se vremenom uveriti, da ih lažeš. A ako neprekidno ponavljaš jednu laž o sebi, ljudi će svi znati, da ti govoriš laž, no tada ćeš ti početi verovati sam u svoju laž, i tako će laž postati za tebe istina. I priviknućeš se laži kao što se slepac privikne tami.
A kad govoriš laž o drugom čoveku, taj čovek zna, da ti lažeš. To je jedan svedok protiv tebe. I ti znaš, da lažeš protiv njega. Tako, ti si drugi svedok protiv samog sebe. A Bog je treći svedok. Kad god, dakle, iskažeš jedno lažno svedočanstvo protiv suseda svoga, znaj, da su trojica svedoka protiv tebe: Bog, tvoj sused i ti. I znaj, da će te jedan od ta tri svedoka prokazati celome svetu.
Evo kako Bog prokazuje tvoje lažno svedočanstvo protiv tvoga suseda:
U jednom selu behu Luka i Ilija susedi. Luka omrze na Iliju, jer Ilija beše bolji i uredniji čovek od Luke, koji beše pijanica i neradin. Gonjen mržnjom ode Luka sudu i tuži Iliju, da je govorio pogrdne reči protiv cara. Ilija se branjaše koliko mogaše, pa na posletku okrene se Luki i reče: dabogda sam Bog otkrio tvoju laž protiv mene!
No sud ostavi Iliju u pritvoru, a Luka se vrati kući. Kad bejaše blizu kuće, on ču kuknjavu u kući. I sva mu se krv sledi, jer se seti kletve Ilijine. Ušavši u kuću, on vide užas. Njegov stari otac beše pao u vatru i sagoreo sebi oči i celo lice. Kad vide to Luka svojim očima, on zaneme, te ne mogaše ni govorati ni kukati. Sutradan rano ode sudu i prizna, da je lažno optužio Iliju, te sud odmah pusti Iliju, a Luku kazni za lažno svedočenje.
I tako su Luku postigle dve kazne za jedan greh: i Božja i ljudska.
A evo kako sused može da obelodani tvoje lažno svedočenje:
U Nici življaše jedan kasapin, Anatol. Njega potplati jedan bogat no nevaljao trgovac, da svedoči lažno protiv svoga suseda, Emila, da je on, Anatol, video Emila, kad je ovaj posuo gasom i zapalio kuću onoga trgovca. I Anatol tako posvedoči na sudu i zakune se. Emil bude osuđen. No kad izdrži osudu, Emil se zakune, da će živeti ubuduće samo zato, da dokaže, da je Anatol lažno svedočio. Emil je bio vredan čovek i ubrzo stekne hiljadu napoleona. On se reši, da da svih hiljadu napoleona, da navrati Anatola, da prizna pred svedocima, da je lažno svedočio. Zato Emil prvo nađe ljude, poznanike Anatolove, i ovi onda izvedu stvar ovako:
Oni pozovu jedno veče Anatola na večeru, napiju ga dobro, i onda mu kažu, da im treba jedan svedok, koji će na sudu svedočiti protiv nekoga kafedžije, da je ovaj jatakovao nekim zlikovcima. Kada su ceo plan izložili Anatolu, onda izvade Na sto hiljadu zlatnih napoleona i upitaju ga, da li bi on mogao naći jedno podesno lice, koje bi na sudu tako i tako svedočilo. Anatolu se zasvetle oči, kad vide onoliko zlato pred sobom, i odmah izjavi, da će se on sam primiti, da bude lažan svedok. Onda ovi ljudi izjave tobož svoju sumnju, da će on to umeti izvesti, a da se na sudu ne uplaši i ne zbuni. Anatol je dokazivao vatreno, da je on za to sposoban. A oni ga upitaju, da li je on ikad tako nešto pokušao i vešto izveo. Ne sluteći nikakvu zamku, Anatol im prizna, da je on bio potplaćen ranije jednom prilikom, da je svedočio lažno protiv Emila, i da je njegovo svedočenje oteralo Emila na robiju. Čim to čuju oni ljudi, oni ustanu, odu i kažu Emilu. Sutradan je Emil podneo tužbu sudu, i Anatol je suđen i osuđen na tešku robiju. Tako je gvozdena pravda BožJa postigla krivokletnika Anatola, i oprala čast i obraz čestitoga Emila.
A evo kako sam lažan svedok obelodani svoj zločin: U Fiumi behu dva mladića, dva dobra druga, Đorđe i Nikola. Obojica neženjeni. I obojica zavole jednu istu devojku, ćerku siromašnog zanatlije Pavla Đovanija, koji je imao sedam ćerki neudatih. Najstarijoj beše ime Flora. I Đorđe i Nikola, dakle, zagledaju se u Floru. No Đorđe bude hitriji, te on isprosi Floru i pozove svoga prijatelja da mu deveruje. Nikolu spopade tolika zavist prema svome prijatelju, da se reši, da pokvari stvar poštopoto. Jednoga jutra on poče odvraćati Đorđa, da ne uzima Floru, jer, veli, ona je nevaljala devojka, koja je provodila nevaljao život sa mnogim ljudima. Đorđe se trgne kao od uboda noža i počne uveravati Nikolu, da to ne može biti istina. Onda mu Nikola kaže, da je sbm on imao nečistu vezu sa Florom. Đorđe to poveruje, ode kući Florinoj i otkaže ženidbu njome. Cela stvar se sazna i u varoši. Padne ljaga na celu familiju Florinog oca. Njene sestre počnu je ukoravati. A ona, da bi se opravdala, ode, skoči u more i udavi se.
Posle godinu dana Nikola svrati u crkvu na Veliki četvrtak i čuje sveštenika gde poziva verne, da se pričeste. „No neka ne prilaze“, kaže sveštenik, „lažovi, lopovi, krivokletnici, niti oni koji su zavideli svome bližnjem, niti oni, koji su uprljali čast nevinoj devojci. Jer bolje im je, da uzmu oganj u sebe nego krv čistoga i nevinoga Isusa Hrista.
Nikola, čuvši ove reči, sav uzdrhti kao list na jasici. Odmah posle službe on zamoli sveštenika, da ga ispovedi, što sveštenik i učini. Nikola kaže sve i upita, šta da radi, te da se spasi od nečiste savesti, koja ga je grizla kao gladna lavica. Sveštenik mu je predlagao razne načine, no, naravno, pokajanje na prvom mestu. Između ostaloga svešteNik mu kaže, da ako se istinski stidi svoga greha i ne plaši kazne – da objavi svoje nedelo javno, preko novina. Celu tu noć Nikola nije spavao, pribirajući svu hrabrost, da učini ovo poslednje. Sutradan on napiše sve šta je učinio, naime, kako je bacio ljagu na poštenu kuću popggenoga zanatlije, i kako je slagao svoga prijatelja Đorđa. Na završetku ovako kaže: „Neću da idem na sud. Jer sud me neće osuditi na smrt, a ja sam zaslužio smrt. Zato ću sam sebe i kazniti smrću“. I drugoga dana obesi se.
O Gospode Bože Pravedni, kako su nesretni ljudi, koji ne slušaju tvoju svetu zapovest, i ne zauzdavaju gvozdenom uzdom svoje grešno srce i svoj jezik. Pomozi meni, grešniku, o Bože, da se nikad ne grešim o istinu. Prosvetli me istinom tvojom, Isuse sine Božji, i sagori svu lažnost u srcu mome kao što voćar sagoreva gnezdo gusenica na voćki. Amin.
