ПРВИ ЗАКОН БОЖИЈИ
Осма заповест: Не укради
А ово значи:
Не ожалости брата свога непоштовањем његове имовине. Не чини оно што чине лисице и мишеви, ако сматраш себе бољим од лисица и мишева. Лисица краде не знајући за законе о крађи, и миш подгриза амбар не знајући, да је то некоме штета. И лисица и миш знају само за своју корист, но не и за туђу штету. Њима није дато да то знају, а теби је дато. Зато се теби не опрашта оно, што је лисици и мишу опроштено. Твоја корист мора увек стаЈати ниже закона, и твоја корист не сме бити штетна брату твоме.
Браћо, само незналице иду у крађу; наиме, они који не знају две крупне ствари о овоме животу:
Једна је ствар, да човек не може украсти и друга је ствар, да се човек не може користити крађом.
Како то? упитаће многи језици и зачудиће се многе незналице.
Ево како:
Ова васиона је многоочита васиона. Она је управо сва начичкана очима као шљива у пролеће белим цветом. Известан број тих очију људи виде и осећају, но много већи број они нити виде нити осећају. Као што мрав у прашини не осећа очи оваца, које пасу над њим, ни очи људи, који га гледају, тако исто ни људи не осећају неизбројно много очију виших бића, која их посматрају на сваком кораку њиховог живота. Сунце је пре свега једно окато биће, и звезде су оката бића. Но осим сунца и звезда постоје још милиони и милиони многоочитих духова, који нетремице гледају шта се дешава на сваком сантиметру земље. Како онда може лопов украсти, а да се не види? Како – а да се не прокаже? Ти не можеш завући руку у свој џеп, а да милиони сведока то не виде. Још мање можеш завући руку у тућ џеп, а да се милиони виших сила не узбуне. Онај, дакле, ко то зна, тај тврди, да човек не може украсти, а да не буде виђен и проказан.
То је једна ствар.
А друга је ствар, да се човек не може користити крађом. Јер како ће се користити, кад је виђен од толико очију, и кад ће бити проказан? А кад буде проказан, биће застиђен и остаће му име Лопов до смрти мећу суседима његовим. Има хиљаде начина, како силе небесне проказују лопова.
Крај једне реке живљаху два рибара са својим фамилијама. Један имађаше миого деце, а други беше бездетан. Обојица мећаху увече кошеве у реку и иђаху спавати. Но од неког времена догоди се, да у кошу онога с фамилијом не беше никако више од две-три рибице, док у кошу онога бездетнога беше рибе изобилно, те одвајаше неколико рибица из свог пуног коша и даваше своме суседу. Тако се то понављаше у извесном размаку времена кроз целу годину. Један од њих се разбогати, тргујући рибом, док други не могаше ни хлеба довољно набавити за своју кућу.
– Шта то може бити? – ваЈкаше се сиромашни рибар. Али се деси једне ноћи кад он спаваше: откри му се истина у сну. Дође му човек на сан, обучен у светлост као анђео Божји, и рече: устани одмах и изађи на реку, па ћеш видети, зашто си сиромашан. Но кад видиш, буди уздржљив и хладан.
Скочи рибар из постеље, прекрсти се, изађе на реку и виде заиста како његов сусед преручиваше рибу из његовог коша у свој. Узаври крв у сиромашном рибару, но сети се опомене у сну, па се уздржа од гнева и хладно рече рибару лопову:
– Комшија, могу ли ти што помоћи, да се не мучиш сам?
А онај премре од страха. И кад дође себи, он клече пред свога суседа и рече:
– Заиста, Бог ти је проказао моје недело. Тешко мени неправеднику! И даде сиромашном рибару половину целог свог имања, да га овај не би људима проказао и на суд гонио.
У једном арапском граду трговаше неправедни трговац Исмаил. Кад год мераше муштеријама робу, увек им закидаше по неколико грама. И богатство његово умножи се веома. Но његова деца беху болесна. И он трошаше много новца на докторе и лекове. И што год више издаваше за лечење деце, све више закидаше својим муштеријама. Но што год више он закидаше својим муштеријама, све болеснија биваху његова деца. Једнога дана, кад Исмаил беше сам у дућану, пун брига за своју децу, учини му се да се наједанпут отвори небо. Он устреми своје очи, да види шта се тамо ради. И гле, анђели стајаху крај једног великог кантара, на коме мераху сва блага, што Бог дељаше људима. И дође на ред Исмаилова фамилија. И Исмаил погледа и виде, кад анђели дељаху здравље његовој деци, метаху у тас здравља мање него што беше тег на кантару. Разгневи се Исмаил и хтеде викнути на анђеле но у том један од њих окрете се лицем њему и рече:
– Мера је права. Што се љутиш? Ми закидамо твојој деци таман онолико колико ти закидаш својим муштеријама. И тако творимо правду Божју.
– Исмаил се трже као убоден ножем. И поче се горко кајати за свој тешки грех. И поче Исмаил од тога часа не само право мерити него увек додавати преко мере. А деци његовој поврати се здравље.
Па онда, браћо, украдена ствар непрестано подсећа човека, да је она украдена и да није његова.
Неки младић украде сат, и ношаше га на себи месец дана. После месец дана, он врати сат сопственику, признаде своје недело, и рече:
– Кад год сам извадио сат из џепа и погледао у њега, чуо сам, где ми вели: ја нисам твој; ти си лопов.
Господ Бог је знао да ће крађа чинити двојицу несрећним: и онога ко украде, и онога коме се украде. И да не би људи, синови Његови, били несрећни, Премудри Господ је и дао ову заповест:
– Не укради.
Благодаримо ти, Господе Боже, на овој заповести, која нам је уистини потребна ради мира и среће наше. Нареди, Господе, огњу твоме, нека сажеже руке наше када се пруже за крађу. Нареди змијама твојим, да се савију око ногу наших, када ноге наше пођу у крађу. А пре свега молимо ти се, Свемоћни, очисти срца наша од крадљивих жеља и дух наш од крадљивих мисли. Амин.
