ПРВИ ЗАКОН БОЖИЈИ

 

ПРВИ ЗАКОН БОЖИЈИ
 

 
Девета заповест: Не сведочи лажно
 
А ово значи:
Не буди лажан ни према себи ни према другом. Кад говориш лажно о себи, ти сам знаш, да лажеш. Кад говориш лажно о другом, тај други зна, да лажно говориш о њему.
Кад преузносиш себе и хвалишеш се пред људима, људи не знају, но ти сам знаш, да дајеш лажно сведочанство о себи. А ако поновиш то лажно сведочанство о себи више пута, људи ће се временом уверити, да их лажеш. А ако непрекидно понављаш једну лаж о себи, људи ће сви знати, да ти говориш лаж, но тада ћеш ти почети веровати сам у своју лаж, и тако ће лаж постати за тебе истина. И привикнућеш се лажи као што се слепац привикне тами.
А кад говориш лаж о другом човеку, тај човек зна, да ти лажеш. То је један сведок против тебе. И ти знаш, да лажеш против њега. Тако, ти си други сведок против самог себе. А Бог је трећи сведок. Кад год, дакле, искажеш једно лажно сведочанство против суседа свога, знај, да су тројица сведока против тебе: Бог, твој сусед и ти. И знај, да ће те један од та три сведока проказати целоме свету.
Ево како Бог проказује твоје лажно сведочанство против твога суседа:
У једном селу беху Лука и Илија суседи. Лука омрзе на Илију, јер Илија беше бољи и уреднији човек од Луке, који беше пијаница и нерадин. Гоњен мржњом оде Лука суду и тужи Илију, да је говорио погрдне речи против цара. Илија се брањаше колико могаше, па на послетку окрене се Луки и рече: дабогда сам Бог открио твоју лаж против мене!
Но суд остави Илију у притвору, а Лука се врати кући. Кад бејаше близу куће, он чу кукњаву у кући. И сва му се крв следи, јер се сети клетве Илијине. Ушавши у кућу, он виде ужас. Његов стари отац беше пао у ватру и сагорео себи очи и цело лице. Кад виде то Лука својим очима, он занеме, те не могаше ни говорати ни кукати. Сутрадан рано оде суду и призна, да је лажно оптужио Илију, те суд одмах пусти Илију, а Луку казни за лажно сведочење.
И тако су Луку постигле две казне за један грех: и Божја и људска.
А ево како сусед може да обелодани твоје лажно сведочење:
У Ници живљаше један касапин, Анатол. Њега потплати један богат но неваљао трговац, да сведочи лажно против свога суседа, Емила, да је он, Анатол, видео Емила, кад је овај посуо гасом и запалио кућу онога трговца. И Анатол тако посведочи на суду и закуне се. Емил буде осуђен. Но кад издржи осуду, Емил се закуне, да ће живети убудуће само зато, да докаже, да је Анатол лажно сведочио. Емил је био вредан човек и убрзо стекне хиљаду наполеона. Он се реши, да да свих хиљаду наполеона, да наврати Анатола, да призна пред сведоцима, да је лажно сведочио. Зато Емил прво нађе људе, познанике Анатолове, и ови онда изведу ствар овако:
Они позову једно вече Анатола на вечеру, напију га добро, и онда му кажу, да им треба један сведок, који ће на суду сведочити против некога кафеџије, да је овај јатаковао неким зликовцима. Када су цео план изложили Анатолу, онда изваде На сто хиљаду златних наполеона и упитају га, да ли би он могао наћи једно подесно лице, које би на суду тако и тако сведочило. Анатолу се засветле очи, кад виде онолико злато пред собом, и одмах изјави, да ће се он сам примити, да буде лажан сведок. Онда ови људи изјаве тобож своју сумњу, да ће он то умети извести, а да се на суду не уплаши и не збуни. Анатол је доказивао ватрено, да је он за то способан. А они га упитају, да ли је он икад тако нешто покушао и вешто извео. Не слутећи никакву замку, Анатол им призна, да је он био потплаћен раније једном приликом, да је сведочио лажно против Емила, и да је његово сведочење отерало Емила на робију. Чим то чују они људи, они устану, оду и кажу Емилу. Сутрадан је Емил поднео тужбу суду, и Анатол је суђен и осуђен на тешку робију. Тако је гвоздена правда БожЈа постигла кривоклетника Анатола, и опрала част и образ честитога Емила.
А ево како сам лажан сведок обелодани свој злочин: У Фиуми беху два младића, два добра друга, Ђорђе и Никола. Обојица нежењени. И обојица заволе једну исту девојку, ћерку сиромашног занатлије Павла Ђованија, који је имао седам ћерки неудатих. Најстаријој беше име Флора. И Ђорђе и Никола, дакле, загледају се у Флору. Но Ђорђе буде хитрији, те он испроси Флору и позове свога пријатеља да му деверује. Николу спопаде толика завист према своме пријатељу, да се реши, да поквари ствар поштопото. Једнога јутра он поче одвраћати Ђорђа, да не узима Флору, јер, вели, она је неваљала девојка, која је проводила неваљао живот са многим људима. Ђорђе се тргне као од убода ножа и почне уверавати Николу, да то не може бити истина. Онда му Никола каже, да је сбм он имао нечисту везу са Флором. Ђорђе то поверује, оде кући Флориној и откаже женидбу њоме. Цела ствар се сазна и у вароши. Падне љага на целу фамилију Флориног оца. Њене сестре почну је укоравати. А она, да би се оправдала, оде, скочи у море и удави се.
После годину дана Никола сврати у цркву на Велики четвртак и чује свештеника где позива верне, да се причесте. “Но нека не прилазе”, каже свештеник, “лажови, лопови, кривоклетници, нити они који су завидели своме ближњем, нити они, који су упрљали част невиној девојци. Јер боље им је, да узму огањ у себе него крв чистога и невинога Исуса Христа.
Никола, чувши ове речи, сав уздрхти као лист на јасици. Одмах после службе он замоли свештеника, да га исповеди, што свештеник и учини. Никола каже све и упита, шта да ради, те да се спаси од нечисте савести, која га је гризла као гладна лавица. Свештеник му је предлагао разне начине, но, наравно, покајање на првом месту. Између осталога свештеНик му каже, да ако се истински стиди свога греха и не плаши казне – да објави своје недело јавно, преко новина. Целу ту ноћ Никола није спавао, прибирајући сву храброст, да учини ово последње. Сутрадан он напише све шта је учинио, наиме, како је бацио љагу на поштену кућу попггенога занатлије, и како је слагао свога пријатеља Ђорђа. На завршетку овако каже: “Нећу да идем на суд. Јер суд ме неће осудити на смрт, а ја сам заслужио смрт. Зато ћу сам себе и казнити смрћу”. И другога дана обеси се.
О Господе Боже Праведни, како су несретни људи, који не слушају твоју свету заповест, и не зауздавају гвозденом уздом своје грешно срце и свој језик. Помози мени, грешнику, о Боже, да се никад не грешим о истину. Просветли ме истином твојом, Исусе сине Божји, и сагори сву лажност у срцу моме као што воћар сагорева гнездо гусеница на воћки. Амин.

Comments are closed.