НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ПРАВИЛНИК – ПОМОЋНА БОГОСЛУЖБЕНА КЊИГА

ПРАВИЛНИК – ПОМОЋНА БОГОСЛУЖБЕНА КЊИГА

 

ПРАВИЛНИК – ПОМОЋНА БОГОСЛУЖБЕНА КЊИГА
 
VI
Практичне, потребне напомене свештенству о свима могућим случајевима,
при служењу свете Литургије

(Из „Учителног Извјестија“ и других књига)
 
I ОДЕЉАК
 
Питања:
 
1. Ако би се случило, да се до, или после Великога Входа пролије крв човечија у храму.
2. Ако би свештеник приметио, да је просфора, односно Агнец буђав, укварен итд.
3. Ако би се горње под 2: приметило после освећења.
4. Ако би Агнец за време Великога Входа случајно пао са дискоса.
5. Ако би се при преламању Агнеца нашла буба, црв итд.
6. Ако би свештеник приметио, да у Путиру нема вина, већ само вода.
7. Ако би свештеник при проскомидисању случајно заборавио, да наспе у Путир и мало воде. Ако би се овога сјетио (тј. да није сипао воде) тек после освећења св. дарова.
8. Ако је свештеник при проскомидисању случајно заборавио, да извади из Путира губу.
9. О каквоћи вина за св. Причешће.
 
Одговори:
 
1. Ако би се за време служења св. Литургије, а до Великога Входа усљед свађе и боја или напада просула у цркви крв човечја. Литургија се прекида. Свештеник каже кратак отпуст. Хлеб и вино спремљено за службу употреби се обично као благословено а не освећено – и свуче се. Затим одмах извести Архијереја и по добивеном благослову храм се најпре опере, патос, где је крв проливена, оструже, а потом освети се водица, храм се њоме покропи и очита прописна молитва која се налази на Великом Требнику.
Но ако се проливање крви човечије догоди после Великога Входа, онда св. Литургија непрекраћује се већ се доврши, али се она више у томе храму не служи све донде, док се храм не освети (Новја скрижаљ ч IV 29).
Али ако би коме за време службе Божје, у храму потекла крв из носа или зуба, дотично лице да одмах изиђе напоље док крв не стане. Ако би где на патос која кап канула, да се одмах избрише. – Служење Литургије у оваквим случајевима не прекида се.
2. Ако би свештеник, служећи св. Литургију, приметио, да спремљени Агнец за службу није чист, да је укварен, побуђавио и томе слично, онда да одмах узме чисту просфору, да прописно извади из ње други Агнец, тихо говорећи:в воспоминаније Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, и даље све по реду проскомидијином, у колико се на Агнец односи, доврши, па потом продужи службу од места где је стао (Оставши Агнец да употреби при крају Литургије).
Ово и овако да уради и у том случају, ако би ма којим начином Агнеца са дискоса нестало.
3. Ако би се под 2. збило после освећења св. дарова ( тј. да је Агнец буђав или га је неким непознатим начином нестало са дискоса), онда свештеник извади прописно нов, други Агнец, како је горе под 2. већ казано; затим га пренесе на св. Престо и почне читати од молитве: Со сими и ми блаженими силами… и даље; да изговори над њим: Примите јадите… ; да се помоли Богу и прописно само Агнец освети а не и св. Крв у Путиру, пошто је она већ освећена.
Но ако је немогуће спремити други Агнец зато што нема просфоре, онда да продужи службу даље и у своје време причести се св. Крвљу, а припремљени ранији Агнец, да употреби при крају службе, као благословени хљеб, ако може. Не може ли, онда да га сагори, па пепео под св. Престо закопа.
4. Ако би се случајно догодило, да за време преноса на Великом Входу падне Агнец са дискоса, онда да свештеник најпре дигне Агнец, па ушавши у Олтар, да га пажљиво прегледа. Ако је прашљив или је се при паду сасвим раздвојио на делове, то да одмах на Проскомидији, прописно извади други Агнец, почевши од речи: в воспоминаније Господа и Бога… итд. па кад га спреми, да га правце на св. Престо однесе и даље службу продужи. – Заоставши (павши) Агнец да по служби употреби.
Но ако овај Агнец није се при паду упрљао ни распао, а међутим ни друге просфоре нема, онда да свештеник лепо очисти и прашину павшег Агнеца одува, намести на дискос и даље службу продужи.
5. Ако би при самом разламању св. Агнеца пред причешће свештеник приметио, да у њему има каква буба, или у опште тако штогод што омаловажава светињу тајне и свештенику је немогуће, да се њиме причести, онда нека одмах прописно извади други Агнец, пререже, прободе с произношењем прописних за то речи на Проскомидији. Затим да пренесе Агнец с Проскомидије на св. Престо и почне читати од молитве: „С сими… „ а од речи: в ношч в њуже предан биваше… Затим над Агнецом изговори речи Господње: Примите, јадите… (а не и над Путиром, да не понавља раније казано). Па и остало да изврши: Поминајушче убо… Твоја от Твојих… подигавши том приликом само дискос. Даље, да прочита и молитву: Јешче приносим ти… Господи иже Пресвјатаго Твојего Духа… (три пута), и прописне речи освећења: И сотвори убо хљеб сеј, честноје тјело Христа Твојего, благосиљајући само преко Агнеца. Потом да благосиља унакрсно руком, само преко дискоса, говорећи: Преложив Духом Твојим Свјатим… Амин, амин, амин. Но све ово да врши и изврши тихо, а не гласно. За ово време у храму да се пева причастан 2 – 3 пута и чита Псалтир, или поука народу говори, ако има више свештеника.
Нема ли пак могућности, да се спреми други Агнец, онда да се свештеник причести само св. Крвљу, а са намењеним Агнецом да поступи какао је казано под тач. 3. при крају.
6. Ако свештеник пред самим освећењем дарова примети, да у Путиру нема вина, већ само вода (или ни ње нема већ празан Путир), онда ову да излије у какав судић; потом да наспе и вини и мало воде у св. Путир, говорећи прописне речи: Једин от војин копијем ребра Јему прободе и абије изиде кров и вода… а затим да настави од речи: Подобње и чашу по вечери, глагоља: Пијте от неја вси… и остало по реду.
Ако би више наведено приметио по освећењу, исто ово и овако да уради, како је мало час казано.
Ако би пак при самом причешћивању, или сипању теплоте приметио, да нема вина у св. Путиру, онда да сипа вина и мало воде у св. Путир с произношењем речи: Једин от војин копијем ребра Јему прободе… и остало. Потом продужи од речи: Подобње и чашу по вечери глагоља: Пијте от неја вси… Затим молитву: Помјанушче убо спасителнују сију заповјед… Подижући само Путир говори: Твоја от Твојих… Јешче приносим ти… врши призивање св. Духа прописно и благосиљајући само св. Путир говори: А јеже в чаши сеј, честнују кров Христа Твојего. При речима: Преложив Духом Твојим Свјатим… унакрсно благосиља само преко св. Путира. За овим да прочита и остале молитве до причешћа. Но све ово да врши и изврши тихо, нечујно. За то време певачи могу певати осим причастна још какву црквену песму, или да се чита Псалтир, тек да је народ заузет молитвеним расположењем, и да му је непознато да се је што необично у Олтару догодило.
7. Ако је свештеник случајно при проскомидисању заборавио, да наспе мало воде у вино, у Путир, па се овога сети пред освећењем дарова, онда да наспе мало воде тихо говорећи: Једин от војин копијем ребра Јему прободе, и обије изиде кров и вода и видјеви… Ако то не учини смртно ће сагрешити.
Но ако би се овога сетио после освећења св. дарова тј. да није сипао воде у вино, онда већ сада по освећењу не сме сипати воде у св. Путир, него у своје време да само теплоте наспе.
8. Може се дестити да свештеник у итњи или заборавности, заборави при проскомидисању извадити губу из св. Путира, па наспе вино у св. Путир преко губе. Ако ово примети до освећења дарова, онда да губу извади из св. Путира и добро је над неким судом исцеди. Потом да је над истим судом добро пропере водом и остави да се суши. Вино пак из св. Путира да излије у дуварни умиваоник, или ако оваога нема онда у текућу воду или јамицу под Св. Престолом. Затим да плакне св. Путир два три пута чистом водом. После тога да сипа у њега чисто вино и мало воде с произношењем речи: „Једин от војин копијем ребра Јему прободе… “ па продужи службу од онога мјеста на коме је застао.
Но ако ово примети после освећења св. дарова онда да продужи даље св. службу, ништа не предузимајући. Кад се причести онда да губу пажљиво извади, да је над св. Путиром добро исцеди и остави на крају Антиминса. По свршетку службе да губу над нафорником (или над другим чистим судом) добро, неколико пута пропере водом, па ту воду у јамицу под св. Престо саспе, а губу над ватром или на сунцу осуши. Кад се исуши, онда да је над чистим тањиром сагори па пепео под св. Престо закопа. У овом случају, да поручи другу нову губу за св. Путир.
За ову непажњу своју (тј. што је заборавио губу из св. Путира извадити), да свештеник сам себи одреди сходну епитимију у метанисању и читању акатиста, а и пред духовником непримјено да се исповеди.
9. И раније ( у припреми за служење св. Литургије) а и сада се понова скреће озбиљна пажња свештенику: да при проскомидисању буде врло обазрив на каквоћу просфоре и вина. Од просфора треба једну да преломи и увери се: је ли чиста, нарасла, накисела; је ли добро испечена; нема ли у њој чега: бубица, ошиљка и т. с. Вино да у устима проба; да ли није ускисло, буђаво, судовно; да ли се није преврнуло и боју изменило, или да није у опште његова природност (напр.: фарбано, прављено) сумњива. Ако ма чега од тога примјети, да се не усуди на таквом вину служити. У противном смртно би сагрешио. – Али о свему овоме раније бригу да води, а не тада, када треба да је све спремно и готово за Богослужење. Изговарањем те на ово, те на оно, не може се оправдати ни од одговорности ослободити, ако не би случајно службу служио што просфора или вино није ваљало. А Богу ће и савести опет одговарати ако рђавом просфором или неваљалим вином светињу над светињама унизи, по ономе: „Проклет всјак дјелајај дјело Божје с небреженијем“.
 
II ОДЕЉАК
 
Питања:
 
1. Кад је свештеник у недоумици и заборавности: да ли је доиста прописно извршио, што је требало приликом освећења дарова и да ли их је осветио?
2. Кад се свештеник приликом служења св. Литургије разболи?
3. Ако би за време проскомидисања, или служења Литургије био позван да крсти, болесно дете или болесника причести?
 
Одговори:
 
1. Ако би свештеник заборавио да над хлебом и вином произнесе речи Господње: Примите јадите… Пијте от неја… или молитву: Господи, иже пресвјатаго Твојего Духа… као и речи освећивања тајне: И сотвори убо хљеб сеј… и остало, па буде у недоумици, да ли је он заиста осветио даре или није, онда, у таквом случају све што му се чини да је заборавио – да понови; све потребне речи освећивања изговори тихо, но при том додајући ове речи: ашче не освјашчени сут сија, а потом прописно благослови[1].
2. Ако би се свештеник који служи св. Литургију случајно и тешко разболео, пре освећивања дарова, то се Литургија прекраћује – прекида. Но ако би се то догодило после освећења, а ту се деси други свештеник, који је за ту службу и причешће спреман, онда да се он обуче и продужи Литургију, од места на коме је болни свештеник стао. При причешћивању и болнога свештеника да причести св. Телом и св. Крвљу ако је ту у св. Олтару и може да прими св. тајну. Не буде ли пак ту у цркви другога свештеника, онда да који од благочестивих стараца покрије покривачима св. даре, а сутра дан, да други свештеник отслужи потпуно, од самога почетка, Литургију, разуме се на другом хлебу и вину, а јучерање даре, да употреби по причешћу.
Но ако се поменуто догодило пре освећења дарова, онда сутра дан исти, или други свештеник да заоставши хлеб и вино употреби при крају службе, разуме се не као тело и крв Христову, пошто нису освећени, већ као благословени хлеби и вино.
3. Ако би свештеник у време Проскомидије или и саме св. Литургије, до Великога Входа, био позван да крсти болесно дете, или причести болесника, а у близини је, онда да свештеник прекине служење, и одмах оде и изврши за шта је позван, а потомда се одмах врати и продужи св. Литургију. До повратка да се у цркви, ради народа, чита Апостол или Псалмови или држи поука итд.
Но ако свештеник због даљине не може да се благовремено врати, онда се св. Литургија прекида и сутра дан служи изнова на другом хлебу и вину. У овом случају, оствши хлеб и вино да употреби при крају св. Литургије. Ако ли се пак хлеб – Агнец уплеснио а вино укиселило, онда да Агнец сагори, па пепео као и вино излије у текућу воду или у рупу под св. Престо, ако у близини нема текуће воде.
Али ако би позвали свештеника после Великога Входа, онда он не сме прекидати св. Литургију већ је мора довршити а болнога оставити вољи Божијој. Слабо дете може у томе (а и у другом случају, кад је нпр. свештеник далеко а дете је на умору) случају да крсти (тј. погружи три пута у чисту воду са изговарањем прописаних речи: крешчајетсја) ко и од укућана а свештеник после да допуни, ако би оно живо остало.
 
III ОДЕЉАК
 
Питања:
 
1. Шта да ради свештеник, ако би до освећења дарова упала у св. Путир мува или комарац или ма каква буба?
2. А шта ако би се ово догодило после освећења?
3. Ако би се зими св. Крв замрзла у св. Путиру?
4. Шта да се ради, ако би св. Крв прснула – канула на патос, на одежду или на шта друго.
5. Ако би се, недај Боже, догодило, да се сва св. Крв из св. Путира проспе, шта онда да чини?
 
Одговори:
 
1. Ако би мува или што друго упало у св. Путир до освећења дарова, онда да се то извади, завије у артију и сагори, па пепео баци на какво место, које се не гази, или у умиваоник у зиду (до Проскомидије).
Но ако ли је упао паук, или у опште отровна животињица, онда да вино излије из св. Путира у какав други суд, па да у св. Путир сипа чисто вино и воду с произношењем речи: „Једин от војин копијем Јему ребра прободе… “ и даље, а потом да продужи св. Литургију. По свршетку св. Литургије да заоставше вино проспе у текућу воду или у умиваоник, или да излије под св. Престо.
2. Али ако би се то догодило после освећивања св. дарова, онда да животињицу тако пажљиво извади из св. Путира, да не би с ње канула св. Крв; затим да животињицу опере свежим вином и кад то уради исту завије артијом па је по свршетку службе саагории пепео саспе у јамицу под св. Престо, или у умиваоник ако га има, а вино, којим је животињица опрана да такође саспе у умиваоник или у јамицу под св. Престо.
3. Ако би се у зимње доба смрзнула св. Крв у св. Путиру, онда да свештеник добро нагреје над ватром покривач, дарак или воздух и њиме обмота св. Путир. Не помогне ли то, онда да пажљиво спусти св. Путир у какав суд, у коме је врућа вода пазећи при том да се ова не би прелила у св. Путир.
4. Ако би кап св. Крви због небрежљиваости свештеникове, канула где, или би се из св. Путира пљоснула по Антиминсу, или ма куда било, то свештеник да овако уради: да језиком добро олиже оно место, где је св. Крв канула. Но ако је канула на патос – даску, онда да губом избрише, па потом даску добро, оштрим ножем иструже, па струготине баци у ватру и пепео закопа у јамицу под св. Престо. Ако ли је патос цигљани или камени, онда да неколико пута најпре водом добро опере оно место где је пречиста крв канула, па ту воду покупи сунђером и исцеди је под св. Престо, а сунђер кад се просуши спали. Затим да исто место на патосу такође иструже и прах у ватру баци или под св. Престо закопа.
Ако би св. Крв канула на Антиминс или Индитију, или на какву другу црквену утвар, онда да свештеник најпре језиком оближе то место, потом да добро истрља Антиминсном губом, а по свршетку св. Литургије, да то поливено место три пута чистом водом пропере и воду излије у текућу реку или под св. Престо.
Но ако би св. Крв канула на ћилим, или простирач, или на чију хаљину (напр. при причешћивању детета) онда да се то место губом пажљиво избрише, потом над каквим судом добро водом опере, а затим то парче аљине или простирача одсече и сагори, па пепео у јамицу под св. Престо саспе а вода у умиваоник или текућу реку – излије.
5. Ако би се, недај Боже, догодило, да се сва пречиста Крв из св. Путира проспе, или само неколико капи остане, онда у првом случају, да свештеник налије у св. Путир вино и воде, почевши од проскомидијиних речи: „Једин от војин… “ итд. па потом да прописно освети, како је већ раније казано а затим се причести.
У другом пак случају тј. ако је остало неколико капи св. Крви, онда да не долива нити изнова освећује, већ да се тиме што је остало причести и службу по реду доврши.
Ако би се наведено под тачком 4 и 5 догодило услед непажње, расејаности или немарности светштеника, он би тиме веома тешко сагрешио и суду Божјему подвргнут био. С тога, ако би се што сличнога десило, да пре свега оплакује своју немарност; да у сузама моли Бога за опроштај; да се исповеди духовнику своме а затим, да достави до знања епархијском Архијеју (Хојнацки стр. 91).
 
IV ОДЕЉАК
 
Питања:
 
1. – Шта да ради свештеник, ако би се догодило, да он одмах по причешћу поврати – избљује.
2. – Ако би пала на земљу частица Тела Христова.
3. – Ако би се у зимње доба Агнец замрзао за дискос.
4. – Ако би се појавило чудо: да Агнец изгледа у виду малог детета а вино у св. Путиру права крв човечија.
5. – Ако би за време службе напали непријатељи на цркву или се свештенику за време службе прети убиством, или се у цркви појави пожар, или наступи опасност рушења – пада цркве, било земљотреса, буре или другог чега – шта и како у овим случајевима свештеник да поступи?
 
Одговори:
 
На 1. питање: повраћено – избљувано – да се пажљиво скупи у чист убрус – мараму и остави у чист суд да се осуши, па или да проспе у текућу воду, или сагоре па пепео проспе у реку или дуварни умиваоник саспе.
2. Ако би пала која частица Тела Христова на земљу, свештеник треба исту са страхом и с побожношћу да подигне копљем или лажичицом – како буде згодније, да је метне на дискос, а онај део земље или даске, на коју је пала да се саструже, сагори и пепео баци у реку или закопа под св. Престо.
3. Ако би се Агнец замрзао на дискосу, да га немогуће за време причешћа разломити (што код нас ретко кад може бити), онда да се у једно чисто лонче наспе жар, па дискос наднесе над лонче, те да се Агнец тако раскрави.
4. Ако би Агнец изгубио свој пређашњи вид хлеба па се уместо њега појави у виду тела, меса, или у виду детета; вино у виду крви човечије, онда свештеник тиме да се не причешћује, јер то нису право тело и крв Господња, већ чудо од Бога, које се појавило услед невјерја свештеникова или због неког другог узрока.
У овом пак случају, свештеник да пре свега пажљиво и побожно уклони на страну тај Агнец, па да узме другу просфору и прописно извади други, нови Агнец. Потом да од речи из Служебника: „Со сини и ни блаженими силами… “ све остало доврши, како је раније казано тј. освети Агнец и њиме се причести.
Равним начином, да свештеник исто тако поступи ако би се и освећено вино у св. Путиру чудно претворило у обичну природну крв људску, тј. да ту крв излије у чист суд, па у св. Путир наспе вина и мало воде, па прописно освети, како је раније казано.
Но, ако би чудно претворени Агнец у месо и вино у крв, кроз кратко време добили првашњи свој изглед – Агнец изглед хлеба а крв изглед вина, онда свештеник да не спрема други Агнец, ни освећује друго вино, но да то употреби.
Али ако би пређашњи Агнец и даље остао у виду меса а вино у виду крви, онда да поступи како је мало час казано, а потом да одмах извести своју претпостављену власт и очекује њихово даље упуство.
5. Ако би за време св. Литургије напали на цркву разбојници, непријатељи, јеретици или незнабошци и при том служба никако не може довршити, онда свештеник одмах да употреби св. даре те да не падну у непријатељске и неваљале руке а затим да се спасава како може. Но ако би он продужио служење св. Литургије, то ће учинити још боље, јер ако би га при служењу убили, увршћен би био у ред мученика и примио венац мучеништва. Тако треба да поступи тј. да не прекида службу, и у том случају, ако би сазнао, да ће га за време св. службе убити, он треба да служи па макар и погинуо. Смрт његова у том случају равнала би се смрти св. мученика.
Ако би се за време св. Литургије појавио у цркви пожар или се појави опасност пада цркве или рушења (напр. при земљотресу) онда да свештеник узме св. даре заједно са Антиминсом и осталим принадлежностима, па на другом безопасном и чистом месту доврши св. службу, продуживши од онога места на коме је стао.
 
V ОДЕЉАК
 
Питања:
 
1. Кад је много причаснка а св. Путир мали, онда шта да ради свештеник, те да би сав народ причестио?
2. Ко се може причестити а ко не?
3. Може ли се дати св. причешће онесвешћеном, обамрлом, лудаку итд.?
4. У чему се састоји припрема свештеника за примање св. причешћа?
5. Може ли православни свештеник причестити римокатолика, протестанта и у опште неправославног хришћанина?
6. Ко има права да раздаје нафору?
7. Кад је много народа а мало просфора те нема за нафору, шта да се ради у таквом случају?
 
Одговори:
 
1. Бива понекад да, на извесне празнике дође сувише много народа на причешће. Међутим св. Путир је средњи или чак мали. Просфора обична. Пита се: шта да ради свештеник у таквом случају? Да ли да даје причешће докле га има, или? Неки свештеници из незнања свога досипају вино у св. Путир по два три пута, те да само сав народ причести. Лепа је жеља и намера да свакога причести. Свештеник је чак и дужан, да свакога задовољи и да никога не одбије од св. чаше Господње. Али у колико ово добро у утолико је за осуду, што се после освећења долива у св. Путир обично вино.
То никако не сме бити; то је грех, и свештеник који то чини подлежи суду и осуди црквеној.
Али с друге стране како да задовољи народ? Ево како: да пре свега при проскомидисању извади велики Агнец секући га косо и то до саме доње горе. Ради овога потребно је имати тако звану дуплу просфору тј. при мешењу просфоре – тесто спремљено за једну просфору, тури се на тесто друге просфоре и у неколико се обе споје али не сасвим, већ свака да задржи своју форму – и висину и ширину. (Ово и правило наређује, јер таква просфора представља две природе у Христу).
Извађени из тако повеће просфоре Агнец треба да заузме готово цео дискос, те ће и сами делови Агнеца „НИ“ и „КА“ бити велики.
Друго, ови делови („НИ“ и „КА“) да се пред причешћем врло ситно исецкају на онолико частица, колико отприлике има причасника, тако да на сваког причастника буде по једна частица, и свакоме да се непремјено по частица даде (а не како неки чине, дају само пречисту Крв без св. Тела).
Треће, одмах после Великог Входа може се долити вино у св. Путир ако је мало а причастника много. После освећења никако се не сме у св. Путир доливати.
Четврто, ако ипак не би довољно било частица за св. причешће, онда свештеник може и од частица „ИС“ и „ХС“ (у овом случају не мора сам ову целу частицу употребити већ један део њен) давати народу, те да само не би хришћане, спремне за св. причешће, одбио. Умесније је ово и овако урадити него ли да даје частице, које су за болеснике спремљене.
2. Свештеник може причестити и причешћивати све православне хришћане, који нису под забраном или епитимијом, нити су одлучени од цркве.
Недостојни су пак св. причешћа они, који су под забраном духовника или под одлучењем епископским, или јавни блудници, прељубочинци, интересџије – глобаџије, врачаре, богохулници, светокрадљивци, разбојници. Сви ови док се не покају и не поправе недостојни су св. причешћа. Само при самртном часу свештеник је дужан причестити их кад на то изјаве жељу. У осталом свештеник ће чинити, по своме сазнању и увиђавности, што за сходније, корисније и спасоносније за дотичне душе нађе. Теже и замршеније случајеве достављаће надлежном Архијереју на оцену и упуство[2].
3. Онесвешћеном, обезнањеном, лудом, блесавом, обамрлом, у опште свакоме ономе, који није при себи св. тајна причешћа не даје се, док дотично лице себи не дође. Јер сваки треба са знањем, са побожношћу и страхом, исповедивши најпре своје грехе, да прими св. тајну причешћа.
4. Припремање световњака за примање св. тајне исто је што и код свештеника. Јер и они треба да су чисти не само душом но и телом; да се уздржавају брачне постеље целу недељу дана, да се исповеде, да прочитају молитве „ко светом причашченију“[3]) да одстоје вечерњу или бар јутрењу и св. службу непремјено, итд. У осталом дужност је свештеникова да своје парохијане поучи и поучава и у овоме како се треба спремати за св. тајну причешћа и у чему се та спрема састоји.
На исповести, он ће већ оценити ко је достојан а ко не св. причешћа. Но и при овој оцени, да буде одвећ пажљив, нити сувише да попушта, нити опет да буде сувише строг. Благоразумна је средина. Напр.: не треба да забрањује причешће, ако је неко случајно пио вина или јео зејтина у току те недеље или напр. при исплакивању уста, прогунуо мало воде онога јутра, кад се је спремао за св. причешће, или му је крв ишла из зуба и томе слично. Јер тежак би био грех због оваких ситница одбити од причешћа онога, коме други пут неће бити ласно понова доћи цркви на причест (нпр. у сиромашним селима у којима појединци позајмљују аљине, па чак и обућу, да само могу отићи цркви на причешће). „Грјадушчаго ко Мње не изжену вон“ реко је Господ Исус Христос.
5. Да ли може православни свештеник причестити римокатолика, протестанта и у опште неправославног хришћанина? Може, али само у том случају, ако је овај изјавио да ће примити православље.
Сем тога, може и тада, ако је дотично лице на самртној постељи, па жели и моли, да се причести по православном начину. Свештеник је у таквом случају дужан да дотичнога одмах исповеди и причести. Ако би то лице потом остало у животу, онда се оно има сматрати већ као православно. Ако би одмах после причешћа умрло, свештеник би био дужан, да га опева и сарани као лице православног исповедања и да му се као таквом и подушја дају[4].
6. Само свештеник раздаје нафору и нико други, дакле ни ђакон а још мање тутор или ко други од мирјана.
Где пак при цркви један свештеник а међутим он причешћује, те не може и нафору да раздаје, онда се нафора остави на целиваоник (налоња на којој је храмовна за целивање икона).
7. Кад је народа одвећ много на причешћу, а просфора мало те нема довољно нафоре, онда се може исећи на парчад обичан, лепо умешен и испечен кисео хлебац. Затим, да се исти покропи освећеном, односно богојавленском водом с произношењем речи: окропљајетсја и освјашчајетсја хљеб сеј, сеју свјашченоју водоју во имја Отца и Сина и Св. Духа – амин, па потом раздаје народу као нафору[5].
 
VI ОДЕЉАК
 
Питања
 
1. Како се причешћују свештеници и ђакони, који не служе св. Литургију?
2. А како они свештеници и ђакони, који су под забраном?
3. О причешћивању младенаца до 7. године и дечака и девојчица од 7. године старости.
4. Причешћивање одојчади – деце, која још сисају.
 
Одговори:
 
1. Кад свештеник или ђакон не може због слабости или престарелости, да служи св. Литургију а жели да се причести, онда свештеник обуче епитрахиљ и одежду, а метне на руке и наруквице (или бар једну – на десну руку) а ђакон пак обуче своје одјејање (стихар, орар, и наруквице) па се обојица причешћују истим начином и поретком, као кад обично служе: сам свештеник узима део или частицу св. Агнеца, чита прописне молитве и причешћује се њиме а потом и св. Крвљу из св. Путира. Ђакона пак причешћује служећи свештеник као што је већ прописано.
Оне пак свештенике, који су одвећ остарили или им дрхте руке те не могу сами да се причесте, нити могу ићи у цркву да се пред св. Престолом причесте, – причешћује други служећи свештеник и то давајући свету тајну кашичицом. У овом случају ови немоћни свештеници треба да ставе на себе бар епитрахиљ кад се причешћују.
Овако и овим се начином причешћују свештеници и ђакони, који су опако болесни и на самрти.
2. Свештенике и ђаконе који су под забраном причешћује служећи свештеник и то у св. Олтару: свештеника с десне стране а ђакона с леве стране св. Престола. Причешће се даје кашичицом. Ни свештеник ни ђакон (под забраном) не облаче се у своје свештеничко – ђаконско одјејање, али се морају предходно пред духовником исповједати и по његовој дозволи причестити начином, како је већ казано (Филарет митрополит московски – Хојн. 102.)
3. Младенце до седме године старости (закључно) треба причешћивати без обичне спреме, каква се тражи од одраслих. Њих треба причешћивати само св. Крвљу, јер се може десити да младенац испљује св. частицу тела Христова, мислећи да је каква мрвица или трунка. У осталом дечици од пете до седме године може се давати (а и требало би) и частице, но предходно да свештеник каже да дотично дете прогута све што му се да.
Што се тиче пак причешћивања старијих од 7. година дечака и девојчица, треба већ бити пажљивији. Напр.: дечаке и девојчице од десет година треба већ подвргавати исповести, (колико ли у то доба старости има у садање време, тих малих грешника – дечака – који нису с раскида да украду, да се посвађају, потуку, упале и друга неваљалства учине? А лаж, па лукавство и обмана код женских!). Премда се код неких православних хришћанских народа врши тајна исповести над дечацима и девојчицама, које су тек навршиле седам година старости, за шта постоје и нарочити прописни начини самога исповедања.
4. Црква православна не забрањује св. причешће ни одојчадима – малој деци, која још сисају. Њима се даје св. причешће без обзира на то, да ли су тога дана сисала, јела млека или не. Само њима се при причешћивању не даје частица св. Тела Христова, већ само Пречиста Крв и то мало на врх лажичице (кашичице).
При причешћивању деце свештеник треба да пази на ово:
а) на Пређеосвећеној Литургији не треба причешћивати малу децу а нарочито одојчад, пошто нису у стању да прогутају тврде састојке св. Тела Христова и што се може догодити, да дете испљује св. частицу;
б) родитељи кад приносе децу на причешће, треба дете да држе на десној руци а левом да обухвате ручице детиње, те како оно неби дохватило ручицама св. Путир или лажичицу;
в) ако би дете затворило уста онда да се ухвати за носић једном руком а другом за доњу усну и у тако отворена уста, свештеник да сипа мало св. причешћа, пазећи да се пажљиво отру усташца детета и
г) децу не треба носити на причешће о великим празницима кад има много народа, већ свагда о мањим празницима, о чему да свештеници обавештавају родитеље у даним приликама.
 
VII ОДЕЉАК
 
Напомене:
 
1. Да ли се св. частице пажљиво у св. Путир спуштају;
2. Да где на св. Путиру не остане капница Пречисте Крви Господње;
3. Шта да свештеник ради са губом и убрусом, којима се св. Путир брише ако поцрне или скоруше се?
4. О сасудима и дарцима.
 
1. Свештеник треба да саспе у св. Путир све частице тако пажљиво, да ни једна не остане на Антиминсу или ма где било: по крајевима св. Путира, на стопалу или на дискосу. С тога губом треба два три пута отрти св. Путир наоколо, најпре саму чашу а потом и стопало, горњу и доњу страну као и дискос.
2. Исто тако, да свештеник – ђакон строго пази, да, при употребљавању св. тајне, где на св. Путиру не остане каква капљица Пречисте Крви Господње. С тога да ђакон, односно свештеник, два три пута исплакне св. Путир водом, коју да испије, а потом да св. Путир избрише губом а затим нарочитим убрусом. После тога губа да се тури у св. Путир, преко св. Путира дискос, по дискосу копље и лажичица, преко ових – дрци, а врх њих „воздух“, преко њега – убрус, који се употребљава при причешћивању, и убрус којим се Путир убрусује. Затим све то обавије се чистим, лепим убрусом или ланеном марамом па веже испод св. Путира.
3. Ако губа и убрус којима се брише св. Путир поцрне или се скоруше се, онда да их сам свештеник или ђакон добро над чистим судом, водом пропере.
4. Разуме се само по себи да и свештени сасуди: св. Путир, дискос, копље, звездица, лажичица, морају свагда бити чисти а никако плесниви, зарђали или окрњени (Путир и дискос), или заломљени (копље), или разглављени (звездица), – све мора бити у своме реду: и чисто и цело. Св. Путир не сме бити оксидисан већ свагда калаиса или позлаћен. Па и сами покривачи – дарци и воздух – морају бити чисти, од лепе стофе; украшени крстовима од ширита. Дарци не смеју бити сасвим прости, од обична платана или обичне материје и томе слично. Чега нема, или шта је поабано те није за употребу, свештеник да тражи од црквене управе, да се одмах набави.
У противном, да се достави већој надлежној власти до знања. Разломљено, зарђало, поабано, поцепано не сме се употребљавати при Богослужењу. Поступи ли се другче, тешка одговорност пада на свештенике а и на црквену управу, ако се она није освртала на предлоге и потраживања свештеникова.
 
VIII ОДЕЉАК
 
1. О сасудима у којима се чувају св. дари за причешћивање болесника.
2. О времену и начину спремања тих св. дарова.
3. О томе, како треба да се чувају припремљени св. дари у сасудима.
4. Како да свештеник поступи, ако би приликом спремања св. дарова они поцрнили, или згорели, или се од влаге уплеснивили и томе слично?
5. Може ли свештеник припремљене даре држати код себе у своме дому?
 
1. Да би се св. дари за причешћивање болних могли чувати у цркви онако, како треба и одговара светости њиховој, треба да у свакој цркви на часној трпези има тако звана „дарохранилица“ или кивочић – ковчежић, који треба да је од злата или сребра[6], а у крајњем случају из паквона. Ковчежић треба да има поклопац са крстом на средини. Овај ковчежић обично праве (код нас у Србији) уједно са распећем и иконама Божје матере и Јована Богослова са стране крста. Испод овога је ковчежић, који је покретан тј. да се вадити кад треба. У том ковчежићу чувају се св. дари. Ова и оваква дарохранилица замељује у сиромашним црквама Напрестолни Крст и ковчежић за чување св. дарова. Ово није противно, кад већ друкчије не може бити. Само свештеник да пази, да је ковчежић лепо израђен, да је застрт чистом лепом артијом; да има дугменце којим ће се моћи извлачити из свога сместишта.
Ну, ако је дарохранилица за себе а не са и под распећем или ако је она од злата или сребра па позлаћена, онда се у њу не меће артија. У противном застр се чистом артијом.
Дарохранилицу не може и не сме замењивати обична кутија од метала или артије, нити сме бити просто од дрвета без крста израђеног. Она мора одговарати оној великој светињи за коју се намењује. За немарност одговоран је свештеник и пред Богом и пред влашћу а тако и протојереј – намесник ако не предузима мере, да у дому Божјему бива све „благобразно“ и у реду.
Дарохранилицу не сме нико сем свештеника покретати (напр. приликом чишћења св. Престола), а још мање, да ко други сме извлачити ковчежић са св. даровима, и дотицати се св. дарова. Смртно би сагрешио онај, који би то дрзнуо учинити. Јер то је у Христовој цркви „свјатаја свјатих“.
2. Божанска тајна прчешћа за болне може се припремити не сам на Велики Четвртак[7] но и у друге дане, кад се за то потреба укаже.
Та се припрема састоји у овоме:
На Литургији изваде се два Агнеца, освете, па један од њих залије св. Крвљу, исто онако, како то бива у велики пост, кад се припрема св. Агнец за Пређеосвећену Литургију. При овом треба пазити да св. Крв кроз сав Агнец проструји, те да сав буде запојен тако, да кад се он после на частице исече, свака од њих св. Крвљу буде запојена.
Напојен Агнец остави се засебно на други дискос, или се спушта у дарохранителницу. Кад се доврши св. Литургија, тада свештеник најпре разастре Антиминс; на Антиминс стави дискос а на њега св. Агнец. Затим узме кадионицу, окади св. Престо наоколо, остави кадионицу па се затим поклони пред св. Престолом. Потом узме копље и њиме иситни сав[8] св. Агнец на ситне частице. Кад то доврши, онда узме један чист убрус пресавије га два – три пута и метне с десне, јужне стране Антиминса. На убрус стави чисту, опрану циглу или цреп а на цреп стави један нов средњи (од једне и по оке) лонац напуњен до пола жаром. Затим узме обема рукама дискос на коме су св. частице и наднесе над лонац. Кад се дискос довољно загреје, онда левом руком и даље држи дискос а десном узме копље и њиме меша частице те да не би прегореле, или која за дискос прионула. Кад се дискос толико угреје, да је немогуће држати га руком, онда га спусти на Антиминс и копљем промеша частице неколико пута. Кад се дискос мало олади, опет се наднесе над лонац и тако се понавља све донде, док се частице лепо не осуше. Но пошто се неке частице (мање) пре, а неке (веће) доцније осуше, то ће свештеник при сушењу пазити да суве частице одмах издваја, купи и у ковчежић спушта, док их таким начином све не осуши у дарохранилицу смести.
Осим овога начина сушења св. частица, има још и овај простији: с јужне стране Антиминса стави се у неколико пута савијен убрус. На убрус стави се светњак са упаљеном свећом. Свештеник узме у обе или само у леву руку дискос са частицама, наднесе над свећу и тако држи док се дискос добро не загреје. Потом спусти га на Антиминс (а да не би гаравина или чађ са дискоса додиривала Антиминс, мете се под дискос чиста артија, која се после спали), док се мало охлади, па затим опет наднесе над свећу. Десном руком држећи копље меша частице да не би која прегорела или прионула за дискос.
Који ће се од ова два начина сушења св. частица употрбити, оставља се на вољу самом свештенику. Само при овом другом начину треба имати у виду од чега је дискос (напр. ако је од „коситера“, онда ће се доња страна растопити). У исто време ставља се свештенику до знања, да на дискосу од бакра, па макар био позлаћен или посребрен никако се не смеју сушити св. частице. Јер додир са таквим дискосом, или дуже задржавање частица на њему може бити опасно по здравље причастника.
3. Св. даре, који се чувају у дарохранилици свештеник треба чешће да прегледа, пошто предходно опере руке своје и два – три пута менанише. А да већ не говоримо, да је свештеник дужан свакога празника прегледати св. даре. Јер дешава се, да св. дари било због влаге у цркви или загушљива тешка ваздуха, или што нису св. частице добро сасушене – уплесниве, побуђаве. Ако би свештеник приметио и најмање влаге на св. частицама, онда одмах развије Антиминс на св. Престолу и св. даре саспе на дискос. Потом да се отворе прозори, те да се таким начином св. дари проветре, пазећи при том, да не би мува или какав други инсект однео ма и најмању частицу, за шта би свештеник био подвргнут тешкој одговорности.
У осталом, свештеник у случају потребе може понова сушити и осушити даре, начином који је раније показан.
4. Ако би се приликом овог, или још при првом сушењу св. частица догодило, да се частице упале или поцрне, или би због небрижљивости свештеникове побуђале – уплеснивиле се, онда свештеник треба да пре свега: 1). достави то епархијском Архијереју и 2.) да тим и таквим частицама не причешћује никога и никако, већ да одмах, на првој служби зготови нови Агнец, исече на частице и исуши како је већ раније казано.
Побуђале частице – даре – да проветри, просуши а затим на првој Литургији, коју буде служио да их при крају службе (по отпусту) саспе у св. Путир и са осталима употреби по обичају (види Номоканон при Великом Требнику).
Ове частице свештеник никако не сме сагорети или их у текућу воду просути, већ како је казано, употребити.
Но ако би се св. дари у случају крајње небрежљивости или осуства свештеникова тако, недај Боже, искварили или би се уинсектили и томе слично догодило, свештеник их у таквом случају може сагорети и са великим страхопоштовањем пепео под св. Престо закопа. Но, ово и овако може учинити само тада, кад добије разрешење од свога епархијског Архијереја.
Свештеник пак, који због своје непажње при служењу прегори св. частице те поцрне или изгоре, или због своје крајње немарности допусти, да се уплесниве, побуђаве или их инсекти разнесу итд. тај и такав свештеник подлежи ужасној, тешкој одговорности а по номоканону бива низвргнут из свога чина. Дакле, сваки свештеник да се добро узме на ум; да пази на св. даре, те да у противном не би дошао у ред оних, који су висећег на крсту Спаситеља и Господа пљували и ружили, те тиме вечну погибао на себе навукли.
5. На питање, да ли свештеник може и сме св. даре за причешће болних држати каткад код своје куће и у опште где треба да их чува, ласно је дати одговор. Пре свега, св. даре треба чувати само у цркви и то на св. Престолу у нарочитој скрњици или ковчежићу, односно дарохранилици, како је раније казано. Само у изузетним случајевима, може бити у неколико одступања. А на име: 1. свештеник је напр. ноћу позван да болесног причести. Дошавши дому болнога, затекне да је умро. У оваквом случају свештеник може однети св. частицу дому своме, ако му је црква снеруке, или је већ наступила дубока ноћ, или рђаво време, те му је дакле немогуће отићи цркви; 2. Ако би се случајно црква упалила, свештеник може а и треба пре свега да узме св. даре и однесе у свој дом, те да их од ватре сачува; 3. У планинским пределима (ово је изузетно код нас у Србији) у којима су села и куће раштркане и по неколико сати од цркве удаљене, свештеник за сваки случај може по неколико св. частица од св. дарова, чувати у своме дому, но и то само у том случају, ако је црква сат, два од његове куће удаљена. Јер при оваквим околностима, апсолутно би немогуће били или по сат, два цркви, ради узимања св. частица за причешће болеснога, и опет сат, два путовати кући болесниковој. У размаку оволиког – 3 – 4 сата – времена, болесник би могао умрети. А међутим свештеникова је најпреча дужност, да болнога причести и болно дете крсти и то одмах, што је могуће пре. (У ова два случаја свештеник је чак дужан прекинути и саму св. Литургију до Великог Входа, а после Великог Входа то већ не би смео учинити, о чему је раније казано).
Кад наступи који од више наведених узрока, због којих свештеник може, ма и привремено држати св. даре у дому своме, он треба да поступи овако: да св. даре намести код икона, у углу намештене собе, у коју да нико, па ни чељад његова, не улазе без велике потребе. Кад би ко ушао, да се предходно прекрсти и према св. дарима поклони. Спавање, пушење, обедовање итд., у тој соби свештеник да никако не допушта. Ако би св. дари били оданде украђени, или пожаром уништени, или ма чим било обесвећени, свештеник да одмах о томе извести своју предпостављену власт (Архијереја) казавши искрено и истинито, шта је и како било.
Како се и у чему се носи св. Причешће болноме?
Св. Причешће треба носити у нарочитој за то удешеној дароносици од кина сребра или од дрвета ако није могуће набавити од сребра. Дароносица треба да има малу кутијицу у коју се меће св. частица. Затим мали путирић од метала – сребра, или од стакла, лажичица и мало стакленце за вино. О овоме, као и како треба носити св. причешчће болеснику, изложено је у одлуци Архијерејског Сабора од 16. марта 1899. год. СБр. 35 (Зборник стр. 155.), по којој је свештенство дужно да се управља.
 
IX ОДЕЉАК
Питања:
 
1. Може ли свештеник болесника и ван цркве и у свако доба дана и ноћи, без обзира, да ли је болесник што јео или пио причестити?
2. Може ли свештеник причестити оне болне који су већ на самрти а међутим су под епитимијом односно забраном или одлучењем од св. причешћа?
3. Може ли се и сме ли се давати причешће болној жени, која има т. зв. „месечно прање“ – „менструацију“?
4. Може ли се давати причешће онима, који су побеснили?
5. А онима, који страдају од повраћања – бљувања?
6. Како да се причесте они, који не могу никако да пију вино?
7. Како да се причешћују лица, која болују од заразних болести: дифтерије, шарлаха, сифиса, тифуса итд.?
8. Како треба поступити са оним лицем (болним или здравим) које је приликом причешћивања, случајно дрмнуло св. Путир, те је се св. Крв пролила, или св. частица из кашичице испала?
 
Одговори:
 
1. Свештеник може и мора отићи да причести болесника онамо, куда га позову и где се болесник налази, не осврћући се ни на непогоду ни на доба дана и ноћи. Причестити болесника, односно припремити хришћанску душу за вечни живот, једна је не само од првих и најпречих, но и најпреча дужност свештеникова. Од вршења и извршења ове свете дужности, ништа га задржати ни спречити не може и не сме сем св. Литургије.
Па чак и њу до Великог Входа сме прекинути ако буде позван да болнога причести, о чему је раније казано. После Великог Входа не сме исту прекинути.
Свештеник, даље, може и мора причестити болнога и у том случају, ако је овај што јео или лекарство узео итд. Једино што је свештеник при овоме дужан захтевати, а то је: да се болесник предходно исповеди (по краткој исповеди – види Требник), а потом га по обичају причести (Номоканон при Великом Требнику пр. 166.).
2. Свештеник може и треба да исповеди, разреши и причести оног болесника, који је опасно оболео а међутим је под епитимијом, односно забраном или одлучењем од св. Причешћа за извесно време, без обзира, да ли је то лице духовно или световно. Али ово има извршити под условом, да ако дотично лице оздрави, дужно издржати наложену му епитимију, а затим да не приступа св. причешћу све донде, докле га његов духовник или Архијереј не разреши (1. Васел. Сабор пр. 13; Картагенски Сабор пр. 7).
3. Болесну жену, која је на самрти, а међутим има менструацију (бело месечно прање) или крволиптање или какву другу тешку болест, свештеник је дужан исповедити а затим одмах причестити, па је тиме за вечности спремити ( Хојнацки – стр. 110).
Здравој жени а која има менструацију или крволиптање, не сме се давати св. причешће, нити да у цркву долази, док се не очисти (7. прав. Тимот. Алекс.; Номоканон при Вел. Требнику прав. 64.).
4. Свештеник може причестити оне, који су побеснели, но под условом, ако они у беснилу не псују светињу; ако не хуле на Бога и св. цркву; ако дођу себи и са знањем и страхопоштовањем оће и желе да се причесте (Тимот. Алек. пр. 3. Хојнацки – стр. 110.).
5. Оним болесницима, који ништа у се не могу да приме, и што приме одмах поврате, не треба давати св. Причешће, јер би се повраћањем унизила светиња, те би и онај, који даје и онај који прима сагрешили. Чим се прекрати повраћање у опште, треба дати болноме св. Причешће. Не прекраћује ли се нека се болесник бар чистосрдачно исповеди и изјави свесрдну жељу причестити се, па ће Господ Бог ту његову жељу примимити, као и само дело и грехе му опростити.
6. Дешава се, да нека лица не могу да пију вино, нити да га што но реч, очима виде, а међутим желе да се причесте. У оваквом случају (премда су они врло ретки), свештеник може причестити такво лице св. частицом од св. дарова, припремљених за болеснике, сипавши у кашичицу, у којој је св. частица, воде, у место вина.
7. Појавило се питање: могу ли се и треба лу се причешћивати лица, која су заражена заразним болестима: дифтеријом, венеријом, тифусом, шарлахом, богињама итд. На ово питање т. звани „учевњаци“: доктори, поједини чиновници и други, категорички захтевају, да се забрани причешће и деци и одраслима, где се која од поменутих зараза појави, јер би се веле, скупљањем и причешћивањем из једног суда (Путира) и једном лажичицом, зараза преносила од болних на здраве. Због оваквог гледишта ових световњака, чешће су изилазиле званичне забране причешћивања и здравих, у оним местима, у којима ова или она заразна болест влада.
Па шта да се рече на ово?
С гледишта науке и искуства зараза се додиром здравих са болеснима (пијење из једног суда, једење из једног чанка итд.) доиста може преносити и преноси са болних на здраве. То се дакле не може и не сме спорити.
Али, да чак и св. тајна причешћа може послужити оруђем преноса заразе са болних на здраве, апсолутно се не може примити ни усвојити. Јер по јасном учењу св. цркве Христове, св. тајна причешћа лечи и тело и душу: душу од духовних недуга – грехове, а тело од болести, јер се она даје „в сњед“ вернима, „во исцејленије души и тјела“. Разуме се, да су ови и оваки плодови св. тајне причешћа условљени спремом и достојним примањем св. тајне. Јер „јадиј и пијај недостојње, суд в себје јаст и пијет…“
А св. тајна причешћа пак сама је по себи доиста право, јединствено лекарство душе и тела: лекарство, коме нема на земљи равна.
Па следствено ни сами они сасуди, из којих се (Путир) и којима се (лажичица) преподаје св. Причешће, никако не могу бити оруђима преноса заразних бакцила, јер су и она (оруђа) освећена драгоценом крвљу Христовом.
Но у ово слабоверно доба људско и ради спокојства оних, који су на раскрсници духовној, те се у оваквим појавама колебају и незнају на коју ће страну тј. да ли уз учење свете цркве и савете свештеникове, или уз слабоверне по неке докторе и чиновнике, свештеници, по нашем и руских писаца мишљењу, могу допустити следеће: при свакој цркви треба да има по неколико лажичица (кашичица) за давање св. Причешћа и по 2-3 убруса. Кад се пак појави која од заразних болести онда, да свештеник при причешћивању поступи овако: чим кога причести, да спусти ту лажичицу (којом је причестио) у лонац топле воде, (који да се намести са северне стране Царских Двери у Олтару) и узме другу лажичицу. Црквењак, или кога он одреди, одмах ће избрисати спуштену лажичицу чистим, новим убрусом и држати у рукама, па свештенику одмах додати избрисану, а узети од свештеника употребљену, спустити у лонац и одмах потом избрисати итд.
Друго, други црквењак или тутор (или ђакон где га има), који буде убрисивао причаснике, да има 2 – 3 чиста убруса код себе и при убрисивању сваког причасника, да убрише сувим делом убруса, а не једним и истим крајем убруса, како то обично бива.
Треће, ове убрусе после причешћа сагорети, па пепео од њих сместити у јамицу под св. Престо.
Четврто, свештеник свагда треба најпре, да причести здраве, по обичају, па тек болесне по овон означеном начину.
Пето, где има два св. Путира и две лажичице, то би се болни могли причестити из другог св. Путира, сипавши у њега св. тајну колико треба, а из првога, односно из онога св. Путира, који је употребљен на Литургији, причешћивати здраве. (Хојнацки стр. – 110).
У осталом главно је ово: свештеник ни у ком случају не сме одбити од св. причешћа онога, који је за то достојан и спреман, па био он здрав или болестан. „Градушчаго ко мње не изжену вон“ рекао је Господ Исус Христос. А свештеник у Литургији повереник је, сатрудник је самога Господа; вршиоц воље његове, извршилац закона његовог.
8. Ако би се по несрећи догодило, да какав световњак – болесник, или здрав – приликом причешћивања услед непажње своје додирне св. Путир те се из њега пролије на патос или на што било св. Крв, онда у оваквом случају да се овако поступи: 1.) ако би се св. Крв просула на његово или ма чије одело онда да се поливени делови исеку, добро проперу, како је раније казано, па та вода саспе у текућу воду а исечци просуше, сагоре и пепео закопа под св. Престо. Ако би се св. Крв Пролила на патос односно на праг Царских Двери онда да свештеник остави св. Путир на св. Престо, па потом узме чинију с водом и мокрим чистим убрусом добро истрља покапана места. За овим да другим чистим убрусом покрије искапана а избрисана места. Кад то изврши онда може продужити причешћивање с јужних или северних двери, како је удобније а са Царских никако, јер би смртни грех био газити покапана св. Крвљу места, док се претходно она добро не састружу и струготине баце у ватру да изгоре, о чему је раније било говора. Ово састругивање свештеник да изврши одмах после св. службе, пошто народ причести.
Друго, ономе причастнику, који је то из непажње урадио, наложити сходну епитимију у посту и молитви, како свештеник за сходно нађе.
Треће, а и сами свештеник треба добро себе да испита, да ли није и он сукривац што је се таква несрећа десила. Па ако нађе да је крив, онда да се исповеди духовнику и очекује сходну епитимију. Није ли крив, ипак да очита Акатист Спаситељу, на самом месту – у храму, молећи Га за опроштај те тиме успокоји душу своју и очисти савест своју (Филарет – митрополит московски – Резолуција 3. марта 1830. год.).
А да се не би оваква и овоме слична несрећа догодила, свештеници би требали свагда, кад има много народа на причешћу, да нареде да се пред Царске Двери, при крају службе немести гвоздена ограда (у полукругу), која би штитила свештеника и св. даре од навале народне, а преко које би свештеник могао без бојазни причешћивати народ.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Хојнацки – стр. 88.
  2. Хојнацки – стр. 100
  3. У Русији после јутрења, односно пред службу, чита народу ове молитве један певчик – чтец.
  4. Хојнацки – стр. 102.
  5. Новаја Скрижал ч. IV Номоканон 213 Хојнацки – стр. 96.
  6. Учителноје Извјестије. Хојнацки – стр. 105.
  7. Код нас (у Србији) уобичајено је вадити и осветити Агнец за болне на Велики Четвртак, а суше га обично (по варошима) на Велику Суботу за време свете Литургије.
  8. Не остављајући засебну частицу „ХР“, како то неки погрешно чине. Јер болно свештено лице може се причестити ма којом било частицом св. Тела Христова.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *