НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ПОЛЕМИКА О ПОСТУ ИЗМЕЂУ УРЕДНИШТВА САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“ И О. ЉУБА МИЛОШЕВИЋА

ПОЛЕМИКА О ПОСТУ ИЗМЕЂУ УРЕДНИШТВА САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“ И О. ЉУБА МИЛОШЕВИЋА

 

ПОЛЕМИКА О ПОСТУ
ИЗМЕЂУ УРЕДНИШТВА САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“
И О. ЉУБА МИЛОШЕВИЋА
 
ДРУГИ ОДГОВОР ОЦА ЉУБА МИЛОШЕВИЋА
 
Поштовани Борба за веру,
 
Мислим да не примећујете да сам смиреније понудио оно што сте од мене јавно и испитивачки тражили у односу на ваш коментар да вам „школски не објашњавам“ шта је то Доксолошка и благодатна природа Цркве, која је вама јасна. Дакле, знали сте али сте хтели да то знање проверите код мене? Ако вам је јасно онда зашто сте то од мене јавно тражили да објашњавам? Мислим да је непотребна оваква реторика заштите наших способности. А ја је не стварам.
 
Један од проблема са којима се данас у оваквим разговорима сусрећемо јесте психолошки профил богословствовања који има јаку тенденцију да бригу и директни однос Цркве према нама решава, како то ја волим да кажем, археолошком теологијом. Људи воле да врше „ископине“, да траже све у историји Цркве еда ли би како боље поткрепили свој став, притом из неког разлога не размишљајући шта им Црква каже. То смо већ видели у савременој полемици о литургичкој пракси Богослужења у СПЦ, у представљању аргумената тим путем. Да би се решио проблем литургичке праксе одмaх се залази у црквену историју, романтично се говори о првим вековима Цркве и тиме игнорише њена данашња предањска порука. Тешко видим разлику и у овом вашем прилазу, како ви суптилно постављате питање поста, притом у директном игнорисању методике која чува вековима литургички поредак Цркве.
 
Овом археолошком борбом за пост, тј. оваквим сагледавањем поста, слабо може да се учврсти аргумент који би нам заиста био на корист. Поред тога, овим се ствари стављају „на теразије“, да се квантитетом наведених истих, медотички гласнијих, драматичнијих и упорнијих ставова донесе коначна и закључна мисао у овом диспуту. Ако наводимо исте богослове, дакле тада је битно да се покаже и контекстуалност. Сходно тој незаменљивој потреби није више битна сама информација, него и како се она уклапа у систем постојања Цркве и овог о чему расправљамо.
 
Код Сократа сазнајемо нешто што се избегава у оваквом диспуту. Он каже: „Разногласност се односи не само на број постних дана него на разумевање уздржања од јела; јер се једни уздржавају да користе за храну од било које врсте животиња, а други од свих врста животиња користе само рибу, а неки заједно са рибом једу и птице, говорећи да су птице, по Мојсеју (Књига постања, 1, 20), произишле из воде. Једни се уздржавају од плодова (јер јабука напомиње на пад) и јаја, други се хране само сувим хлебом, неки ни то не користе, а неко ће да пости до деветог часа после ће јести сваку врсту хране.“ (Сократ, Црквена Историја, v, 22)
 
Ово је платформа за доказ разнообразности поста и тог искуства, као и у свему другом чиме су се одликовали ти први векови хришћанства.
 
Сад бих да предложим нешто додатно.
 
Код Созомена већ откривамо литургичко искуство поста. Он пише: „Будући облагодаћени силом Божанског ума, стално су гледали далеко према Створитељу, преко целе ноћи и дана служећи му, славословећи га молитвама и мољењима. Они су такође имали света здања која се називају манастири, у којима су живели сами и одвојени једни од других, али су се окупљали у слављењу Свете тајне, марљиво славословећи Бога псалмима и химнама. Никада нису окусили храну пре заласка сунца, а неки су узимали храну сваки трећи дан, или чак и ређе од тога. У одређеним данима лежали су на земљи уздржавајући се од вина и меса животињског, да би им храна била само хлеб, со и изоп, а њихово пиће, вода.“ (The Ecclesiastical History of Sozomen. Chapter XII).Код Јевсевија видимо да он хвали „за многе песме псалама са којима се и сада многа браћа наслађују“. (The Church History of Eusebius, VII, chap. 24)
 
Основе за овај диспут са ваше стране су изграђене на првохришћанском искуству поста, на тим разнообразним искуствима (Код Сократа читамо да се „пост пред Пасхом у разним местима различито чува“. Црквена Истoрија, V, 22 ), аналогно богослужбеном искуству првих векова, као и разним датумима слављења Пасхе Господње, Рођења Христовог, Богојављења… Све то говори да су та искуства тражила неку уредбу, неки ауторитет, којим се ствара једнообразност у појму послушања и контроле било којег својевољија. Нашу слободу да имамо различита мишљења не можемо да оправдамо овим вековима, јер, између осталог, саборна потреба Цркве је била да информише и уреди да сва Црква исто слави, служи, пости… на истим принципима као једноставном послушању.
 
Вама је аргумент да се отворено супротставите данашњем Типику, и његовом Богослужењу, и да га представите као мање важног и ради тога црпете материјал из Цркве првих векова. Притом говорите како ја нешто кажем а не он, и мене критикујете због њега? Што би рекли, ја ни крив ни дужан извлачим дебљи крај.
 
У Богослужењима Цркве Божије се не даје „правило“ које ви очекујте, и није наш сав живот „правило“, него слободо постојање пред Богом у исповедању Њега богослужбеним богословљем које је уједно и гарант правилне вере. Нисам вама нудио „правило“ него само оно што Црква својим богословљем учи. А оно учи шта је пост, а не како се пости. Када ви мени кажете: „Постимо, братије, суботу на уљу, а у недељу се причестимо?“, ви овим банализујете учећу поруку доксолошке Цркве, јер сигурно је да њено Богослужење не садржи „песме“ као уредбу. Исто тако појање није „певање“ и ирмологиони нису „песме“, него се Богослужење открива у догматима, управо онако како сте ви изнудили мој аргумент преп. Јустином Новим, када је он нама једноставно рекао да су догмати препевани Богослужењем, а Типик законска руководиља свега тога.
 
Овом приликом осећам потребу да кажем стару богословску истину коју слабо ко зна. Појам саборности, или православног учења, није статична привилегија јуридички схваћеног неког васељенског сабора, како би се вера чувала од сабора до сабора, него је она пре свега свакодневна евхаристијска реалност доксолошког односа нашег благодарења у свекосмичком једномишљу исповедања. Исповедање вере није декларација, јер сам Символ вере ван Литургије управо би то био – декларација! Или нека дијалектика доктрине. Ово је зато што исповедање тражи славословни однос према Богу и евхаристијску љубав према човеку поред нас када Црква позива да само ако „љубимо једни друге“ можемо „у једномислију да исповедамо“. Када се та суштина изузме из те методике исповедања и почне другачије да учи онда то може да буде окидач за јуридичко сагледавање проблема, јер вера мора да се мистички или ехваристијски потврди, и само тако оствари саборност исповедања било којих Отаца, било којег Сабора, било којег ранга. Чврсти доказ за то је истина да после сваке јереси, сваког раскола, сваког сабора за Цркву проблем постаје коначно решен само заједничким Богослужењем, и оно, Богослужење, је једини начин изражавања јединства вере, учења, љубави, општења, тј. Ортодоксије као Цркве.
 
Чини ми се да ово речено ви нисте најбоље схватили у оном мом чланку.
 
Врх данашње учеће Цркве јесте њена Евхаристија, или доксолошко богословље, наравно, не она необновљенског искуства. И ту је камен спотицања у свим овим нашим разговорима. Рекао сам да оба табора одбацују Евхаристију, онако како се она Богослужењем показује и чак се са неким јавним негативитетом и нетрпељивошћу одавно нападају ове моје мисли. Зашто је Богослужење тегоба, да се од свега служи само „Литургија“ (Анафора); да се скраћује све по реду; да када је пастир богослужбено најзаузетији преко године иде по парохији, а не чини ништа да она долази код њега? У овој тематици како смо је поставили показује се апсурд за апсурдом. Зато вама није битно да се потрудите и дате одговоре на моја неизбежна питања која се јављају у мом чланку као носиоцу овог разговара, него вашу аргументацију базирате на мом „Одговору вама“. Поред свега изнесеног, рецимо, како можемо да објаснимо постојање пређеосвећених у среду и петак, и „српску праксу“ припреме за причешће у односу на њих?
 
Како себи допуштате да на следећи начин развијате овај разговор ако заиста желите да одговорно и озбиљно разговарамо, пре свега у „благом“ тону: „У песмама наше Цркве јасно стоји да је душа бесмртна, али не пише – припремајте се за причешће овако или онако?“ Просто не верујем да сте то рекли. Даћу вам пажљиво врло једноставан одговор. Зато што је то догма, а питање начина причешћа, као што знамо није. То доказујемо чињеницом да мноштво отаца на десетине и десетине разних начина дају своју личну верзију како је најбоље да узимамо храну, и колико често да се причестимо.
 
А сада неодложиву исправку морам да вам упутим: „Главна тачка“ ове полемике није „да ли се једе уље у суботу пред причешће“, него је следећа: да ли је Типик, као израз поретка и дисциплине учеће сакраменталне Цркве, богословски и реални фактор који треба да се слуша? Пре свега, свештенство да богослужбено окупља своју паству по црквама, а не да им седе код куће у ове најсветије дане у години?
 
По до сада показаном, он за вас у својој пуноти постојања није битан, како ми јасно то овде пишете, јер је он нешто за вас споредно у односу на пост како га приказујете. А ја кажем да је битан, јер једино он најсавршеније спаја наш живот са богослужбеним подвигом молитве, као нашег реалног подвига богопознања (учење истине о Њему), или ако хоћете ОБРАЗОВАЊА у Цркви. Човек иде у цркву да се образује, да се научи, да разуме све о свом спасењу, и тамо се буквално њему све богослужбено предаје (сви догмати а не „песме“). Зато ћу опет да вас подсетим: Вашу пажњу је привукао мој чланак о бесмислу поста ван Богослужења, тј. Литургичке цркве, а не „пост суботом“. И показано је да строги пост сам по себи нема никаквог смисла ван Богослужења, као што и све друго под овом капом небеском нема смисла ван Богослужења.
 
Моја замерка вама је та да није тачно да ја „тврдим“ да се суботом може јести уље, него Типик. Послушан сам свештеник и већ скоро тридесет година живим Богослужењем, а не неким правилима и приватним мишљењима ван њега.
 
Јасно сам навео Типик који је приближно 1400-годишње искуство живота наше Цркве, а узимајући у обзир и избор нашег Светог Саве који када је путовао у Свету Земљу узео је тај црквени поредак и понео га у српске манастире. Рекао сам поштованој вашој љубазности да људи који живе Богослужењем штрче, јер је то природни показатељ да нешто друго раде у односу на литургички едукативни план, а тако и на литургичку законску установљеност, и штрче у односу на реалност постојања браће и сестара којима припадају у једном богослужбеном духу. А штрче и у односу на богослужбено- мистичко дочаравање поста који постоји и у свом другом аспекту, којег само уздржавање од хране не може да пренесе у живи опит. Када ствари радим мимо Заједнице (Цркве), ја тако испуњавам своју личну агенду у свему томе. Св. Теодор Студит то назива „безумљем, јер рањава другу браћу, јер проистиче из осећања гордости“. (Велико оглашење, Оглашење 119)
 
Поштовани, да ја (лично) и даље ништа не тврдим показаћу вам и Номоканоном и његовим 223. правилом. Он чак иде и даље од Типика:
 
„У Свету и велику четрдесетницу ми једемо… вино и уље по суботама и недељама, а и од черепокожныхъ“ (у преводу пужеве, корњаче, лигње и сл.) (При Требнику Митрополита Петра Могиле)
 
Нисам уопште поменуо „сухоједење“ тако да ми је необјашњиво када тврдите да ја „сматрам“ и „тврдим“ нешто у вези са њиме. И ово наведено правило у свом јуридичком или дисциплинском служењу подржава евхаристијску Цркву и њен Типик.
 
Како опет помињете тумачење еп. Никодима, овај пут ћу да се упустим и кажем нешто што прећуткујете. У тумачењу 64. апостолског правила он говори о посту суботама и недељама „неопходно је да се разуме, да је овде реч о сухом посту (сухојаденију)“, када се забрањује да се једе цео дан до увече (објаснићу и зашто), „а увече се дозвољавала строго посна храна без рибе“. Понављам: „строго посна храна без рибе?“ А у загради он говори да се монасима давало „сочиво без јелеја“, ослањајући се на 223. правило Номоканона. При крају тумачења овог правила (64), он каже да „не треба да се разуме… да се дозвољава риба и месо“.
 
И чини ми се да се овде полако назире и расплет као могући одговор.
 
Иако у Номоканону, у његовом 223. правилу, не пише коме су она намењена, еп. Никодим у свом тумачењу прави додатно објашњење да се монасима даје „сочиво без јелеја“. То је уметак, где он говори о 223. правилу Номоканона. А то правило гласи да се та храна даје уопштено у Велику четрдесетницу, а тек у другом делу говори о суботама и разрешењу на јелеј и вино, а „без рибе и меса“. Монаси се уопште не помињу! Можемо ли да поверујемо да је наш владика направио свој уметак у овом правилу, да он овде прави разлику између мирског и монашког поста? Ово правило (Номоканона) уопште не говори да је „монаху забрањено“ да једе јелеј и вино у суботу. Помиње се само „без рибе и меса“. А монах уопште не једе месо? „Уз строгу посну храну“ он укључује јелеј и вино, са сухојаденијем или без? Јасно је да је Владика знао да постоји Типик и није желео њему да противречи, али у његовом руском издању он додаје нешто што не постоји у 223. правилу, којег наводи, као да монасима устрожава пост. Следећа, 224. и 225. правила Номоканона потврђују горепоменуто да она јасно праве разлику између мирјана и монаха, када говоре о употреби рибе, да се она не сме јести у недељу св. Теодора, Крстопоклону, нити у дан Праведног Лазара…, све са забраном на причешће на Пасху онима који се дрзну на то. Затим, у продужетку 225. правила читамо шта то „мирјани“ (мирские) једу: „када (идјеже) чак (ниже) у цветоносну недељу правило тражи да се мирјанима разреши на рибу“.
 
Овим видим раздвајање мирског и монашког поста да се од монаха тражи једно а од мирјана друго.
 
У данашњем савременом свету сасвим је то објашњиво, и када се озбиљно и одговорно боримо за душу сваког човека. Мислим да би се наши верујући чудили да не једемо цео дан до увече, а и зашто када и многи наши манастири ни приближно то не испуњавају, а како ће када немају поменути богослужбени круг дана? Па се бојим да ми овде просто лицемеришемо, говорећи о нечем што сами не испуњавамо.
 
Али оно што ме и даље задивљује је чињеница да међу нама не постоји спор око поста, него око оригиналног питања: колико је, и да ли је пост сврсисходан ван своје симфоније са Богослужењем и Типиком? У вашим одговорима, за сада, налазим да се придаје већа важност посту него Богослужењима као суштинској идеји носиљи у мом чланку, о чему сведочи и квантитет тематике о самом посту у вашем тексту. Богослужење је за вас „песма“ која не пева „браћо не постимо у суботу“. То сте све закључили из оног што рекох?
 
(Признајем да сам изненађен вашим ослањањем на протојереја академика Стенлија Харакаса (Rev. Stanley S. Harakas), професора богословске високе установе Светог Крста у Ботону, и дугогодишњег активисте и представника са сталним боравком при ССЦ. Наравно, то не умањује његов углед и научни рад на који се ослањате, али да је за мене изненађење, јесте.)
 
Мислим да ми као нација имамо огромно искушење да живимо црквеним животом. Да живимо Литургијом. Како свештенство тако и народ. И неко „врзино коло“ је овде по среди, јер свештеници неће да богослуже зато што нема народа, а народ не долази у цркве јер нема тих служби (ја немам подршку од моје сабраће свештеника Срба, другова, док овако пишем о посту). Сама суштина Богослужења је одсутна код једних и код других, и сасвим је не познају. У мојим разговорима видео сам да људи уопште не разумеју шта је то Богослужење. Чак ни „стручњаци“ по свом избору и животном путу у вези са овим питањем. На светосавској листи (светосавље.орг) видим да је појам службе све ђутуре, нека мистична мантра. Јер ако се не појавим на овој доћи ћу на ону, и која је пак сад ту разлика, када и зашто она почиње? Врло важно… Или ће ми рећи и ово: ти тамо седиш у Америци и не видиш да овде народ иде у цркве. (И шта ја могу са таквима „стручно“ да расправљам?)
 
Литургичка обнова је потребна и о њој су говорили свети оци, канонски оци и богослови Руске Цркве, која је могла у својој физичкој православно-империјалној слободи да се развије до те свести да води бригу за своје чланове Тела а и остало Православље. Питања „литургичке обнове“ као и „поробљености латинизму“ легално су се изучавала и предсаборски расправљала зато што реално и канонски јесу претња губљењу наше православности. То и јесте наш огроман проблем. Обновљеништво је настало због екстремног либерализма и неверја, при чему је то био покушај реформе, и то у крви, насилне. У интелектуалној руској емиграцији у Паризу, академски теолози римокатоличким новцем развијају „евхаристијску теологију“, и, насупрот совјетском обновљеништву, они развијају тај неагресивни начин расправослављања литургичког искуства, а по моделу римокатоличке литургичке реформе и данашње мисе „анафоре“. А сама „литургичка обнова“, коју својатају српски неообновљеници, у суштини је давна потреба која би требало да се код нас изврши. Ратови, неприлике, недаће, политичка и економска угњетавања нас у томе спречавају, што укључује и менталну репресију од стране вишег клира над здравомислећим људима који желе само добро СПЦ.
 
Превод богослужбених књига на српски језик би био први корак праве литургичке обнове, где би паства и народ кроз Богослужење могли да се едукују о овим стварима. Народ био долазио на Богослужења, целовита, на њима би се образовао, и црквеношћу би између осталог схватио и питање поста. Само тако бисмо могли да разумемо св. Јована Златоустог, када у својој Десетој беседи каже да је пост нижеразредан у односу на црквеност, и када каже да ми на Богослужењу добијамо образовање: „јер ћеш овде да имаш велику корист у духовном учењу.“
 
Нажалост, угушени у мору ових контрадикторних информација, полуистинитих и чак плагирајућих (и то се да видети), тешко шта можемо да решимо.
 
Јасну слику тог времена видим у овим уздасима св. Златоустог. „Гледам на ово духовно море и видим велико богатство Цркве, и затим размишљам да ће по празнику ова многобројност опет ће отићи од нас, и трзам се и тужим душом својом да Црква која је родила толико деце не може њима да се теши на сваком сабрању него само празником.“ (Слово на дан Богојављења)
 
А сада нешто врло конкретно о чему ја (лично) говорим. Код С. Булгакова овако читамо:
 
„Богослужења великог поста, са једне стране, дају непрекидне побуде на пост и покајање, а са друге, изображавају само стање душе, која се каје и плаче за наше грехе. Том општем садржају великопосног Богослужења потпуно одговара и спољашњи његов изглед. Црква у свом Богослужењу одбацује било какво славље. Пре свега, она не свршава најславније хришћанско Богослужење – пуну литургију у дане Великог поста, осим суботом и недељом (када строги пост престаје; о. Љ. М.). Састав других служби света Црква усклађује са временом. Она скоро да прекида пјеније, које је израз радосног стања духа, него уступа важност употреби читања. И избор читања она усклађује са временом. Тако Црква лишава верујуће радосне благовести Христовог еванђеља, и предлаже читања из старозаветних текстова. Посебно тражи велику употребу Псалтира, који преимућством изазива молитвено буђење и покајнички дух. Цео Псалтир се два пута пречитава преко недеље. Читају су и грозне речи пророка Исаије који изобличава оне у безакоњу и бодри наду оних који се кају. Читају се места из Књиге постања,у којима се описује стварање и грехопад човека: са једне стране изображава излив страшног гнева Божијег на нечестиве, а са друге – милост Његову према праведницима… Сва Богослужења Великог поста се свршавају тихо, без журбе и полако, са највећим благосмирењем. Свеће се пале у ограниченој количини, царске двери се ретко отварају, звоњење је мало и ретко,и они који су у храму призивају се на земне поклоне, на колено-стајање, или на падање ничице. Спољашњим видом, ситуацијом и спољашњим карактером Богослужења света Црква нас поучава да у унутрашњем храму наше душе која се каје не сме да буде радости и славља, него само смирења и туге у сећању на грехе. И на крају, дневне црквене службе: трећи, шести и девети час – света Црква сједињује са вечерњом ради указивања времена, до којег треба да се простире дневни пост. (Настоьная книга, Харковь, 1900)
 
Човеку који је у Цркви у ово време не може физички да се пружи прилика да раније прекине пост! На томе су и написана правила, због којих би неки и да „погину“.
 
(Желим да напоменем да је С. Булгаков један од свеправославних литургичара Типика, а управо је са њим много пута водио разговор Патријарх Павле када је одговарао на врло тешка и комплексна питања. Видећемо да у књизи „Нека питања наше вере“, он много пута цитира њега, а уз њега и Никољског, Венијаминову Скрижаљ, Скабалановича, који сви исто говоре ово што и ја вама кажем.)
 
Ми овде видимо да дневни пост не траје случајно до касно поподне или увече, услед некаквог произвољног и самовољног бирања времена, него њега Богослужење строго диктира, а не јуридичка правила која су узета из тог истог Богослужења. Можда је корисно да напоменем да сам се у то лично уверио када сам давне 1985. године буквално у шоку ушао у Велики пост. То је било у манастиру Иова (Јова) Почајевског у Минхену када сам био у гостима код тадашњег епископа Марка, једног од правих тзв. „јустиноваца“ и великог данашњег богослова али испосничког подвига.
 
И када из овако едукативно створене посне и покајничке атмосфере, када верујући живе у „опипљивом“ искуству апостола Томе, Црква одједном свечано (нормално) запева и заблагодари „радост стварања“ (Суботу) и радост Васкресења, када се посно „Алилуја“ (од недеље увече до петка увече) мења у „Бог Господ и јависја нам…“, и остале „песме“ које нас радују и веселе о нашем васкрсењу, онда је црквеном човеку јасно да не постоји пост од „седам дана“, него само од пет. И само ће нецрквен човек покушати то да оспори, пре свега зато што никада својим опитом овако нешто није доживео, него ће то да чини чистом и сувом „јуридиком“. А црквен човек ће да зна да тај пост садржи другачију поруку коју му преносе „песме“, и да има могућност у то време поста да се и два пута приопшти Телу Христовом. И он, као такав, побожан и црквен, и благочестив, и смирен, Типик види као глас живе Цркве, а не неку књигу која је у мноштву других, притом исписаних и мотивисаних личним и разним циљевима и интересима. У односу на ову живу чињеницу ја немам ни са ким шта да спорим, нити ко може да ово оспори. Жеља ми је да помогнем да некако кренемо према бољем. И то су једини моји мотиви који су ме побудили да напишем онај чланак, наравно никим и ничим оборив.
 
Убеђен сам да „српска пракса“ са постом од „седам дана“, као психолошким профилом оправдања себе пред причест (из критике „теологије оправдања“ Митрополита Антонија Храповицког), урушава свест о нашој духовној обнови у Литургији. Средње побожни људи се појаве на причест прве недеље великог поста, и после тога они немају потребе да иду у цркве. А свештеници? Што би они себи „ускакали у стомак“, да рецимо, пред пређеосвећену потроше четири сата Богослужења? Јел’ те, то је на парохији неизводљиво? А још треба ићи на „васкршње водице“?! Зато је најбоље заговарати причу о посту од „седам дана“, ни мање ни више да се не бисмо „раслабили“, иако се сви слажемо да он постоји у свом самом КАНОНСКОМ појму „поста“, јер нико овде не једе месо и бели мрс.
 
Слажем се са вама да је у овом нашем хаосу изгледа једини излаз, када је у питању „припрема“ за причешће, то што предлажете, што подразумева потпуну одсутност суштинске припреме за причешће, што није никаква „припрема“ него нормална црквеност великог поста.
 
И ово на крају да већ једном решимо.
 
Моја тврдња ни у чему није преслободна, нити ниподаштавајућа према св. Николају Жичком. Молим вас, не претерујте. Него је једноставно факт да се постом од седам дана разилазио са Типиком своје Цркве, којег је Синод СПЦ у рецензији Николајевића 1892. године поново потврдио и објавио да је званични уџбеник у богословским школама СПЦ. Такође и сам Устав СПЦ, чл. 70: 6,10, 11, 15.
 
Примите од мене поздраве.
 
о. Љуба
 
P.S. И жалим што сте одмах Владу, а касније и о. Симеона, ставили као противтежу оном мом тексту чиме сте показали да ме нисте уопште разумели. У тексту мог доброг пријатеља Владе налазим доказ да пост без благослова свештеника јесте све оно о чему говори Св. Јефрем Сирин (Проповеди подвижништва, Слово 40, Слово 85). Да такав пост и труд не доноси корист него „помрачење“, а често и прелест, јер је тај јадан свештеник морао да прети, у нади да ће већ једном почети да слушају учећу Цркву у њему, а да не поумиру од глади. Још треба да обављају пролећне радове и спремају храну за наредну годину и тако издржавају нејач? Каква је корист од таквог поста? А Србија итекако може да се поново врати и организује и Богослужења по Типику, можда чак са мало „слабијим“ постом. Шта би била већа корист?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *